UDK 911.33:771.2 = 661

Hi lan Spaso jeuič i

EKONOMSKO-GEOGRRFSKI flSPEKTI RHCIONRLNOO KORIŠČENJfi PRIRODHIH RESURSA

Koriščenje prostora oduvek je blo imperativ opstanka i napretka ljudskog društva, čovek je danas znanjem i tehnikom kojom raspolaže postao močan preobrazi te 1 j geografske sredine, posebno tokom druge polovine XX veka. Po intenzltetu te promene nezapamčene su u pros-losti. U naličiju mnogih pozitivnih rezultata ljudskog delanja u prostoru, sve vise se krlstalise spoznaja da čovek, neadekvatnim koriščenjem prirodnlh bogatstava i prenebegavanjem vladajučih zako-nitosti u prirodi, u stvari seče granu na kojoj sedi.

Narasle protivrečnostl na relaciji društvo - prirodna sredina danas neminovno nameču potrebu svestranlh preispitivanja odnosa u toj relaciji. U tom smislu, u masovnu upotrebu u mnogim sferama savre-menog drustvenog života ulazi sintagma o racionalnom koriščenju prirodnlh resursa, a da pri tom često nije najjasnije sta se pod tim podrazumeva. Namera nam je da ovim radom damo skroman doprinos nastojanju da se racionalno koriščenje prirodnih resursa u okviru odredjenih teritor1jalnih kompleksa geografske sredine, sagledava ne samo sa stanovista prolzvodnog procesa, več sa sireg - drustve-nog stanovista. Geografskoj naucl oduvek pripada istaknuto mesto u proučavanju odnosa prirode 1 društva, odnosa u kome prirodni resursi predstav-ljaju specifičan izraz htenja da se u prirodnoj sredini zadovolje

• tUq., asistent, Ekonoaski fakultet, 18000 Niš, Trg JNA 11

razi iti te ljudske potrebe. Upravo su prirodni resursi oduvek bili osnova čovekovog interesovanja za prirodnu sredinu i predstavljali onu komponentu prirode koja je predmet sirokog uvodjenja u proces društvene reprodukcije.

Geografska nauka po samoj svojoj sustini, po položaju u sistemu nauka na dodiru prirodnih i društvenih nauka, zatim, po predmetu i metodama proučavanja, moie i treba da pruii maksimalan doprinos problemu visestranog izučavanja racionalnog iskoristavanja prirod-nih bogatstava. (1)

Narasle protivre tnosti na relaciji priroda - društvo nametnule su u novije vreme, izmedju ostalog, potrebu prei spi tivanj a tradicional-noq shvatanja prirodnih resursa, po kome se oni poimaju usko u kontekstu proizvodnog procesa, odnosno lsključlvo u svojstvu pred-meta i sredstava rada.

Pojmovno razgraničenje prirodnih resursa nije samo formalno akadem-sko pitanje, ve« sustlnsko pitanje savremenog doba, ne samo zato sto je njihovo svodjenje na uski krug elemenata koji se direktno neposredno uključuju u proizvodni proces, osnovni izvor antropocen-tričnog odnosa prema prirodl, več i zbog potrebe za adekvatnim resavanjem konfliktnlh situacija u po 1 ifunkciona 1nom koriščenju prostora.

Prema tone, u prirodne resurse svrstavaju se sve one komponente i odlike prirodne sredine koje zadovolJavaju ljudske potrebe, a koje bismo grubo mogli k 1 as ifi kovat i u ilvotne (egzi stene ijalne), proiz-vodne i rekreativne (regenerativne) potrebe. Drugim rečima, u sa-vremeno doba sve vise se siri opseg prirodnih resursa, s obzirom da je sve veči broj ljudskih delatnosti upučen na direktno ili indl-rektno koriščenje prostora, a potrebe koje čovek zadovoljava u prlrodnoj sredini postaju sve sloienije.

U duhu ovakvih odredjenja prirodnih resursa u nauči i praksi sve vise su prisutna nastojanja da se pojedini prirodni resursi posma-traju i van okvira njihove neposredne usmerenosti na proizvodni proces. U tom pogledu se najdalje otislo u Sumarstvu isticanjem opstekorisnih funkcija sume i razvijanjem tkz. viSesvrsnog Sumar-

stva u kome jednak prioritet imaju sve funkcije sume (3). Slišna nastojanja prisutna su i kod sagledavanja vodnih resursa, gde se pored kompleksne ocene potreba svih potenc ija1nih korisnika, u okviru vodoprivredni h problema resavaju i problemi zastite od voda i zastite voda (4). Medjutim, mnogi od prirodnih resursa kod nas se jo« uvek tretiraju tradicijonalno ili pak nemaju odgovarajuči druš-tveni tretman.

