inovativnost monteskjeovog određenja despotije

8/16/2019 Inovativnost Monteskjeovog Određenja Despotije

1/20

Aleksandar Molnar 1 Originalni naučni članak Univerzitet u Beogradu UDK 321.18:316.2 MontesquieuFilozofski fakultet Primljeno: 22.03.2015. DOI: 10.2298/SOC1503401M

INOVATIVNOST MONTESKJEOVOGODREĐENJA DESPOTIJE

The Novelty of Montesquieu’s definition of despotism

APSTRAKT: Monteskje nigde u svom delu nije dao precizno određenje despotijekao jednog od tri tipa državnog uređenja. Ipak, na brojnim mestima na kojima je pisao o despotiji Monteskje je sledio jedan prilično konzistentan model koji setemelji na pet ključnih principa: 1) suprematija jedine (vladajuće) političke sile;2) jednakost podanika u ništavnosti; 3) jednostavnost društvene strukture (lišeneklasa i rangova); 4) administrativna distribucija jedne (vladajuće) političke sile; kaoi 5) metropolizacija kao konsekvenca homogenizacione politike jedne (vladajuće) političke sile.

KLJUČNE REČI: Monteskje, despotija, administracija, sloboda, vrlinaABSTRACT: Nowhere in his work Montesquieu did give a precise definition ofdespotism as one of three types of government. However, a number of places where Montesquieu wrote about despotism reveal a fairly consistent model based on fivekey principles: 1) the supremacy of only one (ruling) political force; 2) equality ofsubjects based on their nothingness; 3) simplicity of social structure (devoid of classand rank); 4) administrative distribution of only one (ruling) political force; as wellas 5) metropolization as a consequence of homogenization policy of one (ruling) political force.

KEY WORDS: Montesquieu, despotism, administration, freedom, virtue

U više od dva milenijuma dugoj istoriji promišljanja fenomena despotije,Monteskjeova (Montesquieu) politička i socijalna filozofija predstavlja istinskucezuru, i to u tri smisla. Prvo, Monteskje je po prvi put model despotije

konstruisao tako da obuhvata ne samo jedan zaseban oblik državnog uređenja,podignutog na sistematskom bezakonju, nego i njemu odgovarajuće društvenoustrojstvo. Drugo, Monteskje je time despotiju sasvim odvojio od monarhije,

1 [email protected]


2/20

402 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N° 2

čime je iskoračio izvan tradicije, kojoj je temelje postavio još Aristotel, da sedespotija sagledava kao svojevrstan pervertirani oblik monarhije (što je ondadovodilo do posebnih problema u definisanju razlika između despotije i tiranije).Naposletku, treće, iako je već Džon Lok (John Locke) despotiju tretirao kao

univerzalni koncept, koji je u određenoj istorijskoj konstelaciji postao primenljivi na njemu savremenu Englesku, najveće zasluge u oslobađanju tog konceptaod zaostataka orijentalizma (u okviru paradigme „orijentalne despotije”)ipak ima Monteskje. Kada se uzmu u obzir sve ove zasluge, ne treba da čudišto nakon Monteskjea debata o despotiji dostiže pravo usijanje i što dolazi ido diferenciranja (modernih) tradicija problematizovanja ovog društveno-političkog fenomena. Jer, pod uticajem intenzivnog bavljenja Monteskjeovimdelom, a pre svega spisa O duhu zakona, jedan broj francuskih teoritičara, počevod Helvecijusa (Helvetius) i Rusoa (Rousseau), počeo je da despotiju sagledava

kao istorijski usud svakog državnog uređenja (Walther, 1997: 332 i dalje), dokse na drugoj strani, sa Peronom (Perron) u Francuskoj i Herderom (Herder) uNemačkoj, formirala njoj suprotstavljena tzv. „antikolonijalna” tradicija, čiji supripadnici tvrdili da je despotija „čista literarna fantazija”, s obzirom da nigde,pa ni u Aziji ne postoje države podignute na sistematskom bezakonju i da svakadržava predstavlja duhovno jedinstvo proisteklo iz osobenosti naroda koji jesačinjava (Israel, 2011: 604). Naposletku, pripadnike treće tradicije će Monteskjeinspirisati da nastave da se bave modelom okcidentalne despotije, u kojem se onaprožima sa demokratijom, u uslovima nepostojanja „prelaznih vlasti”: Ferguson(Ferguson) i Smit (Smith) su u tom smislu bili Monteskjeovi neposredninastavljači u Škotskoj, Medison (Madison) i Džeferson (Jefferson) u Americi,a Konstan (Constant) i Tokvil (Tocqueville) u Francuskoj (Rahe, 2001: 96–97).Samim tim, i svi savremeni pristupi despotiji, kada njihovi zagovornici žele darekonstruišu svoje teorijske korene, prinuđeni su da ih pronađu među onimakoji su reagovali na Monteskjea, odnosno u samim Monteskjeovim idejama, kojesu reakcijama bile povod i pod čijim je uticajem toliko izmenjena ranija istorijaovog koncepta.

Rasprava o despotiji pre Monteskjea

Raspravu o despotiji začeo je Aristotel u trećoj knjizi svog spisa Politika,u kojoj je, pored mogućnosti da se zakonito državno uređenje monarhijeizrodi u tiraniju, pomenuo i monarhije u kojima se odnosi između naslednogmonarha i podanika trajno i zakonito uređuju na način svojstven odnosimaizmeđu gospodara i robova. „U svima njima kralj ima vlast sličnu tiranskoj, alisu ipak zakonite i nasledne. I pošto su varvari ropskijeg karaktera nego Heleni,a azijski narodi [podložniji ropstvu] od evropskih, oni podnose despotsku

vlast (δεσποτικήν άρχήν) bez roptanja. Zbog toga su te basileje tiranske, ali subezbedne zato što su nasledne i zakonite” (Aristotel, 1975: 78). Despotija je, dakle,sasvim slična tiraniji, ali je od nje razlikuje to što je sasvim legitimno državnouređenje: to što je u njemu ropski položaj regulisan zakonima i što ga podanicibez roptanja prihvataju, daje mu stabilnost i dugoročnost svojstvene pravim


3/20

Aleksandar Molnar: Inovativnost Monteskjeovog određenja despotije 403

monarhijama. Pritom je Aristotel, po svemu sudeći, smatrao da sklonost Azijatadespotiji nema nikakve veze sa njihovim intelektualnim sposobnostima (štaviše,on ih je upravo hvalio zato što su „inteligentni [...] i imaju smisla za umetnost”,Aristotel, 1975: 180), nego da je posledica specifičnih običaja i političkog etosa

(Pelegrin, 2009: 52). Samim tim, despotija je predstavljala izvesnu anomalijuu Aristotelovoj deobi državnih uređenja na zakonita (monarhija, aristokratijai republika) i izopačena (tiranija, oligarhija i demokratija): iako je formalnospadala među monarhije, najsličnija je bila tiraniji.

Značaj ove anomalije Aristotel je na izvestan način neutralizovaoproglašavajući je za posledicu „ropskog karaktera” koji je neuporedivorasprostranjeniji u Aziji, nego u Evropi. Samim tim, već od Aristotela potičetendencija da se despotija shvata kao prevashodno orijentalni ili „azijatski”fenomen. Međutim, Aristotel nije isključio mogućnost nastajanja despotija i na

tlu Evrope: to što su „azijski narodi” bili podložniji (političkom) ropstvu negoevropski nije isključivalo mogućnost da i poneki evropski narod postane sklonda despotiju prihvati „bez roptanja”.

Nakon ponovnog otkrića Aristotela na Zapadu u srednjem veku obnavljase i interesovanje za njegovu teoriju državnih uređenja, pa u tom kontekstu iza despotiju. Tako je u jednom spisu, napisanom između 1471. i 1473, DžonForteskju (John Fortescue) uveo pojam despotske vladavine (dominiumdispoticum), najverovatnije kako bi označio apsolutnu monarhiju koja nijezasnovana na zakonu i koja se kao takva razlikuje od svih drugih monarhija

zasnovanih na zakonu (dominium regale, dominium politicum) (Fortescue,1869b: 533).2 Jedan vek kasnije, Žan Boden (Jean Bodin) je konstruisao tip„sinjorijalne” monarhije neposredno se nadovezujući na Aristotelovo učenje odespotiji (Harris, 1998: 198–199; Nyquist, 2013: 82). Kao i Aristotel, i Boden jeinsistirao na razlici između tiranije i despotije, ali je, nastojeći da novovekovnumonarhijsku državu (pre svega u Francuskoj) očisti od feudalnih relikata,insistirao na tome da je „senior ” (tj. despot) onaj monarh koji svog „vasala”(tj. podanika) ne tretira drugačije nego zemlju koju poseduje, tj. kao svoje vlasništvo.3„Senjorijalna se monarhija ne smije nazivati tiranijom jer nijeneprilično da suvereni vladar, pobijedi neprijatelja u poštenom i pravednomratu, po ratnom pravu postane gospodarom nad imutkom i nad ljudima, vladajući nad svojim podanicima kao nad robovima, baš kao što je i otac obiteljigospodar svojih robova i njihova imutka te prema međunarodnome pravu svimeraspolaže po svojojvolji” (Bodin, 2002: 81; upor. i 211). S obzirom da je biozagovornik snažne (francuske) monarhijske države – koja bi trebalo da se, na jednoj strani, oslobodi svih feudalnih okova, ali, na drugoj strani, i da prizna

2 U veoma uticajnom posthumno objavljenom spisu Razlika između apsolutne i ograničenemonarhije, Forteskju je pomenuo samo razlikovanje između monarhija zasnovanih nazakonu: apsolutne (dominium regale) su po njemu bile one u kojima kralj donosi zakonesam, a ograničene (dominium politicum & regale) one u kojima ne može doneti zakone bezsaglasnosti podanika (Fortescue, 1869a: 449–450). Englesku monarhiju je Forteskju videoisključivo kao ograničenu, nasuprot francuskoj, koja je bila apsolutna.

