VI DEO

NOAHOVI SINOVI U TANAITSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Najpoznatije zakonsko shvatanje određuje odnose između Jevreja i nejevreja u

periodu mudraca, neka je blagosloveno sećanje na njih, a određeno je “religioznim

obavezama pagana”. Odmah treba istaći da je ovaj poznati dodatak veoma redak u

tanaitskoj kolekcijii i da se nalazi devet mesta u Midrašei ahalaha, sa svojim

paralelama176. Sve jezičke kovanice koje su uzete u vezi su sa onim iz zakona, a nalaze se

u Midrašei ahalaha i njih su delom klasifikovali kao školu rabi Akive, dok je za većinu iz

Sifrei jasno da pripadaju midraši rabi Akive. U Sifrei baMidbar u potpunosti nedostaje

jezički dodatak, a očigledno je da ga je predstavila škola rabi Išmaela. U Mehilti rabi

Išmaela javlja se na dva mesta, jedno je u poznatoj agadi koja pripoveda kako je Sveti

Jedini i Blagosloveni izložio nacijama sveta kako im daje svoju Toru (i paralela iz Sifrei

Dvarim), a drugo je iz zanimljivog odeljka traktata o Izlasku 24, 7. Pojava u Mišni i

Tosefti dalje će nas zaposliti.

Korišćenje dodatka “pagani” u Sifra se razvija u dva različita pravca, koji su

komplentni. Jedan pravac smo pronašli na nekoliko mesta u Sifra (Sifra Dvora dahova

deo 1, 92 deo 10, Šminei deo 4) i u Sifrei Dvarim pi 76, a na njima ćemo primeniti naše

iskustvo i proučićemo antologiju o statusu religioznih obaveza, jer je podeljena i drukčija

je kod gojima, nego što je status Izraela. Iznećemo i primer iz Sifrei – “zašto je

idolopoklonstvo posebno osim što je zabranjeno i nije dozvoljeno, nije dozvoljeno uopšte

i primorava na sudsko izvršenje i što je zabranjuje običaje pagana kod Izraela, tako da ja

nemam mnogo o tim stvarima …” (u izdanju Finklštajn, str. 120). O tim vrstama stvari u

Sifrei Dvarim pi 76 (prema rimskom rukopisu, u izdanju Finklštajn, str. 141): i ne jedi krv

sa mesom (Dvarim 12, 23) to proizilazi iz života. I to nije zakon – jer meso u mleku koje

176 Mehilta rabi Išmaela br. davhadaš 83 i tamo 85 i njegove paralele; Sifra Dvora dahova deo 1; Sifra Cav, deo 10; Sifra šmini, deo 4; Sifra amur, deo 14; Sifrei dvarim pi 76; Sifrei dvarim pi 343; Midraš tnaim 32, 28.

90

je dozvoljeno za pagane, za Izrael je zabranjeno, organ života koji je zabranjen za pagane

i nema zakon koji je zabranjen za Izrael? Lep oblik i sve što mu je slično dokazaće da je

zabranjeno paganima i dozvoljeno Izraelu tako da nije dao organ života, jer uprkos tome

što je zabranjeno paganima, ono je dozvoljeno Izraelu hvala Bogu, i ne jedi krv sa mesom

to je organ života.

Midraša ovde pokušava da dokaže kako postoji potreba za detaljnim izučavanjem

zabrana životnih organa za Jevreje i to je nemoguće učiti izvodeći zaključak od

neznatnog do glavnog. On pokazuje da ima nekoliko stvari i jedna od vodećih je ženska

lepota koja zaokuplja Jevreje, šta je dozvoljeno njima i zabranjeno paganima. Ako je

tako, nije dato da se uči da je na sve što je zabranjeno paganima zaustavljena zabrana kod

Jevreja.

Primeri za drugi smer upotrebe kod pagana u Midrašei ahalaha mnogo su

zanimljiviji. Govori se o istim mestima u kojima se Sifra veoma trudi da izvuče gojima iz

opšteg, a umeće ga zbog micvi u zapovestima kod pagana. Iznećemo dva primera:

“Jevreji donose greh, ne donose greh nejevreji; nema potrebe da se izgovore micve koje

nisu određene njima, paganima, već micve koje su određene njima, paganima, ne donose

im greh”. Značenje ovoga je da je Tora koristila dva jezika micvi žrtva greha: u vezi sa

Jevrejima je rečeno da duša koja je grešila iz zablude… ujedno rečeno je da duša zvuči

dosta uopšteno, a s druge strane je baš Izrael određen. Sifra ističe da je potrebno izdvojiti

jevrejsku dušu baš zato što je bilo moguće misliti kako goji donosi žrtvu greha za sedam

micvi koje su im određene. Sifra je jasna u stavu da nema veze sa tim, već žrtve greha

postoje samo i jedino za Jevreje. Ovakva situacija je dosta zanimljiva, jer ova škola

dodaje nejevreje kao situaciju s jedne strane u određenim micvama, ali s druge strane

nema sredine u iskupljenjima žrtvama, u njihovim zabludama u grešnim radnjama. Kako

je poznato, Mišna u odeljku 1, 2 ustanovljava da je grešno žrtvovanje zlonamerna stvar

seče i da je zabluda greh. Moguće je uzdići zbog čega se, prema saznanjima koja se

nalaze u Sifra, ne izbegava mogućnost da nejevreji mogu da se iskupe od greha. Za našu

temu je važno da ispitamo zahvat između opšteg rasporeda zakona koji vide stranca kao

micvu i obaveze, a s druge strane ne govori o sredstvima iskupljenja. Pronašli smo da se

ista halaha podudara sa školom rabi Išmaela bez termina “pagani”. U Sifrei baMidbar pi

112 se kaže: druga verzija je građanin Izraela, zašto je rečeno? Da je bilo po zakonu,

91

Izrael je određen po idolopoklonstvu i nejevreji su određeni po idolopoklonstvu, ako sam

učio za Izrael da dovode idolopoklonstvom u zabludu, tako i nejevreje idolopoklonstvo

dovodi u greh. Hvala Bogu, građanin Izraela, Izrael dovodi idolopoklonstvom u zabludu

i nema nejevrejina koji dovodi u zabludu idopoklonstvom (str. 119). Ako se u knjigama177

zaključuje da goji određuje da se ne bavi paganstvom, nema kategorije za “micve

pagana”. Probaćemo da u nastavku damo objašnjenje za odsustvo te kategorije u školi

rabi Išmaela.

