Dragoljub D. Jovanović

PRIČE ZA STARCE I DECU

( P r e v o d )

Avgusta 2011. godine

Čoveka ne čini ništa srećnijim nonjegovo vlastito pošteno uverenjeda je učinio najbolje što je mogao.

Tesla

Seoska prodavnica “Zadruga”

2

3

Vese

la m

ašin

a

Rukom napisani tekst je komentar Dr. Ljubiše Rajkovića - Koželjca

4

PISAC O DELU

Za ove priče sam prvi put čuo od nastavnika Nikole Djergovića „Nina“ u osnovnoj školi u Minićevu na času srpskohrvatskog jezika. Da ga pomenem po dobrome, i njega više medju živima nema, Bog da mu dušu prosti. Mnogo čemu nas je naučio. Kao primer jedne posebne književne vrste ovog kraja, ili možda folklora koji je bliži književnom delu, koje još uvek nije izborilo svoje mesto u Srpskoj književnosti, ispriča nama priču o Jelašničkom vampiru. Reče nam da i to ima svoju umetničku vrednost. Ljudi koji to rade su vrlo spretni u tome, imaju veliku umešnost, sposobnost i vispenost i predloži da na to obratimo pažnju i da se o tome malo raspitamo. Možda, zahvaljujući njemu što nam kao učenicima, kao deci na to skrenu pažnju, što mi to ureza u pamet, kad mi za to dodje vreme ja iskopah nekoliko priča i evo sad su tu pred vama.

Pišem o ljudima kojih više nema. Pišem o vremenu koga više nema. Pišem o dogadjajima koji se nikada više neće ponoviti.

Ljudima sa sela, običnim, onima što ostadoše tu gde su se rodili, ljudima koji najčešće ne svojom krivicom već sticajima i okolnostima izabraše lakši put kroz život, ljudima koji kad videše koliko je svet veliki i koliko mogućnosti nudi i pruža, svesni svoje malenkosti predadoše se bez borbe, bez žrtava, ljudima koji se propinjahu ka nebu da svesni svog kompleksa niže vrednosti koji im pripisaše pokažu da i njih ima, da su i oni deo društva, da su i oni prisutni, da se i bez njih nije moglo i nemože, ljudima koji na jedan svoj način želeše da pokažu da su u nečemu iznad ostalih, oni koje oteraše ratni vihori ili glad te ne svojom voljom obidjoše, doživeše i opisaše svet, o onima što dosta postigoše pa im sad treba da to iznesu, o onima što se pokajaše što su se izdvojili iz društva pa žele da se vrate tamo odakle su i ponikli. Da ih opet prime u društvo, kao da su se pokajali što su toliko vukli, što im je sve to trebalo. Shvatili su koliko je čovek sitan i koliko malo treba da bi bio zadovoljan. Čovek je društveno biće. Sazdan je da živi u čoporu. Treba da se uzdigne za trenutak iznad ostalih samo kad dodje vreme za ostavljanje potomstva. Posle opet da je tu... O onim stručnjacima svakom iz svoje oblasti što napustiše Jelašnicu i odoše za boljim životom, o visokoškolcima, o doktorima nauka, o onima što se zakloniše od svakodnevnice neka piše istorija, neka piše neko drugi. Možda ću i ja, nemogu se zareći, ali za to treba pamet i snaga a ja sam već u poodmaklim godinama.

A vreme. Vreme prošlo. Nikad se to više neće vratiti. Nikada to više neće biti ono. „Vodu koju si jednom pregazio nikad više nećeš pregaziti“. Vreme su ljudi.

Dogadjaje i dogadjanja, dok je sveta i veka, odredjivaće razvoj civilizacije. Istoriju pišu pobednici. Opet ljudi. Ljudi su krivi za sve. I za dobro i za loše. Sve će biti na ovom svetu, onako kako to ljudi udese, samo nas više nikada. Zato imamo obavezu prema potomstvu, ako nismo imali snage i pameti da usmerimo točak istorije i razvoja u boljem pravcu da im bar kažemo „Ovako je bilo“.

O jeziku:

Pišem na jeziku Jelašničana. To je neka vrsta modifikovanog Torlačkog jezika kojim Jelašničani medjusobno govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo. To je neka vrsta mešavine književnog Srpskohrvatskog i Torlačkog jezika. Po okolnim selima. Jakovcu, Petruši, Vitkovcu, Novom i Starom Koritu Gornjem i Donjem Zuniču, Ravni i

5

Debelici Torlački jezik je manje modifikovan. Doduše svako selo je na neki način izgradilo svoj govor pa su ljudi na skupovima bili prepoznatljivi po govoru. Često se govorilo: Po govoru bi rekao da je Jakovčanin, da je Petrušanin, da je Korićanac, da je Debeličanin i.t.d

Tim dijalektom, kojim Jelašničani govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo govori jedan veliki broj stanovnika Srbije. Uglavnom istočni deo Srbije. Koliko sam ja prošao i video, iz mog iskustva, vrlo slično govore Zaječarci, Knjaževčni, Svrljižani, Nišlije, Sokobanjci, Aleksinčani, Leskovčani, Vranjanci, Piroćanci, Dimitrovgrad. U Pirotu i Dimitrovgradu i njihovoj okolini je manje došlo do promena, više se zadržao izvorni jezik. Srpskohrvatski jezik je tu imao manji uticaj.

6

S a d r ž a j: Strana:

Seoska prodavnica “Zadruga” …………………………….…..…..... 3Vesela mašina …………………………………………………...……. 4Komentar Dr. Ljubiše Rajkovića – Koželjca ………………………… 5PISAC O DELU ................................................................................. 6

JELAŠNIČKI VAMPIR ...................................................................8UMRLA MU BABA........................................................................11MILE BELIČKO SAHRANIO DŽONU KURVARA ........................ 14VASILIJE, DODJI OVAMO ..........................................................17SELJAK BEZ STOKE NE MOŽE ................................................ 21RAJKO KAPARA ........................................................................ 30KAD JA POČNEM DA PSUJEM ................................................. 34KRV NIJE VODA ........................................................................ 38I OTAC OD DRAŽE LAZAREVIĆA JE BIO LOVAC ................... 43DRADJI PLJOSKA OPET UBIO ZECA ISPOD KRUŠKE ........... 47DEDA VLADA PRESEKAO POPU KOLAČ ................................ 52DJENERAL STEPA ................................................................... 56IZGINUŠE ŠTROJAČII .............................................................. 59JA NISAM KAO OSTALI SELJACI ............................................. 62OD TOGA ĆU I DA UMREM .......................................................68PETAK PRE SVETE TROJICE .................................................. 71ARTILJERIJA JE ARTILJERIJA ................................................. 75BABA PETRA ............................................................................ 78DAL' JE DEDA DRAGA ZAKLJUČAO VODENICU? ....................82DEDA SADA UBIO ZMIJU ......................................................... 86VUKOVI IZ RUMUNIJE ...............................................................89BABA DINKA ZAŠILA PEVCA ................................................. 90DEDA SADA SE VRATIO IZ MRTVIH...................................... 93BOGOSAV HOČE U PENZIJU ................................................... 98NIKOLA, DAJ JEDNO PIVO ................................................... 102OTSECI TU DONJU ................................................................. 107POJEDOSMO OVNA ............................................................... 111DAJ OVAMO TAJ ŠNAJDEZLI ................................................. 116MANEVARSKI METAK ............................................................ 120ĆE DA VIDIŠ ............................................................................ 124OKLOPNICI .............................................................................. 127BRANKO NA KROVU KOMŠIJINE KUĆE ................................. 130DEDA MIJAJLO, MILOVAN DJILAS I OSTALIPOKOJNICI (Pismo Žarku Nikiću - Vankuver) .......................... 133BIOGRAFIJA ............................................................................ 136

7

JELAŠNIČKI VAMPIR

Ovu priču sam prvi put čuo od nastavnika Nikole Djergovića „Nina“ u osnovnoj školi u Minićevu na času srpskohrvatskog jezika. Da ga pomenem po dobrome, i njega više medju živima nema, bog da mu dušu prosti. Mnogo čemu nas je naučio. Kao primer jedne posebne književne vrste ovog kraja, ili možda folklora koji je bliži književnom delu, koje još uvek nije izborilo svoje mesto u Srpskoj književnosti, ispriča nama priču o Jelašničkom vampiru. Reče nam da i to ima svoju umetničku vrednost. Ljudi koji to rade su vrlo spretni u tome, imaju veliku umešnost, sposobnost i vispenost i predloži nam da se o tome raspitamo, da na to obratimo pažnju. Možda, zahvaljujući njemu što mi to kao detetu ureza u pamet, kad za to dodje vreme ja iskopah nekoliko priča i evo sad su tu pred vama.

Šta je to bilo Jelašnički vampir raspitao sam se kod strica Mileta. U to vreme beše student medicine. Od deteta skoro svako veče je provodio kod seoske prodavnice, kod zadruge, što bi se moglo reći „Bio je dobro informisan“.

Pa, evo ovako je bilo, ispriča mi on kako mu je pričao deda Laće, babin ujak: „U početku prošlog veka, tu negde u oči Balkanskih ratova poterale se gladne godine. Ništa ne radja. U početku proleća slana, što ostane od slane preko leta ubije mana. Kiše nema. Padne samo koliko da se razviju biljne bolesti. Sunce pripeklo, sve izgore. Nema pšenice, nema kukuruza, nema bašti, nema trave. Gola zemlja. Plodovi jabuka, krušaka i šljiva, sitni, samo kora. Od vinograda nema ništa. Što seljaci otmu od biljnih bolesti, zbog nedostatka vlage nije moglo da se nagoji, koščice i kožica... Reka i potoci presušili. Nema žene gde da peru. Voda se u bunarima spustila nisko, mnogi i presušili. Sve naopako. Seljaci ne mogu da prehrane sebe i stoku a kamo li da plate državi porez i opštinske prinadležnosti. Poreznici krenuli, popisuju imovinu i rasprodaju. Stoka, onako izgladnela postade neotporna. Poče da poboljeva. Napuni se stočno groblje u Sadopolju.

Kad se takoj seljaci idući poslom sretnu na putu, kad se sakupe kod zadruge ili na nekom drugom mestu i prilikom, jadaju se... Šta će ovo sad da bude?... Eto u takvoj situaciji i okruženju pusti neko vest „da se u selu naselio vampir“. Za čas se proširi glas od jednog do drugog. Nema ko nije čuo za to. Počeše ljudi da nagadjaju gde je? Gde se smestio? Kod koje je žene?... Zna se to gde se on obično nastani, kod udovica, kod raspuštenica, kod onih što su brkate i imaju dlake po telu... Neko na tu vest gledaše ovako neko onako. Neko kaže: Ma vidim ja da tu nešto ima. Neko kaže: Nema od toga ništa, prazne priče... Polako,

8

polako kako vreme ide podelilo se selo u četiri grupe: Oni koji misle da ima vampira i da treba nešto da se preduzme, samo šta?... Drugi, što su bili kategorični protiv toga. Nema od toga ništa „pričam ti priču“... Treći bejahu neutralni i potpaljivahu one što su držali do toga da ima vampira. U toj grupi sam bio i ja, priča deda Laće. Savest mi ne dozvoljava da nešto u selu prepustim slučaju. Potpaljujem ih da budu još ludji. Pomažem im da se organizuju... Ti bar mene znaš, ja sam uvek bio za to „da u selu bude veselo“... Bejahu i oni četvrti, ne zainteresovani, ali i oni nisu bili van dogadjanja. Pratili su i oni šta se dešava i šegačili se novonastalom situacijom. Prepričavali dokle se stiglo sa vampirom... Svako se na svoj način uključio.

Nema više šta da se čeka. Oni što su držali do toga da vampira ima i da ovo sve on pravi, donesoše, uz moju veliku podršku, priča deda Laće, odluku... Da se okupe kod Pešića, na početku sela, odatle da se krene. Od gloga da se napravi krst za napred... To uze na sebe Bečlija. On će da napravi... I on beše sa mnom u grupi... Gura koliko najviše može... Potpaljuje... Pomaže da ne propadne akcija...Da se prodje kroz celo selo, sve do groblja... U ponedeljak, u gluvo doba, tad vampiri odmaraju, da ga zateknu na spavanju nespremnog, da ga iznenade... Da ponese svako ko šta ima... Ko ima pušku da ponese pušku i više municije. Ko ima prangiju da ponese prangiju. Ko nema ništa od toga, neka ponese jači štap, najbolje bi bilo da se ponese dobro zaoštren glogov kolac. Za pravljenje buke da se ponesu zvona, lanci, stari lonci šerpe i kante. Da se ne zaborave tamnjan, kadilnica i beli luk. Kroz selo treba da se napravi takva pretstava, buka i galama, da se vampir uplaši i napusti selo....

U mojoj grupi, medju nama što smo smatrali da nema vampira, beše jedno vreme i učitelj Radovan pa se posle sa jednom grupicom odvoji. Zaklone se tako i nešto šapuću. Radovan ih organizuje, vidi se. Vidim, on im je glavni, ali neznam šta spremaju... Kad ja to ne mogu da iskopam, ne može niko...

Sakupili se kod Pešića. Nema tu čega nema... Glogov krst za napred i puške i prangije i šerpe i lonci i zemljani ćupovi i kante i glogovi kolčevi... Sve tu... Pošao i Bečlija... Bez njega ništa ne može da prodje... Prati situaciju iz prve ruke. Da se nadje za slučaj da nešto krene naopako. Da pogura kolko može sa svoje strane.

Kao po dogovoru, postrojili se tačno u dvanaest sati... Napred tamnjan, pa onda onaj što nosi glogov krst, za njima oni sa puškama, pa oni što lupaju, pa onda oni što nose glogove kolčeve i na kraju prangije... Pade komanda: Idemo! ... Opališe po jedan metak iz pušaka. Zamirisa tamnjan iz kadionice... Krenuše...... Nasta takva buka i galama kakvu niko do tad nije čuo u selu... Stoka se po štalama uzbudila, pokidaće se od straha. Kučići, oni što su ostali kod kuće vezani uznemirili se, laju ko pomahnitali, vuku se, lance će pokidati. Ljudi i žene, oni što nisu pošli, probudili se... Ko može da spava na ovakvoj

9

galami. Muškarci izašli napolje polugoli na stepenicama. Žene razmakle zavese pa gledaju kroz prozore... Ide tako povorka uz selo, ide... Ja nisam zaspavao, čekam da vidim šta će da bude. Kad pridjoše ja izadjo na stepenište. Žena ustade iz kreveta pa na prozor, da vidi i ona. Vidim, mnogo veselo pa ajd da se i ja priključim, da ne prodje nešto bez mene... Obuh opanke, ogrnuh kaput, stavih kapu. Cigare ne poneso, samo one što mi beoše u džepu. Stado pored Bečlije... Idemo mi tako idemo uz selo... Podgurkujemo se laktovima... Dodjosmo do škole. Tu stadosmo. Da mi Bog oprosti, kao kad ide pokojnik pa stadosmo pred zvonaru da mu pop očita... Nasta neopisiva buka. Viču kolikogod koga glas služi... Mani što viču oni što su u koloni, viču i oni što nisu pošli, neki sa stepeništa, neki sa prozora... Lupaju po kantama loncima i šerpama, zvone zvona... Počeše da pucaju sa prangijama. U tom momentu kroz mrak bljesnu nešto preko neba pa kao zvezda repatica, ispod Čvorka onamo preko Kršine uputi se ka groblju... Povikaše: Eno ga... Eno ga... Udri... Pripucaše oni što su imali puške na onu stranu gde se malo pre videše svetlo... Pune, pucaju... Pune, pucaju. Pucaju i oni sa prangijama... Drži ga! Drži ga! Viču svi kome koliko grlo dopusta....

Ne prodje dugo, sve se smiri... Nasta tišina... I oni psi što su do malo pre svojim lavežom pravili galamu i oni utihnuše. Odvajaju se ljudi po grupicama i pričaju šta je ko video... Jedni kažu ovako drugi kažu onako. Jedni ga vidli kako izlazi iz dimnjaka od te i te babe. Drugi: „Ja sam baš dobro video, baš kao što sad tebe gledam, izadje iz tog i tog dimnjaka od te i te babe pa uhvati na onamo preko Kršine pravo u groblje... Nisu baš mogli da se slože u tome iz kog je dimnjaka izašao ali da je otišao preko Kršine u groblje u tome se svi slažu. To što su se oni složili nije ni čudo, nego se slažu i oni što do malo pre bejahu na stepenicama ispred svojih vrata i na prozorima. Vidli i oni plamen preko Kršine kako ide prema groblju pa im sad žao što se i oni nisu pridružili... Sad se osećaju kao nekako... Sramota ih da pridju, da se priključe...

Dugo se o ovome pričalo ispred zadruge... Složilo se nekako te u to vreme i kiše počele. Prošao Sveti Ilija, šta se drugo moglo i očekivati... Još malo pa jesen... Trava se razmladila, nastala otava... Kukuruz, ono što beše sitno i smežurano a još uvek zeleno malo se nagoji... Svi se kaju, oni što su se organizovali kaju se što nisu ranije a oni drugi što im se nisu pridružili...

Saznah ja šta je to bilo, odakle je vampir izašao, kako se pretvorio u vatru i kako je baš uhvatio pravac preko Kršine prema groblju: Radovan učitelj, sa još dvojicom otsekli najduži štap što su našli u Kršini, vezali na vrhu kučinu, natopili je petrolejom pa kad smo došli pored škole, kad smo digli najveću galamu oni zapalili kudelju i učinili ovako prema groblju. U mraku, kad se vatra kroz vazduh još više razgori ostavljajući za sobom svetao trag a isrke počnu da lete na sve strane svako je po nešto video... Svakom se po nešto ukazalo...“

10

UMRLA NJEGOVA BABA

Deda Čeda Bečlija, po profesiji kovač i stolar, imao je svoju kovačku i stolarsku radionicu u selu, tako je i penziju stekao. Poseban čovek. Legenda. Mnogo mi je o njemu pričao njegov bratanac Bata Božinović, i on Bečlija, porodični nadimak koji ih je pratio celog života i ostaće im dok je sveta i veka da po njemu budu prepoznatljivi.

Tu negde izmedju dva rata, bliže ovom drugom nego prvom, držao deda Čeda kovačku radionicu „kovačnicu“. Pravio je šporete, kola za zapregu, raonike, sekire, motike, plugove i prašače, uglavnom sve ono što treba seljacima. Pravio je on i „kovčege“, drvene sanduke „za nedaj Bože“. Radionica za izradu stolarije mu je bila kod kuće... U kovačnici često beše i baba Stevana, njegova supruga. Ona je bila zadužena za red i higijenu. Sama je sebi dala tu ulogu. Bila je stroga... Umela je ona, kad zatreba, u dvoje i troje da udara po usijanom gvoždju. Nedao bog nekome da pokvari ritam, baba Stevana bi ga pojela. Znalo se to kod nje, gvoždje mora da se otkuje iz prve, nema da se greje ponovo. Pored baba Stevane i mušterija, često su tu bili i oni „badjevašni“, kojima je bilo stalo do zabave. Tu se sve vesti iz sela i okoline stiču. Prave se šale. Prepričavaju zgode. Navrate ljudi kad im nešto treba. Da se raspitaju. Nadje se tu ponešto i da se popije. Donese mušterija da počasti za dobro obavljen posao, da ga ne bije maler. Da ne istupi sekiru.

Pogodio Draža Zarijin da mu se naprave kola. Velika, jaka, za dva konja. Čovek bogat, jak, u punoj snazi. Jaki konji. Imanje veliko. Da se ne vraća više puta. Da može dobro da tovari.

Pri pogodbi, kao i kod svakog majstora tako i kod deda Čede: „Da li će da bude dovoljno materijala? Uuu... Ima... Oće... Će i da pretekne“... Samo da se posao pogodi i da započne, a posle mušterija nema gde, dodaje, dokupljuje... Priveo deda Čeda posao kraju. Napravio i okovao točkove. Napravio stolove i rep. Napravio obe kanate i oba zaguzka...Privršava kočnicu, kočnica uvek ide na kraju... Za odrinu (patos) „fali“, nedostaje jedna daska... Čeka Dražu da dodje...Treba jaka daska. Tu nemože da se stavi nešto „plenavo“. Tovari se teško. Treba da nosi...

Pošao Draža da kupi cigarete pa ajd kao usput svratio do kovačnice da vidi kako ide posao, da da neku primedbu, savet, zahtev. Gleda ona kola. Nema šta da se zameri. Napravio ih deda Čeda. „Od merak“... Nedostaje jedna daska. Šta sad da rade. Nema više. Misle se oni, kontaju: „Ko ima tako daske u selu? Daska ne može da bude bilo kakva. Mora da bude topolova, laka da odrina ne bude teška, da je žilava da može mnogo da nosi. Nevalja da je daska iz sredine, puca i

11

krivi se. Ne valja ni da je od kraja, tesna i brzo truli... Ko li, ko, u Jelašnici ima tako daske?“... Milisav... Milisav kod Belog brega. On ima, seti se deda Čeda... Uuuu... Težak je to čovek. Neće on da proda... „Kako da mu isčupamo?“ misle se oni, misle... Nije mi za novac ali kako? Ma znam ja da ti imaš pare... „Ajde ovako da uradimo“, predloži deda Čeda: „Ti skini kapu“... Na selu se to zna. Kapa je obavezan rekvizit oblačenja svakog muškaraca. Čovek bez kape, to je znak da je u žalosti, naročito na početku, „kad se desi slučaj“, dok se ne nabavi crna košulja i ne pusti brada. Kad čovek sretne čoveka bez kape obavezno sledi pitanje: „Ko ti umro?“... „Ostavi kapu ovde pa idemo. Ti nemoj ništa da pričaš. Ja ću sve sam“... Nije lepo, nije ni pošteno ali nemaju „drugi izlaz“. Nema drugog rešenja...Ostavi Draža kapu na tezgi i krenuše uz selo. Stigoše do Belog brega. Udjoše kod Milisava u avliju. „Nazvaše mu Boga“, kao što je red i običaj. Pogleda ih on. Vidi, Draža bez kape. Samo što zausti da pita: „Što si bez kape?“, kad deda Čeda: „Umrla mu baba. Došli smo da te zamolimo da nam daš jednu dasku...Treba nam za sanduk... Nema dovoljno... Eto umrla iznenada, još se nisu nadali...Baba bila stara al se držala... Draža nema takve topolove daske“... „Da nam daš“ u takvim prilikama to je značilo da nam je nešto vrlo važno, vrlo potrebno. Nije važno koliko košta. Time bi nam se učinila velika usluga... Sasluša ga Milisav pa reče: “Podjite sa mnom“. Pope se na štalu „na tlakanu“ gde se bejahu sušile u za to specijalan banket složene daske. Izmedju svake daske beše po nekoliko uskih letvica, da bude otvor, da do svake daske dospe vazduh. Da ima promaje.... Nije dobro da se daske suše na suncu. Iskrive se i ispucaju. „Kakva vam daska treba? Ja nemam kratke, samo od po četri metra... Takvi su bili trupovi.“ „Dobra je. Nema veze što je četiri metra. Taman da je presečem na pola“. Tvrdi deda Čeda pazar. „Ali da bude šira. Nemoj da je iz sredine, neću da ostavljam prozor. Da babu ne uhvati promaja. Proberi bolju. Baba bila dobra. Zaslužila lepu kuću“. Pretura Milisav po onim daskama, pretura pa izvadi jednu i gurnu je dole. Daska ostade u uspravnom položaju pored štale. Uze je deda Čeda za kraj. Poče da je okreće. Da je zagleda... Zažmuri na levo oko, desnim nešto nišani pa reče: „Dobra... Uzmi je Dražo za drugi kraj“. Draža zadovoljan obavljenim poslom: „Mogu i sam“. „Dobro de, znam da si jak ali daj da ti pomognem dok izadjemo na put, da negde ne zapleteš sa njom.“ Kad izadjoše na put, stavi Draža dasku na rame i odnese je do radionice.

Sutra ujutru, kad završi poslove oko stoke, uze Milisav sveću i cveće, kako je red i običaj na selu, baba stara ne nose se ponude, kao daleko bilo za mlade, i podje niz selo. I ako je bilo red da žene idu, one nešto zauzete pa je morao on. Srećom niz put nikog ne srete da se obruka. Udje u avliju. Vidi nešto mu sumnjivo. Tamo, gde je pokojnik, kapije i vrata stoje otvoreno, kao znak da može da dodje svako ko želi. „Za to se ne zove“. Tad se mnoge uvrede praštaju. Ovde sve

12

zatvoreno. Taman da stane na prvi stepenik, kad čuje, baba Lepota poče da kašlje... Poveza on... Sve to njemu beše od početka nekako sumnjivo, ali ajde, računa odrasli ljudi... Okrenu se i krenu nazad. Gurnu cveće i sveću ispod šimšira što se zeleneše blizu stepeništa da ga neko sa tim ne vidi uz put i ode kući... Vratiće on njima za tu prevaru... „Gaziće oni njemu bosi oko svetog Jovana ladnu reku“.

13

MILE BELIČKO SAHRANJIVAO DŽONU KURVARA

Jesenje vreme. Dani kraći. Poljski radovi privedeni kraju. Krenulo se sa pečenjem rakije. Okupile se komšije pored kazana kod Živka. Bilo je to mesto za zabavu i način da se ubije vreme. Pričaju ljudi uz kazan o svemu i svačemu... Slobodan Beličko, unuk Mileta Belička se priseti: „Moram da vam ispričam šta nam je moj deda Mile priredio za jednu Trojicu.“

„Džona zvani Kurvar iz Šarbanovca i Mile, moj deda, jes da su nam sela udaljena jedno od drugog, mnogo su se poštovali i družili. Dal su bili pobratimi šta li je. U toj vreme ljudi su se često bratimili. Možda su bili ispisnici? Dal je jedan drugome nekada nešto učinio? Niko to nezna. Glavno je da od kako ja pamtim, pa i pre, nije prošao ni jedan Spasovdan da Mile nije otišao kod Džone u Šarbanovc niti je prošla jedna Trojica da Džona nije došao kod nas, kod Mileta u Vrtovac.

Spasovdan u četvrtak a Trojica deset dana posle, u nedelju... Otišao Mile kod Džone na Spasovdan. Slave se u to vreme slavile po tri dana. Zadržao se tamo do subote u oči Trojice. Jeli, pili, gostili se... Došao deda Mile kući u subotu uveče. Napali ga mi gde je do sad: „Treba da se sprema Trojica, tebe nema. Treba da se zakolje prase i jagnje. Od nas ukućana kolko nas ima kao da niko nije muško. Niko ne kolje... Treba da se ispeče... Kad će to da bude? Kako će da stignemo?... Sutra će da dodju gosti a ništa nije pripremljeno“...

I ako nije očekivao da će da ga dočekamo na nož, brzo se snadje: „Mante bre da vičete na mene dok ne čujete šta se desilo: Odoh ja, kao što znate, u četvrtak. Jes da sam išao prečicom, ali put dalek. Kad stigoh sunce beše nisko. Ljudi me čekali, još malo pa pregladneli. Muški i tako i tako, pijuckaju rakiju ali žene, one se unervozile... Bog da ubije Belička će da poumiremo od gladi... Neće Džona da počnu ručak bez mene... Stigoh ja, pozdravih se najpre sa Džonom, pa sa ostalima pa počesmo da jedemo. Niko ništa ne govori. Ogladnile im gliste po stomacima pa dok ih sad ne nahrane svi ćute. Najedosmo se, napismo, ispričasmo se. Dodje vreme da se hrani stoka. Gosti odoše. Ja, kao što smo i do sad radili ostah za sutra... Sutra isto... Gosti... Gostismo se mi gostismo... Najedosmo se. Napismo......Pogledah kroz prozor, pao mrak. Već je kasno, ne može po mraku da se ide. Poješće me vukovi. Prespavah ja još jednu noć. Računam u subotu, odmah posle doručka, da krenem. Kad se u subotu ujutru probudismo, Džoni nije nešto dobro. Najpre smo mislili da se prejeo i da je prepio pa da mu je od toga loše.

14

Povraća... Izlazi u klozet... Povraća... Izlazi... Ništa mu stomak od juče nije preradio. Stavim ruku na njegovo čelo, velika temperatura. Sav drhti. Trese ga groznica. Gubi snagu... Prestasmo da se šalimo na njegov račun... Posle podne čovek leže. Ne može više na nogama. Jes da je treći dan slave ali koj će u ovoj situaciji da gleda na to. Ona nekolko gosta što su došla sede pored Džone, neki na krevetu neki na stolicama i čude se šta ga snašlo... Neko bi da mu se kuva čaj od ove trave, neko da se kuva od one, neko da uzme med. Neki kažu da je to nešto virusno, kako je došlo tako će i da ode. Zanoćih ja opet... Džoni sve lošije i lošije. Stavio glavu na jastuku i ne pomera se. Oni što dodjoše trećeg dana u gostima pojedoše malo pa odoše, da ne budu na smetnji. Ja ostah da prenoćim pored njega. Od ukućana niko te noći nije oči sklapao, svi pored njega. Osvanu nedelja, ista priča. Ništa mu nije bolje. Ništa u usta ne stavlja. Ni mi nismo ništa jeli... Uvek neko mora da bude pored njega. Ostadoh da prenoćim i u nedelju. Pred zoru, samo što me san uhvatio pa sam sedeći na stolici zatvorio oči kad Džona pusti glas. Trgo se. Podigoh fenjer iznad njega kad on zabacio nekako glavu nazad, otvorio oči, gleda pravo u tavan, ne trepa. Učinih ovako rukom. Ništa. Uhvatih ga za ruku da proverim puls. Ne oseća se. Naslonih uvo na grudi. Ništa... Sklopih mu oči kao što je red i običaj. Nije dobro da pokojnik ostane otvorenih očiju. Postoji verovanje da će da povede sa sobom još nekoga od onih koje gleda... Žene, što do malo pre bejahu u susednoj sobi u momentu se stvoriše oko mene. Počeše da nariču. Njegova žena izadje napolje, presamiti se preko ogarde pa poče plačući da nariče. Zna se kako je kad je takav slučaj u pitanju. Treba da se objavi. Da se čuje. Da ne kažu komšije kurvao se u mladosti pa mu žena još nije zaboravila. Ljuta, nije ni glas pustila za njim. I eto, umre čovek iznenada. Niko se nije nadao. U ponedeljak i utorak pre podne ga spremasmo... Dok sanduk, dok pop, dok ga žene otpraviše, dok na tamo na ovamo... U utorak posle podne ga sahranimo... Jedva smo stigli... Niko nije očekivao pa da se pripremi... Uveče „Bog da prosti“. U sredu i četvrtak ujutru se ide na groblje. Kad se vratismo sa groblja treba da se nešto vidi oko kuće. Svi od ukućana ko' vezane vreće. Morao sam da im se nadjem dok se ne snadjoše. Koga oni imaju bližeg od mene? Na koga više mogu da se oslone?... U petak nismo išli na groblje. Jedan dan do subote se ne ide ali brate ceo dan trčanje. Na tamo na ovamo, na tamo na ovamo, rasturismo se od posla. Celog dana smo spremali subotu. Treba da se zakolje i uredi prase. Treba da se ispeče... Žene se rastrčale po kući i avliji. Svaki čas im nešto treba, samo zakeraju, kao eto one nešto znaju... Ma nemože čovek nikako da im ugodi.... Dobro je što sam ostao.... Danas subota. Red je da se ostavi i subota, tako je ostalo od starina... Ostavismo subotu. Vratismo se kući. Nisam ni u usta ništa stavljao, ono što sam uzeo na groblju, to je. Za „Bog da prosti“, nisam mogao da ostanem,

15

nisam mogao, brzo pada mrak. Džona će da mi oprosti... Zna se, ako sedneš nema ustajaja dok se sve ne završi. Posle, svi od jednom...

Krenuh odozgo... Put dalek. Ide se pešice. Jes da idem prečicom ali otegne se. I eto kolikogod da sam žurio uvati me mrak...

Šta ćeš, red i običaji su takavi. Tako je od starina. Prestasmo mi da gundjamo. Dogovorismo se šta će ko. Šta ćemo sad šta može da ostane za sutra pa krenusmo. Sutra oko podne mora da bude sve spremno... S' vremena na vreme po neko od ukućani uzdahne: „E, nema više Džone... Navikli smo na njega... Nije propustio ni jednu Trojicu... Svi na njega navikli... Ko će sutra da priča? Ko će da zabavlja goste? „Neko reče: „Pa eto, kao i za sve. Ima navike pa ima i odvike. Navići ćemo se i bez njega“. Uglavnom svim ukućanima ga beše nekako žao. Navikli na čoveka...

Osvanu Trojica. Do podne sve pripremismo. Beše dosta naporno ali stigosmo. Počeše da dolaze gosti. Ko kako pristiže tako seda za sto. Mi se izjadasmo kako umro Džona. Kako više neće da bude na Trojici. Počeše ljudi da se sećaju na njega. Uglavnom kad čoveka više nema spominju ga samo po dobrom... Krenuše sa predjelom i rakijom. Žene pominju Džonu po dobrome ali nekako malo drugačije, nekako kao nije baš. Jeste da još uvek nije red, ali više snažaljuju njegovu ženu. „Ma pusti, napatila se žena sa njim. Dok su bili mladi, dok je trebalo da se oslone jedno na drugo, da uživaju on leteo na tamo na ovamo, a sad šta će joj, samo da ju saplita. Šta će baba babi“...

U tom trenutku pojavi se Džona na vratima... Ko grom iz vedrog neba. Svi zanemeše.... Svi zatečeni... Tajac... Šta sad da radimo, da li da se krstimo, da li da bežimo?... Džona vidi svi zbunjeni ali nezna šta je. Isti ljudi kao svake godine. Sve ih zna. Šta je sad sa njima?... Poče on: „Ja malo pookasnio. Ova moja raga od konja ide polako. Sapliće se putem“... Ustade deda Mile. Džona viknu: „Srećna ti slava domaćine“. Deda Mile odgovori: „Dobro mi došao.“ Zagrliše se kao i uvek što su. Potapšaše jedan drugog po plećkama... Mi uvukli vratove u ramenima pa tako... Gledamo... Niko ništa...“

16

VASILIJE, DODJI OVAMO

Pošta je u Jelašnici dolazila svakog drugog dana, najčešće je to bilo ponedeljkom sredom i petkom. Poštar je najpre svraćao u mesnu kancelariju, zatim u zadrugu, ako je još uvek otvorena, a onda krene kroz selo. Prvo gornji pa zatim donji kraj. Za one iz zaseoka, ako nije trebalo ništa da se potpiše, pšota je ostavljana u mesnoj kancelariji pa ili se pošalje po nekome ili tome poruče da dodje. Ljudi iz zaseoka, kad očekuju nešto i sami navrate do mesne kancelarije. Tako i deda Vasa, ustao ranije, namirio stoku pa došao da vidi da li mu je stigla invalidnina. Bio je ranjen u prvom ratu, kažu da je jedva preživeo, pa je na račun te povrede dobijao nekakvu odštetu. Poštara još nema pa seo na stepenište ispred zadruge da sačeka. Seli pored njega njegovi ispisnici, čekaju da uzme novac, pa da popiju po pivo. Tako ih naučio. Čuo deda Vasa, da će da bude neko povećanje pa se raspričao više nego što je to bilo obično:

„Naišlo takvo vreme. Poterale se godine. Dece mnogo. Sirotinja. Beda. Suša. Ništa se ne radja. Nema pšenice, nema kukuruza a o travi i da vam ne govorim. Sve izgore. Nema čime stoka da se hrani. Goveda omršavila pa se iskrivila ovako (pokazuje savijenim kažiprstom desne ruke). Sastavio im se stomak sa ledjima. Telad i prasad nema šta da sisaju. Nema šta da se muze. Vime na kravama ostalo kao torbica i kojoj se nosi brus za oštrenje kose. Traži stoka da joj daš malo hleba. Neće samo na vodu. Ma i voda i ona se smanjila. U bunarima ostala nisko. Potok presušio. Oni izvori što bejahu pored potoka i oni presušili. Pripekla zvezda. Sve izgore. Ljudi, oni, što rade na njivama dolaze da zahvataju vodu na bunar kod Vlade. Iz njega je voda hladna, dobra i stalno je ima. Jaka žica... Svinje, samo koža i kosti. Dobre da nose poštu. Masti nema. Ništa se ne radja... Nema šta da se čeka. Sutra neće ništa biti bolje. Doći će zima a ti nisi dinar napravio. Nema za šta pas da te ujede... Naplašili se Jelašničani pa rano s proleća krenuli u nadnice. U Rumuniju. Idu tamo te svojim kolima i stokom prevoze robu, rade po rudnicima i kod bujera na njivama. Bilo je u Jelašnici onih što su se povezali sa Rumunima, zvali su ih „dragomani“, oni što sakupljaju narod ko tako hoće tamo da ide. Formiraju brigade. Ne rade oni to badava. Obogatiše se pojedini. Uzimaju novac i od nas i od Rumuna.

Povede nas Sveta Pidak, zvali su ga Dragoman, u Rumuniju. Sakupili se mi, koji će tamo da radimo na njivama, pa pošli sa onima što

17

idu sa kolima i zapregom, sa onima što će tamo da „rabadžisuju“, što će da razvoze so po Rumuniji iz Kusjaka. Da ne idemo pešice. Kad već idu kola da ne cepamo opanke i da nas ne bole noge... Dosta je daleko... Ne mogu baš da se setim gde sam ja bio... Palako, palako, zaprega volovska, koliko da ne pešačimo. Idosmo mi idosmo. I stoka mora da se uz put odmara. Da se nahrani i napoji... Predjosmo Dunav... Još malo idosmo na tamo. Valjda šesti je dan bio, stigosmo. Pidak nas rasporedi po kućama. Unapred se dogovorio sa gazdama. Mene dade jednoj babi. Došla da preuzme radnika – slugu... Ja, na oko, nisam bio loš. Mlad, naočit. Imalo šta da se vidi od mene. Kući sam radio svakojake poslove. Nisam bio baš neki radnik, a ovde, neznam kako ću se pokazati. Prvi mi put. Nemam iskustva... Idemo putem. Baba nešto priča. Ja ništa ne razumem. Nije bilo ni pola sata, stigosmo mi kod nje kući... Bogami, jako domaćinstvo... Ima šta da se vidi. Dvorište veliko. Ima i novih zgrada... Velke... Pokaza mi baba jednu sobicu u štali, tako malu, izgleda da su u njoj nekad držali kokoške. Vrata ne naležu ali nemože da udje svinja. Mračno. Prozorčić mali, na njemu se uhvatila paučina. Beše u njoj jedan stari vojnički krevet sa slamaricom. Preko nje dve ponjave. Jedna za odozdo, druga za odozgo. Jedan stočić, stolica uz njega. Sve staro, skoro za bacanje... Meni bolje i ne treba. Ni kući nisam imao bolje. Tu sam samo koliko da prespavam... Svatih ja babu bez reči. To je za mene. Tu ću ja da budem. Okačih torbicu što sam nosio sa sobom na ekser što beše zakucan u zid... Neznam još koga od ukućana ima... Baba što me beše dovela, žvaćući, primače nekoliko put ruku ka ustima, vidim pita me da li sam gladan, hoću li nešto da jedem. Ja zavrteh glavom levo, desno, kao odgovaram joj ne, nisam.

Pokaza mi baba rukom da podjem sa njom. Podjoh ja. Pokaza mi štalu i stoku. Stoka lepa... Mnogo... Uhranjena... Ima dosta teladi. Muzu krave... Ima i svinja dosta... Pokaza mi stogove sena... Pokaza mi i ambar sa hranom za stoku... Pokaza mi bunar... Ne razumem šta mi govori ali shvatam. Seljak sam. Poznato mi. Sve sam to već radio. I kod nas se to tako radi. Po avliji vidim ljude, neki idu na tamo neki na ovamo. Neznam ko su. Da li su domaći, da li su radnici, dal su iz komšilaka?... Donesoh odluku, palako. Upoznaću ljude. Videću gde je šta. Naučiću šta se kako radi...

Prodje neko vreme. Videh ja koj je ko... U kući baba najstarija. Nema muža, sama. Neznam šta je sa njim bilo. Sin i snaja, unuka, neka deca... Snaja glavna u kući. Ona sve vodi. Nju svi mora da slušaju... Unuka mi odmah zapade za oko. Tu, ako ima dvadeset godina, ne više. Lepa kakve nema. Nije ni ona prema meni bila ravnodušna. Dotera se pa ide po dvorištu na tamo na ovamo kao ima neki posao. Kao eto slučajno se susretnemo. Izadje pa se umiva na bunaru ili pak iznese nešto, kao pere a sve gleda gde sam ja... Tu joj bilo naj zgodnije... Nasmeje se. Progovori nešto... Nasmejem se i ja... Vidim, svidjam joj se... Šta vredi, ne razumem ništa. Može da me hvali, može da me

18

psuje, neznam... Posle sam saznao, bila je udata. Doveli su zeta u kuću. Proveo tu neko vreme, nisu sa njim bili zadovoljni pa ga oterali. Razveli se. Decu nisu još imali.

Idem svojim poslom po dvorištu, u štali, u ambaru, po oborima, po šupama. Ona malo, malo, pa se stvori pored mene. Kao eto i ona tu nešto ima. Kad stane pored mene to nije žena, to je andjeo. Izbija nešto iz nje. Zrači... Vidim, odneće vrag šalu, pa se sklanjam.

Jednom, odoh ja da kosim. Naredila mi gazdarica. Već sam i njive naučio koja je gde... Razgovaramo rukama... Poneo sam vodu i nešto za ručak, spakovala mi baba ono što je ostalo od doručka. Kosim ja tako kosim. Dodje podne, vreme za ručak. Taman sam mislio da dovršim otkos pa da odem ispod kruške, nije neka sorta, samo za hladovinu. Nikla sama. Nije kalemljena. Pogledam, kad ispod kruške mlada gazdarica... Postavlja za ručak. Zašto li je došla?... Daleko sam ali vidim. Stavila dva jastučića za sedenje. Da se ne sedi na goloj zemlji. Mislim, za mene je, za koga bi drugoga bilo. Nema ovde drugog. Mašem ja onom kosom, mašem i s' vremena na vreme pogledam da vidim situaciju.... Poče ona desnom rukom da tapše po jastučiću što ga beše namenila meni, zove me da dodjem: „Vasilije, Vasilije, vino la minje... Šæc aiša... Šæc k'ta.“ Posle sam za toliko naučio, kaže: „Vasilije, dodji ovamo... Sedi ovde... Sedi malo“. Gledam ja nju onako izdaleka pa mislim da li je ovo istina ili mi se pričinjava. Slušao sam da tako ispred čoveka, u šumi, u polju, pored reke, noću izilaze vile. Kažu da kod Vlaha ima šumska majka pa se i ona tako pokaže... Ali ovo usred bela dana?... Imao sam priliku i kod kuće da je gledam. Lepa kao lutka. Zgodna. Nema takve ovde. Neznam sa kojom da ju uporedim. Crna. Oči joj sijaju kao kladanjci. Samo igraju. Ja mlad... Ceo gorim, ali se kontrolišem... Gleda u mene... Plašim se da ne popustim, šta ću posle... Ostaću u tudjoj zemlji... Njena familija mi neće dozvoliti da se vratim... Majka mi vračara: „Će da joj se pokaže“... Priča se da njihove žene i devojke znaju nešto, pa ako ih pustiš da ti se približe, one ti naprave da ih se više celog života nemožeš rešiti. Gdegod da ideš samo na nju misliš. Za tebe druga žena ne postoji. Mislim ja mislim... Brzo moram da se odlučim... Ako ne odem, uvrediće se. Reći će, kad ode kući, da sam je napadao pa će me oterati. Izgubiću posao pa šta ću posle. Proneće se glas pa i drugi neće da me prime a ja nemam čime da se vratim kući... Ubiće me moji... Nemam drugi izbor... Zabodoh kosu u zemlju pa ajd kod kruške. Ona me dočeka na nogama. U rukama drži balon sa vodom, preko leve ruke prebacila beli vezeni peškir. Hoće da mi polije da operem ruke... Ko to kod nas još na njivi radi. Jedeš sa onakvim rukama kakve su ti. Nećeš valjda i za to da trošiš vodu... Kod njih drugačije... Stavih ruke ispod balona, ona sipa, ja trljam. Gledam njene ruke. Ruke joj bele, mekane, mazne, lepe, kao da nije seljanka, kao da ih nečim maže, pa oni goli laktovi... Dodirnuo bi ih ali nesmem, da me ne shvati pogrešno... Sve u mene gleda... Dade mi

19

peškir. Ja obrisah ruke... Sede ona, sedoh i ja... Gledam nisko. Izbegavam da joj pogledam u oči. Ona me nudi: „Vasilije, ja mananka“, pokazuje mi rukom na ono što je postavila na čaršav... Svega je donela... Pogača, gibanica, pečeno pile... Sa ukusom postavljeno... Vidi se spremna žena... Uzeh ja od one kisele paprike. Prekrsti se pa popih malo rakije... Drži do reda, ponela i rakiju... Dodadoh joj flašicu te i ona popi. Boga mi, pije i ona da joj nije urok... Potegne... Može više od mene... Ispismo flašicu uz salatu... Jede i ona sa mnom. Pravi mi drustvo. Vidi se, nije jela kod kuće. Htela da jedemo zajedno... Jedem ja ono što je postavila, jede ono mene. Posao naporan pa sam dobro ogladnio ali kao malo se stidim... Gleda sve u mene... S vremena na vreme me dodirne rukom po ramenu, kao, hoće da mi skrene pažnju na nešto. Da pogledam u nju. Ja podignem oči. Ona mi pokaže na ono što je postavila... Nudi me: „Ja Vasilije mananka ovo, ja Vasilije mananka ono“... Ništa ne razumem ali vidim, pokazuje mi rukom... Na onom mestu na ramenu gde me dotakne kao da nešto ostane. Trne, trne... Gori, gori... Čas toplo čas hladno pa mi se ovako polako spusta prema srcu... U stomak mi sidje neka vatra... Ponela i vino... Popismo malo i od njega...

Nisam smeo više da ostanem... Ustadoh, malo se protegoh, lupnuh nekoliko puta sebe desnom rukom po stomaku pa krenuh... Isprati me žalosnim pogledom do mesta gde sam kosio. Uzeh kosu a ona poče da sakuplja ono što je preostalo od ručka... Bio sam navikao, kad sam na njivi, da na podne, posle ručka, malo prilegnem. Da odremam. Da se malo ispravim ali tad nisam. Nije situacija...Vidi ona koliko je sati, sakupi stvari pa ode...“

Deda Vasa se preneo u ono vreme, oni što ga slušaju svako u priči našao sebe. Niko nije primetio kad je Jelenko stigao sa onom njegovom velikom kožnom torbom i da sedi tu sa njima i sluša. I njega deda Vasina priča pogodila i vratila u mladost.

20

SELJAK NE MOŽE BEZ STOKE

„Kod nas seljaka ne izlaze lako tajne iz kuće, pogotovu ako nisu dobre, ali, dodje čoveku tako s' vremena na vreme pa mora da se izjada, da smanji teret, ne može da ćuti“, poče deda Sada da otvara dušu komšiji Milosavu.

Deda Sada duboko zagazio u devetu deceniju svog života a Milosav dvadesetak godina mladji. Isterali ovce na pašu, polje široko a vremena na pretek. Milosav je imao veliko stado a pored toga i ovna pa mu se deda Sada umiljava, dolazi vreme, trebaće mu.

„Neznam da li znaš, ja se nisam rodio u Potoku, rodio sam se u Jakovcu, tu sam došao. Majka mi se tu rodila, baba Rumena, da ju pomenem, dobra bila, Bog da joj dušu prosti. Neznaš ti nju. Udala se u Jakovac, tamo živela. Ujak mi nije imao decu pa me posinio, imao sam petnajest – šesnajest godina, počeo sam da se zamomčujem... Trebalo je starijeg brata da posine, on nije hteo pa dali mene.

Dosta godina smo se služili sa volovima i kravama. Bio sam mlad, jak, volovi i krave idu sporo. Deda Vlada kupi kobilu. Jula. Bila starija kobila. Očuva dva ždrebca. Ujak imao nameru da tako dodje do mladog konja, da prodje jeftinije. Oba odoše u rat. Nisu se vratili. Kad se rat završio, čujem da je jedan u Svrljigu. Odoh tamo, od njega nije bilo ništa. Ostade tamo gde je. Boga mi, sa Julom smo se dugo vreme služili, ali ostare... Jednog dana svratili cigani, ja im je dado. Opet smo se nekoliko godina služili kravama. U štali je uvek bilo po nekoliko. Kad imamo konja one služe samo za teljenje i mleko. Kad se konj proda, mi se sa njima poslužimo dok ne nabavimo drugog.

Otišao Dobrivoj tamo negde daleko, u Banatu pa od nekog nemca kupio onu crnu kobilu, još smo bili u Potoku, još se nije bio zaposlio. Zvali smo je Lela, znaš je i ti. Išli sa Radetom iz Trnovca zajedno. I on je tad kupio konja. Doterali ih vozom... Bila je to rasna kobila. Nonius... Služili smo se sa njom skoro dvadeset godina. Stoka kao čovek, samo da je gledaš. Znala svaki put i raskrsnicu, svaku njivu... Jednom moja supruga, ja je zovem baba, tako se kod nas kaže, pošla sa njom u Staro selo da šiša ovce, ovce bile na bačiji, tad smo imali dosta ovaca. Išla putem pored reke, išla pa prošla pored kolibe, nastavila za Radičevac. Kobila išla do Rakljice, dotle znala, tu smo imali šumu, dalje nije nikad išla pa nezna. Izgleda da je osetila da baba nezna gde ide pa više neće. Terala je ona, tukla, podje još malo pa joj se ne ide... Naišao odozgo putem neki čovek, ona se raspitala za

21

kolibu.. Okrenuli kola pa nadzad. Seo i on pord nje. Kad su stigli do kolibe on joj pokazao.

Teret nikada nije ostavila na uzbrdici a štrange i amove nije kidala. Znala je sa kolikom snagom da potegne. Proba, polako nalegne, ako teret ne krene ona opet... Doda... Odgajila je i nekollko ždrebadi. Jako lepo ih vaspitala i naučila da vuku...

