О ПИСЦУ И ДЈЕЛУ Мало је писаца који су се почињући књижевну каријеру опредијелили за свијет младих, а још мањи је број оних који су то своје опредјељење досљедно слиједили кроз читав период свог стварања. Миленко Ратковић је један од њих. Од 1951. године када је изашла пpвa његова књига (приповијетка „Диоба Шуњине дружине"), пa до данас протекле су двије деценије у којима је он, не излазећи из оквира прозе за дјецу, трагао за темама, мотивима и облицима који му највише одговарају. Било је у том трагању, као што обично бива, погрешних стаза, али сигурно је да је Ратковић поодавно на правом путу.

Биографија Миленка Ратковића је једноставна. Рођен је 1931. године у Старом Бару. У свом родном мјесту завршио је основну школу. Средњу економску школу учио је у Београду и Титограду. По завршетку школе почео је да се бави новинарством. Сада живи у Титограду и ради као уредник дјечјих емисија на Радио Титограду. Сигурно је да је дјетињство проведено у Старом Бару најинтересантнији и најбогатији период у животу Миленка Ратковића. Стари приморски град са својим руинираним кулама и зидинама, са бујном медитеранском вегетацијом и величанственим пoгледом на море личио је на град из бајке. Ту су протицали највеселији дани будућег писца, испуњени игром и обавијени нитима легенди о морепловцима и гусарима. Из тог пeриода потичу и најуспјелије његове инспирације. Иако је Ратковић у основи рационална природа, што је условило изразито реалистичку оријентацију његових најбољих дјела, ипак призвук легенде и вео фантастике освјеже понекад његово приповиједање.

Ратковић је написао више књига за дјецу („Диоба Шуњине дружине", „Благо Бијелог брда", „Авантуре дјечака", „Срна", „Враголани"). Скала умјетничке вриједности набројаних дјела иде истим редом. Прва Ратковићева књига је и вриједношћу и обимом почетничка. Већ у другој и трећој књизи мјестимично се наслућују пишчеве веће могућности, да би се у двије посљедње представио читалачкој публици као озбиљан и формиран писац за дјецу.

Књига „Игралиште у парку" представља, са изузетком неколико прича, избор из двије најуспјелије збирке Ратковићевих цртица (кратких прича) — „Срна" (1965) и „Враголани" (1966). Треба напоменути да је кратка прича заправо она књижевна форма у коjoj Ратковић најуспјелије и најразноврсније слика свијет дјеце. Он се труди да тај свијет гледа непристрасно, не предвиђајући ништа. За њега дјетињство није искључиво некакво уљуљкано и бајковито царство (представа које се не могу да ослободе често ни писци са већим књижевним талентом од његова). Читаоци могу да прате Ратковићеве мале јунаке како откривају живот, како уживају у његовим љепотама, али често и како се сударају са њим.

Иако понекад тако изгледа, Ратковић никад својим јунацима не прилази површно. Он, истина, ријетко кад директно, покушава да освијетли њихов унутрашњи свијет. Болесни дјечак из приче „Дворац из бајке" машта у болесничкој постељи о чудесно лијепом „дворцу из бајке". То постаје његова неодољива потреба, која му служи као надокнада за сиви, скучени болнички живот. Визија дворца све више се увлачи у дјечакову уобразиљу и ону њу почиње све јаче да вјерује, тако да једног зимског дана креће да тражи тај свој дворац, ту љепоту која је испуњавала читав његов интимни свијет. Ко зна колико је људи у дјетињству тражило некакав свој сан — свој „дворац из бајке". Дјеца обично дубље

доживљавају свијет простих, једноставних ствари, него одрасли. Мала Весна („Веснин патуљак") види у свом гипсаном патуљку много више него обичну играчку, пa зато је онако тешко преживљавала тренутак када је угледала његову разбијену главу. Одрасли често и не размишљају како својим, наоко ситним, непажњама сурово узнемиравају један танани топлином и маштом створени свијет, знан само дјеци.

Јунаци Ратковићевих прича су најчешће дјечаци, живи, пуни радозналости и авантуристичког духа. Истина, понекад јунак постаје и дјечак сањалица, кога је сплет животних околности одвео у усамљеност. Скоро из свих тих малих јунака зрачи једна дирљива племенитост удружена са наивношћу („Срна", „Игралиште у парку", „Дјечак и баштован", „Јанкова розаклија" итд.). Та племенитост пишчевих јунака освјетљава и његов однос према дјетињству: рекло би се да он дубоко вјерује да су дјеца бољи дио свијета у ком живимо.

Ратковићеве приче су већином кратке и композиционо једноставне. Сведене су на један (основни) мотив, без већих, или чак и мањих, епизода (споредних радњи). Писац настоји да јаким потезима наслика оно што је битно, занемарујући детаље. Дијалог је у тим причама доста чест и значајан.

Стил и језик Ратковићевих цртица једноставни су и у приличној мјери упрошћени. Ријетко кад се сусретну развијени oпucu и сложенија стилска средства. Донекле то је и условљено композиционом једноставношћу његових прича, али понекад на читаоца дјелује суво и огољено.

Ратковић је у извјесним својим причама, можда и превише, истакао васпитну црту. Ипак огромна већина цртица у књизи „Игралиште у парку" дјелује у том смислу увјерљиво и ненаметљиво.

„Игралиште у парку", дакле, доноси један број свјежих прича, које природно и једноставно сликају свијет дјетињства не додајући му ништа, али, исто тако, не одузимајући ништа од његових непоновљивих чари. ДВОРАЦ ИЗ БАЈКЕ Усред бескрајних четинара бијели се усамљена зграда дјечје болнице. Нигдје у близини ни куће ни катуна. Ко први пут види ту дивљу љепоту, одушеви се и жељно удахне пуна плућа свјежег планинског ваздуха.

Али томе се не диве они који су дошли да се ту лијече. Осјећају се као у пустињи.

Мали Веско је већ двије седмице у болници, а чини му се да је дошао прије двије године. Било би му много досадније да и отац није с њим. Сваког јутра они шетају уским шумским путељком и разговарају.— Тата, шта је иза овог брда?— Не знам, сине. Вјероватно као и овдје, шума.— А има ли тамо језера?— Можда има. Сигурно постоји неко мало планинско језеро.

— Ја волим да се чамцем возим по малом језеру. Не волим она велика. Страх ме је од таласа и аждаја.— Аждаје су измишљене. Њих не треба да се плашиш.

Малишан с напором вуче ноге, али неће да призна оцу да је уморан. Срећан је што је далеко од болнице. Кад ћути, то значи да сањари о огромном балону којим би заувијек одјездио из ове дивљине. Балон би се спустио пред њихову кућу, а мајка и сестрица би му потрчале у сусрет. Што би то било дивно! Послије овог разговора с оцем дјетињу машту је заокупило мало језеро.— Је ли, тата, има ли тамо чамаца?— Гдје?— Па на језеру!— Аха. Па има. Сигурно има.— А дворац?— Какав дворац?— Као онај из књиге што ми је мајка купила.— Оно је дворац из бајке. Можда и крај тог језера постоји такав дворац — рече отац и уочи радосни сјај у синовљевим очима.— А кад ћемо тамо поћи? — чежњиво упита дјечак.— О, то је далеко. Поћи ћемо кад оздравиш.— Ја нећу никада оздравити! — тронуто рече малишан. — Ако пођем на језеро, чини ми се — оздравићу. Одведи ме, тата, молим те!— Одвешћу те једнога дана, — обећа отац — али до тада треба да узмеш све љекове које ти дају љекари.

У дјечаковој машти увријежи се дворац из бајке поред мирног језера. Шта све није ту у мислима доживљавао! Кад би се пренуо из сањарења, још јаче је желио да пређе преко брда у царство својих снова.— Татице, данас бисмо могли поћи. Осјећам се добро.— Хајдемо, кад баш хоћеш.

Два усамљена пјешака полако се пењу стрмим путељком. Кад се заморе, отац каже:— За данас је доста. Морамо се вратити.— А када ћемо до језера? — полуплачно пита мали болесник.Сјутра ћемо опет покушати. Треба се постепено навикавати на пјешачење. Тако се постиже издржљивост и снага. Још један дан нестрпљивог чекања. Изгледало је да ће се најзад остварити дјечакове жеље. Али на домаку планинског врха десило се нешто неочекивано.— Ох, уганух ногу! — очево лице се искриви од бола.

Малишан је тешка срца одустао од даљег пута. А готово су се попели на брдо. Каква штета!

Низ брдо отац храмље, али се понекад заборави и хода као обично. Веско то не уочава, нити помишља да би га отац могао варати.

Отац се забринуо што је дјечак толико опсједнут мислима о језеру и дворцу. Покушао је да га разувјери у оно што је створила дјечја уобразиља, али је то било немогуће.

Због невремена су поново одлагали пут. Ћутљиви дјечак је читаве сате чамио крај прозора и чежњивим погледом гледао снијегом покривено брдо.

Послије разговора са љекарима, отац похита да обрадује сина:— Веско, сјутра ћемо кући!

На дјечаковом лицу не појави се очекивана радост.— Зар нећемо поћи на језеро?— О, мали мој, опет ти о језеру! Зар није љепше да идемо кући?— Ја бих прије тога хтио на брдо. Само да одатле погледамо на ону страну.— Ти си чудна сањалица! Ја сам ти све то причао само да бих те забављао. С друге стране брда не постоји ништа осим шуме. Да није пао снијег, повео бих те да се увјериш.

За малишана је увијек била непобитна истина све што отац каже. Сада се нашао у недоумици. Ако повјерује у очеве ријечи, мора одбацити сав свијет своје маште.— Треба да ме причекаш док се вратим из града — настави отац. — Морам телефоном разговарати с твојом мајком. Болничка кола ће сада кренути. Отац пољуби сина и журно се удаљи. Гледајући како одмичу болничка кола, Веско донесе одлуку: да сам пође на брдо! Обуче капут и опрезно изиђе из зграде. Нико није на њега обраћао пажњу, па се несметано упути сњежном врху.

Што се више пењао, ледени вјетар га је све јаче шибао по лицу и заносио као слабашну стабљику. Снијег је био све виши. Поче му понестајати снаге. Оклизну се и паде у снијег. Не диже се одмах, јер му је љешкарење било пријатно. Али врх је близу, не смије губити вријеме. Сабра снагу и устаде. Послије десетак метара поново паде. Зашто се не би мало одморио лежећи у снијегу? Није имао моћи да се одупре тој наметљивој жељи.

Загледа се у бијеле кристале. Подсјетише га на Дједа Мраза, кога је видио о Новој години. Гле чуда! Тај исти Дједа Мраз је крај њега! Ту су и његове санке са свим играчкама које је Веско прижељкивао. Санке полако клизе по снијегу. На њима су само Дједа Мраз и Веско. Поред пута дјеца им машу црвеним заставицама и балонима. Санке се зауставише на обали неког лијепог језера. Па то је оно језеро о коме му је тата причао! На обали је и дворац на четири огромна точка, управо као онај из бајке. У том царству снова малишан се забављао како је желио. Одједном сасвим близу зачу очев глас: „Веско, сине, отвори очи!" А није могао да га види. Можда заиста треба да боље отвори очи? Капци му једва затрепташе. Отац ускликну:— Жив је!

Промрзнути дјечак се убрзо освијести. Опази изнад себе неколико прилика у бијелим мантилима. Једва помичући усне рече оцу:Зашто си ме опет довео овамо? На језеру је било тако лијепо.

— Ох, што ми је требало Да ти причам о томе? — отац се очајно ухвати за косу.

Љекар се заинтересова:— О каквом језеру говори?— Причао сам му да иза брда постоји језеро. Он је силно желио да га види. Покушао је да тамо пође и ево шта се десило.— Он је био на ивици смрти — рече љекар. — Занимљива је та такозвана „бијела смрт". Онај ко се смрзне, не пати, већ сања најљепше снове. То се десило и њему. Право је чудо што се вратио у живот. Криза још није потпуно прошла. Морамо му обезбиједити потпуну тишину и добру његу. О вашем одласку засад нема ни говора.

Веско није могао да схвати шта се десило. У његовој машти дивно језерце и дворац из бајке постали су још стварнији.ЗВУЦИ ВИОЛИНЕ

Понекад ме звуци виолине подсјете на једно необично пријатељство . . .

Тада још нијесам ишао у школу. Родитељи су нас, дјецу, потрпали у кола и одвезли у Скадар. Тамо је живио мој ујак. За нас је то било ријетко занимљиво путовање. Дивили смо се граду, његовим улицама, вртешки, биоскопу и свему ономе што нијесмо видјели у Бару. Мене је нарочито узбуђивала велика лутка која је у полумрачном излогу изгледала као жива.

Највећи дио времена проводили смо у ујаковој кући. Уско двориште, ограђено високим зидом, било је тјескобно за нас, навикле на простране пољане.

Једном смо из сусједне зграде зачули виолину. Попели смо се на зид да видимо ко то тако лијепо свира. Прозор на сусједној згради био је отворен, али од завјесе нијесмо видјели свирача. Притајени, слушали смо једноставну, али нама пријатну мелодију. Тргао нас је пискутав звук наше бабе: — Ух, гдје сте се попели! Брзо силазите! И никад више да се тамо нијесте пентрали!

Она је страховала да ћемо пасти с високог зида, а бранила нам је и да завирујемо у сусједна дворишта.

Наш ујак је, као готово сви учитељи у оно вријеме, имао виолину. Нијесмо имали прилику да га чујемо како свира, а то смо много жељели. Кад смо га замолили да нам нешто одсвира, он се намршти. — Други пут. Други пут ...

Једне вечери били смо претјерано немирни. Скакали смо по креветима, задиркивали се, свађали, смијали и вриштали. Узалуд су нас старији умиривали. Најзад нам је ујак обећао: — Ако се умирите, свираћу вам.

Зачас је у соби завладала тишина. Уздржана даха слушали смо сјетне звуке виолине. Музика ме је растужила. Не знам зашто, сузе су ми навирале на очи. Отада је виолина

остала за мене синоним дирљивог и тужног.

Идуће ноћи поново смо молили ујака да свира. Направили смо још већи лом у спаваћој соби, али ујак није хтио да нас опет умирује музиком.

С нестрпљењем сам очекивао да поново чујем звуке виолине из сусједне куће. Чамио сам поред зида. Из замишљености су ме пренули звуци виолине. Можда та свирка није била нарочито лијепа, но мени се тада чинило да је љепша од славујеве пјесме. Веома сам се изненадио кад сам видио да то свира дјечак нешто већи од мене. Његова музика ме опчинила. Не размишљајући шта радим, прескочио сам ограду и нашао се у туђој башти. Опрезно, као лопов, примакао сам се прозору.