Dodatni primer koji govori o posebnom stavu nejevreja, o religioznim obavezama

sedam micvi za pagane, jeste kazna gojima i Jevreja koji prolaze istu atmosferu samu po

sebi. Sifra Dan beDino od prokletstva Gospodnjeg. I tako iznosimo (rečena knjiga, deo

14, vatikanski rukopis str. 466):

Možda Horajot u vreme Talmuda kaže: i Gospod će Izraelcima pričati i reće će

da će to biti običaj za generacije. Čovek, kako Talmud kaže, svako će doneti

gojima koji brzo ubijaju na prokletstvo imena kao Izrael, ali ne ubijaju već

oklevaju, jer nije data smrt paganinu već samo zakon ubija.

Opet, nema objašnjenja za razlog “što nije data smrt paganinu već samo zakon ubija”.

Rabi Hilel izdvaja biblijski stih kao podršku prolivanje čovečje krvi u u čovečju krv će se

preliti: “i nema prolivanja, već oklevanja”. Prema jednom od komentara, ovde je namera

rabi Hilela bila da kaže kako je smrt jedina koja se odelila kod pagana i to je prolivanje

krvi i zbog toga oni oklevaju sa smrtnom kaznom. U ovom slučaju, strancu je

prigovoreno o smrti koja je u očima mudraca, neka je blagosloveno sećanje na njih, bila

“lakša”. Zapravo, stvorena je situacija da se ista zabrana dešava i Jevrejima i nejevrejima

kao jednom, ali su sredine kazni različite. Videli smo dva primera u kojima je stranac

određen kao Izrael, ali i forma kažnjavanja, kao i put oproštaja su različiti.

U kratkom istraživanju našli smo većinu citata sa temom “pagani” u Midrašei

ahalaha, osim izmena u agadi koja je poznata po svom testu o Svetom Jedinom i

Blagoslovenom koji daje Toru Izraelu i na još jednom dodatnom mestu u Mehilti rabi

Išmaela. Na kraju ćemo razviti, a potom i ponovo analizirati agadu o davanju Tore i

videti kako se uklapa u sliku koju smo do sada izneli. Prvo korišćenje u Mehilti rabi

Išmaela je delimično isključeno i dato mu je dvoznačno tumačenje. Iznosimo ga iz

177 Videti i u Sifrei Zota produžetke 15, 29: “nema nejevreja koji donose greh” (str. 286).

92

Masehta davhodeš deo 3 (prema oksfordskom rukopisu i u izdanju Horović – Rabin, str.

211):

i uzeo je knjigu Saveza i pročitao je pred narodom (Šemot 24, 7). Ali, nismo čuli

odakle im je čitao. Rabi Josi bar Jeuda kaže od početka baRešit dovde. Rabi kaže

da micve koje su određene prvom čoveku, micve koje su određene paganima,

micve koje su određene u Egiptu i na zemlji i ostatak, sve micve. Rabi Išmael na

početku teme kaže: šabat zemlji, šabat Gospodu (vaJikra 25; 2,3): šest godina sej

svoju njivu i ostavljaj je i na jubilarne godine blagoslove i uopšteno; na kraju teme

on kaže ovo su zakoni i sudovi i Tore (Šem 26, 46). Rekli su da primaju na sebe

put koji su dobili je opterećenje za njihove duše i bacio je na narod.

Pitanje predmeta razmatranja u Mehilti je šta je bio sadržaj te knjige Saveza kojom je

Moše pozvao izraelski narod. Rabi Josi bar Jeuda kaže da im je čitao isti deo iz Tore koji

opisuje događaj do vremena tog Saveza. Rabi tvrdi da knjiga Saveza sadrži samo micve

određene za njih ljude, pagane i Jevreje do stava o zaključenju Saveza tu stojimo. Izgleda

svakom jasno da je rabinovo korišćenje dodatka “pagani” uništilo sve što smo do sada

videli. Ovde se on javlja sa naznačenim spiskom pripadnosti različitih micvi čovekovog

početka i kraja na mestu davanja drukčijih za Izrael. Nemam ubeđenje da je ovde

govoreno o poznatoj kategoriji “micvi pagana”, ali još jedna stvar zahteva ispitivanje. Na

kraju sistema rabi Išmaela, on je rekao na kraju odeljka knjige vaJikra da je jasno da su

(sve) micve date već na Sinaju, i stoga je knjiga Saveza opšta i za sve. Za našu temu je

važno da vidimo samo ovo korišćenje u terminologiji “micve pagana” u školi istaknutog

rabi Išmaela178, koja uopšte nema sličnosti sa školom rabi Akive. Sada ćemo se okrenuti

agadi o davanju Tore.

178 Uporediti dobro, poklapa se sa Midraš aTanaim leDvarim 11, 2 (u Hofmanovom izdanju, str. 56) prema arhivskom tekstu koji je publikovan kao kruna.

93

Iznećemo izvor iz Mehilte rabi Išmaela Masehta davhodeš u potpunosti179, a zatim

ćemo je uporediti sa Sifrei Dvarim pi 343. Prema daEmet nema debate u terminu

“pagani” gde je potrebna agada o davanju Tore, jer se korišćenje javlja u besedi bliskoj

poznatoj agadi, a ne u samoj agadi. Dva razmatranja nas primoravaju da proširimo

ispitivanje. Prvo, ono opšte koje sam najavio: probati da se vidi što je moguće više pojava

u njihovim vezama. Drugi je pripadnost agade predmetu razmatranja u celoj knjizi:

uopšte nije bila želja Svetog Jedinog i Blagoslovenog da da svoju Toru svim narodima ili

samo Izraelu. Tako iznosimo iz Mehilte rabi Išmaela, Masehta Davhadaš, deo 5 (prema

oksfordskom rukopisu, u izdanju Horović – rabin, str. 219 i dalje):

Veliki je Gospod Bog tvoj. Zbog čega je rečeno, prema onom što je otkriveno o

ječanju, kao kod junaka koji ratuje, jer je rečeno Gospod je čovek rata (Šemot 15, 3).