3 „Senior ” i „vasal ” su u Evropi bile uobičajena oznake za odnos u kojem je drugi postajao(zavisnim) „čovekom” prvog (Bloch, 1958: 178).


4/20


neprikosnovenost privatnog vlasništva i prava vlasnika da u staleškoj skupštiniodlučuju o porezima – Boden je smatrao da senjorijalna vlast u Evropi pripadaprošlosti, tako da njeno poslednje uporište ostaje – Azija. „No, kako danas imamalo senjorijalnih monarha, premda je tirana mnogo, ipak ih se u Aziji i Etiopiji

još uvijek nalazi, pa čak i u Evropi postoje tatarski i moskovski knez čiji sepodanici nazivaju holopi, to jest robovi, kao što čitamo u moskovskoj povijesti.Iz toga se razloga turski sultan i naziva velikim gospodarom, ne toliko zbog veličine svoje zemlje, jer je zemlja katoličkoga kralja deset puta veća od njegove, već zato što je gospodar nad ljudima i njihovim imutkom, mada se njihovimrobovima nazvaju samo plemići odgojeni i othranjeni u njegovoj kući” (Bodin,2002: 81). Iako je dopuštao da i na tlu Evrope mogu nastati despotije („tatarski imoskovski knez”) Boden ih je tretirao više kao strana tela, kao posledicu širenjaorijentalnih despotija i kao manje-više tranzitorne pojave, dok su monarhije

poput Francuske predstavljale najčvršći i najpostojaniji bedem koji im se mogaosuprotstaviti (McCabe, 2008: 60).Sve u svemu, moglo bi se zaključiti da je Boden dobro prilagodio Aristotelovu

teoriju ranom starorežimskom konstitucionalizmu i njegovoj borbi kako protivzaostataka feudalizma, tako i protiv novonastajućeg apsolutizma (koji je bioprokažen sličnostima sa tiranijom ili despotijom). Međutim, posmatrano na čistoteorijskom planu, Boden je izneverio Aristotelove intencije kada je izjednačio„senjorijalnu” (depotsku) i patrijarhalnu vlast. Naime, u Politici Aristotel jeeksplicitno razlikovao despotsku od „domaćinske” monarhije: iako su obe imale

poreklo u domaćinstvu, njihova je priroda bila potpuno različita, tako da se samoza ovu drugu moglo reći da je patrijarhalna. Despotska „vlast (δεσποτεία), madauistinu podjednako koristi i robu i gospodaru, ako ih je priroda takvima stvorila,ipak ima više u vidu interese gospodara, dok su interesi roba sekundarni [ali ipakpostoje, s obzirom da despotska] vlast ne može da postoji kada nema robova.Međutim, vlast nad decom, ženom i celom porodicom, vlast koju mi zovemodomaćinskom (οίκίας), postoji ili radi potčinjenih ili ima u vidu zajedničkeinterese i domaćina i porodice” (Aristotel, 1975: 63).

Ovo razlikovanje je postalo krucijalno za Englesku pod Stjuartima.Naime, već je prvi među njima, kralj Džejms I, za sebe tvrdio da je Dominusomnium bonorum i Dominus directus totius Dominij (upor. i Harris, 1998: 199),pretendujući na to da Engleskom (baš kao i Škotskom) vlada „patrijarhalno”,ali izazivajući nedoumicu kod podanika u pogledu toga da li sebe smatragospodarom robova lišenih svojine ili ocem dece koja su u stanju da stiču svojinui mogu sami da se staraju o njoj (između ostalog, i tako što odlučuju o porezima uParlamentu). U spisu Patrijarha, napisanom za vreme republike, ali objavljenomtek posthumno, u vreme restauracije, Robert Filmer (Robert Filmer) je iskoristioupravo Aristotelovo razlikovanje despotske i domaćinske vlasti (conjugal anddespotical communities) kako bi samo u ovoj drugoj našao teorijski osnov za svoje

viđenje ispravne „očinske” monarhije, koja se opire svakom iskušenju despotije(Filmer, 1978: 81). Međutim, nedoumica je i dalje ostala može li Aristotelov tip„domaćinske” vlasti biti obnovljen u sedamnaestovekovnoj Engleskoj. Imajućipo svoj prilici ovu nedoumicu na umu, biskup Džorž Morli (George Morly) je u


5/20


svojoj propovedi prilikom krunisanja Čarlsa II rešio da je autoritativno okonča:„Politički monarh vlada svojim podanicima kao što otac vlada svojom decom,po jednakim i pravednim zakonima, koje je sačinio sa njihovim pristankom.Despotska vladavina je ona Turaka i Moskovita; ali politička je, i treba da bude,

vladavina svih hrišćanskih kraljeva; siguran sam da je to ova naša; i zato je takva vrsta monarhije kao što je naša ne samo najpravednija i najrazumnija, nego inajplauzibilnija i najpopularnija od svih” (cit. prema: Waterhous, 1663: 20).Time je despotija ponovo gurnuta na tle Azije, gde je mogla biti upražnjavananad „ropstvu podložnijim narodima”, dočim je savest „slobodarskih” Englezatrebalo da bude potpuno umirena kada su, nakon neuspelog republikanskogeksperimenta, ponovo prihvatali patrijarhalnu monarhijsku vlast jednog Stjuarta.

Naravno, u opoziciji Stjuartima Aristotelovo nasleđe je razumevano nasasvim drugačiji način. Neposredno uoči restauracije, Džon Milton (John

Milton) je pouku treće knjige spisa Politike „velikog učitelja” Aristotela, tumačiou racionalističko-evolucionističkom ključu: pošto nema nijedne monarhijekoja bi odolela izopačavanju, to je samo pitanje vremena kada će se u svakojdržavi pronaći dovoljan „broj razboritih ljudi” da svrgne poslednjeg monarha idonese odluku da nastavi „da živi u slobodnoj republici” (Milton, 1990b: 144).Samim tim, sva pozivanja na patrijarhalnu vlast u taboru pristalica Stjuarta bilasu uzaludna: čim racionalizam uhvati korena u širim narodnim slojevima, danimonarhije su odbrojani. A kao i Aristotel, i Milton je smatrao da taj zaključak upostojećim okolnostima važi samo za evropske narode. Pozivajući se na ono što

su već zaključili „neki vispreni umovi”, Milton je tvrdio da su „narodi Azije, auz njih i Jevreji, osobito od kada su sebi izabrali cara nevodeći računa o savetuBožijem, daleko podložniji ropstvu” (Milton, 1990a: 87). Ipak, ovo pozivanjene sme da prikrije glavno Miltonovo odstupanje od Aristotela. Dok je Aristotel još imao reči hvale za intelektualne sposobnosti Azijata („inteligentni su i imajusmisla za umetnost”), Milton ih je sada principijelno osporavao: uspostavljanjeslobodne republike stvar je napredovanja racionalizacije i zato ne može postojatinijedan „inteligentan” narod koji bi preferirao da ostane pod despotskom vlašću.

Kod Džona Loka nalazimo već uveliko promenjen diskurs o despotiji. UPrvoj raspravi o vladi Lok je Filmeru zamerio to što se u Patrijarhi selektivnopozivao na „pagane, filozofa Aristotela i pesnika Homera, kad god pružajunešto što izgleda da služi njegovoj svrsi” (Locke, 1978: 1: 236), a pre svega svrsi veličanja patrijarhalne vlasti kralja. Zato Lok problem despotije i raspravlja bezosvrtanja na Aristotela, a samim tim i bez već od njega uvreženog rekursa nasklonost Azijata ka despotiji. Zato se stiče utisak da je za Loka despotija bilauniverzalna pojava koja je mogla nastati uvek i svugde, uključujući tu i njegovurodnu Englesku. U tome se, uostalom, despotija razlikuje od tiranije, koja uvekpretpostavlja postojanje monarhije i predstavlja njeno izopačenje. Despotija jeza Loka „apsolutna, arbitrarna vlast” koja može da svakom podaniku oduzme

život kad joj se prohte (Locke, 1978: 2: 96). Zato Lok o njoj piše kao o nekoj vrsti neuspele države koja nastaje kao posledica neodgovarajućeg znanja o tomekako zaista treba da izgleda država i zakonito uređenje. U tom smislu je, kao iza Miltona pre njega, i za Loka despotija bila posledica neupotrebe uma, „koji je


6/20


Bog dao da bude pravilo između čoveka i čoveka i opšta veza kojom je ljudska vrsta ujedinjena u jednu zajednicu i društvo” (Locke, 1978: 2: 96). Lok, međutim,nije eksplicitno odgovorio na pitanje da li je despotija uvek predistorijska (tj.svojstvena umno nerazvijenim narodima koji po pravilu žive u Aziji) ili može

biti i istorijska, tj. konačna faza urušavanja monarhije/tiranije – što bi se, iznjegove perspektive gledano, u Engleskoj zaista desilo da su se ostvarili planoviStjuarta i njima lojalnih teoretičara i pamfletista (poput Roberta Filmera).