Poimanje prirodnih resursa isključivo u relaciji prema proizvodnom procesu, logično se reflektovalo i na shvatanje problema racional-nog koriščenja prirodnih resursa. Naime, u praksi iskoristavanja prirodnih resursa problemi racionalnosti najčeSče se svode na eko-nomsko-tehnoloski aspekt, u okviru koga se u prvi plan ističe po-treba maksimizaclje dobiti od pojedinih prirodnih resursa, u odnosu na uloiene slrovlne, rad i druge faktore proizvodnje (5). Kao re-zultat spoznaje o ograničenosti potencijala prirodnih resursa, s jedne strane, i nužnosti eksponenci j a 1 nog rasta, s druge strane, apeluje se na njihovu stednju, teži se sto potpunijem iskoristavan-ju glavnih i sporednih komponenti, iznalaženju odgovarajučih sup-stituta itd. U tom cilju se postavljaju Jasni zadaci u pravcu usa-vrsavanja tehničko-tehnoloskih procesa proizvodnje, dok se pak, s druge strane, nastoji da se klasična ekonomska analiza dopuni, a sve vise sazreva i spoznanja da se samo ekonomskim kri ter ijumima ne može ocenjivati koriščenje prirodnih resursa (6). *

Ekonomsko-tehnoloski aspekti racionalnog koriščenja prirodnih re-sursa nedvojbeno imaju veliki društveni značaj, ali njihovo jedno-

< Kritikujuči ovakva shvatanja nI os« prirotfnib resursa V.A. Anučin, ističe da se danas ekonoaska ocena prirodnih resursa najčešče svodi na obračun troikova njihcvcg iskoriitavanja u proizvodno« procesu, odnosno ne ocenjuju se bogatstva prirode kao takva, več njihovo iskoriStavanje. Nedjutia, teritorijalne koaplekse geografske sredine neophodno je valorizovat: rta bitno drugačijoj osnovi. Neophodito je naiit, ocenjivati ih ne saio kroz troškove eksploatacije, več i <ao prirodna bogatstva saaa po sebi, t.j. njihovo potencijalno značenje za čovečanstvo kao opit: LSIOV i izvoriSte iivota društva (7, st. 2J4).

strano potenciranje, u praksi ekstremno ispoljeno u povlačenju znaka jednakosti izmedju ekonomske i opštedruštvene racionalnosti, sasvlm prirodno otvorilo Je ekoloiku dimenziju problema.

Ekološki aspekti koriščenja prirodnih resursa u prvom redu polaze od problema narušavanja harmonija u prirodnoj sredini, izazvane primenom isuvlte agresivnih tehnologija. Kao osnovno načelo s pra-vom se promoviše potreba za očuvanjem vitalnih karakteristika ii-votne sredine. U tom kontekstu, racionalnim bi se moglo smatrati ono koriščenje prirode koje ne narušava njene osnovne vrednosti.

Svl pomenutl aspekti su, po našem mišljenju, ipak u osnovi parci-jalni, s obzirom da u svom fokusu i pored nastojanja da se medju-sobno pribliie imaju jednu dimenziju problema racionalnog koriščen-ja. Parcijalnost u sagledavanju je posledica odsustva jedne dugo-ročne i celovite - globalne strategije koriščenja ukupnih potenci -jala prirodnih resursa. Globalna strategija njihovog koriščenja morala bi biti zasnovana na zadovoljenju najširih opštedruštvenih Interesa, odnosno na zadovoljenju dugoročnih potreba i zahteva u koriščenju prirodne sredine. Saglasno tone, racionalno koriščenje prirode treba da bude izvedeno iz tih dugoročnih opštedruštvenih interesa, dok bi parcijalni aspekti (ekonomski, tehnološki, granski i dr.) bili maksimalno usaglašeni sa opitim interesima i zahtevima.