Otkriće na sinajskoj gori je kao kod starca punog milosti, kako je rečeno i videše

Gospoda izraelskog i kako su otkrili što kaže, bilo je pročišćeno kao samo nebo (Šemot

24, 10); i kaže prestoli su bili postavljeni (Daniel 7; 9, 10) i kaže reka ognjena je tekla i

pred njim izvirala i završava. Da ovde nije dato otvaranje za sve nacije sveta govore dve

slobode. Ali, veliki je Gospod Bog tvoj, ja sam u Egiptu, ja sam na moru, ja sam na

Sinaju, ja sam onaj koji je bio, ja sam u budućnosti koja će biti, ja sam na ovom svetu, ja

sam na onom svetu. Jer je rečeno: vidite da sam ja, ja sam on (Dvarim 32, 39) i kaže i do

tvoje starosti ja sam on (Isaija 46, 4), i tako kaže Gospod, kralj Izraelov i izbavitelj

njegov, Gospod svih vojski: ja sam prvi i ja sam poslednji (Isaija 44, 6), i kaže jasam

poslednji (!) i poslednji ja sam on (Šem 41, 4). Rabi Natan kaže, odgovor za minjan je

automatski, jer su bile dve slobode, da kad je uz Božju pomoć stajao i rekao veliki je

Gospod Bog tvoj, ko je stajao ikako kao njegov protivnik; stvar je bila visoko cenjena i,

179 Videti i I. Hajniman, Agadot i njihova istorija, Jerusalim 1974, str. 118 – 119 istraživač iznosi nekoliko činjenica u vezi sa našom temom ”da li je Tora data svim nacijama sveta?” Njegovo tvrđenje da se sistem odriče nacija i njihove mogućnosti da dobiju privilegije u otkrovenju se približava anti-hrišćanskoj polemici. Reč posle toga, kroz razvijanje opširnog i argumentovanog ispitivanja, B. Ofenhajmer u svom radu “Stav na Sinajskoj gori proročanstvo i izbor Izraela u polemikama mudraca, blagosloveno da je sećanje na njih”, Moled 8 (5740) str. 91 – 110. Hajneman je izneo i sistem rabi Natana, učenika rabi Išmaela, na kraju devetog dela Masehte Davhadaš, on kaže: “Videli ste zašto je rečeno, prema onom što on kaže slaviće te, Gospode, svi kraljevi zemlje jer su čuli reči iz usta tvojih (Tealim 138, 4) moguće je da kao ime koje su čuli, da su tako i videli? Talmud kaže vi ste videli, ali nisu videle nacije sveta” (str. 238). I. Hajneman je u ovome video dokaz rešenja rabi Natana koji je došao da “opovrgne svaku mogućnost da su nejevreji privilegovani, ali su u galutu” (str. 119). Takođe treba ispitati šta je između videti i čuti, prema Hajnemanovom sistemu, videti početak Mehilte rabi Išmaela, kraj drugog dela, str. 210 – 211. Videti i Gincborgov početak, Agade o Jevrejima, Ramat Gan, 5728, deo 11, odeljak 181 (str. 288). Na kraju, J. Kugel, The Bible As It Was, Cambridge MA. str. 409 – 412.

94

zar nije već rečeno nisam tajno govorio i završava nisam rekao semenu Jakovljevu (Isaija

45, 19), od Boga ja sam data na pustom, po zahtevu mom i nije im dat proso. I on kaže ja

sam Gospod, govorim istinu i javljam šta je pravo, (Isaija 45, 19).

Druga verzija veliki je Gospod Bog tvoj. Kad je stajao Sveti Jedini i Blagosloveni

i stajao i rekao veliki je Gospod Bog tvoj, bučale su planine i brda su se razvalila i došlo

je do loma u kući bogova i Karmel iz Španije, jer je rečeno živ sam ja, kaže kralj čije ime

je Gospod nad svim vojskama, koji je kao Tavor među planinama i kao Karmel koji do

mora stiže (Jeremija 46, 18). To znači ja sam pozvao i to znači ja sam pozvao, i za put su

čuli iz njegovih usta kada ih je izveo iz zemlje egipatske, stajali su svi i svako na svom

mestu i rekao je: ne zanimam se, već za narod koji sam izveo iz Egipta.

Druga verzija veliki je Gospod Bog tvoj. Kada je stajao Sveti jedini i Blagosloveni

i rekao veliki je Gospod Bog tvoj, zemlja je bila bolesna, pošto je rečeno Gospode, kada

si ti izašao iz Sira, kada si izašao i završava [iz polja Edom zatresla se zemlja] (Sudije 5,

4); i kaže planine su se topile i završava [pred licem Gospoda] (Šem 5, 5) i kaže glas

Gospodnji je snažan i završava glas Gospodnji lomi, glas Gospodnji deli, glas Gospodnji

stvara i završava i u njegovom hramu svako mu govori Slava (Tealim 29; 4 – 10) dok se

njihove kuće nije ispunili sjajno božansko prisustvo. U isto vreme su ušle sve nacije sveta

i došle kod Balaama sina u svetlosti i pitali ga: Čuj, mesto je uništeno, svet je potopljen?

Rekao im je, jadnici koji ste već na svetu, kunem se mestom Noahovim da neće doneti

potop na svet, jer je rečeno biće mi to kao sa potopom Noahovim [kao što sam se zakleo]

(Isaija 54, 9). Rekli su mu, vodeni potop ne donosi, ali donosi vatreni potop; odgovorio

im je da ne donosi ni vodeni, niti vatreni potop, već je Sveti dao Toru svom narodu

Izraela, jer je rečeno Gospod narodu svom snagu daje (Tealim 29, 11). Pošto su u vezi sa

ovim upućeni na smer iz njegovih usta, okrenuli su se i svako je otišao na svoje mesto.

Prva beseda u ovoj seriji “Veliki je Gospod tvoj koji te je izveo iz zemlje

egipatske” zahteva da se opovrgne tvrđenje nacija da postoji više od jednog boga. Stoga

se pridržavamo Svetog Jedinog i Blagoslovenog da bismo razvili davanje Tore koja je

identifikovana kao ona data od Gospoda koji ih je izveo iz Egipta. Beseda se završava

lancem odeljaka čije je viđenje Gospoda “ja” koji je jedini, od Svetog Jedinog i

Blagoslovenog i on je to - “ja”, jedini. Motiv ovoga je “da ne bude ovde otvaranja” za

borbu bilo među vrstama, bilo među nacijama sveta, a opisano je u odeljcima 4 – 6 u

95

Mehilti rabi Išmaela, gde se javlja šest puta, što je trećina od ukupnog broja javljanja iz

Midrašei ahalaha. Beseda rabi Natana otvara seriju od kojih su tri naredne besede građene

u formi “kada je stajao Sveti Jedini i Blagosloveni i rekao veliki je Gospod Bog tvoj”.