U tom smislu nije bez značaja mesto na kojem se u Drugoj raspravi o vladinalazi rasprava o despotiji. Nakon što je u 14. glavi razmotrio prekarni konceptprerogative, kao sastavni deo vlasti svakog monarha, Lok je ostatak Druge raspraveo vladi posvetio problemima urušavanja države i njenog uređenja: despotiji (15.glava), osvajanju (16. glava), uzurpaciji (17. glava), tiraniji (18. glava) i raspadu vlade (19. glava). U tom nizu zala koja snalaze ljude koji (više) ne mogu da žive

u nekom od zakonitih državnih uređenja, despotija je najgora i zato joj se Lokprvoj okreće, tretirajući je kao svojevrsni nastavak preddržavnog ratnog stanja.Iako izlaganja u 15. glavi sugerišu da je Lok na umu imao neistorijski, orijentalnitip despotije, već 16. glava to osporava s obzirom da postaje jasno da despotijamože biti i ishod osvajanja. Pristati na to da se živi pod „apsolutnom, arbitrarnom vlašću” i pomiriti se sa tim da ona može da nekažnjeno učini svako zamislivozlo, može samo narod koji nije u stanju da upotrebljava um – zato što za to jošnije sazreo, ali i zato što je prestao da to čini. U ovom drugom slučaju, nastajetiranija koja nije samo ishod pervertiranja monarhije, nego postaje svojevrsno

prelazno stanje od nje (ili mešovitog državnog uređenja) ka despotiji, koja seprikazuje kao patrijarhalna kako bi zapravo zatrla poslednja sećanja na istinskumonarhiju (odnosno mešovito uređenje): tako je Engleska pod Džejmsom IIStjuartom postala tiranija i samo pravovremeno preduzeti otpor Džejmsovojtiraniji i njegovo svrgavanje s vlasti omogućili su da, umesto do konačnog pada udespotiju, dođe do ponovnog uspostavljanja meštovitog državnog uređenja podViljemom Oranskim.

Iako je Lok nastojao da despotiju tretira kao univerzalni koncept, samkontekst u kojem ga je razvio (osporavanje Filmerovog koncepta patrijarhalnemonarhije kao ne samo Engleskoj, nego i celoj hrišćanskoj Evropi najprimereniji)implicirao je da na Zapadu despotija nije ista kao i na Istoku: njenu specifičnostčinila je upravo pretenzija da bude patrijarhalna i kao takva različita od„azijatske”. Smisao tog ideološkog manevra postao je najjasniji kada se stavljao unajširi evropski kontekst. Iako u Dvema raspravama o vladi to nigde nije stajaloeksplicitno, savremenicima je bilo i te kako poznato da one nisu bile usmerenesamo protiv Čarlsa II i Džejmsa II, nego i protiv njihovog političkog oca, ktitorai mentora, francuskog kralja Luja XIV. Lok je, naime, svoje Dve rasprave o vladipisao osamdesetih godina 17. veka, kada se već nad Evropom uzdizala pretećasenka Luja XIV, koji je svoju „apsolutnu, arbitrarnu vlast” u Francuskoj počeo da

gradi na temeljima ekspanzionističke politike, razvlašćivanja kako građanstva,tako i plemstva, te napose verske netolerancije (koja će 1695. kulminirati uukidanju Nantskog edikta i zagovaranju „galskih sloboda” u katoličanstvu, naosnovu kojih su redukovane papske ingerencije u Francuskoj). Kada je u prepisci


7/20


sa prijateljima odabrao da svom delu dâ konspirativni naziv De morbo GallicoLok se igrao znakovitom dvoznačnošću (upor. Molnar, 2001: 272): „galska(francuska) bolest” je bila poznati sinonim za sifilis, ali je u datom političkomkontekstu označavala i „zarazu” cele Evrope (pa samim tim i Engleske) bolešću

čiji je rasadnik bio francuski dvor, na kojem su se duhovno formirala dvojicasinova (kao tiranina pogubljenog) Čarlsa I Stjuarta, na kojem su obojica prešlina katoličanstvo i na kojem su najbolje mogli da nauče kako da tiraniju svog ocarazrade, nadmaše i ovekoveče u pravoj patrijarhalnoj despotiji.

Monteskjeovo određenje despotije

Kada je u prvom (skraćenom) izdanju prevoda spisa O duhu zakona nanemački nakon Drugog svetskog rata, urednik i prevodilac Fridrih August Frajher

fon der Hajte (Friedrich August Freiherr von der Heydte) preporučivao Monteskjeakao istinskog „učitelja moderne pravne države” za proučavanje Nemcima koji jetek trebalo da počnu sa izgradnjom jedne pravne države posle sloma 1945, nijemogao da se suzdrži a da ne pomene da ne postoji nijedna Monteskjeova važnamisao koja ne potiče od Loka, iako se on nigde u svojim spisima nije eksplicitnopozvao na njega (Heydte, 1950: 33). Ovakvo shvatanje nije usamljeno i onozaista dosta govori o kontroverznosti Monteskjeovog odnosa prema Loku. To bise moglo primeniti i na problem despotije: Monteskje sasvim izvesno nije biospreman da se potpuno odrekne aristotelijanske tradicije u kojoj je despotijabila prevashodno orijentalna tvorevina, ali je, kao i Lok, postao sve otvoreniji zamogućnost da, zaslugom Luja XIV, despotija postane i okcidentalna realnost. Nakraju krajeva, ulazak reči „despotija” u francuski jezik bio je u najneposrednijoj vezi sa vladavinom Luja XIV: dok je Boden još govorio o „senjorijalnoj monarhiji”kako bi se nadovezao na aristotelijansku tradiciju (duboko verujući da je ona bezikakvog značaja za novovekovnu Francusku), od vremena Fronde (dok je Luj jošbio maloletni prestolonaslednik) za označavanje kvarenja (francuske) monarhijesu počele da se koriste reči „despotija” i „despotska [vlast]”, da bi se nakonposete izaslanika Visoke Porte Lujevom dvoru 1669. orijentalizam i (francuski)despotizam duboko prepleli (Grorišar, 1988: 8–9 i 29–30). U narednim godinama

počeli su da se objavljuju anonimni spisi sa sve prodornijom kritikom „poturčene”savremene francuske države. Tako su se 1686. pojavili spisi Poturčeni francuskidvor (na francuskom) i Poturčena Francuska (na holandskom), a u ovom potonjem je autor tvrdio: „Francuska utoliko sliči Turskoj ukoliko nitko ništa ne posjedujeniti što može poduzeti protiv kralja, a stanovnicima su oduzete sve mogućnostidjelovanja” (cit. prema: Jacoby, 1985: 64).

Već je postalo uobičajeno da se u studijama o orijentalizmu na prosvetiteljstvo18. veka gleda kao na svojevrsnu filozofsku pripremu za evrocentrični diskurskoji se uzdigao u 19. veku, koji je bio diktiran procesom izgradnje evropskihkolonijalnih imperija i koji je bio toliko snažan da je čak duboko prožeo itako radikalno kritičke teorije kao što je bila npr. Marksova (Marx): u tomdihotomnom diskursu okcidentalna društva su bila dinamička, pluralistička ikretala su se (zahvaljujući kapitalizmu) u pravcu demokratskog industrijalizma,dok su orijentalna društva bila osuđena na to da ostanu bezvremena, despotska


8/20


i stagnantna (Turner, 1978). I Monteskjeova politička filozofija je sagledavanakao svojevrsna „usputna stanica” na tom putu: Edvard Said (Esward Said) ju je,primera radi, pomenuo kao jednu od zaslužnih za izgradnju „fiziološko-moralnihklasifikacija” kao „četvrtog elementa koji je pripremio put za moderne orijentalne

strukture” kolonijalističkog diskursa (Said, 1979: 119–120). Ipak, istraživanjaevropske (a naročito francuske) prosvetiteljske političke filozofije ukazuju nacezuru koja je nastupila tek nakon objavljivanja spisa O duhu zakona, polovinom18. veka: gore pomenuti dihotomni obrazac tada se počeo oblikovati pod uticajemformiranog okcidentalnog imperijalizma (naravno, nikada ne zahvatajućicelokupnu zapadnu političku i socijalnu teoriju), dok se uprvojpoloviniveka –kada evropskesile još nisubileustanjudaugrozeorijentalnedespotije poput Turske,Persije i Kine – nesmetano odvijao proces izgradnje prosvetiteljske „republikeobrazovanih”, u kojoj se težilo, s jedne strane, ka emancipovanju od teologijeistorije koja je svoj vrhunac dostigla u Bosijeu (Bossuet) krajem 17. veka (upor.detaljnije o tome: Molnar, 2014: 219–239), a s druge strane, ka integrisanjusvih raspoloživih podataka – iz postojećih spisa o Orijentu, bilo da su ih pisaliorijentalni ili okcidentalni pisci – u veliki korpus društveno-istorijskog znanja,na kojem je tek trebalo raditi, koji je trebalo sintetizovati i koji je vapio zanovim teorijskim uobličenjima (Dew, 2009: 6–7).4 U tom kontekstu posmatrana,Monteskjeova istraživanja o despotiji bila su i dalje duhovno najbliža Bodenovim(McCabe, 2008: 58 i 273), ali su bila utemeljena na neuporedivo većoj iskustvenojgrađi – što je i dovelo do toga da je iz njih nestalo onog, za Bodena još sasvimneupitnog, stava da zapadne monarhije poput Francuske ne mogu postati

despotije (jer su navodno ta iskušenja već u prošlosti prevladale) i da se od njihmože očekivati najljući otpor orijentalnim despotijama.

