PISMO PREDSEDNIKU TITU OD 15. OKTOBRA 1967. GODINE

Druže Predsedniče,

Veliki broj učesnika, a kratkoća vremena za razgovor u Topuskom 5. X 1967, učinili su da sam odustao od namere da onde iznesem opširnije neka svoja zapažanja o prilikama na Kordunu te uzimam slobodu da vam to, što sam bio pripremio za taj razgovor, iznesem u ovom pismu. Molim Vas da mu posvetite pažnju, jer je moja jedina želja da Vam ovim putem stavim na raspolaganje još neke podatke kako biste mogli upotpuniti Vašu predstavu o onome što ste videli i čuli prilikom Vašeg putovanja kroz Liku, Kordun i Baniju. Ja se osećam i dužnim da to učinim zato što narod toga kraja, a isto toliko i rukovodstvo komune Karlovac i Vrginmost, direktno očekuju i traže od mene i od mnogih naših drugova (bez obzira što formalno ne zauzimamo nikakve političke funkcije) da budemo tumači njihovih nevolja i planova razvitka.

Može se misliti, a i ja tako mislim, da u takvim očekivanjima i zahtevima naroda i političkih faktora našeg kraja ima dosta iluzionizma, a isto tako i neverice u efikasnost redovnog demokratskog mehanizma, što već samo po sebi govori o jednoj ne baš normalnoj situaciji. Smatram i danas da se ovim (»neredovnim«) putem ne bi smelo uticati na rešavanje problema nijednog kraja u našoj zemlji, da ovakav put ne bi smeo da se ozakoni kap stalna praksa (iako sa sličnim putevima i dan-danas još uvek služe mnogi krajevi na relaciji komuna—republika — federacija) jer bi se time još više potkopavali i slabili demokratski mehanizmi, a suština problema je upravo u tome' da su na terenu o kome je reč baš ovi mehanizmi slabo ili nikako delovali od rata do danas. Ovo što sam rekao i jeste razlog što sam, unatoč ponovljenim ranijim zahtevima da Vas u bilo kojoj formi informišem, sve do sada ustezao se od takvog koraka. Da to danas ipak činiin, nalazim za to opravdanje, prvo, u izuzetno teškom položaju u kome su se našli pomenuti krajevi već davno pre, a još više posle reforme, i, drugo, u činjenici da sam od političkih foruma komune Karlovac bio pozvan da učestvujem u razgovoru u Topuskom i zadužen da, zajedno s ostalim drugovima, doprinesem sagledavanju realne situacije. Prema tome, molim Vas, da ovo pismo bude tretirano samo kao moj prilog diskusiji na koju sam bio zvanično pozvan. S obzirom na to da sam ja, po svojoj funkciji, ipak samo »spoljni posmatrač« prilika na Kordunu, unapred prihvatam mogućnost da će moje konstatacije i ocene ponegde biti preterane i jednostrane, iako ja, u ovome času, nisam svestan takvih grešaka. Ali, uz sve ostale podatke s kojima raspolažete, nadam se da ni ovih par podataka neće štetiti donošenju Vaših konačnih stavova.

I

Situacija

Druže Predsedniče,

Prilikom Vašeg putovanja kroz Liku, Kordun i Baniju Vama su predočeni, kroz razgovore, a i zorno, neki rezultati, sadašnji problemi i putevi daljnjeg razvitka privrede ovog kraja, tako da bih ja ovde želeo da podvučem samo neke momente iz ove obiasti. To je, u prvom redu, pitanje cesta. Osim nove magistrale Karlovac — Plitvice i modernizacije transverzale Karlovac — Sisak, sve ostale ceste ostale su onakve kakve ih je sagradila Austrija s tim što su iste za poslednjih 20 godina posle rata, eksploatisane do te mere da su danas neprohodne osim za teška vozila. Razrušene su intenzivnim izvoženjem drveta, a nisu popravljane, jer popravka nije osigurana niti finansijski niti adekvatnom organizacijom cestarske službe. Samo stanje cesta kao takvih stvorilo je na terenu politički problem. Ljudi pitaju: »Iz naših krajeva su godinama eksploatisane šume i rude i odatle stvorena značajna akumulacija. Shvatamo potrebu te akumalicije. Ali zašto od te akumulacije nisu nam popravljene i renovirane barem ceste koje su nam glavni preduslov daljnjeg samostalnog razvitka?« Treba naime imati u vidu da od ukupne akumulacije koja je iz kordunskih izvora stvorena na nivou federacije i republike nije u ova sela vraćeno ništa osim izgradnje škola i nešto industrije koja učestvuje sa jedva 9% u društvenom proizvodu. Elektrifikacija, ukoliko je do danas sprovedena, finansirana je većim delom iz samodoprinosa i dobrovoljnim radom meštana, dok su manji deo troškova pokrile komune, odnosno fond za nerazvijena područja.