Pogodan okvir za kompleksno sagledavanje problema racionalnog ko-riščenja prirodnih resursa čini geografska nauka, s obzirom da su u njoj sintetizovana, s jedne strane, fi z ičko-geografska inkorporira-nost prirodnih resursa u prirodnoj sredini, a sa druge strane, druitveno-geografski problemi uvodjenja prirodnih resursa u repro-dukcioni proces, problemi teritorljalnog razmettaja i razvoja svih delatnosti koje su upučene na direktno lli indirektno koriščenje prirodnih resursa.

Ključni momenat ovde je, nasuprot parcijalnom uskoresornom i gran-skom pristupu, kompleksno sagledavanje racionalnog koriščenja pri-rodnih resursa koje podrazumeva analiza svih raspoloživih potenci-jala prirodne sredine, uz uvaiavanje zakonitosti koje vladaju u njoj, u odnosu na potrebe svih potencijalnih korisnika prirodnih resursa.

Jedno kompleksno vidjenje racionalnog koriščenja pcirodnih resursa lzloženo u ekonomskoj geografiji, kako ga prezentira T. G. Runova, nastoji da bude sveobuhvatno. Ono se, naime, shvata kao "dijalek-tičko jedinstvo mera u iskoristavanju, zastiti, reprodukciji i poboljsanju prirode, kako u okviru svakog pojedinačnog vida koriš-čenju prlrode, tako i u njihovoj sveukupnosti ... Glavni cilj ra-cionalnog koriščenja prirode pri tom je formiranje visokokvalitetne životne sredine, obezbedjenje privrede prirodnlm resursima, očuvan-je evolucije, bogatstva i ravncteže u prirodi. D okviru racionalnog koriščenja prirode, kompleksno koriščenje predstavlja jezgro tog jedinstva, a zastltno-reproduktivne mere - način njegovog obezbed-jenja " (8, st. 47).

Slično ovome je i odredjenje V.A.Anučina, po kome se "racionalnim smatra samo takvo iskoristavanje bogatstava prirode, koje obezbe-djujuči društvo energijom i materijalIma, istovremeno oplemenjuje ili u svakom slučaju ne narusava sredlnu drustvenog razvoja... Racionalno koriščenje prirode, uključujučl u sebe reprodukciju i zastitu prirode, podrazumeva kao jedan od glavnih uslova za kvanti-tativnu i kvalltativnu ocenu prirodne sredine i prirodnih resursa sa prognozom mogučnosti njlhovog drustvenog, a ne samo proizvodnog iskoristavanja" (7, st. 214 i 219).

0 geografskoj nauči resavanje problema racionalnog koriščenja pri-rode kreče se dvema linijama - jedna koja polazi od prirode u okvi-ru fizičke geografije, bazirana na teoriji landsafta, koja teži ka "utvrd j ivanju socijalno-privrednih oznaka landsafta 1 utvrdjivanju delatnosti koje maksimalno koriste njegova korisna svojstva i mini-malno deluju na izmenu njegovih prirodnih svojstava (sa izračuna-vanjem kritičnog kapaciteta landsafta pri tehnogenom opterečenju)", 1 druga, ekonomsko-geografska koja "je u tesnoj povezanosti sa pitanjima funkcionisanja i razvoja društvenih sistema na svim teri-torijalnlm nivoima, u svetlu iskori stavanja prirode kao izvorista resursa i uslova života i delatnosti ljudi" (8, st. 53).

T.G. Runova s pravom ističe potrebu objedinjavanja ove dve koncep-cije u "celovitu geografsku koncepciju racionalnog koriščenja prl-

rode." Njena osnova bi se sastojala u maksimalno mogučoj uskladje-nosti problema iskoriščavanja sa zattitom životne sredine i medju-sobnoj uskladjenosti interesa različitih korisnika prirode, izna-laienjem mogočnosti zajedničkog stvaranja, kako na proizvodnom tako 1 na teritorijalnom planu (8, st. 56).