To je ključ u kojem treba čitati već Monteskjeov književni prvenac, Persijska pisma iz 1721. Ovaj spis ima veliki teorijski značaj zbog toga što je u njemu,a pre svega u dva filozofski intonirana pisma (89. i 131), Monteskje izneoklicu trodeobne podele državnih uređenja iz (dvadesetsedam godina kasnijeobjavljenog) fundamentalnog spisa O duhu zakona. Tu je Monteskje daorudimentaran opis despotije i pri tom nije ostavio ni trunke sumnje da se –shodno onome što su Francuzi već mogli da pročitaju kod Bodena – radi o tipudržavnog uređenja koji je karakterističan za Aziju (doduše, i za Afriku): „što setiče Azije i Afrike, one su uvek snosile tegobe despotizma” (Monteskje, 2004a:236), tako da Azijati (i Afrikanci?) i ne mogu da shvate „da na zemlji može dabude i kakve druge vladavine sem despotizma” (Monteskje, 2004a: 235). Samimtim, Azija se pokazuje kao kontintent bez prave istorije (mutatis mutandis, isto važi i za Afriku – sa izuzetkom Kartagine): od kada seže sećanje ljudi, vazdasu se na vlasti država smenjivali despoti, a narodi zapravo nikada i nisu čuli zaslobodu kao istinskog pokretača istorije. A u Evropi je, obrnuto, svest o slobodiomogućila da se, kao prvo, na njenom tlu stvore monarhije, da, kao drugo, narodiodmah primete kada se te monarhije počnu kvariti u tiranije i da naposletku,

treće, ruše tiranije i (ne dozvoljavajući postepeno utonuće u despotiju) uspostave4 I sam Edvard Said je na drugom mestu uvažio ovu cezuru, konstatujući da su pre nje

Monteskje i drugi prosvetitelji pisali „moralne rasprave” i da je to bio žanr „koji je pitanjasmrtnosti, robovlasništva ili korupcije obrađivao kao primere jednog opštijeg razmatranja oljudskom rodu” (Said, 2002: 193).


9/20


republike. Zanimljivost 102. pisma ležala je u tome što je Monteskje u njemuFrancusku ubrojao među evropske monarhije koje se nalaze u ruševnom stanjui koje napreduju ka tome da zakorače u „nasilno stanje koje se uvek izvrgavau despotizam ili republiku” (Monteskje, 2004a: 182). Ova dilema je veoma

zanimljiva: s jedne strane, Monteskje kao da je prorokovao da će slobodompokretana evropska istorija dovesti raslabljenu francusku monarhiju do toga dapoklekne pred izazovom republikanizma (što se naposletku zaista i desilo 1792),dok, s druge strane, kao i da je iznosio svoje rezerve u pogledu ovog prelaza urepubliku, s obzirom da se on na kraju mogao pretvoriti u prelaz u despotiju (štose, uzgred budi rečeno, naposletku zaista i desilo – najranije 1793, a najkasnije1804). Ipak, proročki potencijal ovih reči bacilo je u zasenak čuveno 37. pismo,koje se savremenicima činilo najprovokativnijim, u kojem se Monteskje sprdaosa Lujevim afinitetima prema sultanskoj samovlasti (Monteskje, 2004a: 70)5 ikoje je bilo tako intonirano da eliminiše svaku sumnju da bi francuska monarhija

mogla da podlegne iskušenju republikanizma: prelaz direktno iz monarhije(tiranije) u despotiju izgledao je kao autentično Lujevo političko nasleđe.

U tom najširem filozofsko-istorijskom kontekstu Monteskje će se bavitifenomenom despotije tokom celog svog života. Međutim, Monteskjeovo shvatanjedespotije će, uprkos mnogim opisima, primerima, pa i analizama, ostati samo ukonturama. Primera radi, glava 13 u 5. knjizi spisa O duhu zakona naslovljena je „Pojam despotizma” i sadrži svega dve rečenice sa manje od dvadeset reči.Ako bi čitalac pomislio da bi tu mogao da pronađe kratko, jasno i pregnentnoodređenje despotizma grdno bi se prevario. Jer, dve rečenice glase ovako: „Kadadivljaci u Lujzijani ushtednu voća, seku stablo u korenu i beru njegove plodove.Eto despotske vladavine” (Monteskje, 2011: 53).

Volter (Voltaire) je na jednom mestu izneo zanimljivo zapažanje oMonteskjeovom spisu O duhu zakona: „Ne mogu da prestanem da se smejemkada prolazim kroz više od sto glava koja imaju manje od tuceta redova, inekolicine koje imaju samo dva. Autor izgleda kao da hoće da se poigrava sačitaocem uvek kada posegne za ozbiljnim temama” (Voltaire, 1994: 90). Glava 13u 5. knjizi je izvrstan primer onoga o čemu je Volter pisao: tako ozbiljna tema kaošto je „Pojam despotizma” u ovoj je glavi tretirana samo kao jedna metafora –takoreći aforizam. Pritom, primer na koji se Monteskje u ovoj glavi poziva nema

nikakve veze ni sa Orijentom (pa ni sa Okcidentom – već sa Amerikom),6 ni sadržavom, pa čak ni sa vladavinom u najopštijem značenju tog pojma. Čitaocu je svakako jasno na šta je Monteskje hteo da ukaže ovim neobičnim primerom;on shvata i neobičnu nameru pisca da na jednom sitnom detalju pokaže kakofunkcioniše „duh” jednog društva koje je u potpunosti prožeto despotskomlogikom; naposletku, čitalac može da razume da je despotizam jedan veomastar i rasprostranjen odnos čoveka prema svemu što ga okružuje, da se javio

5 Jednom prilikom, 1654, kada je Luj XIV imao samo 16 godina, dvorjani su u njegovomprisustvu debatovali o apsolutnoj vlasti sultana, koji može da po svom nahođenju prisvaja svadobra svojih podanika i oduzima im živote. Ostalo je zabeleženo da je tom prilikom mladikralj zadivljeno prokomentarisao: „To znači biti kralj!”.

6 U despotije na tlu američkog kontinenta Monteskje je, inače, eksplicitno ubrajao Meksiko iPeru (dok su na severu kontinenta, shodno njegovom geografizmu, živele slobodne nacije –upor. Montesqueiu, 2001: 192).


10/20


pre nastanka države i da sa civilizacijom samo menja svoja pojavna obeležja.Međutim, glava 13 u 5. knjizi spisa O duhu zakona neće biti od pomoći nikomeko od Monteskjea zaista traži jedan „pojam”, štaviše jedan teorijski fundirani „tip”,koji bi omogućavao analizu konkretnih državnih uređenja, njihovo međusobno

poređenje i, pogotovo, razlikovanje od drugih državnih uređenja koja pripadajudrugim tipovima. Zbog toga je prava šteta što je Monteskje 1753, dve godinepred smrt, odbio D’Alamberovu (D’Alembert) ponudu da o despotizmu napišeodrednicu za Enciklopediju, i to sa obrazloženjem da je o toj temi „iz mozga već iscedio sve što je u njemu bilo” (Montesquieu, 1819d: 417–418). Koji subili Monteskjeovi razlozi za odbijanje D’Alamberove ponude teško je reći (onjegovoj spremnosti za saradnju svedoči odrednica o ukusu koju je sam ponudioda napiše), ali je sasvim moguće da on naprosto nije imao snage da na jednommestu, u relativno konciznoj formi (kakve su bile odrednice za Enciklopediju),pregnantno i sistematski rezimira sve ono što je o despotiji napisao tokom tri

decenije duge spisateljske karijere.Ipak, ako se prione na mukotrpan posao i prouči sve ono što je Monteskje

napisao o despotiji može se doći do jednog prilično konzistentnog modela kojibi se temeljio na pet ključnih principa: 1) suprematija jedine (vladajuće) političkesile; 2) jednakost podanika u ništavnosti; 3) jednostavnost društvene strukture(lišene klasa i rangova); 4) administrativna distribucija jedne (vladajuće) političkesile; kao i 5) metropolizacija kao konsekvenca homogenizacione politike jedne(vladajuće) političke sile.

1) Suprematija jedne (vladajuće) sileU Monteskjeovim neobjavljenim zabeleškama nalazi se i jedna kojamožda najbolje izražava njegovo shvatanje despotije u (prosvetiteljstvu veomasvojstvenim) naturalističkim („mehanicističkim”) kategorijama odnosa sila: „Tošto su najveći broj vlada despotije ima svoj razlog u tome što one samo stalnonastaju. Kod umerenih vlada, tome nasuprot, moraju se kombinovati snage,slabiti; mora se znati šta se jednoj daje a šta drugoj ostaje; naposletku potreban je sistem, nagodba mnogih, a pogotovo vaganje interesa. Despotska vladavina je svugde ista: ona se nameće” (Montesqueiu, 2001: 141).7 Ovaj stav otkriva tri važne premise Monteskjeove političke misli uopšte i shvatanja despotije posebno.Prvo, despotije su „prirodni” oblici državnog uređenja, koji se „nameću” sami

7 U spisu O duhu zakona Monteskje je ovu misao izrazio na sledeći način: „svaki čovek kojiima vlast sklon [je] da je zloupotrebi i nastavlja s tim sve dok ne naiđe na granice. [...]Kako vlast ne bi mogla da se zloupotrebi, jedna vlast, rasporedom samih stvari, mora daobuzdava drugu” (Monteskje, 2011: 127). Implicitna pretpostavka ovog stava je da vlast, kaoi bilo koju drugu prirodnu silu ne mogu da zaustave ni ideologije, ni verovanja, niti bilo kojidrugi proizvod duha, nego samo druga sila – „protu-vlast” (Neumann, 1974: 163; upor. udomaćoj literaturi: Čavoški, 1981: 186–187; Basta, 1984: 77–78; Mimica, 2011: xxviii). U tomkontekstu treba sagledavati i činjenicu da Monteskje, uprkos svem zagovaranju građanskih

sloboda, nikada nije učinio nijedan korak da ih shvati kao prirodna prava čoveka (u tradicijikoja je već u njegovo vreme postajala sve više sekularna – upor. Masterson, 1981: 205;Todorov, 1994: 355–356); umesto toga, Monteskje je ostajao veran deističkoj slici sveta kaoporetka kojeg pokreće borba sila (pri čemu je i sam Bog shvaćen kao primum movens) iu kojem svaki pojedini čovek može biti (kao građanin) slobodan samo onoliko koliko todozvoljava ravnoteža sila u društvu u kojem živi i njome omogućeni razvoj „duha zakona”.