Prema tome, ulaganja šire zajednice u privredni razvitak ovih krajeva, sa izuzetkom Like (industrija) jesu minimalna.

Veoma nizak nivo proizvodnje uticao je da danas imamo pred sobom teške probleme u prosveti, kulturi i zdravstvu. Nepismenih ima 30%, stanje prosvećenosti je vrlo nisko. Opšta kultura je, u nekim aspektima, čak i nazadovala u upoređenju s predratnim stanjem: danas više nema čitaonica, novine se retko čitaju, a još ređe knjige. Nema prostorija za kulturne priredbe osim školskih učionica. Ali zato, poslednjih godina, niču po selima — birtije. Tamo gde je pre rata postojala 1—2 birtije, danas ih ima 3—4. Alkoholizam je veliki problem koji raste. Veliki deo zarada i penzija akumulira se u kasama gostioničara. Sve ovo ima neposrednog uticaja na stagnaciju društvene i političke svesti tako da nisu retke pojave da delovi stanovništva nasedaju raznim glasinama.

U zdravstvenom pogledu patologija ovog kraja još uvek nosi karakteristike zaostalog područja: visoka smrtnost odojčadi; porođaji van zdravstvenih ustanova; nedovoljna razvijenost omladine i odatle visoki procenat nesposobnih za vojsku; crevne i parazitarne bolesti; avitaminoza kod dece i odraslih. Stanovanje i ishrana su na primitivnom nivou i to više zbog neprosvećenosti, a manje zbog materijalne oskudice.

U zdravstvu je najteži problem investicija, tako da je mreža zdravstvenih ustanova (sektorskih ambulanti) veoma nerazvijena.

U vezi sa zdravstvenom zaštitom, moram da Vam navedem jedan primer koji je dovoljno ilustrativan i reprezentativan za veći deo sela danas na Kordunu. Reč je o tome na koji način se moralo doći do sredstava za podizanje jedne sektorske ambulante u selu Sjeničaku (opština Karlovac). To je

selo koje se pre rata isticalo svojim akcijama. Dalo je dva dobrovoljca u španskom ratu, organizovalo je najširu pomoć španskim borcima dok su bili u francuskim logorima. U NOR dalo je 166 palih boraca, i 915 žrtava fašizma što sačinjava jednu trećinu njegovog stanovništva. Paljeno je do temelja tri puta. Opljačkana je sva imovna počevši od pluga pa do dečije kolevke. Danas ima u životu 58 nosilaca spomenice i 350 aktivnih učesnika NOB, od kojih su 53 ratni invalidi. Dakle, ovo selo do danas, tj. 22 godine posle oslobodenja nema svoje ambulante, a daleko je 25—30 km od Karlovca, »vezano« sa gradom cestom koja je danas potpuno neprohodna osim za teška vozila. Ne mogavši od šire zajednice dobiti ambulantu, selo se odlučilo na sakupljanje dobrovoljnih priloga. Sami meštani sakupiše 7 miliona dinara, što, s obzirom na ranije doprinose oko elektrifikacije, predstavlja znatan napor. Opština Karlovac, uz maksimalna svoja naprezanja, a zahvaljujući zalaganju njenog predsednika, dala jc 20 miliona. Sve ostalo, tj. preko 30 miliona, treba da se sakupi dobrovoljnim prilozima od ljudi i radnih organizacija izvan sela. Odziv je različit: neki to shvataju kao dosadno prosjačenje, a neki kao priliku da se ispolji međuljudska solidarnost. Ipak, ova akcija dala je rezultate i ambulanta je već izgrađena. Ja lično sam bio takođe angažovan u sakupljanju dobrovoljnih priloga širom Jugoslavije. Moram da kažem da sam i ja sam morao u početku da sređujem psihičke smetnje u sebi, jer sam se i ja pitao, kao i meštani sela Sjeničaka: »Zar je zaista nužno i normalno da se takvim putem dolazi do sredstava za jednu ambulantu u jednom ustaničkom sejlu danas, 22 godine posle oslobođenja?« Međutim, pokazalo se da je ovo, barem za nas, zaista bio jedini put, jer, izuzev karlovačke opštine i njenog predsednika Boljkovca, nismo dobili nikavu pomoć niti od jedne druge instancije koje su bile dužne da pomognu. Mislim tu, u prvom redu, na institucije Republike, odakle nismo dobili do danas niti ciglog dinara unatoč naših apela. Početkom ove godine ja sam posetio tadašnjeg predsednika Izvršnog veća SR Hrvatske druga Miku Špiljaka i zamolio ga za makar simboličku pomoć jer to nalažu i čisto politički razlozi. Odgovor druga Špiljaka bio je negativan, jer da Republika ne raspolaže sredstvima za podizanje ovakvih ambulanti. Sličan odgovor dobio sam i u Republičkom sekretarijatu za zdravlje. Pošto smo zamislili da ista ova ambulanta posluži i kao spomen — objekat palim borcima i žrtvama fašizma, to smo s pravom očekivali da nam barem Savez boraca u Zagrebu pritekne u pomoć. Međutim, od zimus pa do ovog trenutka nismo ni s te strane dobili ništa osim obećanja.