Чим ме је угледао, дјечак је стао. Гледали смо се ћутке — он изненађен, ја збуњен и постиђен. Почео сам да узмичем. Он је, ваљда, схватио због чега сам дошао, па ме позвао к себи. Неодлучно сам стао. Дјечак је прескочио прозор и пришао ми, храбрећи ме пријатељским осмијехом. Говорио ми је нешто на свом језику. Одмахивањем главе показивао сам му да га ништа не разумијем.

Видећи да његове ријечи иду у празно, он заћута, посматрајући ме и даље испитивачки. Онда весело отрча у кућу и отуда донесе неколико играчака. Пријатељство је већ било склопљено и игра је почела. Успијевали смо чак да се споразумијевамо.

Покретима руку замолио сам га да свира. Он је радо испунио моју жељу. Дивио сам се хитрини његових прстију. Чинило ми се да ми никад не би досадило његово свирање.

Моје задовољство је прекинуо мамин глас. Дозивала ме је с прозора.— Мама ме зове — рекао сам своме новом другу. Он ме је разумио. Отрчао сам до зида и прескочио га на мјесту гдје је био дјелимично срушен. Мајка ме је љутито дочекала: — Гдје си ти? Ми се спремамо за повратак, а ти се негдје изгубио .. . Повратак! Та ријеч би ме у другој прилици обрадовала, али послије познанства с малим виолинистом зажелио сам да останем још.

Из кола око мене сви су дуго махали рукама и марамицама ујаку и осталим маминим рођацима. Притијешњен на задњем сједишту, ја сам тужно гледао у застрте прозоре малог виолинисте. УСАМЉЕНИ ДЈЕЧАК Био је то лијеп змај, толико велик да сам га једва могао обухватити рукама. Летио је високо и чинило ми се да ће нестати у облацима. Пролазници су застајкивали и посматрали га. Ја сам био поносан. Вјетар је дувао прилично јако, па сам морао постепена попуштати канап. Клупко је бивало све мање. Разиграни вјетар се титрао мојим змајем, пријетећи да га отме.— Дајте још канапа! — затражих од окупљених дјечака.

Грчевито сам држао посљедњи педаљ канапа. И деси се оно што сам очекивао: канап се прекину! Шарени змај посрну као птица погођена у лету.

Један дјечак се попе на оближње дрво да боље осмотри гдје ће змај пасти.— Пао је иза Ивових зидина — рече он.

То је било доста далеко, на почетку другог села. Дјеца се разиђоше, а ја пођох да тражим змаја.

Бринуо сам се хоћу ли моћи да прескочим високи зид који окружава Ивово имање. Све што је било иза тих древних зидина било ми је непознато, јер тамо никад нијесам ни привирио. Знао сам да се ту недавно доселила нека жена са хромим малишаном.

Потражио сам погодно мјесто за прескакање зида. Најприје сам се попео на једну маслину, а са њених грана лако се дохватио врха бедема. Одатле је било још теже скочити на другу страну. Али зар се безброј пута нијесам излагао и већој опасности? Одважно се отиснух од зида и свом тежином грунух у меку ораницу.

Нађох се у ограђеном простору. Ту су се у мојој машти одигравале многе бајке које сам слушао или читао. Замишљао сам на том мјесту богате царске дворове, скровишта гусара, племићки замак и змајево царство из приче о Баш-челику. Помало сам се разочарао што умјесто свега тога видим обично кукурузиште, воћњак и оронулу кућу.

Притискивала ме је нека зебња, као да сам пошао у крађу. Опрезно пођох поред зида да потражим змаја. -Ко си ти? — трже ме дјетињи глас. Из воћњака се појави блијед дјечак, који је јако храмао. Замуцкујући, некако му објасних зашто сам ту. А ако одвежем мог Шарова? — запријети хроми дјечак. Беспомоћно погледах висину зида. Уз свог Шарова, хроми дјечак је био надмоћнији од мене, иако сам ја био нешто старији од њега. Нећу, шалим се — рече он. — Хајдемо да потражимо змаја.

Несигурно корачајући, он ме поведе путељцима кроз ливаде. У кукурузима нађосмо змаја. Мој нови познаник затражи да га пустимо у висину.— Немам канапа — покушах да избјегнем. Срећан што је у мени нашао новог друга, он обећа да ћe ми показати своју пушку и коња. Нијесам могао одољети радозналости да то видим, те пођох за њим. На домаку куће он стаде довикивати:— Мама! Мама!— Ево ме, сине! — извири кроз прозор брижно мајчино лице.— Добио сам друга!— Играјте се, дјецо, играјте — рече жена тако топлим гласом као да ме је помиловала.Имао сам на уму његово обећање, па га подсјетих:— Гдје су ти пушка и коњ?— Аха! Мислим да сам пушку оставио код овог дрвета. Потражисмо свуда около, али је не нађосмо.

Из куће изађе његова мајка, носећи двије чаше млијека. Обојица искаписмо чаше. Жена је била задовољна што јој је син попио чашу млијека. Тада се мој нови пријатељ сјети да је своју пушку бацио на кров. Тамо заиста угледасмо парче даске изрезано у облику пушке.— Можеш ли њоме да ловиш? — упитах, иако је било очигледно да је то обична дјечја играчка.— Не, она не може да пуца.— А гдје ти је коњ? Малишан ме одведе иза куће и показа даску приковану за два коца.— Зар је то твој коњ? — разочарах се.— Јесте. Ево, показаћу ти како јашем. И хроми дјечак с муком опкорачи даску као коњско седло, па се поче љуљати напријед и назад. Гледао сам га без ријечи. Нијесам хтио да му кудим „коња", каквим сам се и ја забављао док сам био знатно мањи. Мене су већ занимале озбиљније игре.

Дохватих змаја и хтједох да кренем, али ме заустави његов плачни глас:— Немој ићи, молим тe! Ја немам другова, остани да се још мало играмо.

Мени је постало досадно, и ја одлучих да ипак одем. Он заплака:— Мама! Он хоће да иде!На прозору се опет појави мајчино лице.— Забављајте се још мало, пилићи моји, — молећиво рече она.Безвољно оставих змаја и попустих:— Добро, хајде да се играмо.Хроми дјечак ме је нијемо гледао. Задовољство му се огледало на насмијешеном лицу, а у оку му се још искрила суза.— Хоћеш ли опет сјутра доћи? — упита молећиво.— Доћи ћу.А хоћеш ли сваког дана долазити?То не знам.Наврати чешће, ја сам увијек сам. Хоћеш ли? Је л' да хоћеш?Обећах и то, јер је он био спреман да поново заплаче. Договорисмо се да се играмо жмурке.— Али — напомену он — ја не могу да се брзо скривам.— Не мари. Ја ћу дуго бројити. А сада најприје почни ти.— Да бројим? — упита малишан.— Јесте. Изброј до стотину. Или, ако знаш, до хиљаду.— О, то је много! Ја не умијем толико да бројим.

Убиједих га да треба доста времена док се добро скријем. А што се боље скријем, биће занимљивије.Малишан покри очи рукама, загњури главу у удубљење старог дуда и поче неразговјетно да броји. Нечујно дохватих змаја и удаљих се. Прва брига ми је била да нађем мјесто гдје се зид може прескочити. С унутрашње стране било је доста воћака које су расле уза сами зид и омогућавале да се лакше прескочи.Са зида најприје спустих змаја. Удахнух дубоко и скочих.

Убрзо послије тога почела је школска година. Међу ученицима првог разреда опазио сам познати лик хромог дјечака. Он се јако обрадовао нашем поновном сусрету. Прве његове ријечи биле су:— Зашто си ме онда оставио? Зашто више никада нијеси дошао?Нијесам знао како да се оправдам.

Признао ми је да је због мог одласка плакао цијелог дана. Томе сам се чудио. Тада нијесам могао да схватим невоље једног усамљеног малог заробљеника древних зидина, жељног друштва и дјечјих игара. ПИСАК ЛОКОМОТИВЕ Савлађујући најтежи успон, локомотива је бректала и шиштала, обавијена густом паром и димом. Машиновођа Митар је ту увијек убацивао у ложиште још неколико лопата угља. А кад би се попели на највиши превој, предахнули би обоје — и локомотива и машиновођа. Он би тада извадио кутију дувана и почео савијати цигару.

И управо ту, иза превоја, налази се усамљена кућа, удаљена стотинак метара од жељезничке пруге. Обична планинска кућа, са једним прозором само, без димњака, па је дим избијао из свих шупљина на крову.

Раније Митар није обраћао пажњу на ту кућу. Али нешто му је постало загонетно. У вријеме проласка воза један дјечак је редовно махао руком. О њему је машиновођа говорио и својој жени:— И данас је онај мали био на прозору.— Који мали? — упитала је жена не подижући поглед са чарапе коју је плела.— Причао сам ти јуче о оном малишану који увијек стоји на прозору и маше руком.— Па шта је у томе чудно? Дијете маше возу, то раде сва дјеца.— Али овај је увијек на истом мјесту. Зашто некад није у кућном дворишту, или крај пруге? ... Морам га видјети! — говорио је стари машиновођа. Али то није могао да учини. Планинска кућа је била далеко од насеља жељезничара, а воз се, наравно, није смио зауставити да би машиновођа посјетио загонетног малишана. Размишљајући о томе, Митар се досјетио како ћe боље видјети дјечака — узеће дурбин!

Када је сјутрадан воз избио на планински превој, машиновођа извади из торбе дурбин и поче да осматра планинску кућу. Као и увијек, дјечак је стајао на прозору и махао. Кроз дурбин је изгледао сасвим близу, тако рећи на дохват руке. И тада машиновођа откри оно што је и слутио: дјечак је био слијеп! Очи су му биле заклоњене наочарима.

Узбуђен, машиновођа два пута повуче лисак. Продоран звук одјекну са околних планина, а малишан, наслућујући да је тај поздрав упућен њему, још јаче замаха објема рукама.Од тада сваког дана, у исто вријеме, машиновођа је писком локомотиве поздрављао слијепог дјечака. Није ни слутио колико му задовољства тиме причињава.

Пролазили су дани, мјесеци, године ... У жељезничком предузећу је приређена мала свечаност. Испраћали су старе

жељезничаре у пензију. Било је доста пјесме, здраница и шала, али се туга није могла сакрити. Митар се тешка срца одвајао од своје локомотиве, коју је возио много година и у којој се ocjeћao као у рођеној кући. И још нешто је жалио: неће више виђати слијепог дјечака, неће га поздрављати писком локомотиве . ..

Сљедећег дана воз је прошао поред планинске куће без писка. Малишан, који је махао са прозора, одједном се растужио. Схватио је да у локомотиви није више његов пријатељ, коме не зна ни боју гласа, ни изглед, али који је сигурно добар. Тешко му је било што престаје игра која је испуњавала задовољством његово празно дјетињство. У то вријеме, исто тако тужан, сједио је Митар у свом стану. Гледајући часовник, размишљао је: „Ето, сада дјечак маше, маше . .. Требало би га поздравити сиреном . . . Он ће због тога бити цио дан тужан. Помислиће да ми је досадило свакодневно поздрављање. Морам му то објаснити. И, коначно, вријеме је да се с њим упознам." Митар обуче капут и крену.

ПОСЉЕДЊИ По расту Мишко је био један од најмањих у разреду, вријеђао се кад би га неко назвао мали. Тјешио се што ипак није био најмањи — Токо је био два прста нижи од њега. На часовима физичког васпитања ученици су се постројавали по висини. Знало се да Вељку припада мјесто на челу, а Току на зачељу. Мишко је увијек био претпосљедњи. Завидио је вишим дјечацима који су се гордо прсили на челу постројеног разреда. Једном се умијешао међу њих, а они су га надмено одгурнули лактовима. — Што се подижеш на прсте? Зар не знаш гдје треба да станеш? . . , Увријеђен и огорчен, Мишко је заузео своје мјесто. Није волио часове физичког васпитања. Са доста успјеха писао је стихове, али његова пјесничка слава је била врло скромна и у самом разреду. Помишљао је да се истакне неким подвигом, како би стекао већи углед међу својим друговима и другарицама.Једног априлског дана сви ученици његове школе пошли су на излет близу мора. Група у којој је био Мишко издвојила се од осталих и упутила се према малом заливу. Први су ишли Вељко и Батан, за њима Соња, Мира и Душица, а на крају Мишко и Токо.Под ногама је шуштио пијесак. Валови су се котрљали до њихових ципела.Мира дотаче прстом воду и стресе се: — Брррр! Хладна је! — Да су овдје Швеђани, сигурно би се купали — рече Соња. Батан се похвали: — Ја сам се једном купао у априлу, али је вријеме било топлије него сада. — А ја у марту! — истаче се Токо. Батан га погледа подсмјешљиво и добаци:

— Ти си се сигурно купао у марту, али у купатилу! — У мору, часна ријеч! — Па што се не би сада окупао? — предложи у шали Батан. — Сада је април, вода није хладнија него у марту. Но? Хоћеш ли? Токо се тобоже канио, а у ствари није ни помишљао да се купа. — Да не дува вјетар, — рече — бућнуо бих се у море, зашто не? Мишко их је на изглед незаинтересовано слушао, а у њему је расло узбуђење. Није могао одагнати наметљиву мисао да се окупа. То би била одлична прилика да покаже како он може учинити оно што други не смију. Неодлучно поче скидати одијело. — Шта ћеш, Мишко? — упита га Соња.Умјесто одговора, Мишко ужурбано скиде кошуљу и ципеле, па се затрча у воду. Хладноћа га покоси, као да је додирнуо електричну струју. Савлађујући се, пође још два-три корака напријед, па се врати на обалу. Мршаво тијело тресло се као прут. Да би се загријао, стаде скакутати по пијеску. Батан га изгрди: — Ти си будала! Какво ти је задовољство да се купаш по овој хладноћи? Брзо се обуци! Како да се обуче, кад је сасвим мокар, а нема чиме да се обрише? Мокре гаће га хладе, а не може их скинути пред дјевојчицама. Вјетар га расхлађује, зуби цвокоћу, кожа се јежи ... Очекивани утисак није постигао. Ето, Батан га назвао будалом, Соња је у пијеску тражила шкољке, а остали су разговарали као да се ништа није десило. Обукао се преко мокрих гаћа. Скинуо их је касније, кад су биле готово суве. Десетак дана Мишко није долазио на часове. Боловао је од запаљења плућа. Кад је опет почео долазити у школу, био је још бљеђи и мршавији. Постао је и ћутљивији. На часу физичког васпитања наставник донесе конопац и даде га дјечацима с ријечима: — Подијелите се у двије групе, па вуците канап на супротне стране. Двојица најјачих, Вељко и Батан, почеше наизмјенично бирати једног по једног дјечака. — Ја ћу Владана — поче одабирати Батан. — А ја Славка! Групе су подједнако расле. На крају остадоше двојица најмањих — Мишко и Токо. Да није болест ослабила Мишка, свакако би он дошао на ред. Овако је и мали Токо могао више помоћи својој групи. Видјевши да се Вељко двоуми кога ћe од њих двојице позвати, Мишко се узнемири. А шта ако одабере Тока? Не, то се не може десити! Па, забога, Токо је мањи од њега! Вељко се неуобичајено дуго колебао: — Ја ћy ... ја ћу ... Тока. За Мишка је то био тежак пораз. Бити посљедњи — права срамота! А још се дјевојчице окупиле да посматрају ову игру. Мишко је ocjeћao како му крв навире у лице. — Па онда нека Мишко припадне мени — рече Батан. — Али — напомену Вељко, — ти си први бирао, па би у том случају имао једног више. — Добро, онда можемо вући. Сад! — даде Батан знак за почетак. Очи свих посматрача биле су усмјерене на јако затегнути конопац, који се помјерао час у једном, час у другом правцу. Само је наставник посматрао Мишка. Потиштен до суза, дјечак се полако удаљавао. Наставник га стиже и, знајући шта га мучи, покуша да га утјеши:

— Мишко, добро је што се не натежеш с тим конопцем. Иако си већ оздравио, треба да се припазиш. Примијетио сам да си се увриједио што те нијесу узели у игру.Не треба да будеш толико осјетљив, мали мој. Ако нијеси снажан као они, ти имаш друге врлине које многи други немају. Показао си да имаш смисла за књижевност. Можда ћеш ти постићи у животу више од свих твојих другова.Наставникове ријечи одагнаше Мишкову тугу, јер је и сам често о томе сањарио. ВЕСНИН ПАТУЉАК

Из мале баште поред улице увијек се на пролазнике смјешкао патуљак с брадом до појаса. Врх његове дугуљасте капуљаче једва је допирао до Весниног рамена. А колика је била Весна? Свакако не баш велика, кад је често молила чика-Радоја да је стави у корпу и подигне високо, високо до плафона. Дјевојчица је често посјећивала свог патуљка, разговарала с њим и сваког дана му доносила по мало хране. Прутићем га је нагонила да једе, а он — ни да окуси! „Сигурно он једе само ноћу", вјеровала је Весна. И заиста, идућег дана ту више није било ни мрвице. Ко зна зашто су се око патуљка врзмали несташни врапци? Свакако су и они били његови пријатељи. Зими, када снијег покрије башту, патуљак је с новом бијелом капом још више узбуђивао мале пролазнике. Тада је сасвим личио на „праве" патуљке из свијета бајки. У згради преко пута становао је дјечак Новица. Он се није сјећао кад је први пут са свог прозора угледао патуљка у сусједној башти. Од првог виђења плашио се тог чудног непомичног човјечуљка. Зато је увијек заобилазио тајанствену башту. Кад је пошао у школу, осјетио се довољно храбрим да уништи гипсаног патуљка, али ипак није смио да то уради сам. Окупио је неколико вршњака и наговорио их да заједно нападну патуљка. За борбену дружину то је била веома погодна жртва. Уз ратничке узвике прескочили су ограду и ускочили у башту. Нијесу се смиловали доброћудном патуљковом осмијеху. Први бачени камен преполови му браду. Други му одруби читаву главу, која се откотрља у траву. Безазлени осмијех је и даље ширио његове усне као да прашта дјечацима што су га унаказили. Новица га је још једанпут гађао и одломио му нос. Онда је заједно с друговима напустио башту. Весна је стигла касно и није могла да заштити свог патуљка. Дуго је плакала и миловала га. А онда... онда је одлучила да га сахрани. Док је копала рупу, наишао је чика Радоје и зачуђен упитао: — Шта то радиш, Веснице? — Хоћу да закопам патуљка. Убили су га зли дјечаци — одговори дјевојчица бришући сузе. Чика Радоје се почеша иза уха. Како да утјеши тужну дјевојчицу? Досјети се: — Лудице мала! Па они га нијесу убили, него ранили. Сад ћемо га однијети у болницу, то јест у мој стан. Ја ћу га излијечити. — Не, мој патуљак не може више оживјети — увјерено рече Весна. — Видјећеш! Чика Радоје покупи све дијелове патуљка и однесе их у свој стан. Залијепи му најприје главу, па браду, па нос. Онда му нацрта очи и уста, обијели му браду и помоћу четкица и боја обуче му ново одијело. Постави га на старо мјесто и позва Весну:

— Погледај свог патуљка. Зар није љепши него што је био? — Не, мој патуљак није више жив — сјетно рече дјевојчица. — Ама зар не видиш да је сасвим излијечен? Како те само умиљато гледа? — стаде је увјеравати чика Радоје. Узалудна су била сва увјеравања. Никада више Весна није посјећивала патуљка, нити с њим разговарала. Па ни врапци нијесу скакутали по његовој дугуљастој капуљачи и прћастом носићу. Као да су и они оплакивали оног првог дарежљивог патуљка. ДОГАЂАЈ У РАЗРЕДУ

Од свог села до школе у граду Владо је пјешачио више од једног сата. Морао је зато устајати рано, прије сванућа, да би на вријеме стигао на часове. Ни умивање хладном водом није га могло сасвим расанити. Понекад је, тако бунован, заборављао да понесе свеску с домаћим задатком, али се никад није десило да не узме новац за хљеб. Пружајући му новац, мајка га је опомињала да га добро чува. То упозорење није било потребно, јер је Владо знао да се у његовој кући не може ручати док он не донесе хљеб из града. У излогу посластичарнице често је посматрао дивне колаче. Рачунао је шта би све могао купити за два динара. Али, никад није улазио у посластичарницу, јер новац је био намијењен за хљеб. За вријеме часа, док је Владо вадио из торбе књиге, испадоше два метална новчића. Он их подиже, с пода и опет стави у торбу. То опази његов друг Ђоко, који је сједио у клупи иза њега. — Пази, Владо има пара! — шапну Ђоко другу до себе.Затим рече нешто још тише и загонетно се осмјехну. Послије часова Ђоко и његов друг дадоше Владу један колач. — Зар нијесмо добри другови? — рече Ђоко. Обузет неком сумњом, Владо загризе колач. Примјећивао је уздржан смијех на лицима дјечака. Никад нијесу били дарежљиви. Шта их је сад побудило да га почасте? Да га не би дуго држали у неизвјесности, Ђоко му се шеретски насмија: — Частили смо те твојим новцем! — Шта? — запањи се Владо. — Ала си зинуо! Узели смо из торбе два динара и купили колаче. Ето, и теби смо донијели — рече Ђоко. — Али ... то је новац за хљеб ... — борио се Владо са сузама. — Вратите ми новац! Морам за своју породицу купити хљеб. Ђоко немарно одмахну руком. — Знамо ми те приче! У ствари, жао ти пара. Хтио си да их сам утрошиш, а не би се сјетио да и нас почастиш. — Другови, молим вас ... — покуша Владо да измоли натраг свој новац. Али, дјечаци га с презиром оставише. Низ његово лице сливале су се сузе. Знао је да га код куће сви нестрпљиво чекају да би ручали. И отац ће гладан доћи с посла. А хљеба — нема! У школским ходницима је замирао дјечји жагор. Ученици су раздрагано журили кућама. Посљедњи је кренуо Владо. Ocjeћao је неку празнину. Као да је неко откинуо дио срца који је припадао његовим друговима.

БАКИНЕ СУЗЕ

Из облачног неба засијеваше муње и одједном пљусну киша. Цијела наша породица нашла се на окупу у кухињи. Само је баба недостајала. Она је цијелог дана чувала краву и остало је још само да је напоји и помузе. Не обазирући се на кишу, баба је довела краву до бунара и налила јој пуно корито воде. Затим је стрпљиво чекала док је крава, гутљај по гутљај, полако гасила жеђ. — Однеси баби кишобран! — рече ми мајка. Док сам нашао кишобран, баба је већ била стигла у шталу. Пошао сам за њом и посматрао како музе краву. Она је то радила вјешто. Никад се није десило да проспе и кап млијека. Једном сам и ја покушао да музем. Тек што сам дотакао виме, крава ме је одгурнула боком и ошинула репом. Ни моја мајка јој није смјела прићи. Једино је баку крава слушала и била кротка. Мањи лонац је већ био пун и ја понудих помоћ: — Бако, хоћу ли ја однијети ово млијеко? — Не треба! — одби она. Такав одговор сам могао и очекивати, јер она је увијек сама обављала све послове око краве. Отишао сам у кухињу. Све столице су биле заузете. За сголом, око тек упаљене петролејке, сједјели су отац, стриц, ујак и старија браћа. Жене су спремале вечеру. У кухињи је било тијесно за толику породицу. Ми, најмлађи, морали смо бити мирни. Зачусмо неки шум у ходнику. То је баба, носећи два лонца пуна млијека, покушала да ногом отвори врата. Уто јој се мањи лонац измакне из руку и млијеко се просу по поду. — Шта би? Шта би? — узнемирише се укућани. — Ето, оде млијеко! — кроз тихи плач рече баба и стаде да нас грди: — Нико неће да ми помогне, да ми бар отвори врата! Готовани! Изненадио сам се што видим сузе у њеним очима. Мислио сам: Па шта ако се просуло мало млијека? Зар вриједи због тога плакати? То сам схватио тек касније, кад сам порастао. Моја баба је била стуб наше породице. Сама је подизала троје дјеце, док је њен муж четрдесет година безуспјешно јурио по свијету за зарадом. Од малог имања није било никаквих прихода. Крава је била једина хранитељка породице. Мој отац је сувише рано почео да зарађује хљеб. Касније, стриц и отац су отворили радњу. У кући се више није оскудијевало. Постали смо прилично имућни, али баба је и даље чувала своју краву. Захваљујући њој, свако јутро су нас, дјецу, чекали шоља топлог млијека и комад сира. Када је бака умрла, морали смо продати краву. У нашој кући је било празно без баке. Недостајала нам је њена тиха љубав и њежност. Кад год се сјетим оног просутог лончића млијека, помислим и на мукотрпан живот моје баке, који је у њену душу дубоко урезао схватање да је гријех бацити комадић хљеба или просути кап млијека. ДЈЕДОВА НАСЛОЊАЧА

Зраци залазећег сунца обојили су руменилом планинске падине и мало село у подножју. Сличну вечерњу слику Бранко је видио много пута, али му завичај никад раније није изгледао тако лијеп. Bpaћao се из града кући послије завршеног првог разреда гимназије. Школска година изгледала му је веома дуга. Пожелио је своје село, па је зато откривао његове нове, још невиђене љепоте. Поздравио се са свим укућанима и није одмах сјео да се одмори од напорна пута, већ је обишао воћњак, башту и ливаде. Док је становао у ђачком интернату, често је сањарио да хода тим добро познатим стазама. И, ето, опет је ту. Груди су му се надимале, а осмијех на уснама откривао његово расположење. Сјетио се да потражи дједову платнену наслоњачу. Још у школи, сједећи на тврдој клупи, наумио је да цијело љето прољешкари на наслоњачи. То је уживање! Ни за какав рад неће да зна! Он је свој најважнији посао завршио — донио је свједочанство са прелазним оцјенама и заслужио је одмор. Наслоњачу је нашао у штали, под самим кровом. Слустио је с доста налора и опазио да је платно подерано. Ништа за то, окрпиће га сјутра. Сљедећег дана цијело прије подне љуљушкао се у наслоњачи. Што се дуже одмарао, све више га је обузимала тромост. Једва је устао да попије чашу воде. Кад тамо — канта празна! — Шта је ово, нема воде! — љутито узвикну. — А ти узми канту, па хајде на извор! — рече му мајка. — Ви хоћете одмах да ме упослите. Нећу да идем! — успротиви се Бранко и опет сједе у дједову наслоњачу. Гледајући у сиве облаке изнад себе, поче дријемати. Могао би мало заспати. Зашто не? Али му смета једна досадна мува. Узалуд је тјера и покушава да је ухвати. Тако се наљутио да би се радо с неким посвађао. - Сви укућани, осим бабе, одоше у Горње поље да окопавају кукуруз. Позваше и Бранка, али он не хтједе да пође с њима. Јер до Горњег поља треба дуго пјешачити, а тамо мора засукати рукаве. Свакако је љепше љешкарити у хладу. Али и тај одмор није онако угодан како је он то замишљао у школи. Досадно му је самом, а оморина притисла да се не може дисати. Ни баба му не да мира. — Брано, синко, треба да покупимо сијено, јер ће га киша упропастити. — Не можемо ти и ја покупити толико сијена— рече Бранко. — Све се може кад се хоће! Баба увијек у згодној прилици каже неку пословицу. Њен унук тражи још неки изговор: — Зачас ћемо укупити сијено чим се остали врате из Горњег поља. Неће киша тако брзо. — Како неће! Погледај онај модри облак - показа баба. — Он може продужити даље а да не падне киша. — С тобом само губим вријеме у препирању! — љутну сее баба. — Ти си, изгледа, научио у граду само да љенствујеш. И баба оде да сама купи сијено. Неколико капи кише опоменуше Бранка да је баба била у праву. Осјећао се дужним да јој притекне у помоћ, али се није могао одвојити од наслоњаче. Најзад савлада тромост и

устаде. У штали нађе виле и придружи се баби у послу. — Знала сам да ћеш ипак доћи — смијешећи се рече она. Стог сијена поче брзо расти, као да се Бранко утркивао с кишним капима, које су се на његовом челу мијешале са знојем. — Погледај како с југа надолази пљусак! — забрину се баба. — Морамо све сакупити прије кише! — одлучно рече Бранко, носећи навиљак за навиљком сијена. Када је посљедњи навиљак бацио на врх високог стога, засу пљусак. — Требало би ra покрити цирадом, — рече баба — али не можемо од кише. Пожуримо да се склонимо. — Ја ћу га покрити — рече Бранко и, не обазирући се на кишу, пребаци цираду преко стога. Кад је посао био готов, отрча кући и с прага радосно ускликну: — Ихај! Сад нека пљушти колико хоће! Иако је на њему било све мокро од кише и зноја, није журио да се преобуче. С необичном радошћу посматрао је кишу и пуним плућима удисао пробуђене мирисе траве. НОВОГОДИШЊЕ ЈЕЛКЕ

Уочи Нове године дјед Ђуро се договарао са унуком како he украсити новогодишњу јелку. Али, кад ју је требало купити, дјед је био заузет неким другим пословима. Сјетио се јелке касно, кад их више није било у продаји. Да би бар донекле задовољио дјечака, старац је посјекао грану обичног дрвета и окитио је. Међутим, унук није хтио ни да погледа накинђурену грану. Зато се и није радовао Новој години. Упамтио је то старац и одлучио да идуће године обрадује свог унука. Два мјесеца прије Нове године дјед Ђуро је зауставио једног свог пријатеља из планине и замолио га: — Молим те, донеси за мог унука једну јелку. Иако је добио обећање, старац се није зауставио на томе. Да би био сигурнији, тражио је јелку и од неких других пријатеља. Пред Нову годину почеше пристизати јелке. Првом доносиоцу лијепо је захвалио и поштено му платио. Другом је помало збуњен рекао да већ има јелку, али кад је већ поручио — узеће и ту другу. Трећег је дочекао мргодно. Четвртог љутито ... На крају је пребројао — осам јелки! Шта да ради с њима? Покушао је да их препрода комшијама, али сви су их већ имали. Корачао је по соби саплићући се о игличасто грање, љут на свакога, па и на свог унука. Одједном дође на необичну мисао: окитиће све јелке! Блистаће цијела кућа у новогодишњем сјају! Бар ће његов унук имати чиме да се похвали својим друговима. И, заиста, њихов стан се претворио у раскошну шуму. Имали су много гостију, а највише дјеце. За сваког је било колача и бомбона. Играли су жмурке у необичној шуми. С дјецом се радовао и дјед Ђуро. ЛЕГЕНДА О ПЕЋИНИ

Плаха киша прекиде игру дјечака и они потражише склониште испод разгранате врбе. Шћућурени и збијени уз стабло, причекаше да пљусак престане. Негдје близу загрмје гром.