Odradila pošteno svoj vek, počela da zaboravlja, neda da joj se pridje, neda da se odveže, postala nepoverljiva, zla, ujeda, neće iz štale, neda da se upregne... Pričaju ljudi hoće tako stoka kad ostari, kao i čovek, kažu došao joj kraj. Uzeh jednog dana za ular pa na kasapnicu, dadoh je za meso...

Seljak bez zaprege ne može. To mu je sve. Ona stoka što je u štali, što nikad ne izlazi, svako veče viri kroz vrata i prozore da vidi koliko je stiglo hrane, da procene za koliko vremena mogu da je pojedu... Za stolom nas ima više. Ja, supruga i snaja smo tu stalno. Stariji sin se bio zaposlio, mladji na studijaama, unuk u gimnaziji. Leti, kad je sezona, kad bude najviše posla okupe se svi. Onaj što je na službi, odmor nije koristio na moru kao gospoda nego na njivi. Mladji, dodje i on. Tu bude i unuk, i on na njivi. Nemože se bez konja. Uze ja novac od kobile, dodadoh malo, pa u Knjaževac na pijac ...

Kupih lepog konja, konj mlad trogodišnjak, štrojen, u punoj snazi, poluštajerac, braončast, lep ko nacrtan, miran kao ovca, jede iz ruke, dozvoljava svakom da mu pridje, da ga pomiluje. Jaše se... Htedoh ja da ga uzmem na probu na mesec dana ali onaj neda. Ako hoću ovako hoću ako ne ništa. Idoh ja na tamo na ovamo po pijaci. Ima još konja ali jedan ovakav jedan onakav. Jednom fali ovo drugom ono. Ovaj najbolji na oku... Kupih ga ja, ujaha pa ajd odozgo. Sve od Knjaževca pa do kuće išao je kasom, nisam ga terao, tako voli...“

Mi seljaci, kad kupujemo, jako smo nezgodni. Kada je na prvi pogled nešto dobro, mi počnemo da čakćemo što je to tako, što je ga onaj prodao. Mora nešto da ima... Dok se pazariš za mane se ne pita, gledaš pa ako nešto vidiš, vidiš a ako ne ništa. I da pitaš neće da kaže, nebi ni ja rekao. Retko je da neko, kad se naplatite kaže pazi na ovo, pazi na ono, obrati pažnju...

Vezah konja za jasla. Gleda ga ona stoka što beše u štali, gleda on njih. Treba vreme da se naviknu na njega i on na njih... Stavih mu ja malo od sena da jede. Kad je konj umoran voda mu se ne daje. Stavih i ostaloj stoci da im ne ide voda na usta. Videle supruga i snaja da sam doveo konja pa dodjoše da vide kakav je... Dopade im se... Beše znojav, ceo put trčao. Uzeh ja malo slamu te ga izmasirah, tako se radi kad je konj znojan... Snaja kao i sve ostale nije mogla da oćuti pa kaže, videćemo sutra kakav je. Ja se ugrizoh za jezik, oćuta...

Sutra dan stavismo prašač na kola, sedosmo na dasku pa ajd da isprolazimo kukuruz u Kovilaču... Stigosmo na njivu. Upregosmo Sokola u prašač. Snaja vodi ja držim. Vuče on onaj prašač, ne oseća.

22

Isprolazismo celu njivu za čas. Vezah ga za kola, u kolima seno. Poče on da jede. Mi uzesmo motike pa od početka njive... Zadovoljni, zadovoljni... Ne može seljak bez zaprege, a evo sad opet imamo. Oni što imaju manje imovine i tako i tako, ili kopaju sve redom ili plate te im neko prodje, ali nama je imanje veliko. Uvek za po nešto treba...

Prodje tako skoro cela godina. Ma milina jedna. Sednemo u kola, on sve kas ide. Niko ga ne tera, sam tako hoće, tako voli, tako mu odgovara. Svaki čas se okrećemo od radosti da vidimo da li nas neko gleda... Podjemo u Knjaževac, išli smo često, skoro svake subote, imali smo baštu u Timoku pa idemo na pijac, on trči ceo put. Kad podjemo odozgo on opet. Podigne glavu pa kad krene...

Dodje jesen, krenusmo sa oranjem. Treba da se poore za pšenicu, da se poseje, da se zagrapa, jesenje oranje. On polako, polako poče da pokazuje svoju lošu narav. Kad podje, on ide. Vuče bolje i više od drugih konja ali kad ga zaustaviš, a mora da se stane, da se okreneš, da izneseš plug, da ga očistiš, on neće napred pa ga ubi. Molimo ga kumimo, svetojovanimo, vučemo djizgine, vučemo napred za uzdu, aja jok. Ne mrda iz mesta pa Bog. Ukopa se pa tu gde je. Varasmo ga mi jedno vreme sa hlebom, sa mladom detelinom. Damo mu da pomiriše pa se izmičemo ispred njega, on se polakomi pa podje. Kad podje on posle ide, ali mora opet da se stane. Tad nastanu muke... Orali smo mi po pet šest brazdi ne zaustavljajući se. Plug sam na rukama iznosio na kraju kad se okrećem. Zagrapavali smo celu njivu, sve se smlatim, nesme da se stane. Ako se stane gotov je posao... Pustali smo ga kad tako stane da odstoji sat, dva, da se odmori, da mu se dosadi u mestu. Ma jok, ništa ne pomaže. Neće pa neće... Gledasmo da li možda nešto u amu ima pa ga bode. Nema ništa... Poče i sa kolima tako. Ako stane, više ne polazi. Možeš da ga ubiješ, zainati se, ne mrda iz mesta pa Bog. Jednom stao u avliji ispod oraha. Bili smo na žetvi. Natovarili dvanaest - trinaest džakova, nismo mnogo, to za konja nije ništa. Stade on tu pa ni na gore ni na dole... Varali smo ga mi po neki put, poteramo ga kao ići će nizbrdo, kad podje on posle ide. Neće da podje pa Bog. Skidah ja džakove da smanjim teret. Ništa. Ostadoše tri džaka na kolima, neće i neće. Sve sam ga ubio. Da sam bio u nešto boljoj finansijskoj situaciji tu bi sa njim završio. Pa Dobrosav je mogao ta tri džaka na ledjima da iznese na tavan a on neće...

Reših da ga osiguram. Išli su tada oni sa tašnama, zvali su ih dozadžije. Osiguravali useve i stoku. Taj valjda beše iz Jelašnice. Ušao jednom u avliju, stigao kao poručen. Nudi da osiguram useve. Pitam ga ja da li osigurava stoku? Osiguravam... Šta bi osigurao? Pa osigurao bi konja... Može... Šta mu je?... Znaju oni, čim se neko sam ponudi, ima nešto... Pa nije mu ništa, zar ono mora da mu nešto bude?... Da ga pogledam. Ajde brate pogledaj... Udjosmo u štalu. On gleda. Proverava u kakvom je zdravstvenom stanju, da li mu nešto fali... Znam ja, baš njega briga, radi on od učinka. Njemu je važno da napravi što više

23

osiguranja i da životinja ne nastrada baš odmah. Da prodje neko vreme... Evo gledaj: Razmakoh konju usne te pokaza zube. Dadoh mu repu, on jede. Dadoh mu sena, jede. Ponudih mu vodu, on pije... Šta ćeš više? Ima sve zube, jede, pije. Stoka kad je bolesna ona neće. Sam si video, nije mu ništa... Sedosmo ispod šupe. On stavi tašnu na kolena, izvadi blok, napisa polisu, potpisa. Na polisi je unapred bio stavljen pečat. Ja udarih prst, nisam pismen. Ocepa on onaj list pa mi dade... Ja izneso flašu sa rakijom te popismo... Baba da me ubije, daješ novac državi, mažeš masnim guskama noge. Bi i meni žao ali sad je kasno. Uhvatio sam se u kolo... Služimo se mi i dalje nekako sa njim. Ona njegovu narav sve više i više poče da dolazi do izražaja...

Dok se okrenusmo prodje godina. Dojde onaj da obnovi osiguranje. Ja obnovih. Sreća baba nije bila kući, ubila bi me... S' vremena na vreme zateknem ga ja tako u štali, oslonio se ustima o jasla pa se napinje. Istučem ga štapom, on se vrati nazad. Jede, pije vodu, ali vidim nije sa njim baš sve u redu. Nastavih ja tako, tajeći od babe, da mu produžujem osiguranje. Ona već to bila i izgubila iz vida...

Prodje poprilično vremena, produžavao sam mu ja osiguranje da li tri da li četiri puta... Udjoh jednog jutra u štalu, on mrtav. Sinoć mu nije bilo ništa, jeo normalno, pio vodu a ujutru, eto... Kažem ja babi da preuzme stoku, njega da ne dira a ja odoh u Knjaževac da prijavim slučaj. Do Zuniča pešice, odatle uhvatih voz... Primiše me oni. Ispričah im šta se desilo. Obećaše mi da će danas Crnič da dodje oko podneva. Poći će malo ranije pa će da svrati kod mene da napravi zapisnik, dotle ja da pozovem veterinara da konstatuje smrt...

Sedo na voz pa u Minićevo, oni su nadležni za Jelašnicu. Imao sam sreće, veterinar bio u stanici. Rekoh mu šta sam imao. Idi kući pa čekaj, uskoro ću ja. Ima neki posao da obavim u Jakovcu pa ću da dodjem. Uhvatih put pod noge pa kući... Nije prošlo dugo, veterinar stiže. Pita me kako se to desilo. Kažem mu, nisam ništa primetio, nije mu bilo ništa. Sinoć jeo, pio, jutros ga nadjo. Pa ništa, napisaću uzrok smrti nepoznat. Platih mu ja, mora čovek i za crklog konja da plati izlazak. Ostavi mi on jedan primerak od zapisnika... Samo što ode, beše prošlo podne, stiže onaj iz DOZ-a. Uvedoh ga ja u štalu. Dado mu izveštaj veterinara. On ga uze, gleda u konja, gleda u onu hartiju, gleda u mene... Izadjosmo napolje pa sedosmo ispod šupe... Potraži polisu, ja mu dado... Pisa tu nešto pisa. Kad završi, dade mi te udarih prst... Šta sad? Pa ništa, kaže on. Čekaj. Pare će ti stići poštom... Ostavi mi jedan primerak zapisnika i one dve hartije što mu dadoh da vidi pa ode....

Pozvah ja Danila te ga odvuče sa traktorom u Sadopolje. Iskopah rupu, prekolah ga sa motkom pa zatrpah... Šta ću, šteta velika ali računam imam ono osiguranje. Istina, odrali me za tih nekoliko godina ali bolje što nisam prekinuo. Ima neke nade...

Čekasmo mi, čekasmo... Danas, sutra... Danas, sutra. Nema ništa. Ajd ja, ujašah pantalone, pa u Knjaževac... Predmet tu gde je. Na

24

početku. Kažu oni, gde si ti do sad? Treba da se obračuna vrednost ostatka ali to ne može dok ne doneseš sve što treba... Pa šta treba?.. Pa evo ovako: Prvo, treba ti overen prepis polise što si osigurao konja, pa zapisnik procenitelja, pa onda da nabaviš potvrdu kolika je bila vrednost konja u momentu nastanka slučaja, pa veterinarski izveštaj o nastalom slučaju, pa da izvadiš istoriju bolesti, da li je konj ranije bio bolestan, od čega je lečen i sa čime je lečen, pa tad uverenje da meso nije imalo upotrebnu vrednost, pa potvrde koliko si uzeo za kožu, koliko si uzeo za rep i grivu i koliko si uzeo za potkovice. Kad sve to pribaviš, ti donesi pa će da obračunamo... Gledam ja njih, gledaju oni mene... Eto tako, kako za svakog, tako i za tebe... Takvi su uslovi... Jel si čitao ono na polisi od pozadi što je napisano sitnim slovima. Čitao sam djavola, ja sam nepismen...

A bre deco, ajde da vas nešto zamolim... Ja sam star čovek, ne mogu sve to da zapamtim, napišite mi na jednoj hartiji šta sve treba da pribavim pa će neko da mi pročita... Napisaše mi oni pod jedan, dva, tri, ne sećam se više dal bejaše devet ili deset stavki, pa mi dadoše...

O Bože, prekrstih se ja... Izadjo napolje, odo u park pa sedo na klupu da se malo priberem... Šta da radim? Za prepis polise to je lako. Polisu imam, otići ću u sud na pisarnicu i to će mi tamo završiti. Izveštaj veterinara, to imam. Ali ko da mi izda potvrdu kolika je bila vrednost konja u momentu nastanka slučaja. Pa to, neznam dal ima negde da se izvadi za živog konja a kamoli ovako. Ko još posle dva meseca otkopava konja, dere kožu i skida potkovice... Ajd i da ga otkopamo i oderem ali kome da prodam usmrdjenu kožu. To je već počelo da se raspada.... Mora nešto da smislim... Da izvučem koliko toliko dok se nisu predomislili...

Ajd, dok sam u Knjaževcu da probam nešto da završim, da ne bijem noge opet... Gde da nadjem uverenje kolika je bila vrednost konja? Razmišljah ja, razmišljah, neznam, ajd da odem do veterinara, možda on nešto zna. Ma znao sam ja šta će da mi kaže i da nisam išao kod njega, ali ajd... Kaže on, ja mogu da ti lečim stoku, mogu da ju osemenim, ali ja nisam džambas. Neznam kako ide stoka na pijaci. Kažem mu ja, znam da ti ne možeš da mi napšišeš takvo uverenje, to od tebe i ne tražim, ali kao računam krećeš se medju ljudima, stalno si pored stoke, čuješ. Možda si čuo da je neko imao takav slučaj... Neznam... Neznam kako da ti pomognem... Podjoh ja, on me pozva. Setio se nešto, kaže: Što ti ne odeš na kasapnicu pa da ti oni dadu uverenje kao za prinudno klanje... Bre, mislim se ja, to nije tako loše, možda i upali...

Ajd ja, ajd pa u Jezavu na kasapnicu. Pitah uzimaju li konje na prinudno klanje. Kažu uzimamo, samo treba da imaš uverenje od veterinara. Pa kako plaćate? Plaćamo od kilo. Meri se. Možeš da biraš, oćeš živu meru, oćeš da se zakolje pa da se meri meso... Koliko plaćate živu meru, ne govorim im da mi je brav nastradao i za šta mi to treba?

25

Pa toliko i toliko... Star sam čovek, kad biste hteli dedi da napišete koliko plaćate po kilu za živu meru i da udarite pečat, učinili bi mi veliku uslugu... Sažališe se oni... Oćemo, što da ne, to bar ništa ne košta... Napisaše: Prinudno klanje, konji, živa mera, toliko i toliko po kilu. Overiše. Ja im se zahvalih...

Dosta sam se zadržao, prošao već dan. Dodjoh kući, mojima ništa ne govorim... Mislim šta dalje...

Setih se preko noći kako ću... Odnesoh ujutru mleko, ispraznih kante, pa u zadrugu. Nadjo dvojicu. Popismo po jedno čokanče. Ja im za to vreme ispričah kakva me muka muči... Treba mi izjava dva svedoka koliko mi je bio težak konj... Pa imalo je ga, prisećaju se oni, tu, oko šesto kilograma, nije manje. Oćete li vi da mi potpišete na šesto? Oćemo, što da ne. Odosmo u mesnu kancelariju. Šef napisa izjave na mašini. Pokaza im gde da potpišu, oni potpisaše. On overi... Mislim ja, dobro je... Sedosmo opet te popismo još po jedno čokanče. Oni ostadoše a ja uzeh kolica sa onim praznim kantama pa krenuh kući. Niz put se bijem sa pameću da li sad da idem u Minićevo po tu istoriju bolesti ili sutra. Bolje sutra, bolje je da odem ranije. Sad veterinar možda je već negde i otišao. Danas da vidim neki posao oko kuće.

Završih sa mlekom pa u Minićevo. Pešice, ko će da čeka autobus. Zateko doktura, bio još tu. Kazah mu što sam došao... Stade on uz jednu kutiju sa kartonima što ih držaše na stalaži. Pretura po njima, pretura, pogleda u mene, zavrte glavom pa predje na drugu kutiju... Nema kaže... Pa nema kažem ja. On nije bolovao, nije lečen. Pa šta sad da radimo? Pa ništa. Napiši mi to što je. Konj nije bio bolestan, nije lečen u ovoj ustanovi, uzrok smrti, ti si bio na licu mesta, nepoznat... Pa dobro... Napisa mi on to tako, potpisa, overi. Ja platih koliko košta pa taman da krenem, setih se da ga pitam i za ono drugo, gde da nabavim uverenje da meso nije bilo za upotrebu. Kaže on, kod mene, ja ću da ti napišem i to. Dobro. Napisa, potpisa, overi. Ja platih taksu, zahvali mu se pa podjo... Idem pored puta pa mislim, toliki me posao čeka a ja razodujem na tamo na ovamo. Ali šta ću, moram...

Sutra dan ustadosmo ranije nego obično, nahranismo stoku, pomuzosmo, ja odneso mleko, baba ostade. Kad završih sa mlekom, ja nadjo četiri stare potkovice, stavi ih u torbu, uzeh ono što sam pribavio od dokumenata pa ajd u Knjaževac. Taman sam bio kod Ravanskog puta, naidje neko te me poveze... Najpre svratih u otpad, to mi bilo na putu. Otpad tad beše tu na početku, odmah kad se prodje most pa desno, posle ga premestili. Istreso one potkovice na vazi. Izmeriše ih oni, napisaše mi dva računa, jedan za njih jedan za mene. Obračunali mi kao staro gvoždje. Nikakve pare ali eto, doneo sam pa moraju. Vide i oni da ja nešto mutim, ali baš ih briga, ne krše nikakav propis.

Odoh u sud na pisarnicu, to je već uhodan postupak, prepisaše na mašini ono što piše na polisi, okrenuše od pozadi pa udariše onaj veliki pečat, napisaše da je verno originalu i da sam platio taksu po tom

26

i tom član zakona, potpisaše, udariše i onaj mali, okrugli pečat pa mi dadoše.

Ostade koža, rep i griva. Za kožu odoh da vidim u kožari. Kožara beše tu negde, odmah pored pijace. Velika zgrada. Štavili kože od ovaca, svinja i teladi. Neznam kome su ih prodavali... Bože, što je to smrdelo kad se prolazi pored njih? Kako li je bilo onima što rade tamo? Izgleda da su se navikli... Udjoh da vidim mogu li tu nešto da učinim. Unutra smrdi, nemože da se diše. Kazaše mi gde je magacioner. Nadjo ga ja. Slagah, kao davaću konja na prinudno klanje pa bi prodao kožu... Kupujete li to? Koliko plaćate?... Pogleda me on pa reče: Pa mi bi trebalo da otkupljujemo i to ali ne, retko da neko ponudi. Ako se desi jednom u godini. Šta da radim sa jednom kožom. Da su više pa ajde. Kod nas konje ne kolju. To ako baš nešto bude prinudno, ali i tad, ko će sa tim da se maltretira. Bace kožu u djubre, pojedu psi pa gotovo... Pitah ga ja imaju li oni cenu za to? Pa imamo, kaže on, evo, može od kilo može od komad... Kako da okreneš to je jeftino, za to ne možeš da uzmeš ništa. Ne isplati ti se da je vučeš do ovde... Ma nije meni važno koliko ću da uzmem, nego, hoćeš li ti da mi napišeš koliko može da se uzme za jednu kožu? Da ti napišem brate, mada do sad nikome nismo davali tavko nešto... Ajde, molim te ko brata... Napisa mi on, potpisa, udari pečat... Rekoh mu da mi je učinio veliku uslugu... Dobro ako je tako... Gleda me on, ništa ne shvata...

Ostadoše rep i griva. Mislim ja, mislim. Niko kod nas ne pravi violine i gusle. Kome da ponudim? Od koga da uzmem račun. Možda u Svrljigu, Nišu ili u Zaječaru ima onih što prave četke, ali ko će sad tamo da ide. Ko će toliko da se dangubi... Pogledah na crkvu, pola dva, ima još vremena. Reših da odem sa onim što sam sakupio u DOZ da probam...

Pokucah na vrata. Ima još vremena, nisam zakasnio rade do tri. Udjoh unutra, rekoh im za što sam došao. Pokazaše mi vrata. Udjoh, izneso ono što sam prikupio pa pokaza... Za grivu i rep kažem nemam, ako može nekako...? Uze on one papire, gleda jedan po jedan. Pretura ih na tamo na ovamo... Ovde nema kolika je bila vrednost konja. Pa nema, kažem ja. Ima kolika je bila živa mera i koliko plaćaju po kilogramu na kasapnici za prinudno klanje pa se obračuna... Opet poče da lista one hartije, gleda, vrti glavom... Gledam u njega pa mislim, da li će da prihvati?... Dobro, dobro je, može i tako... Za ovo što nemaš, star si čovek, će da ti progledamo kroz prste... Pitah ga šta sad ja da radim? Pa ništa, kaže on... Idi kući pa čekaj. Na osnovu ovog što si prikupio mi će da obračunamo ostatak. Novac će ti biti poslat na kućnu adresu...

Čekasmo mi, čekasmo, prošlo je bilo dosta vremena, već smo bili i izgubili nadu... Stiže novac za konja. Donese poštar. Nije mnogo, nije mogao za to da se kupi drugi konj...

U prvu subotu uzeh ja novac od konja, dodadoh od junice pa u Knjaževac... Izpazarih jako lepu kobilu. Pet godine, nije imala više. Zvali

27

su je Mira... Kad se naplatismo onaj što mi ju prodade kaže ako je nekad prodajem prvo njemu da ponudim. Nikad ju nebi prodao ali mu treba novac... Mislim ja, evo i ovaj izbacuje parole...

Doterah kući... Bože što smo se lepo sa njom poslužili. Mirna kao ovca, nezna da zabuši, jede sve. Očuva nekolko ždrebadi, i oni koje od koje bolje... Dodje mi tako praunuk, prohodao, i to sam dočekao fala je Bogu. Snajka ga da babi. Nije ona, kao što ima snajke pa da se gadi na nas stare, nije gonila higijenu. Preda nam ga pa gleda svoj posao. Kad se dete zamaže, ona ga umije, okupa, presvuče pa opet... Uzmemo ga ja i baba, jedno za jednu drugo za drugu ruku pa u štalu. Dete željno svega. Živi u gradu pa bi da vidi stoku uživo, da je dodirne, da je pomiluje, tamo toga nema. Baba ga drži za ruku da ne ode medju krave a ja pravim predstavu. Udjem kod kobile, milujem je po glavi, dajem joj da jede iz ruke. Ona opusti usne pa sa njima uzima, neće zubima, da me ne povredi. Vučem ju za uši, vučem za rep. Namestim se, ona mi stavi vrat na rame pa tako drži glavu. Pomazim je po nozi pa kažem: Miro, daj prednju nogu, ona podigne. Potapšem je po butini pa kažem Miro daj zadnju nogu ona podigne, ja podmetnem koleno kao kod kovača, podržim tako malo pa pustim. Podvučem se ispod nje, tad sam to mogao, pa ju podižem sa ledjima, ona ćuti. Muzem je, ona se namešta. Dodjem od pozadi pa se provučem izmedju nogu... Kao ovca... Praunuk gleda. Nije video uživo. Ima na televiziji ali to nije to... Tu i ždrebe, dodje te me liže. Mirno i ono kao jagnje. Uzmem praunuka pa ga unesem. Ždrebe pridje. On ga pipa, miluje po glavu, govori mu aoo, aoo. Ono ga liže po rukama, njuška... Stavim ga na ledja, kao eto i on jaše, ali držim ga. Stoka je to, neće ona, ali može da se uplaši od nečeg.

Prodjoše godine. Ja ostarih. Vreme se menja, dodjoše traktori. Stariji sin, i ako je još bio na službi preuze sve. Kupio traktor, napravio jača kola, kupio frezu, pa sad tako. Dodje tako za vikend ili kad je na odmoru. Koristi odmor u dva dela, gleda kad na selu ima posla. Dolazi subotom i nedeljom. Napravi slobodne dane pa dodje... Prestasmo da prežemo kobilu. Ne izlazi iz štale, sedi sa ostalom stokom. Dobra brate, ali od nje sad samo trošak. To što očuva po jedno ždrebe preko godine, to nije ništa, nemože sebe da obdrži.

Jedne večeri, Zorka valjda beše umrla, sami smo sa babom bili kod kuće. Bili smo za večerom kad neko pokuca na vrata. Ko li je sad u ovo doba? Niko kod nas tako kasno nije dolazio. Ustadoh ja, upalih spoljnu sijalicu pa izadjoh na prag. Vidim nepoznatog čoveka. Gledasmo se mi tako, gledasmo. Ćuta on malo pa reče: Ti se izgleda mene ne sećaš? Ne mogu da se setim ko si, kažem ja. Pa od mene ste kupili kobilu... Ooo. Ajde udji u kuću... Sedi za sto... Jesi li gladan? Pa nisam baš. Stavi babo i za njega tanjir, ona stavi... Večerasmo mi. Za večerom on nam ispriča da je, od kako nam je prodao kobilu kupovao nekoliko konja ali sa nijednim nije bio zadovoljan... Evo idem sad sa

28

Zaječarskog vašara. Nisam mogao ni tamo da nadjem konja kao za sebe pa reših da svratim kod vas, da vidim da li ste je prodali, da li ste možda rešili da je prodajete?... Prodavaćemo je. Ostarili smo, ne možemo više. Sin kad dodje, on se služi sa traktorom... Ostade on kod nas te prenoći. Ustadosmo ujutru rano. Udjosmo u štalu. Ona sve u njeg gleda, izgleda da je ga poznala. Kažu, konj pamti...

Vratismo se mi u kuću, doručkovasmo, naplatismo se... On nestrpljiv, hoće da krene...

Poče ja da je odvezujem, steglo me nešto u grudima, neka tuga mi u stomaku, samo što ne zaplačem. Drhte mi kolena, stojim pored nje a noge kao da nisu moje, ne mogu njima da komandujem, kao da su od drveta. Baba stoji na sredini štale pa gleda, ništa ne govori, vidim ja i noj nije lako. U glavi mi nešto zuji, čujem vuu, vuu, vuu, kao neki sateliti. Ruke mi se tresu, prsti neće... Bože šta bi sve dao kad bi mogao da je zadržim... Nemože, tako nam pisano... Polako ja polako pa je nekako odvezah. Povedo je kroz štalu, idem kao da nisam ja, kao šlogiran. Niti znam gde idem niti šta radim. Uhvatio sam pravac pa tako. Kao da ne komandujem samom sebi, kao da me vode neke sile. Sve mi se pomutilo u glavi... Ja napred, ona zamnom, stoka što beše u štali isprati je pogledom kao da zna da više neće da se vide...

Izvedoh je iz štale pa mu dado. Potraži on da stavi nešto na nju. Vidim, hoće da jaše. Pita ga dali je umela da se jaše. Kaže, jako se lepo jahala... Dadoh mu jednu staru ponjavu. On je sklopi pa je prebaci preko nje... Bi mi žao što nisam znao, voleo sam i ja kad sam bio mladji da jašem... Prineso mu stolicu on se pope pa ujaša.

Stojimo sa babom pored štale i gledamo na dole kako putem odlaze... Znao sam ja, nikada više neće da se vidimo. Izgleda da je i ona to znala, ode a ne okrenu se da nas pogleda. Žuri da je ne stigne tuga, a možda se obradovala prvom gazdi, možda oseća da ide tamo gde se rodila pa se raduje...

Ej Dinko, Dinko, ja sam se nadao da će ona da nas odveze a ono će da nas voze traktorom.“

29

RAJKO KAPARA

Svakakvih čuda je u Jelašnici bilo. Što nisu mogli domaći, dodje sa stane... Pojavi se odnekud Rajko Kapara. Promućuran čovek, pravi djavo, žednog će da prevede preko vode. Spolja nije odavao takav utisak. Nekako beše sitan, krivonog, zdepast, zbunjen, pipav, tutav, polomljenog nosa. Mnogo je brže kopčao i shvatao situaciju nego što je to na prvi pogled izgledalo. Pravio se naivan ali sve što se dešavalo u njegovom okruženju umeo je da okrene u svoju korist... Odmah je uočio gde se stiču informacije i gde se o svemu može obavestiti o selu. Bila je to seoska prodavnica (zadruga). Sedeše nekoliko večeri na stepeništu ispred prodavnice i za toliko kratko vreme pohvata sve konce o selu. Izabra od onih slobodnih žena najbolju pa se prizeti. Nije dugo vremena prošlo, žena zatrudni. Rodi mu se sin... Žena ne radi. On ne radi. Tamo gde se prizetio živelo se samo od poljoprivrede. Što se žene tiče ona vredna, radna, štedljiva ali od čega seljak da napravi pare. Dok je bila sama nekako je izlazila na kraj sa nemaštinom ali došlo dete na svet. Bez novca se ne može... Treba detetu... Treba njemu... Navikao da živi raskošno. Da časti društvo. Da se razbacuje novcem... Da se dokazuje...

I ako je bio doneo čvrstu odluku da se smiri, nije imao gde. Situacija ga goni. Od poljoprivrede teško. Kolko da se plati porez i struja... Proba Rajko neko vreme pa vidi da se tako ne može. Ostade bez dinara u džepu. Nema za pivo. Neko vreme beše pio na tudji račun ali i tome dodje kraj. Navikao je da bude galantan. Da plati turu. Od kuće ni dinara. Polako, polako, osta bez prijatelja. Nema druge do da se vrati starom poslu...

Sedne u autobus pa za Knjaževac, za Zaječar, za Niš pa i dalje. Izgubi se na nekoliko dana. Kažu Rajko našao posao. Rajko se zaposlio... Kad se vrati, dodje sa punim džepovima para. Ostane po nekoliko dana. Može da popije. Da plati turu ispred zadruge... Kad ga pitaju: „Pa kako bre Rajko nisi na poslu, kako će firma bez tebe?“ Nije mu prvi put, ima spremljen odgovor. „Bili smo pet dana sa kolegom na turama po dvadeset četiri sata... Dvojica... Menjamo se... U kamionu smo spavali. Dok jedan vozi drugi spava... Po zakonu to ne može da se plati pa nam daju slobodne dane. Za svaki dan što smo vozili imamo po tri. Računa se deset posto za odvojeni život, dvadeset posto za prekovremeni rad i trideset posto od deset sati uveče do šes ujutru za noćni rad... „Pa dobro ti onda prolaziš... Ma jok brate... Bilo bi dobro kad bi moglo sve to da nam se plati... Snadjemo se mi, izvadimo štetu. Kad tako u povratku idemo prazni mi po nešto uz put uhatimo za sebe... Zvuči logično i ubedljivo. Ali ipak mnogo je nešto često na slobodnim danima...

30

Kako je u stvari bilo, tek se počelo naslućivati kad se pojaviše neki u selu pa ga isprebijaše na mrtvo ime... Rajko je po kafanama i po pijacama u Knjaževcu, Zaječaru, Nišu pa i dalje po Srbiji ugovarao poslove. Najčešće je bio privatni prevoznik. Vozi šleper pa dovezao neku robu i dok radnici skidaju, a obavezno nisu nikakvi pa ko zna kad će da skinu, on ubija vreme u kafani. Ne može da ih gleda kako se vuku...Zna se, poslovi se sklapaju po kafanama... Sednu ljudi za stolom, pa šta će, pijuckaju i jadaju se... Svako ima neku muku. Treba nešto da uradi ali mu se uvek nešto ispreči. Uvek ga nešto sapliće, komplikuje se... Rajko se pretvori u uvo... Počnu da se jadaju, da traže savet, da traže pomoć... Ti si to već radio, imaš iskustva u tome... Kako?... Treba da uradim to... Treba da napravim to... Znaš li nekoga ko to radi? Treba da prebacim to i to dotle i dotle. Treba da nadjem nekoga da mi preveze... Evo žrtve... Ne pojavljuje se prilika svakog dana. Bude tako drugog, trećeg dana... Jednom nedeljno... Treba menjati i mesta...

Odabere Rajko pravo vreme, zna on kad je najpovoljnije. Ima on za to nos... Krene u akciju... Ako ne može drugačije onda malo bezobrazno. U ovim poslovima sva su sredstva dozvoljena: „Nije lepo da čovek prisluškuje tudje razgovore ali eto vi malo glasnije pričate pa sam čuo... Još dok se izvinjava počne da izvlači stolicu i stidljivo seda za pola koraka dalje. Podigne pogled te ih sve dobro osmotri... Oni zbunjeni gledajući u nepoznatog čoveka za trenutak prekinu razgovor... Sačeka trenutak koliko da skrene pažnju na sebe pa otpočne: „Čujem, tražite čoveka koji će da vam uradi kupatilo. Ja imam ekipu, evo za nedelju dana možemo da krenemo... Gde vam je to?... Čujem treba neko da vam naveze pesak za kuću? Evo ja mogu... Oćete Moravski ili iz Timoka?... Da se doveze cigla, blokovi ili kamen... „Ja ću. Imate sreće, upravo sutra na tamo sa šleperom pravim turu pa se vraćam prazan“... Ako treba gradje, daske, letve: „Evo ja ću da vam nadjem... Najbolju... Hrastovu... Topolovu... Tesanu... Onu što je već odstajala... Imam čoveka... To je moja briga... Za nekoliko dana... Na kamionu mi majstor radi generalku, nešto mu se iskomplikovalo, delovi iz uvoza. Čim ga preuzmem odmah... Čast svakome ali kod mene je ovako: Ja unapred uzimam dvadeset posto... Ko hoće tako, hoće, ko ne ništa Čast svakome, ali što je sigurno, sigurno je... Da se obezbedimo i vi i ja. Zna se, ako nadjete drugog gubite kaparu, ako ja ne odradim posao ja dupliram“... Predje Rajko u napad. Iskazuje svoju sigurnost i snagu. Mora da ostavi utisak... Dobro on poznaje psihologiju onih sa kim pogadja posao. Nije mu prvi put. Oni kojima treba da se završi posao, ako su ozbiljne mušterije, kojima je do toga stalo, kojima je hitno: „Ma dobro, nisu problem pare. Za to ćemo lako. Važno da mi ti to učiniš“... Oni što sede za istim stolom se uključe u razgovor: „Eto vidiš. U kafani se sklapaju poslovi. Vidiš da je bolje što si pošao sa nama. Rešio si svoj problem. Ti se toliko jedeš a ono bez razloga. Čovek će da ti završi posao.“

31

Ono što ne ume i ne može sam, ima ekipu. Ekipa radi brzo i kvalitetno. Mnogo je tražen. Ne može baš odmah da odradi posao ali „će da napravi red... Ti si sledeći. Mora malo da sačekaš... Da daš nešto unapred, kod mene je tako.

Ako proceni da oni što sa njima pregovara imaju nameru da tu ručaju i da može da im se pridruži, on nastalja svoju priču očekujući da i njega ponude. Počne da se žali kako su danas ova društvena preduzeća nelikvidna: „Imaš pare a nemaš pare. Odradiš posao a nemože da ti plate. Ne da oni neće da ti plate, platili bi ali ni oni nemaju gotovinu. Odradili posao pa čekaju i oni da im neko plati i tako u krugu... Što ja uzimam unapred. Moram bar nešto da se obezbedim. Treba, bar koliko da se počne... Treba za gorivo... Boga mi, ja odradjujem posao kvalitetno i na vreme. Onako kako se dogovorimo. Kad se nešto dogovorimo, za mene je to zakon. Ja držim do reči. Za mene je obraz na prvom mestu...

U mestu ili u kafani gde sklopi posao dugo se ne vraća. Za slučaj da ga neko prepozna, da mu se učini da je on, ne priznaje pa Bog. Možeš nokte da mu čupaš, meso da režeš nije on pa nije. On je pošten čovek. Ima porodicu i obraz: „Prepoznao si se... Zamenio si me sa nekim... Ima mnogo sličnih ljudi. Ma često me zamenjuju sa nekom budalom što ljudima uzima kapare, voleo bih i ja da vidim ko je taj... Evo meni šta se pre neki dan desilo, čovek ama pljunut, a nije on“... Ima spremljenu priču za svaku situaciju... Po neki put dobije dobre batine. Odleži po nekoliko dana u krevetu. Ide neko vrene sa razbivenom glavom i polomljenim nosom... Ali eto, sve je to deo posla...

Studirao sam u Boru. Majka se bavila baštovanstvom. Imala je veliku baštu u Timoku. Došla jesen. Isekli sa ocem kupus pa otac kamionom dovezao u Bor na pijacu. U Boru kupus, gomile. Kupuje se, ali brate mnogo ga ima. Velika ponuda. Kad je ponuda velika cena nije nikakva... Svaki čas pristižu sve nove i nove količine. Iz Zaječara iz Knjaževca iz Niša iz Leskovca iz Pirota iz Vranja iz Prokuplja. Na kojugod stranu da se okreneš, samo gomile kupusa... Nudih ja onaj kupus pošto zašto. Vidi se, nema više svrhe da čekam. Osta za desetak džakova. Na tako malim gomilicama, pa i ako je kvalitetniji, niko ne prilazi. Beše petak oko podne, to se dobro sećam, pojavi se od nekud Rajko... Pozdravismo se. Jes da je on samo naš zet ali smo sad zemljaci: „Ma eto, doterao sam neku robu pa da ubijem vreme dok je istovaraju. Da vidim pijac. Nisam do sad dolazio u Bor“... Stojim ja stojim, zabolele me noge, ukočile se od stajanja u mestu. Treba malo da ih protegnem. Da prošetam. Pridjoh jednoj od gomila kupusa gde se bejahu okupila nekoliko pijačara. Vidim neka gužva. U sredini Rajko. Objašnjava im kako oni ovde džabe sede. Dangube bez veze: „Nemože ovde ništa da se proda. Ima da čekate do snega. Sve će da propadne“... Ima on dobar predlog: Kad radici skinu ono blokova i monti što je dovezao iz Kanjiže, da natovare kupus u kamion i da im prebaci u

32

Futog. Tamo neko otkupljuje kupus na veliko i vozovima šalje za Rusiju. Cena nije neka ali kad se uzme u obzir rastur, danguba, dal će da ga prodadu ili ne, može da se ubaci i ono što ovde niko neće, bolje da ga date na odjednom... Ljudi lakoverni. Šta će? Pogledaju, pogledaju. Stvarno je tako. Pristadoše neki. Uze im on kaparu „koliko da se obezbede i oni i on“. Dogovoriše se gde je najzgodnije da parkira kamion pa on ode da vidi dokle su stigli sa istovarom oni njegovi „kilavi“ radnici...

Imao sam sreću, predveče vidim Obrena iz Šarbanovca sa kamionom. Parkirao prazan kamion na parkingu pored pijace. Pridjo mu. Nije on mene poznavao. Ja njega znam. Družio se sa mojim ocem. Pitam ga gde će. Kaže da ide za selo. Dovezao brašno sa Debeličkog mlina nekoj pekari pa se sad vraćam prazan. Zamolih ga da mi poveze ono nekoliko džakova kupusa što mi preostalo. Nema problema. I tako idem sam. Nekako je bolje kad čovek ima društvo. Pomože mi on te ubacismo džakove u kamion, udjosmo u kabinu i krenusmo. Već poče da nas hvata prvi mrak. Rano se smrkava...

Pričam ja njemu uz put da sam video Rajka iz Jelašnice. Zna li ga?... Ma kakva Kanjiža, kakvi blokovi, kakav šleper, kakav Futog, kakvi vozovi za Rusiju, pa do podne beše kod Dobrivoja taksiste, uzeo ga Dobrivoj da mu tovari brašno na Debelički mlin. Pogodio Dobrivoj da preveze deset tona za Knjaževac. Oterali jednu turu, kad na drugoj video Rajko nekoga debeličanina što mu pre neki dan uzeo kaparu da odveze kupus na pijac pa se presamiti, ko bajagi ga savio stomak i ode u vrbak. Nije se više vraćao... Pobegao... Morao sam ja da pomažem Dobrivoju.

33

KAD JA POČNEM DA PSUJEM

Bratislav Bata Božinović poznatiji kao Bata Bečlija je završio automehaničarski zanat u Knjaževcu pedesetih godina prošlog veka i otisnuo se u svet. Uglavnom je vozio teške drumske kamione – šlepere i autobuse po zemlji i svetu. U to vreme zemlja beše Jugoslavija a svet Evropa. Ženio se tri puta. Za života, od svog napornog i poštenog rada, od svojih deset prstiju i desne noge što celog radnog veka pritiskaše gas na teškim kamionima i autobusima podiže četiri kuće. U Zaječaru u Milanovcu u Kladovu i ovu ovde u selu, u Jelašnici. One u Zaječaru, Milanovcu i Kladovu je završio do krja a ovu u selu ozidao, pokrio i tu stao... Jako je bio nestalan. Razloge i istinu je samo on znao. Prva žena mu je bila tu, iz nekog okolnog sela. Tek što napraviše kuću u Zaječaru, napusti kuću i porodicu i ode za Donji Milanovac. Tamo se oženi, naprvi drugu kuću i tek što je završi, ostvi kuću ženi i deci i ode u Golubac. U Boljetinu beše upoznao gospodja Dušku, učiteljucu. Fina i vredna gospodja. Žena za svaku ruku. Sa njom se oženi, napraviše kuću. Dece nisu imali. Taman je završiše, napusti i tu kuću i gospa Dušku i posao i vrati se uselo, tamo odakle je i pošao, u Jelašnicu. Postao je jako čudan. Šta se to u njemu prelomilo, niko nezna. Svojom voljom ode na onaj svet a nikome se ne poveri. Govorilo se da se sa Batom nešto desilo. Nekoliko godina iz avlije nije izlazio, osim do bašte i vinograda koji bejahu tu blizu njegove kuće na stotinak koraka. Vinograd i baštu je mnogo voleo. Obradjivao je to do detalja. I ako se sa nikim nije uporedjivao, voleo je da mu vinograd i bašta budu najbolji i rado ih pokazivaše i hvalio se njima onima što bejahu prolazili tu pored njega putanjom... Zamoli po nekoga da mu donese iz Minićeva, Knjaževca ili iz seoske prodavnice (zadruge) ono što mu treba, kobasicu, cigarete ili pivo. Doduše posle par godina, popravi neki stari „poni“ bicikl pa ode do Danila Ćuke. Vozi polako... Mili... Gledajući ga sad, ko bi rekao za ovog čoveka da je nekada učestvovao na moto trkama. Da je godinama velikom brzinom jurio evropskim putevima... Provodio je vreme ispod velikog oraha u debeloj hladovini ili ispod šupe stalno nešto majstorišući. Uglavnom je tu u hladovini popravljao sitne poljoprivredne mašie: motorne pumpe za bašte, freze, kosačice i motorke za drva. Nešto podesi, produži, skrati, očisti, podmaže, produva, postruže. Uglavom je gledao da se prodje bez novih delova. Ako je baš nešto dotrajalo, propalo i moralo da se zameni, seljaci kupe, on zameni. Kad gazda dodje da preuzme ono što je popravljano, to je uvek praktikovao, on ga ispred njega isproba, upali da malo poradi, blagoslovi da mu dugo potraje, isprati ga do kapije i predje na drugu mašinu. Imao je pune ruke posla. Stalno nekom nešto u kvaru, stalno nekom nešto treba a on je radio sa zadovoljstvom, iz hobija, dobro i pošeno. Opravke na traktorima je vrlo rtko radio i ako je i to znao. Pritegne po nekome po

34

nešto tu na putu ispred kapije, nekom koga ne može da odbije. Nešto spolja. U generalke nije hteo da se petlja... To je već ozbiljan posao i iziskuje vreme. Usluge, nije naplaćivao. Ne košta ništa. Ako neko da kilo rakije da, ako ne, ništa... Za hvala... Ostavi tako po neki, na silu nešto novca na klupi... Sažale se ljudi... Još nije u penziji, treba i on od nečeg da živi... U stvari, živeo je on sa ocem i majkom u istom dvorištu ali u drugoj kući. Nisu bili u svadji. Kod njih se hranio. Otac je bio penzioner. Penziju je stekao u Borskom rudniku u radionici. Bio je i on dobar majstor alli više za pleh, ne za motore. Popravljao seljacima progorele šporete... Otac i majka su radili nešto sitno na poljoprivredi. Nisu se pretrzali. Onako penzionerski. Onoliko koliko da obezbede sebi brašno za hleb, voće i povrće i hranu za svinje, za meso. Držali su do reda. Znalo se i kad se ustaje i kad se leže. Znalo se i kad se doručkuje, kad se ruča i kad se večera. Znalo se kad se šta radilo na njivama. Znalo se da se posle svakog ručka mora otspavati. Njive su im bile tu blizu kuće, preko reke, pa kad sunce opeče oni se vrate, osveže vodom, ručaju, odspavaju, pa kad zahladi oni opet predju reku. Nisu upirali. Koliko za volju. Da se ne ukoče...

Kaže narod: „Šta sve ljudi za ljubav i u ime ljubavi ne učine“. Kad ostvari pravo na penziju, ostavi gospodja Duška deci iz prvog braka kuću u Golubcu pa dodje kod Bate. Lepo se tu snadje. Obrazovana žena, učiteljica. Odmah se u kući oseti da ima ženske ruke. Kuva, pere, čisti. Bratislava opet dovede u red. Komšiluk je lepo primi. Počeše komšike da dolaze. Imala je ona mnogo što šta i o čemu sa njima uz kafu da priča.

Bata, i ako mu bejahu roditelji, beše ljubomoran na taj njihov miran način života, na red, na tu njihovu kolotečinu, naročito na poslepodnevni odmor i spavanje. Nije ni njemu niko branio. Mogao je i on da odspava. Ali takav je. Neće. Hoće da tera inat, da drugome kvari merak i zadovoljstvo. Prolaze ljudi putem. Bata nešto majstoriše ispod šupe ili oraha. Odmah ispod oraha ulaz u roditeljsku koću. Orah pravi hladovinu... Izrastao veliki... Grane iznad kuće... Hladovina, za poslepodnevni odmor i spavanje. Milina jedna.... Samo onaj ko je baksuz ne može da zaspi.... Bata jedva čeka da neko prodje putem, da ga zagovori. Voleo je on da priča sa ljudima. Jedva je čekao da neko svrati. Da evociraju uspomene iz mladosti. Kad neko dodje on prekine posao, potegne malo iz flaše što uvek stoji tu blizu njegovih nogu, pita „oćeš i ti“ pa krene u razgovor. Nikud ne žuri, sve polako, temeljno. Stići će. Posao nije zec da pobegne. Mnogo je prošao i prepatio. Ima priču za svakoga i za svaku priliku... Kada tako bude posle podne, roditelji zaspali, jedva čeka da neko prodje putem, da ga nešto pita. Makar: „Bato kako si? Šta radiš?“ Situacija ko stvorena za pretstavu... Prekine posao, ostavi alat, uzme krpu. Ustane i dodje, onako brišući ruke, kao eto nešto, ispod oraha do samog praga roditeljske kuće pa vikne koliko ga grlo služi a beše poprilično glasovit: „Ne čujem šta pričaš“. Čovek s

35

puta, neznajući u čemu je stvar, zaustavi se na kapiji i počne glasnije. Bata ga opominje: „Govori tiše, spavaju mi roditelji“! Ma dovoljno je da vidi nekoga na putu, sam zapodene razgovor. Najbolje je kad naidje putem neka žena pa stupi u razgovor sa gospodja Diškom. Uvek ih, što glasnije može, opomene: „Govorite tiše, spavaju mi roditelji“! Ako ga neko pita: „Pa dobro, što ti vičeš?“ ima on spremljen odgovor: „Pa ja, da ti kažem“...

Ispred nove kuće letnja kuhinja. Gospodja Duška tu kuva, tu spema zimnicu, tu prima komšike, uglavnom tu je provodila najveći deo dana. Tako, Dok rade svako svoj posao. Bata ispred jedne šupe Duška ispred druge, desetak koraka je izmedju njih ali malo zaklonjeni zidom pa se ne vide, razgovaraju o raznoraznim stvarima. Kao svaki muž i žena. Posle ručka sačeka da mu otac i majka zaspu. Njih dvoje ne spavaju. Kao za njih uvek ima neki posao... Bata nadje temu. Zapopdene neki razgovor... Počne sve jače i jače da govori. Duška misli da je ne čuje dobro pa i ona pojačava. U jednom momentu, zna Bata kad je najzgodnije, kao iznervirao se, vikne: „Nisam gluv! ...Govori tiše, spavaju mi roditelji“!

Mnogo je voleo da psuje. Nije on psovao zato što ga nešto pogodi, što ga dotakne, što ga povredi ili uvredi, što ga nešto iznervira, zbog neke štete. Dovoljno je bilo da u njegovoj blizini kukurikne pevac, da zakokodače kokoška, mačka da se popne na sto, zaskiče svinje pred večernje hranjenje. Nadje on razlog. S vremena na vreme digne toliku dreku da čovek pomisli sad će sve živo da pobije. Samo da ste čuli kakvo je to psovanje bilo kada ga komšika Brana napala da je njegov mačak pojeo njeno pile. Komšije se pitaju: Šta li je Bati, a ono ništa. Samo koliko da se čuje da je tu, da se isprazni, da sebi da odušku... Žao mu posle bilo pa išao kod komšije Ljubisava, Braninog muža da se izvini: „Izvini, nemoj da mi zameriš. Ja to onako. Takav sam čovek... Neko peva, neko recituje a ja psujem“... Treba ga razumeti. Dodje mu tako. Pa i lekari predlažu ljudima, kad im tako nešto naidje „da im nešto nije ništa“ da odu u šumu, u divljinu, gde nema nikoga i da se izviču. Odmah im lakne.