Druže Predsedniče,

Ja sam Vam naveo ovaj slučaj sa sektorskom ambulantom u ustaničkom selu Sjeničaku samo zato da bih Vam ilustrovao, prvo, kolika je bila nebriga šire zajednice (Republike) prema ustaničkim krajevima u vreme kada je šira zajednica morala voditi takvu brigu i de facto je vodila u drugim slučajevima, i, drugo, koliko jaka i uporna je volja samog naroda da rešava svoje vitalne probleme u današnjoj situaciji, kada je praktično ostavljen da ih sam rešava, dobijajući pomoć od šire zajednice na sasvim nov način tj. putem dobrovoljnih priloga. Dobrovoljni prilozi jesu nesumnjiv dokaz postojanja socijalističke solidarnosti u našoj zemlji, ali su oni istovremeno i povod da se u narodu, koji te priloge prima, javlja osećanje osramoćenosti. Mislim da poltički značaj ovakvih osećanja nije za potcenjivanje. Prema tome, put kojim je krenulo selo Sjeničak ne bi smeo da postane normalan put za rešavanje još preostalih problema u nerazvijenim krajevima, mada se akcija solidarnosti u pojedinim slučajevima može prihvatiti kao pozitivan fenomen u našem društvu.

Nešto o investiciiama u zdravstvu. Kao što Vam je poznato, druže Predsedniče, i pored toga što je težište zdravstvene zaštite preneto na komune, republike još uvek sudeluju u investicijama zdravstvene

službe, vršeći raspodelu svoiih sredstava. Mislim da je to u principu jako dobro. Međutim, ono što je, po mome shvatanju, duboko nepravimo i što direktno pogađa nerazvijene krajeve — jeste kriterijum po kome' republike ovu raspodelu vrše. Naime, da bi Republika mogla dodeliti svoja sredstva komuni, dotična komuna mora osigurati istu količinu sredstava. Komuna koja nije u stanju da participira ne može dobiti ništa. Tako se ove godine dogodilo da Karlovac, čija zdravstvena služba već godinama životari u teškoj krizi, nije rnogao da upotrebi republičkih 80 miliona, jer nije mogao da učestvuje sa istom tolikom sumom. Posledica takvog kriterijuma raspodele na terenu SR Hrvatske je sledeća: sva sredstva s kojima je ove godine raspolagala republika za razvitak zdravstva otišla su u komune Sisak, Vinkovci, Našice i Zagreb, dakle u jake i razvijene komune! Iz ovoga nepobitno izlazi da sadašnji kriterijum raspodele u zdravstvu favorizuje razvijene, a prikraćuje nerazvijene, konzervišući njihovu nerazvijenost i produbljujući trajno razlike između razvijenih i nerazvijenih. S obzirom da se stepen nerazvijenosti krajeva, više ili manje, baš poklapa sa stepenom učešća u NOR, onda su i političke posledice do kojih dovodi ovakav sistem raspodele više nego očigledne.

Slična je stvar i sa Fondom za nerazvijene krajeve o kojima ste imali prilike čuti i u razgovoru u Topuskom. I njegovo spuštanje do nerazvijenih komuna uslovljava se participacijom tih istih komuna.

Kakve su, dakle, perspektive razvitka zdravstvene službe u nerazvijenim krajevima? Praktično nikakve. Teoretski je zamišljeno da se u nerazvijenim krajevima podignu najpre proizvodne snage, privreda, pa tek po tome da privreda odvaja sredstva za zdravstvo i za ostale službe. U principu je to u redu. Međutim, pitanje se svom oštrinom postavlja: šta da se radi do tog vremena dok privreda ne počne davati plodove? A to vreme je jako dugačko. Kako izbeći ogromne gubitke usled bolesti, kako osigurati zdravlje mlade generacije koje je toliko potrebno baš za brži razvitak privrede, a da i ne govorimo o potrebama narodne odbrane? Na ovo pitanje niko u našoj zemlji nije u stanju da dadne konkretan odgovor. Svaki pokušaj da se nađe bilo kakav kraći i brži izlaz naislazi na aprioran otpor i osudu: »To je nemoguće i u suprotnosti je sa našim sistemom«. I pored toga otpora, ja sam slobodan, druže Predsedniče, da Vam ponovno iznesem neke svoje predloge, mada su oni Vama već poznati i mada znam da oni nisu daleko niti od Vaših shvatanja.

Radi bržeg razvitka zdravstvene službe, a tim samim i privrede u nerazvijenim komunama, bilo bi potrebno:

1. Omogućiti investicije Republike u zdravstvu zaista bez uslova da iste komune participiraju. U krajnjem slučaju, kvotu participaci je sniziti na 10—20%, zavisno od visine nacionalnog dohotka.