Rabi Natan govori protiv vrsta koje veruju u dobrog i lošeg Boga, dve vlasti, a poslednju

besedu čak usmerava protiv nacija sveta uopšte. Središnja beseda je pomalo nejasna i to

se vidi u njenom izučavanju. Na prvi pogled se čini da ukazuje na sravnjivanje brda, na

pravo da će Tora biti data od njega. Besedu koja liči na ovu glavnu, iz četvrtog dela

Mehilte, našli smo detaljnije i jasnije u baRešit raba deo 100, u izdanju Teodora Alabeka,

str. 1271 – 1272). Tamo Alabek opisuje našu agadu iz Mehilte “došli su do brda prema

onom što su mislili i što su zvali da dođe i čuje glas Gospodnji” i stajali su zatim na

svojim mestima, što znači na prvom mestu i nisu pravili buku”. Na svaki način, ova

beseda iz Mehilte ostaje nejasna180. Poslednja beseda predstavlja potrese celog sveta

takođe, ali način na koji je napisana, po meni je jasan. Nacije sveta su se bojale vatrenog

potopa181, koji bi sagoreo svet. Strah je potekao od “sjajnog božanskog prisustva” koje je

ispunilo njihove kuće. Beseda je jednoznačna jer, prema onom što smo videli, predstavlja

davanje Tore kao kosmički događaj, a to davanje je takođe signal i za nacije. S druge

strane, beseda se ovde završava paralelom, besedom o brdima, i u njoj je “stajao svako i

svi na mestu” i okončava se tako što su sve nacije razumele da je Tora određena za

izraelski narod “i svi su se okrenuli i svako je otišao na svoje mesto”. To znači da narod

Izraela ovde ima jedinstven status, status za koji su apsolutno znali svi narodi182. Pitanje

koje se postavlja glasi: ako je tako, zašto se nisu pridružili narodi u tom događaju. Na ovo

pitanje daje odgovor poznata agada.

Tako je iznosimo iz Mehilte rabi Išmaela (oksfordski rukopis, u izdanju Horović –

Rabin, str. 221 – 222):

prema tome, od nacija sveta je zahtevano da ne bude ovde otvaranja kaže, već

smo zahtevali i primili ih, i stoga što su objavili i nisu ih primili, jer je rečeno Gospod sa

Sinaja dolazi (Dvarim 33, 2). Otkriveno je sinovima Esaua zlo. Rekao im je, dobijate vi,

180 Videti u okviru Mišne za Mehiltu Jerusalim, 5725, str. 87, 1.181 Videti u članku L. Gicborna, “Vatreni potop” u kolekciji iz Sote O alahi i agadi, Tel Aviv 5720, str. 205 – 219 i u Jedinstvu str. 216 – 217. 182 Videti buđenje u Mehilti davhodeš kraj prvog dela, str. 205 – 206, poklapa se sa našim i, u njoj zakon ukratko u drugom delu.

96

na vama je Tora? Šta je u njoj napisano, rekao im je: ne ubij. Rekli su mu to je nasledstvo

koje nam je zaveštao naš otac, živećeš od mača svoga (baRešit 27, 40). Otkriveno je za

Amonove i Moavove sinove, pitao ih je vi primate na sebe Toru? Pitali su ga kada Tora

dolazi? Ne čini preljube. Rekli su mu da su svi oni sinovi preljube, jer je rečeno i obe

kćeri Lotove zatrudneše od oca svoga (baRešit 19, 36). Otkriveno je za sinove Išmaelove,

pitao ih je primate li na sebe Toru? Šta u njoj piše? Ne kradi. Rekli su to je onaj blagoslov

u kojem je za njih rečeno i on će biti divlji čovek (baRešit 16, 12), i kao Tora jer sam

lopov ukrao sam iz zemlje Jevreja i završava (Šem 40, 15). I kad je došao kod Izraela, sve

svetosti njegove su u rukama tvojim (Dvarim 33, 3) svi su otvorili usta i rekli: stajao je i

tresao zemlju… video je mnoštvo nacija (Havakuk 3, 6). Rabi Šimon ben Eliezer kaže: šta

ako pagani nisu mogli da stoje na sedam micvi koje su im određene, uprkos svim

micvama koje su u Tori. Basna je o kralju koji je postavio dva čuvara, jednog za riznicu

slame, a jednog za riznicu srebra i zlata. Sumnjano je na ovog koji je čuvao riznicu slame

– i požalio se na to što nije njemu dato da pazi na riznicu sa srebrom i zlatom, rekli su

mu, prazna je, a ako si sumnjiv za riznicu slame, kako će ti verovati za trezor sa srebrom i

zlatom? Zaključak od sporednog ka glavnom jeste da pagani nisu bili u stanju da se

pridržavaju sedam (mera) [micvi] koje su im određene, uprkos svim religioznim

obavezama koje se nalaze u Tori. – Zašto onda nije data u zemlji Izrael, da ne bude ovde

otvaranje za nacije sveta što znači, prema tome što je Tora data na njegovoj zemlji, prema

tome nismo je dobili za nas. Jedna stvar, da se ne nametne rasprava između plemena, da

ne bude u mojoj zemlji je data Tora, i to znači u mojoj zemlji je data Tora i to u mojoj

zemlji je data Tora. Prema tome, data je u pustinji svetskoj javnosti na napuštenom

mestu. Moral Tore je u tri stvari, u pustinji, u vatri i u vodi, kažem ti, sve je slobodno,

učenje Tore je slobodno za svakog na svetu.

Otvaranje agade “prema tome su demantovane nacije sveta” jedinstveno je ovde

u svojoj frazi, i nema paralele sa Sifrei dvarim deo 343. I navikli smo na stvar da je

izvorna beseda tražena među odeljcima u Dvarim 33, 2 Gospod je došao sa Sinaja i ka

njima se sa Seira podiže, traženo je u odeljku koji je pre davanja Tore (Toru nam je dao

Moše i određena je Jakovljevoj zajednici Šem 33,4). Gospod je preporučio Toru sa Seira,

on Adom i posle se javlja sa brda Farn, to je mesto iz kog potiče Išmael, i ti sveti od

10.000, izgleda da je traženo Amonovim sinovima (mnoštvo Amonovih sinova?). Pred

97

nama, i u knjigama, sredili su unutrašnji red besede prema redu iz deset zapovesti – ne

ubij, ne čini preljube, ne kradi i napustili su red odeljka u Dvarim 32.