Navratih ja do Bate. Komšija. Treća kuća... Nema šta da radim, da ubijem vreme... Taman on počeo da psuje. Nije da ulazim, nije da se vraćam. Neznam šta je bolje. Možda mu sad samo ja falim pa kad raspali po meni... Primeti on mene pa me okuraži: „Ajde ulazi, ne obračaj pažnju, ja to takoj. Ne mislim ja stvarno to što pričam, samo onako... Evo ti stolica. Sedi... Kad ja počnem da psujem...“ Otpoče on priču: „Odvezosmo mi kamionom i prikolicom neku robu na Splitsko pristanište. Istovarismo pa ajd da ponovo prikačimo prikolicu. Bila otkačena. Sa jedne strane gomile skidana roba iz prikolicu a s druge iz kamiona. Tako nam bilo lakše. Kolega upravlja kamionom a ja da stavim klin na rudu... Ja napred, on nazad, ja levo on desno. Ja stoj on još. Iznervirah se ja pa poče da psujem.

36

Na doku, na zid pored obale, sedeše oni što do malo pre iz našeg kamiona i prikolice prebacuvaše džakove u skladište. Doručkuju. Sve neke „barbe“. Ovakvi u ledjima, šake kao moje dve, u lice pocrneli od jakog slnca. Ljudi iz tog kraja u svakoj prilici govore jako glasno. Viču. Takav im mentalitet. Nikad neznaš, da li se svadjaju, šale ili vode ozbiljne domaćinske razgovore... Moje psovaje dopr do njih. Nadjača njihove glasove. Privuče im pažnji. Nikada takvo nešto nesu čuli ni videli. Prava pretstava a ništa ne košta... Pritajili se oni tako i slušaju... Nagodi ja onaj klin. Kleko da postavim osigurač. Već sam bio i olabavio sa psovanjem. Gundjam onako sebi u bradu... Jedan od onih barba se odvaži, ustade i dodje kod men: „Šjor, podigo ja glavu da vidim ko je, kad ono čovek stoji iznad mene. Pogledom mu ovako pokaza da mi kaže šta želi. Shvati on mene pa progovori: Bil ti to meni prepisa? Šta da ti prepišem? Pa to što breštimaš (psuješ)... Kako da ti prepišem? Pa na papir... Jel znaješ ti bre koliko je to? ...Kad ja počnem da psujem, pa to ni jedan stenodaktilograf prve klase na svetu ne može da pohvata: I oca i majku i babu i dedu i teču i tetku i ujnu i strinu i onoga koj te dade i onoga koj te stvori i Hrista i Boga oca i svetog Petra i svetog Savu i svetu dijevu Mariju i lebac i Zemlju nebesku i sve na svetu pa dok preko Meseca, Sunca kalaisanog i zvezde Danice stignem do nebeskog svoda i kape nebeske prodje pola sata... Gleda me onaj barba, gleda. Nezna čovek šta da mi kaže. Beše zatečen mojim odgovorom. Postoja malo pa se okrete i isto onako tiho ode kao što je i došao. Sede sa svojima. Pruži ruku te mu doturiše balon sa bevandom (crno vino sa vodom). Malo popi pa doda onom do sebe.

37

KRV NIJE VODA

Zašto su ga zvali Spasa to niko nezna. Kako je došlo do toga da postane brigadir i podje na radnu akciju pri izgradnji Novog Beograda i to se nezna. Bilo je u to vreme dobrovoljnih radnih akcija pa se i Spasa prijavio. Možda je dobrovoljni rad i akciju našao kao izgovor i opravdanje ispred sebe i svojih da pobegne od teškog rada na zemlji i letnjih vrućina. Da i to proba, da vidi kako je tamo ili je možda ono što je često govorio čika Milan Nešić, da i njega pomenem laka mu zemlja bila, koji je pregurao taj period razvoja zemlje. Kad su subotom davali dobrovoljni doprinos izgradnji zemlje kaže da su govorili: „Mora da idemo na dobrovoljni rad“.

Brigadiri se sakupili na železničkoj stanici u Minićevu. Voz iz Niša kao po običaju kasni 90 minuta, tako napisa kredom po prispeću telefonske informacije otpravnik vozova na oglasnoj tabli. Nikom nije jasno zašto se zakašnjenje vozova računa u minutima a ne u satima. Verovatno je takav propis...

I ako je to bilo najstrožije zabranjeno, brigadiri poneli „mučenicu“. Nema tih propisa koji će to zabraniti ni kontrole pored koje ona neće proći, onu najbolju domaću rakiju, koja učestvuje u svim značajnim dogadjajima srpskog seljaka, i rodjenje i krštenje i veridbe i svadbe i polazak u vojsku i rat i seljenje na onaj svet, privija se na ranama i leči od mnogih bolesti telo i dušu. Za telo manje više, to seljaci izdrže, to se ne računa, duša je važna. Popravlja raspoloženje, miri ljude. Prašta. Mučenica je uvek prisutna. Pije se iz leve ruke da bi onaj ko pije mogao da se prekrsti. Da otera djavole. Djavolski je to pronalazak. Ustvari bio je to period razvoja zemlje posle rata kada nije baš bilo uputno krstiti se. Ljudi su se malo zaklanjali ili to prikazivali kao šegačenje a u dubini duše poželeli sreću i zdravle za sebe, svoje bližnje i mir u državi.

I eto tako, brigadiri uz mučenicu se oraspoložili. Uz brigadirske pesme ne primetiše kad stiže voz. U vozu se pesma nastavi. Kako ko posustane malo odspava pa opet nastavi ali pesma ne prestaje. Održava se kontinuitet.

Stigoše brigade na Novobeogradsku ledinu. Smestiše se po kampovima. Niko se ne žali na uslove. Po završetku ceremonije prijema dobiše zadatke i prionuše na posao... Za koga: Za Tita... Za koga: Za partiju... Za koga: Za narod... Sve priručno, pomoću štapa i kanapa, pomoću lopate, krampa i kolica ali bilo je volje. Uz nadčovečanski uložene napore ostvarivani su sve novi i novi rekordi kako pojedinaca tako i brigada. Niko da se požali, Niko da pokaže žuljeve na rukama. Bilo je velikog entuzijazma i samoinicijative. U stvari, gledano sa distance, rukovodioci tog vremena su vrlo lepo uspeli da uobliče i plasiraju u narod i omladinu ovakav način izgradnje i druženja. Imalo je to efekta.

38

U takvoj opštoj radnoj atmosveri i gužvi, kod takvog i tolikog zanosa i elana uvek postoji neko ko odudara, ko koči uz brdo, ko ima drugačije stavove i postavke, ko ume da se zakloni, da se šlepa, da se vozi na repu, koga treba malo sakrivati. Eto takav je bio Spasa: Celo vreme radne akcije pere svoj beli kačket u Savi, suši ga na suncu i preti kako će da napusti akciju, da se vrati u selo. „Kako bre da napustiš brigadu, radnu akciju i posao. Pa to bi bila bruka. Brigada bi bila loše ocenjena. Dobila bi negativne poene. Svi će zbog tebe da budemo loše ocenjeni. Mi smo došli ovde sa velikim ambicijama.“ Spasa tera po svome, nikog on ne optužije, protiv ničeg se ne buni, sve mu je dobro ali ovo nije za njega i kvit. Oće kući pa kući. Ako ste vi bacili jednu lopatu, udarili krampom ili prevezli jedna kolica pa i on da je to uradio. Nasloni se na dršku lopate i tako stoji kao da je do tog trenutka izbacivao zemlju iz kanala. Pomeri se sa mesta na mesto i opet zauzme isti položaj. Cela brigada je bila u strahu da komisija koja ocenjuje rad to ne primeti. Krampa i kolica se nije prihvatao jer ne može da se nasloni. Tako naslonjen na lopatu odmara noge i razmišlja. Imao je on o mnogo čemu duboko da razmišlja i bila mu je zaista neophodna velika koncentracija ali to su znali i razumeli samo oni koji su ga dobro poznavali. Obroke ne odbija, tu je uvek medju prvima u stroju. I u krevetu je medju prvima i ne smeta mu što je krevet rasklimatan i madrac propao pa mu zadnjica udara u patos. Nadje on položaj. Malo je komplikovanjije pri ustajanju... Kreveti, i ako su bili u lošem stanju, mora da budu zategnuti kao u vojsci. Ni to mu nije išlo. „A što baš mora da ga nameštam svaki dan on služi samo za spanje“. I oko toga je Spasa bio brigadirima trn u oku. Svakog jutra je bilo svadje i prepirke. Spasa nije popustao. Namesti krevet onoliko koliko on smatra da je dovoljno. Da krevet nebi odudarao od ostalih uvek su ga doradjivali i doteravali. I spavaona se ocenjivala. Urednost. I na tome su se dobijali poeni. Spasa je voleo da odrema posle ručka ali nije imao običaj kad ustane da zategne krevet. U takvom stanju je ostajao do povečerja, što bi rekli Torlaci „krevet mu je bio kao da se prasio na njemu“. Nije on bio ni svadjalica ni militaristički tip. Takav kakav je nije bio zapažen ni kod brigadirki, nije se ni on Bog zna zanimao za njih, mada se u poznijim godinama hvalio kako je imao uspeha. Hteo je on i da zapeva u grupi. Onaj njegov govor kroz nos koji je odavao utisak čoveka koji pri govoru duboko razmišlja i vaga svaku reč nije mu davao mogućnost da bude prvi glas ili da vodi melodiju ali se u grupi trudio. Na loše pevanje ga nisu opominjali. Eto da se uklopi u nečemu. Kao eto i on nešto. Možda će se uhvatiti u pamet i uklopiti u društvo... U stvari on je ono njegovo naprezanje pri pevaju koristio kao jedan od načina da mu brže prodje vreme. Jutarnju gimnastiku i umivanje nikako nije voleo. Doživljavao je to kao veliki namet.

Izvlačio se tako Spasa od posla i obaveza dok ne dodje na kraju i taj poslednji dan, dan kada se sabiraju uspesi, dele pohvale nagrade, odlikovanja i drže govori. Malo je ko znao od učesnika da

39

Spasa ima veliku oratorsku sposobnost. On je mogao oko jedne reči, jedne teme, da govori bez koncepta ceo dan a da se ne ponovi i da drži slušaocima pažnju. Govorio je slikovito koristeći se svim stilskim figurama koje poznaje srpski jezik.

Akcija se privodila kraju, ostalo je još da se sve lepo začini, da se ostavi utisak i skrene pažnja na sebe. A kako drugačije nego praznim pričama i hvalama. To ništa ne košta a može biti od koristi. Na brzinu, ispred svoje Radne brigade, izguraše Spasu. Pomogoše mu da se popne na stolicu pa na sto pa na drugu stolicu, kako za tu priliku izgledaše improvizovana tribina, da ga bolje vide i čuju. „Ajde Spaso da nam osvetlaš obraz“. Spasa okrete glavu polu levo, polu desno, malo se nakloni, skinu onaj svoj beli kačket sa glave, a aplauzi, aplauzi i ovacije sa sviju strana. Za trenutak malo zastade, nije ni sanjao da će naići na ovakav prijem i situaciju. Beše za trenutak zatečen. Ko zna šta se u tom trenutku motalo po njegovoj glavi. Sačeka da se aplauz stiša, ispravi se, još jednom samo malo klimnu glavom, otvori jako oči, uperi pogled pravo napred, nabra čelo i odpoče kao da se oko njega okreće zemlja, kao da u ovom momentu sve od njega zavisi, kao da spašava planetu. Niko mu nije bio ravan. Samo su Isus i Noje mogli u takvom momentu da privuku veću pažnju: „Ovde su nekada gazile Fašističke horde a mi danas podižemo grad“ ... Aplauzi sa svih strana. Govori Spasa ko navijen o našoj borbi, o revoluciji, o tekovinama revolucije o obnovi i izgradnji, o novim radnim akcijama i budućim podvizima, o omladini, o razvoju i unapredjenju sela i poljoprivrede, o razvoju gradova i industrializaciji, o budućnosti zemlje, o obrazovanju i stvaranju novih kadrova, o unutrašnjoj i spoljnoj politici o klasnim neprijateljima – unutrašnjim i spoljašnjim, neprijatelj nikada ne miruje ali ga je teško uočiti jer je on tu medju nama, vešto se krije, infiltrirao se u svim delovima života, o odnosima sa svetom, o perspektivi zemlje, o sportu i budućnosti sporta. I aplauz... i opet aplauz ali kako vreme odmiče brigadiri posustaše a Spasa se neda. Kako se Spasa zahuktava aplauzi sve redji, tiši, kraći i bezvoljniji. Jedno vreme aplauz se čuo samo iz prvih redova, od onih što bejahu sedeli. Poče žagor i negodovanje brigadira. Spasa sve glasniji. Podiže i spusta glas. Naglašava bitne stvari... Upao u turažu. Gnječi rukama onaj njegov beli kačket kao da iz njega izvlači energiju i nove teme. Kako vreme odmiče govor biva žustriji... Dodje pola jedan. Oni što pomogoše Spasi da se popne na improvizovanu govornicu počeše da ga vuku za nogavicu: „Slazi dole jebem ti mater če iscrcamo od gladi“.

Mnogo godina od Spasinog govora je prošlo, retko koga od učesnika još ima medju živima a stasao mladi Spasa – sin naslednik. Nažalost i njega više nema medju nama. Završio srednju školu. I ako je, tamo gde se oženio bilo velikog imanja, verovatno da je nešto nasledio i po ocu, nije ni on bio neki radnik za rad u polju kao što ima polutana koji

40

pre podne rade u državnoj službi a posle podne i vikendom na njivi. Uglavnom, što bi se reklo, živeo je na državnim jaslama i „vodio politiku“ iako se nikada nije bavio politikom. Stalno je pratio štampu i vesti. Bio je veliki poznavaoc sporskih dogadjanja u prošlosti, naročito u fudbalu.

Elem, bila je godinama, negde od šesdesetih godina prošlog veka, ustanovljena proslava u selu, rastanak omladine, školaca „Urnebes“. Celokupna omladina je, jedno iz drugog, išla u škole, na fakultete. Selo je dalo mnogo školovanih ljudi raznih struka. Retko ko je ostao na poljoprivredi. Rastanak se slavio svake godine. Bilo je to izmedju 20. avgusta i 01. septembra, uvek subotom. Išlo se na izlet u šumu, uglavnom u Staro selo. Na izlet je išla samo muška populacija. Učestvovala je i „mučenica“ i prasad. Pred mrak izletnici su se vraćali niz selo pešice, polako, noga pred nogu, sa čestim zastajanjima uz muziku „braće Lukovčana“ sa rukama podignutim u vis. Uglavnom put i tempo su pokazivali Hristova krv, zastava i pečena praseća glava na ražnju koja je bila na ramenu nekog od učesnika. U selu, ispred zadružnog doma, su se već okupili devojke i gradjani, roditelji, sestre, rodbina i zainteresovani iz okolnih sela, svi doterani najviše što se moglo, obučeni u najnoviju odeću što su imali za ovakve prilike. Sa nestrpljenjem očekuju izletnike i početak igranke i veselja. U takvom raspoloženju, uz pesmu i igru, se dočekivala zora. U sam osvit zore je proglašavan „kolačar“. To je bio onaj ko je najviše popio i ostao na nogama, bio najveseliji i pravio najviše bezazlenih šala. On je time sticao pravo i dobijao ovlašćenje da sledeće godine organizuje Urnebes.

Prodje mnogo godina i „Urnebesa“. Svaki sledeći bolji od predhodnog. Ali kao što sve ima svoj kraj tako dodje postepeni kraj i Urnebesu. Deca se iškolovaše. Odoše po svetu kud koji. Selo ostade bez dece i omladine. Škola se zatvori. Naidje početak onih zlih godina kojih se od nas najradije nebi niko prisećao. U takvoj situaciji, jednog avgustovskog dana devedesetih godina, mi odrasli, sa suprugama i supružnicima okupismo se u ime Urnebesa u Timok hotelu u Knjaževcu. Kako je red, sad smo već odrasli ljudi, trebalo je neko od nas da pozdravi skup – da održi govor. I opet „Ajde Spaso, majku mu, kaži nešto“. I Spasa se pope na binu, stade za mikrofon kao pre toliko godina njegov otac na radnoj akciji na Novom Beogradu, pogleda desno, pogleda levo, blago se nakloni, beše to više samo pokret glave, otvori oči, zagleda se negde u daljinu i otpoče: „Vi što niste rodjeni Jelašničani, vi što ste naši zetovi i snaje, obraćam se vama, želim da vam kažem da znate, da uvek imate to na umu: Ono što je Meka za Muslimane to je Jelašnica za Timočku krajinu.“ Spasa za trenutak zastade a salom se prolomi gromki aplauz intelektualaca koji pretstavljaše odobravanje i slaganje sa govornikovim rečima. Mislim ja: i mi nasedosmo Spasinom govoru i frazama. Možda je to bio samo trenutak naše slabosti i sete za rodnom grudom. Pa i mene, i ako sam bio svestan da je to samo Spasina „ujdurma“, kao zrno iz puške reči

41

pogodiše pravo u srce. Da to nije tako, zar bi vam sada ovde o tome pričao.

Sedimo tako sa komšinicom. Došla kod nas na kafu i čašicu razgovora. Žena u poodmaklim godinama ali još jako držeća, u punoj snazi, vredna, lepo izgleda, uvek čista i doterana što je teško biti na selu. Od nje se moja supruga snabdeva najnovijim vestima. Zna ona, ne šta se radi na selu, ne u okolnim selima nego u Evropi. Valjda smo nešto i dalja familija. Pričam joj kako sam napisao priču o tome kako su stari i mladji Spasa bili dobri govornici. Kad ona, pošto me sasluša, kaže: „Nije ni čudo, krv nije voda. I deda i pradeda im se bavili politikom – bili predsednici u selu.“

Evo ispričah vam ovu priču onako kako sam je čuo i doživeo. Možda to i nije bilo baš tako ali kadgod se sastanemo, mi koji imasmo tu priveligiju od Svevišnjeg da još koju godinu hodamo po ovom svetu, podsetimo se na drugare, pomenemo ih po dobrome a priče i doživljaji budu sve lepši i zanimljiviji.

I DRAŽIN OTAC JE BIO LOVAC

42

„Namirih ja stoku, popih jednu čašicu rakije, stavih nešto malo od hrane u usta, koliko da ne bude bez ništa, pa ajd da pogledam kod Turskog groblja ima li nešto od gradje... Još uveče smo se sa ženom i majkom dogovorili. Stara nam kuća, raspada se. Treba i ja da započnem nešto dok još mogu. Svi napraviše nove kuće a ja gde sam tu sam,“ priča Draža Lazarević, u selu poznatiji kao Draža Zarijin, okupljenima ispred seoske prodavnice ono što mu pre mnogo godina beše otac pred smrt ispričao u poverenju: „Jes da je bio februar ali zima promična. Beše snega pa se polako otopi... Sunce greje danju... Dan mali ali se topi... Noću bogami hladno. Stegne. U selu sneg osta samo ovde onde. Po vrhovima ga još ima...

Stavih pušku na rame, uzeh municiju pa ajd. Planina je to, divljina, svega ima tamo. Neka se nadje. Ponesoh i malu sekiru sa dugom drškom, koliko da se podupirem. Tako se ide lakše a može i da zatreba da se nešto zabeleži‚ da se zadelja neko stablo. Na kraju, ako puška zataji nije loše da se nadje i sekira. Za hranu nisam ništa poneo, računam do ručka ću da se vratim. Što se pića tiče, poneo sam samo vodu. Rakija, to se zna, u planinu se ne nosi. Žena i mati ostadoše kući, u kući i oko kuće uvek ima nešto da se radi. Ostarile, ni one nisu više za ništa...

Idem uz Jelašnicu. Srećem narod. Zagovaraju me, hoće ljudi da popričaju sa mnom. Ja nemam vremena. Nisam ljut na nikog ali ne mogu da se zadržavam. Isplanirao sam vreme. Daleko se ide a ko zna i put kakav je. Ljudi navikli kad nekog sretnem da sa njim porazgovaram pa se čude. Kažu: „Šta li je Zariji“.

Izadjoh iz sela. Nikoga više ne srećem. Pomažem se sekirom, zabacujem je napred a od straga se guram... Razmišljam... Pravim planove u glavi... Kažu ljudi kad čovek priča sam sa sobom ili je skrenuo ili pravi kuću. U tom mom razmišljanju dodjoh do raskrsnice gde se odvaja put za Jakovac preko Kolnika. Nisam ni primetio kada sam stigao dotle. Nije Kolnik bio ovo što je sad. Sad je napravljen put. Sad je milina. Tad je bilo mnogo loše. Išlo se uz brdo. Stoka je jedva izlazila sa praznim kolima a kamoli sa tovarom. Često se zaustavljala da se odmori. Morao si da podupireš kola da ne krenu nazad. Ako kola krenu nazad, gotovo je, odoše i kola i tovar i stoka. Nisu, ono, stari ljudi, kad je nešto teško, džabe govorili: „Zapeo kao Jakovčanin uz Kolnik“.

Odvojio sam se od glavnog puta i idem tako uz Kolnik. Bogami ovde još ima snega. Još se nije otopio. Najviše ga ima u vododerini što beše put pa ga jesenas pronela i prokopala voda... Niko nije prolazio, nema tragova... Većina Jakovčana prikupili stoku sa koliba pa su sad kod svojih kuća. Ako bude neke potrebe da se ode do kolibe ljudi idu pešice. Zimi se sa stokom ovde ne ide. Ovce i koze, ono malo što ih je ostalo na nekoliko koliba su dole nisko, pored reke. Dole je zaklonjenije...

43

Idem tako uz brdo pored puta, ko zna gde sam odlutao u svojim mislima, kad čujem nešto cvili, cvrči, pišti. Zastadoh, nije me strah, interesuje me da vidim šta je. Slušam odakle dolazi... Odozdo negde iz snega se čuje. Sagnem se da vidim šta je, ono zec. Danju, dok je bio sneg mekan, on napravio rupu pa se sakrio. Noću, ona voda što se topio sneg i led se stegla od hladnoće, nastao led, stesnio se ulaz pa sada zec ne može napolje... Ogladnio... Verovatno se i uplašio... Batrga se unutra, cvrči i kopa sa prednjim nogama ali ne može ništa. Led stegao čvrsto. Džaba rupa velika kad kroz ulaz može da provuče samo jedno uvo i glavu... Vidi se, veliki zec. Beli cvet na čelu, mužjak. Primeti me on pa ne stavlja više glavu na rupu. Čuje se povremeno, cvrči i kopa unutra ali ne mogu da odredim gde je... Šta sad da radim?... Imam pušku... Da nanišanim pa da opalim? Nesmem, neznam gde je, promašiću. Proširiće se rupa, pa dok ja ponovo napunim pobeći će, puška mi sa jednom cevi. Najbolje je da kroz onaj otvor uguram ruku unutra i da ga uhvatim za uši... Nevalja, izgrebaće me po ruci... Setih se, imam rukavice... Stavih rukavicu na levu ruku pa u rupu, računam desnom rukom mi zgodnije da proširim sekirom otvor pa da ga tako izvučem ... Tako i uradih... Uhvatih zeca za uši. Sa sekirom proširih rupu. Izvukoh ga napolje. On se batrga. Neće da miruje. Grebe zadnjim nogama kao da želi nešto da smakne... Veliki zec... Držim ga ja tako, držim, na kraju on se smiri, nema gde... Šta sad da radim? Imam nož. Da ga zakoljem?... Ne ide. Srešće me neko, kako da pokažem zaklanog zeca, ima da se šegače sa mnom ko je dokle živ... Mislim ja tako, mislim pa doneso odluku. Ajd' da ga vežem za drvo, da se izmaknem i ubijem ga puškom? Izgledaće kao da sam ga baš ubio... Čime da ga vežem? U šumi nema ništa. Da nadjem neku žilu. Gledam ima li neke loze... Sve suvo. Krši se... Nevalja... Nemože sa ničim da se veže... Da odeljam koru od jasena pa da ga sa njom vežem? To bi moglo... Ali šta ću sa zecom, treba mi obe ruke. Rešim da levom rukom držim zeca, kolenom da pritisnem motku a sa desnom da odeljam koru... A što ja da sečem granu pa da je držim kolenom kad mogu na licu mesta? Krenuh kao što sam isplanirao. Puška i sekira tu pored mene na zemlji, zeca držim levom rukom za uši, u desnoj ruci nož. Sad mi je lakše da ga držim, skinuo sam rukavicu. Sad ne može više da me izgrebe, bolje se čuvam a i on se smorio pa miruje. Od onih njegovih ušiju mi toplo na ruci. Gulim koru, gledam... Kora kratka i slaba. Ne može. Treba da se sklapa i nastavlja. Sa jednom rukom ne ide. „Jedna ruka pola čoveka“. U tom trenutku mi pade na pamet. Sam me Bog pouči. U pasici od gaća imam kanap. Nije debeo ali jak. Napravila majka jesenas od konoplje. Ostavila ga duži, nije znala tačnu meru. Mislio sam da ga skratim, ali dok da nadjem nož ja se uhvatih u neki posao pa osta tako, a „vodenica kako promelje tako i skonča“. Kad ga vezujem pravim mašnu, tako se lako razvezuje, samo povučem duži kraj. Znate kako je. Naidje situacija, čovek na brzinu treba da smakne gaće... A što se ti smeješ. Ne skidam

44

ja gaće zbog onoga što ti misliš, ja sam star čovek. Čoveka pritera pa mora na brzinu...

Otkačih nekako jednom rukom kaiš što drži pantalone, ostao mi od oca, doneo ga kad se vratio iz prvog rata... Raskopča dugmad... Pantalone padoše na kolena i gležnjeve. Ostadoh u gaćama. Gaće od lana, majka izatkala platno... Povukoh duži kraj, mašna se odveza. Izvukoh kanap. Gaće, i one spadoše na kolena. Ostadoh go. Nije strašno, nema nikoga... Vezah zecu kanap oko vrata... Ono što se smaklo steglo me oko kolena, ne mogu da se krećem, glavu ću da polomim... Polako ja polako, polako, da ne padnem dodjoh do najbližeg stabla. Levom rukom držim zeca za uši a desnom vezujem drugi kraj kanapa za drvo. Teško ide jednom rukom. Treba da bude sigurno... Mora da se zec čudio šta to radim... Vezah nekako. Dok sam ga držao za uši beše miran ali kad ga pustih, kad on oseti zemlju ispod noge, poče opet da skače da vuče čas na jednu čas na drugu stranu... Ojačah vezivanje, sad mi je lakše, obe ruke mi slobodne. Digoh gaće i pantalone, zakačih kaiš... E, sad se ovako može... Zec se vuče, skače, tumba. Kanap jak. Dobro ga majka napravila... Ali, mora da požurim, mnogo se vuče, iskidaće kanap... Uzeh pušku. U pušci metak za krupnu divljač, za lisice i vukove... Nema veze. Ko će sad da pretura po celoj onoj municiji da nadje odgovarajući metak. Kad može da ubije vuka i medveda može i zeca... Zapeh petlić. Nanišanih na zeca. On nikako da se smiri. Nikako da se skrasi na jednom mestu. Unervozih se ja, a zna se kad je lovac nervozan on ništa ne može da pogodi. Potegoh oroz. Puška opali. Zec uhvati tutanj kroz šumu... Eto ti ga vraže!...

Odoh onamo da vidim šta je... To što sam i mislio, sačma presekla kanap. Jedan deo, ono što je bilo vezano za drvo ono tu a drugi zecu oko vrata... Sve sam prepsovao, i onoga ko me stvori i onoga ko mi ostavi pušku u nasledstvo i onoga ko me nauči da pucam u zeca sa kurjačkom municijom...

Okačih pušku o rame, nisam je više ni punio, uzeh sekiru pa ajd da vidim ono zašto sam pošao. Idem uz brdo, neka tuga me stegla u srcu, u stomaku... Stigoh u zabran ali nikako da se sredim, da se priberem... Ne ide... Vidim da od posla nema ništa pa krenuh kući. Ne mogu sad, doći ću drugi put... To što sam gledao gradju kao i da nisam. Da me neko pita šta sam video nebi umeo da mu kažem...

Idem tako, idem kad mi se u sred te moje tolike tuge pred očima ukaza onaj zec kako trči sa kanapom oko vrata. Trči a kanap landara na tamo na ovamo kao teletu štranga kad se otkine od jasla pa istrči iz štale i krene po avliji. Počeh da se smejem... U momentu smeh zameni tugu, kao da je nešto oduva. Postadoh drugi čovek. Počeh da zamišljam razne situacije, čas ovako, čas onako a stomak mi sav drhti i grči se od smeha... Bože, kome li će takav da stane na naišan?...... Što će to da bude predstava ako bude odstreljen u grupnom lovu, pričaće se ko je dokle živ...

45

Samo što se smirim pa krenem on opet istrči iza krivine. Kad me vidi stane u mesto pa onako zbunjeno gleda u mene... Zec sa kanapom oko vrata ?... Toliko mi se jasno ukaže kao da je zaista tako. Znam ja da od toga nema ništa ali ne mogu da se oduprem, ne mogu da se suzdržim, počnem glasno da se smejem, stanem, uhvatim se za stomak pa se tako tresem, tresem dok me ne prodje. Sreća što nije bilo nikog da me vidi, pomislio bi da sa Zarijom nešto nije uredu.

Dodjoh kući a onu sliku zeca sa kanapom oko vrata nikako da izbrišem. Kadgod se toga setim počnem da se smejem. Baba me pogleda, poćuti malo pa me pita šta mi je? Ja kažem ništa, setio sam se nešto. Eto tako, došlo mi nešto. Ona žena šta će, stisne usne i zavrti glavom...

Mnogo je godina od tada prošlo. Nikome nisam ovo pričao. Nisam rekao ni ženi. Ali eto, kako čovek ostaruje, kako mu prilazi tamo da ide, on zaboravi na bruku.“

DRAGI PLJOSKA OPET UBIO ZECA ISPOD KRUŠKE

46

„U čemu su bili bolji, isti kao i ovi danas“, iznervirao Rade Dinčić Mileta Čiču stavom da su nekada lovci bili daleko bolji i iskreniji od ovih danas pa Mile upao u turažu: „Pa kao dete sam bio prisutan na ovom istom mestu i slušao njihove rasprave. Evo da vam ispričam samo jedno iz tog vremena pa sami cenite.

Dragi nije bio loš lovac, naprotiv, kad ispred njega izadje divljač nije promašivao, imao je i dobrog kera koji je umeo da nadje trag i da ga prati, da goni divljać i da nadje divljač na legalu, ali šta ćeš, mnogo lovaca, malo zečeva pa je na neki način morao da se vadi a da nebi bilo sumnjivo on je bio originalan.

Bio je lovac sa sela, a u to vreme lovci sa sela su preko dana bili zemljoradnici, radili su na njivama – proizvodili hranu za sebe i stoku i obezbedjivali novac za porez i školovanje dece. Od onoga što pretekne sredjivali su kuće i okućnice... Pšenica u julu žuti se po poljima kao zlato, talasa kao more, kukuruzi i deteline kao zeleni tepisi. U avliji štale i obori, prave male farme stoke. Proizvode meso i mleko za prodaju. Kuće sa više spratova i podrumom, kao kasarne...Lepo je to kad čovek prodje selom pa gleda ali ko je probao on zna da je tvrd seljački hleb i da sve to nije tek tako nastalo, nije nikom palo sa neba. Nije seljaku teško, što je posao grub, što su ruke pune žuljeva, to što ih po celi dan pali sunce, što je lice i telo opaljeno, grubo, izgorelo, na to se ne obraća pažnja, to se ne računa, to je tako normalno, na to se navikne, najteža je neizvesnost, ona najviše ubija, najteže je ono što čovek nemože da dokuči, da pomeri, da promeni, ono što je u Božjim rukama... Često se i na raznim mestima čuje kako se ljudi sa sela jadaju: „Svakakvih korova, parazita i napasti ima. Svašta se naradjalo, udarile razne bolesti po stoci, pa ova suša, i ona se poterala, pa kiša, ona više ogladi, grad sve stuče, ne može čovek da se oporavi“. Žale se ali ne predaju... Od svoje dece stvoriše ugledne gradjane, izškolovaše ih i pokazaše im put. Pustiše ih u svet da dadu svoj doprinos izgradnji napaćene nam domovine... Uveče, kada namire stoku evo lovaca ispred seoske prodavnice, sede i raspredaju lovačke priče, da dadu sebi oduška, da se opuste, da za trenutak zaborave na seljačke muke i probleme. Kažu za lovce da su to ljudi posebne „fele“. Kao i kod ribolovaca njihova je lovina najveća i najbolja. Razlika medju njima je u tome što lovci idu „po pseću pamet“ a ribolovci čekaju lovinu da izvrši samoubistvo. Nedao Bog da posumnjaš u veličinu onoga što su ulovili, oči će ti iskopati i jedni i drugi. Zec je kao krava. Orao ko „konkord“. Divlja svinja tutnji i lomi kroz kukuraz kao voz, da joj se ne nadješ na putu. Srndać, kad je skočio, mogao je školu da preskoči a rogovi da ti ne pričam.

Vikendom i praznicima, kada nije lovostaj, prepuste seljačke poslove ukućanima a oni odu u lov. Teško da od toga bude neke materijalne koristi, više radi duševnog zadovoljstva.

47

Nisu to ovi današnji lovci koje vi znate. I lovina je bila nekako drugačija. Lovački ispit se nije polagao. Dovoljno je bilo da čovek ima jaku volju, lovačku pušku, da voli da pešači i da ume da priča. Dobro bi bilo da ima i svog kera, ali to nije bilo obavezno za početak. Ako se dobro pokaže, kad se prva keruša okoti on će da dobije štene, na njemu je samo da ga vaspita i nauči lovu. A zna se svaki lovac će sam sebi najbolje dresirati kera. Tu nema nekog pravila. Svako ima svoj način a to je tajna.

Nekada se divljač nije prihranjivala i solila. Starala se sama za hranu. Zemlja je bila obradjena. Hrane za divljač u polju koliko im duša želi. Sad je neko drugo vreme. Nema više seljaka. Polja opustela, obrasla ledinom. Jes da ima više mogućnosti za razmnožavanje i sakrivanje ali nema hrane a i lovci se namnožili pa ima mnogo manje divljači po lovačkoj glavi...

Danas se polaže lovački ispit a posle lovačkog ispita kandidat za lovca mora biti godinu dana lovac - pripravnik. Da ide u lov bez puške. Kakav ti je to lovac bez puške? Ma to ti je čisto šegačenje. Nebi to naši stari mogli da svare. Kako to da današnji lovci uče šta je zec, šta je fazan, šta je lisica, šta je vuk, šta je jarebica, šta je divlja svinja, šta je plemenita divljač, šta je lešinar, kako se razmnožavaju i ko zna šta sve još. Pa valjda su to naučil u osnovnoj školi dok su bili deca. Ono istina, dešavalo se da neki od današnjih lovaca umesto divlje svinje ubije čoveku svinju iz obora ali to je retkost. Lovac u brzini i trenutku strasti ne zagleda ima li svinja na njušci „belčug“ ili ne i eto... A pitam ja vas šta će svinja iz obora u šumi... Bilo je slučajeva i kada lovac ubije pravog divljeg vepra i dok oni oko njega nazdravljaju i zamajavaju ga, neko se prikrade pa na njušci ubijenog vepra postavi zardjalu žicu „belčug“. Posle onome što je ubio vepra ne priznaju. Kažu: „Ma ti si ubio nečijeg vepra sa salaša“.

Desilo se i to da se neki od lovaca iz grada što je tu bio kao gost, i oni imaju svoje goste, malo izdvojio od grupe pa jednoj babi u avliji pord plota uhvatio mutavog plovana, stavio ispod jakne i poneo. Doduše, ne treba biti kategoričan u donošenju zaključka, avlija uz samu šumu a ta vrsta je jako slična sa divljom, čak može i da leti, ne mnogo ali leti. Plovan nije kokoška pa kad je neko goni i hvata da krešti. Sreća što je baba nekim svojim poslom izašla iz kuće te razrešila dilemu. Kakav bi to bio blam da je lovcima pokazao mutavog plovana?... Čovek se lepo izvinio... Baba prihvatila izvinjenje ali je i dalje, budući da je plovan bio ispod jakne, ostala u dilemi... To su eto tako bili samo izuzetci.

Po neki put se lovilo grupno ali ne zato što što su to propisi nalagali, takav propis je donesen mnogo godina kasnije, išlo se u grupi radi društva, tako je lov imao veću težinu. Kad neko nešto ulovi u grupi tad to ima veću cenu, ne treba dokazivati. Danas se to radi da bi se koliko toliko održala lovačka etika i poštenje. Da nebi neko od lovaca

48

došao u iskušenje. To danas zovu lovokradja. Ranije toga nije bilo. Znalo se ko je lovac on je lovac, ide u lov... Postojala je i onda etika. Poštovalo se to kad je bio lovostaj na pojedine divljači. Kad bi Petronija Beličko ili Čedomir Slavković čekali organizovani lov? Došlo im je da idu i oni stave puške preko ramena i idu. Nije bilo da se lovi tako što jedni razapnu mreže i čekaju divljač a drugi uzmu motke i kante „okala i čukala“ pa jure i prave buku. Teraju divljač... Nekada su lovci umeli da vide divljač na legalu, jes da lovačka etika nije dozvoljavala da se divljač tako ubije ali ga oni malo potplaše pa pucaju.

Do spora i prepirki je uglavnom dolazilo dok se lovilo pojedinačno ili pak kada se lovac izdvoji iz grupe, pogotovu ako se do kraja lova ne vide ili kad se završi lov, pa uhvati prečicu da skrati put do kuće. Eto u takvim momentima neda mu djavo mira pa kad je već tu da zaviri pored plota, pored medje, u razoru, ispod kruške ili u žbunu i evo ti, istrči zec, polete jarebica ili fazan. Lovac opali i divljač je u loncu. A kao po nekakvom pravilu ta lovina je najveća i najbolja, nema takve, u nekoliko godina jedna takva bude... E, sada tek nastaje problem, kako to obnarodovati, kako obavestiti drugare. Sve je džaba ako se za to nezna. Hoće li oni u tu priču poverovati?... Kako to da dokaže?... Eto takav je problem često imao Dragi Pljoska.

Kadgod se odvoji od grupe i podje prečicom do kuće na ivici šume u blizini kruške opali iz puške, ponekad i obe cevi i ubije zeca, jarebicu ili fazana... „Bio ispod kruške, istrčao iz razora ili iz trave sa medje, ležao u brazdi,“ ali skoro uvek tu, „pored kruške“.

Kada lovci uveče namire stoku, evo ih ispred seoske prodavnice na pivo da dovrše lov. Na ono što su celog dana hodali po polju večeras se tu stavlja tačka. Dragi ugodi da dodje medju poslednjima, kao imao neki posao pa se zadržao a i kuća mu je malo dalje... Drao zeca... Kad dodje na nekoliko koraka od lovaca što bejahu posedali na stepenište Dragi započne priču: „Ja ga ubih“. „Pa gde bre Dragi?“ „Pa onde ispod kruške. Došao da jede kruške. Kad vide mene on se uplaši, uhvati šturu, ja potegoh i ubih ga“. Eto tako pri svakom povratku iz lova Dragi kod kruške ubije zeca i na štali, kao nepobitan dokaz, uz one kože što se tu već suše, doda zečju kožu od ranijih godina od onih što ih nisu hteli na otkup, natopi je u toploj vodi, kao eto još jedan zec... Suši kožu... Koža visoko i daleko od puta ali na vidnom mestu, na promaji....

Ćute lovci i slušaju Dragijeve priče. Malo sumnjivo, toliko zečeva i uvek na istom mestu? Ali šta će. Ima kože. Dokaz je tu, visi na štali. Dragi je potopi u toplu vodu, doda dosta soli da se ne kvari i da je ne jedu moljci, ma kao da je tog trenutka skinuta sa zeca... Prodju ljudi putem, ne zato što mu ne veruju, idu svojim poslom, usput kao slučajno bace pogled, još jedna koža... Uveče ispred zadruge: „Dragi, bre, zaista ubio zeca, video sam kožu, eno još jedna ispod krova na štali.“

49

Svi znaju da nešto muti ali neznaju šta... Jednom prilikom, kad se Dragiju beše telila krava ili prasila svinja, odavno je bilo, pa u oči lova nije mogao uveče da dodje na dogovor, dogovore se da mu doskoče. Angažuju čoveka od poverenja ko će sutra predveče, oko četiri sata, malo pre nego što će lovci da naidju, da stavi ispod Dragijeve kruške zečju kožu napunjenu pepelom. Kad je u pitanju takva stvar, svi su kao jedan. Dogovoriše se na brzinu i ko će da da kožu i ko će da je napuni i zašije, razradiše strategiju sve do detalja.

Osvanulo tmurno maglovito jesenje jutro. Dragi se u Sadopolju, tu negde na raskrsnici izmedžu igrališta i Ignetove kuće pridruži ostalim lovcima uz izvinjenje što sinoć nije mogao da dodje na dogovor... „Ma nema veze ti si Dragi stari lovac, to je za tebe miš, ti ćeš da se uklopiš...“ Prihvatiše izvinjenje od prve. „Opravdano !“... Dragi izvadi rakiju iz ranca da počasti za prinovu u štali, kako je red, kao što svi pravi domaćini u takvoj situaciji čine. Svi ga blagosiljaše i poželeše da mu se „iljade“.

Celog dana lova sve je nekako išlo kao podmazano. Uvek je nekako bio u centru, u svemu ispoštovan, sve se nešto oko njega okretalo, svi kao njega pitaju za savet, nudjeno mu je najbolje mesto, uvek bio hvaljen, svi se pozivali na njega: što kaže Dragi, kako bi to Dragi rekao, kako bi to Dragi napravio, evo to i Dragi zna, i Dragi tad bio. Ma sve se okretalo oko njega, za njega sve najlepše i najbolje. Zna on da nije to baš sve tako ali nezna šta je. Čeka da vidi, samo će da mu se kaže... Niko ništa ne ubi a svi veseli, svi nasmejani. Niko se sa nikim ne posvadja, niko se nikom ne zameri, niko se na umor ne žali, svi kao da nešto očekuju, kao da nešto tek treba da se desi. Dragi noćas nije spavao, proveo budan cele noći u štali, sav smlaćen, ali izdržaće, nije mu prvi put.

Lov se završi. Niko ništa ne ubi. Već od Poljane počeše kao i uvek jedan po jedan da se odvajaju od grupe onako kako je kome bilo bliže i zgodnije. Najpre se odvojiše Vuka Stojanćin i Milojko, oni uvek idu preko Ostrike, pa Dušan Vatrogasac i Daža Zarijin, pa Novica Cepko, pa Velja Kameničanin pa posle tako svi redom kako kome dolazi. Odvoji se i Dragi pa niz detelinu pored medje uputi prema šumi, posle će kroz šumu niz potok do kuće. Gleda u travi koja beše ostala na medji izmedju dveju njiva, možda tu nešto bude. Sad će baš tu da bude, ali ajde, nikad se nezna. Kad dodje na stotinak koraka do kruške on uze pušku „na gotovs“ kao što je uvek radio, dok ga još vide oni njegovi drugari i poče da planira kad da opali. Slučajno baci pogled prema keru, beše jedno vreme zaboravio na njega, ker se ukopao u mesto, uperio pogled i uši pravo prema kruški, ne mrda, ne diše, ne trepće. Zatečen situacijom, nigde tragova a zec ispod kruške. U istom pravcu prema selu ugleda grupu lovaca kako stoje, kao da nešto očekuju. Pogleda ispod kruške, kad ono uši, uši od zeca, ovolike, vire iz trave. Podiže se malo na prstima, kad ono zečja glava sa belim cvetom na čelu. Tiho

50

izusti: „Bog te jebo“. Napravi još dva, tri tiha i nežna koraka, podiže pušku pa opali. Opali odmah još jednom. Što je sigurno sigurno je. Ker, čim začu prvi pucanj, potrča ka zecu. Poznat i uhodan postupak u ovakvim situacijama za dva druga koji već godinama zajedno love... Diže se prašina od pepela iz onog zeca. Ker se iz punog trka, kao po komandi, zaustavi u mestu pa se i od tragova njegovih šapa stvori dodatna prašina. Nije jasno ni Dragiju ni keru šta se dešava. Pravo stanje za sad znaju samo oni lovci što odonuda gledaju. Dok Dragi prijde ker se polako, polako primače onoj izrešetanoj koži što se oko nje još uvek vije prašina, onjuši je, pogleda levo, pogleda desno i sede na zadnje noge, uspravi glavu pa gleda pravo Dragija u oči i čeka da čuje komentar. Uskoro, stiže i Dragi. Zec ležaše na boku. Pogodak dobar ali u prazno... Nešto odgundja sebi u bradu, opsova onoga ko ga tu postavi i pogleda prema onoj grupi lovaca što do malo pre stajahu. Vidi zamakli ka selu. On zabaci pušku o desno rame, cev dole kao što je red kad se lovac vraća iz lova i pozva kera: „Ajde, idemo.“ Polako noga pred nogom stigoše kući u prvi mrak. Te večeri Dragi nije išao pred seosku prodavnicu, ostade mu neupotrebljena ona suva zečja koža od prošle godine...

Sutra uveče opet se lovci okupili ispred seoske prodavnice. Došao i Dragi. Svi znaju, osim Dragijevog kera, ali ćute kao da ništa nije ni bilo. Čini se da bi mu daleko lakše bilo da je bar neko nešto rekao, makar da se našalio.

DEDA VLADA PRESEKAO POPU KOLAČ

51

Sakupili se Božin, Andreja i Luka kod deda Vlade, Sreten će da dodje malo kasnije, mora da se zadrži nešto oko kazana. Sede na gredi. Greda dugačka i debela od tvrdog drveta po celoj dužini šupe ispred plevnje, kao neki niski zid, baš kao da je za sedenje postavljena. Nije niska, nije visoka, ima širinu u hladovini je a nije hladno na njoj. Hladovinu su pravila nekoliko bagrema što bejahu izmedju puta i šupe. Sa druge strane puta, iznad bunara, red šljiva. Ispred grede, tu negde na sredini širok uspravljen trup koji služi da se na njemu stavi nešto da se zamezi i popije. Deda Vlada nasekao u čorbaluku krastavac, posolio, zakiselio sirćem i izneo litar rakije. Sede tako, meze, pijuckaju i prepričavaju zgode iz svog života. U stvari samo su deda Vlada i deda Božin pričali svoje dogadjaje. Deda Luka je slušao. Nekako on je izbegavao da priča o svojim doživljajima, više je voleo da recituje junačke narodne pesme kojih je poprilično znao. Naročito je voleo da recituje „Bolnog Dojčina“. Muškarci to njegovo recitovanje nisu bog zna cenili. Imao je bolje slušaoce u ženskom rodu po sedeljkama. Dodje deda Luka na sedeljku. Muški su tamo retko zalazili. Neka od žena ga zamoli: „ Ajde Luko „Bolnoga Dojčina“ i on otpočne: „Bolan Dojčin bolovao devet godin dana, nit umire nit mu bolje biva“ i tako dalje i tako dalje...Deda Luka se pretvori u narodnog pesnika a žene u uvo. Dal ih je stvarno to interesovalo ili ne Bog bi ih znao...

Kad deda Vlada završi sa posluženjem on sede do Luke. Božin beše sa druge stane. Drveni trup što predstavljaše sofru na kome bejahu salata i rakija beše ispred deda Luke. U čorbaluku jedna viljuška. Svi se sa njom služe. Uzmu sa njom krastavac pa je ostave u čorbaluk da se i drugi posluži. Tako redom... Da ne bi Božin pričao, nije danas nešto raspoložen, on podmetnu Vladi: „Ajde Vladimire da nam ispričaš kako si popu presekao kolač“... Deda Vlada se posluži krastavcem, prekrsti i popi od rakije pa poče priču: „Kao što znate, ja sam ovde na kraju“. Tako su svi govorili i ako se radilo o početku zaseoka: „Na kraju... Vlada, tamo na kraju“...

Deda Vladina kuća je bila na početku zaseoka Vrtovac. Zaseok Vrtovac su ljudi u medjusobnom razgovoru zvali Potok. Tako im je nekako bilo zgodnije. U Potoku je nekada bilo 24 domaćinstva. Većina od njih je bila dobrostojeća. Polako se vremenom iseljavali. Stari se selili na onaj svet a mladi u Jelašnicu. Poslednja porodica se preselila u Jelašnicu 2004. godine. Deda Dobrosav i baba Moravka se na onaj svet preseliše nešto kasnije. Oni poslednji napustiše Potok... I tako Potok osta bez ijednog stanovnika. U vremenu o kom se govori deda Vlada je živeo u kući u velikoj zajednici. Pošalje mladje na posao, sa njima ode i baba Košuta, njegova supruga, a on ostane oko kuće...

„Svake godine, kada dodje vreme da se sveti vodica ili da se seče kolač, sveštenik i onaj što ide sa njim „poklisar“ dodju iz Jakovca. Privežu konja za stub ispod moje šupe i svrate kod mene da malo posede. Da se odmore od puta. Put, jes da ne dug al se ide preko polja,

52

preko bespuća, pa se zamore. Popiju po čašicu, kolko da se opuste, da prikupe novu snagu pa krenu. Jelašnica nije imala ni crkvu ni sveštenika, a ni danas ih nema a ima vernika. Red je odredjuvao pop iz Jakovca. Kad je on zauzet, tako za nedaj bože, traži se pop iz Gornjeg Zuniča. Iz Minićeva je retko dolazio, baš kad nije imalo drugog izlaza... Kao što rekoh, popiju kod mene po čašicu pa krenu da seku kolače ili da svete vodicu. Prvo kod Sretena pa kod Božina pa kod Andreje i tako redom dok ne obidju sve, dok ne završe i kod Ćećerice, onda se opet vrate kod mene. Tako im nekako bilo najzgodnije. Kod mene su se nekako najkomotnije osećali. Mogli su da se raskomote...Ja nisam baš, kao što znate, neki vernik. Prekrstim se tako. Slavim slave. Sečem kolač... Da sam kolko i ja medju ljudima. Da se tog dana sakupimo... Da se vidimo sa familijom...

