8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

1/56

 NEUSTRAŠIVI HARAMBAŠA MILIĆ RADOVIĆ

ŽENE

U VELIKOMRATU

Zadužbinari

BORBA ZAKOLARČEVONASLEDSTVO

BROJ 59/DECEMBAR 2014. CENA:150 RSD, CG 2€, BIH 3 KM, MAK 100 DEN

Stojan Novaković

DRŽAVNIK,ISTORIČAR,FILOLOG

MikelanđeloBOŽANSKIGENIJERENESANSE

Knjaz Nikolatrebao

da sednena srpskipresto

Knjaz Nikolatrebao

da sednena srpskipresto

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

2/56

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za 1.650 dinaraIstinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima

i događajima koji su menjali svet,

na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu

Svih 12 brojeva u kvalitetnom povezu za  samo 1.260 dinaraIstinite priče o vladarima, dinastijama, intrigama, velikim ljubavima

i događajima koji su menjali svet,

na preko 600 strana u koloru - na jednom mestu

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za

Ukoričeni kompleti revije ISTORIJA za

i

2013.

Rezervišite svoj primerak na telefon: 381 11 31-96- 321

ili na e-mail: pretplata@pregled.rs ili istorija@pregled.rs

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

3/56

Izdavač:

Ecoprint d.o.o.

Generalni direktor:

Drago Delić

Glavni i odgovorni urednik:Momčilo Karan

Novinari:

Jakša JovovićMarija JovanovićRadovan Radović

Marija BožanićLjiljana Lukić

Dizajn:

Zoran Mihailović

Prelom:Milka Milinčić

Fotografija:

Predrag Todorović

Lektor−korektor

Mira Nikitović

Marketing:

Maja Vidaković

Sekretarijat:

011/3196−320,

Redakcija:

011/3196−318

Pretplata:011/3196−321

Marketing:

011/3196−322; 011/3196−323

www.istorijarevija.com

E−mail:istorija@pregled.rs

decembar 2014.Štampa: Politika a.d.

CIP − Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

93/94

Mesečno

ISSN 1821−4096 = Istorija (Beograd, 2010)

COBISS.SR−ID 172587788

DistribucijaBEOKOLP d.o.o.

Istorija 

Nikolaj Drugi je rođen u Moskvi1868, kao najstariji sin caraAleksandra Trećeg i carice Ma−rije Fjodorovne (Dagmar odDanske). Venčao se Alisijom

od Hesena (Aleksandra Fjodorovna) s ko−

 jom je imao petoro dece. Na presto je stupio1894. godine. Pod pritiskom javnosti poslerevolucije 1905. darovao je Rusiji Ustav i par−lamentarni sistem, koji nije doveo do stabili−zacije prilika u zemlji. Bilo je to vreme brojnihrevolucionarnih i terorističkih aktivnosti širomsveta. Zgađen ponašanjem podređenih iopštim prilikama u zemlji koja je u ratnimokolnostima bila izložena revolucionarnim tr−venjima, abdicirao je 15. marta 1917. godine,u korist brata, koji je odbio krunu.

Nikolaja Drugog i celu carsku porodicustreljali su boljševici 17. jula 1918. godine u

Jekaterinburgu (u sovjetsko vreme Sver−dlovsk) na Uralu. Ruska crkva, prvobitno za−granična, a potom i Moskovska patrijaršija ga

 je kanonizovala, kao mučenika.Nikolaj Drugi podržao je Srbiju u najpre−

sudnijim danima Prvog svetskog rata, počevveć od austrougarske objave rata 28. jula1914. Rusija, odnosno Nikolaj Drugi presudno

 je pomogla Srbiju i slanjem najrazličitije po−moći bez koje bi uspešan otpor 1914. i 1915.bio neuporedivo teži. Pošto su se Srbi krajem1915. posle zajedničke ofanzive Austrougar−

ske, Nemačke i Bugarske, našli u bezizla−znom položaju i pošto je usledilo tragično po−vlačenje vojske i naroda preko planinskih vrle−ti i bespuća, put obala Jadrana i Jonskog mora, upravo je intervencija Nikolaja Drugog omo−gućila evakuaciju Srba. Tada, januara 1916. Nikolaj Drugi zapretio je da će Rusija istupitiiz rata ako Britanija i Francuska ne evakuišu Srbe, odnosno ne pošalju flotu kojom će bititransportovani. Potom je usledio postupni oporavak i priprema za Solunski front. Uzima seda je na Krf tada evakuisano do 140.000 vojnika, a u Bizertu (tada francuski Tunis) 12.000.Car Nikolaj Drugi 1915. omogućio je okupljanje i opremanje dobrovoljačkih formacija sasta−vljenih od zarobljenih austrougarskih podanika južnoslovenskog porekla koji su se našli uRusiji. Praktično, osim retkih izuzetaka, jedino su Srbi pristupali tim jedinicama.

Spomenik Nikolaju Drugi koji je podignut u Beogradu donirala je Rusija, a podignut je pod pokroviteljstvom predsednika Srbije Tomislava Nikolića, u Ulici kralja Milana, od−

nosno u parku između te i Ulice kraljice Natalije, odnosno zgrada negdašnje republičkeSkupštine Srbije i, s donje strane, Ruskog doma. Na mestu tog parka, nalazilo se po−slanstvo Rusije u Srbiji do Prvog svetskog rata. Park je uredila Skupština grada Beogra−da u saradnji s pojedinim ruskim kompanijama, a radove je nadgledao koautor spome−nika Genadij Provatorov. Tanjug

REVIJA 

3Istorija 

CAR NIKOLAJ

podržao Srbiju unajpresudnijim danimaU znak zahvalnosti za

njegove zasluge za srpskinarod i državu tokom

Prvog svetskog rata uDevojačkom parku u

Beogradu podignutspomenik poslednjemruskom caru NikolajuDrugom Romanovom

 Prema Srbiji i njenom narodu gajio iskrene simpatije: Nikolaj II, fotografija iz 1898.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