11/20


po sebi i „samostalno nastaju” (primer sa divljacima u Luizijani zato nije nimalo neprimeren), dok umereni oblici državnih uređenja nastaju kao poslediceprosvećivanja („umeravanja”),8 odnosno stvaranja komplikovanih i „neprirodnih”političkih institucija za drobljenje, preusmeravanje i uravnotežavanje političkih

sila,9

kojima se stvaraju uslovi za razvoj političke slobode.10

Drugo, s obzirom na8 Umerenost je igrala veliku ulogu u Monteskjeovoj političkoj i socijalnoj teoriji, s obzirom

da je on pod njom podrazumevao prevashodno „ličnu sposobnost obuzdavanja, slobodnoili pod pritiskom, despotske impulse koji nas sve podstiču” (Shklar, 1987: 85). Pod dejstvomumerenosti, smatrao je Monteskje, čovek postaje duhovno biće u pravom smislu te reči, tj.otkriva svoje mnogobrojne potencijale, spoznaje raznovrsnost sveta u kojem živi i dobija željuda što više od te raznovrsnosti očuva – a to mu u društvu polazi za rukom samo uz pomoćzakona (upor. Todorov, 1994: 358). Tek pod tom pretpostavkom moguće je razumeti kako suse u Monteskjeovoj političkoj i socijalnoj misli mirili temeljni „mehanicizam” i koncepcija„duha zakona”, koji nastaje tek kada u jednom društvu kakva-takva ravnoteža sila (dakle,

čak i u despotiji u onoj rudimentarnoj meri u kojoj je obuzdava religija) omogući „otkriće”pravde, odnosa jednakopravnosti, zakona i potrebe da se oni poštuju, kao i svega drugoga očemu je bilo reči u 1. glavi 1. knjige spisa O duhu zakona (upor. Monteskje, 2011: 11 i dalje).

9 Taj način mišljenja je inspirisao Monteskjea da formuliše svoju poznatu teoriju o podeli vlastina egzekutivu, legislativu i judikativu i da je primeni na Englesku, zapravo nasuprot svim onimpreovlađujućim oligarhijskim i anarhičnim elementima njenog političkog života, koji su mu bili

veoma dobro poznati, a koje je namerno ignorisao kako ne bi remetio čistotu svog teorijskogmodela (upor. i Ruggiero, 1959: 56–57). Koliko je Monteskjeova teorija suvereniteta i podele

vlasti bila zahtevna svedoči činjenica da ona nije mogla biti primenjena ni u Engleskoj u vremenastanka spisa O duhu zakona: budući da je osnovni princip Engleskog ustava bio spajanje,a ne podela vlasti, on nije niti je mogao biti na visini Monteskjeovih zahteva (Molnar, 2001:387), tako da su upravo rasprave koja je ona podstakla u drugoj polovini 18. veka pokrenuleodređene ustavne reforme u 19. veku (upor. Hajek, 2002: 119). Uostalom, već su i samiamerički očevi osnivači prigrlili Monteskjeovu teoriju zato što su uočili da je njome otvorensasvim drugačiji pristup problemu suverenosti od onog koji je postojao u svim postojećim –pa tako i u engleskom – državnom uređenju (Hinsli, 2001: 154) i to pre svega zahvaljujući„mehanicističkom” shvatanju sila koje se u jednom političkom poretku moraju brižljivobalansirati (upor. Rahe, 1994: 3: 45–46). Pritom se ne sme smetnuti s uma da je za Monteskjea uEngleskom ustavu monarh bio ključan element podele vlasti i da su svi mehanizmi obuzdavanja

vlasti morali da kreću od tog zamišljenog centra izvršne vlasti. Ne veli bez razloga Monteskje na jednom mestu glave posvećene Engleskom ustavu u spisu O duhu zakona da ličnost monarhamora biti „sveta”, iznad svih drugih vlasti i za njih nedodirljiva, s obzirom da je ona glavnouporište u borbi protiv „tiranije” (Monteskje, 2011: 132). Paralamentarizam je za Monteskjea

bio smislen samo u monarhiji u kojoj je monarh dostojan da bude nosilac izvršne vlasti: vladakoja je odgovorna samo parlamentu (odnosno većini u njemu), nije vredna naziva izvršne vlasti. I obrnuto: parlament koji je talac vlade, koji ne može da joj se suprotstavi i koji izglasavasve njene zakonske predloge, nije vredan naziva zakonodavne vlasti. U oba slučaja bi Monteskjeovakav parlamentarizam – kakav danas preovlađuje u Evropi – okarakterisao kao „tiraniju”,nepogodnu da omogući političku slobodu. U svakom slučaju, cela ta politička „mehanika” jepo Monteskjeu bila isuviše komplikovana da bi mogla biti svedena na nekoliko jednostavnihi preglednih zakona. Na jednom mestu spisa O duhu zakona, Monteskje je pokazao da jesasvim svestan koliko se često u ovim analizama nailazi na svakovrsne „posebne slučajeve”: „Negovorim o posebnim slučajevima: u mehanici često dolazi do trenja koja menjaju ili obustavljajuteorijske posledice; slično biva i u politici” (Monteskje, 2011: 221).

10 Sasvim je moguće da je presudnu ulogu u formiranju Monteskjeovog suda o povezanostimehanizama checks and balances i političke slobode, imao engleski Zakon o podmićivanjuprilikom izbora od 7. maja 1729. Monteskje još nije bio pristigao u London kada je ovaj zakondonet i zato sigurno nije mogao prisustvovati debatama vezanim za njegovo donošenje, ali seodmah po dolasku, najverovatnije iz štampe, mogao informisati o krajnje neobičnim okolnostimapod kojim je donet jedan zakon koji je bio u interesu glasača i njihove slobode – dok nijednom od


12/20


to da proces prosvećivanja („umeravanja”) nije daleko odmakao, u Monteskjeovo vreme su despotije preovladavale, i to ne samo u odnosu na umerene države,nego i na sve prelazne oblike (monarhije, aristokratije i demokratije) u kojimazakonom nije sasvim uspešno ustanovljena ravnoteža. Naposletku, treće, iz

perspektive odnosa političkih sila, sve države se mogu svrstati na skalu čiji je jedan pol despotija, u kojoj postoji samo jedna, vladajuća sila, dok je drugi polumerena država u kojoj ne samo što postoji pluralizam političkih sila, nego sesve one nalaze u stanju aktivne ravnoteže (homeostatskog balansa).11 Političkeslobode, naravno, na prvom polu (despotije) nema, da bi se pojavila i progresivnorasla što se neka država više približava drugom polu (umerene države). Umerenadržava bi, idealnotipski gledano, mogla da postoji i u demokratskoj republici, iu aristokratskoj republici i u monarhiji. U prvoj bi to pretpostavljalo sistem ukojem su svi građani jednake političke sile, koje se drže u međusobnoj ravnotežitako što se aktivno sukobljavaju, ali ih sve vodi ljubav prema otadžbini; u drugoj

bi sistem morao biti podeljen na dva dela (plemiće i narod), od kojih bi prviimao težak zadatak da do ravnoteže stigne držeći pod kontrolom i sebe (uzpomoć vrline umerenosti) i ceo drugi deo; monarhija bi, naposletku, bila sistemu kojem bi ravnoteža proizlazila iz dvostruke polarizacije: kao i u aristokratskojrepublici, jedan deo (narod) bi morao da se nalazi pod kontrolom drugog dela,koji ni sam više ne bi mogao da bude homogen, niti da se samoobuzdava uzpomoć vrline umerenosti, nego bi morao biti podeljen, a njegov jedan deo (kralj)bi morao da, kao svojevrsna centripetalna sila, drži pod kontrolom drugi deo(plemstvo), u kojem se odvija ljuta borba centrifugalnih sila za počasti (upor. iMonteskje, 2011: 28). Potonji sistem Monteskje je smatrao najkomplikovanijim,najprimenjivijim u realnosti i najboljim za očuvanje političke slobode.

2) Jednakost podanika u ništavnosti

Monteskjeova teorija državnih uređenja nije samo stajala u znakuprosvetiteljskog mehanicizma, nego je u sebi sadržavala i izvesnu primesuciklizma, karakterističnog za antičke autore (Polibija pre svih).12 Već u prvojrečenici spisa O duhu zakona, u „Piščevoj uvodnoj napomeni”, nalazi seodređenje republike vrlinom, dok je vrlina – sa „klasicističkim oduševljenjem”

(Meinecke, 1932: 53) – definisana kao „ljubav prema otadžbini, to jest ljubavprema jednakosti” (Monteskje, 2011: 5), koja je, kako se pokazuje u 3. knjizi,osobenost isključivo demokratskih republika, dok se u aristokratiji svodi na

korumpiranih aktera u organima vlasti nije bio po volji: „najkorumpiraniji od svih parlamenatabio je onaj koji je ponajviše osigurao javnu slobodu. Ovaj zakon je čudesan pošto je donetnasuprot volji [predstavnika] građana, perova i kralja” (Montesquieu, 1819a: 287).