Vratiše se. Onaj što ide sa njim nosi punu torbu poklona. Kao ciganka sa groblja. Jedva nosi. Ostavi torbu na terasi, da mi ne pada u oči. Raskomotiše se. Sveštenik preseče kolač i poprska kuću sa vodicom. Ja narezah domaće dimljeno meso. Oni kod svakog popili po malo rakije i mezili pa sad mogu odmah na glavno jelo... Najedoše se dobro. Napiše od onog mog vina. Upravo su se spremali da ustanu kad će sveštenik: Ajde Vladimire da se naplatimo... Šta bre da se naplatimo, našalih se ja. Pa to što sam ti osvetio dom i presekao kolač... Koliko ti je to? Reče on neku cenu, da ti se zavrti u glavi. Koliko bre? Pa poskupelo kao i sve ostalo... Za svakoga je tako... Pa šta si ti u to uložio? ... Marš napolje. Uzimaj konja i da te moje oči više ne vide... Nahranio sam te i napojio, gledao sam ti konja, i ovog tvog sam nahranio i napojio... Pa nemože bre da bude i za mene kao i za druge... Obuče se sveštenik. Poklisar uze onu torbu i stvarima pa podjoše. Na polasku, sveštenik umesto pozdrava, obrati mi se rečima: Vladimire, neće ovo ovako da prodje. Neće na ovome da se završi... Još će mi da se vidimo... Odveza pop konja, uzjaha i odoše...

Nije pop loš čovek. Ja sam kriv... Ustao sam na levu nogu, nešto sam bio malo nakrivo, pa mi on naišao... Da mi je sad, ne bi tako... Naidje mi posle tako nešto teško, ali šta ću?... Nemam sad kud...

Prodje neko vreme, traže me na sud... Tužio me... Da naplati rezanje kolača i svećenje vodice i da platim uvredu što sam ga ponizio ispred onog njegovog... Šta ću, nema druge. Ako se ne pojavim će me privedu... Ajd ja ajd pa u Knjaževac. Sveštenik i onaj njegov došli pre mene, čekaju na hodniku. Pravim se ja da ih ne vidim. Ni Boga im nisam nazvao. Prozvaše nas. Prvo njih pa mene. Udjosmo mi unutra... Dadosmo dukomenta da nas identifikuju. Izdiktira sudija naše lične podatke onom što vodi zapisnik. Traži nešto, traži po onim njegovim papirima pa mi se obrati: Vladimire, ti si dobio tužbu? Jesam, gospodine sudija. Da li si razumeo šta u tužbi piše? Jesam. Da li je istina to što je gospodin sveštenik naveo u tužbi? Jeste. Zašto nećeš da platiš uslugu? Zašto si uvredio i ponizio gospodin oca ispred ovoga čoveka... Kad sam

53

došao u Knjaževac, pre nego što krenuh na gore za sud ja svratih kod Ćesije u kafanu. Popih nekoliko rakija, onako na brzinu, s' nogu, koliko da se oslobodim. Kolko da dobijem reč. Nije mi prvi put na sudu, ali brate nekako mi nezgodno... Do sad se nikad nisam sudio sa crkvenim licima? Ko to još radi? Izgleda da sam bio malo preterao sa pićem pa sam dobio snagu. Ne pada mi na pamet da se izvinjavam i mirim pa Bog. Da tražim od sveštenika da mi oprosti. Jok. Kad je situacija takva ću da isteram stvar do kraja... Gospodine sudijo, obratim se ja: Kad dodjoše, najpre svratili kod mene. Ostaviše konja ispod šupe. Popiše po dve rakije i pojedoše jedan čorbaluk kiselog kupusa. To je toliko i toliko. Ovome ovde sam ceo Božji dan dvorio konja. Hranio ga, zobio, vodio računa o njemu. Pojeo jedno breme deteline i jednu mericu kukuruza. To vredi toliko i toliko. Kad se vratiše od sečenja kolača i vodice pojedoše pola kile domaćeg sušenog mesa, pola pogače i popiše kilo vina, to je toliko i toliko. Moja danguba, što sam mu pazio konja i što sam se dangubio oko njih toliko i toliko, mogao sam ceo dan da kosim. Kolika je nadnica jednog kosača i još ga hraniš. Svi znaju, ja u polju ne radim ništa drugo, samo kosim pa sam zato to tako i obračunao. Kad se sve to sabere, ispada da gospodin otac meni duguje pet put više. I šta sad on od mene hoće. Ono jes da je on Božji čovek i Božji izaslanik na zemlju ali Svevišnji mu nije dao odrešene ruke pa da naplaćuje koliko kome hoće. Gde mu je cenovnik. Neka ga pokaže ovde da se vidi koliko koja usluga vredi... Gleda nas sudija... Nezna šta će. Kad čovek realno pogleda, stvarno je tako... Ponudi on nama, kao što je u takvim situacijama red i propisano, da se izmirimo... Neću ja da čujem za to... Pa šta ćemo sad, pita sudija... Sveštenik se našao u neobranom groždje. Nije očekivao nešto ovako... Naročito ga pogodi onaj cenovnik... Javi se za reč: „ Jeste gospodin sudijo sve je to tako bilo kao što on reče, ne mogu da lažem, ja sam Božji čovek, ali ja od njega nisam to tražio. To je bila njegova dobra volja“.... „Skočih ja. A ne, ne gospodin oče. Nije to bila moja doba volja. Sve si ti to od mene tražio. Pa da li si došao kod mene? Da li si rekao priveži mi konja ispod šupe? Da li si rekao daj da popijemo po jednu rakiju pa da idemo gde smo pošli? Da li si rekao stavi konju nešto da pojede da zna i on kad se sekao kolač? Da li si rekao da vodim računa o njemu da ti se čini da mu nešto nije dobro? Da li si rekao da ne znaš koliko češ da se zadržiš po selu, da te ne čekamo za ručak, kad dodješ ješćeš šta ima? Morao sam i ja sa vama da jedem dimljeno meso da vam pravim drustvo, onako bi mogao da jedem i nešto drugo? I šta sad hočeš? Obavezao si me pa sad bežiš od toga... Nasta neko vreme tišina... Vidim ja niko ništa. Svi ćute... Dosadi se meni... Evo ovako da uradimo, predložih ja: Ja ću da odustanem od mojih zahteva, to što sam ih dvorio i njega i ovog njegovog i konja ali on da mi plati dangubu za danas što sam se maltretirao po sudu... Jednu kosačku nadnicu. Za hranu ne tražim, i to ovde, odmah, ispred vas gospodine sudija... Ne mogu posle opet da se

54

preganjam sa njim... Sveštenik nije imao drugi izlaz. Izvadi novčenik iz džepa pa plati kosačku nadnicu. Izadjosmo iz suda. Ja svratih u kafanu. Naručih pola kilo jagnjetine i vino. Navikao sam kad odem u Knjaževac da svratim u kafanu.“

DJENERAL STEPA

55

Sačeka čika Sima jedne večeri da se na stepenicama ispred zadruge okupi popriličan broj ljudi, ne voli on da priča ispred polupraznog auditorijuma, pa započe novu priču: „Što sam se obrukao ispred djenerala Stepe, došlo mi bilo u tom momentu da propadnem u zemlju, da izadjem iz sopstvene kože“, okrećući nežno šaku preko šake i stiskajući jednu ruku drugom, što bi narod rekao „trljajući ruke“, napravi kratak uvod koliko da skrene pažnju na sebe i svoju priču. Ljudi počeše da se podgurkuju i pokazuju na čika Simu dajući tako jedan drugome znak da ima nešto važnije od njihovog razgovora: „Prvo da čujemo šta će Sima da ispriča pa ćemo posle“...

Znalo se, čika Sima sedi, gledano iz zadruge, sa desne strane stepeništa na najnižem stepeniku. Desnu nogu ispruži napred. S' vremena na vreme je savije u kolenu koliko da se ne ukoči pa je opet ispravi. Levu, povijenu u kolenu, stavi na stepenik na kome sedi. Levi lakat s' vremena na vreme osloni na levo koleno te tako nalakćen oslanja o šaku levi obraz i bradu. Desnu plećku osloni o ogradu zauzevši stabilno poludesni položaj. Zamišljen gleda ispred sebe kao da čita.Tako je najbolje i za njega i za one koji slušaju. Oni što sede na stepeništu gledaju samo poludesno napred. Za one što stoje, njima je sve jedno. Za kratko vreme od onih što su pošli u zadrugu napravi se gužva ispred stepeništa. Dodju tu i stanu. Oni što bejahu u zadruzi izašli i stoje na vrhu stepeništa pored vrata, posle će da pazare. Magacioner ostavio tezgu pa i on izašao. Neki od onih što prolaziše putem, iako nisu imali nameru da svrate, navratiše da vide šta se dešava. Oni što im se žuri, videći gužvu ispred zadruge pitaju: „Šta se to gore dešava?“ Ma ništa, Mone opet priča kako je bio u ratu.

„Bili smo na Kajmakčalanu na koti 905. Već mesec dana se pripremamo za napad. Pričali nam tamo da je naš pretsednik vlade, ovaj bre naš odavde, ovaj, kako se zvaše. Ooo, na vrh mi jezika, nemogu da se setim. Pojede ga nešto. Ovaj bre iz Zaječara, naš Zaječarac... Pašić. E, e, Pašić. Prijavio duplo veću vojsku pa smo dobijali po dva sledovanja... Kod Francuza se znalo, vojnik u sledovanje dobija i vino. Mi po duplo... Popravismo se mi. Ono vino nam daje snagu i hrabrost. Doduše i oružje i municiju smo imali duplo. Sve smo to morali vući sa nama. Nesme ništa da se baci... Vojska je to... Nedao bog da se to desi. Ma niko na to nije smeo ni da pomisli, odmah Preki sud...

Ukopali se mi. Ja, kao što znate, bio sam u artiljeriji... Saveznici na levom krilu... Glancamo topove i čekamo znak za napad... Braća Bugari u rovu na puškomet od nas. Razgovaramo sa njima. I oni su ljudi kao i mi. Siroma, loše obučeni. Gladni. Bacali smo im od onog što nam pretekne od jela... Sprijateljili smo se. I po imenima smo se znali. Pozovemo mi njih ili oni nas. Potraže od nas nešto. Hleb, duvan. Mi im dobacimo... Mislim se kako će ovo sad biti? Kako će da ratujemo? Kako će da ubijamo jedan drugog. Dozivali smo se po imenima, tešili i

56

pomagali... Pričali su tamo da su za jednu, ovu našu pravoslavnu Novu godinu, svi poizilazili iz rovova. Bugari otuda, naši odavde pa čestitaju jedni drugima. Ljube se. Oficiri se našli u čudu pa otvorili paljbu da se to prekine... Setimo se tako pred spavanje... Ostavili smo tamo i roditelje i familiju. Čekaju nas da im se vratimo. Nadaju nam se... Pričamo tako... Što sad glave da gubimo, i mi i oni. Pa zar ne može nekako da se sastanu i naši i njihovi komandanti i oni što nas vode pa se dogovore, da ne ginemo u ludo? Da se i oni vrate svojima i mi našima... Nadju se takoj pametni pojedinci pa govore: „Vama, seljacima uvek nešto smeta“... „Pa da li je neki rat zaobišao nas seljake? Mi uvek najviše nastradamo“...

Pošao general Stepa nenajavljeno da obidje naš položaj, da vidi moral, borbenu gotovost i stanje oružja i orudja. Imao je on taj običaj. Iskrade se tako pa krene. Kad vide da ga nema rastrče se na sve strane dok ga ne nadju. Kad dodje ne najavljeno i sam, tad vidi pravu situaciju. Nema da mu se priča ono što bi on hteo da čuje. Vidi pravo stanje... Kao što rekoh, pošao Stepa da nas obidje... Pošao rano. Vojska još nije sva ustala. Kako mi tako i Bugari. Malo smo se bili i opustili. Nema trube pa da svi od jedared skoče... Svaki dan isto. Ništa se ne dešava. Polako... Vlasi, bilo ih je dosta sa nama, kažu: „Binješor“... Nema ni gde ni zašto da se žuri. Straža i dežurni odradjuju svoje... Ako se spremiš brzo, dan je veliki, neće nikad da prodje.. Na položaju si... Počelo da se razdanjuje. Otišao sam ja zbog za radi sebe tamo malo dalje od rova iza žbuna. Situacija mirna pa nuždu vršimo tamo, malo dalje od rova. Kad je stanje opsadno, sve u rovu. Tu provodiš i dan i noć, sediš, jedeš, sereš, sve tu, na jednom mestu. Glavu ne pomaljaš... Nema srama nema stida. Svi tu, i vojska i oficiri... Taman sam smakao pantalone i klekao, kad čujem kao da neko od onuda iz pozadine ide. Mislim ili je kurir ili neko za snabdevanje. Pogledah na tamo, kad ono Stepa, djeneral Stepa... On... Znam čoveka... Trgoh se ja. Prodjoše me žmarci. Šta sad da radim. Ide čovek pravo na mene. Zaklanja se malo iza žbunja da ne upadne u oči. Neprijatelj stalno osmatra kroz durbin... Vi znate Stepu u paradnom odelu, u djeneralskoj uniformi, sa šapkom na glavi, sa epoletama na ramenima, sa kićankama, sa ordenjem na grudima, videli ste ga na slikama i gledali o njemu reportaže na televiziji. Niste vi videli Stepu u vojničkom odelu. Ja ga znam i drugačije. Nije on tamo bio takav. Rat je to. Svi smo tamo bili isti samo što je on od nas imao veću odgovornost. Nismo mi to tad razumeli. Mislili smo lako je njemu, a on je morao da misli i na nas i na naše domove i familiju što u njima ostade i na otadžninu. Stalno je bio zamišljen. Sa pogledom uvek tamo negde daleko. Od ovog Stepe kakvog ga vi znate tamo je bio samo njegov stas, glas, otsečni pokreti i dostojanstvo. Nije on imao kad sa nama da se preganja. Sve je rešavao po skraćenom postupku...Takav je on bio... Mnogo ga je vojska volela... Raspitivao se često za nas i naše. Koga

57

imamo? Imamo li vesti?... Tešio nas da ćemo im se vratiti živi i čitavi i to kao pobednici, uzdignuta čela i sa odlikovanjima na grudima... Da li je baš pamtio šta mu je ko pričao to neznam, ali interesovao se... Kad stojiš ispred njega onako mirno, osećaš se nekako ljudski. Kao i ti eto nešto. Kao eto zna za tebe i tvoje... Ispoštovan si brate...

Znam ja kakva su pravila u normalnim uslovima. Stane se mirno i raportira, ali kako ću ovakav. Vreme ide, čovek prišao blizu. Uspravi se ja koliko sam onako mogao sa onim dugim gaćama i pantalonama. One se nekako ispresavijale, nagužvale, pa se zapetljalo kao da znaju da mi se žuri. Sastavih pete i stadoh mirno. Taman počeh da raportiram: „Gospodine djenerale, vojnik Simić... On, noga pred nogu, dostojanstven, kao pravi oficir, kao djeneral, onako kako mu i dolikuje, za trenutak me pogleda, izvadi levu ruku iz džepa, pokaza sa njom ovako i reče: „Seri Simiću, seri“. Kad on progovori ja se načisto izgubih. Za trenutak nisam znao ni gde sam ni šta radm. Malo je bilo ostalo da kažem: „Staraću se gospodine generale!“, kao što je red kad ti se starešina obrati. Sva sreća na vreme se setih u kojoj sam situaciji pa se trgoh... Šta ću... Ostah u tom položaju još neko vreme pa kad on zamače ja nastavih tamo gde sam stao.

IZDJINUŠE ŠTROJAČI

58

Pričao sam vam već o deda Čedi Bečliji, kovaču. Imao je svoju kovačku i stolarsku radionicu u selu, tako je i penziju stekao. Poseban čovek. Legenda. Upoznao sam ga kao čoveka u poodmaklim godinama, u penziji. Dok sam bio dete držao sam se uvek nekako po strani, izegavao sam ga, sklanjao sam mu se s' puta. Ostavljao je na mene utisak strogog čoveka. Nisam mogao ni da pomislim da je taj čovek bio toliko „spadalo“, da je mogao da smisli i pravi takve nestašluke o kojima mi je posle puno godina pričao njegov bratanac Bata Božinović – Bečlija,

Tu negde posle Drugog rata, tek što poče šesta decenija prošlog veka, još uvek beše deda Čeda držao kovačku radionicu „kovačnicu“. Pravio i popravljao šporete, pravio kola za zapregu, raonike, sekire, motike, oštrio poljoprivredne alatke, uglavnom bio je seljacima na usluzi. Bavio se nešto i izradom sitne stolarije. Radionica za to mu je bila kod kuće... U kovačnici, često beše i baba Stevana, njegova supruga. Pored baba Stevane i mušterija, često su tu bili i oni „badjevašni“, kojima je bilo stalo do zabave. Tu se sve vesti iz sela i okoline stiču. Prave se šale. Prepričavaju se zgode. Navrate ljudi kad im nešto treba da se raspitaju. Uvek tu ima nešto da se popije. Donese mušterija, nema smisla da se odbije, koliko da se razbije maler, da se ne istupi sekira.

Ispred kovačnice bejahu dve klupe. Prva, ona veća, odmah tu kad se skrene, ispred samih stepenika. Druga, na vrhu stepeništa, na ravnom delu, pored vrata. Oni, za koje bude mesto, sede a ostali stoje. Doduše, Ima onih što ne sede pa makar pola klupe bilo prazno, što vole da pričaju. Stojeći su ubedljiviji. Svi ih čuju i vide... Na klupama su uglavnom oni što pričaju nešto u poverenju, što šapuću jedan drugom na uvo, što ne mora svako da čuje. U kovačnici bejahu i dve trokrake stolice. Uglavnom su bile unutra. Na njima nisu sedeli oni što dolaze. Služile su, kada se na kraju dana posao privede kraju ili kad se predje na neku interesantnu temu, kad se potegne neka velika diskusija, da na njima sede deda Čeda i baba Stevana. Iznesu ih napolje i sednu. I oni da čuju, da se i oni uključe u razgovor. Deda Čeda ponese flašu rakije, stavi je na zemlju pored svoje desne noge i s vremena na vreme potegne. Po malo, koliko da ispere grlo. Nikome ne nudi. Nije se napijao, bar ne ovde i u ovakvim situacijama... Baba Stevana sedne na drugu, povije ledja i nasloni laktove na kolena. Tako joj lakše. Odmara i ledja i ruke. Sluša šta drugi pričaju. Ne uključuje se u razgovor. Retko su je vidjali u društvu žena. Više su je zanimali muški razgovori.

Sutra je 25. maj... „Džerman“... Titov rodjendan... Slet... Pijaca... Vašar u Minićevu. Sjatio se narod ispred kovačnice. Svako ima nešto da ponudi. Trebaju mu pare. Nekome za porez. Nekome za decu. Ne može se bez para. A kako seljak da dodje do njih drugačije nego nešto da proda. Neko ima prasad, neko jagnjad, neko ovcu, neko tele,

59

neko bika, neko kravu. Treba to sutra da izvedu pa svratili da vide koja je cena, da se obaveste. Da se ne prevare. Da se dogovore ispod koje cene neće ići. Da vide ko će sa kim. Da idu o jednom trošku. Oni što nemaju svoj prevoz da nadju. Bilo je i onih što ništa ne prodaju, što samo hoće na vašar, pa da vide sa kim će. Minićevo nije baš blizu, bolje je kad ih neko poveze.

Kao što rekoh, posle podne je u oči „Džermana“. Smrklo se sa svih strana. Grmi, puca, seva. Samo što nije počela kiša. Sprema se veliko nevreme. Obično oko Džermana svake godine zna da bude veliko nevreme. Mnogo godina je, sećaju se to stariji, na sam dan Džermana bilo tako. Posle podne se zada oblak. Rastera vašar. Prokisnu šatre. Sve namokri kiša. Poobara vetar suncobrane što uličnim prodavcima do malo pre praviše hladovinu. Put i ulice napuni voda. Potoci... Narod po prodavnicama i ispod šatri. Svako se snalazi ko kako ume... Kao što je i naišlo, nevreme od jednom prestane. Letnje je vreme. Sve se smiri kao da ništa nije ni bilo. Ogreje sunce. Po ulicama, kao svedok nevremena, ostane kamenje, pesak, mulj i blato što ga potoci nanesoše...

Zaklonio se narod ispred kovačnice ispod strehe i nastrešice na stepeništu. Niko nesme da krene... Čekaju da prodje nevreme... Baba Stevana se unervozila, nema deda Čede. Otišao nešto do kuće, pa ga još nema. Uhvatiće ga kiša.

Prodjoše Miloš štrojač i još jedan čovek na konjima niz selo. Žure da se zaklone kod nekog od nevremena. Treba i za konje, ne mogu ni oni na kiši.

Miloš štrojač je bio vrlo važan čovek za Jelašničane i ostala okolna sela. Štrojevao je prasiće, veprove i svinje. Za svako domaćinstvo na selu to je jedan od vrlo važnih poslova koji u prvoj polovini godine treba obaviti. Ni jedna svinja, ni jedan vepar, neće da se uhrane kako valja ako ne budu štrojeni. Bude mesa ali nema masti a za seljaka je jako bitno da bude i masti. Kad je svinja debela i meso je nekako mekše.

Više niko ne sedi. Gledaju šta se dešava. Smrklo se kao da je mrak. Vetar savija drveće do zemlje... Sve će da počupa... Seva... Grmi... Puca... Neko se našali: „Će da izginu štrojači“. U tom stiže deda Čeda, žureći što god ga noge brže nose. Napravi se da nije dobro čuo šta ovaj reče pa otpoče: „Ma nisu oboica poginula, nastrada samo Miloš“... Bio je majstor u tome da napravi zaplet... Baba Stevana ga napade: „Gde si do sad! Ništa neznaš! Za ništa nisi! Ama kao dete si! Će da me nateraš da ti polomim glavu kao zmiji!“... „Ma čekaj bre ženska glavo da vidiš, da ti objasnim“... Ti ćeš da mi objašnjavaš“... „Idem uz Jelašnicu i taman kod Alavužde, vidim odozgo žure štrojačii. Bio sam na pedesetak koraka od njih kad nešto sinu, ja se trgo, pogledah na gore ono se ovako, kao usijani lanac sa neba spusti varnica pa pravo Miloša u glavu. I meni se na kratko smrači u očima.

60

Sreća, zažmureo sam. Naježih se, svaka mi se dlaka uspravi. U tom puče tu blizu, zagluši me. Otvorih oči da vidim šta je. Miloš se smače s konja, pade na put, poče da se grči i uvija, da trza levom nogom. Onaj drugi, što ideše za njim, skoči sa konja. Poče da ga vuče. Konji stali, uplašili se i oni, zbunili. Gledaju u Miloša kao krava mrtvo tele. U to i ja stigoh. Pridjo da vidim šta je... Gotov... Nema ništa od njega. Ne može da mu se pomogne... Šta sad da radimo? Ništa... Rešismo da ga stavimo na konja... Čovek nemože sam, ja mu pomogo. Vezasmo ga za sedlo onim konopcem što vezuju svinje dok ih štroje, da se ne smakne, da ne padne. On ode niz salo, tako će da ga nosi do kuće a ja na ovamo...

Kao i za svakog pokojnika: „O pokojniku sve najlepše“. Počeše ljudi da ga sažaljavaju. Sekiraju se ko će sad umesto njega... “Treba štrojač u selu... Ima još ali on imao laku ruku. Stoka se od njega lako oporavljala, ne strada“... Proširi se za tren glas kroz selo, kao da je neko dunuo u trubu...

Osvanu 25. maj, „Džerman“. Vašar u Minićevu. Sjatio se narod iz svih okolnih sela i Knjaževca. Ljudi se retko vidjaju pa je sad prilika da se čuje šta ima... Svi znaju Miloša štrojača... Poznat čovek... Nema u čiju kuću nije ulazio... Dodje i Miloš. Bez njega ni jedan vašar nije bio. Gužva, on sjahao sa konja i vodi ga za sobom. Sriće ga narod. Zagleda. Vrte ljudi glavom. Malo ga prodju pa se okrenu, pogledaju ga od pozadi i prekrste se... Ne ostade to ni njemu nezapaženo ali nezna o čemu se radi. Svi znaju samo on ne... Naidje na svog ispisnika Petka što u Minićevu beše držao Otpad. Kad ga ugleda, Petko se iznenadi kao i svi ostali, samo što se ne prekrsti: „A bre, ti si živ?... Pa šta je to bilo?“... Miloš nezna o čemu se radi, zatečen... „Neznam o čemu govoriš?“... „Pa kažu da si juče u Jelašnici nastradao od groma, da te Bečlija i Milovan mrtvog natovarili na konja“... „O majku mu Bečlijsku, nema drugi posao“.

Ide kroz vašar... Sriće narod... Ljudi ga zagledaju... Pokazuju prstom na njega... Njemu nezgodno... Uzjaha konja pa ode. Ne može više... Idući putem za trenuak odluta u mislima pa se opet vrati... Nije više onaj čovek... Reši: „Tužiću ga“....

Pričaju ljudi: „Izmirili se. Nije ga tužio. Napravio mu Bečlija dva noža za štrojenje, potkovice za konja i sekiru“

JA NISAM KAO OSTALI SELJACI

61

Deda Laće, Laće Djibanica, zaista nije bio kao ostali seljaci. Bio je od Djordjinih. Jedan od osmoro braće i sestara što ih bejahu zvali Djordjini. Baba Košuta, tako, savije palčeve na rukama i pokaže. „Eto, to su Djordjini. Sve zdravo, sve pravo, sve pametno, sve dugovečno.“ Deda Stavra, deda Vuletov sin, deda Laće mu je stric, često je govorio: „Što smo mi Djordjini uvek nekome trn u oku?“

Deda Laće je posedovao veliko imanje. Bio je seljak ali ga sa motikom nisu videli. Uglavnom je samo organizovao posao. Uvek je imao jednog ili dvojicu sluga koji su radili na njivama, oko stoke, oko podruma i ostale kućne poslove. U vreme sezonskih radova angažovao je, kao i većina dobro stojećih ljudi tog vremena dodatnu radnu snagu, „nadničare“. Bio je ortak u vršalici i vodenici. Kupovao je medju prvima sve najsavremenije poljoprivredne mašine. Plaćao je redovno porez, prirez i ostale prinadležnosti. Poreznici mu u kuću nisu ulazili, što se za većinu seljaka nebi moglo reći. Samodoprinos za selo, u to vreme se to zvalo „kuluk“ je odradjivao na veme. Bio je jednom rečiju čovek za ugled. Da posavetuje. Uvek je imao dovoljno novca. Umeo je sve što proizvede dobro da unovči. Često je davao novac na zajam. Nekome uz interes, nekome onako. Bio je strastveni pušač. Nije pušio skupe cigarete. Niko nije znao po koliko pakli preko dana ispuši. Nije ni on znao niti je o tome vodio računa. Koliko treba. Palio je cigaretu od cigarete. Retko je kad upotrebljavao šibicu. Samo ujutru, dok upali prvu cigaretu a posle jednu od druge. Zalepi cigaretu na donju usnu pa kad oseti da ga pripari on pali drugu. Kad god krene negde van kuće ponese seljačku torbicu preko ramena „cedilce“ u kome je obavezno bilo dovoljno cigareta i šibica... Od kad zna za sebe bavio se politikom a nije bio političar. Politikom se bavio za svoj račun. Bio je večita opozicija. Uvek je bio kontra svega. Sve je kritikovao. Sve njemu malo, sve njemu nevalja. Izgleda da nije on to uzimao k' srcu, mada je tako spolja izgledalo.

Kad je četrdeset prve godine kapitulirala Jugoslavija, ljudi su iz vojnih magacina tovarili i vozili odela, ćebad, hranu za stoku i ljude a on napunio torbu sa bombama, uzjahao bicikl, aktivira jednu po jednu i baca pored puta u šanac. Veseli se: „Propala Jugoslavija“...

Što se svetske političke situacije tiče, bio je dobro informisan, imao je radio, Bilo je to retkost za ono vreme u selu. Oni što su ga imali, krili su. Slušao je radio Moskvu, glas Amerike i ostale propagandne stanice. Na kraju radio je po svome. Kod njega se jedan deo političkih rukovodioca snabdevao vestima.

Dao je veliki doprinos da dodje do promena, da dodje do smene vlasti. Nije to radio sa puškom u ruci, pomagao je iz pozadine. Nije voleo da se gine. Voleo je svu decu. Kolikogod je mogao trudio se da ih zaštiti. Nije raspaljivao mržnju. Teško da je tu mogao mnogo šta da učini. Rat je rat, a deca su deca... „Sve toj ludo...“ O tome se u to vreme malo znalo. Malo ko je mogao da zna pravo stanje. Onaj ko je

62

nešto načuo i naslućivao, ćutao je. Bilo takvo vreme. Mnogo komplikovano, mnogo zamršeno a deda Laće je umeo da se snalazi, vrlo vešto da sakrije, da zametne tragove. Istine su izašle na videlo posle puno godina, tek kada se o tome počelo slobodnije da govori. Kad je deda Laće poostario pa ga više niko nije ozbiljno shvatao. Kad se za to više nije odgovaralo. Kad je počeo da češlja po svojoj prošlosti kroz svoj buran život. „Da pravi rekapitulaciju“...

Sedne tako sa komšijama na zid, na gredama ili pored kazana. Potaknu ga. Malo je trebalo. Mučilo je njega to što je nosio u sebi, proganjalo ga. Koristio je svaku priliku da ispriča ono što je nekad bilo tajna, da se sazna kako je bilo, makar kako je on to video i doživeo. Takvih tajni je u njemu bilo poprilično...

Sedi sa svojim vršnjacima na gredama pored zida kod Voje Božića, pali cigaretu od cigarete, puši i priča okupljenima: „Dešavalo se da su mi jednog dana u kući bili i partizani i dražini a da jedni za druge nisu znali... Bio sam im veza. Navrate tako da se ogreju, da se posavetuju sa mnom.

Kad mi se Vita, bliska smo familija, požali da su ostali bez municije ja mu dadoh sanduk, onaj što sam uzeo iz vojnog magacina kad sam uzeo i bombe, one što sam sa njima slavio kad se raspade Jugoslavija. Tada meni Vita reče: „Dok je moja glava na ramenima tvoja neće da padne“...

Kad dodje nova vlast ja im čestitah. Iskoristih priliku pa održah prigodni govor. Poželeo sam im sreću. Na kraju im rekoh da iako sam u godinama da neću da ih zaboravim, neću da ih pustim tek tako, neću da ih prepustim samima sebi. Sad ću da im poslužim „Kao rak nazad“... Protumačili oni to kao da ću sad da se okrenem. Da ću početi da odmažem, da saplićem. Da ću opet da budem opozicija. Pozvaše me u miliciju da dam izjavu. Snadjoh se ja... Kad me pitaše šta sam to „baljezgao? Šta sam to tamo srao?“ Odbranih se jako lako, lakše no što sam mislio. Umem ja to. Čak se i oduševiše sa mojim stavovima: Znate li vi šta je to „rak“? Svi ćute... To je ono zamazano i zardjalo gvoždje što visi i vuče se pozadi na kolima. Dok kola idu napred, kolikogod da je uzbrdica velika, ono nema nikakvu namenu, nema funkciju. Skače gore dole. Tandrče. Ali ako volovi popuste. Ako kola krenu nazad, ono se zabije u zemlju i neda... Eto to sam ja hteo da kažem. Eto tako sam ja mislio da poslužim. Dok vam ide dobro ja ću da se vučem prikačen uz vas. Ali ako vam krene po zlu putu, ja sam tu da stanem iza vas. Da se zabodem u zemlju. Na mene da se oslonite. Da ne dozvolim da kola idu nazad. Ako se ne može napred sa jednim volovima, dok ne dodju još jedni, ja ću da držim teret da stoji tu gde je...

Jednom odoh u mesnu kancelariju“, otpoče deda Laće novu priču zadovoljan što mu prethodna naidje na dobar prijem kod prisutnih... „Čujem došao neki od većih političara, neću da vam kažem ko je, treba da drži zbor pa da se pripremi, da se informiše... Znam i ko

63

je i šta je i kakav je i odakle je i od koje je familije i šta je u vreme rata radio i kolike su mu zasluge... Neda mi dupe mira pa odoh. Javih se služitelju. Tražim prijem. Poruči on po služitelju da sačekam... Eto da ne bude odmah... Sačekah ja malo pa udjoh. Pozdravismo se Bog zna kako... Pokaza mu očima da ostanemo sami. On reče onom njegovom te izadje... Čovek zapošljen pa odmah predje na stvar. Pita me kakvu muku imam... Dok palim cigaretu od cigarete mislim kakvu muku imam... Nemam nikakvu, ljudi imaju probleme. Navikao sam da „jedem govna“. Došlo mi tako... Sto puta sam se zaklinjao da više to ne radim pa eto opet... Ušao sam pa sad nemam gde. Stalno sam bio opozicija. Uvek mi nešto falilo. Mora nešto da kažem ili ću da eksplodiram. Uvek mora da budem nešto kontra...

Bio sam ja kod njih od poverenja. Nikada nije bilo problema kod nikoga da udjem. Plašili su se mene. Svašta se za mene pričalo. Niko nije baš znao ko je sve kod mene dolazio. Kome sam sve pomagao. Koga sam sve ugostio, koga sam zadužio... Počeh da pričam, pričam tiho, samo što ne šapućem, kao u poverenju, kao medju nama. U zavijenoj formi ali vidi omalovažavam borbu, novu politiku i rukovodstvo. Na sve i na svakog se žalim. Kao da ću da rušim vlast. Govorim polako, tiho, razgovetno, razložno. Što ja tiše govorim onaj se sve više nervira sve više podiže glas. Iznervira se, poče da hoda po kancelariji, da maše rukama. Oni, što iz druge prostorije prisluškuju razgovor, što je trebalo da referišu šta se razgovaralo, znao sam ja kako se to u to vreme radilo, nisu mogli ništa da shvate... Oteže se razgovor, vidim odneće vrag šalu, povezaće. Reših da završim. Digoh glas pa na njega: Ne možemo mi da zaboravimo našu borbu i izadjoh...

Samo što sam izašao, znao sam kako će to biti, onaj telefonom pozva pretpostavljene i referisa šta sam govorio... Pozvaše doušnike da se podrobnije informišu. Mene nisu zvali... Dali zaista nisu ništa čuli, dal' su hteli mene da zaštite, dal se i njima onaj nešto zamerio, neznam, saslušali se u moju korist, to sam posle saznao...“

„Laće, ajde da nam kažeš kako praviš vino bez groždja“, pokuša jedan od prisutnih da isčupa deda Laćinu dobro čuvanu tajnu. Računaju, možda će sad to da kaže. I ovog puta deda Laće izbeže konkretan odgovor: „Neće baš bez ništa... Mora bar malo da bude, makar komina“...

„Došao kafedžija. Znaju oni, kod mene vino jeftinije a dobro. Ne kvari se... Stavio bure od trista litara na kola. Okrenu kola onamo u avliji“. Ispreže goveda. Sluga mu pomože da ih veže ispod šupe. Stavi ispred njih malo sena da jedu... Nema da se pazarimo. Dogovorili smo se u sredu u Knjaževcu kad sam bio kod njega na pečenje... Samo da izabere... Udjosmo u podrum. Dado mu ja čašu. Ide on od bureta do bureta. Burad velika... Mnogo... Po petsto litara jedno. Ide, natoči po malo na slavini pa proba. Dobro... Sva dobra... Nema kod mene lošeg vina u buretu... Kaže on: A bre Laće, znam da ga praviš, ali držao sam

64

ga otvoreno na prozoru, kuvao sam ga, svašta sam mu raduo, vino pa vino... Njega najviše hoće da piju, svi pitaju ima li od onog Laćinog?... Ja oćuta... Dogovorismo se mi iz kog će bureta. On uze kofu, hoće da toči. Ja mu kažem: Ja nisam kao ostali seljaci. Kod mene se tako ne radi. Idemo mi u kuću da se gostimo a to je posao za slugu... Što ga imam...

Sad mi pade nešto na pamet, setih se kao lud. Da vam ispričam kako sam se sudio sa Baltakom za svinju, da vam i to ispričam pa idem. Podsetite me posle, star sam čovek, mnogo zaboravljam...

Posluša on mene... Napunismo dvolitarski bokal iz onog bureta što on izabra pa ajd u kuću... Počesmo od rakije. Mezismo palako mezismo. Baba nasekla dimljeno meso. Najedosmo se dobro. Predjosmo na vino. Sipam ja, ne štedim. Kad god mogu sebe preskočim. Okiti se on dobro... Dodje sluga i reče da je gotovo, napunio bure... Naplatismo se mi... Izadjosmo napolje. Sluga mu pomože te upregoše volove. Na polasku, ja ga posavetovah: Čuo sam da vi kafedžije imate običaj da sipate vodu u vino. Nemoj, će da ga pokvariš. Ja sam mu već sipao koliko treba...

A evo kako je bilo. Ja u podrumu imam bunar. Dok se mi gore u kući gostimo sluga sipa po dve kofe vino po jednu vodu, po dve vino po jednu vodu, sve tako dok ne napuni bure. Kad kafedžija izadje onako okićen, njemu je sve ravno. Može da ga probava koliko hoće, ne može da primeti ništa. Sutra, ako nešto kaže: Šta da ti radim, ti si ga izabrao.

„Kad sam već kod kafedžija a uzeo sam reč, da vam ispričam i ono što sam vam malo pre obećao pa ću da idem. Ubiće me baba. Pao mrak. Poći će za mnom da me traži...

Pogodio sam sa Baltakom iz Knjaževca da mu na sam dan Svetog Ilije, rano, oteram zaklane i uredjene svinju i ovcu. Kafedžijska posla. Će da melje, meša, pravi ćevape, kobasice i pljeskavice. To je najjeftinije. To na vašarima najviše traže. Najviše ide. Jede i staro i mlado. Jedu i oni što sede ispod šatora i oni što im pravi sendviče, pa tako idu kroz vašar i žvaću...

Ustadosmo mi rano ali dok doručkovasmo, dok namirismo stoku, dok na tamo na ovamo odskoči sunce visoko. Zaklasmo svinju. Svinja velika. Ima u nje mesa. Sećate se kakve su moje svinje bile. Dok oprasmo creva. Dok zaklasmo ovcu. Ovca stara, jalovica, nije više da se jagnji, meso žilavo, ali debela. Samelje se, izmeša... Sve će to vašardžije da pojedu kad ogladne... Dok sve sredismo dodjoše deset sati. Upreže sluga konja u kola pa u Knjaževac... Kad tamo, Baltak se unervozio. Narogušio. Počeo da viče na slugu. Pa jel smo se mi dogovorili da doterate to rano, pa jel bilo ovako pa jel bilo onako... Ej, rekao mu sluga: Meni gazda naredio da ti ovo doteram i evo ti, ostavljam ti ga ovde na tezgi. Vi ako nešto imate medju vama, vadite sebi jedan drugome oči kolikogod hoćete... Ostavio sluga ono meso pa

65

se vratio... Ispriča mi kako je prošao... Dobro, kažem mu ja, baš te briga... Nemoj da se sekiraš...

Mnogo bi ja loše prošao, ali imao sam sreću, platio mi unapred. Hteo čovek da mu bude sigurno...

Prodje neko vreme, mene na sud... Tužio me da platim štetu, da mu nadoknadim što nije ostvario zaradu... Šta ću. Sud je sud. Mora da se pojavim... Odoh ja. Prozva nas jedan. Udjosmo unutra. Tamo za jednim stolom sudija, za drugim porota za trećim onaj što piše... Dajte lične karte, mi dadosmo. Sedite tu, mi sedosmo. Uze nam podatke iz ličnih karata... Opomenu nas da se na sudu mora govoriti istina i samo istina pa krenu sa ispitivanjem...

Da li si ti Petroviću, obrati se on meni, upoznat sa tužbom ili da ti se pročita?... Da mi se pročita gospodine sudija! Ako platim štetu bar da se namuče... Pročita mi zapisničar tužbu... Da li si razumeo optužbu?... Jesam... Sta imaš da kažeš za svoju odbranu?... E, tu sam ja na svom terenu: Gospodine sudija, ja sam optužbu saslušao ali ne vidim u čemu je problem. Šta sam ja tu kriv? Kakvu sam ja to njemu štetu pričinio... Petroviću, objašnjava sudija meni. Vi nekome možete da pričinite štetu i činjenjem i nečinjenjem, preduzimanjem radnje ili ne preduzimanjem. Vi niste ispoštovali dogovor. Vi niste predmetno meso isporučili kako ste se dogovorili... Gospodine sudija, mi smo se dogovorili da se meso isporuči rano i ja sam dogovor u potpunosti ispoštovao... Gleda u mene sudija zbunjeno... Očekuje pojašnjenje... Gospodine sudija, nastavih ja, ja nisam kao ostali seljaci. Za mene je to rano. Ja ustajem oko sedam sati. Izadjem napolje do klozeta, obidjem stoku, da vidim dal svako grlo jede. Ako stoka ne jede to je prvi znak da joj nešto nije dobro... Sednem za sto. Popijem rakiju. Baba skuva kafu. Sedne i ona pored mene te popijemo zajedno. Posle toga se umijem i obrijam. Za to vreme baba postavi sto te doručkujemo, i dok se okreneš, pola devet...

Sluga zakla jedan brav pa drugi. Ja i baba mu pomagasmo kolko smo mogli. Dok oprasmo creva, dodjoše deset sati. Žurili smo, nije da nismo. Dok došao sluga u Knjaževac, eto ti, pola dvanaest. Za mene je to rano... Obrati se sudija kafedžiji. Dobro, za u koliko ste se sati vi dogovorili da dotera meso. Gospodine sudija, mi se nismo dogovarali na sate nego da bude rano... Misli sudija, misli, kako da presudi... Nešto mora... Sudija Rista, star sudija, iskusan, svakakve je sporovie rešavao, svega se nagledao za svoj vek ali do sad ovakav slučaj nije imao...

Slušajte vas dvojica. Ovde nema osnova za pričinjenu štetu. U buduće kad se dogovarate, kad sklapate poslove sklapajte brate na sat. Ovo vam ovako ništa... na osnovu čega ja da presudim...

I eto tako oslobodi mene sudija od odgovornosti. Nisam tražio troškove za dangubu...“

66

Ustade deda Laće, predje preko puta, pa udje kroz kapiju koja beše otvorena u dvorište. Supruga, kojoj se on kao većina seljaka obraćao sa „baba“ postavila večeru. Mnogo je ona njega cenila i poštovala, Nikada na njega nije podigla glas.

Deda Laće je često, kad tako zasedne sa drugarima, govorio:

„Samo da me Bog podrži da vidim i ovo kako će da se svrši“. Doživeo je duboku starost ali Svevišnji ne usliši njegovu molbu.

OD TOGA ĆU I DA UMREM

67

Sunce na dva štapa za gonjenje stoke do zalaska. Mladji se još nisu vratili iz polja. Kad sunce padne nisko i malo zahladi, uradi se više nego preko celog dana. U vreme sezonskih radova, jedan od članova dodje ranije kući da uradi šta treba oko stoke a ostali ostanu do mraka... Došli deda Vlada, deda Božin, deda Andeja i deda Luka kod Jovana... Napio se sinoć deda Jovan ko zemlja. Prepsovao sve živo i mrtvo čega se setio. Takve galame odavno nije bilo. Njegovi zamolili Lazu te prespavali kod njega u plevnji. Onako „pod gasom“ zapeo na jednu od grana pored kazana pa zgulio čelo. To se zna, kad se čovek napije od rakije obavezno pada napred i zguli čelo i nos. Tako se Djavo dogovorio sa Gospodom. Rakija je djavolsko piće, da se zna od čega se napio. Kad se čovek napije od vina, vino je Hristova krv, to prodje lakše i nezapaženo, Tu Gospod pomogne. Obično se pada na ledja.

Deda Jovanov kazan je bio ispod ambara. Bila je to prava mala manufaktura za proizvodnju rakije. Pekao je preko cele godine. Nije gasio kazan. Pekao je samo svoju kominu. Retko da nekom učini da mu ispeče po neki kazan. Kad utroši kominu od jabuka, šljiva i groždja što beše glavna sirovina od koje se pekla rakija umeo je on da pravi kominu od repe, bundeva, brašna pšeničnog i kukuruznog, od trica. Najveći deo rakije je prodavao kafedžijama. Jedan mali deo je pio sam, pio sa drugarima i bilo za kućnu upotrebu. Kazan je bio stabilan. Tu u mestu. Ložište ozidano od cigli i omazano blatom. U njega ubačen kazan od bakra. Poklopac od bakra. Lula bakarna. Kaca sa vodom od drveta. U kaci bakarni izmenjivač toplote „aparat“. Samo ono što je moralo to je bilo od bakra.

Dan veliki. Posao monoton. Rakiju treba često probavati, „da se ne pretera, da ne ostane slaba“. Dešavalo se tako da deda Jova povuče malo više kao što se to sinoć desilo, a onda teško ukućanima ili onome ko mu stane na žulj. Teško je tada mogao da se kontroliše. Malo mu je onda trebalo. Što kažu: „Bila mu loša pijanka“. Sitnica ga iznervira i izvede iz takta pa kad ospe paljbu po članovima porodice. Psuje deda Jova, ječi i potok i padina. Doduše njegovo psovanje nije ni približno bilo psovanju Bate Bečlije. On je bio bez premca i konkurencije. Samo, Batino psovanje je bilo nekako bezazleno, bez posledica. Deda Jovu je trebalo shvatati ozbiljno. Dešavalo se ponekad da su članovi njegove porodice, i pored toga što su bili umorni od teškog rada u polju, spavali u suvom vrežju od tikvi ili u plastovima sena pored potoka ili ispod kruške u Kovilaču na njivi. Sutra kad ustane trezan, drugi čovek. Pere kazan, poklopac, lulu i aparat, stavlja u kazan novu kominu i potpaljuje. Sa članovima porodice normalno, kao da ništa nije ni bilo. Nekoliko dana posle takve pijanke se ne napija. Što kažu, može se sa njim razgovarati

Seli na gredama, deda Jova stavio drveni trup na sredini ispred njih, nasekao paradajz i krastavce u čorbaluk, oplaknu vodom nekoliko viljuški, protrese ih da se ocede pa ih stavi na trup pored čorbauka sa

68

salatom. Ne mora baš za svakog da bude viljuška, služe se oni sa onoliko koliko ih bude. Poteže crevom iz džibana. Natoči rakiju u „litar“ pa i nju stavi na trup. Litar, je staklena flaša proširena u donjem delu sa produženim grlićem od oko pola litra koja se uglavnom koristi za rakiju. I ako nije bila od litra zvali su je litar. Zašto tako Bog bi ga znao. Takvo se ime zadržalo do danas...

Kad se tako sakupe i posedaju jedan drugoga zadirkuju i pričaju zgode i nezgode.. Taman deda Jova da sedne kad deda Vlada, bejahu oni nešto i familija, započe: „Rodnino, kakve to nove belege i plakate imaš po čelu?“... Stari ljudi su razgovarali polako. Sa dugim pauzama izmedju pitanja i odgovora. Nigde oni nisu žurili. Sakupili se da ubiju vreme. To se u to vreme tako radilo... Trebalo je spremiti mudar odgovor... Kakvo pitanje takav i odgovor: „A ti, vidim, vezao si brkovez?“ Brkovez je marama kojom oni, koji imaju duge brkove vezuju ih preko noći da bi imali željeni oblik „da im se ne pokvare fazoni“...

Pre neke noći deda Vlada se vraćao pijan iz sela. Jelašnicu su onda Potočani zvali selo. Kupio tamo plac sa malom kućicom i bunarom, koliko za početak. Imao je nameru da prvo izgradi štalu pa da se preseli. Za seljaka je važnija štala od kuće jer šta će sa stokom, gde će stoku. Unuci stasali za školu. U Potoku nema struje a do potoka blato. Zimi sneg. Nedao bog da čovek umre, ne može se do groblja... Zadržao se sa Svetom Dilindakom, i on „mokar brat“. Pao mrak. Kao što u takvim situacijama biva poprilično popili. Nije hteo da prenoći u selu pa po mraku krenuo u Potok. Sapleo se i pao kad je hteo kod Drage Savića putanjom da predje preko potoka. Pao i razbio gornju usnu. Rana već počela da zaceljuje ali i dalje nosi belu krpu preko ustiju što mu baba Košuta beše dala da sa njom priveže bokvicu da mu rana brže zaraste. Deda Vlada je, od kako ga znaju, nosio duge brkove. To je bio njegov imidž. Po tome je bio prepoznatljiv. Voleo je i on, kao i deda Jova, kao i svi stari ljudi tog vremena, da popije. Ali pijanka mu nije bila loša. Nikoga nije dirao a pogotovu ukućane...Napije se... Legne... Baba Košuta, njegova supruga, kaže: „Starac opet stavio cvet za uvo“... Odspava i gotovo... Prošlo... Sutra, prekosutra opet...

Stavio Jova Vladu na muke. Kod starih ljudi se to znalo, bilo je to nepisano pravilo, kao u pokeru, započet razgovor mora da se završi. Treba, ko u šahu, od svih raspoloživih poteza u tom momentu da povuče najjači. Ništa tako veliko da mu padne na pamet u korist sopstvene odbrane. Vreme prolazi. Misli Vlada, misli... Mora nešto da kaže... Odluči se za Solomonsko rešenje. Da napravi vic na sopstveni račun. Tako će da budu svi zadovoljni: „Mene gurnuo neprijatelj“.

Jedan po jedan uzimaše po malo salate, krstiše se i piše iz onog „litra“. Svi se slažu. „Dobra... Neznamo od čega je praviš ali dobra“.

69

Poćutaše malo. Deda Luka prekide tišinu. Rešio da predje na novu temu dok se Jova i Vlada nisu posvadjali: „Ajde Vladimire da nam ispričaš kako si se ženio.“

„Pa nije li vam to dosadilo?“ Brani se Vlada. Jedva se malo pre nekako izvadio. Još se od toga nije povratio... Stari ljudi su tako po ko zna koji put prčali istu priču, prepričavali isti dogadjaj. Kitili. Svaki put, dodavali po neki detalj, kao setili se...