4/56

4   Istorija 

Heroine Velikog rata

Povodom izložbe „Žensko lice Velikog rata“ koja je u toku

u Istorijskom muzeju Srbije, objavljujemo fotografije i

kratke biografije nekoliko heroina Velikog rata, od kojih su

 većina sa puškom u ruci učestvovale u ratu. Nismo zabo-

ravili i da je mnogo humanih žena u okviru inostranih

 vojno-medicinskih misija rizikujući svoje živote, pružaloneophodnu zdravstvenu pomoć ugroženom stanovništvu

i vojsci. Tako se doktorke Stela Majls Frenklin (1879-

1954) i Agnes Benet (1872-1960) ubrajaju među najis-

 taknutije ličnosti iz Australije koje su tokom Prvog svetskog rata, a posebno tokom borbi na

Solunskom frontu, radile kao pripadnice vojno-medicinske misije u jedinicama srpske vojske. Osim

njih, u misiji su bile i doktorke Lilijan Kuper, Meri Bedford, Alis Geris i Oliva King, koje su delovale u

okviru bolnice Organizacije žena Škotske, smeštenoj u Solunu. Specifičan je i vredan podsećanja pod-

 vig dr Harli koja je poginula pružajući pomoć ranjenim srpskim ratnicima tokom borbi u okolini

Bitolja, a sahranjena kao jedina žena u okviru kompleksa Srpskog vojničkog groblja u Solunu.

Ispravka

U prošlom broju „Istorije“ na strani 17 ispod fotografije Mare Branković potpisano je da je ona sestra despota Đurađa Brankovića... Kao što se jasno vidi i iz teksta

„Oslepljenje Grgura i Stefana Brankovića“ Mara je bila ćerka Đurađa Brankovića.

Zbog ovog previda izvinjavamo se čitaocima i autoru teksta.

Neustrašivi dragačevski

harambaša

Hajdučki vođ i serdar, vojvoda Milić Radović iz Kaone, bio je

 jedan od najviđenijih i najhrabrijih Karađorđevih ustanika.

Učestvovao je u dvanaest bojeva, a bio je među jurišnicima

u oslobađanju tadašnjeg Karanovca od Turaka. Karađorđe

ga je, kažu istoričari, voleo kao najrođenijeg. Ipak, čuveniDragačevac doživeo je zlu sudbinu. Po naredbi kneza Miloša Obrenovića, pogubljen je u Karanovcu

1816. godine. Glavu mu je odrubio sveštenik Nikola Kostić iz sela Vrdila kod Kraljeva, inače, obor-knez

Požeške nahije. Posle surove likvidacije, vinovnici i egzekutori zidaju crkve, tzv. pokajnice...

strane 18–19

IZ SADRŽAJA

Dobitnici nagrada

Knjigu „Srpske srednjovekovne zastave“

autora Nikole Giljena (izdavač Fond

„Princeza Olivera“, tel: 011/ 381 83

81, info@princezaoliverafond.org.rs)

dobili su Jelena Filipovi iz Kuzmina,

Miloš Kuki iz Stepojevca i Vladan

Lozanovi iz Beograda.

R ea g o va n j a

Broz u šancu na Drini

Poštovani uredniče,

pišem vam povodom članka „Sve tajne jedne fotografije“ (Istorija, broj 57, str 3).

Letos sam u Narodnoj biblioteci Srbije prelistao zagrebački Ilustrovani list od

1914. do 1918. godine. Fotografija koju pominjete, ali drugačija i „bogatija“, objavl-

 jena je u broju 40, oktobra 1914. godine. Ispod nje stoji: „Šančevi naših vojnika na

Drini, u kojima se dočekuje neprijatelj, a u kojima se također po više noći spava“.

Na fotografiji se vidi Broz kako, kao snajperista, vreba žrtvu, a iznad rova, takođe

 jedan snajperista, vreba žrtvu. Jedan od prisutnih vojnika, ili starešina, nešto

štapom, pored Broza, takođe pokazuje u pravcu srpskih položaja.

Predlažem Vam da Vi, ili novinar koga odredite, prelista taj list od početka do krajai sačini članak sa bogatim ilustracijama, apr. pod naslovom „Zagrebački Ilustrovani

list o ratu protiv Srbije 1914-1918“. Tu biste našli fenomenalne dokaze njihovih zloči-

na, brojne fotografije, pesme posvećene „vražjoj diviziji“ i njenim bojovnicima, itd.

Ova fotografija je napravljena u predahu borbe na Drini otpočete septembra

meseca i pre bitke na Mačkovom kamenu i povlačenja srpske vojske do G.

Milanovca kada je u decembru usledila Mišićeva kontraofanziva.

S poš tovan jem, D . Aran i to v i

strane 28 – 31

Knjige na popustu

PRODAJEM knjige (fotomonografije

i dr.), luksuzna izdanja, tvrdi povez,

po povoljnim cenama:

Momir S. Pavlićević, Radivoje S. Jevtić,„Privredna komora Srbi je 1857 - 2007“,600 dinaraNebojša Popov, Srpska strana rata(sve o raspadu SFRJ), 500 dinaraArčibald Rajs, „Zločini nad Srbima u Velikomratu“, priredio dr Miloje Pršić, 700 dinaraMari-Žanin Čalić, „Istorija Jugoslavijeu 20. veku“, 700 dinaraGeneral Veljko Antunović, „Kosovska bitka - velika srpska pobeda“, 600 dinaraOlivera Katarina, „Aristrokratsko stopalo“,

biografija, 400 dinaraMarko Vrbica „Dejan Stanković“,o životu i karijeri fudbalskog asa,800 dinaraKontakt: 064/1626-663