2. Da Republike finansiraju široke preventivne programe u nerazvijenim krajevima uz učešće kvalifikovanih stručnjaka iz velikih medicinskih centara. I ova akcija mogla bi se usloviti participacijom nerazvijenih komuna, ali ti uslovi moraju biti blagi, realni, adekvatni stvarnoj privrednoj moći dotičnih komuna. Izvanredno pozitivnih i ohrabrujućih primera za ovu vrstu aktivnosti daje nam Svetska zdravstvena organizacija koja uspešno finansira preventivne programe u nerazvijenim zemljama Afrike i Azije. Pravo je čudo da isti princip nije usvojen i kod nas u odnosu na naša nerazvijena područja. Mi smo već odavno dovoljno bogati da krenemo ovim putem.

Ja sam svestan da se i ovaj put izlažem opasnosti da me dogmatski apologete našeg sistema osude da sam »protiv sistema, protiv samoupravljanja, da vučem natrag u birokratsko-centralističke odnose itd. itd.« U stvari, iza ovakvih dogmatskih i neargumentovanih osuda krije se nemoć ili nesklonost da se pogleda stvarnosti do kraja u oči i da se istražuju posebna rešenja za one slučajeve gde se osnovni sistem pokazao defektnim. Zato ću ja nastaviti sa ovim svojim stavovima sve dotle dok ih neko teoretski ne opovrgne (što do sada niko nije ni pokušao da učini) ili dok neko ne predloži druga

praktična rešenja u okviru postojećeg sistema. U svakom slučaju, teško se složiti sa daljnjim odugovlačenjem ovog problema.

II

Uzroci

Kada je reč o uzrocima zaostalosti Like, Korduna i Banije, onda ne mislim ni malo da potcenim istorijske uzroke, niti činjenicu teških razaranja i gubitaka u krvi za vreme NOR.

Ali isto tako mislim da nema nikakvog smisla danas insistirati samo na tim uzrocima, a da se ne pogleda otvoreno u oči i drugim koji su novijeg datuma i koji leže u posleratnoj politici šire društvene zajednice prema pomenutim krajevima.

Dozvolite mi, druže Predsedniče, da se po tome pitanju izrazim dovoljno opširno i jasno.

Ja sam posle rata bio u nekoliko navrata poslanik u Saveznoj skupštini, odnosno zastupnik u Saboru NR Hrvatske. I pored moje udaljenosti u Beogradu, ja sam održavao najtešnji kontakt sa terenom. Lično sam u tim teškim godinama provodio agitaciju po selima za otkup, za mobilizaciju radne snage radi seče šuma, za ulazak u seljačke radne zadruge, angažovao sam se u savlađivanju raznih političkih teškoća (Informbiro, istup Žigić—Brkić-Opačić) i dr. Prema tome imao sam legitimaciju da budem tumač akutnih potreba toga naroda pred organima vlasti u Zagrebu, u vremenu kada se iz centra resavalo skoro sve, a pogotovo delila novčana sredstva onamo gde je rukovodstvo iz centra našlo za potrebno da ih dodeli. Razume se da sam već tada postavljao i pitanje pomoći tim krajevima. Istina, ja tada nisam bio u stanju da drugovima u Republici predočim neku zaokruženu koncepciju privrednog razvitka, ali znam dobro da se nikada nisam borio za neke fabrike, već sam čitavo pitanje sveo na izdašniju pomoć u obnovi. Tražio sam da Republika prouči i trasira puteve kojima bi trebalo da se kreće privredni razvitak. Odgovori su bili uglavnom ovakvi: sada imamo mnogo prečih poslova i težih problema. Moramo najpre smiriti situaciju u krajevima koji nam za vreme NOR nisu bili, niti su sada, potpuno politički skloni. Kordun je naš, jer je to dokazao u ratu. Kordun treba i sada da bude strpljiv i mi računamo na njegovu političku svest. Moram da kažem da sam poslušao ovakve' odgovore i da sam se energično suprotstavljao narodu kada je postavljao pitanje: »A šta je s nama? Zašto se sada daje najpre onima koji su u ratu bili protiv nas?« Strahujući, da mi se ne prebaci da vučem na svoj kraj, ja sam, kao i mnogi drugi, verovao u nekakvu »apsolutnu pravdu« u Federaciji i Republici. Istovremeno nisam mogao da previdim činjenice da ipak svak vuče na svoj kraj, da se iz državne kase dele sredstva, ne po nekoj »apsolutnoj pravdi«, nego zavisno od toga koji kraj ima svoje predstavnike bliže državnoj kasi.

Period centralizma, dakle, može se za ove krajeve smatrati izgubljenim. Ušlo se u period decentralizacije i samoupravljanja sa bremenom nerešenih pitanja koja su u drugim krajevima bila više ili manje rešena u prethodnom periodu. U najnovijem periodu, posle reforme, Kordun, Lika i delimično Banija našli su se u položaju da po trnju privredne reforme tre-ba da trče bosonogi uporedo sa onima koji su se prethodno dobro obuli. Ne mogu se oteti osećanju da je strpljivost ovoga naroda, na koju se toliko pozivalo, u stvari izigrana.