Nema potpunog slaganja između uvoda “prema tome su se branili” i između

besede koja joj je prethodila. Ne samo da je prethodna beseda snabdevena slikom

saopštenja događaja narodima, straha od vatre (što nije mnogo drukčije od straha sinova

Izraela u jednostavnosti događaja), i objašnjenja njihovih proroka da je Sveti Jedini i

Blagosloveni dao Toru Izraelu, a ne njima. U suštini, sastav izvora odavde je i prethodio

prvom delu Masehte davhodeš koja veoma liči, i zaključak o njoj biće zadržan.

U dva traktata, u prvom i petom delu Masehte davhodeš, nalaze se četiri povezane

besede, mada ne u istom rasporedu:

1. “Tora je data svetskoj javnosti na napuštenom mestu”.

2. “Nisam tajno govorio”, što znači da je otkrivanje bilo namenjeno svim narodima.

3. Balaam i narodi.

4. Beseda o tome da narodi nisu hteli da prime Toru.

U petom traktatu u Išmaelovoj agadi, Edom, Moav i Amon (o njenom

rasprostiranju za sve nacije, u Sifrei Dvarim) nisu mogli da prime Toru jer je to skriveno

od suštine njihove prirode (i u Sifri je rečeno baš ovim jezikom: “svako pojedinačno od

ovih nacija”).

U prvom traktatu u besedi rabi Eliezera rabi Josiju Agliliju “i prema tome što su učinili

iako tužni i nije hteo da im da i sudove vlasnika znanja koje nisu hteli da prihvate”. Zbog

smera našeg istraživanja prokomentarisaćemo uređenje prvog traktata Masehte davhodeš,

jer je ona u suštini uvod u davanje Tore i baca dragocenu svetlost na našu temu. Traktat

razvija temu da Izrael nije želeo da njih broji za minjan, i stoga im je zatrebalo da broje

za minjan gojime. Istog momenta je došla priča o rabanu Johanenu ben Zahaju da se on

vraća na to da Izrael ne želi da radi za Gospoda: “Niste želeli da budete robovi nebesa,

iako ste vi porobljeni ranjavanjem nejevreja Arapa…” (str. 203). Zatim odeljak prelazi na

snagu odgovora, pehar Svetog Jedinog i Blagoslovenog “neće se spasti kao ljudi koji su

rasrdili budućnost, već kao ljudi koji nemaju budućnost da u njoj izmene večno” (str.

205). To znači da je Sveti Jedini i Blagosloveni odbacio saznanje da ju je izraelski narod

izmenio i dao im je Toru. Odeljak se nastavlja time što je Tora obećana da će biti data i

gojima, ali je oni nisu želeli i završava se tako što se Izraelci zadržavaju preko puta brda

98

“s jedinstvenom željom” da prime Toru. Iz ovog se zaključuje da je prvi traktat nastavak

davanja Tore iz Mehilte, probali su da u njemu objasne teška pitanja na koja je tražen

odgovor, kako će se objasniti postavka “nisu želeli” Izraela koja je suprotna “želeli su”

od gojima. Oba su kao jedno prošla i prolaziće periode da ne žele da se potčine Tori

Svetog jedinog i Blagoslovenog. Tvrđenje u prvom delu Masehte davhodeš jeste da je u

momentu jedan narod, izraelski, primio na sebe ono što nejevreji nisu bili u stanju da

urade. U momentu je određeno, kada je Sveti Jedini i Blagosloveni želeo da da svoju

Toru svetu, izraelskom narodu, pomirenje i drugim narodima koji to nisu želeli. Osnovni

stav prvog dela Mehilte Masehte davhodeš jeste da je Tora zaista planirana prvenstveno

za sve narode.

Naša agada iz petog dela i više od toga proširuje paralele u Sifrei Dvarim pi 343,

ističe rad koji je u suštini propao, jer oni zapravo nisu mogli da dobiju Toru. Izgleda mi

da je duša ove parodije na sinovima Esaua, Moava, Amona i Išmaela, proširena je u

knjizi i započela je na opštem i nacionalnom, što je raspršeno prema onom što smo do sad

videli u Mehilti. Blisko ovom, prema mom mišljenju, a što prevazilazi književnu grubost,

je napuštanje naroda pošto su čuli od Balaama da, uz Božju pomoć, “želi da da Toru

svom narodu… svi su se okrenuli i svako je otišao na svoje mesto”, u narednom delu

“prema tome nacije sveta su se odbranile od Tore…”. Peti odeljak svedoči iskustvom

trajanja i dugog, stalnog provlačenja ove poznate agade kroz njega. U još jednom

ogranku se navodi viđenje u zaključku besede i, to je dodatna beseda rabi Šimon ben

Eliezera, koji pripada generaciji rabi Jeude Anasija, u odeljku je stajao i merio zemlju

video je i mnogo gojima. Ovde je umetnuta tema paganskih micvi koje, kada je Sveti

Jedini i Blagosloveni merio zemlju, ispitivao je narode koji su ispunili micve za pagane,

on je prisustvovao i saznanju da ih se oni ne pridržavaju. Prema paraleli iz Sifrei,

radikalna formulacija glasi: “tako tih sedam micvi, kojih pagani nisu mogli da se

pridržavaju i pustili su da dođe Izrael i primi, stoga je rečeno Gospod je došao sa Sinaja i

ka njima se sa Seira podiže. Prema onom što smo do sad videli, nema korišćenja termina

“otišao sam” u značenju “pagani”, u izvorima škole rabi Išmaela. Čak je i ovde moguće,

prema mom saznanju, reći može biti i možda, jer je pred nama izvor koji je dodat školi

rabi Išmaela, a koji je zaista razvio midrašu rabi Akive i ovde je dodat kao rezultat

99

“popularnosti” besede. Na prvi pogled izgleda da je M. Kahana već analizirao osnovnu

razliku, poredeći Sifrei Dvarim sa Mehilta leDvarim.