Istorijat

srpskih podela

Nedeljnik „Leskovački glasnik“

(1921-1941) najznačajniji je medij u

međuratnom periodu za podučje

Leskovca i njegove najšire okoline. U

situaciji kada je više od polovine

stanovništva nepismeno, tiraž ovog

glasila je dostizao i do 2.000

primeraka, što dovoljno govori o nje-

govom uticaju. Izašlo je oko 1.000

brojeva „Glasnika“ i skoro u svakombroju objavljena je barem po jedna

 vest o vlasotinačkom srezu. Mi smo

za ovu priliku odabrali sadržaje koji

bi mogli biti zanimljivi današnjem

čitaocu, s posebnim osvrtom na

komšijske trzavice između ekonom-

ski nadmoćnog Leskovca i tradi-

cionalnog Vlasotinca sa slavnom

ratničkom prošlošću.

strane 44–49

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

5/56

5Istorija 

Marko Murat je rođen u mestu Luka na ostrvuŠipanu, kod Dubrovnika 30. decembra 1864.Nižu i višu gimnaziju završio je u jezuitskomseminarijumu u Dubrovniku. Dane bezbrižnogdetinjstva i rane mladosti provodio je s drugo−

vima na Šipanu i u Dubrovniku. Godine 1887. odlazi u Minhenna studije slikarstva koje završava posle šest godina s radompod nazivom „Cveti u Dubrovniku“. Tokom boravka u Minhenuupoznao je Velimira Teodorovića, vanbračnog sina srpskogkneza Mihaila Obrenovića, koji je kao dobar poznavalac umet−nosti pomogao njegovo školovanje. Početkom 1894. godine

Murat dolazi u Beograd i biva postavljen na mesto nastavnika

crtanja u Prvoj muškoj gimnaziji. Iste godine priređuje i prvusamostalnu izložbu u prostorijama Građanske kasine, a 1898.i drugu vrlo zapaženu izložbu na istom mestu.

Uloga Marka Murata u razvoju umetničkog života u Beo−gradu na prelazu 19. u 20. vek nesumnjivo je velika. Bio je je−dan od osnivača društva umetnika „Lada” i redovno je izlagaona prvim izložbama ovog društva, a potom i društva srpskih ihrvatskih umetnika „Medulić”. Učesnik je jugoslovenskih umet−

ničkih izložbi do Prvog svetskog rata, a bio je i sekretar Odbo−ra za organizaciju umetničkih poslova u Srbiji i jugoslovenstvuod 1911. do 1913. godine. Takođe, jedan je od osnivačaUmetničko−zanatske škole u Beogradu i njen dugogodišnjiprofesor na predmetu „slikanje po prirodi”. Za vreme Prvogsvetskog rata bio je u Dubrovniku, gde je hapšen i proganjan(kao Srbin, katoličke veroispovesti) od austrijskih vlasti. U Be−ograd se vraća 1919. i učestvuje u osnivanju Udruženja likov−nih umetnika. Već naredne godine izabran je za člana Srpskekraljevske akademije. Potom je na predlog ministra prosveteKraljevine SHS, imenovan za upravnika novoosnovanog„Nadleštva za umjetnost i spomenike” u Dubrovniku kao glav−

ni konzervator umetničko−istorijskih spomenika Dubrovnika iokoline. Na tom mestu ostaće do odla−ska u penziju u proleće 1932. godine.Družio se s mnogim poznatim lično−stima iz kulturnog života Beograda,Dubrovnika i Zagreba, između ostalihs Urošem Predićem, Ðorđem Jova−novićem, Ristom i Betom Vukanović,Ivanom Meštrovićem, Bogdanom Po−povićem, A. G. Matošem, Lujom iIvom Vojnovićem... Slikao je najvišepejzaže iz Dubrovnika i njegove oko−line, a radio je i istorijske kompozicije

kao i portrete. Izlagao je i u inostran−stvu − u Sofiji, Minhenu, Parizu, Ri−mu, Beču, Londonu... Umro je u Du−brovniku, 14. oktobra 1944.

Slavica Danilović 

DECEMBARSKA DECA/Marko Murat 

Na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu 1900.godine, koja je na simboličan način nagovestilarađanje novog doba, našli su se brojni izlagači izcelog sveta prikazujući dostignuća u raznimoblastima i delatnostima. Među umetničkim de-lima u srpskom paviljonu izložbe jasno se, po ve-ličini i načinu slikanja, izdvajalo veliko platnomladog srpskog slikara iz Dubrovnika MarkaMurata (1864-1944) s temom „Dolazak cara

Dušana u Dubrovnik”. To je delo, u svakomslučaju, obeležilo njegov život

Srpski slikar iz Dubrovnika

 Bio je i učitelj crtanja kraljeviću Aleksandru Karađorđeviću, 1903/1904.

Težnja za oslobođenjemZa veliku istorijsku kompoziciju „Ulazak (Dolazak) cara Dušana u Dubrov−nik“ Marko Murat je dobio bronzanu plaketu na svetskoj izložbi u Parizu1900. godine. U ovaj rad umetnik je ugradio težnju za oslobođenjem Dubor−vnika od austrougarske vlasti. Sliku (dimenzija 320 x 500cm) poklonio je kra−lju Aleksandru Karađorđeviću, jer je želeo da, kako je zabeležio na jednommestu, „kralj srpski kad god prođe pored te slike seti se Dubrovnika koji čekaoslobođenje”. Krajem Prvog svetskog rata austrijske vlasti odnele su prili−kom povlačenja iz Beograda sliku sa sobom, ali je ona pronađena u Mađar−

skoj i vraćena 1922. godine, te smeštena u zgradu Novog dvora. Slika je pre−trpela izvesna oštećenja, pa je i Murat pozvan da dođe iz Dubrovnika i uradineophodne popravke. Po okončanju Drugog svetskog rata slika je predataNarodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalazi.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

6/56

KALENDAR/DECEMBAR

6   Istorija 

1. decembar 1925.U Londonu potpisan „Lokarnski spora−zum“. Na osnovu pregovora održanih od5. do 16. oktobra u Lokarnu u Švajcar−skoj, između Nemačke, s jedne strane i

Britanije, Francuske, Belgije, Poljske iČehoslovačke, s druge, čime su garanto−vane odredbe Versajskog mira i nepovre−divost novih granica u Evropi. Sporazum

 je odbacio Hitler zauzimanjem Rajnskeoblasti 1936 − do tada demilitarizovane.