Jedno od centralnih pitanja ovako postavljenog problema kompleksnog raclonalnog koriščenja prlrodnih resursa je problem po 1 ifunkci ona 1 -nog lskorištavanja prirodnih potenciala. Delatnosti upučene na koriščenje prirodnih potencijala na odredjenoj teritoriji medjusob-no stupaju u različite odnose korespodencije ili konkurencije. Ti medjusobni odnosi pojedinih korisnika prostora mogu biti:

a) potencijalno isključivi - tj.kada su na odredjenom prostoru pojedini oblici 1skori tčavanJa medjusobno nespojivi. Reč je np. o odnosu izmedju rudnih leiišta sa površinskom eksploa-taci jom i raspoloživih potencijala podzemnih voda.

b) potencijalno konkurentni - kada su na odredjenom prostoru pojedini oblici iskori 4čavanj a u medjusobnoj utakmici, sto postaje gotovo klasičan slučaj na relaciji izmedju poljopri-vrednog zemljišta i potencijala za sve oblike izgradnje.

c) potencijalno neutralni - kada su pojedini oblici iskorišča-vanja uzajamno nezavisnl (np. rudnici sa jamskim kopom i agroekoloski potenciJali), i

d) potencijalno identični - kao najvlša forma korespodencije, kada se oblici iskoriščavanJa medjusobno nadopunjuju, što je slučaj np. Izmedju šumskih potencijala i potencijala čistog vazduha sa aspekta bioloških i tehničkih procesa (9,st. 83).

Problem raclonalnog koriščenja prirodnih resursa u konfliktnim situacijama danas se rešava primenom ustanovljene hijerarhije prio-ritete u društveno-ekonomskom razvoju, čelno mesto medju priorite-tima razvoja u mnogim zemljama danas zauzimaju energija, sirovine i hrana. Prednost u koriščenju na konkretnom prostoru medju usta-novljenim prioritetima odredjuje se prema kriter ijumima maksimalne ekonomske dobiti. Ilustrovačemo ovu konstataciju na dva primera.

Odnos izmedju leiiita uglja sa površinsko« eksploatacijom i kvali-tetnog poljoprivrednog zemljista koje ga prekriva, postaje več klasičan slučaj konfliktne situacije u pol ifunkcionalnom koriščenju prostora. Tako se i hrana i energija nalaze u samom vrhu priorite-ta, redovno se na bazi, u prvom redu, kratkoročnih ekonomskih inte-resa, prednost daje eksploatacij 1 energetskih resursa. 0 novlje vreme razresenje ove konfliktne situacije nalazl se u rekultivacij i površina na nekadasnjim dnevnim kopovima, koje se generalno usmera-vaju lli u pravcu ponovnog privodjenja zemljlsta polJoprivrednoj proizvodnji ili u pravcu turističke adaptacije kompleksa oko ves-tačkih Jezera stvorenih uvlranjem podzemnih voda. U nekim zemljama se u cenu dobijenog uglja sa povrSlnskog kopa ugradjuju 1 troskovi rekultlvaciJe, tako da tempo rekultivacije napreduje gotovo lstom brzinom kao i sama eksploatacija, sto u našim največim basenima lignita nlje ni lzbliza slučaj. DrugI karakterističan slučaj konfliktnog koriščenja prostornih potencijala, nema ni teorijskih Sansi da se u krajnjem ishodu spre-tno razreši. Reč je o relaciji izmedju poljopr1vrednog zemljlsta i svih oblika izgradnje, u prvom redu urbane. Izgradnja urbanih i infrastrukturnih objekata polJoprivredno zemljiste kao prirodni resurs se trajno otudjuje. Tendencija urbane izgradnje na najkvall-tetnljem po 1joprivredno« zemljistu Je posebno upečatljlva kod *i-renja gradova u planinsko-kotlinskom području, s obzirom na moguč-nost i drugih resenja za prostorno sirenje gradova, u prvom redu na obodu kotline. Medjutim, izvodjenjem čisto ekonomskih parametara na lokacijama koje su uistinu optimalne za oba oblika koriščenja, po pravilu apsolutni prioritet dobija kapitalna izgradnja. 0 SR Srbiji tek u novlje vreme ova nesel jena tendencija, koja Je mestimično zadobijala stihijne razmere, suzbijena je donosenjem Zakona o ko-riščenju polJoprlvrednog zemljlsta. »

• Zakono« o koriičenju poljoprlvrednog ze«ljiSta o SR Srbiji (SI.Slas- nik, br.?/84) predvidjeno je da se u slučaju proaene na«ene obradivog poljoprivrednog ze»l]i5ta plača naknada u višini stostrukog katastarskog prihoda za to zeiljište. Gvako prikupi jena sredstva naienjuju se isključivo za pre-tvaranje neobradivog poijoprivrednog zealiitta u obradivo, za poboljSanje njegovor kvaliteta i za rekultivaciju oštečenog poljoprivrednog zetljiSta eksploatacijo« aineralnin sirovina i odlaganje« pepela tertoelektrana.