U dugom preciznom poređenju između Sifrei Dvarim i Mehilta leDvarim u

delovima koje smo slušali i to je blagoslov, zaključio je Kahana da je “važno dati znanje

zajedničkom imeniocu za dve susedne besede koje su citirane u Mehilti i prepoznatljive u

svom odnosu prema porazu, a manje su prepoznatljive u poređenju sa dve paralele u

Sifri”183. U dodatku članku “Papiri iz Mehilte leDvarim” Kahana ovako prepoznaje: u

delu agade koji smo čuli i, to je blagoslov koji je preporučen u Mehilti u nekoliko beseda

vlasnika univerzalnog karaktera i više nego što je to u paralelama u Sifri”184. On nastavlja

i obmanjuje “jer je samo u Velikoj Midraši sve izgledalo da je prema Mehilti, eksponat

želja prvog od Svetog, Jedinog i Blagoslovenog da se preda njima u svetu i da je Tora za

nacije…”U većini izvora njegovi zakoni koje budi i ustanovljava “videla je smela beseda

u Velikoj Midraši”, str. 703 (prema Mehilti): “Gospod je sa Sinaja došao – podučava

kako je otkriveno da je Sveti Jedini i Blagosloveni podario Toru Izraelu i nije samo

Izraelu data185 već svim nacijama na svetu…”. U strukturi članka Kahana ograničava

svoje nalaze i u kritikama označava razloge zbog čega situacija u istraživanju nema

mogućnosti da okarakteriše opšte ponašanje Mehilte i Sifrei. Ovde dotičemo

komplikovani metodološki problem, koji ćemo pokušati da osvetlimo koliko je to

moguće.

U alahi, kao i u agadi aMidrašim različiti su pripisivali raznim školama korišćenja

ponekad srodnih materijala koje je svako oslikavao svojom specifičnom bojom. Tako je

prvi korak u ispitivanju materijala unutar jedinstvene Midraše da se proveri postoji li

povratno jezičko uređenje, kao što je prepev, a to je moguće videti u pravcima izvora koji

su pred nama ili u posebnoj strukturi besede, kao i u kojoj meri je ona srodna različitim

školama. Uzećemo, naprimer, Kahanin zaključak o razlici između Mehilte i Sifri u

traktatima koje smo čuli i to je blagoslov. Ko otvara Sifrei pi 343 primećuje da se tri puta

neprekidno vraća duga kovanica “kako je otkriveno na mestu (ili Sveti Jedini i

Blagosloveni) data je Tora Izraelu…” (str. 395 – 396). Ova kovanica svedoči o nameri da

se ova ideja naglasi. Prepev kao ovaj nalazi se i u Mehilti leDvarim na mestu. I baš ovde 183 M. Kahana, “Papiri iz Mehilte leDvarim odeljci koje smo slušali i to je blagoslov” Tarbic 57 (5748.), str. 185. 184 Isti, str. 200 – 201. 185 Isti, str. 100.

100

taj prepev još više štrči u pokušaju Mehilte da podari univerzalnost ideji čija je tema tamo

sledeća: “podučava kako je otkriveno da je Sveti Jedini i Blagosloveni podario Toru

Izraelu i nije samo Izraelu data, već svim nacijama na svetu” (str. 209). U besedi koja se

nalazi u knjigama o davanju Tore, na četiri jezika: hebrejskom, latinskom, arapskom i

aramejskom, nagoveštava se univerzalizam beseda, nategnuto stoji na prepoznatljivom

prepevu i profitira u istom glavnom značenju. Gore smo videli primer prepeva iz Mehilte

leŠemot, sa povratkom na upućivanje reči “želeli su” i “nisu želeli”. Ovde nije uobičajen

slučaj da je Mehilta rabi Šimon ben Johaja stilizovana u rečima jogunjenja Izraela tamo

kod brojanja porcija za minjan, u sledećim rečima: “nisu dobili za porcije za sredinu” (str.

136). Prepev se vraća u Midrašu i što se tiče prirodne dužine njegovih prstiju

(poslednjeg?). Moguće je pitati, naravno, da li je poslednja dužina nadležna za školu cele

knjige. Zbog toga dolazimo do kritičkog pitanja koje je najviše zanemarivano. Pošto deo

nije odbacivan iz zaključaka koji se javljaju u Mehilti i u Sifrei dvarim, oni potiču od

generacije rabi Jeude Anasija. Prepoznati delovi su odavno označeni kao dodaci škole

našeg rabija. Logična je stvar da kasnije Midraše iz tanaitskog perioda nisu malo uticale

na način držanja beseda rabijeve generacije i možda su tako uzeli svoje mesto i u

njegovoj Midraši ili su uticali i na sinove njegove generacije. Tako smo naprimer, našli

sina iz generacije našeg rabija kako zaključuje debatu u Mehilti rabi Išmaela sa besedom

o sedam paganskih micvi. Pokušao sam da pokažem iz onog što je već označeno da toga

nema u alahinim odeljcima škole rabi Išmaela.

U svetlu ovih zaključaka, čini mi se da kad dolazimo do ispitivanja duhovnih

struja u Midrašei ahalaha, da nije moguće strpeti se s jedne strane u karakterizaciji ideja

jednog teksta, naprimer u Mehilti rabi Išmaela, jedna od celokupne književnosti mudraca,

neka je blagosloveno sećanje na njih, koja ima kod Midrašei ahalaha karakter zbornika. S

druge strane, zabranjeno je odbaciti odabrano i sakupljeno iskustvo koje je omogućilo

identifikaciju škola i struje i možda i razne antologijske izvore. U ovom delu pokušali

smo da obratimo pažnju na to kako se delanje pod pojmom pagani javlja samo u izvorima

alahe, od škole rabi Akive, i pamćenje njegovog pojma iz usta sina rabijeve generacije,

kao dodatak agadi o nemogućnosti nacija da prime Toru, ukazuju možda na to da agada

sama po sebi potiče iz izvora koji ne pripada školi rabi Išmaela. To i još. Već je Kahana

video različite formulacije između Mehilte leDvarim i Sifrei Dvarim, kad je naša tema u

101

pitanju. Treba obratiti pažnju na grube formulacije u knjigama naše agade i videti da toj

istoj Mehilti nije cilj proširivanje nemanja harmonije u kojem je dobijanje Tore za sve

nacije, već za četiri nacije bliske Izraelu: sinovi Esaua, Adoma, Amona i Moava186. I više

od toga. Kada je Mehilta leŠemot iznela agadu, ona je iznela istu, sa istim ciljem

komplikovanih argumentacija nacija sveta, kojima otvaranje ovde nije dato. Kao i na

drugim mestima, tako se i Mehilta vraća i popunjava tvdnje da Tora nije data samo

Izraelu, već narodima. I to je tema agade u Sifrei Dvarim pi 343 (londonski rukopis,

izdanje Finklštajn, str. 395 – 397):

druga stvar, i rekao je Gospod je sa Sinaja došao na tom mestu dao je Toru

Izraelu ne samo Izraelu, namenio ju je svim nacijama, na početku je otišao kod Esauovih

sinova i rekao im je primate li vi Toru rekli su šta je u njoj napisano? Rekao im je ne ubij

(Šemot 20, 13) rekli su mu Gospode naš sveta prema istim tim ljudima njihovi očevi su

ubica on je onaj koji je rekao ali ruke su Esavove ruke (baRešit 27, 22) i tako su obećali

njegovom ocu, koji je rekao i od mača svog živeće (Šem 27, 40) otišao je Amonovim i

Moavovim sinovima i rekao im primate li vi Toru rekli su mu, šta je u njoj napisano?