2. decembar 1814.Umro francuskipisac DonasjenAlfons Fransoade Sad, poznat

kao Markiz deSad. Bio ječuven po ras−kalašnom živo−tu i raznim na−stranostima, pa

 je od njegovogprezimena sko−

van termin sadizam. Manje je poznatanjegova politička uloga, bio je veliki prista−lica revolucije i krajnje isključivi neprijateljhrišćanstva. Francuski car Napoleon I na−redio je da ga zatvore u šarantonsku bol−

nicu kao duševno obolelog. Najpoznatijadela su mu romani „Justina“, „Žilijeta“i„120 dana Sodome“.

3. decembar 1869.Rođen srpski pravni stručnjak SlobodanJovanović, profesor univerziteta, pred−sednik vlade Kraljevine Jugoslavije,predsednik Srpske kraljevske akademi−

 je. Jovanović je najznačajniji srpski prav−ni pisac i teoretičar države u 20. veku.Njegovi istoriografski radovi takođe su

neprevaziđeni. Posle Drugog svetskograta osuđen je u odsustvu na 20 godinarobije, kao „ratni zločinac“ na procesuDraži Mihailoviću i do kraja života ostao

 je u emigraciji u Britaniji. Smatran je jed−nim od najvećih svetskih autoriteta uoblasti teorije ustavnog prava.

4. decembar 1841.

U Beogradu u „Pozorištu na Ðumruku“održana prva predstava − izvedena dra−ma Jovana Sterije Popovića „Smrt Stefa−na Dečanskog“. Pozorište je organizo−vao srpski režiser, scenograf, glumac,

pisac i prosvetni radnik Atanasije Nikolić.Pozorište na Ðumruku se održalo samogodinu dana.

5. decembar 1929.Stvorena „Viteška organizacija SokoKraljevine Jugoslavije“. U novostvorenunacionalnu sokolsku organizaciju Jugo−slavije utopljena su prethodno ukinutadruštva „Jugoslovenski soko“, „Hrvatskisoko“, „Orao“ i „Srpski soko“.

6. decembar 1917.U sudaru francuskog broda „Mon Blan“natovarenog eksplozivom, uključujući5.000 tona TNT, s belgijskim brodom„Imo“ u luci grada Halifaks u Kanadi, po−ginulo više od 1.500 ljudi, oko 8.000 ra−njeno i veliki deo grada je razoren.

7. decembar 1890.

Rođen srpskipisac i bota−ničar Stevan

Jakovljević,profesor Uni−verziteta uBeogradu irektor od1945. do1950. Završio

 je Filozofskifakultet u Be−ogradu. Kao

oficir srpske vojske borio se u Prvomsvetskom ratu, a u Drugom svetskom ra−

tu bio je u italijanskim i nemačkim zaro−bljeničkim logorima. Književno ime i po−pularnost stekao je romanom „Srpska tri−logija“ koji čine „Devetsto četrnaesta“,„Pod Krstom“ i „Kapija slobode“. Pisao iromane („Smena generacija“, „Velika za−buna“, „Likovi u senci“) i dela iz botanike(„Studije o biljnom svetu Prespanskog je−zera“, „Makrofitska vegetacija Ohridskog

 jezera“, „Sistematika lekovitog bilja“).

8. decembar 2000.Porota u Tenesiju zaključila da ubistvo

američkog borca za ljudska pravaafričkog porekla Martina Lutera Kinga32 godine ranije nije akt atentatora poje−dinca, kako glasi zvanična verzija, većrezultat zavere.

9. decembar 1961.

Afrička država Tanganjika stekla nezavi−snost u okviru Britanskog komonvelta, spremijerom Džulijusom Njerereom, aistog dana 1962. postala republika.Ubrzo − 1964. Tanganjika će sa sused−

nim Zanzibarom obrazovati Tanzaniju.

10. decembar 1868.Prvi semafori za regulisanje saobraćajau svetu počeli da rade u Londonu, na tr−gu ispred zgrade parlamenta.

11. decembar 1931.Usvojen Vestminsterski statut, premakojem su dominioni Velike Britanije ste−kli potpunu zakonodavnu nezavisnost.Dominioni su bili teritorije u sastavu Bri−tanske imperije s najvećim nivoom sa−

mostalnosti, poput Kanade, Australije,Novog Zelanda.

12. decembar 1896.

Srpsko učiteljsko društvo osnovalo uBeogradu Školski muzej, kasnije nazvanPedagoški muzej.

13. decembar 1816.

Rođen nemačkiindustrijalac ip r o n a l a z a čErnst Verner fonSimens, koji je strojicom braće

osnovao gigant−sku kompaniju„Simens“. Pro−našao je 1846.telegraf s kazalj−

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

7/56

DECEMBAR/KALENDAR

kom, 1866. dinamo−mašinu, a 1879.električni tramvaj.

14. decembar 1911.Norveški istraživač Rual Amundsen po−

stao prvi čovek koji je stigao na Južnipol, pretekavši konkurenta, engleskogpolarnog istraživača Roberta Skota, koji

 je na Južni pol stigao 18. januara 1912.