Ovaj drugi primer pokazuje da kratkoročni ekonomski kriterijumi odnose apsolutnu prevagu i nad društvenim priori tet ima , jer koriš-čenje prostora za izgradnju ne drii tako visoko mesto medju priori-tetima razvoja kao sto je to slučaj sa proizvodnjo« hrane.

U koriščenju ukupnih prirodnih potencijala kratkoročni ekonomski interesi neizostavno moraju biti podredjeni dugoročnim drustevnim interes 1 m a n e samo u odnosu na perspektivne potrebe u prirodnim resursima sadasnjih pokoljenja, več i generacija koje dolaze, po-sebno kada se Ima u vidu trajno obezbedjenje kapitalnih resursa kao sto je poljoprivredno zemljiste. K.Becker - Mar* s pravom ističe da kratkoročno koriščenje donosi dugoročne posledice, odnosno kratko-ročnu ekonomsku racionalnost pretvara u dugoročnu neracionalnost (10) .

•akle, racionalno koriščenje prirodnih resursa apriorno podrazumeva jedan dugoročni vremenski horizont sagledavanja. U jednom takvom dugoročnom vremenskom horizontu, sagledavanje prirodnih potencijala sa aspekta zadovolJavanja sveukupnih društvenih potreba na odredje-nom prostoru, ne samo u svojstvu predmeta i sredstava rada, več i kao iivotne sredine u najsirom smislu, nemoguče je izvesti primenom samo ekonomskih analiza. Stoga, ekonomske ocene moraju biti dopun-jene vanekonomskim ocenama, uz uvodjenje strogih ograničenja sa definisanim socijalno-ekoloskim standardima, radi očuvanja osnovnih svojstava prirodnih sistema - samoregulacije i odredjene dinamičke ravnoteie (maksimalno dozvoljena koncentracija zagadjenja, maksi-malno dozvol jeno optereeen je prirodnih kompleksa i si.) (11).

0 ton smislu V.A.Anučin ističe da: "Ekološki značaj prirode toliko narasta, da se moraju povečati ograničenja pri uvodjenju njenih komponenti u sve proizvodne procese. Vrednost prirodnog potencijala neke teritorije sve češče počinje da se odredjuje njegovim ekološ-kim kvalitetom, a ne samo raspoloiivim resursima neophodnim za proizvodnju. Raste značaj neproizvodnog koriščenja prirode. Vise od toga, prostor sam po sebi takodje počinje predstavljati postojano rastuču drustvenu vrednost" (7, st. 222).

To praktično znači da je u kontekstu sagledavanja problema racio-nalnog koriščenja prirodnih resursa neophodno preispitati listu

društvenih prioriteta i prosiriti je sa definisanim ekološki® kri-teri jumima.

Prostorni plan u odsustvu celovite strategije i globalne planske politike koristenja prirodnih resursa, bez kojih se stvara moguč-nost za ispoljavanje voluntaristiiklh htenja, a koristenje prirod-nih resursa zadobija elemente stihije, predstavlja za sada jedini pogodan okvir u kome se može sagledavati celovito problem racional-nog koristenja prirodnih resursa.

Tako je np. Zakonom o planiranju i uredjenju prostora u SR Srbiji 1 po prvi put načelno definisano da se planiranjem prostora, u skladu sa ciljevima društveno-ekonomskog razvoja, obezbedjuje ra-cionalno koristenje i uredjenje prostora, očuvanje i racionalno koristenje prirodnih bogatstava, kao 1 zastlta i unapredjenje ii-votne i radne sredine. Sem toga, prostornim planovlaa, kao dugoroč-nim planovima, utvrdjuju se kriterijumi, namene i uslovl koristenja prostora i prirodnih bogatstava u skladu sa potrebama društveno-ekonomskog razvoja. Pitanje utvrdjlvanja odgovarajuče metodologije ocene prirodnih potencijala 1 uspostavlJanja odgovarajučih modela njihovog optlnal-nog koriščenja, kojim bi se realizovala prethodno lstaknuta načelna opredeljenja za racionalno koriščenje, još uvek su otvorena. Dosa-dasnja lskustva pokazuju, medjutim, da su u praksi lzrade prostor-nih planova prenaglaseno potencirane potrebe i problemi urbanog razvoja, sto Je donekle i razumljivo, s obzirom da Je prostorno planiranje u mnogim zemljama, pa i kod nas, razvijeno iz urbanl-stičkog planiranja. S druge strane, u dosadasnjim prostorni! plano-vima ostale delatnosti, upučene na koriščenje prirodnih resursa, nisu lmale ni izbliza Jednak tretman. Sama praksa te pokazati koli-ko te istaknuta načelna opredeljenja u novom zakonu biti realizova-na kroz izradu i sprovodjenje prostornih planova.