11 U spisu O duhu zakona Monteskje je insistirao na tome da je njegov mehanicistički modeluravnotežavanja političkih sila u stanju da izbegne paralizu usled konstantnog prilivapokretačkih impulsa iz okoline (bilo u samoj državi, bilo van nje), kao i usled prosvećenosti(„umerenosti”) samih aktera. „Ove tri vlasti morale bi da dovedu do mirovanja ili odsustvadelovanja. Međutim, budući da su nužnim kretanjem stvari primorane da se kreću, bićeprisiljene da se kreću sporazumno” (Monteskje, 2011: 134).

12 Kako je dobro primetio M. P. Masterson (M. P. Masterson), „uprkos svih modernističkihinovacija, Monteskje se u ovome [cikličkom shvatanju društvenih promena] pokazuje kaodete duboko klasičnog, antičkog obrazovanja” (Masterson, 1972: 292).


13/20


mnogo skromniju (zapravo bazičnu) vrlinu „umerenosti” (Monteskje, 2011:26). Zanimljivo je pitanje zašto se Monteskje opredelio da za temeljnu vrlinuu aristokratskoj republici ne proglasi služenje državi, što se u Francuskoj unjegovo vreme smatralo ne samo za osnovnu vrlinu plemstva, nego i za meru

njegovog patriotizma (upor. Greenfield, 1993: 145). Sasvim je moguće da jeMonteskje odstupio od ovog određenja plemićke vrline upravo zato što je onau 18. veku postala sporna u francuskoj monarhiji (a on sam nije bio sklon da je brani rasističkim argumentima, kao što je to činio njegov prijatelj Bulenvilije[Boulainvilliers]) i zato što je očekivao da bi bila sporna i u svakoj aristokratskojrepublici, pa se otuda opredelio za mnogo nepretenciozniju umerenost – zakoju se podrazumevalo da je imaju nosioci vlasti i u (umerenoj) demokratiji i u(umerenoj) monarhiji, dok je samo u aristokratiji proglašena za vrhovnu „vrlinu”.U svakom slučaju, Monteskje je na principijelnom nivou osporio mogućnost da

plemiće u monarhiji pokreće bilo kakva predstava o vrlini; kao i sam monarh,sve što je za njih bilo relevantno bila je čast. A ako bi monarhija predstavljalatemeljnu negaciju republikanske vrline jednakosti, onda bi despotija bila čudanput rehabilitacije jednakosti – ali ne više u smislu vrline, nego u smislu negacijesvake ljubavi, bilo prema državi, bilo prema građaninu samom. S obzirom dadespot „voli [...] duše niske” on svoje podanike pretvara u „robove” (Monteskje,2011: 167), kojima može jedino da vlada uz pomoć brutalnih mera represije,odnosno straha od njih. Pošto je takav život svih ljudi u despotiji ništavan, strahse tako pokazuje kao najefikasniji nivelator društvenih razlika. Oni su „jednaki[...] u despotskoj vladavini [...] jer su ništa” (Monteskje, 2011: 66). Samim tim,paradoksalni ishod Monteskjeove teorije državnih uređenja bio je da su svioni deo kruga koji započinje jednakošću u demokratskoj republici, a završava jednakošću u despotiji.13 I demokratska republika i despotija imaju jednakost za„pokretača”, samo što je ona u prvom slučaju vrlina (s obzirom da su otadžbinai svaki njen građanin sve), a u drugom ogoljena prirodna sila (s obzirom daotadžbina i građani uopšte ne postoje, dok su podanici ništa). Prema obema vrstama jednakosti Monteskje je gajio skepsu: u prvom slučaju zato što mu seljubav prema otadžbini činila pokretačem isuviše destruktivnim da bi mogao jednake građane dovesti u stanje ravnoteže unutar republikanskog uređenja,

dok je, opet, u drugom slučaju strah bio pokretač isuviše inhibitoran da biobodrio jednake podanike da sruše despotsko uređenje. Izraženo u kategorijama

13 Iz Monteskjeovog osporavanja Hobzove (Hobbes) političke i socijalne filozofije moglo bi senaslutiti objašnjenje ovog paradoksa: jednakost, naime, postoji već u prirodnom stanju, aljudi je prihvataju zato što su upućeni na saradnju jednih sa drugima. „Tek sa uspostavljanjemdruštava jedni počinju da zloupotrebljavaju druge i postaju jači” (Montesquieu, 2001: 213).Međutim, pošto je jednakost čvrsto ukorenjena u temelje svakog (primitivnog) društva,ljudi se bore protiv svih onih koji žele da manipulišu njima i da ih podjarme, a iz tihborbi nastaju vlasti i pravo (koje se odmah deli na tri grane: građansko, koje obuzdava rat

između samih članova društva; političko, koje obuzdava rat između vlasti i članova društva;i međunarodno, koje obuzdava rat između društava) (Monteskje, 2011: 13–14). Despotijabi se iz te perspektive ukazivala kao vrhunska prevara: ona bi rušila transparentni „duhnejednakosti” svojstven aristokratskoj republici i monarhiji, ali ne radi vaspostavljanja

jednakosti svojstvene demokratskoj republici, kao najbližoj ovom primitivnom društvu, negoradi stvaranja jednakosti lišene kako saradnje, tako i prava.


14/20


15/20


republika i monarhija u budućnosti: uspon duha trgovine. Na jednom mestuspisa O duhu zakona Monteskje je formulisao svojevrsnu zakonitost: što je većapolitička sloboda to su porezi veći, a što se politička sloboda smanjuje to su iporezi manji. U državama u kojima je došlo do uspona duha trgovine, poput

Nizozemske (koju je Monteskje još od posete 1729. smatrao najoporezovanijomzemljom na svetu) i Engleske, došlo je do krupnih promena u poreskomsistemu, koji je trebalo da još više uvećavaju političku slobodu: porezi su usmerenika prometu roba, tako da su trgovci postali opšti dužnici države i poveriocisvih građana (Monteskje, 2011: 176), čime je otvoren jedan sasvim novi put udemokratizaciju. S druge strane, kresanje poreza se uvek pokazuje kao zamenaza političku slobodu (Monteskje, 2011: 175). U despotijama, u kojima nema ni vladavine zakona, ni transparentnosti prihoda, ni opšteg dobra (prema kojembi se porezi dali sameriti) ne postoje uslovi za društvenu stratifikaciju na klaseili rangove, kao ni za uspon duha trgovine. To, naravno, ne znači da u despotijinema imovinskih razlika. One postoje ali nemaju nikakve veze sa (ionako samorudimentarnom) poreskom politikom i posledice su sasvim drugačije distribucijemoći. U despotijama su ključni administrativni kanali kojima despot prenosisvoju vrhovnu i arbitrarnu moć svojim neposrednim „slugama”: ministrimai službenicima.16 Njih despot po pravilu nagrađuje zemljom, ali ih ne svrstavau odgovarajuće klase ili rangove koji bi sami po sebi imali neki veći društveniznačaj.17 Zato oni ostaju „u sredini” – između despota kao gospodara i potpunoobespravljenih podanika. Društvena struktura despotija je zato uvek ista iodražava sasvim elementarnu logiku administrativne distribucije moći: gospodar

uzima sebi ministre i službenike kao svojevrsne sluge, uz pomoć kojih može darealizuje svoje pretnje i vlada podanicima.

4) Administrativna distribucija jedne (vladajuće) političke sile

U jednoj zabelešci iz zaostavštine Monteskje je sasvim jasno stavio doznanja da logika administrativne distribucije moći funkcioniše i u monarhiji,iako je akcenat stavio na nepovoljnosti položaja „posredujućeg” sloja u tom vidu društvenog struktuiranja: „Uostalom, ne bih trebalo da budem zavidan napoložaj ove treće vrste ljudi, koji stoje između suverena i podanika, pošto oni

poznaju samo one najnesrećnije strane vladarskog staleža i ne mogu da uživaju16 Već je uočeno da je Monteskje bio prvi teoretičar koji je pokušao da teorijski obradi

fundamentalne strukturne promene kroz koje je prolazila francuska monarhija krajem 17.i početkom 18. veka i koje su, zbog sve veće finansijske iznudice krune, dovele do potrebe„starog plemstva” (ili „plemstva mača”, kako se samo nazivalo) da pronađe svoju novu uloguu državi kojom se sve više upravljalo uz pomoć novouređenog administrativnog aparata(Hinrichs, 1989: 78–80). To je vreme kada je zaoštren još iz feudalizma preuzet sukob„plemstva mača” sa tzv. „plemstvom odore” (Bloh, 1958: 529), koje je zaposedalo sve važnečinovničke pozicije u državi i koje se u velikoj meri regrutovalo iz redova najbogatijeg inajuticajnijeg građanstva (Elias, 2001: 448–449). Ako se ima u vidu da se Monteskje snažnosamoidentifikovao sa „plemstvom mača” onda ni malo ne čude njegove pretnje francuskimministrima da se okanu zadiranja u privilegije ovog plemstva i poreske politike koja bidodatno opterećivala njegovu imovinu (Montesquieu, 2001: 290).