Хладне капи прокапаше низ врбово лишће. Видећи да је ту слабо склониште, Златко позва другове: — Хајдемо у Јарчеву пећину! — Ја нећу тамо! — одустаде Симо. — Сигурно се плашиш због оних прича о пећини — прекори га Златко. Уз потсмијехе и добацивања плашљивом Симу, дјечаци отрчаше до Јарчеве пећине. Неко вријеме Симо је усамљен чамио испод врбе. Најзад савлада страх и придружи се друговима. Ћудљива је и страшна била Јарчева пећина. Зими и с прољећа, послије обилних киша, из ње је избијало огромно врело воде. Гоњена неукротивом снагом, вода је шикљала из гротла пећине као из дивовског ватрогасног шмрка. То је трајало десет — петнаест дана, а онда би извор постепено јењавао док потпуно пресахне. За ову чудну пећину неиспитаних бесконачних ходника, из којих је увијек пиркао хладан дах, везана је једна стара легенда. Давно, врло давно, каже легенда, у селу није било ни једног извора. Нарочито је било тешко љети, када би пресушили сви бунари и ријека што протиче поред села. Само на једном мјесту у ријеци остајало је мало устајале воде, која је спасавала стоку да не скапа од жеђи. На тај вир дотјерао је један чобан своје стадо коза. Док су козе жудно пиле прљаву воду, јарац предводник је стајао по страни и равнодушно их посматрао. — Зашто он не пије воду? — питао се чобан. Отада је често мотрио на јарца и убрзо открио његову тајну, Кад би ожеднио, јарац се искрадао и скривеним путељком провлачио се кроз грмље до мале пећине у којој је жуборила вода. Чобан је пошао јарчевим трагом. Једва се провукао кроз уски отвор лећине. Унутра је опазио велики извор, који је пропадао у провалију. — Ево среће! — обрадовао се чобан. — Овдје има доста воде. Можемо и да натапамо сву земљу у селу. Одмах је отрчао у село да саопшти драгоцјено откриће. Сви сељаци су дошли с мотикама и лопатама да направе јажу. Један старац их је посавјетовао: — Немојте ништа радити док не закољете оног јарца и његову крв помијешате с водом. Ако то не учините, извор ћe се изгубити. Људи су послушали старца. Али чим су јарчеву крв помијешали са водом — десило се чудо! Из стијене је страшном снагом нахрупио огроман млаз воде и подавио све живо што се нашло у околини. Многа села су потопљена и настрадало је на стотине људи. Кад се вода смирила, остала је ова широка пећина. Отада је из њеног ждријела једанпут или двапут годишње избијала силна вода. Легенда још каже да се из пећине нико жив није вратио, јер у њој живе нека тајанствена натприродна бића. Дјечаци су чули ову причу. Иако нијесу вјеровали у њену истинитост, ипак их је обузимао страх под сводовима тајанствене пећине. Плашио их је ехо сопствених ријечи. И шум одроњеног каменчића стравично је одјекивао. Зато су се трудили да буду што мирнији. Одједном — страшног ли призора! — у мрачном удубљењу пећине дјечаци опазише трепераву свјетлост и чуше неке неразговјетне гласове. Избезумљени од страха, излетјеше напоље, саплићући се и падајући преко камења и

бусења. Нијесу се обазирали на кишу која је и даље лила као из кабла. Главно је било — отићи што даље од страшне Јарчеве пећине. Посустали су тек кад су далеко одмакли. Не задржавајући се, продужили су према селу у одвојеним групама, као разбијена војска. — Зар није било боље да сте мене послушали? — подсјети Симо другове на своју опомену. Нико му на то не одговори. Нијесу ни помишљали да му се ругају због плашљивости, јер су се и сами увјерили да Јарчева пећина заиста крије неке тајне. Међу првима је ишао Златко. Замишљено је гледао у путељак пред собом, а низ његово лице, косу, кошуљу и панталоне сливала се вода. Кад је стигао до своје куће, промрмљао је нешто умјесто поздрава и одвојио се од другова. На прагу га дочека дјед Јоко и стаде грдити: — Луда главо! Зашто се нијеси склонио од кише, него си се сквасио као кокошка? — Нијесам нашао никакво склониште — рече дјечак, а у себи помисли: „Боље је купати се на киши него се скрајнути у оној страшној пећини." Видећи како јој син изгледа, мајка се забрину: — Јадниче, разбољећеш се! Он се брзо преобуче и убрусом протрља мокру косу. Гоњен радозналошћу, приђе дједу не би ли сазнао нешто више о тајни која га је мучила. — Дједе, је ли истинита она прича о Јарчевој пећини, коју си ми давно причао? — Наравно да је измишљена — рече старац. — Поједине легенде су настале на основу неког стварног догађаја.Оне се препричавају и преносе с кољена на кољено, па се временом сасвим измијене и постану невјероватне. — Како је могла настати легенда о Јарчевој пећини? — запита дјечак. — Ко зна? — рашири дјед руке у недоумици. — Необичан призор захукталог извора подстакао је људе да испреду свакојаке приче. Они су се свакако морали запитати: откуд толика вода? Нијесу знали да се кроз Јарчеву пећину циједи велико подземно језеро, па су том природном феномену придавали нека натприродна својства. — А какви се гласови понекад чују из пећине? — упита Златко. — То је жубор воде. Ово објашњење Златко није могао прихватити, јер је својим ушима чуо гласове сличне људском говору. Ипак, није испричао дједу свој узбудљиви доживљај, већ настави да га запиткује: — Дједе, зар се заиста нико жив није вратио из пећине? — Колико ми је познато, синко, нико тамо дубље није ни залазио. Разговор с дједом мало је умирио Златка. Али оно што је видио и чуо у пећини још је распаљивало његову машту. Киша је ускоро престала да пада, облаци се разишли и опет је настао прави љетни дан. Мајци је било необично што њен несташни син не излази из куће да се поигра, па га испитивачки потледа. — Нешто си ми чудан, сине. Напољу је лијепо вријеме, а ти самујеш у кући и нешто дубоко мислиш. Дјечак не стиже да ишта каже, јер тог тренутка опази у дворишту два непозната човјека. Један од њих, са беретком на глави, обрати се дједу Јолу:

— Ми смо, знате, геолози. Остаћемо у овом мјесту још неколико недјеља ради испитивања земљишта. Дошли смо да питамо можемо ли код вас добијати сваког дана по литар млијека. — Млијека? Наћи ћe се толико, како да не! Али, опростите што сам радознао, зашто вас интересује ово наше земљиште? Можда тражите руде? — Да — потврди геолог.— Мало прије смо ја и мој колега били у пећини ту под брдом и у њој ... — А ви сте то били! — изненада упаде Златко у разговор и због тога се застиђе. — Јесмо — рече геолог и досјети се: — Ти си, сирурно, био са оним дјечацима који су се од нас уплашили и као зечеви побјегли из пећине. — Да, био сам — признаде дјечак. У том тренутку осјети Силно олакшање, ослобођен сумње због тајанствене свјетлости и разговора у пећини.ИЗВОР Настала је препирка око тога ко ће да донесе воде. Симо је наредио млађем брату Васку: — Ти донеси воде, јер сам ја нацијепао дрва. — А ко је јуче донио? — противио се Васко. Мајка је прекинула њихову препирку и одредила да Васко донесе воде. Незадовољно гунђајући, он је узео канту и пошао до сеоске чесме. Пут га је водио узбрдо, поред високих грмова и шумарака. Најтеже је било проћи уском стазом поред куће старе Јане. Послије киша туда се слијевала бујица. Да би се заобишла та вододерина, требало је проћи кроз Јанино двориште. Али ријетко се ко усуђивао да крочи на имање те свадљиве старице. Видећи да је вода на путу набујала, Васко скрену преко Јаниног дворишта. Нека га изгрди, па шта! Лакше је поднијети њену вику него газити воду. Старица се заиста појави на прозору, љутито погледа дјечака и опомену га: — Мали, овуда није пут! — Нећу ти, ваљда, на ципелама однијети земљу! — дрско јој узврати Васко. — Не смијеш више никада крочити на моје имање! Јеси ли чуо? — запријети му Јана повијеним кажипрстом. Сједећи код чесме, Васко је размишљао како би било лијепо да се вода цијевима спроведе до куће. Тада не би морали из даљине носити воду. И старији су се носили истом мишљу, али томе су се противили људи који су становали близу извора. Поточић, који је протицао поред Васкове куће, увијек је био влажан, чак и усред жарког љета. Малишан је посумњао да та вода потиче од неког оближњег извора. Кад је то казао Симу, одлучили су да потраже скривени изворчић. Навукли су чизме, узели мотике и полако кренули уз канал. Уз пут су рашчишћавали непроходне купине и шевар. Блатњав поточић их је одвео у Јанину ливаду, до подножја високе међе. Ту су нашли локву обраслу шеваром. Поред међе почеше копати јаму. С напором су избацивали блато и камење. Одједном Симо радосно узвикну: — Гледај, овдје извире!Са још више воље наставише посао. Наумили су да направе чесму, па тек онда да обавијесте своје укућане и сусједе. Биће то радосна вијест за све њих. Резервоар су направили од камења и глине. Иако су били веома уморни, нијесу се

одмарали. С нестрпљењем су чекали свечани тренутак када ћe кроз парче гвоздене цијеви процурити вода.Када је све било готово, сјели су да предахну. Ниво воде у резервоару дизао се споро. Било је већ вријеме ручку, па дјечаци одоше кући. А кад су се вратили, чекало их је изненађење. Јана је камењем затрпавала резервоар, грдећи из свег гласа: — Ко се усудио да прекопава по мојем имању! И сад ја овако стара морам све ово да уређујем. Скривени из грма, дјечаци су је тужно посматрали. Чим се њихов отац вратио с посла, испричали су му шта се десило. По њиховом потиштеном изгледу отац је наслутио колико их је ражалостио Јанин поступак. Покушао је да их утјеши: — Није требало да то радите без Јанине дозволе. За тај извор ја знам већ тридесет година. Хтио сам да га спроведем до куће, али се нијесам могао нагодити са Јаном. ЈАНКОВА РОЗАКЛИЈА

Наша дружина је почињала да обилази винограде чим би црвенило ошарало набујале гроздове. Није нам сметало што су полусазрела зрна била више кисела него слатка. Чупкали смо их и такве. Понекад смо ускакали и у туђе винограде. Одавно смо бацили око на Јанкову розаклију, која се успентрала уз високу кошћелу и руменим гроздовима измамљивала нам воду на уста. Али нијесмо смјели ни крочити на Јанково имање, јер смо знали да нас он мотри однекуд из прикрајка. Посебно сам ја имао разлога да га поштујем и да га не поткрадам. Једном сам сјео украј пута и нијесам примијетио велику шарку, која се провлачила кроз грмен у мојој непосредној близини. Срећом тада је наишао Јанко и својим штапом умлатио змију. Ко зна шта би се десило да он није наишао у том тренутку? Дуго сам имао жељу да учиним нешто лијепо и корисно за Јанка, али сам, напротив, учинио нешто због чега сам се дуго стидио од њега. Моја дружина је наумила да обере Јанкову розаклију, а ја нијесам имао довољно снаге да се томе одупрем. — Немојте, другови, чика Јанко је добар човјек... — покушао сам да их одвратим. — Ти се плашиш да ће нас ухватити? — рекао је један дјечак. — Не плашим се, али... — нијесам довршио мисао, а они су одједном почели да ме жестоко нападају: — Правиш се поштен, као да и до сада нијесмо заједно ишли у крађу! — Кукавица! — Издајица! И сам сам увијек осуђивао оне који су се издвајали из друштва, па сам, иако нерадо, пристао да с њима идем у крађу. Најстарији међу нама, Ђоко, увјерио ме је да до нежељеног сусрета са чика Јанком не може доћи, јер ће за то вријеме он морати да гаси пожар. — Какав пожар? — запитао сам. — Сад ћеш видјети! — лаконски ми је одговорио Ђоко и дао знак најмлађем дјечаку Мишку да оде. Овај малишан је имао задатак да запали велики грм, који граничи Јанково имање са колским путем.