Rekao im je ne čini preljube (Šemot 20, 14) rekli su mu Gospode naš sveta što se

golotinje tiče, ona je kako je rečeno obe kćeri Lotove zatrudneše od svog oca (baRešit 19,

36).

Otišao je Išmaelovim sinovima i rekao im primate li vi Toru rekli su mu šta u njoj

piše? Rekao im je ne kradi (Šemot 20, 13) rekli su mu u lice Gospode naš sveta, prema

njihovim očevima bilo je krađa, jer je rečeno i on je bio divlji čovek (barešit 16, 12) nije

bilo nacije od nacija koja nije otišla i razgovarala i zakucala na otvaranje ukoliko zažele i

dobiju Toru i jeste on rekao slaviće te Gospode svi kraljevi zemlje kad čuju reči iz usta

tvojih (Tealim 138, 4) možda su čuli i dobili? Talmud kaže i njih ne čini (Jehzekiel 33,

31) i uništiću gradove i s gnevom ću osvetiti gojime koji nisu čuli (Miha 5, 14) [nije

dovoljno što nisu čuli] već čak ni sedam micvi koje su primili, pagani nisu bili u stanju da

poštuju, već samo delove i data je Izraelu, basna o jednom čoveku koji je poslao svog

magarca i psa iz ambara i sa letehom tovara za magarca i tri sea za psa i magarac je

teglio, a psu je bilo težak njegov deo, dali su magarcu jedan sea tovara, a zatim i drugi i

treći. Tako je i Izrael primio Toru, kao i njeno značenje i njenu preciznost. Onih sedam 186 I prema onom što smo rekli, tako je uključenje teksta malo nezgrapno, i ne uzdiže lepo narod koji mu je prethodio ”…obratili su se svi i otišli svako na svoje mesto”.

102

micvi koje su pagani prihvatili, nisu bili u stanju da ih poštuju sve do realizacije i davanja

Izraelu, pa je tako rečeno i rekao je Gospod je sa Sinaja došao i ka njima se sa Seira

podiže.

Poznati napor Sifri se proširuje i na to da Toru nisu primili svi narodi koji su

iskazani u dodatku cele besede u Tealim 138, 4. Jaka nit se još više primećuje u

verzijama Sifrei187 kao što su mišljenja u rimskom rukopisu i antologiji cenjenih Tealim:

“nije bilo nacije među nacijama koja nije mogla da ode i pokuca na otvaranju ukoliko je

želela da dobije Toru...”. I ne samo ovo, već treba obratiti pažnju na razlike među

basnama koje se završavaju pričama, a naravno i na razlike između rečenica i završetaka.

Dve veoma različite basne iznose odnos o nacijama bez svog stava o sedam

paganskih micvi. Iznećemo te dve basne zajedno sa njihovim zaključkom. Jedna se nalazi

u Mehilti, dok je druga iz Sifrei:

Mehilta rabi Išmaela

Rabi Šimon ben Eliezer kaže: šta ako pagani nisu bili u stanju da poštuju sedam

micvi koje su im određene, tim bolje u svim micvama koje su u Tori. Basna je o kralju

koji je postavio dva čuvara, jednog za riznicu slame, a jednog za riznicu srebra i zlata.

Sumnjano je na ovog koji je čuvao riznicu slame – i požalio se na to što nije njemu dato

da pazi na riznicu sa srebrom i zlatom, rekli su mu, prazna je, a ako si sumnjiv za riznicu

slame, kako će ti verovati za trezor sa srebrom i zlatom? Zaključak od sporednog ka

glavnom jeste da pagani nisu bili u stanju da se pridržavaju sedam (mera) [micvi] koje su

im određene, uprkos svim religioznim obavezama koje se nalaze u Tori.

U Sifrei dvarim je zapisano:

Jedan čovek je poslao svog magarca i psa iz ambara i sa letehom tovara za

magarca i tri sea za psa i magarac je teglio, a psu je bio težak njegov deo, dali su

magarcu jedan sea tovara, a zatim i drugi i treći. Tako je i Izrael dobio Toru kao njeno

značenje i njenu preciznost. Sedam micvi koje su pagani prihvatili, nisu bili u stanju da ih

poštuju, sve dok nisu izdvojeni i dati Izraelu, jer je tako rečeno i rekao je Gospod je sa

Sinaja došao i ka njima se sa Seira podiže.

U basni iz Sifrei pas nije mogao da podnese relativno lagan tovar koji je nosio, pa je deo

po deo deljen, sve dok sav teret nije premešten na onog koji je mogao da ga podnese. To 187 Videti u Finklštajnovoj ediciji str. 396 zamene tema u devetom redu i između svedočanstava koja su citirana u londonskom rukopisu i tekstu o genezi jedan.

103

je, naravno, veoma radikalna formulacija viđenja svih nacija sveta koji nisu u stanju da

poštuju čak ni sedam paganskih micvi, a među čovečanstvom su to najosnovnije micve

(videti dalje u Tosefti). Čak je i Mehilta iznela situaciju prema sistemu rabi Šimona ben

Eliezera, kako nacije (ili četiri navedene nacije u agadi u Mehilti), nisu bile u stanju da

poštuju sedam micvi koje su već primile na sebe. U basni je opisan sumnjiv čuvar.

Međutim, on želi da čuva srebro i zlato. On nema psa koji je pod teretom na kokošijim

nogama. Dovoljno je da se pokaže koliko su one u svojim izvornim oblicima na

različitim putevima, a to su opšti znaci prepoznavanja književnosti mudraca, neka je

blagosloveno sećanje na njih. Što se našeg interesovnja tiče, videli smo da čak i kada je u

pitanju parodična agada, nepoštovanje sjedinjavanja u izvorima škole rabi Išmaela,

umerenih i ograničenih formulacija suprotno od oštrih fraza i nepoštovanja koje se nalazi

u Sifrei dvarim.