15. decembar 1801.Dahije ubile beogradskog valiju HadžiMustafa pašu i potom zavele strahovla−du u Beogradskom pašaluku, što je1804. izazvalo Prvi srpski ustanak.

16. decembar 1773.

Nezadovoljna visokim uvoznim carina−ma i britanskom kolonijalnom vlašću,grupa američkih kolonista, obučena po−put Indijanaca, pobacala u bostonskojluci u more sanduke čaja s jednog bri−tanskog broda. Taj događaj, kasnije na−zvan „Bostonska čajanka“, nagovestio jeRat za nezavisnost SAD, započet 1775.

17. decembar 1894.U Beogradu Lovačko udruženje doneloprva lovačka pravila u Srbiji, kako bi bilaočuvana korisna divljač i potpomognuto

„umnožavanje blagorodne divljači“.

18. decembar 1940.Tajnim planom pod šifrom „OperacijaBarbarosa“, vođa Nemačke Adolf Hitlernaredio u Drugom svetskom ratu Gene−ralštabu nemačke armije da pripremi in−vaziju na Rusiju.

19. decembar 1793.

Francuski general Napoleon Bonapartaizvojevao prvu značajnu vojnu pobedu,potukavši Engleze i zauzevši Tulon, što

 je bio njegov prvi korak ka preuzimanjuapsolutne vlasti u Francuskoj 1799.

20. decembar 1860.Južna Karolina se prva od 11 južnih ro−bovlasničkih država otcepila od SAD,što je bio uvod u četvorogodišnji Ame−rički građanski rat započet 1861.

21. decembar 1375.

Umro italijanski pisac Ðovani Bokačo,autor zbirke od 100 novela − „Dekame−ron“, remek−dela italijanske proze. Na todelo, u osnovi antiklerikalno, oslanjali suse kasnije Molijer, Šekspir, pa i Držić.Napisao je i niz književnih dela u duhu

tradicije srednjovekovnog viteškog ro−mana i više mitološko−alegorijskih rado−va.

22. decembar 1988.Južna Afrika, Kuba i Angola potpisale uUN sporazum kojim je Namibija, posled−nja kolonija u Africi dobila nezavisnost.Ta bivša nemačka kolonija, od Prvogsvetskog rata bila je pod upravom JužneAfrike.

23. decembar 1943.Vrhovna komanda savezničkih snaga zaSredozemlje i Nacionalni komitet oslo−bođenja Jugoslavije postigli u Drugomsvetskom ratu sporazum o prihvatanju

 jugoslovenskih izbeglica. Dogovoreno jenjihovo prebacivanje u severnu Afriku ina Sinaj.

24. decembar 1818.

Rođen engle−ski fizičar

Džejms Pre−skot Džul, po−znat po zako−nu o toplotikoji razvijastruja u pro−vodniku i poeksperimen−talnom od−ređivanju me−

haničkog ekvivalenta toplote. Njemu učast međunarodna merna jedinica zaenergiju, rad i količinu toplote nazvana

 je „džul“ (oznaka J). Termodinamičkiproces pretvaranja toplotne energije umehaničku, na osnovu kojeg rade turbo−mlazni avioni, nazvan je „Džulov ciklus“.

25. decembar 1914.U Prvom svetskom ratu na Zapadnomfrontu stupilo na snagu legendarno ne−zvanično „božićno primirje“ kada je grupabritanskih i nemačkih vojnika obustavila

paljbu, izašla iz rovova i susrela se naničijoj zemlji između zaraćenih strana.

26. decembar 1871.Izašao prvi srpski teatarski list „Pozo−rište“, pokrenut od strane Srpskog na−rodnog pozorišta u Novom Sadu (osno−vano 1861). List je, s povremenim preki−dima, izlazio do 1908.

27. decembar 1941.Sporazumom da bugarska fašistička ar−

mija okupira delove Nedićeve Srbije, uSofiji su u Drugom svetskom ratu za−vršeni nemačko−bugarski pregovori. Bu−garske okupatorske trupe su na osnovutog sporazuma ubrzo zaposele niški,moravski, kruševački i zaječarski okrugkako bi pomogle nemačkim okupacio−nim trupama.

28. decembar 1908.U zemljotresu koji je razorio Mesinu,drugi najveći grad na italijanskom ostrvuSiciliji, poginulo više od 82.000 ljudi.

29. decembar 1753.

U Petrovaradinu otvorena prva pošta. Uto vreme na prostorima monarhije Hab−

zburga bilo je oko 50 poštanskih stani−ca. Petrovaradinska pošta opsluživala jeobe obale Dunava, dakle i Novi Sad.Garnizon u Petrovaradinu bio je tada je−dan od najvećih u habzburškum zemlja−ma.

30. decembar 1915.Nemačka podmornica torpedovala kodKrita u Prvom svetskom ratu britanskiputnički brod „Persija“, usmrtivši 330 od501 putnika i člana posade.

31. decembar 1968.Supersonični sovjetski putnički avion„TU−144“ obavio prvi let, nekoliko mese−ci pre britansko−francuske supersoničneletelice „konkord“.