Da li je baš »moralo« tako da bude? Upoređujući svoju zaostalost sa napretkom drugih krajeva, — takva upoređivanja ne mogu se izbeći ni suzbiti, jer ljudi danas putuju svetom — našem čoveku je

teško da prihvati tezu da se učinilo »sve što se moglo«. Meni takođe izgleda verovatnije da šira zajednica, u prvom redu SR Hrvatska, nije pokazala dovoljno razumevanja i dobre volje da se pro-blemi Korduna, Like i Banije brže rešavaju. Uostalom, u nas vladaju još uvek neprečišćeni pojmovi i oprečna mišljenja čak i o potrebi, a još više o konkretnini putevima bržeg razvitka nerazvijenih područja.

Može se, na primer, čuti i ovakvo mišljenje: ako opšta privreda republike bude zainteresirana za vaš razvitak vi ćete se onda i razvijati, a ako ne bude, moraćete se pomiriti sa stanjem u kome ste. Po opštoj oceni rukovodećih ljudi sa terena Karlovac—Vojnić—Slunj —Vrginmost privreda okolnih gradova je već odavna zainteresirana da se od ovih krajeva stvori jače poljoprivredno prigradsko zaleđe. A da do toga nije do danas došlo razlog leži u neekonomskim faktorima, leži u pogrešnoj politici prema tim krajevima. Dokle god postoje ovakva shvatanja, druže Predsedniče, bojim se da zaostala područja neće krenuti napred i da će Vaše veliko i u narodu dobro poznato razumevanje za ovaj problem nailaziti na velike poteškoće.

III

Putevi razvitka

Druže Predsedniče, Vi ste u toku Vašeg putovanja lepo zapazili da je stanovništvo duž ceste kojima ste prošli živnulo, videli ste mnogo novih kuća, lepo obrađenih polja, električnih vodova i drugo. Osim toga, što Vi niste mogli videti, mogu Vam reći da je u tim, istina vrlo uskim, zonama pored ceste došlo i do značajnih izmena u standardu, načinu života i načinu privređivanja. Da je do toga došlo ima se zahvaliti: cesti i elektrici. Preporod naselja u tim uskim zonama pored modernizovanih cesta jeste pouzdan putokaz kuda treba dalje ići. Jer, skrenete li samo koji kilometar ustranu od savremenih komunikacija nailazite na oštre kontraste: ljudi još stanuju u drvenim potleušicama, bez drvenih podova, bez osvetljenja itd. Privreda je još s krupnim zaostacima naturalne privrede. Znatno bogatstvo ostaje neiskorišćeno: vagoni jabuka leže pod stablima, a mleko se daje stoci. Istovremeno u Karlovcu jabuka se prodaje po 300—500 dinara kilogram. Sve je to zato što su ta naselja bez komunikacija i potpuno odsečena od gradova tako da danas nema još govora o savremenoj razmeni dobara izmedu grada i sela, a to znači da nema ni kulturnog uticaja gradova na sela.

Vi ste, druže Predsedniče, mogli da se uverite da se rukovodstvo ovih opština ne zanosi nikakvim megalomanskim planovima. Ne traže fabrike. Njihova koncepcija razvitka jeste, čini mi se, danas vrlo jasno definisana, skromna i realna. Ona se svodi na tzv. infrastrukturu: ceste i elektrifikacija. Koncepcija opštine Karlovac je vrlo slična tzv. banijskoj koncepciji: preko savremenih cesta povezati Karlovac sa zaleđem. U zaleđu razviti poljoprivredu (stočarstvo, voćarstvo, industrijske žitarice) a u Karlovcu podići modernu mlekaru i uređaje za uskladištenje i preradu voća. Ova poduzeća, uz postojeću pivovaru, mogla bi apsorbovati sve proizvode sela, a to znači postići pravi preobražaj u načinu privređivanja, u standardu i u kulturnom životu sela.

Međutim, veliko je pitanje kako i kada će tamošnje komune uspeti da ostvare i ovaj minimalni program. Kako doći do sredstava za rekonstrukciju cesta? Postojeći instrumenti pomoću kojih se formira fond za ceste, kao što ste čuli, veoma su nepovoljni za nerazvijene komune. Na problemu cesta

i elektrifikacije, a zatim zdravstva i školstva zaista bi morala hitno priteći u pomoć šira zajednica. Možda bi i naša Armija mogla još intenzivnije da se angažuje u popravci cesta tim pre što se ona redovno služi nekima od njih jer se na njima nalaze i vojni objekti (skladišta, poligoni).