Centralni izvor u tanaitskoj književnosti čija je tema paganske religijske obaveze,

nalazi se u Tosefti maseha idolopoklonstvo, deo 8 halahe 4 – 6 (u izdanju Cukermandel,

str. 473):

sedam religijskih obaveza je određeno za pagane o zakonima, o idolopoklonstvu,

o proklinjanju Imena, o otkrivanju golotinje, o puštanju krvi i o krađi. O zakonima

kao što je ime koje je Izrael odlično usadio u sudove u svojim gradovima o

idolopoklonstvu i proklinjanju imena kako… o otkrivanju golotinje svih polnih

organa gde izraelski zakon propisuje uzdržanost prema paganima prema tim

stvarima rabi Meir i mudraci kažu da mnogo golotinje koja nema zakon kao Izrael

da određuje uzdržanost prema tome i pagani su prema njima predostrožni i o ovim

seksualnim slobodama nacija je pregovarano kao o zakonima nacija, a ti to nemaš

već samo verenu devojku.

Halaha 5

O prolivanju krvi kako gojima van Izraela tako i gojima u Izraelu, Izrael ima

obavezu a goji je od nje oslobođen o grabežu lopova kradljivca rešeno je zvanjem

i kako proizilazi iz njega goji gojimu i goji Izraelu je zabranjeno, a Izrael gojimu

je dozvoljeno.

Halaha 6

104

O sečenju organa (tela) kao i organa kod stoke i bez lečenja zabranjeno je za

pagane i nema potrebe govoriti za Izrael i ako je to za svrhe lečenja, dozvoljeno je

za Izrael i nema nema potrebe govoriti za pagane uzeo je pticu u koja nije veća od

masline i hrana je; rabi Poter i rabi Eliezer rabi Šimonu duguje rekao je rabi

Eliezer rabi Šimonu i šta ako od dela ptice celu duguje neće morati da je guši i

hrana je oslobođena rabi Hananija ben Gamliel kaže ništa od krvi iz životinje rabi

Hidka kaže da je to pokvareno (uštrojeno) rabi Šimon kaže da su to magije rabi

Josi kaže da sve što je rečeno u traktatu o paganima upozorava na to jer je rečeno

neće naći u tebi da doneseš sina njegovog ili kćer njegovu u vatri veštičarenja

nacija i od --- i uopšte i prijateljstvo prijatelja i pita magove i vračeve i --- o

mrtvom jer je nečist Gospode tebi svako ko čini ovo i zbog nečistoće Gospod Bog

je opunomoćen pred tobom.

Dva briljantna učenika rabi Akive, rabi Josi i rabi Šimon, značajno šire sedam osnovnih

micvi i čak u prva dva uslova rabi Hananija ben Gamliel i rabi Hidka dodaju svaki po još

jednu zabranu. Ima koji vide u ova dva uslova takođe učenike rabi Akive188 ali nije izvan

svake sumnje, a možda je o rabi Hidki moguće tvrditi suprotno189. Nema mesta da se

izdvoje odeljci njihovih zakona o paganskim micvama, stvar koju je publikovalo

nekoliko istraživača i literatura izdata do danas190. Treba na sve načine obratiti pažnju o

nedostacima Tosefte u osnovnoj ideji gde se pagani prikazuju u nekoliko micvi kao

Izrael, kako su proigrali i, suprotno od Izraela su u statusu odmaranja kad su u pitanju iste

verske obaveze. Tako goji koji je ubio Izrael biva ubiven ali Izrael kada ubije gojima biva

oslobođen191.

188 Videti A. Hajman, Tanaitska istorija i izreke, Jerusalim, 5724. O rabi Hidka: “Veoma blisko može se reći da je bio jedan od prvih učenika škole rabi Akive…” (str. 411); O rabi Hananiji ben Gamlielu: “stariji od bilo kog učenika rabi Akive…” (str. 481). 189 Videti njegov jezik u Sifrei baMidbar pi 133, (str. 177 i na još dva mesta u Sifrei pi 68 i pi 114): “Šimon Aškamoni je bio moj prijatelj i jedan od učenika rabi Akive…” I stoga se rabi Hidka nalazi samo u Sifrei (i još od ove godine!). 190 Najviše citirana knjiga u vezi sa paganskim micvama je od D. Nuvaka The Image of the Non-Jew, posebno prvi deo u kojem autor istražuje saznanja o ispoljenom do današnjih dana. Posebnu važnost ima memorijalna ceremonija paganskih verskih obaveza u knjizi Ajuvlim 7, 20 (isti, str. 11 i dalje). 191 Videti Fraadov članak, S. Fraade, “Navigating the Anomalous: Non-Jews at the Intersection of Early Rabbinic Law and Narrative”, in The Other in Jewish Thought and History, ed., L. Silberstein and R. L. Cohn, New Zork 1994. i posebno str. 149.

105

U ovom delu sam izabrao činjenicu da se termin “religiozne obaveze (micve)

pagana” ne nalazi u izvorima alahe u Midraši rabi Išmaela192, ali je osnovna ideja u

Midraši rabi Akive. U izvorima agada smo videli da se u njima se javlja pojam,

tendencija izvora rabi Akive je da se koristi najekstremnija linija, koja ističe da su sve

nacije, ne samo one koje nisu dobile Toru već i one koje su se odelile od paganskih

micvi, da su ih primile u prelazu. Našli smo u formi da Alahini izvori istaknutog rabi

Išmaela ne koriste termin “pagani”. Još dublje ćemo u sledećem delu, prema sistemu

pripisanom rabi Išmaelu, a iz usta objavljene Tore na 70 jezika, pokušati da povežemo

nedostatke termina “pagani” sa stavom da je Tora određena za opšte čovečanstvo.

192 U Bavli Sanhedrinu 57, str. 2, rabi Išmael kao neko ko se bavi kategorijama pagana pokazuje nalaz “u knjizi agada škole rabija” u dodatku u kojem je nejevrejin određen “ne za prolaze”. S druge strane, u Mahdaršavi smo našli dodatak pojmu “sedam micvi” (Jitro 19, 1 – 3) u izdanju Epštajn-melamed, str. 137, što nedostaje u odgovarajućoj Mahdari.

106