„Evo ovako je to bilo: Odosmo mi uveče u oči svadbe u Trnovac na povečerje. Sami znate kakav je bio običaj. Sakupio se narod. Momci. Sve ovakvi u ramenima. Stoje na stepenicama i čekaju da naidje mladoženja.“ Bio je u to vreme običaj da momci iz sela, pogotovu kada je momak iz drugog sela, kada im uzima devojku, istuku mladoženju. Brane svoje devojke. Nisu to bile neke batine, više radi reda, više kao ceremonija, ali eto... Vidimo mi šta se sprema... Ja mlad. Mršav. Sitan. Dete. Siroče sam bio. Otac mi rano umro. Majka se ponovo udala, dovela muža u kuću. Očuh me podigao... Uplaših se ja, će da me ubiju... Mile Beličko ovakav.“ Pokazuje uzdignutim rukama uvis i širinu što god može više. „Ovoliki u ledjima. Uze od mene peškir što sam kao mladoženja trebalo da stavim preko ramena, da se vidi ko je od nas mladoženja pa ga stavi on. Visok čovek. Ima od njega šta da se vidi. Podje on uz sepenište da udje u kuću. Na stepeništu ga dočekaše oni momci, pa na njega, pa na njega. Pobaca ih on sve jednog po jednog sa stepeništa. Pobi ih ko na Slivnici. Ostade sam. Deda Leksa, moj očuh, dobar je to i pametan čovek bio, stade pored njega na stepeništu kao radikalski govornik pa reče: Prijatelji, mi nismo došli da ratujemo, došli smo da vidimo devojku... Ulazimo mi, od onih što smo došli, jedan po jedan u kuću. Mile Beličko sa onim belim peškirom napred. Udjosmo u sobu za dnevni boravak. Soba prostrana. U sobi ognjište sa odžakom, tu se ložila vatra, u zemljanim loncima kuvalo jelo i pekao hleb u crepulji ispod vršnjaka. Nije onda bilo šporeta... U sobi iza vrata sakrila se Košuta, moja baba“. U to vreme su ljudi u razgovoru za suprugu govorili: „Moja baba“... „Znala ona mene od ranije. Udje Mile Beličko, ona njega propusti. Kad ja naidjo, ona onako krupna i jaka, zamahnu rukom kolikogod može pa me udari pesnicom za vrat.... Bio je običaj, kao deo ceremonije, da na povečerju mlada udari mladoženju. Sakrije se negde gde smatra da je najbolje, gde je mladoženja ne očekuje, da ga iznenadi, kao eto sad može da ga udari. Posle više ne. Znalo se posle ko je glavni u kući. Retko je koja žena u to vreme mogla da sprovodi svolju volju... Od tad me stalno boli ovde. Nikad ne prestaje. Od toga ću i da umrem.“

PETAK PRE SVETE TROJICE

70

Draga Savić, deda Draga je živeo sa svojom suprugom, baba Marijom u zaseoku Vrtovac više poznat pod imenom Potok. Svakog dana, ko u vojsci, što reče poštovani pesnik „Sve u istom krugu, sve na istoj strani“, od ustajanja do počinka isti raspored, jedino četvrtkom i subotom se nešto menjalo a i to je na neki način bilo ustaljeno. Četvrtkom je pazaran dan u Minićevu a subotom u Knjaževcu pa deda Draga ode do Minićeva ili Knjaževca. Baba Marija je retko gde išla. Najdalje što je išla to je bilo na njivu u Razlez. Kuća mu je bila u brdu na levoj stani Panaškog potoka. Govorilo se Draga Savić, „onamo preko potoka“. Preko potoka je u mom znanju bila još jedna kuća i štala. Kuća je bila Vasilija Radenkovića a štala njegovog brata Voje. Deda Draga i baba Marija su imali tri ćerke. Sve tri su udajom napustile dom. Jedna ćerka im nekoliko godina posle udaje napusti ovaj svet. Pamtim ih kao same, kao ljude upućene jedno na drugo... Kad tako deda Dragi naidje tuga on navrati do jedne ćerke, do druge ćerke. Kažu, Draga Savić otišao da vidi ćerku... Svratio kod ćerke... Nisam ih poznavao, verovatno da su jako retko posećivale rodnu kuću...

Kuća, rekoh, bila je u bregu, bliže potoku nego vrhu. Zaklonjena od vetrova. Sa strane Guste šume nazirao se samo krov a sa naše strane, naše kuće su bile pri vrhu brda, dvorište se videlo kao na dlanu. Od polovine brda prema Gustoj šumi strmina je blago prelazila u zaravan pa je tu mogla zemlja da se ore. Tu su već bile njive. Sejana je pšenica i sadjen kukuruz. I ako u brdu zemlja je bila jako rodna. Nigde u njoj kamena, „da te pas napadne, nema čime da se odbraniš“. Hladnija je to strana pa letina kasnije krene ali sve što bude posadjeno zemlja othrani. Izmedju njiva i potoka strmiji deo obrastao čvrstom gustom travom tamno zelene boje, kao tepih. Ovaj deo uvek nekako beše vlažen. Rosa se ovde do kasno zadržavala. Kad dodje vreme trava se pokosi, osuši i spakuje u plastove. Ne prodje dugo a pored potoka nabuja nova. Opet zeleni tepih. Ispod deda Dragine kuće na tridesetak koraka bunar. Na oko dvesta koraka levo od bunara sa iste strane potoka domaćinstvo deda Vasinih i štala njegovog brata Voje. Od deda Vasinih je polazio put koji se na vrhu brda, kod Jocine kruške, ispred same Guste šume uključivao na put za Jelašnicu. Do ispred samog bunara išao je pravo i ravno. Oko bunara put je naglo skretao uz brdo i išao ispred kuće i štale kroz deda Draginu avliju. Od avlije prvi deo puta je vrlo strm. Kad padne kiša pa se napravi blato, teško se izlazilo, pravo mučenje za stoku. Ovim putem su se služili i deda Vojini koji su se već bili odselili u Jelašnicu a u brdu, sa naše strane, su imali vinograd.

Kao i svi seljacii ovog kraja i deda Draga i baba Marija su živeli od poljoprivrede. Čuvali su po dve krave, nekoliko ovaca, nekoliko svinja i nešto živine. Krave su im služile za vuču kola, i obradu zemlje. Pored toga tokom godine donesu po jedno tele. Kad telad postignu težinu deda Draga ih proda pa nastavi da muze krave. Mleko su nosili u

71

mlekaru poljoprivredne zadruge u selu. Odvoje pa prodadu i po nekoliko jagnjeta i praseta. Uspevali su da naprave novac tek onoliko koliko je neophodno za skroman život. Da se plati porez i prirez i kupe neophodne kućne potrepštine.

Preko potoka od deda Dragine kuće, sa naše strane, su bila dva izvora „kladanca“. Jedan je bio u sredini brda. Za njega su neke žene govorile da je voda lekovita i da ima natprirodnu moć, da može da izleči ono što medicina ne može i da može da skine čini. Kao deca, igrajući se u njegovoj blizini, ne retko smo zatecali sveže očišćen kladanac i u njegovoj blizini nagorele sveće i vezice cveća. Natera čoveka muka, ne može je se drugačije rešiti pa mora i to da pokuša. Kad nema drugog izlaza u sve počne da veruje... U pravcu ovog kladanca, pored samog potoka, bio je još jedan. Do njega se dolazilo kosim putićem, bolje reći putanjom koja je polazila od krivine puta kod bunara i bokom obale silazila u potok. Voda u potoku nije bila velika pa se preko nje najčešće prelazilo sa kamena na kamen. Do kladanca se moglo doći i uz potok od deda Vasine kuće i niz padinu deda Vladinog šljivara pa putanjom niz obalu u potok. Za ovaj izvor se smatralo da ima jako čistu, laku i kvalitetnu vodu za piće pa su ljudi često preko leta, kad opeku letnje žege na njemu zahvatali. Sa ovog izvora su deda Draga i baba Marija koristili vodu za piće i kućnu potrebu. Imali su oni bunar ali sa njega nisu koristili vodu, govorili su da je teška za stomak. Sa njega nisu ni stoci davali da pije osim kada usled velikih vrućina preko leta presuši potok pa nema drugog izlaza. Stoku su pojili vodom na potoku, tu u blizini kladanca. Voda sa potoka je bila čista i bistra, toliko čista da se mogla piti. Zna se da voda život znači ali za deda Dragu i babu Mariju ovaj kladanac i voda na potoku je bilo nešto posebno. Gledajući i slušajući ih čovek bi pomislio da sve što se u njihovim životima odigrava i okreće vezano je za vodu sa potoka i kladanac. Nikako nisu voleli kad neko njihovim putem uhvati prečicu od Guste šume, da skrati put, pa prodje na tom mestu preko potoka. Smatrali su da im neko tera inat. A kad neko zahvati vodu na kladancu nije moglo da prodje bez gundjanja. I ako taj deo potoka i izvor nisu bili na njihovom imanju oni su to smatrali za svoje. Verovatno su se plašili da im neko ne zagadi. Nisu dozvoljavali ni deci da se igraju u blizini kladanca.

Kako je deda Draga ujutru gonio stoku na potok da je napoji vodom neznam, bio sam dete pa sam verovatno to prespavao ali pred veče, u vreme zalaska sunca to je bila ceremonija, predstava za uši. Ko bi prvi put to doživeo pomislio bi da je tu kraj svemu. Da nijedno grlo neće da preživi...

Od štale i obora pa do potoka kako može samo da se poželi, sve u najboljem redu. Ako životinjski život može biti srećan to je to. Ako je nekako moglo da se izrazi poštovanje prema životinjama to je bilo to i tu. Da čovek pozavidi onoj stoci. Obraćao im se sa poštovanjem, nežno i sa toplinom. Tepao im ko deci. Bez vredjanja, ponižavanja i pretnji:

72

„Ajde dedini, dedini, ajde, ajde. Ajde da vam deda da vodicu. Da vas deda napoji“. Korak po korak zajedno krave, ovce i svinje na potok. Na pojilu im zviždi neku melodiju. Nisam shvatao što to seljaci čine, valjda da povećaju stoci želju za vodom... Svaka od životinja pije koliko želi, tu nema ograničenja. Koja kako se nasiti vodom krene putem prema štali. Kad izadju na ravnom delu, kad dodju tu do bunara odjednom ona voda sa potoka im otvori apetit pa se razštrkaju svaka na svoju stranu. Jedne zgrabaju lišče i mlade grane sa jabuka i šljiva što bejahu pored puta, druge stignu do polovine Alavuždine livade. One najmirnije halapljivo zgrabaju travu sa puta tu odmah kad se izadje na ravno pored obale potoka sa leve strane. Razštrkaju se jedne na jednu druge na drugu stranu. Nikako da ih pokupi. Kao po običaju baba Marija se uvek u to vreme uhvati nekog posla pa nema ko da mu pomogne. Trči deda Draga čas na jednu čas na drugu stranu. Lupa motkom po zadnjicama onu stoku. Nikako da je pokupi. Nikako da ih nagoni u štalu. Onu što je dogonio do ulaza dok otrči po drugu ona uhvati svoj pravac. Do mraka jurnjava... Od negde se stvori i baba Marija te i ona pritekne u pomoć. Nastane takva trka, vika, grdnja, psovke, pretnje kao da to nisu onaj čovek i ona stoka od pre nekoliko trenutaka. Nisam mogao da shvatim zašto je morao da povede svu stoku od jedared na pojilo. Zašto kad mu se takva situacija ponavlja ne povede na pojilo po nekoliko „bravi“. Meni, kao detetu u to vreme, izmedju ostalih, najstrašnija pretnja je bila: „Aahh dal neću da vas pokoljem u petak pre svete Trojice“... Strašno ozbiljna pretnja... Delovao mi je ozbiljno. U nijednom trenutku nisam mogao da posumnjam da će se predomisliti... Još nisam bio pošao u školu. Zdrava seljačka logika me gonila na razmišljanje šta će sa tolikim mesom? Trojica, to su već topliji dani, krenu muve. Tada nije bilo rashladnih uredjaja, bilo je samo sanduka sa mrežom „komarnika“... Toplota velika, sve će se iskvariti... Jes da je u nedelju Trojica... Gosti... Ali šta tu moze da se pojede? Ono što pretekne njih dvoje od tolike stoke ni pola ne mogu cele godine da pojedu... Velika šteta... Dete sam pa razmišljam... Sa nikim od odraslih o tome ne govorim. Za mene je to bila svršena stvar. Svojim pretnjama ostavio je na mene takav utisak da moja detinja logika nije mogla njegovu čvrstu odluku u nijednom trenutku da dovede u pitanje...

Znao sam kad je Trojica. Moji počnu već nedelju dana ranije da se pripremaju... Sa velikim nestrpljenjem, ne govoreći nikom ništa, čekao sam taj dan, „petak pre sveta Trojice“... Dodje i taj dan. Cele noći nisam zaspao. Da se ne ospavam. Da nešto ne propustim. Jedno je kad ti neko nešto priča a drugo kad lično vidiš. Ustanem ranije, odem u voćnjak i sednem na drveni trup ispod deda Vladinog drena. Već sam bio doneo odluku gde ću. Guste grane obrasle mladim zelenim lišćem vise do zemlje, tu sam dobro zaklonjen od pogleda onih što prolaze putem i dolaze po vodu na bunar. Oko stabla čist prostor kao soba. Vidim sve a mene ne vidi niko...

73

Drhtim na onom ranom proletnjem suncu i čekam da nešto ne propustim... Računam, veliki je to posao a njih dvoje i to u poodmaklim godinama... Dok onu stoku pokolje i odere. Ima tu creva i ostala iznutrica... Pipav posao... Velika danguba... Baba Marija šta može da pomogne, da pridržava i poliva vodom. Već sam video deda Dragu kako pere creva i baba Mariju kako mu poliva... Oprana creva vešaju o grane šljiva, creva se cede a oko njih roj muva, onih zelenih što zuje kao avioni... Računam usoliće ih dobro, osušiće ih na dimu ali šta će posle sa njima... Gde će ih toliko?... Ma neće on baš sve da pokolje. Ostaviće nešto. Šta će seljak bez stoke? Poklaće one najnemirnije, neposlušne, one što su bezobrazne, one što mu prave probleme, što ga nerviraju...

Do podne se nisam pomerao sa trupa osim što sam dva puta na kratko išao do kuće koliko da odsečem parče hleba, namažem preko njega mast i pospem alevom paprikom... Tu na trupu sam i doručkovao i ručao... Za slučaj da ožednim, poneo sam flašu sa vodom. Sreća što su tog dana moji imali neke važne poljske radove, žurili zbog Trojice, pa ih celog dana nije bilo kod kuće...

Ništa se ne dešava... Računam pred veče će da napravi pokolj kad ih povede na pojilo. Tad će da izvrši izbor... Gledam u sunce. Znam ja kad je vreme... Dodje i taj trenutak. Pusti deda Draga stoku i kao po običaju povede na pojilo. Kod mene nestrpljenje raste... Ne zatvaram oči, samo po neki put trepnem koliko da ih protrljam da mi se još bolje razbistri vid. Ceo sam se pretvorio u uvo. Ako mi neka grana ili list zaklone vidik njihajući se na proletnjem povetarcu moći ću da čujem pa ću posle da povežem... To je taj trenutak koji čekam... Sad će da bude... Ali gde mu je nož. U rukama ni noža ni sekire, samo onaj štap što ga stalno sa sobom nosi kad goni stoku na pojilo... Najverovatnije da je alat pripremio još ranije i ostavio na pogodno mesto... Teško da će on to nožem moći da uradi, stoka će da se razbeži, verovatno će sekirom. Svaku po glavi pa će posle lako... Nigde sekire... Imao sam nameru kad počne pokolj, kad bude zaokupljen poslom, da se onako zaklanjajući se da ne skrenem pažnju na sebe, prikradem bliže potoku...

Napoji deda Draga stoku, vrati je u štalu ama glas da podiže... Ništa... Kao da danas nije ni bio „petak pre svete Trojice“...

ARTILJERIJA JE ARTILJERIJA

Ajde Mone da nam ispričaš kako si dokrajčio neprijatelja na Jedrenu... „Pa zar vam to nije dosadilo“, brani se čika Sima a navrće vodu na svoj mlin. „Ma ne, evo taj i taj nije čuo“. Uvek se tu na stepeništu ispred seoske prodavnice nadje neko nov na koga se mogu

74

pozvati da nije čuo Siminu priču, neko kome treba pretstaviti čika Simu i njegove ratne podvige... Svaka priča je poseban doživljaj, nešto posebno, priča za sebe, jedinstvena i neponovljiva. To samo čika Sima može da smisli, da napravi zaplet i da uvek ispriča istim rečima. Kao da se zaista tako zbilo. Ni jednog trenutka slušaoci ne mogu da posumnjaju u autentičnost dogadjaja. Kao stvoren da daje policiji iskaz. Svaki put iste reči...

„Bili smo na položaju kao podrška prve borbene linije pešadije. Ja sam bio punjač na haubici, artiljerac. Ispred nas neprijateljski rov. Poprilično daleko. Puške dotle ne dobacuju. Za top i haubicu kao stvoreno. Mi na brdu, ne baš na samom vrhu, a oni pri dnu na jednoj kosi pored šume, kao mi u Koželju a oni onamo preko Timoka izmedju Debelice i Ravne, više na gore prema Ravni. Vide se golim okom... Nema šta da se radi pa gledamo. I oni vojska kao i mi, sede u rovu, dremaju, izadju pa idu pored, navikli na strah pa ubijaju dosadu. Vidimo kad im neko dodje, kad im stigne kurir, kad stigne snabdevanje, kad izilaze iz rova zbog fizioloških potreba... Gledaju i oni nas...

Stiže naredjenje da se puca po neprijateljskom rovovima do poslednje granate, posle će da nastupi pešadija. To se u vojsci zove artiljerijska priprema za napad pešadije. Pucasmo mi pucasmo ceo dan i cele noći. Sve preorasmo, sve prekopasmo. Jadni oni vojnici po svojim rovovima... Što ti je čovek, u ratu radi ono što nikad u miru nebi, podivlja, postane osvetnik, životinja... Pred zoru ostadosmo bez municije, troši se a nova ne pristiže. Čekasmo mi da nastupi pešadija, čekasmo, kao što je red i kako je bilo dogovoreno... Ništa... Gledamo u naš pešadijski rov da vidimo šta se dole dešava, vidi se dobro, on tako na jedan puškomet ispred nas. Nema nikakve promene, kako juče tako i danas... Narednik s vremena na vreme stupi sa njima u vezu preko telefona, neznaju ni oni ništa. Pretposavljene nesme da zove, propis je takav. Javio da smo prekinuli paljbu, nestala municija i sad čeka dalja uputstva, čeka da mu se jave... Otišao bi neko od nas dole do rova da se raspita, vojnici pre saznaju od oficira. Možda oni nešto znaju, možda su nešto čuli ali nesmemo, naredjenje da se niko ne udaljava... Čekasmo da nam stigne municija... Nema... Izgleda da je promenjena odluka. Niko nam ništa ne govori, kao da smo odsečeni od komande... Narednik, ni on nezna šta će, kaže do daljneg ostajemo tu gde smo... Dodje podne. Ostala jedna desetina od neprijateljskih vojnika u pravcu nas. Nešto smo pobili mi granatama nešto se noćas po mraku povuklo na rezervni položaj. Da li su možda primetili da nam nestala municija ili nas neko otkucao?... Imaju i oni izvidnicu, i oni prate situaciju... Izašli iz rova pa puše i pričaju. Čini nam se kao da nas izazivaju. Ne treba nam dvogled, sa golim okom ih vidimo. Ali nemožemo im ništa, puške nemaju domet...

Mora prvo ovo da vam kažem. Oni koji nisu služili vojni rok u artiljeriji ili bili u blizini, oni neznaju kako se to tamo radi... Granate se ne

75

skladište, ne transportuju i ne dovoze na vatrenu liniju kompletne, gotove, pa samo da staviš u cev. Ne. Sastavljaju se neposredno pred opaljenje. Stižu posebno sanduci sa čaurama, sanduci sa granatama, sanduci sa barutom i kutije sa kapislama. Računači, na osnovu onoga što su dobili od izvidjača preko telefona, izvidjači nisu tu sa nama, oni su tamo negde daleko, na osmatračnici, sračunaju elemente i dadu oficiru koji vodi gadjanje. On pogleda pa ako ne nadje nikakvu zamerku komanduje posadi topa: „Azimut taj i taj!“ Ugao taj i taj! Daljina ta i ta! Punjenje to i to! Razornim jedno puni!“.. Tek tada se na one čaure stavlja kapisla, a u zavisnosti od toga koje je punjenje stavlja se toliko i toliko kesica baruta, posle se ozdozgo u čauru stavi granata i izvrši „tempiranje“ na upaljaču, to radi „tempirač“... Punioc preuzme granatu od tempirača, stavi u ležište, zatvori i vikne „Gotovo!“ Posada se u medjuvremenu sklonila i pripremila za opaljenje. Oficir za svaki slučaj proveri ko je gde pa nastavi komandu: „Po neprijateljskim rovovima pali! Ili po pešadiji pali!“ Punioc povuče kanap, top opali. Ako se vidi da prebacujemo ili podbacujemo, ili levo ili desno izvrši se korekcija... Što vam sve ovo pričam? Mora, onako nebi mogli da shvatite...

Nezna se zašto, ali na vatrenoj liniji jedna granata manje. Da li ju je neko ukrao? Da li je ispala u putu? Da li je bio neki manjak još u magacinu, ko će to znati, glavno jedne granate nema. Granata velika. Nije moglo da se tu negde pored nas zaturi. Granate su u sanducima. Da je tu negde, videlo bi se... Jedna čaura više, jedna kapisla više. Baruta ima koliko hoćeš u onim kesicama. Daljina nije bila velika, par kilometara pa nam preteklo. Posle se to uništava. Po pravilu službe trebalo bi da se spali. Da se zapisnički uništi, ali ko će toga da se drži u ratu... Niste imali priliku da gledate kako se barut spaljuje... Neće da mi verujete, gori kao suvi prut od vinove loze. Tako plavkast plamen, iskrice izlaze, pucketa. Nema eksplozije kao kad je u cevi... Da se čudiš... Ja kad sam to prvi put video, ja sam se krstio. U početku sam se plašio. Svi smo se plašili, izmaknemo se pa gledamo kako narednik stoji uspravno i ubacuje kesicu po kesicu u vatru... Polako, polako pa se i mi oslobodismo...

Niko nam nije naredio da prekinemo paljbu, stali smo, nestalo municije... Eto tako zbunjeni sedimo pored topova i čekamo... Čekamo dalje naredjenje. Gledamo one neprijateljske vojnike kako stoje pored rovova, ne možemo im ništa... Setih se ja, takvi smo mi seljaci, pa kad naidje narednik ja mu se obratih: Gospodine naredniče, da opalim ja jednu po onoj neprijateljskoj grupi? Nasmeja se on: Pa sa čim da opališ? Objasnih mu ja šta sam smislio: Kažem evo ovako, čauru, kapislu i barut imam, umesto granate ja ću u cev da stavim ovaj lanac što nam služi da se sa njim izvlačimo kad nam se haubica zaglavi u blatu i opalimo, da probamo... Da probamo Simiću. Prihvati on. Vidi narednik budalu, ali ajde da mi učini... Da probamo, možda od toga nešto i bude... Sastavih ja sve to kako sam zamislio. Stavih punjenje u

76

ležište metka. Zatvarač. Odozgo niz cev spustih lanac. Proverih onom drvenom motkom što nam služi za čišćenje da li dobro leži... Dobro je... Ajd sad ti, obratih se nišandžiji... Nišandžija gledaše nešto po instrumentima. Nišani pored cevi. Okreta one kuke na tamo na ovamo. Muči nešto, petlja... Kaže, dobro je... Može... Narednik dozvoli... Ajde pali... Zaklonismo se mi za svaki slučaj u rov, takav je i propis... Onaj poteže konopac... Opali... Suknu plamen... Haubica podskoči i podje nadzad. To je tako i normalno. Ustadosmo mi, nema više opasnosti, pa gledamo šta će da se desi. Pratimo onaj lanac... Neste vi bili u artiljeriji. Kad se puca na desetak kilometara granata leti po pola minuta pa i više... Granata ne ide brzo kao što vi mislite. Čuje se prvo haubica pa posle, posle neko vreme granata. Čuješ fi, fi, fi, fi, kako ide. Kažu koja se granata čuje ona ne ubija, ne ide u tebe. Ide na stranu. Onu koja pogadja, nju ne čuješ... Ko je sa strane može da je gleda kako ide. Gledamo mi onaj lanac, gledamo. On polako, polako, sve se više i više širi dok se na kraju ne ispravi... Ide pravo na one vojnike. Oni i dalje stoje. Sigurni u sebe, misle pucamo sa praznom čaurom, plašimo ih... Preseče ih preko sredine, nek mi Bog oprosti, kao sabljom...

Onog našeg nišandžiju, predložio narednik te ga odlikovaše za ratni podvig. Meni ništa... Šupalj nos do očiju... Jedno vreme mi bi žao. Narednik, kadgod ga sretnem on se pavda: Ništa ti Simiću nemoj da se sekiraš. Ima vremena. I ti ćeš biti odlikovan. Dobićeš i ti, i to još veće... Narednik pogibe... Rat se završi.. Meni ništa...“

BABA PETRA

Dok čovek čita moje priče pomisli da je sve što se dešavalo u selu vezano za mušku populaciju. Da samo oni tračare. Da svaka vest što dopre do zadruge da je vezana samo za muške. Doduše ima tu istine. Seoske žene, i ako se vode u dokumentima i ispravama kao

77

domaćice, nisu samo domaćice kao one u gradu, da sede kući, rasporedjuju novac koji moževi donesu i prenose abrove. Zaokupljene su one ozbiljnim poslovima, namučene. Nemaju vremena za tračarenje i prazne priče. Ujutru sitna stoka, o krupnoj se brinu muškarci. Danju njiva, uveče opet sitna stoka. Poslovi po kući, to se ne računa. Spremaju slave. Angažuju se oko vaspitanja i podizanja dece, naročito kad se radi o ćerkama. Preko zime tkanje i štrikanje. Ako u kući ima ženskog deteta posao je još teži i odgovorniji. Pored kućnog vaspitanja koje majke ugradjuju ćerkama, treba je pripremiti za udaju, pokloni za prijatelje, kuma, starog svata, za sve... Navrate i one po neki put do zadruge kad im nešto zatreba. Kad je nešto hitno, kad ne mogu da čekaju... I o njima stigne po neki trač ali to je sve nesigurno i nepouzdano.... Žene se okupljaju uglavnom na proslavama i veseljima. Na tim skupovima žene su sa ženama muškarci sa muškarcima te tako poverljivi ženski razgovori ostanu gde su... Vidjaju se one sredom i subotom na pijaci ali njihovi razgovori ne stignu do muških ušiju.

Znalo se na selu koji su poslovi ženski i čime su se žene bavile. Kao što svako pravilo ima izuzetak, tako i ovde, bile su dve žene koje su se izdvajahu od drugih. To su bile baba Petra i baba Jona. Smatrali su ih vračarama. Baba Jona je na neki način bila lekar samouk. Umela je raznim travama, melemima, kiselinom i vrućim gvoždjem da leči razne bolesti od kojih i lekari po neki put dignu ruke. Nije bilo retko da su lekari, kao poslednju šansu, preporučivali baba Jonu, ali nisu to oni rekli... Takvo bilo vreme... Mnogima je baba Jona pomogla. I danas još uvek ima živih koji to mogu da posvedoče...

Baba Petru su više smatrali vračarom od baba Jone. I ona je mnogima pomogla. Mnogi su hvalili njenu vodu. Bila je žena sa sela, koja u ničemu nije odudarala od drugih. Niti je bila previše visoka niti previše niska niti previše debela niti mršava niti se nešto posebno oblačila, niti je previše bila čista niti prljava. Žena seljanka. Nije volela poslove na njivi. Nalazila je načine da se zakloni. Kao i sve žene na selu oblačila se prema sezoni i vremenu. Na glavi marama, na nogama gumeni opanci, piroćanci. Kad je bilo hladnije i zima oblačila je topliju odeću „zimsće dreje“. Kad je bilo toplo oblačila se laganije, „letnje dreje. Žene tog vremena, ako nije bio neki praznik, uglavnom su, osim marama koje su kupovale po vašarima, kolko nešto da prinove, nosile odeću iz svoje radinosti. Preko zime, kada se smire od poljskih radova, one štrikaju i tkaju za sebe i ukućane. Takmičile su se koja će bolje, koja će lepše. Tu se baba Petra malo izdvajala od drugih žena. Imala je više „kupovnih stvari“. Nije ona sebi kupovala, bili su to pokloni od zadovoljnih mušterija. Nije naplaćivala usluge. Nije imala cenovnik. Ako neko nešto da, dobro je, ako ne ništa. Retko je bilo da je neko došao praznih ruku. Bili su to peškiri, marame i materijali za bluze i suknje. Zadovoljniji su se vraćali i darovali baba Petru košuljom. To se nekada, pa i do skora na selu smatralo za najveću zahvalnost, počast i

78

udostojenje. Kažu: „ dali mu košulju“ ili „Dobio košulju“ Time su se darovali prijatelji, stari svat i kum na svadbi. Svojim „bajanjem“ lečila je razne bolesti: reumu, bolove u nogama, rukama, ledjma, ukočenost, glavobolju, gušobolju, skidala temperaturu, poboljšavala cirkulaciju onima što su im hladne ruke i noge...

Kao što rekoh nije ona bila kao neke vračare da napravi da se neka za nekog uda, da neko neku ostavi, da napravi da nekome nastrada stoka, daleko bilo da napravi da se neko razboli pa da umre. To ona nije radila. Bila je vračara lekar ali to je vešto krila. Pacijenti su uglavnom bili nežniji pol, ženska populacija. Primala je ujutru i uveče, kada završe sa obavezama oko kuće i stoke. Kod baba Petre se nije išlo tek tako, znalo se to. Treba kupiti peškir, mirišljav sapun i maramu. U staklenoj flaši od litra doneti vodu sa tri izvora. Znalo se to od kojih. Bili su to izvori iz Vrtovca kod Drage Savića, izvor Grbulovci, izvor iz Panaškog potoka, izvor pored reke kod Kope i kod Crkvenca. Bio je i neki izvor na bugarskoj granici u Korita. Od njega je najviše pomagalo ali on je bio daleko. To su koristili samo oni kojima je bio na putu. Trebalo je doneti i malo bosiljka...

Dodju, kao što rekoh, sa prikupljenim obaveznim rekvizitima. Nije bilo gužve, nije se čekalo na red. Kažu svoju muku. Baba Petra pažljivo sasluša. Postavi neophodna pitanja. Umela je da ostavi utisak, da se podvuče ispod kožu... Flaša sa vodom mora da prodje kroz troja vrata i unese u tri sobe, onda da se stavi na otvoren prozor sa one strane kuće gde je sunce, može i na pragu od vrata ako je zimsko vreme i hladno. Na flaši se zadene bosiljak. Uzme staru, dotrajalu, pohabanu metlu koja više ne može da služi nameni, opranu da se mušterija ne gadi, i otpočne sa njom da maše, da tera zle sile. Dok maše metlom nešto govori ali to niko nije uspeo da uhvati. Kada završi. Stavi flašu sa bosiljkom na sto za kojim sedi mušterija... „Sad ćeš da ustaneš, okreni se onamo, u sunce da gledaš, tri puta da se prekrstiš i popiješ od ove vode što sam bajala.“ Kada mušterija uradi sve ono onako kako joj je rečeno. „ E, sad sedii, odmori se malo, da popričamo“. Sedne i baba Petra i počne da ispituje mušteriju. Raspita se i za ukućane i za stoku i za letinu i ko bi znao za šta sve... Prodje tako u razgovoru pola sata pa i više. Pričajući o običnim stvarima. Mušterija polako zaboravi gde je i zašto došla. Retko čovek ima priliku da ga neko sasluša, da se neko za njega i njegovu muku interesuje, da se nekome poveri, da se izjada pa i da se pohvali, da otvori srce i dušu. Baba Petra u jednom momentu, napravi zainteresovano lice, zna ona kad je vreme: „Jel ti bolje“? Mušterija se seti gde je. Malo se zamisli. Počne da se preispituje. Da se pipa... „Lakše mi. Stvarno mi lakše.“ Popustila glavobolja ili bolovi u krstima i zglobovima što do malo pre bejahu uvijali. „Lakše mi“ Čudi se. „Da čovek ne poveruje“...

„E, evo ovako ćeš“, kaže baba Petra: “Kad odeš kući, ujutru, dok izilazi sunce, da se okreneš na istok, uveče, kad zalazi, da se

79

okreneš na zapad. U sunce da gledaš. Ako je oblačno ti znaš gde treba da bude sunce pa tako. Po tri puta da se prekrstiš i kažeš: Pomogni mi Bože. Da popiješ po jednu malu čašu od ove vode. Ti si sitna, nemoj više, tebi jedna dosta. One što su krupnije one mogu i da dodadu malo... Sutra opet tako. Nemoj na prazan stomak, prvo pojedi nešto, da te kukavica ne „omrsi“. Ujutru da otvoriš malo onaj prozor što gleda ka istoku, uveče onaj što je na zapadu, ali nemoj da stojiš na promaji. Tako da radiš sve dok ima. Od trava ono je malo gorko, ali tako mora. Sa ovim bosiljkom da poprskaš kuću, valja se i to. Kad prodje neko vreme će da mi kažeš“...

Dugo niko nije znao pravu istinu: „Kako to da od baba Petre pomaže?“ A istina je bila ovakva:

Šezdesete godine prošlog veka, kraj Avgusta. Paradajz jabučar, nema ga više, lep, rumen, jedar ko jabuka, takvo mu i ime. Nisu onda, kao danas, bile razne napasti što napadaju letinu, stavljaju seljaka na muke i izbijaju mu pare iz džepa za razne hemikalije. K' vraga mu što nije zdravo. Isprskaju to oni po neki put sa bordovskom čorbom pa gotovo. Ma milina jedna... Kao što rekoh, paradajz sazreo, treba da se stavlja u flaše. Da se sprema zimnica. Dugačka je zima a onda nema... Seljaci su u to vreme za konzerviranje paradajza kao najsigurnije sredstvo, jes da se govorilo da nije zdravo, koristili salicil, onaj kristalni, što sija „što se laska“. Nisu svi salicili bili isti. Nisu svi bili dobri. Domaćice su znale da ih razlikuju. Izveštile se. Muka ih naterala. Bilo je i onih „falsifikat“. Od njih se paradajz nije održavao. Stave ga i kroz nekoliko dana, pogotovu ako su vrućine, on počne da vri. Dobro zatvorene flaše popucaju. Ako su ostale malo „labave“ paradajz izbaci zapušače pa izadje.

Mile Šilja, danas Dr. Mile, beše onda student medicine u Skoplju. Bio na ferije u selu, šta će, dete sa sela. Nema se. Beda. Sirotinja. Udarilo gore pa dole. Jes da je seljak imao šta da pojede i popije ali to nije bilo dovoljno. Video je on kako drugi žive. Nije mogao kao deca iz grada preko leta da ode na more, da se provede. Trebalo je mukotrpnim seljačkim poslom napraviti dinar. Taman se spremao da krene, školska godina tek što nije počela, mati ga zamoli da skokne do Minićeva, čula u apoteci stigao salicil. Onda kao da je bilo nekakvo drugo vreme. Nije bilo stalno salicila. Zašto, neznam. Kad dodje jesen, stigne salicil, ispred apoteke se napravi red, po dvadeset po trideset čekaju. Na kraju za svakoga bude. Što ga preko godine nema, nikom nije bilo jasno. Ujaša Šilja, kako su ga skoro svi, osim ukućana zvali u selu i okolini bicikl pa ajd u Minićevo. Ostavi bicikl uz pločnik. Onda ti bicikl niko nije dirao, mogao je po mesec dana tu da stoji, ma ne mesec dana, mogao si po njega da dodješ sledeće godine. Tu je gde je...

Red beše podugačak ali ide brzo. Ljudi kupuju samo salicil. Retko ko, baš ako ga naterala neka muka kupi nešto za zdravlje... Korak po korak, udje Šilja u apoteku. Taman beše prošao vrata i

80

zamestio se iza okvira kad onaj što je na šalteru reče: „Salicil za trideset kilograma i sto dvadeset kombinovanih praškova“. Čuje poznat mu glas... Za ono vreme beše visok čovek, suv ko motka, zato su ga i zvali Šilja, mršav. Slabo se hranio. Student. Ono što se ponese brzo se pojede ili pokvari, onda nije bilo rashladnih uredjaja, a posle više gladan nego sit. Nemaština. Studenti sa sela su teško prolazili. Oni što su bili iz siromašne radničke porodice, prolazili su bolje. Dobijali, kredite, stipendije i ostale povlastice, išli preko roditeljskog regresa na more. Za seljaka nema...

„Podigoh se ja na prstima da preko one gomile ljudi vidim ko je“, priča sada doktor Mile, čovek već u poodmaklim godinama, penzioner, „kad ono Senta, baba Petrin sin. Eno ga još je živ. Kupuje salicil i sto dvadeset kombinovanih praškova. Tad meni sinu, postade mi jasno kako to od baba Petrinog „bajanja“ pomaže. Kako to ona uz blagoslovenu vodu sa bosiljkom kao rukom skida sve tegobe: „Ama samo što prebaja,“ hvale je njeni pacijenti, „prekrstih se, popih od one njene vodice iz flaše, malo posedeh, bolovi nestaše kao da ih oduva.“ Postade jasno od koje je trave voda u flaši gorka...

Kad danas razmišljam, baba Petra se bila izveštila da odredjuje dnevnu dozu i način uzimanja leka bolje od nekih mojih kolega... Jedva sam dočekao da padne veče da odem kod zadruge, da sednem na stepenice i ispričam kako baba Petra „baje“.

DA LI JE DEDA DRAGA ZAKLJUČAO VODENICU?

Nisu se baš svi važni seoski dogadjaji odigravali i prve vesti pustale u svet ispred seoske prodavnice. Bilo je slučajeva kada neko nešto ispriča i na drugom mestu, na gredama uz rakiju i meze svojim

81

ispisnicima, kod ovaca, preko plota komšiji, medjnicima u polju, na reci ili potoku dok se pere veš, ali nije bilo tog dogadjaja o kome nije stigla vest ispred seoske prodavnice i koja se nije tamo komentarisala.

Deda Draga je retko išao u seosku prodavnicu, baš kad mu nešto treba a mladji iz kuće zauzeti važnijim poslovima. U prodavnici se zadržavao kratko, samo koliko da obavi posao. Nije imao vreme da raspreda prazne priče. Preko dana se smori pa rano legne. Sutra ga opet čeka posao. Nije niko to od njega tražio ali „srce ga tera“ i „dupe mu neda mira“.

Kako je prvi put stigla vest ispred zadruge to niko nezna ali se dugo pa i danas prepričava. Šale se na deda Dragin račun. Pominju ga... Kad neko nečeg ne može da se seti, kad neko u nešto nije siguran kaže: „Pa i ja eto kao deda Draga kad je zaključavao vodenicu“... A kako je to deda Draga zaključavao vodenicu?

Zimsko vreme. Ortačka vodenica, bolje reći mlin od Voje Alavužde i deda Drage. Možda je bio još neki ortak sa manjim učešćem, to neznam ali za ovu priču to nije ni bitno. Mlin je bio, a i danas stoji kao nemi i pouzdani svedok minulih dogadjaja. U donjem je delu sela, preko reke izmedju Maslarovog i Vladinog mlina i ćuprije kod Pešića. U to vreme bilo je tri mlina na Jelašničkoj reci. Uglavnom su ih zvali po najvećim deoničarima – ortacima. Odozdo, redom uz reku prvo Alavuždin mlin pa Maslarov mlin i u gornjem kraju Tarabaškov mlin. Vodenica, bilo ih je više. Njih ne računam. Razlika izmedju mlinova i vodenica je u tome što se na vodenicama melje uglavnom za stoku a na mlinovima, pored hrane za stoku pravi se i hlebno brašno i ostale vrste brašna za upotrebu u ishrani ljudi. Ortaci su, prema udelu u mlinu toliko i toliko godišnje provodili meljući za svoj račun. Sitniji ortaci su mleli uglavnom samo za svoju potrebu. Oni veći su za ujam činili usluge drugima. Vodeničari su obično bili stariji ljudi iz kuće, oni što nisu za teže poslove. I ako je u vodenici trebalo dobro potegnuti, taj se posao smatrao kao lakšim. Mlevenju je uvek prisustvovao onaj kome se melje a on je uglavnom bio mladji čovek pa je pomerao i nosio džakove. Starci – vodeničari su ih samo upućivali i organizovali. Drugo zašto je bilo dobro i trebalo u mlinu da bude čovek iz kuće je da se nešto ne ukrade. I to se dešavalo...

Eto takav je vodeničar bio i deda Draga. Sitan starac, mršav, povijenih ramena od napornog rada i godina, teško se savija, teško se uspravlja, ne može da podigne teret. Jednom rečiju nije za nikakav posao, ali on se i dalje neda i nikako to neće da prizna. Može on. Ako nema nikoga a treba da se presipa džak on ga deli na više delova. Kamen nesme da radi na prazno.

Kao što rekoh, vreme zimsko ali nema snega. Stegla suvomrazica. Pored obale počela po malo reka da se ledi. Deda Draga sipao žito u koševe. Zna on koliko brzo ide meljava, za koliko vreme se isprazni koš. Kamen nesme da ostane bez žita pa da radi na prazno.

82

Brzo se istupi. Pregleda detaljno sve da vidi da li je sve u redu pa krenu kući na večeru. Dosadilo mu da jede mekike, krofne i vruće pogače sa sirom koje sami vodeničari praviše u mlinovima. Za one koji dolaze da melju to je zanimljivo i predstavlja specijalitet ali vodeničarima je to dosadilo. Da je bar leto pa da se uhvati i isprži riba a ono ne. Uželeo se deda Draga stoke i štale. Trebalo je već krava da se oteli. Da vidi ima li prinove. Da pogleda, odavno nije bio kući... Sunce, od koga imaše utisak da mu je više hladno nego toplo, pojavi se onako bolesno malo na zalasku. Kao po običaju zaključa vodenicu. Kroči nekoliko koraka pa još jednom baci pogled na mlin i krenu pored vade, pored Alavuždinog ribnjaka i Maslarovog mlina gde prodje mostićem preko vade. Nije svratio u mlin. Nije ga ni pogledao. Retko su oni išli jedan kod drugog. Baš ako im nešto treba pa nemože drugačije. Uvek je medju njima vladala zavist i ljubomora. Nije bilo razloga. Oba mlina su radila punom parom, radili pošteno i uvek imali mušterije. Nisu mogli da postignu, ali eto tako je bilo. Od mostića pa do rastoke na reci na mestu gde je deda Draga prelazio, nepuna dvesta koraka. To rastojanje deda Draga predje, nezna ni sam kako. Pogleda, a ono reka. U donjem delu sela nije bio ni jedan mostić „brv“ za prelaz preko reke. Bio je samo veliki most „kod Pešića“ na državnom putu „ćuprija“ ali to mu je bilo daleko i nekako s ruku. Prelazilo se preko reke i sa štulama ali to je bilo za mladje ljude. Nije to više bilo za njega. Može da se oklizne pa da napravi veću štetu. Čizama, ako ih je i bilo, bio je po jedan par u kući. Njih su uglavnom koristili mladji ukućani. Nekako njima je to bilo potrebnije. Nije na njih deda Draga računao. Retko ih je kada koristio...

Izu deda Draga gumenjake „piroćance“ i vunene čarape štrikane ko zna kad, što se peru jednom godišnje pa i redje, samo se istrljaju izmedju dlanova da suvo blato predje u prašinu i otresu. Kad se istrljaju budu mekše i bolje drže toplo. Ko će da ih pere, zimsko vreme pa se teško suše. Mogu one da se brže osuše uz šporet ali što da se peru kada začas opet pobele od brašna i isprljaju se od blata što ga uvek beše na ulazu u mlin. Samo koliko da čovek sebi pravi posao... Uze opanke i čarape pa krenu bos kroz hladnu vodu. Na početku ču se malo i led kako krcka. Voda nije velika ali hladna. Bila bi ona mnogo veća ali na oko tristotine koraka iznad je Maslarov jaz pa se tu voda iz reke deli na dva dela. Veći deo ide levo, kanalom (vadom) za Maslarov mlin. Vada kasnije nastavlja za njihov mlin. Često kod deda Vladinog jabučarnika prave priručni jaz te iz reke uhvate još malo vode. Za Alavuždin mlin treba više vode nego za Maslarov... Kamenje klizavo. Grči on prste na nogama i savija ih na dole. Hoda na spoljnim stranama tabana, tako mu se čini da je toplije a i manje ga ubija kamenje. Polako, polako, predje na drugu obalu. Stade na kamenje da mu se pesak ne nalepi na mokre noge pa ga posle žulja kad se obuje. Pritisle ga godine. Više ne može ni da se obuje stojeći. Sede na kamen što na obali štrčaše kao trokraka stolica. Sede i poče da se obuva. Predje grubom

83

naboranom staračkom rukom preko mokrog tabana desne noge da skine vodu i koliko toliko izmasira tabane, da im povrati toplotu i život. Natače čarapu na nogu a odmah zatim i opanak da mu se čarapa ne ukvasi kad stane na tlo. Predje rukom i preko leve noge i na nju natače čarapu. Taman da natakne opanak kad mu nešto dodje na pamet. Bljesnu mu nešto u glavi ko u sred noći munja na letnjem nebu. „Dal ja zaključa vodenicu“? I ako se radi o mlinu uvek se u razgovoru govorilo vodenica. Nekako tako je bilo lakše. Iz navike. Izu onu na pola obuvenu levu pa desnu nogu. Ustade. Uze opanke i čarape, levu u levu desnu u desnu ruku pa nazad, na levo krug. Pregazi reku. Sede na kamen na obali gde se malo pre beše izuvao. Obu se i krenu nazad ka mlinu. Ide tako. Ništa ne govori. Obično stari ljudi u takvim situacijama gundjaju. Grde i sebe i druge i celi svet. Psuju a on ide i ćuti. Prodje preko ćuprije kod Maslarevog mlina. Prodje i pored Alavuždinog ribnjaka. Izadje na čistinu. Približi se mlinu. Nestadoše one grane od jela i šljiva po šljivarima pored vade što mu zaklanjahu nebo. Pogleda u nebo. Nebo vedro. Na nebu zvezde. Počeo da se pomalja i mesec. „Nema oko meseca korone“. Promrmlja deda Draga u svoju bradu: „Vedro. Zvezde. Čist mesec. Noćas će da bude ladno. Noćas će i kuče i mače zajedno da spavaju.“ Pritise kvaku na vratima kad mlin zaključan. „Zaključao sam“. Nije on imao običaj da psuje što je većina muškaraca u takvim situacijama radila na selu. Bio je pomirljiv. Sve je prihvatao kao normalno. Kao da je sve dato od Boga. Šta on tu može da promeni... Kad se već vratio ajd da pogleda kako ide meljava. Da se nije nešto desilo. Da pogleda koliko je žita prošlo kroz kamen pa ako treba da doda. Dosta će vremena proći dok se vrati. Kamen će početi da melje na prazno. Otključa mlin. Gleda. Svaka stvar na svom mestu. Sve je uredu. Što se količine žita u koševima tiče neće da bude malo ali bolje da doda kad je već tu... Dopuni on koševe. Osvrnu se još jednom po mlinu. Ugasi fenjer što ga beše upalio pri ulasku. Izadje. Izvadi ključ iz džepa na kome beše visio od upotrebe rasčupani kanap koji služi da se ključ lakše nadje ako ispadne iz džepa ili se negde zaturi. Zaključa vrata pa opet krenu pored vade, pored Alavuždinog ribnjaka i Maslarove vodenice. Nije ni primetio kad je prošao mostić preko vade. Na jednom reka ispred njega, Sede ponovo na onaj kamen na kome i malopre beše sedeo i poče da se izuva. Izu jednu nogu pa drugu. Nesvesno pokuša da pokrene prste gore dole kao nekad u mladosti kad je gazio reku na ovom mestu. Ustade i krenu. Opet onaj led što se beše uhvatio za obalu poče da krcka. Gazi polako starina ledenu vodu oslanjajući se na štap što ga istrže iz plota kod Ćukinog šljivara. Steže zube, zateže ono mišića na stomaku što preosta od godina, pritiska na dole nogama kao da nešto nabija i ide. Može on... Predje na drugu obalu... Sede ponovo na kamen. Malo zastade. Duboko uzdahnu. Svestan je on. Napusta ga snaga. Nije ovo za čoveka u njegovim godinama. Poče da se obuva. Opet predje grubom naboranom staračkom rukom preko mokrog tabana

84

desne noge. Natače čarapu na nogu a odmah zatim i opanak. Predje rukom i preko leve noge i na nju natače čarapu. Taman da natakne opanak kad se opet priseti: „Dal ja zaključa vodenicu“? Misli se starina, misli sa onako napola obuvenim opankom. Nikako ne može da se seti. Nikako s nečim da poveže. „Beše zaključano, to sam siguran, ali ja ulazi. Dal ga sad zaključa? Šta da radim?“ Misli. Otćuta jedno vreme povijenih ledja naslonjen na štap što mu pomože da predje preko reke netremice gledajući kroz prvi mrak u sitno već zaledjeno kamenje pa odluči, preseče: „Da mu ebem mater, sve nek odnesu. Ne mogu ponovo da se vraćam“. Proturi kaiš kroz preljicu i na onom drugom opanku. Čvrsto se obema rukama osloni na štap, ustade i krenu kući... Sve treba da vidi, da se odmori pa sutra u zoru opet istim putem u mlin, da kamen ne radi na prazno.

DEDA SADA UBIO ZMIJU

Deda Sada i baba Dinka ušli u devetu deceniju. Stariji sin ostao sa njima. Još uvek beše negde na službi, još malo pa će u penziju. Mora da obezbedi egzistenciju i sebi i roditeljima... Država se slabo starala o seljacima tih godina, uglavnom su bili prepušteni sami sebi.