7Istorija 

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

8/56

BORBA ZA VLAST

8   Istorija 

Istorija je puna neočekivanih obrta i neispunjenih težnji,pobednika i gubitnika. Sudbinom, ponekad i nepred−viđeni likovi iskoče iz senke i postanu glavni akteri do−gađaja u kojima su, očekivano, trebalo da budu samo po−smatrači ili sporedni učesnici. U mnogim dinastijama kru−

na dođe na neplaniranu glavu, mnoge bitke dobiju zamenici.Tako je rodonačelnik dinastije Karađorđević mogao da ne bu−de ustanički vođa (izabran tek u trećem izboru jer su to odbiliStanoje Glavaš i Teodosije Marićević); Aleksandar Ujedinitelj

 je na presto stigao po abdikaciji prvog prestolonaslednika, sta−rijeg brata Ðorđa…

I knez Mihailo je iz senke došao na presto – na mesto

teško bolesnog brata Milana, koji je kneževao samo dvadese−tak dana do smrti (od 13. jula do 8. juna 1839) ne navršivši ni20 godina života, a ni mladi Mihailo (1823) se nije dugo nak−neževao jer je, u seriji dinastičkih prevrata, 25. avgusta 1842.morao da prepusti presto knezu Aleksandru, Karađorđevom

sinu. Tokom boravka u Evropi, gde je sticao obrazovanje i is−kustvo, 1853. godine sklopio je brak sa osam godina mlađommađarskom groficom Julijom Hunjadi. Sticajem okolnosti, 18godina kasnije, posle smrti svog oca Miloša Velikog, vratio sena presto 14. septembra 1860. godine.

Iste godine, u tadašnjoj drugoj srpskoj državi, Crnoj Gori,na presto je došao Nikola Petrović, dvadesetogodišnji sin voj−vode Mirka Petrovića Njegoša, starijeg brata crnogorskogknjaza Danila, Njegoševog naslednika. Sticajem okolnosti,sudbine ove tri dinastije (Karađorđevići, Obrenovići i Petrovići)ubrzo će se pretvoriti u skoro nerazmrsiv koloplet spajanja isukoba, često kvašen krvlju. U dinastičkim intrigama i surovim

prevratima, uveliko su imala učešća još tri carska dvora: bečki,ruski i rimski. Nikola Petrović, što se potomstva tiče, s knegi−njom Milenom, nije „sedeo skrštenih ruku“ – deca su stizalakao sa trake: Zorka (1964), Milica (1866), Anastasija (1868),Danilo (1871), Jelena (1873), Ana (1874), Sofija (1876), Mirko

KnjazNikola

nesuđeni srpski 

 vladarKako je tajnim ugovorom iz 1866. godine bilo predviđeno da u slučaju da srpski knez Mihailokonačno bude bez poroda na srpski presto dođe knjaz Nikola, s tim da Crnu Goru prisajediniSrbiji, ali i šta bi se desilo ukoliko srpski knez dobije naslednika. Međutim, posle ubistva kne-za Mihaila u Topčideru 1868. godine, ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac, na srpskipresto dovodi maloletnog Milana Obrenovića, a tajni ugovor ostaje mrtvo slovo na papiru

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

9/56

(1879), Ksenija (1881), Vjera (1887) iPetar − jedanaestoro potomaka.

Na drugoj strani, ni u izgnanstvu, gdesu ispočetka živeli kraj Dunava, ni kaokneževski par, Mihailo i Julija nisu poda−

reni porodom. Što zbog te činjenice, štozbog tajne vanbračne veze s KarlomArenbergom (koja je započela još 1862,u vreme Julijinog „lečenja“ po evropskimbanjama), njihov brak je raskinut spora−zumno 18. novembra 1865, i Julija sekonačno vratila u Austrougarsku. Kolalesu glasine da knez boluje od veneričnebolesti, i da je on „krivac“ za izostanakporoda, ali Julija ni u drugom braku saprincom Karlom od Arenberga nije rodi−la. Srbija se, dakle, uz mnogo drugih

teških okolnosti, suočavala i sa na−sleđem prestola, i to je, svakako, priti−skalo kneza Mihaila.

Pravo Petrovića na prestoVođen time, a oba vladara su bila svesna opadanja turske

moći i skorih prilika koje bi mogle doneti potpuno oslobođenjeuz zajedničku borbu, on je sledeće, 1866. godine, posle dugo−trajnih pregovora, 23. septembra sklopioTajni ugovor sa knjazom Nikolom (potpisaoga je i senator Petar Vukotić), kojim je pred−viđeno da u slučaju da srpski knez Mihailokonačno bude bez poroda na srpski presto

dođe knjaz Nikola, s tim da Crnu Goru prisa− jedini Srbiji, i tim činom je u borbu za srpskipresto uveo treću dinastiju. U ugovoru sekaže i da „u slučaju uspeha (rađanja nasled−nika kneza Mihaila), knjaz Crne Gore pri−družiće Crnu Goru srpskoj državi i priznatiknjaza Mihaila za vladaoca, a on će (knjazNikola) imati tada sjajno položenje u tojdržavi, i njegova porodica – zadržaće se sa−dašnjem knjazu Crne Gore rang princa vla−dajuće porodice i mesto prvo posle knjaza iprinca naslednika kako bi bilo i spominjanje

imena po prilikama.Knjaz Nikola se, potpisujući ovaj tajniugovor, vodio dvema činjenicama – uvere−njem da će srpski presto ipak ostati jalov ičinjenicom da su Petrovići bili već duže oddva veka na vlasti u drugoj srpskoj državi te imaju više prava napresto od „skorojevićkih“ dinastija Karađorđevića i Obrenovića.

Ponižen i rastrzan zbog Julijinog neverstva, koje je praćenoi optužbama o njenoj špijunaži, gubitnik u intimnoj drami, Mihai−lo se polako prepuštao prilici za utehu − na nesreću, bliskojrođaci Katarini Konstantinović. Još kao mladić, Mihailo je, posvedočenjima iz tog doba, bio na ivici incesta s njenom majkom(tada devojkom i jednom od najobrazovanijih Srpkinja, Ankom,