Скривени у потоку, нестрпљиво смо гледали велики грм. Најзад, уочисмо дим, а затим велики пламен, који је у дугим језицима хрлио према небу. Узбудисмо се кад зачусмо вику: — Ватра! Ехеееј! Запалиће се маслине! Све јаче се чуло пуцкетање запаљене ловорике и ударање штапова, којима су неки покушавали да угасе ватру. — Сад је вријеме! — рече Ђоко и први појури ка кошћели. Увјерен да је Јанко појурио да гаси ватру, без много страха сам се пењао ка врху кошћеле. Први грозд сам на брзину појео, а остале стрпао у њедра. На гране испод мене испентрали су се остали дјечаци. Одједном зачух неки нејасан узвик. Док сам погледао около, моји другови поскакаше са грана и за трен ока нестадоше. И ја пожурих да сиђем, али се укочих кад опазих да ме доље чека намргођени Јанко. — Сиђи! Сиђи! — повика. Шта сам могао друго него да му сиђем право у шаке? — Зар и ти? — гледао ме је прекорно и помало тужно. Очекивао сам да ће ме ишамарати. Лакше бих поднио и то, него тај његов поглед. Извадих из њедара убране гроздове и пружих му их. — Узми их, кад си их већ убрао — рече. То ме још више збуни. Шта да радим с тим грожђем? Најзад га спустих на земљу преда њ. Удаљих се покуњен. Десет и више дана послије тога са зебњом сам очекивао сваки нови сусрет с оцем стрепећи да ће сазнати за крађу. Али Јанко му ништа није казао. Због тога сам био веома захвалан томе добром човјеку и стидљиво избјегавао сусрете с њим. ДЈЕЧАК И БАШТОВАН

Воћњак пољопривредног добра мамио је дјечаке тек сазрелим јабукама. Чим би баштован некуда отишао, они би ускакали у воћњак и пунили њедра воћем. Кроз замагљена стакла наочара стари баштован није могао да позна крадљивце. Запазио је само Ђура, најкрупнијег дјечака са непослушним чуперком косе изнад чела. Једном га срео на улици, зачкиљио кратковидим очима и упитао: — Мали, навраћаш ли ти када у воћњак? — Ко, ја? — тобож увријеђен побуни се Ђуро, али се збуни и побјеже. Старац за њим запријети штапом. — Неваљалче један! Само нека те ухватим, платићеш ми за то! Остали дјечаци, које баштован није познавао, нијесу морали да страхују да ће се пожалити њиховим родитељима. Једном се они договоре да уберу по коју јабуку. Но управо тада у воћњаку се налазио баштован. Шта сад? Мићо је одмах сковао план: — Нека Симо пође да заговори баштована, а ми ћемо за то вријеме „оперисати". — А зашто ти не би пошао да га заговориш? — успротиви се Симо. — Знаш, он мене помало познаје — нађе Мићо изговор. Стадоше сви наговарати Сима и он најзад, преко воље, пристаде. Одвоји се од другова и бојажљиво отвори капију. Зарђале шарке шкрипнуше, а њему устрепта срце. Баштован га и не опази, јер је био заузет вађењем црва из стабла једне крушке. — Добар дан! — једва чујно поздрави Симо.

Тада старац на врху жице извуче црва. Стаде га задовољно загледати са свих страна, говорећи: — Тако! Долијао си, соколе! — Велика је штеточина овај црв — огласи се Симо. — Још каква штеточина! Нема друга посла него да буши воћке. — Чико, — поче Симо припремљени разговор — има ли овдје камилице? — Вјероватно се може наћи. А што ће ти? — упита баштован. — Треба ми за хербаријум. — Хајдемо да је тражимо — устаде баштован и поведе дјечака кроз воћњак. Уз пут га почасти јабукама.Остали дјечаци су нестрпљиво чекали погодну прилику да прескоче ограду. Кад су видјели да баштован не излази из воћњака, одложили су крађу за други дан. Симо се спријатељио са старим баштованом. Често му је помагао у послу, а најрадије је брао воће. По врховима, гдје старац није могао досегнути, дјечак се верао кар вјеверица. Неко вријеме баштован је био болестан, па је замолио Сима да припази на воћњак. Поносан што му се указује такво повјерење, дјечак је савјесно обављао своју дужност. Његови другови опазише да већ неколико дана у воћњаку нема старог баштована. Кренуше у крађу, вјерујући да им Симо неће сметати. Нечујно прескочише ограду и испентраше се на воћке. Симо их опази и потрча да их отјера. — Силазите! Силазите, кад вам кажем. Дјечаци се нијесу обазирали на њега. Ужурбано су брали јабуке и трпали их у џепове. — Ако одмах не сиђете, позваћу баштована! — запријети Симо. — Воћњак није твој. Шта се правиш важан! — довикну Мићо. Симо одлучи да их сам скине са воћака. Најприје повуче Мића за ногу и за трен га обори на земљу. На све стране се разлетјеше убране јабуке. Мићо се ражести и песницама нападе Сима. Са стабла поскакаше остали дјечаци и сложно изудараше свог некадашњег друга. Одлазећи, Мићо се први покајао што је тукао свог друга. — Није требало да то урадимо. И Ђуро није одобравао поступак своје дружине. Али сад се ту ништа није могло поправити. Све док стари баштован није оздравио, у воћњаку га је замјењивао Симо. Али чувар више није био потребан, јер дјечаци више нијесу крали јабуке. ТАЈНИ ПРОЛАЗ

По смркнутом лицу нашег оца наслутили смо да из града доноси рђаве вијести. И заиста, имао је разлога да буде забринут. Један његов познаник, који је био тумач у њемачкој команди, повјерио му је да је на списку лица која ћe бити ухапшена прочитао његово име. Тих дана све чешће су стизале вијести о хапшењу, интернирању или стријељању талаца. Опасност је заплашила и нас, дјецу. Постали смо озбиљнији и мирнији. По цио дан смо мотрили на прилазне путеве, да бисмо на вријеме опазили њемачке војнике или четнике ако се упуте нашој кући. Отац и стриц су се преко дана крили у усамљеној Марковој кући на крају села, а ноћу

су били с нама. Да их Нијемци не би похватали у кући као мишеве у клопци, направили су тајни пролаз за бјекство. Из кухиње пролаз је водио кроз уски прозорчић у шталу, а одатле напоље кроз спољни прозор. Туда су могли умаћи иза куће ако би се окупатороки војници појавили пред вратима. Пролаз су радили кришом и од нас, да се не бисмо избрбљали пред другом дјецом. Али, док су скидали гвоздене шипке са спољњег прозора штале, наиђе стари сусјед Џепо, довикујући свој уобичајени поздрав: — Срећна работа, комшије! Изненађени, отац и стриц се тргоше. Иако је Џепо био стара поштењачина, није им било по вољи што их је затекао у том послу. — Што радите? — упита стари сусјед не знајући да је дошао у незгодан час и да су непожељна таква питања. — Ето, поправљамо прозор — усиљено проговори отац. — Прије бих рекао да га разваљујете — мудро закључи Џепо. — Јеси ли нешто хтио? — нељубазно га упита стриц. — Дошао сам за млинац од кафе — рече Џепо. Моја мајка му донесе млинац и напомену: — Само да опет не идем ја по њега! Не брини! Данас ћу га вратити — обећа стари сусјед. Кад он оде, отац и стриц наставише посао. Убрзо је пролаз био готов. Гвоздене шипке су и даље стајале на свом мјесту, али лако су се могле размаћи. Стриц предложи да се, пробе ради, провуку кроз тајни пролаз. А отац на то у шали додаде да ту пробу одложе за прву прилику када бану Нијемци. Те вечери смо до касно сједјели поред ватре. Разговарали смо тихо, ослушкујући сваки шум који је допирао споља. Управо смо се спремали да идемо на спавање, кад неко јако закуца на врата. Тако грубо обично су лупали војници. Сви претрнусмо од страха. Отац и стриц у исти мах појурише према прозорчићу и хитро ускочише у шталу. Ми смо дрхтали од страха, унезвијерено гледајући у врата, као да је иза њих авет. Најзад се мајка осмјели да пита: — Ко је? — Ја сам, Џепо! — јави се стари сусјед. Ослобођени страха, сви одахнусмо. Кроз прозорчић довикнусмо оцу и стрицу да нема никаве опасности. Они се убрзо вратише. — Донио сам млинац за кафу — рече Џепо. — Готово сам заборавио да га вратим. — Вала, могао си причекати до сјутра! — љутито прогунђа отац. — А, не! Рекао сам да ћу га вратити вечерас! — старац значајно подиже кажипрст. — Тачност је врлина! — нашали се стриц. Сви се томе насмијасмо. Обузе нас чудна веселост. Џепо нас је све зачуђено гледао, не слутећи какву је узбуну изазвао својим доласком. ПОСЛАСТИЧАР

Посластичар Исмет увијек је био добар према дјеци. Кад год би видио да малишани похлепно гледају тепсије пуне баклава, давао би им по комад-два и није тражио новац. У тим тренуцима сјећао се свог дјетињства и једног догађаја из тих дана. У раном дјетињству Исмет је остао без оца. Мајка није могла да му често купује колаче

и зато их је много волио. Једном је мајка одвојила пет динара од своје скромне зараде и дала их Исмету. Радосни дјечак је стиснуо новац у шаку и отрчао у варош. Зауставио се пред излогом посластичарнице, двоумећи се шта да купи. Од вјечито мрзовољног посластичара затражио је двије баклаве. Док је посластичар отварао стаклени поклопац, наставио је да се препире с неком женом која је у рукама држала велику торту: — Дај ти мени педесет динара, а торту носи кући! — Ма нијесам је ни такла — увјеравала га је жена. — Не може! Наручила си торту, показивала је гостима цијелог дана, а сада ми је доносиш натраг. Не може! У очекивању кусура Исмет брзо поједе обје баклаве. Очекивао је да му посластичар врати четири динара и силно се зачудио кад је добио пуну шаку новаца. Пребројао је четрдесет девет динара. То је љутити посластичар имао на уму новац који је требало да врати жени за торту, па се збунио и за петодинарку помислио да је педесетица. Неколико тренутака дјечак се двоумио. Искушење је било велико. Он није могао да се одрекне толиког новца, стрпао га је у џеп и пун страха истрчао на улицу. Педесет динара представљало је тада читаво богатство за сиромашног малишана. Размишљао је шта да купи. Присјетио се да је увијек желио усну хармонику. Купио је једну за петнаест динара. Ходајући улицама, свирао је без престанка. Али та свирка није била весела. Грижа савјести мутила му је расположење. Одједном се судари с неким малим одрпанком у коме познаде посластичаревог сина. Видећи да су и они сиромаси, Исмет одлучи да посластичару врати новац. Претходно је морао повратити новац који је дао за усну хармонику. Трговац је загаламио: — Види, молим те! Свирао читав дан, а сад хоће да врати. Хајде, губи се! Дјечак је и даље стајао покуњен и тужан. Није се помакао ни на поновни трговчев повик: — Шта чекаш! — Молим вас ... — једва чујно рече Исмет, једва се уздржавајући да не зајеца. Трговац наслути да га нешто мучи, па му гунђајући врати новац. Дјечак радосно похита посластичару и пружи му новац с ријечима: — Ево, вратили сте ми више. — Шта? Шта? — зачуди се посластичар. — Умјесто четири динара кусура, вратили сте ми четрдесет девет. Ево вам враћам четрдесет пет динара, колико сте ми дали више — објасни Исмет. Очекивао је похвалу или захвалност. Али посластичар се неочекивано разгоропади: — Што то одмах нијеси рекао? Хтио си да ми утајиш паре, је ли? Лопове један! Посластичар удари запањеног дјечака и изгура га напоље. . . . Ето, то се десило Исмету док је још био дијете. Касније, кад је порастао па и сам постао посластичар, према дјеци је увијек био пажљив и никад му није било жао да баклавом почасти дјечака који чежњиво гледа тепсије пуне слаткиша.

ЛОВОРОВО ЗРНЕВЉЕПослије једне свађе, дјечаци нашег села подијелише се на два табора. Није било наде да ћемо се брзо измирити. Почели смо се наоружавати за дугу борбу. Ја сам био мајстор за прављење пуцаљки од зове. Моја аутоматска пуцаљка пуцала је убрзано, као пиштољ. Наши противници су то знали, па су нас плашили да они имају неко тајно оружје. Хвалили су се да су набрали и пун џак ловоровог зрневља. То су били меци за наше пуцаљке. Да не бисмо заостајали у наоружању иза својих противника почели смо и ми да гомиламо резервну „муницију". Из дана у дан расла је купаста хрпа ловоровог зрневља. У потрази за њим обишли смо све околне шуме. На истом послу затекосмо једног дана и чика-Михаила, старог надничара. Он је сакупљао љековито биље кад није могао наћи неки други посао. Видећи нас, он се зачуди:

• Зар и ви, дјецо, сакупљате љековито биље? • Не, ово су меци за наше пуцаљке! — одговорих му. • Аха! А колико сте већ убрали?

Нијесмо му могли тачно казати, али кад чу да имамо готово пун џак, понуди нам: — Хоћете ли ми све продати? Погледасмо се у недоумици. Зар да останемо без „муниције"? Па да изгубимо рат! Не! Али поколебасмо се кад угледасмо новчаницу коју нам понуди чика Махаило. Брзо се погодисмо с њим. Наговорисмо га да исто тако разоружа и наше противнике, али га замолисмо да им не каже шта је од нас купио, да они не би искористили погодну прилику да нас ненаоружане нападну. Новац који смо неочекивано зарадили истог дана потрошисмо у посластичарници. Једва нам припаде по једна баклава. — Баш смо глупо урадили! — најзад се досјети Мирко.— Могли смо добити више новца да смо оно ловорово зрневље продали откупној станици. Грешку нијесмо увидјели сасвим касно. Дохватили смо корпе и пошли у потрагу за љековитим ловоровим плодом. Кад смо напунили два џака, однијели смо их у откупну станицу. Зарада нас је још више подстакла на овај користан посао. Дјечаци из противничког табора сазнали су чиме се бавимо. Схватили су то као изазов, па су се почели такмичити с нама ко ћe набрати више љековитог биља. Кад год смо се с њима сретали, није могло проћи без надметања:

• Ми смо досад продали двије стотине килограма! • А ми близу три стотине!

— Па шта! Ми ћемо сјутра однијети још два пуна џака!Тај посао нас је толико заокупио да смо заборавили на пуцаљке и међусобне борбе.

ЗАГОНЕТНО ШАПУТАЊЕ Трећи час је почео, наставник је сјео за катедру и тек тада у учионицу утрчаше Мира и Соња.

• Знам — рече наставник, — да је за вашу игру одмор кратак, али ипак бисте могле да на вријеме стигнете на час.

• Друже наставниче ... — поче Соња а Мира настави — ... ишле смо у књижару да нешто купимо.