85

Imali su oni još jednog sina ali kad dodje vreme za ženidbu on ode od kuće. Ona beše jedinica, pa kako je u ovom kraju običaj kad u kući ima dvoje muške dece on ode od kuće. I ako je sa službom bio daleko, starao se o zdravlju svojih roditelja. Možda su i zbog toga doživeli duboku starost... Snage nema za rad na njivi. Penzije nema. Deda Sada i baba Dinka kao i svi u njihovoj situaciji, uglavnom su se sami brinuli o sebi. Sin im obezbedi hranu i plati obaveze oko kuće, porez, samodoprinose, struju i ostalo. Unuk im pribavi drva za ogrev. Za stare ljude je mnogo važno da ima čime da se greju kad naidju hladni dani... I ako su mogli da žive uz pomoć sinova i unuka, nisu sedeli skrštenih ruku. Ne može to seljak tek tako, da skrsti ruke pa sedi. Deda Sada je čuvao ovce. Imao je po pet, šest bravi. Koliko da se zanima, za svoju potrebu, za jaganjce i sir... Da ima i on kao ostali, da zakolje za Djurdjevdan, za Trojicu, za sveti Jovan. Da se pokažu kad im dodju unuci. Da bude sira za uz vruću pogaču, pečenu papriku i poparu. Mleko nisu voleli ni jedno ni drugo. Baba Dinka u toku godine odhrani po jednu svinju, koliko za mast i meso...

Početkom leta, kad naidju vreli dani, sa ovaca treba ukloniti vunu, treba ih ošišati. Nekada je vuna bila cenjen seljački proizvod a danas se niko za to ne interesuje. Niko neće za vunu da ošiša ovcu pa su deda Sada i baba Dinka morali sami... Nikud ne žure... Jednu ovcu danas, jednu sutra... Dešavalo se da neku ošišaju do pola pa sutra nastave... Za desetak dana ošišaju sve. Uz šišanje, koje je za njih bilo i neka vrsta ceremonije dobro se ispričaju. Vrate se u mlade dane. Evociraju uspomene...

Otskočilo sunce visoko... Opekla žega... Starac dovede ovce kući, pojede malo koliko da povrati snagu pa uhvatiše onu poslednju, onu što beše nekako divlja, što se uvek beše teško davala pa zato osta na kraju. Da ošišaju i nju da se ne „obari na suncu“. Uhvatiše je na prevaru, polakomila se za komad hleba. Uz dugogodišnje iskustvo i Božju pomoć je oboriše i okrenuše na ledja... Problem je dok se ovca ne stavi na ledja, posle je lako. Posle baba Dinka može sama da je drži. Samo balansira da ne dohvati nogama zemlju... Deda Sada naoštrio makaze pa polako...

„U malo da zaboravim da ti se požalim šta mi se danas desilo“, započe deda Sada priču... Pričao je tiho, polako, razložno, slikovito, kao da prisustvujete dogadjaju. Mnogi su voleli da ga slušaju. Zaustave ga tako kad ga sretnu da ide sa ovcama pa se sa njim ispričaju. Govorili su za njega: „Mnogo pametan starac“... Od kad ga pamte beše uspravan, žilav, sitan i mršav. Niko ne pamti da se nekad požali na zdravlje. Da se nekad požali na Boga. Beše jednom operisao bruh i to je sve za ceo život... Zbog tolikih godina koje bejahu na njegovim ledjima idjaše polako. Noga pred nogu... Ono nekoliko ovaca što beše čuvao, dok idu putem, svojim mekim toplim vunenim vratovima, jedne sa jedne, druge sa druge strane miluju i greju mu kolena a svoje glavice guraju u noge

86

duvajući pravo u opanke kao da žele da mu zagreju ostarele noge, da razmekšaju prste, da povrate život u njima, da podmlade ostarele žile... Nezna se ko koga čuva i vodi. Nezna se ko o kome više brine. Otimaju se koja će uz starca...

„Otišao sam sa ovcama onamo u Škodrino polje kod Ravanskog puta“, nastavi deda Sada: „Ovce pasu mladu zelenu travu ispod jabuka i oraha pored puta a ja sedim. Sedim gore a noge mi u šancu. Ne mogu da savijam noge u kolena. Kad ih savijem one se nekako zgrče pa posle nemogu da ih ispravim. Oslonio sam se na štap i tako sedim. Tako mi najlakše. Kad zatreba, tako najlakše ustanem. Kad sednem na ravno, ceo dan se dižem. Dok ustanem ovce stignu u Zaječar. One tako pored mene, tako im slobodno. Znaš i sama koliko su plašljive... Ja nagluv... Ma šušne nešto pored mene... Pored mojih nogu... Tu u šancu... Pomera se trava... Pogledam ja... Šta može da bude drugo?... Miš... Svuda rupe od miševa... Ne prodje dugo, opet se pomera trava. Ajd ja, neda mi dupe mira, da vidim šta je. Gurnem onaj štap u travu tamo gde se pomera. Ono prestade... Na kratko sve mirno pa poče opet. Ja opet gurnuh štap. Kad ono zmija, smuk... Podiže glavu iznad trave, tu, ispred mojih nogu. Ispružio vrat kao gusan. Gleda me pravo u oči... Ja se trgoh, ustadoh... Gledasmo se mi tako, gledasmo... Mislim šta da radim. Štap slab. Da imam motku ili vilu nebi se ja plašio, ali sa onakvim štapom, možda je i truo... A i motku da imam, gde mi je snaga... Pa ja bre, kad se setim, kad sam kao dete i čuvao koze u Starom selu, jes da sam bio sitan, stanem ispod topole, uzmem kamen, pljunem u šaku, pa prebacim odozgo topolu... Pa ja sam u vodenici džakove od sedomdeset i pet kila dizao zubima... A sad... Kad hoću desnom rukom da upalim sijalicu, ja se ovako u laktu pomognem sa levom. I ja ću da ratujem sa zmijom... Smuk u travi, ne vidim ga celog... Ne vidim koliki je, vidim mu samo glavu i vrat. Učini mi se nije mnogo veliki, nije debeo... Ja polako, polako, poče da uzmičem. On krenu prema meni. Ja sa onim štapom, ne vidim baš najbolje, nišanim da ga udarim za vrat... Nije mi prvi put, toliko sam ih poubijao... Ne smem jako da udaram, bojim se da ne polomim štap pa šta ću posle. Više kao da ga zaplašim, možda će da me ostavi. Ma jok, ne odustaje on. Na mene pa na mene... Ja otuda, odovuda sa štapom zavrat. Lele kad se on pokaza koliki je... Kad poče da se mota... Ja udri... Udri... On na tamo, na ovamo... Vezuje se u klube... Umotava se... Odmotava se... Zna da se čuva, pazi vrat, krije glavu. Nema nikog da mi pomogne... Ja tako, tako... Nekako ga savladah. Izadjo iz šanca pa uzeh jak štap... Motku... Od onog što ovi iz putne sekcije kresali orahe. Vratih se, pa što narod kaže, stuckah mu glavu kao zmiji... Pogledah u ovce, one tamo, malo dalje, pasu... Ne mogu da mirujem, golica me nešto da vidim koliki je. Uzeh jednu kukastu granu pa ga zakačih za sredinu i izvuko na put. Na asfalt. Ispravih ga popreko... Boga mi, duži od polovine puta. Mora da je

87

bio blizu četiri metra, nije manje. Nije bio mnogo debeo, tako na sredini kao ruka, ali brate mnogo dug...

Naidje iz pravca Knjaževca neko sa kamionom. Kad vide onog smuka na putu on stade. Pita me: „Jel stari, ko ubio ovu zmiju?“ Ja mu reko ja. Kaže on meni: „ Kad si ti smeo na ovakvu alu da digneš ruku ima da živiš sto godina... Mislim se ja, da sam znao kolika je...

VUKOVI IZ RUMUNIJE

Veče je, sedi se na stepeništu ispred seoske prodavnice i pričaju dogodovštine uz pivo: „Te zime toliko je bilo Hladno, pljuneš i kad padne dole ono zvekne.“ Započe čika Sima novu priču: „Zaledio se Dunav kod Tekije pa iz Rumunije prešli vukovi. Ja vojnik, došao na odsustvo, ustao rano, ne mogu da spavam. U kasarini se ustaje na

88

trubu. Skinuh se do pola go pa počeh da se trljam sa snegom. Tako smo se u vojsci svako jutro pre gimnastike trljali... Pogledam prema oboru kad ono vuk, hoće da udje kod svinja. U vojsci nas učili da prema situaciji brzo, adekvatno i efikasno reagujemo. Na čiviluku visi pištolj Belgijanac, petnaest metka, puca ko mitraljez. Zgrabih ja onaj pištolj pa potrčah... Sva petnaest metaka izbaci, ama jedan da opali. Vuk pobeže. Sakupljm ja onu municiju, metak po metak, i vraćam u okvir. Kad ih sakupih onoliko koliko sam mogao da nadjem, počeh da okrećem onaj pištolj, gledam ga, čudim se i mislim. Što da ne opali. Kad odjednom pištolj sam opali i meni metak prodje ovde kroz šajkaču. Zgrabih ja onaj pištolj pa na trup što na njemu cepamo drva. Uznem veliku sekiru i sve ga polomi.

Prodje odsustvo. Odem u kasarnu. Šta ću sad? Polomio sam pištolj u trenutku nervnog rastrojstva, ali to me ne opravdava. Kako da kažem? Na robiju će me poslati. Nema da izadjem otuda. Optužiće me da imam nešto protiv kralja i otadžbine. Oružje je to... Postrojili se mi posle jutarnje gimnastike za smotru. Ja bez pištolja. Pita me narednik: “Gde je tebi Simiću lično naoružanje?“ Sve sam mu rekao onako kako je bilo. „Ako Simiću! ...Tako i treba!... Ispravno si postupio!“

Kao što se svaka priča završava, da završim i ja ovu: „I ja odoh. Oni ostadoše, šta je posle bilo neznam...“ Opet, kroz neko vreme: “Ajde Simo da nam ispričaš ono kako se Dunav zaledio pa prešli vukovi iz Rumunije.“ I opet, kao da si stavio CD u plejer, iste reči ista melodija: „Te zime toliko je bilo hladno, pljuneš i kad padne dole ono zvekne...“

BABA DINKA ZAŠILA PEVCA

Muke naterale seljake da se sami snalaze. Kad se tako nešto desi što se ne očekuje oni ne gube vreme hodajući na tamo na ovamo kao oni iz grada, nemaju kad da traže ko će da im popravi ono što se pokvarilo, da im nešto podesi, da dovede u red, da im pokaže, da vidi šta je stoci kad sa njom nešto nije u redu, najmanje je što to sve košta.

89

Uglavnom sve sami rešavaju, ako baš nešto neznaju ili ne umeju oni potraže nekoga iz komšiluka ili iz sela ko oko toga zna više, ima iskustva.

Kad se tako nešto pokvari, polomi ili sapliće, nešto ne bude u redu, nije kako bi hteli, muškarci najpre psuju a žene kunu. Psuju, reklo bi se ljuti do Boga, rupu će na nebu da izbuše. Nedao Bog da te u tom trenutku tamo nanese djavo, još ako pitaš šta je, nastradao si... Posle, kad malo prodje, ništa, kao da ništa nije ni bilo... Kad se čovek malo zainteresuje za to njihovo, vidi da je to kod njih tako, takva im navika. To kod njih kao dobar dan. Tako se prazne, tako im bude lakše. Dok psuju ili kunu oni razmišljaju kako da se reše toga što ih snašlo. Čim dobiju ideju, kao da nisu ti ljudi. Prestanu sa vikom, okrenu se onome što treba da urade. Dok se ne dovede u red, muva se ne čuje. Tad ne vole niko da im dodje, da im ne sedi zavrat. I sa domaćima je tako, niti muž voli da je pored njega žena niti žena da je muž, jedino ako mora nešto da se pridrži... I tad najpre nastane svadja: „Gde si mori, što ne dodješ ovamo da pomogneš, da pridržiš. Ne mogu sam... Bože Bože, kakav si to čovek.“

Alatka ili neka mašina može da se istupi, da se pokvari, da se polomi, to nekako prodje lakše, nedao Bog da se nešto od stoke razboli, da polomi nogu, makar bilo i pile, to je smrt za seljaka, kao da je neko umro. Čovek može da bude bolestan ali stoka ne...

Moja baba je znala tako po nešto pored stoke, manje više za svoju potrebu, da pusti krv ovci na uvo kad neće da pase, kod upala da namaže mesto sa svinjskom mašću, sa uljem, sa tovatnom mašću, da izvadi ovci trn iz papka, da privije na ranu list kupusa, crni luk, žilavlak, da preseče rog na ovnu sa makazama za lozu kad počne da se krivi pa mu smeta ili sa testerom ako je veći i tvrdji, ali da će u hirurgiju da se upusti nije nikome padalo na pamet...

Sušili smo šljive za zimu. Zimi, kad nema ništa, mnogo dobro. Može da se kuvaju da se pravi kompot, a može i da se jedu ovako. Dobro je i za zdrave i za bolesne. Naročito je važno da bude za Božič. Za tad mora... Pred kućom smo izneli sto, onaj veliki, što je za goste, što ga stavljamo za Sveti Jovan i Trojicu a ovako sedi uspravljen ispod šupe. Tu čistina, jako sunce, brzo se suše. Okolo po stolu smo stavili letve da šljive ne padaju sa stola.

Kvočka dovela piliće ispod stola u ladovinu. Neki legli, raširili krila da se lade, drugi jure muve. Već bili poodrasli. Naišla neka kokoška pa htela da se popne na sto. Skoči na jednu od onih letvi što bejahu po dužini, one duže, kraj malo štrčao na stranu, letva padne na jedno od pilića što se u tom momentu tu našlo. Pile malo, nežno, nema ništa od njega, izašla mu creva od pozadi, uplašilo se, počelo da beži, da pišti, da pijuće. Pojurila živina za njim, ono dok samo jedna vidi začas se sve sakupe, kao da si dunuo u trubu. Ona njegova creva im liče na gliste. Ono siroma grebe nogama napred, maše krilima, vuče za

90

sobom creva, kokoške ga jure, napadaju, kljucaju, vuku nazad, em što ga one kljucaju em što ono samo sebe kljuca... Creva žilava... Kokoške misle gliste su a za živinu nema veće poslastice od glista.... Čula baba, bila tu u kuhinji pa istrčala napolje, izašao sam i ja... Kod seljaka se to zna, čim se čuje da živina pišti, krešti ili neko od stoke riče, oni odmah ostavljaju sav posao i izlaze da vide šta je, to nije tek onako. Pogledam onu živinu što se okupila, pile napred, vuče creva za sobom, kokoške za njim, baba poče da kuka, poče da viče za kokoškama da ih razgoni: „Iš! Iš! Iš! Ostavite to pile, Bog da vam sudi! Crkle da Bog da... Bože, Bože, Bože, šta čoveka sve neće da snadje? Kad se malo pribra i razmisli potrča te razjuri kokoške a pile uhvati. Ono siroma malo, slabo, što od bolova što od umora samo što nije palo, nemože više ni korak da pusti. Kad ga baba uze ono se spasi. Sakupilo se u rukama, savilo glavicu pa ćuti. Ona creva vise na dole. Kokoške skaču da ih dohvate, baba ih šutira. One, dosadne, uporne, osetile hranu. Pevac najgori, sve je izgreba po nogama... Gleda, misli šta da radi? Žao joj pileta. Poklopi ga ispod šerpe, one što u nju pravi hranu za živinu, onako sa crevima, nesme da ga ostavi na otvorenom, iskljucaće ga kokoške pa udje u majčinu i očevu sobu, tamo šivaća mašina, miraz. Sa zadnje strane iglarnik, u njemu razne igle, i velike i male i debele i tanke i kratke i duge i sa velikim ušicama i sa malim otac nabavio za svaku potrebu. Uze jednu od igala, onu sa koncem pa izadje napolje. Podiže šerpu za ušicu ovako sa strane pa pipa, pipa prstima da ga nadje. Ono pobeglo na drugu stranu, jedva ga dohvatila. Izvadi ga pažljivo. Ono se uplašilo pa se mrda, nikako da se smiri. Ona ga miluje po glavici, po vratu, ono mrda na tamo na ovamo, jedva ga smiri. Uze dedinu tronogu stoličicu što sedi na njoj dok se izuva pa sede pored bunara, ispravi suknju napred, raširi kolena te je zateže, napravi od nje ispred sebe stočić. Tu ladovina a i malo zaklonjeno, sa jedne strane bunar a sa druge dunja, da joj kokoške ne smetaju...

Grubi babini prsti pokušavaju da uguraju creva. Teško. Ne ide. Neće nikako da se vrate unutra. Izgubila vlagu. U tom trenutku naidje stric, ide odozdo uz dvorište. Vidi baba se u nešto udubila, ne primećuje nikog pa ode do nje. Gleda, babi u jednoj ruci pile u drugoj igla sa koncem, ništa mu nije jasno.

„Aj nano“, tako ju je zvao „šta radiš to?“ „Šta radim?Pa evo, gledaj. Oborila kokoška onamo dasku sa stola, daska

pala pa mi napravila štetu“.„I ti hoćeš sad to da zašiješ“„Da zašijem, ono šta drugo da radim, ali evo, nemogu nikako da

vratim creva unutra.“„Pa nemožeš, dabome da nemožeš, osušila se, tako nemožeš

ni da ih vratiš. Uzmi pa ih malo nakvasi sa vodom“. Vidi stric da od toga nema ništa ali adj, baba uporna pa da joj ne kvari... Studirao medicinu, učio hirurgiju, To mu poznato...

91

Posluša ga ona, nema kuda... Neće nikako... Da proba i to...Pored bunara sa donje strane česmica za umivanje od

pocinkovanog lima, još i dan danas je tu. Otac je napravio kad se vratio iz Rijeke. Bio sam mali, jedva se sećam. Deda Mijajlo brka je mašinski ukrasio... Sipa se u nju voda sa kofom, napred slavina, sa strane sapun pa se tako umivamo. Ne treba niko da nam poliva... Ustade ona, stavi pile ispod česme, odvrnu malo slavinu, creva se ovlažiše, postadoše skliska i meka i začas, skoro sama od sebe skliznuše unutra. Baba, onako s nogu, zaši prslinu pa udje u kuhinju te uze iz vitrine flašicu sa rakijom. Stric se našali: „Će te ubije starac ako vidi u šta mu trošiš rakiju“. Tu, odmah na pragu, posipa ono gde je zašila. Flašicu sa rakijom ostavi na prozor da ne ulazi opet u kuću pa ode ispod šupe. Okrenu se levo, desno. Vide gde je koš, uze ga, istrese ono malo sena što beše u njemu pa poklopi pile sa njim i pritise ga kamenom da ga kokoške ne prevrnu... Pile sakupilo nogice ispod sebe pa leglo na stomak. Oko koša se sakupile kokoške, idu oko njega, gledaju, čude se, okreću glave na tamo na ovamo, izvijaju vratove ali nemogu unutra. Pile sad na sigurnom. Izmrvi baba kroz koš malo hleba pa podiže koš te stavi činiju sa vodom. Ono čas pogleda, čas zažmuri, nije mu do ničega. Gleda ga stric onako poklopljenog ispod koša pa reče: „Ako mu nije zašila dupe mož' da će i da bude“...

Prošlo od tad mnogo vremena, godina, dve. Pile izraslo u velikog i lepog pevca, milina, ma i kokoške je jurio. Jednom otišao sa kokoškama gore u Sastavke, gore gde se deli potok. Od nekuda naišla lisica pa ih pojurila. Kokoške se razbežale jedna na jednu druga na drugu stranu, njega uhvatila. On, onako krupan bio uočljiv a možda je i hteo da zaštiti svoj harem pa se suprostavio lisici...

Pred veče, sunce na zalasku, kokoške ušle i legle. Baba se bila uhvatila u neki posao pa kad pred sami mrak došla da zatvori kokošinjac vidi da jednog pevca nema. Već je bilo kasno da ga traži. Ujutru, kad ih pustila, videla koji nedostaje... Krenula u potragu za njim. Našla ga gore u Sastajcima, od njega ostalo samo perje.

DEDA SADA SE VRATIO IZ MRTVIH

Došao sam tako jednog vikenda u selo, sedim sa stricem na terasi i pričam mu. On puši i sluša. Puši vala kao turčin, za troicu. Sedi u našoj kuću, tu ima boljih uslova, čuva babu, svoju majku. Ostala za dedom. Moj otac, njen drugi sin umro, ja ne mogu, nema ko drugi, mora on... Živela je gore u svojoj kuću. Ne može sama. Treba na nekog da se osloni... Stric, pendzioner, ima vremena a i majka mu je pa došao da joj

92

se nadje... Ustala jedne noći, pošla negde, verovatno zbog fizioloških potreva pa pala. Otac je pred zoru našao na patosu bez svesti... U početku je on čuvao ali se naglo razboleo... Do duše, bio je on bolestan neko vreme ali krio od nas. Po neki put mu samo izleti iz usta: „Ova baba će da me nadživi“. Mi to nismo shvatali ozbiojno... Sve je radio. Kod nas seljaka nije kao kod ljudi iz grada, da se boluje, da se leži. Seljak se bori, vuče. Ne leže od malo. Kad legne više ne ustaje. Računali smo da on to priča onako, kao i svaki star čovek, eto kolko nešto da kaže, a ono nije bilo tako... Ubrzo umre... Vodili smo ga lekarima, bio je jedno vreme i u bolnici, nije bilo koristi, nije imao dan. Tako mu bilo pisano... Mnogo se povredila... Najverovatnije da je povredila kičmu. Od tada nije stala na nogama. Mogla je samo, kad se probudi, da sedi na krevet, sedi tako po ceo božji dan. Trudila se. Pomerala se po krevetu. Osloni se na ruke pa se tako pomera... Na gornjoj strani kreveta, pored glave na stolici držala je hranu. Na patosu u dve boce od po dva litra voda za piće i tako, kad joj bude vrućina, malo se ohladi. Ostavimo joj hranu i vodu, pitamo da li joj nešto treba pa idemo, gleda svako svoj posao, ona jede kad za to oseti potrebu. Obidjemo je po neki put... Po nekad i ne ulazimo kod nje, pogledamo proz prozor, vidimo sedi, i ne javljamo joj se. Ako se javimo ona odmah nešto traži.

Sa donje strane, kod nogu, prosečena stolica za vršenje nužde. Otac joj tako napravio. Tako je bilo najpovoljnije. Pomera se pomera po krevetu pa sedne. Star čovek, šta će? Do poslednjeg dana nije dopustala nikom da bude pored nje dok vrši nuždu, sama se starala, znala je za stid.

Ovako je znala, doduše beše malo pred kraj počela da prebacuje ali samo kad pitamo nešto onako. Kad se vodi običan razgovor ona normalno, ništa se ne primećuje... I videla je, do poslednji dan je mogla u iglu da udene.

Pričam čiki kako sam sanjao dedu Sadu... Bože što ja sanjam, kao da je sve istina, kao da je java. Tolko mi snovi jasni kao da se stvarvo dešava, tolko jasno da često ne mogu da razdvojim šta sam sanjao a šta je zbilja... Po neki put ceo dan ne mog da se rešim onog što sam sanjao, da se opasuljim. Kad je san loš pa se noću probudim, srećan sam što to nije istina. Kažem samom sebi „oh“. Budem srećan... Fala ti Bože kad nije istina ali nikako da to oteram od sebe, kao da sam stvarno to doživeo... Taman pomislim da sam se rešio toga pa zaspim ja nastavim da sanjam tam gde sam stao... Velika nevolja... Kad sanjam da radim nešto teško ustanem umorniji nego što sam legao. Jednom sam sanjao kao kopam bunar za baštu, ovako vadim četvrtine, najpre nakopam sa krampom pa izbacujem. Kad sam se probudio ja znojan, znojan, voda, sve me boli, nemogu da se odmorim... Po neki put u razgovoru sa drugarima za nešto mislim da li se zaista zbilo ili sam sanjao?... Ne verujem u ništa dok ne vidim i ne opipam, takav sam

93

čovek, ti me bar znaš, ali ima nešto. Mnogo puta su mi snovi po nešto predskazali... Pokojna majka je znala šta joj koji san znači. Ona u to verovala. Mutna voda – novac, bistra voda – slze, nešto zeleno – jad – sekiracija, pesma – plakanje, pečurke – napredak, konji – ponos, pas – vernost, mačka ili lisica – lukavstvo – neko će pokušati nešto da te prevari - da ti podvali, zec – brzina, mnogo je toga znala.

Deda Sada je bio živ. Sanjam ja njega jedne noći, kao leži na krevetu. Došao sam za vikend pa ajd da ga vidim. Leži kao i obično na ledjima, kao što ga znaješ, ruke stavio ovako gore ispod glave. Ono što je imao na sebi danju tako legao. Nije se skidao. Da li beše preko sebe prebacio pokrivač ili ne, to ne mogu da se setim. Leži a usta ovolko otvorio. Usta otvorena ali ne hrče kao obično. Stadoh ja pored njega ovako sa strane pa gledam... Zašto da ne hrče? Pa on kad spava, od njegovog hrkanja tavan na kući podrhtava. Majka jednom, kad beše do kasno u noći tkala ćilimove u jednoj od onih soba u štali pa kad u neko doba pošla na spavanje, kad došla do sredine avlije ona od njegovog hrkanje mislela da su vukovi pa se vratila u štalu te uzla vilu... Gledam ja njega, gleda on mene... Iskolačio oči... Ne mrda... Zagledam bolje, zaslušam... Ne diše. Kako bre ne diše? Stavih mu uvo na grudi, ništa. Pa on umro? O Bože! Podjoh ovako desnom rukom prema glavi da mu sklopim oči. Kažu tako treba. Nije dobro da pokojnik bude sa otvorenim očima. Ne verujem u to ali ajde... Nezgodno mi... Moram. Tako se valja. Deda mi je, zaslužio je. I ja sam u nekim godinama, nisam više dete. Nema čega da se plašim, neće mi ništa, naši smo. Moram da odredjujem red, tako je rečeno, na meni je sad to. Tako ostalo od starina. Sakupih hrabrost pa ajd. Taman da ga dodirnem, on se ovako pomeri. Trgoh se. Vidi on da sam se uplašio, da mi je nezgodno pa izvuče desnu ruku što mu beše ispod glave, ovako pokaza nekolko put levo desno sa kažiprstom pa reče: „Nemoj da se plašiš, ne ja, drugi, drugi treba“. Još dan danas mi u svežem sećanju onaj njegov kukast prst grub od godina i teškog i napornog rada kako sa njim pokazuje, one njegove sitne oči, bistar uperen pogled i tih i razborit glas. U to se ja probudih. Ceo dan sam bio pod tim utiskom, čas čas pa mi to ponovo dodje na pameti, kao da je bilo zaista.

Dode petak, mi ovde. Najpre da vidim dedu. Mora da je nešto bilo loše kad sam ga onako sanjao. Još malo pa će mrak, večera... Privršio sam kuću pa da malo odahnem, ima još šta da se radi ali sam potrošio novac što sam za to planirao pa dok ne obezbedim još da se malo skrasim i odahnem... Idu tako godine, ne osečaš kako prolaze, za čas se ostari... I ja starim... Ne primećuje se kako prolaze godine. Od jednom si star. Rekoh, deda odavna prešao devedesetu godinu pa da ga pozovem na rakiju, da malo popričamo, i njemu je volja da bude malo sa mnom. Ja za njega nemam nikad vremena. On onakav kakvog ga i ti znaš, miran, nikoga da ne povredi, neće nikome da je na smetnji pa se sklanja, sve nekako u stranu, sve se plaši da nekome ne smeta...

94

Ajd ja uz put pored štale, on kod oraha, ide na gore. Pozvah ga. On slabije čuje ali čuje za tolko. Kažem mu: „Dedo, ajd' dodji dole da ispijemo po jednu. Brani se on brani, da ne dodje, pa na kraj pristade... Mislim skončaće pa će posle da mi bude žao, će da me grize savest. Čuvao me kao dete. Sa njim sam spavao u krevetu, izmedju njega i babe. Svake noći mi pre spavanja pričao priče. Sinu sam pričao iste te priče kad je bio mali. Još se sećam „Jarac živodarac“ i „Kako pop nosio slugu u džaku na ledjima preko reke umeso knjiga.“ Zvao sam ga „mo detka“. Bistar je bio to čovek do poslednjeg dana. Tih, razložan, odmeren, nikog nije uvredio. Kažu za njega da je mnogo lepo umeo da priča. Voleli da ga slušaju... Nije se mnogo družio sa ljudima, tako kad se sretne sa nekim na putu, u polju, kad se najdju pored ovce. Nikada nije lagao, nikada se nije služio laganjem, sa prevarama i podvalama. Dešavalo se da oćuti kad nešto zna što ne treba da se kaže ali laganjem se nije služio. Mnogo je preko glave i ledja prebacio. Mnoge je tajne znao i čuvao u sebi. Mnoge je sa sobom na onaj svet poneo.

“Okrenu se on. Ide polako na dole, starina, pomaže se štapom, noga pred nogu, gumeni opanci, vunene čarape u sred leta, vuče noge ali ide, drži se, još se neda... Sedosmo ispred podruma... Iznesoh flašu sa rakijom i dve čaše. Sedomo uz sto. Milena donese nešto da zamezimo, da ne pijemo na prazan stomak. Mnogo je ona njega volela, i on je nju voleo. Ja ne pijem mnogo, tako po pola čašice na dan predveče ili posle posla pred ručak. Nekada, dok je otac bio živ, on me tako uveče pozove da mu pravim drustvo, da „popijemo po jednu“ a to nam je bilo po pola čašice, nije ni on pio... Deda do duše voleo da popije, volela i baba... Kad se obere groždje i smulja, do Božiča, popiju po bure vina i kacu kominjaka. Otac dok bio živ, vodio računa da im ne ostavlja mnogo pića, delio im po malo, koliko da se ne žale komšijama, da se ne opijaju, da im nešto ne bude...

Napunih ja dedi čašu, meni pola. Kucnusmo se, valja se tako: „Da smo živi i zdravi za mnogo godina“, reče on... Pitam ga kako je sa zdravljem, star čovek, šta ću drugo, šta drugo da ga pitam, retko se vidjmo, nisam tu a i kad sam tu nemam vremena za njega, uvek neki posao, stalno se nešto trči. Kad neko dodje pa prekinem posao i sednemo, on nam nije drustvo pa se sklanja... „Pa dobro, eto, držim se... Starački. Čuvam ovce, čuvaju one mene... Čuvamo se“... Ajd da ne okolišem mnogo, da ga navedem na ono što me interesuje: „Ma sanjao sam te pre jedne noći loše pa da te pitam“... „Pa kako si me sanjao?“ Ispričah mu ja šta sam sanjao. Sluša me on pažljivo. Ne prekida me, ne upada mi u reč. Ne komentariše. S' vremena na vreme odluta negde daleko u mislima pa se vrati, trgne se. Vidim ja ima tu nečeg. Gledam ga pažljivo, pratim, pokušavam da saznam šta je. Možda hoće nešto od mene da sakrije, da prećuti. Kad završih sa pričom, on reče: „Pa jes. Te noći sam jedva preživeo. Bio sam malo i na onom svetu. Družio sam se malo tamo sa njima. Baba me vukla, u usta

95

duvala i vodu davala, jedva me povratila. Nisam ni znao šta je bilo, ništa me nije bolelo, ništa nisam osećao, posle mi ona ispričala. Samo znam da sam bio u krevetu i da me jurio pokojni Mira, sanjao sam pokojnog Miru Lisička... Kao otišao sam u Staro selo, onamo u šumu, u Vrenovac. Od negde se stvori Mira Lisičko. Isti onakoav kao šo ga znaš. Sve nešto okolo, kao hoće nešto da mi kaže, kao eto da završi sebi preko mene neki svoj posao pa uvija. Znaš ga kakav je bio, onako ljigav, iznad situacije, sve njemu, kad se nešto seti, mora da se učini a kao eto nije obavezno, ne mora ako neću... Tera me da im budem tamo predsednik. Pa me ubedjuje, pa okreće, pa me savija... Ne mogu ja to, kažem, nisam ja za to, što sebi sam da zabadam u zdravu petu trn. Branim se ja, nalazim razloge. Ma jok. Da prihvatim pa da prihvatim. Kažem mu da sam nepismen, od pisanja umem samo da napišem Sada Jovanović i da pišem brojeve i sabiram i oduzimam, to sam naučio dok sam radio u mlinu... Ima tamo pismenih ljudi, koji su već obavljali takve poslove na ovom svetu, iskusni... Ma jok, kaže, to ćeš ti pa ti. Nema čega da se plašiš. Nema ti ništa da radiš. Nemaš nikakvu odgovornost. Ima tamo stručnih ljudi koji sve to znaju, komisije, sve će ti biti pripremljeno, dobijaš gotovo, samo da potpisuješ. Kažem mu ja, ama bre Miro, nisam ja za to, nisam ja sposoban, eno neka vam bude predsednik, reče mi deda za koga iz gornjeg kraja sela ali sad ne mogu da se setim pa da me ubiješ. On se time bavio dosta godina... Vidim ja nemogu lako od njega da se kurtulišem pa ovako polako, polako da ne primeti uzeh torbicu sa hlebom i vodom i sekiru, pa najpre malo nazad, nazad, pa se okrenuh pa skrših koso na dole, pa pord izvora, pa beži, pa beži. Bežum ja koliko me noge nose a Mira trči li trči za mnom. Noge mi se skratile, odsekle se ali trčim. Vrdam levo desno. Idem niz vododerine. Probavam da zaturim tragove. Tamo sam odrastao, sve mi je poznato. Znam i staze i bogaze. Taman pomislim da sam se spasio, okrenem se Mira iza mene. O Bože što sam se te noći namučio... Dodjoh do Lazine kolibe. Tu široko, livade, nema šta da me sapliće, lako se trči, ali vidi se daleko. Uhvati ja po putu, po putu. Kad dodo do sloga, na dole šuma, gustak, put ide desno, ja skrenuh levo ispod sloga pa trči na dole prema groblju. Mislim kako da mu umaknem, kako da zametem trag. Računam on trči po čistini pa će da me pretekne i da me zastupi. Skrših na dole, niz vododerinu kroz kupinjak. Zaklanjam se, nesmem po putu, nesmem da sam na otvorenom, vidim se od daleka, plašim se da me ne stigne. Trčim niz bujedak, ono zaraslo, nije kao kad sam bio tamo, kad sam čuvao koze, jedva se promičem, sve sam se izgrebao. Izmedju lovačkog doma i gde beše naš orah, tu odmah iznad vodenice, pregazih reku. Osvrnu se, nema Mire... Dobro je kažem... Predjoh preko puta pa uhvatih uz Kolnik uz brdo na gore prema Mlaki. Ja star, ono uz brdo. Zadihao sam se, dušu ću da ispustim. Srce mi udara kao u zeca. Steže me nešto ovde, ću da se ugušim, samo što ne padnem. Jedva stojim na nogama... Izadjoh nekako uz potok na

96

raskrsnicu kod Turskog groblja. Tu malo zastadoh, okrenuh se da vidim ima li ga... Na koju stranu da krenem? Da li da idem ka Jakovcu i Maloj rekci, da li da uhvatim uz brdo pa da sidjem niz Čuturilo i Poljane u Potok, da li da uhvatim kosu na gore pa prema Rakljici... U tom trenutku se trgoh, probudih se, umoran, umoran, smlaćen, skasan. Sav sam se smorio. Otvorih oči, Dinka iznad mene. U jednoj ruci drži čašu sa vodom a u drugoj mokru krpu, hoće da mi je stavi na čelo. Ja onako zbunjen. Neznam šta se dešava... Ona jako ume da se snajde u takvim situacijama, kad tako zatreba, ume da da' veštačko disanje, da masira, ume pored stoke sa raznim bolestima, zvali smo je marveni doktor... Jednom zašila pile kad se omakla daska sa stola na kome smo sušili šljive pa mu izašla creva pozadi. Mile joj samo rekao da creva namokri vodom... Izrastao veliki pevac, posle ga gore u Sastajcima uhvatila lisica te ga pojela, od njega ostalo samo perje... Zbunjen gledam u nju, šta li radi tu pored mene? Vidim gleda u mene, čudna mi nekakva. Kaže: „Aj more, što me toliko uplaši? O Bože“... „Pa šta je, šta je, šta je bilo?“... Šta je, šta je, jedva sam te povratila iz mrtvih.“

Odspavao sam ja do jutra pa ustadoh kao da ništa nije ni bilo. Dinka ostala još da odspava, cele noći dežurala pored mene. Pustih kokoške, nahranih svinje pa sedoh da doručkujem. Treba posle da idem sa ovcama, mene čeka. U to se probudi i Dinka. Verovatno da sam je ja probudio sa sudovima. Izgrdi me šta toliko lupam pa ustade i izadje napolje. Nije dugo prošlo ona udje u kuću: „Mora neko da je otkačio sa grane, čuje se zvono... Ko li je bože?... Da nije neko mladji? ... Da stavim nešto u usta pa ću da odem do Vide, Nenad radi gore u Mesnoj kancelariji, ona je sigurno čula. Prinese nešto od hrane pa sede i ona za stolom“

Dok ja na tamo na ovamo po avliji Dinka išla kod Vide i vraća se. Kaže, znaš li ko je umro? Ko, kažem ja? Onaj iz gornjeg kraja što beše po opštini... Znao sam... Kako si znao? Pa ja sam ga načas preporučio Miri Lisičku da im bude predsednik. On me tamo zamenio i ispričah joj šta sam sanjao dok me ona vrćala iz mrtvih.

BOGOSAV HOĆE U PENZIJU

Mnogo su puta nastale zabune i problemi zbog toga što su kod ljudi pravoslavne vere česta slična imena. Bogosav, Bogosov, Bogoslov, Bogoslav; Vujadin, Vukadin; Dobrivoj, Dobrivoje; Hristivoj, Hristivoje; Radivoj, Radivoje; Milivoj, Milivoje; Krsta, Krstan; Mateja, Matija; Milosav, Milosov, Milisav; Milan, Milen, Milun; Obren, Ozren; Ratko, Rastko; Stevan, Stefan i ko zna još koliko tako ima. Kad dodje

97

vreme da se čovek ženi, da krene u vojsku, da se zaposli, da ode u penziju, da krene na onaj svet nastanu problemi koji se rešavaju uz velike muke. Najlakše je sa dokumentima za vojsku i onaj svet. Čoveka isprate, pa posle, naknadno, pribavljaju dokumenta. Pokušavaju, pokušavaju pa ili uspeju ili odustanu. Dok čovek pribavi dokumenta vojni rok prodje pa mu to više i ne treba, a na onom svetu sve im je jedno, jedino ako mora zbog nasledstva, ali to je opet problem na ovom svetu...

Ništa se ne može dok se sva dokumenta ne slože. Kad tako bude ljudi godinama pokušavaju da razreše problem. Dovijaju se na raznorazne načine. Najpre pokušaju redovnim putem. Kad vide da ne ide, počnu da se raspituju kako je to rešio neko ko je imao sličan slučaj, traže savete, protekciju, poznanike, prijatelje, sete se familije koje nikad u životu nisu videli, potegnu „Mitu“. Ako „Mita“ ne zavrži posao, tu više nema pomoći.

Moram da vam ispričam o „hodu po mukama“ koje prodje moj gazda Bogosav. Retko dobar čovek. Mnogo me zadužio. Dugujem mu to...

Gazda Bogosav se rodio u Perišu, zabačenom i siromašnom selu Knjaževačke opštine. Teško se tamo živelo. Još kao dete, dadoše ga roditelji da uči pekarski zanat u Knjaževcu. Bogosav, seljače u varoši, u selu navikao na svakojake muke, vredan, radan, nikakav posao mu nije bio težak, prodje sve stepenike učenja pekarskog zanata. I spoljni momak i učenik i kalfa i pomoćnik i ko zna kako se sve to u to vreme zvalo, sve do majstora... Počeo je da radi kao pekar kod gazde gde je učio zanat...

Vreme ide, gazda Bogosav izrastao u naočitog momka. Prodavajući vruća peciva po gradu, tad se to nosilo u plehu na ramenima, zapao za oko jednoj divnoj devojci, zvala se Brana. Malo danas malo sutra, mladi se zbližiše, zasnovaše porodicu i započeše život u iznajmljenoj sobici.

Za jednog svetog Iliju, veliki je to vašar u Knjaževcu uzeo gazda Bogosav nekoliko slobodnih dana, da pokušaju nešto sami. Rešili da prave i prodaju mekike na vašaru. „Uzesmo iz pekare furunu na uslugu, kupismo džak bražna, kvasac i ulje, šećer ne ide mnogo, voda sa česme džabe, drva smo imali... Vašar tri dana. Dva dana sveti Ilija, treći sveta Marija pa veče u oči svetog Ilije, pa dan posle svete Marije. Pet dana... Mekike ovakve. Ja pravim, Brana prodaje, ja pravim Brana prodaje. Ljudi stoje u red, ne mogu da postignem. Brana viče ajde, ajde. Žurim ja, ali šta se može, ne zavisi sve od mene. Još u oči svetog Ilije osta onaj džak sa brašnom nisko. Za vašar isprodavasmo skoro tri džaka na mekike. Pare kolko ti duša oće... Nikad tolike pare ranije na jednom mestu nismo videli... Šta ćemo?... Šta ćemo?... Rešismo da iznajmimo pekaru pa da krenemo sami. Tako i uradismo. Radili smo godinama privato. Podigli evo i kuću i decu. Kad dodje ovo vreme ja

98

zaključa pekaru pa predjo da radim najpre kao pekar a posle kao poslovodja u društvenoj pekari. Evo tu sam i danas. Noću radim, danju spavam... Celog života tako“...

Stanovao sam tri godine kod gazda Bogosava. Učio sam gimnaziju. Mnogo smo se lepo slagali. Mnogo sam od njega naučio o životu. Bio je skroman. Njegove izreke: „Za mače je govedja glava velika“ i „Dete, nemoj da kolješ vola za kilo mesa“ neću da zaboravim celog života. Ponašali su se prema meni kao prema svom detetu. U kući sam se osećao kao da sam njihov član... Njih dvoje, to je bilo nešto posebno. Oboje su bili blage naravi. U svemu su se slagali i dopunjavali. Razumeli su se bez reči. U kući se uvek znalo šta treba uraditi ali se nikada nije postavljalo pitanje ko će to od njih dvoje. Primer je to bio za mlade ljude koliku snagu u bračnom životu ima tolerancija... Još uvek mi je živa slika pred očima gazda Bogosava kako sedeći na maloj stolici u skučenom prostoru izmedju zadnje table kreveta i šporeta medju nogama drži malo drveno korito i mesi hleb. Muštikla sa cigaretom u ustima. Dok okreće testo ispuši celu cigaretu. Pepeo ne trese. Uvek sam se plašio da pepeo od cigarete ne padne u testo. Kad završi sa mešenjem, okrene se malo u levo, otvori vrata na gorioniku šporeta pa otrese pepeo i izbaci opušak, dune u praznu muštiklu i stavi je u mali džep na bluzi...

Počeo sam četvrti razred gimnazije kad gazda Bogosav steče pravo za penziju. Prikupi uverenja o radnom stažu i ostala zakonom predvidjena dokumenta pa podnese zahtev za penzionisanje. Prekinuli mu radni odnos po sili zakona, napunio radni staž, takav propis... Pomera se s' mesta na mesto, puši, gleda televiziju, sluša radio, igra sa pašenogom tablić i čeka rešenje o penzionisanju i prvu penziju... Čeka rešenje, čeka, čeka... Nema... Uobičajeno je bilo da stigne za tri meseca. Prodjoše tri meseca, prodje i četvrti... Ništa... Jednog dana pribra hrabrost pa ode u Penziono. Kad tamo ima šta da vidi, ne slažu mu se dokumenta. Svuda Bogosav a na krštenici Bogosov...

Sutra dan podrani pa u Periš u mesnu kancelariju. Tamo se rodio. Šefa mesne kancelarije što ga beše upisao u knjigu rodjenih odavno nema, umro. Selo se raselilo, nema nikog. Po nekog sretne ali niti koga on poznaje niti ko poznaje njega. Odavno otišao iz sela. Na selu ostalo nekoliko ljudi, posao mesne kancelarije se smanjio. Jedan šef opslužuje više sela, dolazi jednom nedeljno... Vrati se neobavljenog posla...

U petak, po onome kako su mu objasnili meštani dolazi šef mesne kancelarije pa on podranio pa ajd ponovo u Periš. Kad tamo šefa nema. Uzeo čovek godišnji odmor. Ima nešto oko kuće da radi. Šta ćeš, ima čovek pravo na godišnji odmor. Sačeka gazda da prodje odmor pa ponovo u Periš... Dodje šef, otvoriše knjigu, u knjizi piše Bogosov. Sve ostalo dobro, i godina i datum i čas rodjenja i roditelji i devojačko ime majke sve dobro samo Bogosov... I pored najbolje volje šef nije mogao

99

ništa. Može da mu izda novu krštenicu ali i na njoj da piše Bogosov. Šta će mu takva, takvu već ima, ali za svaki slučaj uze novu. Krštenica važi šest meseci, da se ne vraća ponovo, da ne traži opet šefa... Dodje u penziono. Objasni situaciju... Nesme niko, propisi su jasni... Dokumenta mora da se slažu...

Angažovao poznanike, prijatelje, familiju, tražio savet od advokata, probao i sa „Mitom“, ne vredi. Nikako da reši svoj problem. Vreme prolazi. Muči, okreće, petlja. Prodje skoro cela moja školska godina. Noću razmišlja, danju po kancelarijama, posle podne odspava, pa opet tako... Ništa...

Niko nezna kako da se problem reši... Pojavi se neka mudra glava pa predloži da se situacija reši preko izjave dva svedoka. Da nadje dva čoveka sa ličnim kartama, koji ga znaju od rodjenja, koji su u vreme njegovog rodjenja bili punoletni i da dadu izjavu u opštini da se radi o istom čoveku... „Gde u ovim godinama da nadjem dva čoveka koji znaju mog oca i majku, koji me znaju od rodjenje pa na ovamo i koji su u vreme kad sam se ja rodio bili punoletni? Kao dete sam došao u Knjaževac. Za ovaj period mogu da sakupim kolikogod hočeš, ali za ono pre, kad sam bio u Perišu, koga da nadjem? Najmladji bi sad trebalo da ima preko osamdeset godina“.

Ode gazda ponovo za Periš. Jedan deo puta se ide peške. U Perišu nema nikoga. Mladi se odselili, stari poumirali. Nadje jednog starca, deda Stamenka. Da li se baš toga sećao ili ne to niko nezna ali godište, mesto rodjenja i prebivanja odgovara. Objasni mu zašto mu treba i šta da kaže u opštini... Drugog nema. Samo jedan čovek koji je bio punoletan u vreme njegovog rodjenja... Opet ništa.

Da li je ljudima dosadio ili našao neku vezu ili „Mita“ pomogao, to mi nije rekao. Prihvatili u opštini da prodje sa izjavom jednog svedoka...

Organizovao gazda prevoz od Periša do Knjaževca. Deda Stamenku službenik pročita već unapred pripremljenu izjavu... „Jel se ti sa ovim slažeš?“ „Slažem“. „Potpiši ovde.“ „Jel može prst?“ „Može... Onda to mora drugačije“. Napisa službenik ime i prezime starca i primedbu da lično ispred njega kao službenog lica stavlja otisak kažiprsta kao potvrdu verodostojnosti napisane izjave. Dadoše starcu jastuče od pečata da umoči prst. Staviše dokumenat na sto. Pokazaše mu gde treba. On pritise. Na belom papiru osta plavo ljubičast otisak prsta od mastila...

Gazda odvede deda Stamenka u kafanu na piće i ručak, posle toga ga otprati džipom do sela. Zahvali mu se od zemlje do neba i požele dobar, dug i srećan život... Sutra dan napravi i overi kopiju, koliko da se nadje zlu ne trebalo, pa odnese dokumenat u Penziono...

Meni se završila školska godina pa odoh na selo. Navraćao sam posle toga nekoliko puta... Počeo da prima penziju...