17 Zbog toga u despotijama i ne postoji vlastela u pravom značenju te reči. „Vlastelin [udespotiji], koji u svakom trenutku može da ostane bez svoje zemlje i kmetova, nije tolikosklon da ih čuva” (Monteskje, 2011: 171).


16/20


ni u stvarnosti suvereniteta ni u prednostima privatnog života” (Montesquieu,2001: 350).18 Pošto su u umerenoj monarhiji ministri i službenici ograničenirangovima u ispoljavanju svoje moći, to su oni za Monteskjea još bili uglavnom vredni sažaljenja; implicitna prepostavka je, međutim, bila da se njihov položaj

supstancijalno poboljšava što više moć rangova opada (pod uslovom da ne dođedo uspostavljanja klasa) i što više zadobijaju samostalnost u radu. Paradoksalno,što više sama država postaje slobodna (preobražavajući se u republiku) i štose više zakonodavstvom širi „duh jednakosti”, raste moć „treće vrste ljudi” (udržavnom aparatu), na osnovu koje oni razrađuju neformalni sistem prerogativai privilegija za sebe i svoje prijatelje i rođake. „Prednost slobodne države je utome da nema povlašćenih. Ako to nije slučaj, pa umesto vlada očevih prijateljai roditelja bogatstvo stiču prijatelji i roditelji svih onih učestvuju u vlasti, sve jeizgubljeno; zakoni se krše opasnije nego što ih gazi vladalac, koji s obzirom na toda je najvažniji građanin države ima i najveći interes da ih sačuva” (Monteskje,

2004b: 22). Monteskjeovo je bilo duboko ubeđenje da (službenici i) „[m]inistriuvek rade protiv slobode: oni mrze zakone zato što sputavaju njihove strasti”(Montesquieu, 2001: 134) i da je suveren u jednoj državi (bio on monarh umonarhiji, plemstvo u aristokratiji ili narod u demokratiji) to veći što „je manjiministar, a što je veći ministar manji je suveren” (Montesquieu, 2001: 138). Ovo je već bila, in nuce, teorija birokratije – koja u svim oblicima državnog uređenjaima širok spektar negativnih dejstava,19 ali je u monarhiji najopasnija i iziskujenajveće mere predostrožnosti kako ne bi postala važan faktor preobražaja udespotiju.20 Tako je u svojoj rodnoj Francuskoj Monteskje apostrofirao kardinala

18 U „najnesrećnije strane vladarskog staleža” Monteskje je svakako ubrajao dvorske intrige,na osnovu kojih su se položaji dobijali i gubili. „Svi mogući položaji popunjavaju se ljudimabez zasluga. [...] Ko se ne upusti u tu sramtnu trgovinu propada zato što ona sve tera da seosiguravaju na račun drugog” (Montesquieu, 2001: 204). Administracija tako stvara izolovanečinovnike koji ne mogu da računaju na otvorenu i bezrezervnu pomoć prijatelja kao što suto mogli magistrati u starom Rimu. „Danas je sve to nestalo, uključujući i očinsku vlast:svaki čovek je izolovan. Izgleda da je prirodno dejstvo arbitrarne vladavine da upojedini sveinterese. [...] Kod nas upravo onaj ko drugome može učiniti dobro [ministar i službenik]nema prijatelje i ne može da ih ima” (Montesquieu, 2001: 204). Monteskje je zato ministrimai službenicima preporučivao stoičku etiku kako bi što lakše podneli strahote „nesrećnogpoložaja” na kojem su se našli (Montesquieu, 2001: 350).

19 Primera radi, Monteskje je navodio da se u Austriji birokratija ispoljava u aljkavosti,neažurnosti i neefikasnosti državne vlasti. „Nemci su isuviše tromi da bi bili poslovni. Zatodaju sebi manje posla. Najveći broj stvari puštaju da ide kako ide. U Beču jedan ministar koji

je pre podne radio dva sata ide na ručak, dok se ostatak dana zabavlja. Pravni slučajevi leže usudovima i niko i ne pomišlja da ih preuzme ili da interveniše” (Montesqueiu, 2001: 130).

20 Šokantni zaključak rasprave u 10. glavi 3. knjige spisa O duhu zakona glasio je da je „vlast [...]ipak istovetna” u monarhijama i despotijama: „Razlika je samo u tome što je u monarhiji vladarprosvećen, a ministri neuporedivo sposobniji i vičniji javnim poslovima nego oni u despotskojdržavi” (Monteskje, 2011: 31). Da je Monteskje u ostalim izlaganjima ostao na ovoj tvrdnji dapostoji „samo” ova jedna razlika između monarhije i despotije (prosvećenost koja obuhvata u

sebi mudrost da se odaberu sposobni ministri), nema nikakve sumnje da bi njegov spis O duhuzakona bio sa puno prava proglašen za notorni antimonarhistički pamflet. Ipak, indikativno jeda je prosvećenost monarha Monteskje uzdigao u glavnu (ako već ne jedinu) razliku izmeđumonarhije i despotije, pri čemu se prosvećenost ponajviše izražavala u pametnom odabiruministara (kao i drugih važnih službenika) po osnovu njihove sposobnosti za obavljanje tako

važnih poslova koji im se poveravaju. Pritom treba imati na umu da je Monteskje smatrao da


17/20


Rišeljea(Richelieu), koji je jasno pokazivao nameru da sledi despotsku logikukada je sebi, kao prvom ministru Luja XIII, postavio zadatak da ukloni „bodljeraznih udruženja koja u svemu stvaraju poteškoće” (Monteskje, 2011: 52; upor.i Masterson, 1972: 310). Još je dalje otišao Džon Lou (John Law): kao regent

maloletnog Luja XV, on je „hteo da odstrani prelazne rangove i uništi političkatela”, čime se pokazao kao „jedan od najvećih zagovornika despotizma koji suu Evropi ikad viđeni” (Monteskje, 2011: 22). Ministri na evropskim dvorovimatako su se pokazivali kao najveći neimari despotije: uzdižući se u najpouzdanijekraljeve „sluge”, oni su uz pomoć administrativnog aparata koji im je stajao naraspolaganju, monarhiju postepeno pretvarali u despotiju. To je ove okcidentalnedespotije in statu nascendi približavalo orijentalim despotijama, u kojima vladarpo pravilu upravljanje (administration) prepušta „kakvom veziru koji će odmahimati istu moć kao i on. Postavaljanje vezira je u toj državi osnovni zakon. [...]Stoga, što je u tim državama više naroda kojima ima da vlada, vladar manje misli

na vladanje ( gouvernement ); što su poslovi obimniji, manje se o njima odlučuje”(Monteskje, 2011: 23). Kao ni monarh, ni despot ne može sam da vlada i morada se okruži ljudima od poverenja, kojima će poveriti adminsitrativne zadatke.Međutim, za razliku od monarha, koji svojim ministrima i službenicima dajesamo zakonom ograničenu vlast, despot u svojim rukama kumulira ogromnui potpuno arbitrarnu vlast, koju onda prosleđuje veziru i svima onima kojeće on određivati da realno primenjuju kazne kojima se preti, uključujući ioduzimanje imovine i života (Monteskje, 2011: 29). Zbog toga je despotska vladavina prevashodno administrativna, pri čemu je mogućnost za represiju nadpodanicima sve veća što se niže mesto zauzima u administrativnom aparatu. Nekonstatuje bez razloga Monteskje na jednom mestu u spisu O duhu zakona da je,paradoksalno, despot glavni „zaštitnik” naroda u despotiji jer ga jedino on možezaštiti od ekscesne krvoločnosti svih onih u administrativnom aparatu kojimaon distribuira svoju strašnu vlast (Monteskje, 2011: 29).

5) Metropolizacija kao konsekvenca homogenizacione politike jedne(vladajuće) političke sile

Despotska vladavina je karakteristična po tome što moć teži da inkapsulira

na malom prostoru – po mogućstvu samo unutar zidina despotovog dvora – acelokupnu državnu teritoriju da homogenizuje kako bi bila pogodna da vladajućapolitička sila na njoj nesmetano operiše pomoću administrativnog aparata. Tatežnja se, međutim, nikada ne može realizovati na tako radikalan način i zbogtoga nastaje fenomen metropolizacije: prestonica u kojoj je smešten dvor profitiraod svoje privilegovane bliskosti izvoru sve moći i zato ipak može da cveta dok,zauzvrat, provincije bivaju bezdušno eksploatisane. I ovde nam jedna zabeleškaiz Monteskjeove zaostavštine pomaže da bolje shvatimo šta je on podrazumevao

to što su monarsi prosvećeniji od despota i biraju sebi „sposobnije” ministre i službenike još

uvek ne znači da ih prosvećenost vodi ka tome da za te položaje izaberu one „najsposobnije”.Shodno jednoj zabelešci iz zaostavštine, Monteskje je gajio skepsu u spremnost monarha dase okruži najsposobnijim ljudima koje može da pronađe u svom kraljevstvu. „Najveći talent

jednog velikog vladara je da dobro izabere svoje ljude. Pošto će njegovi ministri i službenici,obrni-okreni, morati da se više bave njegovim poslovima od njega samog, oni ne smeju bitiisuviše umešni i isuviše prilježni” (Montesqueiu, 2001: 349).