Metodologija ocene prirodnih resursa, kojom bi u praksi trebalo realizovati racionalno koriščenje prirodnih resursa, aorala bi biti bazirana na princlpima kompleksne valorizacije svih prirodnih re-sursa na posmatranom prostoru u odnosu na sve privredne i vanprl-vredne korlsnike prostora (2), uz uvaiavanje ne samo ekonomskih, i

i Službeni glasnik SR Srbije, lir. 27/85

društvenih prioriteta i procirlti je sa definisanim ekološkim kri-ter i jumi ma.

Prostorni plan u odsustvu celovite strategije i globalne planske politike koristenja prirodnih resursa, bez kojih se stvara moguč-nost za ispo1Javanje vo1untarističkih htenja, a koristenje prirod-nih resursa zadobija elemente stihije, predstavlja za sada jedinl pogodan okvir u kome se mole sagledavati celovito problem racional-nog koristenja prirodnih resursa.

Tako je np. Zakonom o planiranju i uredjenju prostora u SR Srbiji 1 po prvi put načelno definisano da se planiranjem prostora, u skladu sa ciljevlma drustveno-ekonomskog razvoja, obezbedjuje ra-cionalno koristenje i uredjenje prostora, očuvanje i racionalno koristenje prirodnih bogatstava, kao i zastita i unapredjenje il-votne i radne sredine. Sem toga, prostornim planovima, kao dugoroč-nim planovima, utvrdjuju se krlterljumi, namene i uslovi koriščenja prostora i prirodnih bogatstava u skladu sa potrebama drustveno-ekonomskog razvoja.

Pitanje utvrdjlvanja odgovarajuče metodologije ocene prirodnih potencljala i uspostavlJanja odgovarajučih modela njlhovog optimal-nog koristenja, kojim bi se realizovala prethodno istaknuta načelna opredeljenja za racionalno koristenje, jos uvek su otvorena. Dosa-dasnja iskustva pokazuju, medjutim, da su u praksi izrade prostor-nih planova prenaglaseno potencirane potrebe i problemi urbanog razvoja. Sto je donekle i razumljivo, s obzirom da je prostorno planiranje u mnogim zemljama, pa i kod nas, razvijeno iz urbani-stlčkog planiranja. S druge strane, u dosadasnjim prostornim plano-vima ostale delatnosti, uputene na koristenje prirodnih resursa, nisu imale ni izbliza Jednak tretman. Sama praksa če pokazati koli-ko če istaknuta načelna opredeljenja u novom zakonu biti realizova-na kroz izradu i sprovodjenje prostornih planova.

Metodologija ocene prirodnih resursa, kojom bi u praksi trebalo realizovati racionalno koriščenje prirodnih resursa, morala bi biti bazirana na prlncipima kompleksne valorizacije svih prirodnih re-sursa na posmatranom prostoru u odnosu na sve privredne i vanpri-vredne korisnike prostora (*), uz uvaiavanje ne samo ekonomskih, u

• Službeni glasni k SR Srbije, ar. 27/35

prvom redu dugoročnih, več i vanekonomskih - socijalno-ekoloskih kriterijuma i parametara i na toj osnovi formiranja odgovarajučih modela koriščenja, koji če jednako respektovati, pored proizvodnih prioriteta i prioritete za zdravom ilvotnom sredincu, habitabilnlm prostorom, rekreacionim potrebama i si. Stepen humanog iivljenja če se u budučem razvoju odredjivati po tome u kom stepenu harmonije su uskladjene sve društvene potrebe u koriščenju prirodnlh potencija-la.

Literatura

1. A.A. Mine: "Vaprosi kompleksnoj ekonomi češkoj ocenkl prirodnlh uslovij i jesestvenih resursov u svete zadač sovremenoj geogra-fi!", Izvestija AN SSSR, ser.geografi češkaja No 2, Moskva, 1965.