• Добро, сједите. Наставник поче да предаје нову лекцију. Док су га сви ученици пажљиво слушали, Соња и Мира су се нешто врпољиле, освртале и шаптале. Борко примијети да оне кришом гледају у њега, па помисли: „Сигурно ме оговарају или ми спремају неку подвалу." Присјети се неких незгода које је имао због њих. Прошле године је кажњен укором разредног старјешине зато што је Соњу саплео у трку. Истина, казну је заслужио, јер је она пала и повриједила кољено. И Мира му се грдно замјерила. Наставник математике једном није дошао на час, па је директор школе одредио Миру да одржава ред у разреду. Она је због галаме записала само Борка, иако су сви били немирни. И још нешто. Њих двије су му надјенуле надимак Чупоглави, због чега га и сада неки задиркују. Соња и Мира су у разреду сматране добрим другарицама. Биле су пажљиве према свима, па и према Борку. Но, он се сада присјећао само њихових лоших поступака, подстакнут сумњом да нешто шапућу против њега. Осветиће им се он прије него што остваре своју намјеру! Послије часова, Борко и његова два друга први истрчаше из школе. Сакрише се у шуму поред пута којим су имале да прођу Мира и Соња. Наоружани праћкама и шишаркама, притајише се и стадоше чекати. Кад дјевојчице наиђоше поред засједе, на њих из шуме полетјеше као камен тврде шишарке. Изненађене, заврискаше: — Јао! Јао! Ко нас гађа!? Добро прикривени у зеленилу, Борко и његови другови наставише паљбу. Сваки погодак шишарком жестоко је болио. Дјевојчице побјегоше плачући и заклањајући ташнама главе. Зауставише се тек кад су доста одмакле од нападача.

• Погледај гдје су ме погодили. Овдје, овдје, овдје . . . — поброја Соња јасно уочљиве модрице.

• Ни ја нијесам боље прошла — рече Мира бришући сузе. — Опипај ову чворугу на мојој глави.

Јадајући се тако једна другој, сједоше да се одморе. Не потраја дуго, а путем наиђоше Борко и његови другови. Дјевојчице им се пожалише да их је неко напао праћкама из шуме.

• Да смо раније стигли, побили бисмо се с тим разбојницима! — тобоже се Борко ражести на „непознате" нападаче.

• Тебе смо, Борко, тражиле послије часова, али те нијесмо нашле. Хтјеле смо да ти дамо овај рођендански поклон — извади Соња из торбе лијепу књигу са посветом.

• Рођендански? — застаде изненађени Борко. • Јесте. Случајно смо сазнале да данас навршаваш једанаест година, па смо ти

намијениле овај поклон. Купиле смо га за вријеме одмора, зато смо закасниле на трећи час.Да ли ти се допада?

• Па ... овај ... лијепа је ... — збуњено промуца Борко и заборави да захвали.

УРНЕБЕС У РАЗРЕДУНовог професора дочекали смо с уобичајеном ђачком радозналошћу. Док је храмајући корачао према катедри, пратили смо га испитивачким погледима. Из његовог набораног лица нијесмо могли закључити да ли је строг или благ. Уосталом, знали смо да изглед често вара. Имали смо неколико професора који су се радо с нама шалили, али, смијући се, и кажњавали нас због неких ситница. Други су били мргодни и на изглед одурни, али у суштини племенити. А какав ће бити нови професор? Покушали смо да то испитамо на првом часу. Жагор је почео кад је стари професор неспретно угурао своју укрућену ногу под катедру. Није ни покушао да нас умири, па смо наставили да чаврљамо све гласније. Професор је дуго нешто записивао у дневник, затим га је затворио и погледао нас. Очекивали смо да ће нам подвикнути, али он је и даље ћутао. По изразу његовог лица нијесмо могли наслутити да ли се љути. Стекли смо утисак да је он добричина коме ћемо се моћи и на главу попети. Несташни ученици су се премјештали из клупе у клупу, гласно пјевали и задиркивали ученице. Већ је и нама самима почела сметати толика бука. Стари професор је одсутно зурио кроз прозор. Отворила су се врата. То је професор из сусједне учионице дошао да нас умири, али видећи за катедром новог колегу, збунио се и журно вратио. Убрзо затим дошао је и школски послужитељ, кога је директор послао да нас умири. Његове ријечи пропратисмо смијехом. Неко се накашља, а затим читав разред удари у заглушно кашљање. Професор је упорно ћутао. Савјеснији ученици почеше умиривати своје необуздане другове. Постепено се умирисмо. У очекивању да професор било шта каже, трудили смо се да сачувамо потпуну тишину. Најзад он тихо проговори:

• Можемо ли почети? • Можемо! — с олакшањем одговорисмо сви у глас.

Професор је с напором устао и почео предавати. У разреду је владала потпуна тишина. Не сјећам се да смо икад били тако мирни.

ИГРАЛИШТЕ У ПАРКУНико није бранио дјечацима да се играју лоптом на пољани окруженој високим зградама. А једног дана дођоше радници и на тој парцели засадише младе борове и липе. Дјечаци остадоше без свог игралишта. Невоља је била утолико већа што су морали ићи далеко ван града да би шутирали лопту. Упркос забрани, они наставише да играју у тек уређеном парку. Лопта је често ударала у саднице и ломила гране. Крхка стабла липе нијесу могла да издрже силовите налете разиграних фудбалера. Садница је било све мање, а ширине за игру све више. Славко и Владан су тамо ријетко навраћали, обично недјељом. Да би ушли у игру, морали су чекати док неко од играча оде кући. Тако су једном дјечаци примили у игру Владана, који је важио као добар голман. Славко се увриједио што и њему нијесу пружили прилику да покаже своју фудбалску вјештину. Али шта је могао друго осим да их посматра с краја?

Иза угла Славко опази човјека у зеленом одијелу. Чувар парка! Срце му уздрхта у страху да ћe их чувар казнити што играју у парку. Но брзо се увјери да није имао разлога за стрепњу, јер га чувар парка доброћудно поглади по коси, говорећи:

• Извини, мали, што те сметам у игри. Нешто ћу да те замолим ... • Ја сада не играм — рече Славко. — Редите шта хоћете. • Треба да ми нешто помогнеш — чувар се повјерљиво примаче дјечаку, па настави:

— Тражим једног ученика коме треба да предам поклон. Можда је то један од ових твојих другова. Како се зове онај највиши?

• То је Милан.. — Милан ... а презиме?— Ђуровић.

Чувар извади биљежницу и нешто записа, а онда одречно махну главом.• Не, није он. А ко је онај голман? • То је мој најбољи друг, Владан Томић.

Славко затим наброја имена дјечака које је познавао. Чувар парка је биљежио и понављао: — Није ни тај. На крају он стрпа биљежницу у џеп и оде. Тек тада га опази један од играча и упозори другове:

• Гледајте, ено опет оног чувара! • Хе! Хе! — охоло се насмијеши Милан. — Не смије да нам приђе, јер зна да ћемо га

опет исмијавати ако покуша да нас казни. • Зар је то покушао? — запита Владан. • Јесте јуче. Питао је како се зовемо. Ми смо измислили нека имена. Почели смо и да

га задиркујемо, а он је побјегао. Један дјечак озбиљно напомену: — Ако чувар сазна наша имена, пријавиће нас судији за прекршаје. А онда ћe наши родитељи платити казну. Најзад и Славко схвати шта је учинио. Иако је још био љут на дјечаке што га нијесу пустили да игра, није ни помислио да им се због тога освети. Потрча за чуваром парка, довикујући:

• Чико! Хеј, чико! • Шта је, мали? — заустави се чувар.

Молећивим гласом Славко рече: Чико, молим вас, дајте ми онај папир на који сте записали имена дјечака. Ама, шта ти пада на памет! — намргоди се чувар и крену. — Молим вас ... Молим вас ... — зацвили Славко.Чувар опет стаде. Дирнуло га је дјечаково дружељубље, али није могао испунити његов захтјев.

Видећи да не може поправити своју грешку, Славко рече: • Онда, молим вас, запишите још једно име. • Добро — пристаде чувар и извади биљежницу. • Запишите: Славко Дадић.

Одједном нестаде забринутости с дјечаковог лица и он весело отрча натраг. Чувар га је зачуђено посматрао, трудећи се да одгонетне његов необичан поступак. Могао је само да наслути чије је име посљедње записао.

НЕПРИЛИКЕ ЗБОГ РЕПА Путем поред школе често је пролазио жгољави старчић Марко. Имао је само једно око, а дјеца су га због тога звала „Ћоро". Становао је близу школе, па су, несташни дјечаци имали често прилике да га задиркују. Старац се није с њима свађао ни онда када су га гађали каменчићима. Само је убрзавао корак, да би им што прије умакао. Чим би Влатко угледао несрећног старца, зачас би окупио другове и заједно с њима узвикивао: — Ћо-ро! Ћо-ро! Ћо-ро! Једном је Влатко груменом земље погодио Марка у леђа. Дјечаци су дивље завриштали, трудећи се да га и они погоде. Старац сe још више погурио и готово трчећи, побјегао од њих. Тог дана дјечаци су се нашалили с Влатком. Закачили су му за панталоне олињали лисичји peп. Он га није осјетио, па је на позив учитеља тако изишао пред таблу. Цио разред је прснуо у смијех. Постиђени Влатко је откачио реп и љутито га избацио кроз прозор. Али невоље су тек тада настале. За вријеме првог одмора другови су почели да га задиркују: — Репоња! Репоња! Репоња! Једва је дочекао крај часова, да што прије побјегне кући. Сјутрадан га је у школском дворишту дочекала група дјеце са узвицима:— Репо-ња! Репо-ња! Репо-ња!Потиштен до суза, склонио се у клозет и ту сачекао почетак часова.Док је учитељ предавао о лисици, неко је из посљедње клупе бубнуо у шаку:

• Репоња!Учитељ се тргнуо:

• Шта је то? Цио разред се притајио. Но, учитељ није даље испитивао, већ је наставио да предаје. А Влатко је познао Драгов глас и чврсто ријешио да се с њим обрачуна. Послије часова су отишли иза школе и добро се изударали. На крају се није знало ко је извукао „дебљи крај". Код куће је Влатко зајецао: — Мама, нећу више да идем у школу!

• Зашто, сине? • Ругају ми се. • Ко ти се руга? • Сви. Зову ме Репоња!

Мајка поглади по коси уплаканог дјечака. — Не брини, ја ћу отићи у школу да то уредим.Иако је учитељ строго забранио ученицима да се ругају Влатку, погрдан надимак му је ипак остао.

Поучен искуством, Влатко је схватио како је тешко подносити увреде и задиркивања. Од тада се никоме није ругао. И не само то. Постао је заштитник старог Марка. Био је спреман да се потуче с необузданом дјецом, која старцу нијесу давала мира.

ПОЗРНИЦАКад хладан сјеверац отресе с маслина посљедње модре плодове, почиње такозвана позрница. Тада власници маслина дозвољавају свакоме да сакупља преостала ријетка зрна. По маслињацима се размиле сиромашне берачице и дјеца, сагињући се за сваку маслину. Вриједни сакупљачи могу тако зарадити по десетак и више литара уља. Мени и Ранку није било нужно да тако зарађујемо, но ипак смо се договорили да заједно идемо у позрницу, па да уље продамо а приход подијелимо. Није на одмет имати коју пару више. С корпама у рукама обишли смо све маслињаке у подножју Лисиња. Подерали смо ципеле, али се исплатило. Такмичили смо се ко ће више скупити. Ја сам увијек успијевао да први напуним корпу. Мој ортак се изговарао:

• Ти увијек пронађеш мјесто гдје има више маслина.Или:

• Твоја корпа је мања, па се брже напуни. — Па добро, хајдемо да замијенимо корпе — предложио сам. Опет сам ја побиједио. Двије мале вреће, напуњене маслинама, однијели смо у уљару. Задивили смо се кад је мјерач записао у нашу заједничку књижицу 26 килограма. Покушали смо да израчунамо колико ћемо уља добити и koja је то вриједност у динарима. С још већом вољом смо наставили посао. Уочи недјеље порадовао сам се што ћемо цијелог дана бити слободни од школе, па ћемо накупити доста маслина. Но Ранко је имао други план. — Сјутра је — рече он — свадба код неких мојих рођака. Зар да пропустим богату гозбу? Сложио сам се, нек иде на свадбу. Док се он тамо лијепо проводио, ја сам усамљен лутао по маслињацима. Сјутрадан сам му се похвалио: — Погледај, скупио сам пуне двије корпе! У нашу заједничку књижицу убиљежено је још неколико килограма. У овом послу једном нас је изненадио пљусак. Потражили смо заклон испод шупљикавих стабала стољетних маслина. Млазеви воде су се сливали низ гране и квасили нас. Кад је киша престала, били смо сасвим мокри. Ранко је прошао нешто боље од мене, јер је имао капу и дебели капут. Знао сам да ћу се разбољети ако одмах не осушим косу, па замолих друга:

• Хоћеш ли сам однијети ово мало маслина у уљару?Морам се одмах пресвући, иначе ћу лоше проћи.

• И ја сам мокар — успротиви се Ранко. • Добро, однијећемо заједно — рекох савлађујући љутњу.

Убрзо сам се разболио од грипа. Лежао сам три-четири дана. Долазио је и Ранко да ме обиђе. Питао сам га је ли тих дана ишао у позрницу. Несигурно је рекао да није, кријући узнемирени поглед. Кад сам оздравио, пошли смо заједно у уљару. Били смo веома задовољни кад смо добили 12 килограма уља. Наше расположење се неочекивано помути. Мјерач упита Ранка:

• Хоћеш ли сада узети и она два килограма заведена под твојим именом? • Други пут — мргодно одговори Ранко;

Зачудио сам се: откуд њему та два килограма уља? Одмах сам сe досјетио да је он скупљао маслине док сам ја био болестан. То је био његов труд и нијесам имао право да му замјерим што их је уписао под својим именом. Али ја тако нијесам учинио с маслинама које сам скупио док је он био на свадби. И, напокон, зашто је то сакрио од мене? Подијелили смо уље и хладно се разишли.

ПАС ХЕКТОР

Тога дана није се чуо лавеж старог Хектора, чак ни онда када је поред његове кућице прошао дебели мачак из комшилука и досадно маукао. Завирио сам у кућицу да видим шта је то с мојим псом. Зар читав дан спава? Лежао је на слами и машући репом гледао ме водњикавим очима.

„Сигурно је гладан", сјетио сам се да му од јутра нијесам ништа дао. Донио сам му парче хљеба. Он га је само омирисао и поново положио њушку на шапе.