ćerkom njegovog rođenog strica Jevrema Obrenovića, dakle,vezom u drugom kolenu). Sada je Anka, u međuvremenu osta−la udovica, i sama svesno gurala svoju kćer u ruke Mihaila videći

 je kao vladarku. Tako se lepa sestričina (kako je savremeniciopisuju − mada se o njenoj lepoti iz današnje perspektive može

i drugačije suditi) verila za svog ujaka, i došlo bi do svadbe, upr−kos mnogim protivljenjima, da 10. juna 1868. godine u Topčider−skom parku Mihailo nije pao ustreljen od zaverenika (pala je i se−stra − tašta Anka); Katarina i pratilac Svetozar (sin Ilije) Ga−

rašanin su ranjeni; služitelj Mita, i Tomanija,žena Jevrema Obrenovića, majka Anke i ba−ka Katarine su pobegli. Atentatori − Ðorđe iKosta Radovanović, Lazar Marić i StanojeRogić su brzo pohvatani, istog popodneva

osuđeni zajedno s Pavlom Radovanovićem i još dva zaverenika i preko noći streljani.Ipak, kao glavni organizator zavere optužen

 je knez Aleksandar Karađorđević u izgnan−stvu. Sudio mu je sud u Pešti, tokom tri godi−ne, i osudio ga na osam godina zatvora, ali

 je Vrhovni sud poništio presudu.Sada je bila prilika da knjaz Nikola

ostvari svoju nameru dolaska na srpski pre−sto, koji mu je potvrđivao i tajni ugovor − jav−nost u Srbiji, zgrožena ubistvom kneza Mi−haila nije želela novi povratak Ka−

rađorđevića, a Obrenovići su bili bez na−slednika – mada je i podrška vlasti bila nanjihovoj strani. Još se telo Mihaila nije niohladilo, a Ilija Garašanin je (iako nije bioviše predsednik vlade) sazvao ministarsku

sednicu i odmah proglasio srpski presto „upražnjenim“. Zani−mljiv je i podatak da se stari Garašanin sreo u Topčideru s kne−zom Mihailom nepun sat pre atentata i odbio njegovu molbu dazajedno prošetaju.

Debeli dečak - novi vladarU centar zbivanja ulazi novi presudni lik, pukovnik Milivoje

Petrović Blaznavac, ministar vojske. Pozivajući se na Zakon o

nasleđu iz 1859. (tada je Miloš Veliki još živeo, ali se slutilo o iz−ostanku Mihailovog naslednika), koji je dozvoljavao mogućnostnasleđa od linija Jevrema i Jovana Obrenovića – Blaznavac jeu noći 10/11. juna proglasio maloletnog Milana Obrenovića (si−na Jevremovog sina Miloša), i položio u njegovo ime zakletvu.

BORBA ZA VLAST

9Istorija 

Tajni ugovor između kneza Mihaila i kneza Nikole iz 1866.

Srpski knez Mihailo Obrenović od 1839. do 1842. i od 1860.

 do 1868.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

10/56

10   Istorija 

Istovremeno, on počinje široku akciju stvaranja podrške za svojčin, pa već 15. juna u štampi objavljuje kliktave telegrame iz ce−le Srbije. U pratnji ministra Ristića, 23. juna 1868 iz Pariza je vo−zom, pred postrojenu vojsku i vladu, stigao debeli dečak u iz−gužvanoj i neurednoj odeći – novi vladar Srbije. I dok Blaznavacsvim silama nastoji da se ustoliči za prvog namesnika (nezva−ničnog vladara Srbije – mada je na ministarskoj sednici već bioimenovan namesnik Marinović) iz carskog ruskog dvora, kojizna za tajni ugovor, stiže nota kojom se indirektno sugeriše danaslednik prestola bude knjaz Nikola (knez Aleksandar je biovan ruskih kombinacija u tom trenutku).

No, još uvek uticajna Turska je protiv ovakvog rešenja, ko− je bi dovelo do stvaranja snažnije srpske države sa izlazom namore, i traži da se za kneza postavi „domorodac“, atom se stavu snažno pridružuju Austrija i Francu−ska, zvanično proklamujući stav da je to „unu−trašnja stvar Srbije“ znajući da će „Srbija zakneza izabrati Srbina“.

Tako je tajni ugovor postao mrtvo slovo napapiru i izgubio na svojoj važnosti, a Blazna−vac, za koga se govorilo da je vanbračni sinMiloša Velikog, nekada udarna pesnica Ka−rađorđevića, tim činom je produžio vlast dina−

sije Obrenović za još 35 godina. I dok je, poondašnjim svedočenjima, četrnaestogodišnjipunački Milan ganjao vrapce po dvorskom dvo−rištu, skupština je uz Ristića i Gavrilovića opkolje−na vojskom, za prvog namesnika proglasilaBlaznavca. Mladi knez Milan, čiji su se vaspi−tači brzo smenjivali, a često je bio pod utica−

 jem raskalašnih dvorskih oficira, bio je i metaisceniranog bombaškog atentata na putu kapozorištu, kao upozorenja da se drži skuta namesnika; na je−sen, mladi knez je umalo žrtva bizarnog atentata (u klozetu ko−

 ji se ruši). Upozoravan od brojnih brižnika na opasnost od Bla−znavca (i na njegovu moguću nameru da preotme kneževsku

krunu, jer je i u njemu navodno Miloševa krv; u međuvremenuse oženio Ankom Konstantinović, nesuđenom kneginjom kne−za Mihaila), mladi knez postaje svedok vesti da je Blaznavaciznenada umro, ugušen čepovima gnojne angine. Od 22. av−gusta 1872. počinje nesmetana bahata vladavina kneza Mila−

na, začinjena bludničenjem, kockom, in−trigama i ponekim ubistvom (JevremaMarkovića, npr. 1878, čija je žena Jelenaizvela neuspeli atentat na Milana oktobra1882). Nepunih 10 godina kasnije (22.

februara) Milan se proglasio za kralja.