Više je nego sigurno da će se na ovako postavljanje problema reagovati oprečnim stavovima u duhu: »To su etatističke tendencije, očekivanja da spoljni faktori intervenišu, primitivističke tendencije za uravnilovkom itd.«. Vi ste se mogli lično osvedočiti da je narod ovoga kraja, kako za vreme NOR tako i u posleratnoj obnovi, dokazao svoju vitalnost, strpljivost i sposobnost da vlastitim snagama učini što god može. On je svestan da je nemoguće da se bilo kada izjednači sa razvijenima. On čak ne traži niti ono što se obično naziva »jednakim uslovima za privređivanje«. On traži samo minimum, a to su ceste (koje mu je šira zajednica na određeni način oduzela!) i elektrifikaciju, zatim pomoć školstvu i zdravstvu. Postoji čvrsto uverenje u narodu i u rukovodstvu, kada ovi problemi budu rcšeni, da će time biti ispunjeni svi dugovi zajednice i stvoreni osnovni uslovi za samostalan daljnji razvoj.

Nešto o stanju organizacija SKJ na selu

Druže Predsedniče,

Vi ste učesnicima razgovora u Topuskom uputili pitanje, kakvo je raspoloženje seljaka za ulazak u Organizaciju SKJ. Tom prilikom sam i ja pokušao da odgovorim na Vaše pitanje, a sada bih želeo da Vam svoj zaključak još bliže objasnim.

Odgovor na Vaše pitanje može da bude različit, zavisno od toga o kakvoj seoskoj sredini i o kakvim »seljacima« se radi. Mislim da treba pridati veliki značaj izveštaju drugova iz Banije koji su na Vaše pitanje dali pozitivan odgovor i odmah dodali da se u njih počela menjati socijalno-ekonomska struktura sela: na mesto ranijeg siromašnog, klasičnog individualnog seljaka sve više stupa na pozornicu savremeni seoski proizvođač — kooperant sa tvornicom »Gavrilović«, čiji materijalni i kulturni standard raste, pa tako rastu i njegovi prohtevi, da sa svoje strane politički utiče na socijalisličke proizvodne odnose na selu. Uzgred bih rekao da se ni ova pojava ne bi smela shvatiti u nekakvom apsolutnom i idealnom vidu jer je i taj koncept još opterećen starim shvatanjima, pa i kao član SKJ može biti nosilac i »antisocijalističkih« tendencija. Ali, u svakom slučaju može se pretpostaviti da prisustvo takvih »seljaka« u organizacijama SKJ dovodi u najmanju ruku do njihovog oživljavanja i osposobljavan ja da budu pokretači najširih društvenih interesa sela.

Bitno je drukčija situacija u privredno zaostalim selima. Teški uslovi života, borba za golu egzistenciju, kulturna zaostalost — sve to čini da tamošnji seljak još ne oseća potrebu da deluje organizovano poltički pa tako ne oseća potrebu ni za svojim ličnim prisustvom u organizaciji SKJ iako — generalno uzevši, on ima poverenja u Savez komunista kao vodeću snagu u našoj zemlji. On još uvek smatra da će drugi neko tumačiti i zastupati njegove interese. Čak ni bolje stojeći soljaci nerado ulaze u SKJ iako politički stoje uz njega. Razlog tome je velika raštrkanost sela, rđave komunikacije, nepostojanje telefonskih veza. Zbog toga je za ove seljake, inače vredne poljoprivrednike, dolazak na partijske sastanke skopčan s velikim gubitkom vremena, pogotovo kada se on više puta uverio da ti sastanci nisu ispunjeni nikakvim realnim sadržajem. Svemu ovome pridružujc se još jedan negativan faktor: socijalna struktura današnjih organizacija SKJ. One su zastupljene skoro isključivo službeničkim i penzionerskim elementom. To su ljudi koji su, manje-više, rešili svoja lična

(materijalna) pitanja, zadovoljni su svojim stanjem i ne pokazuju skoro nikakav interes za suštinske probleme sela. Njihove organizaci je su učmale, pasivne i ne uživaju veliki ugled u selu. Takvo stanje u upoređenju sa nekadašnjim borbenim organizacijama KP od pre rata, izgleda paradoksalno, ali je u stvari razumljivo.

Treba još dodati da je obnavljanje seoskih organizacija mlađim članstvom ometeno još i velikom emigracijom radne snage, najviše u Zapadnu Nemačku. Mladi ljudi rezonuju: kakvog interesa imam da ulazim u SKJ kad mi ovde u mom selu nije osigurana nikakva egzistencija ni perspektiva. U poslednje vreme emigracija u inostranstvo opada.1

1 Ova ocena se nije pokazala tačnom.

Zaključak: Smatram da je u sadašnjim uslovima iluzorno i očekivati podmlađivanje seoskih organizacija SKJ. Njihova brojčana i politička stagnacija trajaće sve dotle dok u selu budu konzervativni, stari, primitivni društveno-ekonomski odnosi, dok bude vladalo siromaštvo i kulturna zaostalost. Iluzorno je očekivati da se iz jedne izuzetno zaostale sredine može danas regrutovati članstvo za partiju koja se rukovodi naukom marksizma. Savez komunista u današnjim uslovima, može se razvijati u selu samo tamo gde postoje neki elementi socijalističke privrede. Kao što nema socijalističke privrede bez vodeće uloge SKJ, tako ne može ni SKJ u selu da se razvija bez socijalističke privrede.