„Можда је болестан", посумњао сам и у његову здјелу сасуо шољу топлог млијека. Позвао сам га напоље. Хектор је само подигао главу и опет је спустио. То је било први пут да ме није поолушао. Мало сам се наљутио и наредио му да изиђе. Једва се држећи на ногама, пас се с напором провукао кроз уска враташца. Млијеко није хтио ни да лизне. Узалуд сам му замочио њушку — само се облизнуо.

— Ех, Хекторе, Хекторе, — погладио сам га по разријеђеној длаци. — Ти си болестан, стари друже. Ето, дозволио си да ти крпељ сише крв. Сад ћу га окинути. Можда ти смета ланац? И од њега ћу те ослободити.

Пас се опет увукао у кућицу и наставио да дријема.

Увече, чим се отац вратио с посла, пожурио сам да га обавијестим о Хекторовој болести. Иако уморан, отац је отишао да га види. На његов позив пас је само отворио очи.— Болестан је — рече отац и поглади га по глави. Његов прст напипа ожиљак близу псећег ока. То га подсјети на један давни догађај. — Ово сам га једном ја ранио рече отац. — Истим метком убио сам зеца кога је гонио. Иако је био тешко рањен, Хектор је шчепао зубима зеца и донио ми га.

— Тата, колико Хектор има година? — запитах.Мој отац се мало замисли, па рече:— Купили смо га оних дана када си се ти родио. Био је тада сасвим мало буцмасто штене.

Размишљао сам о себи и Хектору. Имали смо исти број година, он је остарио, а ја сам још био дјечак. Из замишљености трже ме очев глас:— Пси никада не умиру у близини куће. Они предосјете своју смрт и посљедњим снагама се некуд удаље.

Те вечери сам стално имао на уму свог драгог пса. И у сну је Хектор био са мном, и то онакав какав је био увијек — здрав, хитар и одан. Заједно смо се провлачили кроз мрачне шуме и беспућа. Нијесам се плашио, јер сам имао поузданог заштитника. Одједном, Хектор је нестао. У мене се уселио страх. Звао сам га а ни сам нијесам чуо свој глас.

Отац ме продрмао.— Пробуди се. Чега си се уплашио у сну?Осјетио сам силно олакшање и одмах наставио да спавам.

Чим сам се пробудио, пожурио сам да видим болесног пса. Његова кућица била је празна. КАКО ЈЕ МАЧАК ДОСПИО У ЗАТВОР

У први сумрак бака пође да затвори врата кокошарника. Као и увијек, преброја кокошке и примијети да нема Бјелуше. Још никад се није десило да до тог доба све кокошке не дођу на спавање. Зато се бака забрину:

„Шта ли се десило с мојом Бјелушом? Сигурно је настрадала од лисице или орла ..."

Неколико наредних дана није било ни трага од нестале кокошке. Али, када су је већ сви заборавили, она се изненада појави у дворишту, окружена са дванаест голуждравих пилића. За полог је изабрала један скривени грм и ту носила јаја, а затим лежала на њима пуне три седмице.

Неочекивани долазак квочке с пилићима обрадовао је све укућане, а највише баку и њеног унука Ђурицу. Обоје су похитали да замијесе кукурузно брашно с водом за изгладњелу Бјелушу и њену пилад.

Док су пилићи кљуцали расквашено брашно, Ђурица ухвати једно, слично жутој грудвици памука. Морао је да га одмах остави, јер накостријешена квочка полетје на њега.

Послије тога ратоборна квочка нападе и дебелог мачка Бркана, јер је прошао сувише близу њених пилића. Бркан, тај одважни мегданџија и опасни противник паса, овога пута побјеже као зец.Бркане, ако покушаш да омастиш брке пилићима, пребићу ти леђа! — припријети му бака.

— Неће он, неће! — узе га у заштиту Ђурица.

Дјечак је увијек водио бригу о Бркану. Сваког јутра и вечери стављао је у његову здјелу

комадић хљеба натопљен млијеком или супом, парче меса и друге мачје посластице. Волио је да се поигра с њим, иако је мачак имао обичај да га огребе по руци.

Једног дана бака изброја једанаест пилића. Гдје је дванаесто? Сумња паде на Бркана.

— Можда он није појео пиле — опет покуша Ђурица да га брани.

— Он и нико други! — рече бака и одлучи да мачка држи у штали све док пилићи не одрасту.

Узалуд се дјечак томе противио. Мачак је доспио у затвор, иако није утврђена његова кривица.У почетку је Бркану било тешко у затвору. Није био гладан. Ђурица му је редовно доносио храну, а у штали је било доста мишева. Најтеже је подносио усамљеност. Сваког дана је по неколико сати чучао иза врата и досадно мијаукао.

Ђурици је било жао мачка, али му није могао помоћи. Бакина одлука је морала да се поштује.Једног јутра збио се догађај који је открио правог кривца.

Док су бака и Ђурица плијевили траву у башти, зачули су квочкино крештање. Дјечак први потрча да види шта се догађа. Врана се окомила на пилад, а квочка их очајнички брани. Скаче према грабљивој птичурини и кљуном јој перуша црно перје.— Иш! Иш! — повика Ђурица и потрча Бјелуши у помоћ.Врана ипак шчепа једно пиле и однесе га на оближње дрво. Ђурица баци на њу камен и погоди дебелу грану. Ударац звонко одјекну. Преплашена врана одлетје, носећи у кљуну свој плијен.

Тако се показало да је мачак Бркан невин осуђен на самовање у штали. Кад су га пустили, бијесно је фркнуо и достојанствено се удаљио. Сигурно је желио да покаже колико је љут због неправде. УВРЕДА

Мој отац као страствени ловац увијек је држао по два пса. Чим би један од њих угинуо, отац је однекуд доносио ловачко штене, које је нама дјеци било најдража играчка.

Псе смо готово увијек сахрањивали на истом мјесту, на крају нашег воћњака. Кад год сам долазио у свој завичај, посјећивао сам то псеће гробље и сјећао се својих драгих животних сапутника који ту почивају. У мојим мислима поново је оживио Хектор, први пас којега памтим. Сјетио сам се и Леона, који је био толико одан свему што је наше, да је чувао и сломљени балон. Сјетио сам се и мале паметне Цуре, и Џекија који је радо играо лопте с нама.

Од свих њих једино је Цури било дозвољено да спава у нашој кухињи. Шћућурена испод штедњака, она је дријемала, али није заборављала своју дужност кућног чувара. Чим би

својим префињеним слухом осјетила да се неко приближава кући, упозоравала нас је тихим кевтањем, а одмах затим би истрчала напоље и гласно залајала. Зачудо, познавала је бат корака свих наших укућана.

Пуних десет година она је била тако рећи члан наше породице. Није се одвајала од нас, дјеце. Колико пута смо заједно ишли у лов! Пратила нас је и кад смо ишли по воду, и кад смо с другом дјецом тумарали по селу и околним брдима. Била је задивљујући паметна, одана, осјетљива и достојанствена. Стога смо пазили да је не увриједимо.

Једне вечери моја мајка ју је нехотице ударила метлом док је чистила испод штедњака и подвикнула:— Што се ту излежаваш! А напољу лопови краду поморанџе.

Подвијена репа Цура је одгегала напоље, на кишу. Мајка се брзо покајала што је била груба према њој и позвала је:— Цура, дођи овамо! Први пут то одано псето није дотрчало на позив. Очигледно се увриједило.Сјутрадан нигдје нијесмо видјели Цуру. Забринули смо се шта је с шом. Тражили смо је свуд около, али од ње ни трага ни гласа.

Тек трећег дана дошла је кући с мојом старијом сестром. Оне олујне ноћи Цура је прешла око шест километара и око пола ноћи стигла до куће моје сестре. Умјесто куцања, загребла је врата шапама. Сестра је устала из кревета и пустила је у кућу. Сва мокра и промрзла, Цура је ушла у кухињу и сјела крај огњишта, на јагњећи кожух. Ту привилегију никада није имао ниједан други пас.Зачас је на огњишту букнула ватра и Цура се брзо осушила. Када је главицу положила на шапу и задријемала, моја сестра је угасила лампу и пошла на спавање.

Послије повратка у наш дом, видјело се да Цура није заборавила увреду. Иако смо је на силу гурали испод штедњака, никако није више хтјела да тамо лежи.

Таква је била наша Цура.

МИТРОВО ЈАГЊЕ

Цијело јутро је Митар пресједио на прозору очекујући да међу пролазницима угледа неки познати лик. Сваког пазарног дана укућани су му доносили храну, или је слали по неком сусједу. Тако се хранио дјечак који се први пут одвојио од породице да би у граду учио школу. Већ два дана није имао шта да окуси осим хљеба. Брзо је појео сав сир и суво месо, које је добио прошле недјеље. Зато је нестрпљиво очекивао да из села стигне нова пошиљка хране.

Самохрана старица Стана, код које је Митар становао, примијетила је да се он посљедњих дана оскудно храни. Понудила му је да руча с њом, али је он то достојанствено одбио:— Хвала, бако, не могу. Имам доста хране у коферу.

Изгладњелом дјечаку је вријеме споро одмицало. Присиљавао је себе да учи, иако ништа није могао да упамти.

Најзад, сав срећан, на улици је угледао сестру Јелу с јагњетом у наручју.

„Шта ли ће с јагњетом? Вјероватно ће да га прода", помислио је Митар.

Од његових укућана Јела је најчешће долазила у град. За пут се увијек дуго спремала. Имала је шеснаест година, па није ни чудо што је вољела да се дотјерује. Тешко ју је било натјерати да нешто прода на пијаци. Стога се Митар зачудио кад је видио гдје ноои јагње. Знао је да се она стиди да тако прође кроз град. Потрчао јој је у сусрет и пољубио је. Смијешећи се, она му предаде јагње.— Ево ти га, брато, па га закољи.— Шта? Мени? — изненади се дјечак.— Него коме? Спремиће ти га газдарица, па се заједно храните док траје.

Јагње је мирно почивало у Митровом наручју. Оно је његове мисли пренијело у родно село, на пашњаке по којима је донедавно чувао овце. Како је желио потрчати по ливадама, напити се хладне воде са извора, поиграти се с друговима из села или узјахати татиног коња! Та чежња се није могла назрети на његовом туробном лицу.

— Бееее ... — блејало је јагње.

— Сигурно је гладно — закључи Митар и одведе га у малу газдаричину башту, стијешњену са свих страна кућама. Ту је било довољно хране за изгладњело јагње.

Јела је казала брату мајчине поруке: да се ноћу добро покрива, да се не свађа с друговима у школи, да не гладује и да јави што му треба. Дјечак је све то слушао с очитом досадом.

Одлазећи, Јела му рече:— Доћи ћу опет за недјељу дана. Ако не дођем ја, храну ће ти донијети неко други. А ти учи. Како је у школи?

— Па ... не баш најбоље — признаде Митар.

— Како то? Па ти си у основној школи био одликаш!

Митар није волио да разговара о оцјенама, те својој сестри ништа не одговори.

— Да ти не сметам. До виђења! — Јела оде.

Усамљеном дјечаку јагње је постало прави друг. По цио дан га је пазио и миловао. Растужио би се кад би помислио каква судбина очекује његовог миљеника.„А зашто га баш морам заклати? Ја о томе одлучујем! Нека још расте!" одлучи Митар и раздрагано подиже на руке умиљато јагње.

Наредних дана је често слушао крчање празних цријева. Да му баба Стана није давала понешто да једе, било би грдне невоље. Кад је Јела поново дошла, донијела је још хране, а за јагње није ништа дознала.

На крају школске године јагње се с дјечаком вратило у село. Назвали су га Митрово јагње. Ово име му је остало и касније, када је постао велик ован с повијеним роговима. СРНАВладанов дједа је сазвао сусједе на мобу да круне кукуруз. Уз вино и шаљиве приче посао је брзо одмицао. Владан је с интересовањем слушао згоде и незгоде ловца Михајла, које су биле занимљиве и често невјероватне. На крају приче обично би га неко упитао:— Је ли то била ловачка прича или се заиста тако десило?

— Е, сад ћу вам испричати један истинит догађај — најави ловац сљедећу причу. — Неколико пута сам чекао на извору Ладац једну срну која ту често долази на појило.Било ми је већ досадило чекање, кад јутрос напосљетку спазих срну. Приближавала се опрезно, мотрећи на све стране. Пустих је да ми се примакне, држећи је на нишану.Прије пуцња склизну ми лакат, те се пушка мало помјери.

— Тиме хоћеш да се оправдаш што је нијеси убио — добаци у шали дјед.

— Ипак сам је погодио! — настави ловац. — Лијепо видјех да су јој сломљене обје предње ноге. Потрчах да је ухватим, али она се сакри у густој шуми. Нијесам је дуго тражио, а сигурно је и сада ондје, ако је није пронашао неки изгладњели вук. С преломљеним ногама свакако није далеко одмакла. Да нијесам остао без пса, данас сам могао имати добар лов.

До касно у ноћ Владан је размишљао о овој ловчевој причи. Сажаљевао је рањену срну, која скапава у шуми и чека прву звијер да је докрајчи. Дјечак одлучи да сјутра у зору пође трагом срне.

Ујутро устаде прије изласка сунца и похита свом другу Дану.

— Каква је то журба? — дочека га зачуђена Данова мајка.

— Имамо један хитан посао — неодређено рече дјечак.

Дано журно устаде из кревета, да би што прије сазнао шта је наумио његов друг. Са собом поведоше и пса Леона. Уз пут Владан рече шта треба да раде. Дано сумњиво завртје главом.

— Сви ловци понешто измисле. Можда је и Михајло причао само да би вас забављао.

— Али тврдио је да му се то заиста десило, — стаде Владан увјеравати друга.

— Сигурно је нећемо наћи — сумњао је Дано.

— Леон ћe нам помоћи! — на то ће Владан.

Недалеко од извора заиста наиђоше на крвави траг.

— Ето, видиш! — ликовао је Владан, јер је до тада и сам помало сумњао у ловчеву причу.

Леон одмах осјети траг дивљачи и, вођен њухом, зађе у најгушћу шуму. Убрзо се отуда зачу његово пискутаво лајање и режање. Дјечаци притрчаше. Рањена дивљач се батргала и претурала преко главе, а Леон ју је уједао.

Владан савлада прву збуњеност.

— Држи! — повиче и ухвати се укоштац са срном.Дано му прискочи у помоћ. Обојица је стегауше тако чврсто да се само немоћно трзала.Дјечаци подигоше срну између себе и понесоше је у село. Уз пут су често морали одговарати на питања зачуђених пролазника. Срете их и Владанов дјед.

— Шта је то, дјечаци? Откуд вам срна?— То је она што ју је Михајло ранио. Ми смо је ухватили — рекоше мали ловци.