100

NIKOLO, DAJ JEDNO PIVO

Bio je već čovek u godinama i imao porodicu. Nije imao službu a poljoprivredu nije voleo. Nikada je nije prihvatio. Nije to bilo za njega. Družio se sa decom i omladinom. Nikada nije odrastao. Uvek je govorio: „Ja ću sa vama“. Seoske dece i omladinaca mnogo. U to vreme bejahu u selu po dva odeljenja niže osnovne škole. Bejahu dva učitelja, učitelj i učiteljica. Deca, ugledajući se na starije generacije, uglavnom su upisivali srdnje i visoke škole. U vreme kada nije letnji ili zimski raspust, dani državnih praznika, Nova godina ili vikend na selu nema starije

101

omladine, samo osnovci. Moša nezna šta će sa sobom. Nema njemu ravnih za šah. Ovi što su u selu posluže, ali to mu dodje kao neko prelazno rešenje. Kad nema boljeg daj šta daš. Nije on slabije od sebe, kao što ima šahista, unižavao i vredjao. Nikada ih nije nazivao „pacerima... Kada mu tako bude on dodje već pri zalasku sunca ispred zadruge i sedne na stepenište... Kao prodavac najviše se zadržao, Nikola, Kole, čika Kole, za koga kako. Preko dana bavio se poljoprivredom pa kad dodje sa njive, ostavi ženi da završi poslove oko stoke a on otvori prodavnicu. Trebaće mu penzija, ostari se, ne može čovek celog života na njivi. Otvarao je prodavnicu i ujutru, do oko pola devet, ali u sezoni poljoprivrednih radova retko. Uglavnom je to radio uveče. Doduše, imao je on sina koji bejaše visoki oficir u JNA, ali neće nikome da je na ledjima. Takvi su seljaci

Otvorio Nikola prodavnicu. Baci kofu vode preko stepeništa, sačeka malo da se okvaci, prodje metlom, pa onda još jednu da ispere. Treba ljudi da dodju, da sednu. Da ne isprljaju pantalone. Vreme jesenje ali toplo. Stepenice se preko dana napeku pa voda brzo ispari. Uze one dve pocinkovane kofe pa ajd kod Mite na bunar da ih napuni dok nema mušterija. Trebaće opet za sutra. U selu u to vreme nije bilo vodovoda, bilo je samo bunara... Eto ti i Moše. Sretoše se sa Nikolom na velikoj kapiji ispred doma. Video ga Moša još dok je dolazio, dok je išao uz put, prolazi pored njegove kuće... Zvalo se to kapija ali kapije nikada nije bilo. Nije postavljana. Postojala je samo betonska ograda i stubovi na mestima predvidjenim za ulaz, za kapiju. Isto tako postojala je i mala kapija bez kapije. Nešto promrmlja sebi u bradu, nisam siguran da je i on razumeo šta je rekao. Nikola mu nešto odgovori. Dok Moša dodje do stepenika vukući polako noge kako je obično išao stvarajuči prašinu svojim opancima većim za dva broja, voda što Nikola baci nešto ispari nešto je upi beton. Stepenište beše suvo i čisto. Moša sede i iz džepova svog kaputa, koji kao i opanci bejaše veći dva broja, izvadi pribor za pušenje. Kesa sa trudom, kremenom i ognjivom i kesa sa seckanim duvanom žutim ko zlato i papirom za zamotavanje. Duvan nije kupovao, sadili su za prodaju pa je sam sebi po svom ukusu pripremao. Uze onu kesu sa duvanom, izvadi iz pakovanja list papira i poče da ga trlja medju prste da mu da oblik. U tom momentu pored njega uz stepenište prodje Nikola noseći u rukama one dve kofe sa vodom gundjajući što mu kofa „podliza“ i voda udje u desni opanak. Nema na koga da se ljuti, sam je kriv. Moša stavi duvan u pripremljen papir koji držaše izmedju palca i kažiprsta leve ruke. Desnim kažiprstom ispritiska i poravna duvan u papiru. Obema rukama, uz pomoć palčeva i kažiprsta zamota cigaretu okrećući je napred nazad. Kad beše zadovoljan sa oblikom i tvrdinom prevuče po dužini onaj kraj papira što štrčaše preko jezika. Papir se ovlaži. Još dva tri puta pomeri prste napred nazad motajući cigaretu da se papir dobro zalepi. Uze cigaretu u desnu ruku izmedju palca i kažiprsta, najpre sitnim oštrim

102

pokretima tresnu jedan pa onda drugi kraj cigarete o levi dlan i zadenu za desno uvo gurajući je nekoliko puta napred nazad da nadje što bolji položaj. Kažiprstom i palcem leve ruke isčupa komadić iz one pečurke što potseća na sundjer, što je zovu „trud“ što je kuvanjem u pepelu, sušenjem na promajno mesto i lupanjem drvenim čekićem na tvdom panju za ovu svrhu beše specijalno pripremio. Rasčešlja ga malo noktom desnog kažiprsta. Uze kremen. Podmetnu ga ispod komadića truda. Uze u desnu ruku ognjilo. Pljunu najpre u levu pa zatim u desnu šaku, koliko da se zadovolji formalnost, pa poče da kreše. Kreše Moša. Seva vatra. Varnice lete kroz vazduh kao letnje munje i gasnu padajući na stepenik izmedju njegovih nogu... U tom momentu naidje Draža Lazarević, poznatiji kao Draža Zarijin. Rano ostao bez cigareta. U takvoj situaciji neko bi se unervozio pa bi žurio da što pre kupi a on ne. Drži on svoj tempo... Beše jedan od najbogatijih ljudi u selu. Sve je kod njega bilo krupno i na veliko. Tako je i hodao, polako i na široko. Njegovi pokreti su već na prvi pogled govorili o fizičkoj snazi i moći... Kad pridje Moši na desetak koraka zapodenu razgovor: „Dobro bre Mošo, Boga mu, što mučiš i tebe i taj kremen i mene. Evo ti deset dinara da kupiš sebi šibicu“. Moša za trenutak zastade, odmeri ga pa reče tužno otegnutim glasom: „Pa zar nemaš drugi posao nego da mi kvariš merak.“... Udje Draža u zadrugu. Ništa ne govori. Nikola mu dade cigarete. Zna se zašto je došao. Ne treba ništa da se kaže. Uze cigarete. Ne plati ništa, to će posle. Možda će još nešto da kupi pa kad podje kući oni će da svedu račun. Sede na stepenik pored Moše sa njegove desne strane. Izmedju njih ostade mesto samo koliko da može da se prodje ako neko naidje... „Dobro bre Mošo“, nastavi Draža razgovor dok otvaraše paklu Niške morave, „što ne kupiš sebi šibicu ? Ako nemaš pare za duvan, za šibicu bar imaš“... „Nemoj da zajebavaš sirotiinju“... Draža Zarijin je bio bogat čovek, domaćin. Para je imao ali se nikada nije njima razbacivao. Nikada nije pokazivao svoju moć. Ogromna dvospratna kuća, betonirana avlija, štala puna stoke. Njive velike, lepo obradjene. Primenjene najnovije agrotehničke mere. Prinosi veliki. U polju se odmah prepoznavalo koje su njegove njive. Prvi je počeo da primenjuje duboko jesenje oranje, da koristi samovezačicu i kombajn... Bio je krupan i snažan. Crven u licu. Malo bucmastiji, ali ne preterano. Od napornog rada i dizanja, imao je izraženije stomačne mišiće, ko dva praseta, pa su ga deca često zadirkivala da im je pojeo fudbal. Nije se ni zimi mnogo oblačio. Kad dodje da od hladnoće puca i drvo i kamen, kad se svako debelo obuče, on na košulji i to malo raskopčanoj na stomaku. Nije mu bilo hladno. Držalo se za njega da je jedan od najbolje stojećih domaćina u selu pa i dalje... Posle puno godina, kada više ne beše za posao, kada se kao i svi ljudi njegovog doba poče prisećati prošlih vremena, na istim ovim stepenicama ispriča da je u ono vreme, kada se postavljalo pitanje u novinama da li u zemlji neko ima milion ili ne on je imao... „ Ajde da se kladimo da će sad kad

103

kresnem da upali“ predloži Moša. Ajde bre, celo veče krešeš. Sve prste stuče. Sad ćeš da upališ. „Ajde u po pivo,“ ne odustaje Moša od predloga. Ajde, prihvati Draža, koliko da ubije vreme dok neko ne naidje. Pružiše jedan drugome ruke. Mogu i bez svedoka, dobro se poznaju, neće ni jedan ni drugi da pogaze reč... Uze Moša kremen u levu ruku. Okrete ga malo. Nadje oštru ivicu. Preko njega, zna on na kolikoj daljini od ivice to treba, stavi parče truda. Uze u desnu ruku sa stepenika ognjivo, što ga beše malo pre ostavio. Pljunu u levi pa u desni dlan i kresnu. Sinu vatra. Razleteše se varnice na sve strane a najviše na dole i na gora i pravcu ognjiva. U komadiću truda pojavi se mala svetla tačkica, žar. Zamirisa vazduh izmedju njih na upaljenu krpu. Ne ispustajući komadić truda što beše preko kremena u levoj ruci, poče da pravi nežne pokrete levo desno da se vatra raspali. Ostavi ognjilo na stepenište. Uze cigaretu sa uva. Prevuče je preko jezika da doda vlagu. Stavi je u usta. Prinese trud. Zna se, pali se sa kamena. Povuče kratko nekoliko puta samo ustima, ne uvlačeći u pluća. Napravi se žar na vrhu cigarete. Moša sa uživanjem duboko povuče dim, malo ga zadrža pa izbaci i reče: „Nikolo, daj jedno pivo“... „Daj jedno i meni“ reče Draža... Ne nervira se. Kao da ništa nije ni bilo. „Šta je muva za carskog konja“... Sede tako, puše i piju... „Dobro bre Mošo, nikad te nisam pitao, kako si počeo da igraš šah“?...

„Pa evo, ovako: Bilo je to u vojsci. Prodjosmo obuku. Boga mi na obuci beše teško. Za ništa vreme nismo imali. Prekomandovaše nas, nisam bio neki vojnik. Tamo gde odoh niko me nije poznavao. Teraju nas da radimo, ali mi se izvlačimo, zaklanjamo. Vidim ja oni što se bave sportom, trče za loptom, trče oko igrališta, skaču uvis i daljinu, bacaju nešto, igraju tenis i šah, sviraju, bolje prolaze... Šta da radim, majku mu? Rešim ja da gledam kako igraju šah. Kao pratim, zainteresovan sam. Napolju hladno. Tamo toplo. Lože vatru... Ja sednem na stolici pa gledam... Tako danas, tako sutra. Važno da me neko od desetara ne vidi na krugu. Čim te vide odmah ti nadju neki posao. Palako, palako, vidim, povukao bi ja bolji potez. Ćutim. Vidim ko kako igra, pa sednem da gledam one što igraju bolje. Navikli se na men, nikoj na mene ne obraća pažnju. Po neki put stavim drvo u furunu, kao eto ja sam tu nešto. Priblišim se posle nekog vremena stolu gde igra kapetan. Kapetan je igrao šah. Beše najbplji. Nije mu bilo ravnog. Dali beše prvokategornik ili majstor to sad nemogu da se setim. Da te ne slažem. Sra. Znao je kako koji od vojnika igra pa igra sa onima što su najbolji. Drugi igraju medjusobno. Naviče se kapetan namene. Ja tu stalan. Sedim preko puta njega, malo dalje, da ne smetam, stavim po neko drvo u furunu kliko da ne bude sumnjivo pa opet gledam. Kad partija postane zanimljiva, kad se oko stola okupe ja ustanem pa u prvom redu, odmah iza onih što sede. Ništa ne propustam. Gledam koje poteze povlače. Koj bi ja?... Po neki put ja bi drugačije, ali ćutim. Po neki put vrate poteze pa ponovo, dodju na ono moje... Jedne subote pre

104

podne, kapetan beše komandir straže ili dežurni u kasarinu, nemogu se setim. Sedal on, igra sa nekim. Loše vreme, vojska se okupila pa gleda... Subotom i nedeljom nema zanimanja, nema oficira. U kasarinu samo vojska, od oficiri samo dežurni i komandir straže... Igra kapetan sa jednim. Vidi se, dobri obojica. Vojnik mu zadaje veliku muku. Gubi ali nisam baš siguran da li gubi ili mu popusta. Kapetan je u pitanju. Da ga ne ponizi pred vojskom.... Partija se odužila. Onaj što igraše sa kapetanom se izvini pa ustade. Da li je imao neki posao ili otišao do WC-a neznam. Stolica osta prazna. Kapetan podiže glavu i poče pogledom da traši nekog da nastave partiju. Osmelih se ja: Druže kapetane, mogu li ja da nastavim? Pita me on po prezimenu. Znam li da igram? Da li sam igrao? ... Ma ne, samo da probam. Bi to njemu simpatično pa mi ponudi da sednem. Ponudi mi i bele figure, kao da me ispoštuje. Povuko ja nekolko poteza, onak kako sam videl od njega i od onija što bolje igraju. Odgovara mi on na potezi. Dok sam znal ja brzo vuko potezi ali partija se produži, oteže se. Kvo sag da rabotim. Uvatil sam se u oro... Vidim ja, i ako imamo isto figure, ja sam u prednost. Poče ja sve duže i duže da razmišljam za svaki potez. Skrenu ja partiju na drudji kolosek. Ne igra se više po teoriju. Poče i kapetan debelo da misli za svaći potez. Teramo mi takoj, teramo. Vidim ja poče kapetan da se nervira. Če izgubi partiju pa kvo ču posle... Ponudi mu ja remi... On gleda, gleda, misli se, tvrdi pazar, da ne bude odma, da ne ispadne da je toj jedva dočekal. Da ne ispadne kao da je u po lošu poziciju, pa prihvatil ponudu. Pruži mi on ruku. Prihvati re – mi. Nazva me po prezime, veli, dobro igraš šah. Igral si ti negde. Pravdam se ja. Pa nesam. Samo sam gledal kako drudji igraju. Najviše sam od vas naučil. Beše on sas taj reč počastvovan... Kao što je red i pravila nalažu, uze on bele figure i poče da i redja. Ne priča ništa. Ne pita me oču li još... Naredi i ja oneja crne figure. Poče on partiju sas damin gambit, toj sam posle naučil kako se zove. Ja mu odgovara na potezi dok sam znal kako. Posle toj poče da mislim. Mislim za svaći potez sve više i više. Partija se više ne igra po teoriju. Mora i kapetan da misli. Igramo mi takoj, igramo. Palak se igra. Obojica po mlogo mislimo za svaći potez. Dodje vreme za ručak. On predloži da idemo da ručamo pa posle ručak da nastajumo partiju. Ja kvo ču. Podjo sas njega. Vojska se več beše postrojila u red za ručak. On reče zameniku da preuzme komandu. Ja podjo da stanem u red u moju jedinicu ali on veli. Ajde podji sas men. Ja kvo ču. Moram. Sede on uz astal. Sedo i ja pokre njega. Dotrča jedan od onija što deli ranu, što beše po gospodin. Pita kapetana kvo če. On naruči. Obrati se i men. Ja propado u zam ali nemam sag gde. Neznam kvo da kažem, pa se seti. Reko i ja ču isto. Znam i ja da držim do sebe... Rana sag ubava, ne kao kad sam sas moji. Meso pogolemo. Ložica čista. Leb mek. Donese ni i vodu u čaše. Ručamo mi tuj. Posedemo malko. Popimo vodu pa ajd ponovo u salu da nastajimo partiju. Edni otoše da spu. Edni otoše u grad a edni što beoše

105

zainteresovani dodjoše da gledaju. Mlogo publika. Več se pročulo. Počelo da se govorka Moša če pobedi kapetana...

Provodio sam ja tako sve duže i duže vreme pored kapetana. Oslobadjao me on vojničkih obaveza... Sedi Mošo drudji če toj... Igrao je on i dalje sa onima što su znali da igraju šah po teoriji ali ovaj način, kako sam ja igral bil mu po zanimljiv. Bilo toj za njega izazov. Stavljal sam ga na muće. Čim je imal više vreme pračal dežurnoga po mene: Ajde Mošo traži te kapetan.

I eto. Dodjo ja iz vojsku. Stiže ozgor preporuka da se sela kulturno uzdižu. Počeše i kod nas da igraju šah. Ja se priključi. Sam znaješ kakav sam ja. Nesam ja za drugo. Ja sam za sas decu... Jedva čekam kada če zimus da počne raspus pa da dodju Bisinijan, Strika, Ljubinko, Raka, pa da sednemo.“...

U takvoj priči prolaziše izmedju njih ljudi, jedni uz stepenice, jedni niz stepenica. Jedni sedeše pa odoše. Nikog oni nisu primećivali. Da ih neko pita da li je taj i taj bio u prodavnici oni nebi znali da mu kažu. Draža nudiše Moši cigarete. Moša uzima i pali upaljačem. Ne goni merak... Draža izvadi džepni sat iz malog džepa iz pantalona, pogleda na njega. Za trenutak se zamisle. Ništa ne reče. Ustade. Plati ona dva piva i cigarete, uze još jednu paklu i ode.

OTSECI TU DONJU !

Jelašnica, i ako njeni stanovnici nikako nisu mogli da se slože, uvek je neko kočio, bila je jedno od najnaprednijih sela Timočke krajine. Električnu energiju je imala još u vremenu izmedju dva rata. Organizovali se ljudi pa kroz selo ukopali bandere i postavili električne provodnike, nekako došli do agregata na dizel gorivo i smestili ga u osnovnoj školi u podrumu. Ako ga nije neko prisvojio, verovato još uvek stoji kao nemi svedok jednog vremena. Sa njim je rukovao deda Mijajlo Brka. On se još u to vreme razumeo u struju. Bio je samouk ali spretniji

106

od mnogih što su izučili taj zanat. Svako veče je pustao agregat u pogon. Radio je tako do neko vreme u noći pa ga isključivao ili ostane bez goriva pa se zaustavi sam.

Dodje drugo vreme, kroz selo postaviše novu liniju. Priključiše se seljaci na državnu mrežu. Priključi se i deda Mijajlo. Vidi se na njemu da mu je žao agregata... Već ranije beše postavio na vadi za vodenicu koja je bila izmedju reke i njegove kuće turbinu sa agregatom za proizvodnju električne energije (mala hidrocentrala). Kolike je snage bila i šta je mogla to je znao samo on...

Bio sam dete, još nisam pošao u školu. Odvede me otac kod deda Mijajla Brke da vidm radio, akumulatore i centralu. Pričao je on meni o tome da to postoji. Deda Mijajlo, po struci drejar ali je bio samouki majstor svih zanata, tako se i predstavljao, još u vremenu izmedju dva rata je imao svoju privatnu hidrocentralu, bavio se izradom i popravkom akumulatorskih baterija, popravljao bicikle, kupovao u delovima, sastavljao i prodavao kao nove. Bavio se politikom. Kao političar je bio vrlo neugodan pa su ga u vreme izbora proganjali u Vojvodinu. „Nedao bog da ti udje u kuću“, govoreše moj stric, „za pola sata stekne zakonsko pravo na jednu sobu“.

Zatekosno deda Mijajla u radionici. Gde bi na drugom mestu. Centrira točak za bicikl. Stavio ga u specijalno za to napravljenu drvenu viljušku, viljušku stavio u „šrafštuk“, nekakvim ključem, više liči na praznu konzervu nego na ključ, zateže one žice što su rasporedjene po točku, olabavljuje, okrene točak da vidi „gde baca“, stavi kredu spolja da se obeleži mesto pa opet iz početka... „Pipav posao“... Rekosmo mu što smo došli. „Pa dobro“, prihvati on: „Neka vidi i ovo“... Tek kad sam odrastao i počeo da shvatam neke stvari, zaključio sam da pored toga što je otac hteo da mi ovo pokaže, našao je i jak razlog da ode do deda Mijajla da ukrade nešto od zanata.... Krenusmo u obilazak: „Ajde prvo da ti pokažem akumulatore“... Odvede nas u jednu malu prostoriju u okviru radionice. Nekakve četvrtaste metalne i plastične kutije poredjane po podu. Nisam mogao sa ničim da ih uporedim do tada meni poznatim... Miriše na zimnicu, na sirće, na ljutu papriku... Tu neke staklene flaše i baloni... Neke raznobojne žice razbacane na sve strane... Jedna opšta gužva... Metež... Gledam ja sve to zbunjeno... Pokušaše oni da mi objasne šta je to, čemu služi, kako funkcioniše. Beše to za mene jako komplikovano. Jedino što sam u tom momentu shvatio je da unutra ima neke pločice koje mogu da budu od olova ili čelika i da ima neka tečnost. Kad se sve to tako sastavi, priključi se na struju te se napuni. Posle, kad ti zatreba, na ove kutije se priključi sijalica i ona svetli. Dok sijalica svetli akumulator se prazni i da posle mora, ako hoćeš ponovo da ti svetli, da se napuni. Zapamtio sam i to, kad se radi sa akumulatorima nesme rukama da se dodiruju lice i oči...

„Ajde sad da vidimo radio“. Povede nas deda Mijajlo preko avlije do kuće. „Vidiš gore onu žicu izmedju kuće i radionice. Ono je antena. U

107

nju nema struje... Pogledah ja... Iz više komada sastavljena žica sa koje vise komadići od dotrajale izolacije razapeta na dve motke koje bejahu učvršćene jedna na krovu kuće, druga na krovu radionice. Sa onog kraja što je na kući jedna žica ide u kuću... Udjosmo u kuću. Otac mi očima pokaza prema stolu. Na stolu braončasto žuta drvena kutija premazana bezbojnim lakom. Pridjosmo stolu. Stadoh ja ispred radija. Deda Mijajlo sede na stolicu sa moje leve strane, otac od pozadi stoji i drži ruke na moja ramena. Sa prednje leve strane na kutiji beše svileno platno, sa desne okrugli stakleni prozorčić. U prozorčiću kazaljka koja me neobično beše potsećala na magnetnu iglu kompasa. Kompas sam već negde video. Sa prednje strane kutije u donjem delu bejahu dva mala točkića, jedan na levoj drugi na desnoj strani... „Evo ovim dugmetom se pali“. Okrenu deda Mijajlo onaj točkić što beše u levom donjem uglu u desnu stranu... Nešto caknu... „Sad da sačekamo da se zagreje“. Sačekasmo malo. Poče da okreće točkić što beše sa desne donje strane. „Ovde se biraju stanice“. „Šta li su sad pak to stanice? Mislim ja. Ništa ne pitam... Moskva... Bukurešt... Varšava... Sofija... Glas Amerike... Redja deda Mijajlo gradove... Poče nešto da krči iz one kutije, nešto da klokoće kao kad deda sipa vino iz balona. Poče neko nešto da priča. „Unutra ima zvučnik“, objašnjava deda Mijajlo. Priblizi uvo radiju da bolje čuje... „Ovde sam ja celo vreme rata slušao radio Moskvu... Uvek sam bio informisan iz prve ruke šta se u svetu dešava“... Ništa nisam shvatao. Nisam znao šta da pitam. Razumeo sam jedino da radio može da govori, da peva, da krči i klokoće. Kako je to činio nisam znao. Nisam ni razumeo čemu služi. Nisam shvatao njegovu namenu. „Na isto dugme se i gasi“. Okrenu deda Mijajlo ono levo dugme u levo. Opet nešto caknu i radio prestade da priča...

Idemo sad da vidimo centralu... Kao dete ja sam išao putanjom pored vade. Gledao sam iz daleka neku „skalameriju“ što su je zvali centrala. Nisam smeo da pridjem... Uputismo se iz avlije putanjom ka centrali. Deda Mijajlo napred pa otac pa ja. Pričaju oni medjusobno o nekim njihovim zanatskim stvarima a ja idem za njima i slušam. Osećao sam se kao da sam negde zalutao. Od onolikih stvari što sam do malo pre gledao sve mi se pomešalo u glavi... „Evo stigli smo. To je centala. Ovo ovde je pogonski točak“ pokazuje deda Mijajlo na veliki drveni točak sa poprečno postavljenim daskama po obodu koje idu skoro preko cele širine vade. „Donji deo točka, eno ona daska dole je u vodi, voda dok teče ona je gura napred, točak se okrene, spusta se ona sledeća, tad gura nju i tako opet... Ono što vidiš, to je osovina. Ono tamo na njenom kraju, onaj veliki drveni točak to je pogonski kaišnik. Preko njega ide kaiš. Kaiš okreće kaišnik generatora, eno onaj mali točak na generatoru. Kad se okreće ovaj točak sa daskama, ovaj što je u vodi, pošto je to sve u sistemu, okreće se i generator i proizvodi struja. Iz generatora, kroz ove dve žice ide struja do kuće. Tamo su sijalice, radio, rešo... Problem bude mesec dva preko leta kad se smanji

108

voda, tad se služim akumulatorima... Otkazao sam struju. Tražio sam da me otkače. Šta će mi njihova struja. Zagrmi, ubije je. Padne sneg, pokida žice. Grana dohvati žicu, opet nema struje. Kad ti je najvažnije nje nema. Ovako, bar ne računam na nju... Ako se nešto i desi, sam popravim“

Istina izgleda da nije bila baš takva...To je isplivalo na površinu posle puno godina tu na gredama gde su se okupljali, pili i prepričavali „dogodovštine“... Jednom deda Mijajlo potegao malo više pa uzeo reč: „Ma ko ih šiša i njih... Ću da im plaćam struju. Digli cenu kao da u nju nešto ulažu. Voda ide niz Timok i kad ima centrale i kad nema, i kad se pravi struja i kad ne. Žice postavili, to je za vek i amin, ko je dokle živ... A i nikad nisi siguran u nju. Malo, malo pa je nema... Napisah ja zahtev da me otkače od struje... Dodje električar. Stavi penjalice na nogama. Pope se uz banderu. Ja mu rekoh da otseče samo donju žicu, da se ne muči. Toj dosta... Ako mi nekad padne na pamet da se opet priključim da ne vezuje obe. Treba posle na obe da dodaje nastavke a to nije kao iz jednog dela... Posluša me on. Otseče samo onu dojnju. Nisu se tad električari mnogo razumeli u struju... Ja zadovoljan. Izneso rakiju. Baba napravi salatu. Narezasmo dimljeno meso. Dobro se pogostismo. On zadovoljan... Obično kad nekome seče struju, onaj ga posipa vatrom. Kod mena druga situacija. Ja sam tražio. Ja sam pisao zahtev. Čovek se oseća kao da čini uslugu. Slobodno može da pojede i popije koliko hoče. Raspričali se mi o našim zanatskim stvarima. Ima i od njega čovek nešto da nauči. Zadržasmo se do prvog mraka. Pokaza mu ja kako ću od sad da koristim struju od moje centrale... Okrenuh prekidač, sijalica se upali. On zadovoljan... Nije ovo loše... A kako je u stvari bilo? Ona donja žica, što ju odseče, bila nula. Ja sam to znao. Zašto su u to vreme tako postavljali, neznam... Mora da je bila neka zaštita. Ako se neko penje uz banderu da udari prvo u nju, da ga opomene... Sakupio sam ja stare bakrače i bakar što mi nije za upotrebu pa sve povezao i zakopao u zemlju tu odmah iza kuće. Tu gde kape streja. Treba da bude u vlazi. Bacio sam i malko soli i polio sa vodom. Tako je bolje. Za zakopani bakar sam vezao žicu... E, to što je tako naprajeno je nula. Toj je ona otsečena žica... To sam ja pripremio pre nego što je došao električar da seče struju i isprobao. I da znate da je bolje, bolje svetli sijalica. Nema pada napona po nuli. Ona centrala, ona se okreće na vadu onako na prazno. Eto, po neki put kad nestane struja, kad prekid bude duži, ja se priključim na nju. Neka je ima.

109

POJEDOSMO OVNA

Jesen ali toplije nego što je obično u to vreme. Produžilo se leto. Subota je uveče. Vikend. Mrak pao već u pola pet. Srednješkolci, oni što su tu bliže, Knjaževac, Zaječar poneko i iz Niša subotu i nedelju provode na selu. Okupili se ispred zadruge. Ne mogu da se pomire sa tim da je prošao raspust. Još su pod uticajem letošnjih dogadaja. Beše neko i od studenata, onih starijih, apsolvenata, oni što su odslušali predavanja i odradili vežbe, ostalo im po nekoliko ispita pa su sad tu, na selu. Preko dana uče a uveče se okupe ispred prodavnice. Za one što je bilo mesta na stepeništu oni posedali. Kroz sredinu ostao uski prolaz. Oni što prolaze sa mukom se probijaju. Za one što nema mesta da

110

sednu, stoje oko stepeništa. Stepenište je uvek bilo u centru kao nekakva pozornica, kao arena... Sedimo i pričamo. Po neko pije pivo, po neko sok...

Naidje neko od starijih, odavno je bilo, ne sećam se ko, malo pookasnio, kasno došao iz Timoka iz bašte. Dok je završio poslove oko stoke vreme odmaklo... Obrati se okupljenima iz daleka: „Slušajte, ima nešto važno da vam kažem.“ Prestade žagor, svi pogledaše prema njemu. Zna se to, čim se tako neko obraća sa daljine nešto je jako važno: „Onog bika, što ga ko zna već po koji put prodavaju Talijanima i Grcima, zgazio voz“. „Kako bre zgazio voz, gde ga zgazio?“ Pa zgazio ga, onamo kod Ravanskog puta...“ Stiže do podnožja stepeništa i tu stade. Oni što sede uperiše pogled u njega, oni što stajaše napraviše krug... „Utovarali danas Talijani one junce što ih pre neki dan kupili pa ga Milen i Djura odveli dole pored reke u vrbak. Posle, kad hteli da ga vrate u štalu on se otrgao, krenuo preko reke, preko magistralnog puta pa preko Škodrinog polja dole prema Timoku. Kad je stigao do pruge on krenuo uz nju... Mrak, pruga u krivini, naišao voz iz Minićeva, Milen i Djura mahali rukama, mahali, mahali, ali mašinovodja ih nije primetio i zgazio ga... Stao tek kad je osetio da je u nešto udario, ali šta to vredi... Kasno... Napravio meso...

Odmah posle drugog rata selo je akcijom izgradilo štalu. Zvali su je „Kolektivska štala“. Štala velika. Po svojoj veličini se izdvajala od drugih objekata u selu, od tvrdog materijala sa tlakanom za seno, dodatnim prostorijama za čekićar, žito, brašno i jarmu. Imala je jednu prostoriju gde su slobodno vreme provodili štalari. Ispred štale je bio bunar. Iza štale djubrište. Zgrada usamljena. Na stotinak koraka od nje prvo domaćinstvo. Za ono vreme, pa i danas deluje vrlo ubedljivo... Tih godina u štali su odgajani bikovi za klanje, za meso. Uvek je bilo po stotinak. Kad dostignu težinu počnu da dolaze kupci. Pored kupaca za domaće klanice često je bilo Talijana i Grka. Kao štalari radili su Milen, Djura i Blagoja. Nisu štedili sebe. Nesebično su se zalagali. Hranili ih, pojili, održavali higijenu, pratili njihovo zdravlje. Junci rasni, simentalci, veliki, dugački, debeli, ravni, mazni, ko ladje. Te godine se po lepoti i držanju posebno izdvajao jedan. Bio je sa suprotne strane od ulaza u štalu tako da je prvo on padao u oči. Imao je i ime ali neznam kako su ga zvali. Koji kako kupac dodje uvek prvo njega uzme... Odaberu trgovci bikove, dogovore se kad će utovar i odu. Tog dana kad se vrši utovar Milen i Djura, ujutru, odvedu bika pored reke u vrbak a na njegovo mesto vežu drugog, sličnog. Lep i on ali nije taj. Stoka se premeri, kamion natovari, ode. Milen i Djura ponovo vrate junca, ponosa štale, na svoje mesto da tu čeka novog kupca. Svi zadovoljni. Ko zna koliko je puta tako prodavan...

„I šta će sad sa njim? „Pa ništa. Eno ga onamo zgažen pored pruge u šancu“... „Će da ga daju klanici?“ Ne, neće. Ne mogu. Kad je šteta, neka je. „ Da li je nešto ostalo od njega. Može li nešto od mesa da

111

se izabere za upotrebu?“ „Ne znam, nisam ga video. Pričam samo ono što sam čuo“... „Nije valjda on baš toliko zgažen, od tolikog bika mora da može nešto da se odabere“... „Nema od toga ništa, gadim se kad na to pomislim“... „Kako nema. Pa kako kad ga pre klanja udare čekićem po glavi te ga obore ... Nije bio bolestan, Meso nije staro, nije pokvareno... Pa ako je malo i ubiveno to nije ništa... Krv istekla... Šnicle, pre stavljanja na roštilj, i tako treba da se izlupaju i odstoje.“

U trenutku se organizovasmo. Krenuše trojica sa lampom, nožem i kolicima da odseku but. Mi, što ostadosmo, iznesosmo iz hodnika veliki roštilj što beše služio na svadbama i zabavama. Organizaciju oko pripreme gozbe preuze Toplica, čovek pedesetih godina, za nas omladinu tad beše to čovek u godinama. Crnog lica, velikih brkova i jake brade koju je redovno brijao. Prodoran autoritativan pogled. Ozbiljan. Umeo je da se šali i na svoj i na tudji račun. Umeo je da posavetuje. Da smiri ljute i iznervirane. Da pomiri zavadjene. Kad on nešto rasčlani, vidi se da to nije bilo ništa. Kao i Moša, voleo je da se druži sa omladinom. Umeo je. Stajalo mu je to nekako. Ima starih, pa kad se umešaju u omladinu oni štrče, odudaraju, a on ne. Valjda se tako osećao mladjim i korisnijim. Često je za selo volonterski odradjivao razne poslove. Sam sebi da zadatak i uspešno ga dovede do kraja... Pozva one što su im kuće tu bliže pa im podeli poslove. Ti donesi crni i beli luk, ti donesi papriku, onu crvenu, mesnatu ali požuri da se ispeče na roštilju dok stigne meso, donesi nešto od ljutih paprika. Donesi malo i tucane, vole neki, dobro je i toga da ima. Ti donesi flašu sirća. Treba jedna flaša rakije. Jedan balon vino je malo, ima nas dosta, donesete vi dva. Posla nekoga da iz zadruge od Nikole uzme litar ulja i biber. Izvadi iz džepa svežanj ključeva, odvoji izmedju prstiju jedan od njih pa dade da iz magacina donesu sudove. Viljuške ne treba, samo ono što je potrebno oko roštilja, jede se prstima...

Potpalismo roštilj. Oko roštilja će Moša, on to ume. Pored roštilja postavismo sto. Iz sale iznesosmo nekoliko klupa da se ne sedi na betonu, već je hladno. Dok se roštilj raspali stiže paprika. Rasporediše je po roštilju. Uskoro se po dvorištu poče širiti miris. Dok se paprika peče čisti se beli luk. I on zamirisa. Treba više, stavlja se i u papriku i u meso. Od mirisa pečene paprike i belog luka poče da nam curi voda na ustima. Gutamo pljuvačku... Počesmo sa rakijom. Ide flaša od jednog do drugog, ko će da čeka salatu... Svako od nas zamišlja kao puter sočne i mekane juneće šnicle na roštilju. „Ovakve će biti, onakve će biti... Biće ih previše, ostaće i za sutra.“... Počeše neki da se šale: „Eno ih idu“. Pogledamo... Nema, daleko je. Neko kaže: „Oni poterali celoga bika“. Drugi kaže. „Pa dobro, trojica su, menjaće se“...

Stavi Moša ispečenu papriku u lonac i poklopi je da se opusti, tako se lakše čisti. Poredja ono što je preostalo od paprike da se i to ispeče. Roštilj veliki, dosta stane. Dok se druga tura paprike peče onu prvu počeše da čiste, i redjaju. Paprika crvena, krupna, mesnata, milina

112

jedna. Samo nju čovek da jede. Red paprika pa preko nje sitno iseckan beli luk, prelije se sirćem i uljem pa opet tako... „Uz ovu papriku, kakva je, poješćemo celog bika“, šali se Moša.

Stigoše oni što su otišli po meso... Gledamo, kolica prazna, oni „obesili“ noseve... Šta je?... Nema... Kako bre nema? Pa nema. Ima samo nekolko kostiju i jedan pas što ih glodje...

Šta ćemo sad? Ništa, reče Toplica. Poješćemo pečenu papriku i popiti rakiju pa idemo.

Vreme ide, već je malo počelo da bude i hladno. Počesmo da jedemo papriku i pijemo po gutljaj rakije, da se zagrevamo... Nema šta da se čeka...

Dodje Mošina žena nešto da kupi, stade sa nama pa poče da priča: „Jutros, onamo u Škodrinom polju, odmah iza puta, pobili se Spasin i neznam još čiji ovan i jedan od nji ostao na mestu mrtav.“... „Pa šta će sad sa njim“? ... „Ništa, šta će. Jesen je, ovan krenuo za ovcama, meso smrdi, nije da se jede. Vuna jevtino, ko će da ga šiša, ne isplati se. Ne može da plati dangubu“... U momentu svima nam kroz glavu prodje ista misao: Ovan... Ništa za to što meso malo namirisuje... Nije pokvareno... „Stavi ćemo više belog luka i bibera, posoliti pa nema da se oseti. Jeste da krv nije istekla, ali to je njegovo. Ko će sad na to da gleda. Važno je da meso nije staro, da nije pokvareno, da brav nije bio bolestan. Pa i u mesari ga čuvaju po tri dana pa mu nije ništa. Jesenje je vreme, hladno je“...

Složiše se svi do jednog. Toplica, onima što treba da idu po ovna, reče da ga zakolju pre nego što ga stave u kolica te da uz put koliko toliko isteče krv i još im nešto objasni da urade da meso manje miriše na muško... Potrčaše opet niz selo ona trojica. Jure kolko ih noge nose. Tandrču i poskakuju prazna kolica na dobro napumpanoj gumi...

Moša predade roštilj Toplici pa ode kući po nož, čengele, konopac i još nešto što treba oko sredjivanja ovna. On to ume. Radi sporo, ali uradi. Od nas mladih niko to nije radio. Mi ne umemo. Kuća mu je tu blizu zadruge, pedesetak koraka... Odnese alat i pribor u avliju ispod puta kod Jakovljevića. Tu ima uslova, tu je bunar. Za sredjivanje ovna treba voda. Varadinka, i njen sin beše sa nama, šta će žena, ne može da spava od naše galame, priteče u pomoć. Donese korito, kofu i čašu za polivanje. Uvek je ona bila uz nas omladince, držala nam stranu, opravdavala postupke i imala razumevanje za naše nestašluke... Veza Moša konopac za granu od dunje što beše tu uz sam bunar, za konopac veza čengele, stavi korito ispod, pored korita stavi kofu sa vodom. Zahvatismo još jednu kofu da bude puna i čekamo...

Podelila se omladina u dve grupe. Jedna grupa pored Moše čeka da dovezu ovna i da se nadju ako zatreba. Druga ostala sa Toplicom. U ovoj grupi beše nekoliko nezainteresovanih i gadljivih. Mršte se. Oseti Toplica pa poče da im objašnjava kako on gleda na stvar: „Gledajte ovako. Kad kupiš meso u mesari ti neznaš šta si kupio.

113

Neznaš da li je zaklano što je tako trebalo ili je klano prinudno. Neznaš da li je govedo polomilo nogu pa ga zato zaklali ili je bolovalo od nečeg što nije zarazno pa veterinar dozvolio da se jede i udario pečat. Sve se pojede. Ovo bar znaš. Bilo zdavo pravo. Nastradalo od snage, od viška energije, od muškog nagona. Stradao u borbi za ženama i ti ćeš sad tu da nalaziš nešto. Pa na zapadu, bre, takav propis, ne jede se meso odmah. Mora da otstoji dvadesetčetiri sata...

Stiže ovan... Stavili ga u kolicima na ledja, noge uvis. Moša pridje i nadnese se nad njim, mi gledamo sa strane. Počela fermentacija trave pa se ovnu stomak naduvao i viri iz kolica kao bure. Vidi Moša zbunjeni smo pa kaže: „Nemoj da brinete, to nije ništa. To je tako normalno. To se baca“

Podiže Moša glavu i pogleda prema nama. Shvatismo, treba mu pomoć. Pridjoše dvojica te pomogoše da se okači ovan. „Dobro, sad ću ja sam, samo ako zatreba da mi neko polije“... Poče odozgo od zadnjih nogu i za tren smače kožu. Baci je u stranu da mu ne smeta. Izvadi iznutricu pa baci mačkama koje se kao po običaju okupe kad se tako nešto radi. Nema sad kad da to sredjuje a i džigerica i creva se brzo kvare... Vodu ne upotrebi. Kaže „ovako je bolje, to samo ako mora. Ako se nešto isprlja, a i tad malo. Samo tu“ ... Poče odozdo, otseče vrat, pa plećke pa rebra. Koji kako komad seče stavlja u šerpu što beše tu kraj njegovih nogu... „Nosite ovo Toplici“... Ovan veliki, ima dosta mesa... Iseče Moša paflak, zadnji deo kičme i butove, stavi u drugu šerpu što u medjuvremenu donese Varadinka iz kuće. „Nosite i ovo Toplici“. Poliše mu vodom da opere noževe. „Ovo će sutra da sakupljamo, do sutra neka stoj tu“... Mi, što bejasmo pored Moše, po grupicama krenusmo ponovo ispred zadruge. Varadinka udje u kuću. Već na ulazu u dvorište oseti se prijatan miris ovčetine sa roštilja sa primesom belog luka i bibera... Biće gozbe, svako potajno planira u sebi. Već je po prilično vremena prošlo. Isčekivanje nas iscrpilo. Izgladneli smo... Jedva čekamo kad će Toplica početi da skida meso. Salata od paprike beše završena samo još malo da odstoji. Rakija na dnu flaše. Biće dosta, ne treba više. Sad će meso pa će da se predje na vino...

Do pola noći od ovna osadoše samo kosti oko kojih se po avliji preganjahu nekoliko pasa što ih privuče miris roštilja. Niko se ne požali da mu meso „miriše na muško“...

114

DAJ OVAMO TAJ ŠNAJDEZLI

Pošao sam za Bor, računam niz selo ću pešice a od Pešića, tu je autobuska stanica, autobusom. Taman sam bio kod kolektivske štale, čujem iza sebe neko vozilo. Pogledam, deda Leka, očev ispisnik. Kad dodje do mene on se zaustavi i otvori prozor: „Dokle ideš?“ „Do Bora“, kažem ja. „Ajde samnom do Zaječera pa se posle snalazi.“

Udjoh u kola. Gledam unutrašnjost, raskoš, luksuz, sve na dugme, sve struja i hidraulika... Kupio negde školjku od nekih velikih Američkih kola, kao autobus pa stavio motor od kombajna, šestak, dizel. Kola ko ladja, dugačka, široka, špiluju, „Bjuik“. Pitam, kao što je običaj kad te neko poveze kako ga služi. „Dobro, ne žalim se. Pouzdan, malo troši, doduše ne može da ide brzo ali ja ne idem na trke. Jedina

115

mu je mana što se malo poviše čuje ali ja sam nagluv pa mi to ne smeta.“ Pitam kako se snalazi za delove, kaže: „U njemu nema šta da se pokvari, baš ako se nešto desi pravim sam, prepravljam, prilagodjavam, podešavam, snalazim se“...

Od kako pamtim, imao je kamion i taksirao. Bio je vozač i mehaničar samouk. Nema šta nije mogao na vozilu da popravi, preradi i podesi. Jedno vreme je na kamionu ugradio bure za „disu gas“, prepravio motor pa kao gorivo koristio drveni ugalj, onaj što seljaci bacaju kad peku rakiju. Sam sebi napravi ugalj pa se vozi. Bio je jedan od najstarijih vozača u Srbiji a možda i šire...

„Kako se snalazim za delove, pa evo ovako, sad ću da ti ispričam kako sam pre neko vreme prošao sa baba Stevanom, Bečlijinom suprugom: Pojeo se zavrtanj od duge upotrebe. Gledam, niti je „milimetarac“, niti je „isa“, vrh na lozi zaobljen ali nije „vitvord“. Nemam takvu nareznicu. Setih se ja, pa kod Bečlije. Kovač u penziji ali još uvek čuva alat, tvoj komšija. Stari majstori, kovači, imali su uglavnom svaki svoj standard. Koliko je to bilo loše, toliko je bilo i dobro. Kod onoga ko ti je nešto pravio tamo moraš i da ga održavaš. Znalo se: „To pravio Bečlija... To pravio Ivan u Minićevu... To pravio Bule Ciganin... To Alavužda“. Ako se nešto pokvari ti kod njega...

Reko ja Bečliji šta me muči i pokaza mu onaj zavrtanj. „To je šnajdezli. Ajde ovamo“... Uvede me u radionicu... Čista kao apoteka. Nigde trunke prašine. Na zidovima daske. U daskama zakucani ekseri. O ekserima vise alatke. Ima tu svega i svačega. Sve nešto specijalno. Vidi se alatke pohabane od upotrebe ali čiste. Skide sa eksera jednu ručno otkovanu šinu sa rupama različitih prečnika ovako u red od najmanje do najveće. Eto, to je to... Šnajdezli. Probasmo... Ma odgovara. Dade mi Bečlija bez reči: „Evo, posluži se“...

Napravih ja šta sam hteo, ispade bolje nego što sam se nadao. Sunce samo što nije zašlo, još malo pa će večera, podjo do bašte dok se još nije smrklo da uberem nešto za salatu. Nema Bog zna šta, nije ni neki kvalitet ali tu nam blizu. Posadili smo crni i beli luk, leju onih ranih crvenih rotkvica što idu uz rakiju, malo paradajza, malo krastavaca, nekoliko reda paprike. Eto, koliko da se nadje, da ne idemo daleko. Glavna bašta nam u Trnovaču.

Bašta, znaš gde nam je? Ide se odozgo putem pa, tu kod tebe, kad se zamine Kode, skrene se levo pa putem do putanje, tad se skrene desno, ide se malo putanjom i odmah tu pored Maslarove bašte. Može da se ide i putem pa kad se zamine Bečlija skrene se levo kroz Laćin jabučarnik pa kroz Maslarovu baštu i eto tu si, ali tu idemo retko, da ne gazimo ljudima travu. Bečlije Čeda i Žarko braća, u istoj avliji, svako ima svoju kuću. Čeda sa baba Stevanom a Žarko sa Linom. Bata, Žarkov sin, u to vreme beše negde na službi. U avliji orah, pravi hladavinu, koriste je obojica. Žarko je imao svoju radionicu i svoj alat a Čeda svoj. Žarko je petljao nešto sa šporetima na drva, popravljao, za

116

to mu nije trebao baš neki alat. Čeda, od kako je otišao u penziju, ne radi za druge. Ako nešto baš zatreba za sebe... Kad je prestao sa zanatom, odredio je jednu prostoriju u štali i tu stavio celokupan alat sa kojim se služio, ništa nije otudjio. Ne treba mu ali voli da ga ima, udje tako po neki put u radionicu pa gleda, nekada mu je hranio familiju. U radionicu je često ulazila i baba Stevana. Ona je održavala red. Tek sam kasnije saznao koliko je i ona bila vezana za to... Bunar, podrum, pomoćne prostorije, štala i obori su bili zajednički. Kad se gleda odozdo od puta izgleda kao da je u pitanju jedno domaćinstvo.

Kad sam već krenuo u baštu, reših da prodjem pored Bečlije da mu vratim šnajdezli. Ajd odozgo, ajd, ajd pa kad stigoh do njega ja viknu s' puta... „Nije tu“, javi se baba Stevana odozgo sa onim njenim muškim glasom, beše ispod šupe. Pomislio sam da je Bečlija u bašti ili u vinogradu, ne ide on daleko, pa nastavih, možda ću da ga tamo nadjem ili kad se vratim da pokušam ponovo. Imali su oni dole jako lep vinograd i baštu. Dosta vremena su tu provodili, naročito predveče. Za razliku od nas oni su to održavali za primer. Nisam hteo ništa više sa njom. Računao sam to su muške stvari, to se nje ne tiče, ona se u to ne razume. Nisam hteo da je sa tim zamaram, da joj pravim obavezu. Nisam tad znao da se ona u to razume, da je to zanima. Plašio sam se, ako joj dam onu alatku, da će i ona, kao većina žena to negde da zaturi, zaboravi, kad Bečlija zatraži ona neće moći da se seti gde je stavila... Nekako mi beše previše stroga, ne mogu da je molim za takvu uslugu, da je obavezujem. Plašio sam se kako bi to ona prihvatila, da me ne izgrdi... Nastavih put. U desnoj ruci praznu korpu za ono što treba da uberem a u levoj ona alatka. Kad baba Stevana vide da ja odlazim, do tad beše ispod šupe, krenu preko avlije sa ovolikim koracima pravo prema meni. Skoro kao da trči. Žena u godinama. Krupna. Koščata, ima je poprilično, povijena u kukovima, izbačena zadnjica... Stari ljudi, oni što su pogrbljeni oni su povijeni u ledjima a ona nekako drugačije, u kukovima... Zadnjica, imaše je poprilično, još više se tako isticala. Nekako izbacila je unadzad pa kad ide kao da je zanosi... Duga suknja se spustila napred, sa strane široka, samo mete sa njom... Ide baba Stevana sa onim njenim krupnim, brzim i otsečnim koracima pravo na mene. Kad korača nekako zastajkuje dok prebacuje težinu sa jedne noge na drugu. Nekako secka... Sa onom svojom masom, snagom i odlučnošću delovaše zastrašujuće... Kolikogod se ja trudim da umaknem, ona više žuri... „Stani, zašto bežiš? Vrati se! Gde ćeš sa tom alatkom? Daj to ovamo!“ Sve dok ne poče da viče za mnom nisam znao šta hoće, mislio sam žuri nekim svojim poslom... Ko bi za baba Stevanu rekao da sa tolike daljine i to izmedju taraba može da prepozna svoju alatku?

Beše delovala na mene kao neka stroga osoba, izbegavao sam da je gledam u oči, uvek kad sam pored nje gledam nisko. Nisam je mrzeo, nije mi žena ništa činila, ali nisam voleo sa njom da imam neki

117

dodir. Retko sam je zagovarao kad se sretnemo, dobar dan za dobar dan i prodjem. Sa Bečlijom je bilo drugačije...

Prepadoh se ja od baba Stevane, uvuko vrat u ramena, zaneme, bejah zatečen, na trenutak se izgubih, neznam šta da joj odgovorim... Stadoh, okrenuh se, pridjo uz ogradu, spustih korpu na zemlju, naslonih laktove na vrhove taraba, u levoj ruci šnajdezli... Šta ću, moram, nema drugog izlaza, čekam da dodje. Baba Stevana stiže, ništa ne govori, zgrabi onu alatku i istrže mi je iz ruke. Okrenu se na drugu stranu pa opet onako sa onim njenim krupnim, otsečnim koracima ode ispod šupe, vidi se ljutita, udje u radionicu a ja uzeh korpu u ruku pa u baštu... Nisam tad znao da ona nije imala lošu nameru, plašila se samo da se alatka ne izgubi...