18/20


pod despotskom metropolizacijom: „U despotskim državama prestonica rastenužno. Despotija koja provincije više pritiska i nameće im teret, sve usmeravaka prestonici. U izvesnom smislu, ona je jedino pribežište od tiranije vladajućih.Tamo je vladar čudna zvezda: greje u blizini, a žeže u daljini. Jedino je nesreća

što se tamo toliko mnogo ljudi tiska da naposletku propadaju usled ratova [sic!],bolesti i gladi. [...] U Napulju živi petnaest hiljada ljudi koji su potpuno ništavni.Ti jadnici uništavaju provincije zato što ih tamo nema, a prestonicu zato što sutamo” (Montesquieu, 2001: 303). Despotija ima tendenciju da se neograničenoširi, ali je zapravo mnogo bitnija tendencija da se na teritoriji koju ona osvajazatru svi samonikli oblici političke organizacije – bili oni republikanski ilimonarhijski. Čak i tamo gde dopušta da opstane plemstvo, despotija ga osujećujeu njegovim vlastelinskim pravima. Štaviše, već je na proces stvaranja nacionalnih(monarhijskih) država, skupa sa njihovim prestonicama, na tlu Evrope nakonšto je propalo carstvo Karla Velikog, Monteskje gledao skeptično, kao na opasnokoketiranje sa despotskim principima. U idealizovanoj slici prošlosti, Monteskje je video plemiće-v lasteline, koji su bili potpuno predani dobrobiti ljudi nazemljama u kojima su vladali (zbog čega su te zemlje bile mnogoljudne), dok jeuspon prestonica novih država te zemlje unesrećio i one su opustele. Naravno,Francuska i Pariz su u tome prednjačili u odnosu na druge evropske države injihove prestonice (Monteskje, 2011: 346).

Iz svega što je izneto proizlazi zaključak da je do polovine 18. veka Monteskje već raspolagao jednim univerzalnim modelom despotije koji ne samo što višenije stajao u aristotelijanskoj tradiciji, nego se u potpunosti emancipovao i od

koncepta tiranije (koja se – pogotovo u velikim teritorijalnim državama – nemože održati na dugi rok i mora ili da napreduje ka despotiji ili da bude oborenai zamenjena monarhijom ili republikom). Takav koncept je bio primenjiv nanajveći broj Monteskjeu savremenih država i nije bio vezan ni za jedan kontinentposebno, pa samim tim nije bio stran ni Evropi, a naročito Francuskoj. Iako jetom modelu svakako nedostajalo teorijske konzistencije, s obzirom da je bio rasutu mnoštvu parcijalnih zapažanja, on je bio dobra osnova za dalju nadgradnju,pogotovo za sve one Monteskjeove sledbenike koji su pažljivo posmatralidogađanja u Evropi (i, pogotovo, u Francuskoj) i koji su, čitajući spis O duhunaroda, razvili senzitivnost za despotije – i to manje za one orijentalne, a mnogo više za specifično okcidentalne.

Literatura:

Aristotel. 1975. Politika. Beograd: BIGZ.Basta, Lidija. 1984. Politika u granicama prava. Studija o anglosaksonskom

konstitucionalizmu. Beograd: IIC SSO Srbije i Institut za uporedno pravo.Bloch, Marc. 1958. Feudalno društvo. Zagreb: Naprijed.

Bodin, Jean. 2002. Šest knjiga o republici. Zagreb: Politička kultura.Čavoški, Kosta. 1980. Mogućnosti slobode u demokratiji. Beograd: IIC SSO Srbije.Dew, Nicholas. 2009. Orientalism in Louis XIV’s France. Oxford itd.: Oxford

University Press.


19/20


Filmer, Robert. 1978. Patriarcha, u: Locke, John: Dve rasprave o vladi. knj. 1,Beograd: Mladost.

Fortescue, John. 1869a. De domino regali et politico, u Works. knj. 1, London:Chiswick Press.

Fortescue, Sir John. 1869b. The Declaracion made by John Fortescu, knyght,upon certayn Wrytinges sent oute of Scotteland, ayenst the Kinges Title to theRoialme of England, u: ibid.

Greenfeld, Liah. 1993. Nationalism. Five Roads to Modernity. Cambridge iLondon: Harvard University Press.

Grorišar, Alen. 1988. Struktura saraja. Azijatski despotizam kao tvorevina maštena Zapadu u XVIII veku. Beograd: Vuk Karadžić.

Hajek, Fridrih A. 2002. Pravo, zakonodavstvo i sloboda. Novi pogled na liberalne principe pravde i političke ekonomije. Beograd i Podgorica: JP Službeni list SRJ

i CID.Harris, Ian. 1998. The Mind of John Locke: A Study of Political Theory in ItsIntellectual Setting. Cambridge, Melbourne i New York: Cambridge UniversityPress.

Heydte, Friedrich August Freiherr von der. 1950. Einführung zum Geist derGesetze, u: Montesquieu, Charles Baron de: Vom Geist der Gesetze. Berlin:Walter de Gruyter.

Hinsli, Frensis Heri. 2001. Suverenost. Beograd: Filip Višnjić.Jacoby, Henry. 1985. Birokratizacija svijeta. Zagreb: Globus.

Locke, John. 1978. Dve rasprave o vladi. knj. 1–2, Beograd: Mladost.Lynch, Andrew J. 1977. Montesquieu and the Ecclesiastical Critics of L’Esprit

Des Lois. Journal of the History of Ideas. god. 38, br. 3: 487–500.Masterson, M. P. 1972. Montesquieu’s Grand Design: The Political Sociology of

‘Esprit des Lois. British Journal of Political Science. god. 2, br. 3: 283–318.Masterson, Michael P. 1981. Rights, Relativism, and Religious Faith in

Montesquieu. Political Studies, god. 29, br. 2: 204–216.McCabe, Ina Baghdiantz. 2008. Orientalism in Early Modern France. Eurasian

Trade, Exoticism and the Ancien Regime, Oxford i New York: Berg.

Israel, Jonathan I. 2011. Democratic Enlightenment. Philosophy, Revolution, andHuman Rights 1750–1790, Oxford itd.: Oxford University Press.

Meinecke, Friedrich (1932): „Montesquieu, Boulainvilliers, Dubos – Ein Beitragzur Entstehungsgeschichte des Historismus”, Historische Zeitschrift , god. 145,br. 1: 53–68

Milton, Džon. 1990a. Raspravama o kraljevima i magistratima (1649), u: Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama. Beograd: Filip Višnjić.

Milton, Džon. 1990b. Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnogkomonvelta (1660), u: ibid .

Mimica, Aljoša. 2011. Predgovor, u: Monteskje, Šarl de: O duhu zakona. Beograd:Zavod za udžbenike.

Molnar, Aleksandar. 2001. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 2:Klasične revolucije: Nizozemska, Engleska, SAD. Beograd: Samizdat B92.


20/20


Molnar, Aleksandar. 2014. Regeneracija, romantika, republika. Fantastični usponromantičarskog republikanizma u 18. veku. Novi Sad: Visio Mundi AcademicMedia Group.

Monteskje, Šarl de. 2004a. Persijska pisma. Beograd: Utopija.

Monteskje, Šarl de. 2004b. Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti. Beograd: Utopija.

Monteskje, Šarl de. 2011. O duhu zakona. Beograd: Zavod za udžbenike.Montesquieu. 1796. Défense de l’Esprit de loix, u: Oeuvres. Tome III. Paris:

Gueffier &Langlois.Montesquieu. 1819a. Notes sur l’Angleterre, u: Oeuvres. Tome VII. Oeuvres

diverses. Paris: A. E. Lequien.Montesquieu. 1819d. A M. D’Alambert (De Bordeaux, le 16 novembre 1753), u: ibid.

Montesquieu. 2001. Meine Gedanken. Mes pensées – Aufzeichnungen. München:Deutscher Taschenbuch Verlag.Neumann, Franz. 1974. Montesqueiu, u: Demokratska i autoritarna država.

Zagreb: Naprijed.Nyquist, Mary. 2013. Arbitrary Rule: Slavery, Tyranny, and the Power of Life and

Death. Chicago i London: The University of Chicago Press.Pelegrin, Pjer. 2009. Domaćinstvo i robovlasništvo, u: Hefe, Otfrid (ur.):

Aristotelova Politika, Beograd: Utopija.Rahe, Paul A. 1994. Republics Ancient and Modern, knj. 1–3, Chapel Hill i

London: The University of North Carolina Press.Rahe, Paul A. 2001. Forms of Government: Structure, Principle, Object, and

Aim, u: Carrithers, David W., Mosher, Michael A. i Rahe, Paul A. (ur.): Montesquieu’s Science of Politics. Essays on The Spirit of Laws. Lanham:Rowman & Littlefield Publishers.

Ruggiero, Guido de. 1959. The History of European Liberalism. Beacon Hill iBoston: Beacon Press.

Said, Edvard. 2002. Kultura i imperijalizam. Beograd: Beogradski krug.

Said, Edward W. 1979. Orientalism. New York: Vintage Books.Todorov, Cvetan. 1994. Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti.Beograd: XX vek.

Turner, Bryan S. 1978. Marx and the End of Orientalism. London: George Allen& Unwin.

Voltaire. 1994. The ABC, or Dialogues between A B C. First Conversation:On Hobbes, Grotuius, and Montesquieu, u: Political Writtings. Cambridge:Cambridge University Press.

Walther, Rudolf . 1997. Terror, Terrorismus, u: Brunner, Otto, Conze, Werner, i

Koselleck, Reinhart (ur.): op. cit., knj. 6.Waterhous, Edward. 1663. Fortescutus illustratus, or, A commentary on that

nervous treatise De laudibus legum Angliae, written by Sir John FortescueKnight . London: Thomas Dicas.

inovativnost monteskjeovog određenja despotije

Documents