— Па шта ћете сад с њом?

— Покушаћемо да је излијечимо. Хоћеш ли нам ти помоћи, дједе? — упита га унук.

— Изгледа да су ране запрљане и сасушене, но покушаћу — обећа дјед.

Срну оставише у штали код крава. Старац јој добро испра ране и намаза их неким мелемом. Онда састави преломљене кости и стегну их између четири дашчице.

Дјечаци донијеше здјелу млијека, али престрашена срна не хтједе окусити ни капи.

— Појешће она све то када остане сама — рече дјед и отјера дјечака из штале.

О рањеној срни још истог дана сазнадоше сви ученици сеоске школе. Дјеца стадоше долазити сваког дана да је виде и да јој донесу хране.

Дјед је незадовољно гунђао:— Хм! Шта је ово? Је ли у мојој кући школа?

Срнине ране брзо су зарасле, али Владаи није хтио да је пусти усред зиме. Срна се привикла на живот у штали. Помало се припитомила и није више била онако плашљива.

Тек што се прољеће јавило зеленим пупољцима и сунчаним данима, Владан је рекао својим друговима да ћe пустити срну. Стали су се договарати како да је обиљеже, да би је ловци поштедјели кад је опазе у шуми. Неко предложи да јој вежу око врата црвену крпу. Владан се сјети да негдје у кући има црвене боје, којом се обиљежавају овце. Сви се сложише да је најбоље да офарбају том бојом срнин врат. Тако и урадише.

Усплахирену срну одведоше до шуме и ослободише је. Она остаде неколико тренутака неодлучна.

— Хајде, трчи! — лако је гурну Владан.

Срна појури. Послије двадесетак корака поново стаде и осврну се. Уплаши се од дјечје вике и махања, па одјури у шуму.

Дјеца се весело вратише кућама. Једино је Владан био тужан.

— Де, што си се замислио? — продрма га Дано за раме. — Жалиш срну?

— Не.

— Па наравно. Треба да будеш весео, јер је и срна срећна што је најзад здрава и слободна.Још истог дана сељаци су неколико пута видјели на крају села срну са црвеним знаком на врату. Тек кад су је пси потјерали, заувијек је напустила село и замакла у честар. КРИЛАТИ РАЗБОЈНИК

На пропланку, окруженом стољетном шумом, Жарко је чувао козу и малено јаре. Свуд около владала је потпуна тишина. Није се чуо ни цвркут птица, ни шум дивљачи. Искусан ловац знао би да су се шумски становници притајили зато што су се нечег уплашили.

Жарко није наслућивао никакву опасност. А да се загледао у крошњу високог храста, опазио би два ока која су нетремице пратила сваки његов покрет.

Овај чобанчић је сваког дана с козом обилазио шумарке. Играо се с несташним јаретом, којем је надјенуо име Бјелушан. Они су се гуркали челом у чело, као да се боду роговима.

Усамљени дјечак проводио је вријеме у замишљању необичних доживљаја. Сањарио је да се прослави неким подвигом. На примјер, кад би га напао вук, он би га распорио ножићем и поносно га одвукао у село. Ала би се томе сви дивили! Његов неповјерљиви друг Матко

тада не би могао рећи: „То си измислио!"

Истина, Жарко је понекад причао измишљене догађаје тврдећи да су истинити. Једном је увјеравао Матка да је у шуми ухватио лисицу за реп, а она га угризла за прст и побјегла. Као доказ, показао је огреботину на прсту. Матко је загледао прст и рекао да то не може бити траг лисичјих зуба. Чак је Жарка назвао Минхаузеном!А кад би Жарко донио убијеног вука — зар би неко могао посумњати у његов подвиг?

Док је размишљао о томе, поред њега прошишта огроман орао и устреми се на Бјелушана. Уплашено јаре потрча мајци. Крилати разбојник га за трен стиже, заустави се поред њега и подви дуга крила. Да би заштитила младунче, коза се залети и снажно удари орла роговима.

Зачас дотрча Жарко и дебелим штапом замахну по орлу. Ударац тупо одјекну. Ошамућени орао насрну на новог нападача, али га дочека још јачи ударац по глави.

„Готов је!" помисли уздрхтали дјечак.

Разјарени орао поново скочи на њега. У посљедњем тренутку Жарко се изви у страну и вјешто избјеже загрљај оштрих канџи. Затим, с још неколико удараца, дотуче орла.

Коза као да није вјеровала да је орао мртав. Залијетала се у њега и била га роговима. А престрашени Бјелушан је непрестано мекетао.

Послије напорног двобоја Жарко сједе да се одмори. Срце му је јако лупало од узбуђења. С дивљењем је измјерио огроман распон крила убијене птичурине.

До заласка сунца остало је још више од два сата. Било је рано да крене кући, али дјечак више није имао стрпљења да чува козу. Узе орла и потјера козу.

На путу срете старог Машана.

— Откуд ти тај орао? — упита старац.

— Убио сам га! — гордо рече Жарко.

— А гдје ти је пушка?

— Немам пушке. Умлатио сам га штапом.

Машан сумњичаво завртје главом.

— Причај ти то другоме, ко ће ти вјеровати. Толики орао се и пушком тешко убија.Дјечак хтједе испричати како се то десило, али старац оде.„Гле, не вјерује!" увриједи се Жарко и љутито ошину козу. Журио је да се што прије похвали Матку. Пролазећи поред његове куће, дозва га:

— Матко, дођи да видиш шта сам уловио!

Друг дотрча, али и он посумња:— Ти уловио? Сигурно си га негдје нашао мртва.— Маме ми, уловио сам га једним штапом! — закле се Жарко.

— Како си му се могао толико приближити? То не може бити! — порицао је Матко.

— Примакао сам му се непримијетно, док је он нападао козу.

Узалуд је Жарко описао сваки детаљ борбе с орлом. Одлазећи, Матко му подсмјешљиво добаци:— Биће то као она твоја прича о лисици!

Потиштен до суза што му нико не вјерује, Жарко пожури да стигне козу.

„Па нека", мислио је, „нек не вјерују! А ја сам ипак убио овог крилатог разбојника, је л'да, Бјелушане?" поглади јаре по леђима, а оно га умиљато оњуши руменом њушкицом. ЛОВАЦ БЕЗ ПУШКЕДоброг лова нема без оштре зиме — то добро знају приморски ловци. Зато се једино они и дјеца радују снијегу. Ако су ловци задовољни ловом, пољопривредници морају сјећи многа промрзла стабла поморанџи, лимуна и другог јужног воћа.

Те зиме крупне сњежне пахуљице за кратко вријеме су изаткале бијели покривач изнад питомог Барског поља. Затим је дунуо ледени сјеверац. Снијег је очврснуо и није било изгледа да ће се брзо отопити.

Ловци су дохватили пушке, припасали фишеклије и размиљели се по пољу. Било је више ловаца него дивљачи. Високо, међу ријетким облацима, летјели су према југу ројеви гусака и патака. Њихова прва станица била је Шаско језеро, поред ријеке Бојане.Мој отац, тетак и Филип Марђокић, три страсна ловца, договоре се да оду у Штој, живописно село крај Шаског језера. Имао сам велику жељу да и ја пођем с њима. Отац ме је од тога одвраћао, увјеравајући ме да ћу се тамо смрзнути и намучити. Био сам спреман да све то поднесем. Дуго сам мољакао и отац напосљетку попусти и дозволи ми да пођем с њима.

Тек је прошло пола ноћи кад се испред наше куће огласи тетак:— О, домаћине!

Отац, који је већ устао, приђе мом кревету да ме пробуди. Сан ми је неодољиво затварао очи. Кад се сјетих куда треба да идем, савладах сањивост и устадох. Затетурах се као пијан. Хладноћа ме брзо расани.

У кухињи затекох тетка. Наслућујући зашто сам устао, он набра обрве и мргодно упита:— Шта ћеш ти, Боро?

— Идем с вама — рекох бојажљиво, јер је он могао још натјерати оца да промијени одлуку.

— Врати се брзо у кревет! — заповиједи ми и управи прст горе у правцу моје спаваће собе.

Молећиво погледах оца. Он објасни:— Ја сам му дозволио да иде.

— Ти, Илија, као да не знаш какви нас напори тамо очекују — неумољиво настави тетак. — Зар хоћеш да упропастиш дијете?

— Навалио, хоће па хоће. Па нек му буде! — закључи отац разговор о томе.

Сви тројица кренусмо до нашег сусједа Филипа Марђокића, такси-возача. Он нас дочека спреман, те одмах уђосмо у кола. Отац и ја смјестисмо се на задњем сједишту, а тетак напријед.Наш тетак је био врло достојанствен и строг. У његовом присуству дјеца су морала бити мирна, иначе — пуче шамар! Ипак смо га вољели, јер нас нико као он није умио забављати узбудљивим причама.

Послије једног сата вожње појави се зора. Почеше нас надлијетати патке. Један мали рој изненада искрсну прилично ниско. Није било времена да кола стану, па тетак задивљујућом брзином опали два метка. Патке несметано продужише лет, а вјетар скиде црногорску капу са теткове главе.

— Стој! Остадох без капе! — повика.

Мени је то било веома смијешно. Дуго сам се кикотао, док ме он набусито не ућутка. Смијех је и даље тражио одушка. Једва сам се уздржавао.

Кола нијесу могла даље, па настависмо пјешице.

Закуцасмо на врата једног тетковог пријатеља. Бркати домаћин нас лијепо дочека. Пошто се огријасмо и доручковасмо, пођосмо на језеро. Патке су прелијетале далеко од нас. Није вредјело пуцати на њих, јер ловци задиркују оног ко испали много метака а не улови ништа.

Пролазећи поред једног дрвета, тетак се оклизну на поледици и замало не паде. У посљедњем тренутку се ухвати за дрво. Тако избјеже пад, али са заљуљаног дрвета сручи се на њега читава гомила снијега.

— Ај, помагајте! Упао ми је снијег за врат! — завапи он.

Поново се загрцнух од смијеха. Уозбиљи ме његов шамар.

— Шта се церекаш! Завуци руку иопод кошуље и вади снијег.

Ударац ме добро продрма, али само да сам смио, радо бих се још смијао. На топлим тетковим леђима снијег се брзо топио. Једва сам половину избацио напоље. Тетак се јежио од хладноће и псовао као кочијаш.

Укрцасмо се у чамац, да бисмо се примакли паткама. Ловци испалише десетак метака. Оборише само двије патке, али ни њих не нађоше у шевару.

Мраз сам све теже подносио. Стадох дахом загријавати прсте. У води, на дну чамца, сквасих ноге. Имао сам утисак да су ми чарапе — ледена кора. Поче ме мучити глад, па упитах:— Кад ћемо на ручак?

Тетак се разгоропади, ваљда још љут због мог кикотања.— Наравно, тако је то кад се дјечурлија води у овако тежак лов! Зар нијесам говорио да ћe нам само сметати?

Отац ме узе у заштиту:— Богме, и ја сам гладан. Могли бисмо се већ примаћи трпези.

Као и увијек, теткова ријеч је била одлучујућа. Он одложи наш повратак још за један сат.

Послије ручка пођосмо у лов на зечеве. Домаћин нам рече да их има на оближњем брду.

Распоредисмо се подаље један од другог и кренусмо у хајку. Пошто нијесам имао пушке, моја дужност је била да бацам камење у грмље, не бих ли истјерао којег зеца из легла.Набасах на једну дугу тарабу. Гледам: вјетар једва пирка, а тараба се јако љуља. Од чега? Завирим с друге стране, кад тамо — зец! Трза се и скакуће на једном мјесту. Нијесам имао времена да утврдим зашто се тако чудно понаша. Ударих га коцем неколико пута. Тек онда опазих да је танком жицом везан за тарабу. То су сељаци направили рупу на сред тарабе и ту поставили омчу. Дивљач која прође кроз рупу мора се ухватити у омчу.Дотрча тетак, погледа зеца и повјерљиво ми рече:— Немој никоме рећи како си га уловио!

Кад нешто тетак нареди — тако се мора учинити! Сви се окуписмо с друге стране брда. Тетак поносно извади из торбе зеца и поче се хвалити:— Погледајте шта сам уловио. А гдје је ваш лов?

— Ја нијесам ништа ни видио, а камоли пуцао — рече Филип.

— И ви сте ми ловци! — поче их тетак потцјењивати.

— Да сте бар убили коју врану или свраку. Дошли сте чак из Бара и ништа. А ја? Хе, хе! Давно сам научио ловачку вјештину. Лавио сам ја и у Бечкој шуми.

Ћутао сам, иако сам желио да се похвалим својим ловом.

Мрак нас натјера да се опет вратимо нашем гостољубивом домаћину. Цијеле вечери тетак

је задиркивао Филипа и мог оца, причајући по ко зна који пут како је вјешто уловио зеца.

Ни сјутрадан се нашим ловцима није осмијехнула ловачка срећа. Опет смо пловили по језеру, али се паткама нијесмо могли приближити. Кад приступисмо обали, из чамца први искочи тетак.

Оклизнувши се, он бућну у воду до појаса. Мој отац и Филип покушаше да га извуку, али он и без њихове помоћи искочи на обалу.

Било је заиста смијешно видјети достојанственог тетка с мокрим панталонама припијеним уз тијело. По трећи пут сам прснуо у громогласан смијех. Сав његов бијес и љутња окренуше се према мени.

— Клипане један! Опет се церекаш! Мислиш да је весело стајати мокар по оваквој студени? Изиђи на обалу да ти извучем уши!

Посљедњи искочих из чамца и клиснух далеко од тетка.Послијеподневни лов нам пропаде због сушења тетковог одијела. Пред вече се поздрависмо с домаћином и његовом породицом. Кола су нас чекала далеко од села, на цести. Но, улов нам није био тежак — носили смо само оног зеца.

У колима се тетак развесели, па настави да задиркује ловце с празним торбама. Уловљени зец опет постаде његова главна тема.

— Много причаш о том зецу — рече мој отац некако сумњичаво, па се обрати мени: — Додај ми га, Боро.

Испод ногу извукох већ укоченог зеца и пружих га оцу. Он га пажљиво погледа и нигдје не нађе траг сачме.

— Овај је сигурно прецркао од мраза — рече кроз смијех.

Тетак онда признаде да је то мој улов. Ја се најзад распричах о томе како сам га убио.

Не скидајући поглед с уске цесте, Филип ме похвали:— Браво, Боро! Ти једини без пушке, а кући носиш добар лов. Ми — ништа. А међу нама има славних ловаца који су ловили чак у Бечкој шуми!