Prodjoše nekoliko dana, vidim Bečlija sedi na pragu kuće, drži nešto u rukama. Ne vidim baba Stevanu po avliji pa svratih da mu kažem da sam vratio alatku, da se zahvalim i usput da mu ispričam kako sam prošao. Bečlija je bio sušta suprotnost. Uvek raspoložen i spreman za šalu. Govorio je polako i ubedljivo. Nekako privlačio je ljude. Kad se čovek nadje u njegovoj blizini, oseća da iz njega izlazi neka dobrota... Želiš da ga slušaš... Ne možeš da se odvojiš od njega, ne možeš da kreneš... Kad se našali, kad priredi neku zgodu uveče ispred zadruge, ljudi se hvataju za stomake, po tome je bio poznat... Nije nikoga vredjao... Nije nikoga ponižavao... Niko se na njega nikada nije naljutio... I kao mjstor je bio dobar i pošten... „Aaa, takva je ona... Stroga“ klimnu Bečlija nekoliko puta glavom... Mnogo je on nju voleo, poštovao i cenio... Poštovala je i ona njega i njegov zanat... „Provodila je ona dosta vreme sa nama u kovačnici. Donosila nam ručak. Održavala higijenu... Umela da udara čekićem i u dvoje i u troje, nedao Bog da neko od nas pogreši ritam, ode glava... Kad uveče završimo sa poslom, mi muškarci sednemo da pričamo i popijemo a ona prebriše svaku alatku i okači na svoje mesto. Često se tako našali na svoj račun, kaže, sakupljaj Moravka alat i sutra će da nam treba, tako neki ciganin, neki kovač kao ja, naredjivao svojoj ženi... Sve je znala...“

118

MANEVARSKI METAK

Za svakog lovca, pored lovačke sreće, dobre puške i dobrog kera je jako važno i kakvo mu je oko i ruka – kakav je strelac. Nema lovca čiji je ker loš, nema lovca čija je puška loša i nema tog lovca koji će reći da promašuje

„Što moje kuče“, tako se obično govorilo za kera, „može da pronadje divlju životinju to nemože nijedno. Danas mu nešto nije dan. Ovi, što nisu nikakvi dižu galamu, laju a on ima jako osetljive uši pa mu to smeta. Nemože on u gužvi. Taman izoštri sluh a ono ovi ovde zalaju, njemu to kao da ga iglom ubodeš u mozak. Ovi što samo trče na tamo na ovamo i zapišavaju drveće i ograde, sve pokvare. Kad je tako, ne možeš od njega ni da očekuješ da nešto pronadje... Kad bi samo

119

mogao da vidiš kakav je to pas kad smo sami u lovu. To je čudo. Kao da nije ovaj. Pametniji je od nekih lovaca ovde.“

Puška... Puška je jako važna. Svaki lovac ima najbolju pušku... „Nemoj da gledaš na to što je spolja ovakva. Što je ovako uništena, što ju nagrizla rdja. Jes da nosi malo u levo ali bije sve u jedno mesto. Ja sam na nju navikao. Znam koliko da korigujem. Koliko sam ja divljači sa njom poubijao... Ma nebi ja nju menjao ne znam za kakvu.“

A oko i ruka, to je posebna priča. Oko toga su se mnoge opklade sklapale i priče ispredale... Kad se tako na kraju lova lovci okupe, pogotovu kad im nije bio dan pa ništa ne ubiju ili pak imaju sreću pa ulove divljač nešto ranije pa imaju vreme za gozbu. Sednu i počnu priče, zadirkivanja, prepucavanja i prepirke. Sve te njihove prepirke što onom što ih prvi put sluša izgledaju ozbiljno, sve je to bezazleno. Na kraju se niko na nikog ne naljuti. To je ritual, ceremonija, folklor. Bez toga lovci ne mogu. To je sastavni deo lova. Neki više zbog toga idu u lov nego zbog divljači.

Ima i onih što uživaju u pripremi specijaliteta od divljači. U lovu svako u po nečemu uživa i dokazuje se.

Šljive se polomile od roda, neka starinska vrsta koje više nema. Kad se stigne na red, kad dodje kazan, peče se preko cele nedelje kod jednog domaćina. U selu je bilo nekoliko kazana na točkovima. Vukli su ih volovima. Gde je blizu i zgodno komšije se okupe te na rukama preguraju kazan... Ide redom kroz selo, od domaćinstva do domaćinstva. Retko se desi da nekog zamine. Baš ako iz nekog razloga neko ne može. Kako se kazani sele, tako se sele i oni koji to koriste kao mesto za sastajanje. Prilika je to da se ljudi sastaju, da se druže, da ugovore poslove, da se izjadaju, da uteše jedan drugog, pa i da se pohvale... Kad ljudima nešto kažeš lakne ti. U početku, dok se ne popije po nekoliko čašica vode se uglavnom ozbiljni, domaćinski razgovori. Kad ljude ona sveža prepečenica opusti i zbliži oni predju na zgode i šale...

Došao Petronija Beličko kod Živka na kazan. Celu tu porodicu su zvali „Beličkovci“ a evo i zašto. Retko je u Jelašnici pa i u okolnim selima bilo plavih ljudi, pogotovu od muškaraca. Taj što je bio plav nekako je odudarao. Kao crna ovca. Bio je kao neko čudo. Ljudi su u to vreme retko putovali pa su znali ono što je tu, u njihovoj blizni, što ih okružuje... Eto, zbog toga je deda Mile, prvi od Beličkovaca dobio taj nadimak a posle je išlo redom i ako svi od naslednika nisu bili toliko karakteristično plavi...

Sakupile se komšije približnih godina, što se u narodu kaže ispisnici, popili po nekoliko čašica rakije pa krenuli na uspomene iz prošlosti... „Ajde Petre da nam ispričaš kako si Vojislavu iz Šumaka podmetnuo manevarsku municiju... Deda Pera je bio dobar lovac. Nikad se iz lova nije vraćao praznih ruku. Stavi pušku o rame i krene. Nije u to vreme bilo obavezno da se kao danas lovi u grupi. Važno je bilo da je

120

registrovan kao lovac i može da lovi kadgod i kolikogod hoće. Doduše, postojalo je i onda neko nepisano pravilo i lovačka etika. Nikad se nije odstreljivalo više nego što je trebalo i poštovao se lovostaj na pojedine životinje u vremenu kada su bile noseće ili dok doje i podižu mlade... Pored toga, što je imao lovačku sreću, znalo se to, bio je i odličan strelac. U lov je uglavnom išao sa karabinom, jako retko je nosio sačmaricu. Verovatno zbog toga što je mogao da ubije divljač sa veće daljine. Za njega su govorili da je bio jedan od retkih lovaca koji je mogao da pogodi orla u letu...

„Doneli odluku da više ne može u lov da ide lovac sam nego mora da se ide u grupi. Verovatno hoće da i oni lovci što do sad nisu videli zeca vide to čudo. Da i oni probaju zečje meso... Sad, kad čovek ubije divljač ne uzima ga onaj što ga ubio nego ga dele. Kao nezna se ispred koga će da izadje. Izašao ispred tebe pa si ga ubio ti, da je izašao ispred nekog drugog ubio bi ga taj... Ubio bi ga vraga... Nego da ne nalazim svemu manu. Nije ni to tako loše. Vidi se ljudi. Ispričaju se. Kako čovek ostaruje sve mu više i više treba društvo. Nekako nije mu baš to toliko važno dali će nešto da ubije ili ne, važno je da se druži... Dok nije bio ovaj grupni lov ja sam često išao u lov sa Vojislavom iz Šumaka. Mladji od mene, noge ga služe. Išao sam ja i sa njegovim ocem u lov. On je približnih godina sa mojim Miletom ali on prekinuo sa lovom. Ne može više. Pušku preuzeo Vojislav... Skoči zec sa legala. Nadju ga kerovi. Počne da beži. Opalim ja, opali on. Vidim ja bolje on pogadja od mene. Pucamo u istoga zeca. Pogodimo ga obojica. To što je malo u stranu, to je moje. Njegov pogodak baš u centar. Po neki put opalim ja, zec još trči, opali on, padne. Šta ću, godine čine svoje. Svestan sam ja toga...

Od kako poče ovaj grupni lov, on poče da se pravi važan ispred drugih. Sve on bolji. Sve on nešto iznad ostalih, iznad situacije... Hoće da se pokaže. Želi da ga postave za lovočuvara. Dok druge zadirkivaše meni sve jedno. Smejem se i ja ali poče i mene da ponižava: Kako promašujem. Da je zec kao krava ja ga nebi pogodio. Lisicu nisam ubio još od kad. Vukovi prolaze pored mene a ja ih ne vidim... Najviše za ono što sam počeo da promašujem... Malo po malo poče da iznosi moje bruke dok smo zajedno išli u lov... Pripremih se ja da mu doskočim. Da ga obrukam...

Jurismo mi po Širokoj padini, jurismo. Dodje podne, ništa... Videsmo nekoliko zečeva. Opališe po nekoliko metka... Kad se ništa ne ulovi, ljudi se najviše smore. Kad priblizi vreme za ručak i da predahnemo, ja se malo izdvojih u stranu pa drugi metak odozgo stavih da bude manevarski, onaj sa drvenim zrnom... Ako naidje divljač meni dovoljno jedan. Opalim pa ću posle da stavim drugi a ako ne onda ništa. Ne mogu da punim pušku ispred ljudi. Znao sam ja, kad sednemo da ručamo ili na kraju lova, on će da počne da vredja. Počeće da se pravi važan. Da me zadirkuje...

121

Namesti se baš kako sam očekivao i zamislio. Nije moglo bolje... Sakupismo se mi. Sedosmo pored izvora da nešto stavimo u usta, da se odmorimo i napravimo plan za posle podne. Da se dogovorimo na koju će stranu da idemo. Ko će da tera. Ko će u zasedi... Znam ja kako ću, pogledam gde će Vojislav pa sednem preko puta, da sam mu na očima. Izvadismo ko je šta poneo za ručak. Poče u krug ona flaša sa rakijom... Ovi zečevi, vadi Vojislav dimljeno meso iz ranca, stavlja na čaršav što ga beasmo tu na ledini rasprostrli, pojedoše mi celu svinju, ubiće me otac... Namužismo se mi dobro. Popismo po malo vina... Boga mi povratismo se... Može se sad ovako... Poče on, kao nešto gleda na stranu a meni prigovara... Ja se nadjoh prozvan... Iskoristi situacju... Nisam smeo mnogo da čekam, plašim se da se ne predje na drugu temu: Bre, iako me godine izvinjavaju, kažem ja, još se ja vama mladima nedam. Još ja mogu sa vama da se nosim. Za nešto mogu da vam priznam ali za pušku još ne. Da mi je neko nešto od ovih momaka rekao pa ajde, a ono ti... Ajd da stavimo metalni novčić... Ajde... Pristade on... U pivo... U pivo za sve nas, pristado. U gajbu... U gajbu... On beše pošao sa sačmarom, kao namešteno za ono što sam ja pripremio... Idi stavi novčić onamo na čvor, poslah ja Stevu, on beše najmladji... Tako, na jedno sedamdesetak koraka od nas nas beše jedna kriva trula kruška, šuplja iznutra, samo kora od nje, valjda nekada i grom beše u nju udarao, gleda u nas, ko stvorena za metu. Iza nje brdo, zrno nemože nigde...Samo tako... Gledaju oni oko nas našu prepirku, sve im ravno ko će da bude bolji. Njima je da se zabave. Da se nešto dešava pa makar na čiju štetu. Da ima šta da se priča ispred zadruge. Stavih Stevi nekoliko novčića u šaku, poneo sam za takvu situaciju. Steva stavi jedan novčić na čvor. Jel tako dobro?... Dobro!... Skloni se sad!... Ko će prvi da puca?... Obično kad se tako takmiče u gadjanju svako izbegava da bude prvi. Uvek je nekako lakše da budeš drugi. Već ti situacija bude na pola poznata... Znaš svoju mogućnost a video si onog kako je prošao... Očekivao Vojislav da ću da pokušam da mu uguram pušku da on puca prvi, ali ja ne... Ja ću prvi... Iznenadiše se prisutni... Uzeh ja pušku. Onako kako sam sedeo ja samo prekrstih noge, namestih nišan, ubacih metak u cev, obmotah remen oko lakta pa naslonih lakat na levo koleno. Uperih pušku prema krušci... Tajac... Može muva da se čuje. I oni psi što do malo pre na tamo na ovamo juriše i daviše se i oni se primiriše... Kao da i oni nešto očekuju... Oseća životinja... Opalih ja. Pade novčić... Sagnu se Steva pa ga uze i pokaza... Pogodjen! Malo sa strane ali pogoden!... Ajde sad ti. Dado ja Vojislavu pušku. Vojislav uze, pogleda nišan pa ga namesti kako mu odgovara, udari zatvarač odozdo, puška se otvori, ispade čaura od metka što sam ja opalio. Udari zatvarač od pozadi pa na dole te ubaci metak u cev, onaj, što beše drugi po redu, manevarski, sa drvenim zrnom. Za to vreme Steva stavi drugi novčić. Nanišani... Siguran on u sebe. To je za njega miš. Bio je on jedno vreme probni strelac u

122

Vojnotehničkom zavodu u Kragujevacu... Donosio rakiju na posao pa ga izbacili... Kad puška ne seje, njemu gde prodje prvi metak kroz tu rupu prolaze svi... Poznavao je on moju pušku. Pucao sa njom, nije imalo potrebe da je proba... Opali... Svi gledaju prema kruški. Ništa se ne dešava. Misle ljudi da je pogodak u samom centru, da je zakucana, pa se zato ne pomera. Pridje Steva... Nema ništa!... Nije pogodjena!...

Nisam mu rekao, ubio bi me... Reći ću mu kad se nadjemo tamo na onom svetu...“

ČE DA VIDIŠ

Odslužio Moša zatvorsku kaznu. Došao. Pustili ga. Zašto je bio u zatvoru niko sigurno nezna... Neko kaže: „Bio blagajnik u zadruzi, pa proneverio neke pare.“ Neko kaže: „ Loše vodio knjige. Nešto zabrljao pa imali veliku štetu.“ Neko kaže: „ Podmetnuli mu oni što pokrali pare, oni se izvukli a on odrobijao“. Neki kažu: „Uhatio neku ženu u bašti u kradji pa je udario kolcem preko ledja, znaju čak i koju ženu. Ona ga tužila, i on eto, odležao skoro dve godine. Šta češ lopove zakon štiti.“ Bilo je raznih nagadjanja, svako je imao svoju priču. Kad čovek čuje tolike priče opravdano se pita da li je i sam Moša znao zašto je bio na robiji.

Kao što rekoh vratio se Moša iz zatvora isto onakav kakav je i otišao, ide polako, malo povijenih ledja, uvek gleda nisko, u zemlju,

123

uvek zamišljen, govori malo kroz nos ali jasno i razgovetno, Svaku reč, svaku rečenicu izgovara od početka do kraja. Nikada ne treba da vam nešto ponavlja. Retko se kada kome prvi obraćao. Uvek je bio sam sa svojim mislima ili je možda to samo tako izgledalo. Niko nije mogao da ga definiše. Retko je učestvovao u razgovore, mada se ponekad uključivao sa svojim pogledima na probleme i svojim gledanjem na stvari ali to je bilo retko, samo koliko da se pomene. Umeo je da se izoluje u društvu. I ako je oko njega bilo puno ljudi on je bio sam sa svojim mislima. Ako mislite da nije pratio razgovor, varate se. Znao je sve šta se pričalo. Sve je mogao da ponovi ali jednostavno bio je takav čovek. Ljudi, i ako tek što je došao iz zatvora, nisu zazirali od njega, nisu ga se plašili kao od kriminalca i prestupnika. Od pojedinih koji kada izadju iz zatvora ljudi se klone, sklanjaju im se sa puta, zaobilaze ih, da im ne stanu na rep, da ih nešto ne izazovu i povrede. Jednostavno za svakoga Moša je bio Moša, onaj Moša kao i pre zatvora, kao i da nije išao u zatvor. Nikada se sa nikim nije svadjao i prepirao, Važio je za mirnog čoveka. Po prilično je bio lenj. Bavio se poljoprivredom, ali što kažu seljaci: „Nije se pretrzao“. Nikada nije bio rob malogradjanskim stvarima. Nije mu bilo važno kakva mu je kuća, šta mu je u koći i dvorištu, koliko je čist i uredan, šta je obukao. Lepo se oblačio samo za proslave i svetkovine. Tog dana nije odudarao od ostalih. Mnogo mu je bilo važno da je u društvu. Bez društva nije mogao. Uvek je medju prvima dolazio i sedao, kada to vreme dozvoljava, na stepenik ispred seoske prodavnice a kada je vreme loše na jednu od dveju klupi koje stalno bejahu u prodavnici.

Stiže „preporuka“ odozgo, mora sela da se kulturno uzdignu. Preporuka je bila jača od svake direktive. To je moralo da se sprovede. Što se direktive, stavova idogovora tiče tu je moglo možda nešto malo i da se zaobidje, nešto malo i da se izvrda ali preporuka je bila preporuka i to je moralo da se sprovede do kraja. Po selima, ne samo u Jelašnici, formiraše razne sekcije, sportske grupe i timove: fudbal, košarka, streljaštvo, šah, biblioteka sa odabranim delima, dramska sekcija, folklor, lovačko udruženje. Selo veliko, u punoj snazi, dvesta domaćinstava. Omladina, potencijal. Jelašnica i Jelašničani su, od kad se pamti, uvek i u svemu bili medju prvima.

Devojke iz okolnih sela su se otimale koja će da bude Jelašnička snajka. To je bila čast. Nije smela svaka da se drzne toga. Bile su to samo one odabrane, najbolje, što su držale do sebe, dobro naučene i vaspitane, iz najboljih kuća, one što su mogle da se uključe i prihvate jedan novi način života i razmišljanja, da ne odudaraju od okoline. Da se ukućani nje ne stide, da ih ne ogovara selo... Boga mi , sve što dodjoše bejahu devojke i žene za primer. Da smo ih mi vaspitavali nebi umeli tako. Ni jedna ne napusti dom. Ni jedna ne obruka familiju. Ni jedna ne obruka selo. Kojagod gde da ode pronese samo lepe stvari o selu. Svuda nam osvetlaše obraz. Ponosile su se time što

124

su Jelašničke snajka. I mi se sa njima ponosismo i svuda ih hvalismo. I zetovi nam bejahu za primer. I one i oni bejahu dostojni Spasinih rečiju: “Ono što je Meka za Muslimane to je Jelašnica za Timočku krajinu”…

U toj situaciji Moša nadje sebe, ispliva na površinu, dodje do izražaja, zasija punim sjajem. Ljudi tek onda shvatiše onu njegovu smirenost, povučenost u sebe i zašto je stalno u mislima. Zašto se izoluje od okoline...

Upisa se Moša u sekciju za šah. Ko bi to za Mošu rekao? Čovek polu pismen. Mislili su da je on za šah samo čuo kao i većina ljudi koji imahu na selo važniji posao od toga. Na šah su ljudi u selu gledali kao na nekakvu misaonu igru, kao na nešto nedostižno, na nešto neobično, nešto za šta treba velika pamet i da čovek brzo misli. Pominjalo se i to da ima nekakva teorija a to je trebalo naučiti, za to treba veme. To je trebalo da se prati. Nije to kao nešto drugo, naučiš za nedelju dana pa gotovo. Uvek izilazi nešto novo. Novi problemi, rešenja, poboljšanja u otvaranju, nastavak partije. Ne može to da svari svačija glava. Najpre da se nabavi literatura. Mnogi su na šah gledali kao na dangubu, kao na nešto od čega nema koristi...

Sede Moša za stolom i zauze mesto za uvek... Tu osim njega niko nije sedeo. Znalo se, to je Mošino i kvit. Sa druge strane su se menjali protivnici... Nalakti se. Stavi slepoočnice u šake. Ne pomera se. Ljudi, što ga gledahu sa strane, bilo je tu i publike i onih što gledaju televizijski program, bejahu govorili: „Moša kao konj, ima usmerivače da ne gleda na stranu, samo napred. Da mu ništa ne odvlači pažnju“...

Retko je kad Moša izgubio partiju. Nije bio za igranje na sat, na vreme. To dugo nije radio. Izbegavao, nalazio razne izgovore. Po neki put je i priznao: „Nisam ja za toj“. Niko nije znao gde je, kad i kako naučio šah, nikom to nije ni palo napamet da pita, znalo se Moša igra šah i gotovo. Istina je izašla na površinu posle ko zna koliko godina jedne večeri dok su Draža Lazarević i Moša sedeli uz pivo na stepeništu seoske prodavnice.

Dugo godina je igrao. Bio je stalni člman u timu Jelašnice. Bio je i u ekipi šahista koja je učestvovala na seoskoj olimpijadi gde je Jelašnica osvojila zapaženo mesto. Do duše nije sedeo za tabIom, okretao je prase. Ne zato što nije znao da igra. Igralo se na vreme a on je igrao na svoj način, nije dovoljno poznavao teoriju pa je za svaki potez trebalo dugo da misli. U to vreme Jelašnica je imala jake šahiste. Duško Bisin, Ljubinko Radenković, Rade Raka, Slobodan Strika, Bojko Krivina, Bata Pešić, Velja Lukić, Moša i još mnogi. Sve bolji od boljega. Oni, iskreno govoreći, nisu baš bili pravi šahisti sa sela ali tu su povukli prve poteze i često igrali. Većina od njih je bila razbacana po gradovima, tamo gde su bili vezani poslom, po Zaječaru, po Knjaževcu, po Nišu. Nisu to bili naivni šahisti „paceri“. Dobro su bili potkovani teorijom, neki su od njih igrali i na prvim tablama... Kada potreba za

125

Jelašnicu, svi su tu, svi kao jedan. I jezik im torlački, ne trebaju im legitimacije...

Dok je Moša netremice pratio situacije na tablama, onima koji su se raspitivali: “Ko su ovi“, Moša je odgovarao: „Videćete“ . Za malo im umače prvo mesto. Bili su alavi. U partiji, čini mi se da ju je Strika igrao, samo ona ostala da se dovrši, sve se živo okupilo oko stola da gleda. Bili su u prednosti. Pokupio Strika protivniku sve figure i kraljicu i lovca i konja, ma sve. Skinuo ga do gole kože. Rešio da ga matira pa Bog. Protivnik se neda. Malo figura, široko manevarsko polje, doduše, nemože se reći ni za protivnika da je bio neiskusan i da nije dorastao situaciji, izbegavao je sve napade i zamke. U sredini partije dok ne bejahu završene ostale, dok se nije nazirao rasplet protivnik Striki nekoliko puta pružaše ruku i nudjaše re – mi. Da je ponudu prihvatio, nerešen reziltat ove partije bi doneo pobedu i prokrčio put ka finalu ali Strika neće. Postigao veliku materijalnu i pozicionu prednost pa mu je ispod časti da u toj situaciju prihvati ponudjen nerešen rezultat. Sada u ovoj situaciji, i ako je opet dovoljan re – mi za pobedu i prvo mesto, protivnik neće da prihvati nerešen rezultat i ako bi mu to možda Strika, i pored toga što to nikada u karijeri nije uradio, što bi mu to bilo ispod časti i dostojanstva, što bi šahisti rekli „kurvinski“, zbog opšteg interesa ponudio. U tom metežu i zanosu pade zastavica, Strika izgubi partiju „na vreme“ a Jelašničani finale.

OKLOPNICI

Imali smo baštu na stotinak koraka od kuće. O bašti se starao moj otac, majstor Dobri, tako su ga svi zvali, beše u penziji. Vreme letnje. Bio sam na godišnjem odmoru u selu, trebalo je nešto da uradim oko kuće. Majstor Dobri iskoristi što sam tu, da se nadjem babi i dedi pri ruci i da prigledam baštu, da je polijem da ne izgori od sunca i da isčupam po neku travku da je ne guši pa ode u banju da se malo oporavi... Na polovini puta izmedju naše kuće i bašte sa desne strane puta Batina kuća. Tu u hladu oraha i ispod šupe Bata je provodio najveći deo vremena. Stalno nešto majstoriše. Bio je dobar majstor. Kao mladić je izučio zanat kod Djurića u Knjaževcu. Sad radi uglavnom iz hobija. Za dušu. Da ubije vreme. Čini seljacima razne usluge. Uglavnom popravlja sitnu poljoprivrednu mehnizaciju: pumpe za bašte,

126

freze, kosačice i motorke za drva. Usluge najčešće ne naplaćuje. Ako baš neko zapne... Radio je za hvala. Zadovoljstvo mu je bilo da nekome pomogne a za uzvrat ima društvo koje je mnogo voleo i koje mu nikada nije bilo dovoljno. Kretao se nekada po Evropi pa mu valjda sad to nedostaje.

Sunce se već spustilo nisko ali još uvek vrućina. Letnji dan. Sredina leta pa ne samo da je danju vruće nego i preko noći. Krenuo sam da uberem nešto za salatu za večeru i da vidim kako je bašta. Da je ne ispustim. Da mi otac kad dodje iz banje ne prigovori... Taman pored Batine ograde, on me spazi i pozva da svratim kod njega. Otvorih kapiju. Udjoh unutra. Ispod šupe sede Bata i Milovan na onim malim stoličicama sa po tri noge. Pored noge im flaša sa rakijom... Ne pije on uvek, ali eto da mu se nadje. Da ispere grlo. Kad neko naidje da ima. Da se vidi da je tu. Na neki način flaša rakije pored nogu je deo folklora, majstorski imidž. Kakav je to majstor kad tu negde na vidnom mestu nije flaša sa rakijom. Rukova se ja sa njima i požele im srećan rad. On se zahvali. Često je on mene zvao kad vidi da prolazim putem. Kadgod mu je bila potrebna moja pomoć nije se ustezao da me zamoli. Po neki put me zvao i iz čistog mira. Onako. Da svratim da malo popričamo. Čudo mi beše što tu zatekoh Milovana. Prvi put ga vidim kod Bate. Doduše i Milovanovi su tu negde u blizini imali baštu ali koliko mogu da se setim on nije nikad radio na poljoprivredi, svrati samo do bašte do svojih, postoji malo, nešto popričaju pa ode. Nikad nije svraćao kod Bate. Beše sa službom negde na stranu. Niko nezna baš šta je radio. Kažu mlati se tamo nešto a izgleda da je bio na dosta visokom položaju. Beše nekoliko godina mladji od mene. Pravio sam se da ga dobro poznajem jer mi neprijatno beše da pitam šta radi i čime se bavi... Bata ispoštova to što žurim, ne ponudi stolicu da sednem nego odmah predje na stvar: „Treba nam brzorezna burgija od tri milimetara ali da bude oštra“. Znao je on da kod mog majstor Dobrija ima svaša u radionici. Družili su se oni nekad. Dolazio je Bata kod njega u radionicu... Od kad pamtim moj otac je prikupljao alat. Voleo je sve da ima. Nije voleo da uzima na zajam a ni da pozajmljuje. Još deda Leki, njegovom ispisniku, nije zaboravio onu burgiju od osam milimetara što mu je dao pre trideset godina pa mu ovaj polomio. Jes da je vratio drugu, novu, ali nije to to. Ona je bila od onih belih, BB... Volim i ja da imam svoj alat. Dal' će baš da mi nešto potreba ili ne, nije važno. Eto, neka ga ima. Ne volim nikog da molim, a i kad čovek uzme nešto na uslugu, kao da je tako pisano, kolikogod da vodi računa, uvek se pokvari ili polomi. Kad mi nešto zatreba kupim... Za razliku od oca, davao sam na uslugu, doduše birao sam kome dajem.... Ima majstor Dobri toga dosta, neće da primeti... Jedna dve burgije više manje... Vratih se kući, to mi je tu blizu. Nadjoh u radionici dve burgije. Pustih brusilicu te ih dobro naoštrih. Od oca sam naučio kako se oštre spiralne burgije... Zovnuh Batu sa kapije da mu ih dam. Pridje Milovan te mu dado a ja odoh u baštu. Nabrah od svega po

127

nešto. Vidim, trebaće sutra da se polije. Mora rano da se ustaje. Bolje je kad se bašta poliva po hladovini. Kad opeče sunce sve se obari... U povratku zastadoh ponovo kod Batine kapije da pitam dali su se uslužili. Bata vidim nezadovoljan, nervozan: „Ma jok, neće“. „Kako bre neće? „Pa evo dodji da vidiš, neće“... Daj da vidim šta to bušiš. Ostavih kotaricu sa povrćem pored kapije, da je ne vučem sa sobom, pa udjoh ponovo kod njih. Gledam na onom niskom stočiću ispred njihovih nogu mala ručna bušilica, nekoliko burgija i jedna figurica, kao šišarka od jelke, kao neki oklopnik. Gledam ja. Vide oni da ja ništa ne shvatam pa uze Bata onu figuricu da mi objasni. „Vidiš ovog vojnika. Treba ovde, pored noge, da mu zabušimo rupu da osloni koplje ili ratnu sekiru, da ne ispada, ali ono neće. Tvrdo. Burgija samo kliza...“Uzeh ja onog oklopnika u ruku... Gledam... Obratih im se na torlačkom jeziku, i ja sam Torlak: „Od kog metala vam je ovo“... „Pa livena bronza zar ne vidiš. Kakav si ti to inženjer“. Čudim se ja: „Kako bre da ove Dobrivojine burgije neće da to da buše“. Uzeh jednu od onih burgija. Pogledah u vrh. Prodjoh preko vrha desnim kažiprstom: „Pa evo oštra, kako da neće?“. „Neće bre, neće“, brani se Bata. „Evo da vidiš, probaj“. Uspravi Bata onog oklopnika na sto. „Uzmi burgiju“ Uzeh ja bušilicu u levu ruku, poznato mi je to, često to radim: : „Gde treba da se buši ?“ „Eto tu, tu, baš tu pored noge, pored tabana, jel ne vidiš gde je udaren kirner ?„Pa ne vidim, naravno da ne vidim, nemam naočare“. „Evo ti naočare“. Skinu svoje pa mi dade. Uzeh ja naočare, stavih na oči. „Jel vidiš sad?“ E, ovako se može, sad će da bude, sad vidim. Oslonih ja burgiju. Počeh da okrećem desnom rukom... Ništa... Burgija samo kliza. Gledam i čudim se. Da mi je neko pričao, nebi mu verovao ali sam sam probao. Pitam: „Dal' ste probali sa svinjskom masti? Čuo sam od strica, koji se beše u svašta razumeo, da je mnogo dobro kad se buši nešto tvrdo, da se burgija umoči u svinjsku mast. Probao sam, i zaista je tako... I navoj kad se narezuje mnogo je bolji kad se ono što se narezuje namaže svinjskom mašću.“ „Ma probali smo bre sve, i vodu i ulje i tovatnu mast i svinjsku mast i loj, sve što smo znali sve smo probali, neće pa neće... „Dobro, sad ću ja to da vam rešim. Idem da napravim burgiju, ona mora da buši. Ako i to ne uspe ja drugo neznam.“ Zainteresova se i ja, što kaže narod: „Ne može ciganin da trpi vruće gvoždje“... Uzeh jednu vidija burgiju od četiri milimetra pa je dovedoh na tri, znam da ima i od tri ali nisam imao vremena da tražim, naoštrih je za rotaciono bušenje pa ajd ponovo kod Bate. Mrak već počeo da pada, Bata upalio svetlo. Dadoh mu burgiju, on je stavi u bušilicu. Zateže. Umoči u svinjsku mast. Milovan uspravi onog vojnika. Ja stojim i pratim sa strane šta se dešava. Bata nacilja. Poče da okreće... „E, ovo će da bude, zakačinje, seče. Daj još, obrati se Milovanu“. Milovan otvori onu kartonsku kutiju što beše pored njihovih nogu, kad ona puna figurica. Raznorazni vojnici. „Šta vam je to?“ Iznenadih se ja. „E, sad će da ti kažemo, zaslužio si“. Ovi ovako izliveni vojnici kad se stave u stajsko djubrivo te odstoje

128

četrdeset dana, objašnjava Milovan, budu kao da su proveli u zemlji osam vekova... „Pa štaće vam tolika vojska?“ „Ne možemo mi da postignemo kolko se to u Austriji i Italiju traži...

Odoh ja. Oni ostadoše da buše... Nikada više o tome nisam razgovarao sa Batom. Nisam se ni setio da ga za to pitam... Nisam više ni Milovana video kod njega.

BRANKO NA KROVU KOMŠIJINE KUĆE

Mačka na krovu komšijine kuće to nije nikakvo čudo. Vidja se. Da čovek vidi pticu na krovu ni to nije čudo. Svaki bi da roda napravi gnezdo na njegovom dimnjaku. To je sreća. Rode donose decu. Ljudi se raduju kad na krovu svoje kuće vide rodu, ali da čovek na krovu vidi psa, e to u svojim godinama nisam ni video ni čuo. Da mi je to neko pričao nebi mu verovao.

Branko je pas Slave Jocića iz gornjeg kraja sela. Kuća mu je velika, dvospratna, na trista korka uz put od sredine sela, od zadruge, na raskrsnici gde se skreće za Pangarce. Po struci je mašinski inženjer, mladji od mene. Čovek u punoj snazi. U slobodnom vremenu uzme šumu u zakup na pola pa što je za drva proda kao drvo a što je za gradju proda kao gradju. Što bi se reklo vredan i radan, ne dangubi.

129

Jesenje vreme, sezona seče drva za ogrev. Ima puno ljudi koji se ovim poslom bave. Nema toliko posla koliko se nude. Ja nekako u njega imam najviše poverenja od svih koji se u selu i okolini bave ovim poslom. Pre nekoliko dana smo se dogovorili da iseče bagrem i orahe i proda ih za moj račun. Imam dve parcele u donjem delu sela onamo preko reke izmedju Maslarovog i Alavuždinog mlina. Na pristupačnom su mestu pa može da se radi po svakakvom vremenu. Nije kao ono u planini pa se po blatu ne može. Nismo utanačili kad će. Prepustio sam njemu. Ne obavezijem ga. Ne žuri mi se. Odradiće on posao kad obeća. Zavisi od toga kakvo je vreme. Po kiši se nemože. Ja ne želim da imam obavezu. Nemogu da dežuram.

Kad Svevišnji hoće nešto da namesti on namesti: Pošao sam da sakupim orahe koji bejahu popadali od kiše. Nisam prešao ni dvadeset koraka od kad izadjoh sa kapije i krenuh niz put krckajući orahe koje bejah poneo u džepu jakne, sezona je oraha pa ih sad svi jedu kadgod im budu slobodne ruke. Niz selo se začu traktor. Ja se sklonih u stranu i stadoh. Okrenuh se a ono Slave sa Kostom na traktoru i za njima trči mali crno-beli pas. Stadoše pored mene: „Mi pošli onamo da odradimo posao“ obrati mi se Slave... „Eto kad oće ono oće. Kao da smo se dogovarali. I ja pošao onamo da podberem orahe“... „Baš dobro da nam još jednom pokažeš medje i šta da sečemo“...

Onaj psić, sitan rastom, mlad, u punoj snazi zavukao se izmedju zadnjih točkova traktora i gleda netremice pravo u mene. Na prvi pogled iz njega beše zračila neka bistrina i radoznalost. Još uvek nisam kod njega izgradio poverenje... Gledam i ja njega. Za početak bolje da je dalje od mene. Neznam kakva mu je narav. Ima svakakvih pasa... Nekada sam se strašno plašio pasa, svaki je lajao na mene. Od kad mi ode otac sa ovog sveta, verovatno da se to samo poklopilo, kao da se nešto prelomilo, psi me zavoleše. Koji me gde vidi on prilazi. Umiljava mi se. Ide za mnom. Više ih se ne plašim. Razumemo se. Umem sa njima, naročito sa onima bez pedigrea, lutalicama. Od onih sa pedigreom se i dalje plašim. Sa njima ne umem da uspostavim kontakt. Po neki put me i sramota od ljudi koliko me opsedaju. Znam ja da to ne priliči mom statusu. Supruga me grdi. Čisto me bude stid. Ali šta ću. Opsedaju me. Neznam kako da ih se rešim. Sa jednim zviždukom sam mogao sve lutalice u okolini da pokupim oko sebe... Žena me grdi a ja joj odgovaram, bolje je da čovek ima jednog prijatelja više nego neprijatelja. Kad idem gradom pa vidim da nekog napadne pas ili grupa ja ga izgrdim: „Što laješ? Jel te dira nešto? Što se kačiš za čoveka?... Sram te bilo!...“. I da vidite čudo, pas prestane da laje, ostavi čoveka, podigne rep, počne sa njim da maše, pridje da ga pomilujem ili nastavi svojim putem...

Potapšah sebe po desnom kolenu i počeh da tepam: „Kuc, kuc, kuc... Mala kuca, lepa kuca, dobra kuca. Pas me umiljato pogleda, poče da maše repom, da vrti glavom i krenu prema meni istežući vrat

130

napred nudeći svoju umiljatu glavicuse da ga pomilujem. Ništa ne traži, nikakvu materijalnu korist, hranu, samo pažnju i ljubav. Želi da je zapažen, da ga primetim, da mu posvetim pažnju i ukažem poverenje, da sa njim podelim ljubav, da može i on ispred svojih da se pohvali, da kaže evo to je moj prijatelj...

Kad vas napadne grupa pasa dovoljno je jedan od njih da vas zna, makar to bio najmanji i najslabiji medju njima, on će za vas garantovati, izdvojiće se iz grupe i dotrčati do vas, radovaće vam se i tako pokazati ostalima da u vas ima poverenje, garantuje za vas da nemate lošu nameru, da im nećete nauditi, svi će prestati da laju, počeće da mašu repovima, prići će vam i ispoštovati, čak i oni najveći i najjači i oni će sa punim poverenjem prići i onjušiti vas, bićete pod njihovom zaštitom jer imate prijatelja medju njima. Oni to poštuju i nikad ne zaboravljaju...

Predjoh nežno nekoliko puta svojom rukom preko njegove glave i vrata. On još više ispruži svoju glavicu napred i isteže vrat kao da želi da u tom momentu upije što više od moje ljubavi koju mu nudim. Uhvatih ga rukom za grlo ispod vrata i protresoh. Pitah ga kako se zove. Slave reče Branko. Baš lepo ime, slikovito. Brani gazdu i kuću od zlih ljudi i zveri... Slave upali traktor i krenu, podjoh i ja za njima. Branko pored mene....

Pokazao sam medje i šta da se seče i krenuo kući, čeka me posao. Sa mnom podje i Branko. Predjoh reku preko drveta koje beše palo iz Aleksandrijinog šljivara. Potkopala ga voda. Branko pregazi reku pored mene. Idemo tako... Čovek i pas... U društvu se ne ćuti. A ko da priča. Ja. On sluša i klima glavom. S’ vremena na vreme me radoznalo pogleda kao da će reći: „Pa dobro de dobro“. Ide sa moje desne strane, ni sporije ni brže. Prati moj tempo. Celog puta sam mu obećavao i hvalio komad govedje kobasice što htedoh da pojedem za doručak, što mi ne beše po volji pa ga ostavih na djubrištu, nisam ga bacio... Idemo nas dvojica tako u razgovoru. Stigosmo do kapije. Udjosmo u avliju. Povedoh ga u ekonomski deo dvorišta gde beše djubrište. Pas radoznao ko dete. Kao da shvata gde ga i zašto vodim. Stigosmo. Pokazah mu: „Eno kese“. Podiže glavu i pope se svojim prednjim šapicama na betonsku ogradu. Gleda u pravcu kese. Kesa se plavi i onako vlažna blista i presijava od sitnih kapljica kiše koja do malo pre rominjaše. Prosto mami... Kao i svaki pas medu prvim stvarima što nauči u životu je da se u kesi često nadje nešto za pojesti...Kesa pocepana. Branko kao da je nešto predosećao, pridje, omirisa, zavuče na kratko njuškicu unutra. Kao čovek zavrte glavom nekoliko puta, pogleda me tužnim pogledom onim svojim okicama što do malo pre radoznalo sijahu pavo u oči kao da hoće da kaže: „Nema. Pojela maca... Beše mi ga žao... Kao neko dete... Nisam imao ništa drugo da mu dam... Oseća on... Gledajući ga u oči imao sam utisak kao da me

131

teši: „Nema veze. Nemoj da se sekiraš. Važno je da smo se nas dvojica lepo družili.“

Nisam više imao vemena za njega, trebalo je da radim stepenište za garažu pa ga izvedoh na put da mi ne kvari posao, da ne gazio po svežem betonu. Jedno vreme beše stajao ispred kapije čekajući da se smilujem i pustim ga ponovo unutra pa se negde izgubi. Već sam bio i zaboravio na njega. U jednom momentu cviljenje me natera da bacim pogled na krov komšijine kuće. Branko na krovu... Gleda šta radim... „Šta ćeš gore? Će da padneš odatle“... Gleda pravo u mene kao da hoće da kaže: „Samo ti radi svoj posao, ja ću da budem ovde“... Kako se popeo niko nije video. To samo on i Svevišnji znaju. Uz zid sigurno nije. Verovatno odozgo od štale redom sa krova na krov. Niko mu nije pomagao. Gleda kako da sidje kod mene. Komšiku, koja u tom momentu beše prolazila putem zamolih da ga zagovara dok ne „trknem“ po kameru. I eto tako, Branko dostojanstveno šeta po krovu i zauzima razne poze kao maneken a ja slikam. Moram. Kad ispričam da sam video kuče na krovu niko mi neće verovati, ovako imam dokaz... Završih slikanje. Molim ga da sidje, da mu pomognem a on neće. Zna kako će... Nastavih posao tamo gde sam stao. On neko vreme gledaše sa krova pa kad mu ona kosina dosadi, videlo se po njegovom vrpoljenu da mu nije ugodno, niti može stajati niti sedeti niti ležati, on se preselu sa druge strane kuće na ravnom delu krova iznad ulaza i tu na divnom jesenjem suncu provede celo poslepodne uživajući kako to samo psi umeju.

DEDA MIJAJLO, MILOVAN DJILAS I OSTALI POKOJNICI

(Pismo Žarku Nikiću - Vankuver)

Pedesetih godina prošlog veka odvede me otac kod deda Mijajla Brke da vidm radijo, akumulatore i centralu. Deda Mijajlo, po struci drejar ali je bio samouki majstor svih zanata, tako se i predstavljao . Još u vremenu izmedju dva rata je imao svoju privatnu hidro centralu, bavio se izradom i popravkom akumulatorskih baterija, Popravljao bicikle, kupovao u delovima, sastavljao i prodavao kao nove. Bavio se politikom. Kao političar je bio vrlo neugodan pa su ga u vreme izbora proganjali u Vojvodinu. „Nedao bog da ti udje u kuću“, govoreše moj stric Mile, „za pola sata stekne zakonsko pravo na jednu sobu“.

132

Jelašnica, i ako njeni stanovnici nikako nisu mogli da se slože, uvek je neko kočio, bila je jedno od najnaprednijih sela Timočke krajine. Električnu energiju u selu je imala još u vremenu izmedju dva rata. Organizovali se ljudi pa kroz selo ukopali bandere i posavili električne provodnike. Nekako došli do agregata na dizel pogon. Bili su smešteni u osnovnoj školi. Ako ih nije neko prisvojio, verovato još uvek stoje u podrumu kao nemi svedoci jednog vremena. Sa njima je rukovao, deda Mijajlo Brka. On se još u to vreme razumeo u struju. Bio je samouk ali je bio spretniji od mnogih što su izučili taj zanat. Svako veče je pustao agregate u pogon. Radili su tako do neko vreme u noći pa ih isključivao.

Kao što svemu prodje vreme tako i agregatima. Kroz selo postaviše novu liniju. Priključiše se seljaci na državnu mrežu. Priključi se i deda Mijajlo. Vidi se na njemu da mu je žao prošlog vremena i njegovih agregata... Nekako u to vreme beše postavio na vadi za vodenicu koja je bila izmedju reke i njegove kuće turbiu na vodu koja je mogla da okreće agregat za proizvodnju električne energije (mala hidrocentrala). Kolike je snage bila i šta je mogla to je znao jedino deda Mijajlo. Ne verujem da se nikome poverio.

A sad da pomenem i ovog drugog pokojnika, Milovana Djilasa, laka mu zemlja bila. (Ja, kao pravi mudri čovek u godinama pozivam se na pokojnike, nije to moj pronalazak, to sam naučio od pokojnog čika Sime (Mone) koji je uživao da laže do neba – zabavljao drugare u poodmaklim godinama – pričao svoje doživljaje. Napravi uvod „E i meni se isto tako nešto dogodilo i oplete“. Ako bi osetio da oni što ga slušaju posumnjaju u priču on se odmah pozove na pokojnike „ Pa nisam bio tu samo ja, bili su tu pokojni taj pa pokojni taj pa pokojni taj i.t.d. Uglavnom prisutni pokojnici su bili isti ljudi - ljudi od ugleda, domaćini, od reči (pokojni Rata Čoveja, Pokojni Sima Čoveja, Pokojni Vule, pokojni Petar Grof, pokojni Ljuba Petrović). To je najsigurnije jer to nemože da se proveri.

Elem, da sada, posle ovolikih uvoda ispričam ono što sam naumio. Bilo je to negde 1968. ili možda 1969. godine – odavno je bilo, ko će toga baš da se seti. Bio sam na drugoj godini studija u Boru. Odem kod berberina da se podšišam, za njega nisam siguran ali najverovatnije da i on ore nebeske njive a berbernice, siguran sam u to, više nema. U berbernici gužva. Čeka se na red. Nikako mi nije jasno kako danas nema tolikih gužvi kod berberina, da li ih ima više ili ima manje kose. Da bi ubili vreme dok se čeka, sedi se na klupi ispred koje je manji stočić sa novinama. Sada kada pogledam sa distance i ta klupa je imala svrhu (niko nije mogao da se šiša preko reda – uglavnom sa desne strane se ustajalo za šišanje, svi se pomere za po jedno mesto a na levoj strani sedne nova mušterija i odmah zgraba novinu. Mnogo dobar pronalazak, šteta što neje primenjen i na druge oblasti. Bilo je tu

133

raznih listova. U ovoj mojoj priči mislim da se radi o Ilustrovanoj politici, možda je bio i Nin, vrag će ga znati, nisam više siguran o kojoj se novini radi (onda su bile sve u crno beloj tehnici) ali sam siguran u ono šta sam pročitao. Mislim da je naslov teksta bio „Zašto je osudjen Milovan Djilas“. Koliko mogu da se setim, čovek o kome govorim u to vreme je bio na slobodi, kao discident, negde u Americi. U Jugi se u to vreme o njemu nije govorilo. Ljudi mojih godina (u to vreme omladina) nisu ni čuli za njega. Ja sam za njega čuo u trećoj godini gimnazije od gazde gde sam stanovao, opet pokojnik – pokojni gazda Bogosav, mnogo dobar i pametan čovek, bio je pekar i kockar (stavljao pekaru na kocki – na tablića). U tekstu je bilo kako će izgledati Jugoslavija devedesetih godina. Bila je i karta. Ja mlad i neiskusan – mislim sve što leti sve se jede. Jugoslavija u tom periodu, da ne pominjem vodje jer znamo svi koji su bili, stabilna – puca od snage, pomislih „Vidi budala šta lupeta, pa i u pravu su oni što su ga odstranili iz politike i osudili“ (valjda beše nešto i odrobijao).

Pošto mi Svevišnji dopusti, gledao sam kako se raspada Jugoslavija, sve je bilo isto tako kako je napisano u tekstu i novini o kojoj govorim. Znači sve je bilo unapred pripremljeno – sve se znalo kako će biti samo mi to nismo znali a i danas nam izgleda to nije jasno. U razloge ne ulazim. Ništa nije bez razloga. Svako je imao svoje interese. Malo se proteglo u vremenu za nekih petnaestak godina jer nije išlo baš tako lako kako se planiralo. Verovatno da nisu bili uzeti u obzir svi sticaji i okolnosti. Mnogo mi je žao što ne zamolih berberina da uzmem tu novinu ili da je bar „prisvojih na nepristojan način“ da ne kažem nezakonit. Danas bi imao potvrdu kod drugara za ono o čemu govorim a ovako morate da ni verujete na reč. Ako posumnjate u priču ja ću, kao čika Sima, da se pozovem na pokojnike.

Sve ovo napisah samo zato da bi mogao da kažem „ Sve ima da se složi da se zbude što je pisano“ . Mi smo isuviše sitni da bi mogli nešto da promenimo.

134

Biografija

Moje ime je Dragoljub Jovanović. Sin i snaja me zovu Gaša. Tako me zvao i otac dok sam bio mali. Rodjen sam 09.11.1948. godine u Jelasnici kod Knjazevca. Diplomirao sam na Rudarskom fakultetu u Boru 1977.  Iste godine sam se zaposlio u Rudniku bakra Majdanpek i ostao mu do danas veran.

Te davne 1977. godine, sa koferom iznošenog veša i punog “fiće” udžbenika i literature iz oblasti rudarstva, u vreme kada su stručnjaci lako dolazili do posla, učini mi otac uslugu i

135

doveze u ovo rudarsko naselje gde sam zatekao miroljubive starosedeoce i ljude dobre volje sa svih strana i svih vera koji se ovde nadjoše svi sa jednim ciljem da sebi izgrade bolje sutra, podignu decu i mirno odavde odu u zasluženu penziju. Kofer i veš pojede zub vremena, a literaturu i očevog “fiću” čuvam za uspomenu unucima. Literaturu, možda će je i oni koristiti, a fiću, po želji oca, da mu se njime igraju praunuci, “da znaju da im je pradeda bio šofer”.

Počinjući stranicu “DELO” na Website zapitao sam se šta bi prema opšte prihvaćenim društvenim normama, (moralnim normama), to bilo «delo», i kada čovek otpočinje sa delima. Ne mogu za sada drugačije, do da se izrazim jezikom diplomata: “Delo je multilateralno korisna stvar po čemu čovek postaje prepoznatljiv”, a vreme kada će čovek početi sa delima je jako rastegljiva stvar isto kao i delo. Moje delo, može se reći, započinje sa zapošljenjem a vezano je uglavnom za rudarstvo i rudarenje u Majdanpeku i okolini.

Radio sam pet godina kao smenski inženjer, zatim 18 godina kao inženjer projektant i odgovorni projektant, od 2000. do kraja 2006. godine radio sam kao rukovodioc Rudarske pripreme i odgovorni projektant, od januara 2007. pa do 20. Oktobra 2008. godine proveo sam na mestu Upravnika Površinskog kopa od kada sam na mestu Pomoćnika direktora za rudarstvo. Nisam liderski tip.

Nije skromno ovo ja da kažem ali za 33 godine rada ostavio sam veliki pečat na površinskim kopovima Rudnika bakra Majdanpek i mislim da bi moje iskustvo dobro došlo mladjim kolegama. Sa jednim delom mog doprinosa možete se upoznati u odeljku  ” DELO “ na Website: http://djovanovic.wordpress.com

Volim svoje zanimanje i posao. Uvek sam se trudio da mi vreme ne prodje “uzalud”.   Ako bi nekada ponovo bio u prilici da biram, izabrao bi opet isto.

Srećno sam oženjen suprugom Milenom sa kojom imam sina Mladena.

Moja interesovanja van profesionalnog života su bila a i danas su mnogobrojna i različita. U pojedinim oblastima, kao što je sport, imao sam velliki uspeh.

Eto tako sa godinama dodje nešto čoveku pa krene. Počne da se bavi  nečim što mu u mladosti nikad nebi palo na pamet:  Počeo sam u svojoj 62. godini da pišem priče, priče iz seoskog života.

136

137