2. D.Graf: "Okonomische Hewertungen der Naturressourcen Im entvlck-elten Sozlalismus," Akademie-Verlag, Berlin, 19B0.

3. Soli. Conservation, Mc Graw - Hill Book Comp, Neu York, preuzeto od: S.Damnjanovič: "šuma u svetlu savremenog koncepta prirodnlh resursa", "čovek, društvo, iivotna sredina", SANCJ, Beograd, 1981.

4. ž.Vladisavljevič: "O vodoprivredl-pogledi i metode",Beograd,1969. 5„ J.L.Fischer: "Problemi lstraiivanja prlrodnih izvora", "Natural

resources", prevod sa engleskog, "Vuk Karadiič", Beograd, 1967. 6. N.čobeljlč: "Prlvredni razvoj i problemi čovekove okoline". Zbor-

nik "čovek, društvo, iivotna sredina", SANO, Beograd, 1981. 7. V.A.Anučin: "Osnovi prirodopoljzovanija - teoretičeški j aspekt",

"Misli", Moskva, 1978. 8. T.G.Runova: "RaOionaljnoe prirodopolzovanie kak objekt ekonomiko-

geografičeskogo izučenija", Izvestija AN SSSR, ser. geograf 1česk-aJa No.2, Moskva, 1985.

9. K.Mannsfeld: "Landschaftsanalyse und Ableitung von Naturraumpo-tentialen", Akademie - Verlag, Berlin, 1983.

10. K.Becker - Mar*: "Raumordnung - Eine Zwischenbilanz", Raumfor-schung und Raumordnung, Heft 5/1979, Bonn- Bad Godesberg, Hannover, 1979.

11. L.I. Tatevosova, N.V. Antonov: "Prirodno - resursnij potencial 1 potencial i ego ekonomi češkaja ocenka", Izvestija AN SSSR, ser. geografičeskaja No. 2, 1986.

12. J.Dinič: "Ekonomska geografija - principi, metodi, prostorne strukture", Beograd, 1981.

ti. Spasojevič

DIE OKOHOrUSCHE-GEOORfiPHISCHE flHSICHTEH DER RFITIOHELLEH NUTZUNG DER NHTURRESSOURCEN

Zusamnienfassung

Die Naturressourcen verden in der Praxis hinsichtlich lhrer Bezie-hung ZUD Produktionsprozess haeufigst zu eng angenommen. Auf dleser Grundlage hat sich dle Auffassung ueber den rationellen Nuztung der Naturressourcen ausgebaut, dle besonders oekonomisch-technologische Aspekte potenziert.

Auf dem gegenwaertlgen Entuicklungsgrad soli man unter dem Begriff Naturressourcen alle Stoffe und Kraefte im natuerllchen Verbund be-grelffen, die ln der produktiven sowie nlchtproduktlven Konsumptlon genutzt verden koennen. Auf diese, Heise verbreitet sich der tradl-tlonelle Umfang der Naturressourcen auch auf dle Umueltkomponenten, die nlcht dlrekt in dem Produktionsprozess eingeschlossen sind. Bel solcher,Definitionsbestimmung muessen dle Probleme der ratio-nellen Nutzung der Naturressourcen lm Verhaeltnls zu gesamten ge-sel 1 schaf ti ichen Beduerfnissen und Interessen beobachtet uerden. Das bedeutet elne gleichvertige Beruecksichtlgung aller gesell-schaftllchen Beduerfnisse, die sich mit der Raumnutzung befriedi-gen koennen. Man soli auch langfristige gesel1schaf11iche Interesse und zvar nicht nur oekonomlsche, sondern auch ausseroekonomischen -sozio-oekologische Kriteriums berueckslchtigen. In Serblen wlll man mit der Raumplanung ln der Praxls die ratione-lle Nutzung der Naturressourcen veruirkllcher.. Zu diesem Zweck mue-sste elne adaeguate vielfaeltige Beuertungsmethodologle aller Nat-urpotentialelgenschaften ausgearbeitet verden. Auf diese Welse uaere es moeglich, eine vielfaeltige ratlonelle Nutzung der Naturessourcen im Slnne glelchzeltiger Versorgnung der Hirtschaft mit dem Naturressourcen als auch die Formung eines hoch-wertigen Lebensraums zu vervirklichen. Fuer die Loesung der eruaeh-nten Probleme stellt Geographle einen guenstlgen nissnschaft-1ichen Rahmen dar.