Problem obnavljanja i političkog aktiviranja seoskih organizacija SKJ sa svoje strane imperativno nalaže da se preduzmu odlučne mefre bržeg razvitka zaostalih krajeva.

NAPOMENA: Na ovo pismo nisam dobio odgovor.

IZ REFERATA DRUGA V. BAKARlĆA ODRŽANOG NA SVEČANOJ SJEDNICI CK SK HRVATSKE 30. IX 1967.

... »U pogledu stvaranja i ekonomske ravnopravnosti KPH smatram da je dužnost svih nas da poradimo na tome da se razlike u razvijenosti smanjuju. Ne smatram da je to jednostavan i pravolinijski proces. I mi se u ocjenama toga procesa često varamo. Pokazatelji razvoja ne pokazuju uvijek egzaktno ono što se stvarno zbiva. I temperatura tijela je jedan egzaktan pokazatelj. Ali ako grijemo kocku leda, potrošit ćemo 80 puta više energije da je s nula stupnjeva leda pretvorimo u nula stupnjeva vode, nego što treba da sa 14 stupnjeva zagrijemo na 15. Veći je skok napravljen od minus 1 leda na plus 1 vode, nego sa 10 stupnjeva vode na 80 stupnjeva. Tako je i u društvenom razvoju . . . «

»Borba« 1. oktobra 1967. god.

Druže Vlado,

Ako ne smatraš da sam pogriješio što sam ovu svoju diskusiju, pripremljenu a ne pročitanu na sastanku u Topuskom 5. X 1967. godine, poslao Predsedniku SFRJ, onda se nadam da mi nećeš zamjeriti ni to ako kopiju toga istoga pisma pošaljem i tebi. Bilo kako bilo, ja to činim s puno osjećanja odgovornosti i s nadom, doduše ne tako velikom, da će i ovo moje pismo predstavljati jedan makar i mikro-doprinos rješavanju problema nerazvijenih područja.

Više mi je nego jasno koliki je broj nepovoljnih okolnosti i direktnih smetnji da se taj problem pokrene s mrtve tačke, u duhu danas već jasno definisanih (ili bilo kakvih drugih) koncepcija. Pored materijalnih i sistemskih poteškoća ja vidim da će glavna smetnja za ovo, kao i za mnoge druge nevolje pod kojima naša zemlja danas stenje, biti u onome jezivom kompleksu nenormalnih odnosa koji danas vladaju u najvišim vrhovima našega društva. Taj začarani krug nije više tajna ni za koga u ovoj zemlji osim za jednu beznačajnu manjinu naivnih (među koje sam dugo vremena i ja spadao). Ni za koga više nisu tajna nesporazumi, razmirice, frontovi i sukobi koji traju u našim vodećim snagama i to na svim relacijama i nivoima. U tim sukobima narod vidi sve manje principijelnog, a mnogo više borbe za lične pozicije, za vlast, mada još uvijek ima nastojanja da se takva borba prikaže kao vrlina i prednost našeg sistema, kao slobodna borba mišljenja itd. Utoliko žešće danas ljudi osuđuju ovakve pojave. Teško je naći danas čoveka, koji je upoznat sa tim pojavama, a u kome se ne bi rađale sumnje u državničku ozbiljnost i odgovornost rukovodilaca. Kao da se neki poigravaju sa sudbinom ove zemlje i sa tekovinama koje su nas toliko skupo koštale. Sa svih strana čujem samo strepnje i upozorenja u duhu: »Videant consules . . .«2

Ove stvari, tebi još bolje poznate nego meni, ja navodim zato da bi me razumio na šta mislim pod »nepovoljnim okolnostima« koje se danas suprotstavljaju bržem savlađivanju zaostalosti Korduna, Like i Banije. Velikom optimizmu, dakle, nema mnogo mjesta. S druge strane, u rezultatima posljednjeg putovanja druga Tita kroz ove krajeve može se zapaziti i veliki skok nadanja i uvjerenja da će uskoro doći do preloma u politici prema ovim nerazvijenim krajevima. Eventualno neispunjavanje tih nadanja doveilo bi do novih neprijatnih posledica. Prema tome, raščišćavanje i normalizovanje odnosa u državno-partijskim vrhovima i konkretna (brza) akcija na rješavanju nekoliko gorućih problema naše zemlje (a među njima i problem nerazvijenih krajeva svakako nije na posljednjem mjestu) jeste u suštini jedan proces. Ali, mnogi i mnogi pošteni i nekada borbeni (pa i sada još potencijalno pod drugim okolnostima, borbeni) drugovi, uočavajući pomenutu jedinstvenost procesa, naprosto sliježu ramenima u dubokoj rezignaciji. Kad god se nađu pred bilo kakvom konkretnom akcijom njihov odgovor je: »Nemoguće je učiniti bilo šta dok se »oni gore« ne porihtaju«. Tako smo ušli u fazu potpunog i vrlo opasnog imobilizma: čekamo da se najprije srede odnosi »gore«, a dotle neka stvari idu kako idu. Ne treba ni govoriti koliko ovakva situacija ide na ruku elementima i snagama svih boja koje su danas, uprkos njihovim međusobnim razlikama, povezani devizom: »što gore — to bolje«. Zato smatram da je jedini izlaz iz začaranog kruga akcija — akcija i akcija, makar ona bila i najmanjih razmjera. Među takve akcije, čini mi se, spada i sve ono što bi trebalo učiniti poslije putovanja druga Tita po Lici, Kordunu i Baniji. Svestrani (ekonomski i politički) značaj te akcije me je i ponukao i ohrabrio da se drugu Titu i tebi obratim s ovim pismima.

i zahtjeve da se to zlo već jednom prekrati i to unutar samog rukovodstva, bez šire mobilizacije masa, jer bi takva mobilizacija na takvim pitanjima, mogla da urodi još većim zlom.

2 Latinska izreka: »Videant consules ut res pu-blica aliquid detrimenti non capiat«. Neka se konzuli pobrinu da država ne pretrpi kakvu štetu.

Svi ljudi dobre volje će od srca pozdraviti uvodne stavove ovog odjeljka u tvome referatu u kojima govoriš o potrebi »stvaranja ekonomske ravnopravnosti i smanjivanja razlika u razvijenosti«. Međutim, odmah dalje, usporedba problema nerazvijenosti sa »Kockom leda« ne izgleda mi najsretnijom ni s pogledom na naučnu suštinu problema niti s obzirom na politički trenutak koji preživljavamo.

Da li je opravdano sumnjati u ekzaktnost pokazatelja društvenog razvoja? Dabome, njihova ekzaktnost nije i ne može nikada biti jednaka ekzaktnosti matematike i fizike, ali su oni, i takvi kakvi su danas, i te kako dovoljni da se stekne sud o tome ko je razvijen a ko nije!

Da li je opravdana analogija između fizikalnih zakona i zakona društvenog razvitka (»tako je i u društvenom razvoju«)? Zakoni fizike su mnogo čvršći, stabilniji od zakona društvenog razvoja. Uostalom, i ti kažeš da ovaj poslednji »nije jednostavan i pravolinijski proces«.

Njegova složenost potiče od toga što se u svaku, na izgled »ekzaktnu« ekonomsku računicu razvitka upliće veći broj i drugih elemenata koji su često van domašaja računske zakonitosti, a među njima je politika elemenat broj jedan. U tome procesu moguća su iznenađenja u obadva pravca tj. i na goie i na dolje od nulte tačke. Mogući su »iznenađujući« uspjesi, a i — promašaji, zavisno od (ne)naklonosti političkih faktora. Svakom građaninu Jugoslavije dobro je poznato da se u mnoge »kocke leda« uložilo milijarde »kalorija« bez učinka koji se po svim proračunima očekivao: »kocka leda« ostala je to što je bila! Isto tako su poznati i obratni, pozitivni primjeri. Učinak uloženih »kalorija«, dakle, ne zavisi samo od njihove količine nego i od politike.

Sasvim se slažem da je mnogo lakše dalje razviti jedan već donekle razvijen kraj, a da je mnogo teže postići istu razvojnu stopu u kraju čiji razvitak počinje od nulte tačke. Ali je činjenica baš to da se krajevi o kojima je riječ (djelimično izuzetak je lička i banijska industrija) nalaze još uvijek, manje više, u stadijumu »kocke leda« i to ne zato što su oni uložene kalorije rastopili kojekuda nego zato što u njih nije uloženo toliko energije da bi se preveli u »tekuće stanje« i tako mogli uklopiti u tokove reforme. A zašto nije uloženo, tome nije razlog u nesavladivim i višim zakonima fizike nego u neadekvatnoj politici prema njima koja traje evo već ravno 20 godina.

Sve u svemu, bojim se da će se za pomenutu analogiju grčevilo uhvatiti svi oni faktori, a usudio bih se reći, i političke snage, koje ni do sada nisu imale razumijevanja za čitavi problem.

Bio bih najsretniji ako su ove moje primjedbe neosnovane, ako su one rezultat mojeg ličnog shvatanja i pogrešnog tumačenja tvojih misli. U tome slučaju molim za izvinjenje.

S drugarskim pozdravom

Gojko Nikoliš

(Gojko Nikoliš, Zapisi pod pritiskom, Književne novine, Beograd, 1988., str. 239-257)

________________________

NAPOMENA: Na ovo pismo takođe nisam dobio odgovor.