Milan znao za konkurencijuIako je mladog Petra Karađorđevića

(koga je posprdno zvao „Perica“) sma−trao za glavnog konkurenta za srpskipresto i slao i atentatore u vreme ratova−nja princa Petra u BiH, Milan nije zabora−vljao ni opasnost od knjaza Nikole. Lično

 je finansirao knjigu „Nekoliko krvavih sli−ka iz albuma Petrović−Njegoševog do−ma“ od 320 stranica, štampanu u nekoli−

ko hiljada primeraka, ali mu ni knjaz Ni−kola (koji se bavio i književnim radom −najpoznatije delo „Balkanska carica“) nije ostajao dužan, te jeu Pančevu štampao knjigu koja je najružnije govorila o Milanu,a bilo je još takvih brošura… Pritom, dinastije Petrovića i Ka−rađorđevića su bile u čvrstim vezama s ruskim dvorom, a Mi−lan se okretao bečkom − čak je i sina poslao tamo na vaspita−vanje i školovanje.

Uprkos činjenici da su ga obaveštajne službe Zapada podolasku na presto okarakterisale kao slabog i beskarakternogčoveka sumnjive inteligencije, tokom svoje poluvekovne vla−davine knjaz Nikola je izrastao u respektabilnog i lukavogdržavnika, koji je za sobom imao uspehe na svim poljima, što

 je njegovu težnju da bude vladar svih Srba činilo većom i real−nijom. Jedino što ga je činilo nesrećnim – sinove je smatrao

nedoraslim, ali se treba podsetiti činjenice da se i samu mladosti činio takvim.

Da li je veridba i venčanje Petra Karađorđevićas najstarijom ćerkom knjaza Nikole Zorkom bilasolidarnost dveju dinastija protiv Milana Obre−novića (kako je on video), ili je to još jedan po−kušaj knjaza Nikole da se posredno, preko ze−ta Petra, domogne i srpskog prestola − ostajesudu istorije (drugu od svojih kćeri, prelepu istasitu Jelenu udomio je na rimskom dvoru, za

niskog i komičnog Umberta). Tim pre, što je ru−ski car još 1869. knjaza Nikolu darivao sabljomod zlata i dragog kamenja, koja je nekada pripa−

dala Nemanjićima, odnosno Urošu Drugom, što jeknjaz shvatio kao znak izabranog vođe Srba.Činjenica je da je knjaz Nikola insistirao da sePetar odrekne srpskog prestola, kako se višene bi prolivala srpska krv i da je srpskom mini−stru Mijatoviću predložio da kralj Milan bude

kum. Kralj Milan (koji je i ranije odbio Petrovo pismo o pomire−nju dinastija), zgranuto je odbio ovu mogućnost otpisavši daizmeđu Beograda i Cetinja nisu mogući bilo kakvi dobri odnosi.Odricanje od prestola Petra Karađorđevića je u stvari imalo za

cilj mogućnost ustoličenja Nikole u pogodnom trenutku i to jeizmeđu generacijski bliskih tasta i zeta (Petar je bio mlađi samočetiri godine) bilo jedno od semena razdora.

U strahu za krunu, Milan se sve više okreće Beču, ali kra−ljica Natalija, Ruskinja, svom snagom se protivi učvršćivanju

BORBA ZA VLAST

 Krunisanje kralja Nikole i proglašenje Kraljevine Crne Gore,

Cetinje 1911.

 Mladi Milan Obrenović doveden je na srpski presto posle ubistva

 Mihaila Obrenovića 1868.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

11/56

veza s Bečom, koje su mogle Srbiju da odvedu pod bečkookrilje, što je uz ostale okolnosti, dovelo do Milanove abdika−cije i dolaska maloletnog Aleksandra na presto. Knjaz Nikola,sa čijeg je dvora u međuvremenu, nakon smrti Zorke podsumnjivim okolnostima, otišao Petar Karađorđević s decom,

dolazi u posetu mladom kralju Alaksandru, i činilo se da suodnosi dve države i dve dinastije konačno na putu ozdravlje−nja. Čak je kralj Aleksandar poslao prosce za Nikolinu kćerKseniju, ali su je na dvoru obukli kao šiparicu koja nije stasa−la za udaju. Tako je knjaz Nikola izbegao da mu se „unučićituku oko prestola“, ali su posle toga odnosi dva dvora postalii gori nego što su ranije bili.

Strane sile pospešuju zavaduKnjaz Nikola je i dalje, svom snagom i sredstvima, po−

kušavao da se domogne sveukupnog srpskog prestola. U po−seti Engleskoj 1898, tražio je podršku o dodeli malog dela Her−

cegovine s Manastirom Mi−leševa u kojem je bio grob Sve−tog Save, što bi mu omogućilo ititulu „herceg Sv. Save“, što biopet u budućnosti, moglo dapreraste u „herceg od Hercego−vine“, jer je želja Nikole bila daproširi državu. Iste godine, 24.

 juna, o čemu piše i budim−peštanski „Orszagos Hirijap“,knjaz Nikola je sklopio novi tajniugovor s bugarskim knezomFerdinandom. U tom ugovoru

stoji da će Bugarska pomoći Ni−koli da zbaci srpsku dinastiju svlasti (čak i vojskom) i pomogneujedinjenje Crne Gore, Srbije iHercegovine u jednu državu, načijem bi prestolu bio Nikola.

Nakon majskog prevrata1903, u kome su Apis i zavere−nici ubili kraljevski par Obreno−vića, na presto je došao Nikolinzet Petar. Odnosi tasta i zetasu bili tako pogoršani da je Ni−

kola izostao s pompeznog pro−glašenja Petra Prvog za kralja.Tim činom, Nikolin unuk, daklei Nikolina krv, Ðorđe, postao jeprestolonaslednik. „Ðorđe jemoja krv“, govorio je njegovotac Petar često, „a u Aleksan−dru teče krv njegovog crnogor−skog dede“. Sticajem poznatihokolnosti, kruna je 15. marta 1909 umesto na glavu Ðorđa,dospela na glavu mlađeg Aleksandra. Tako se jedino možesmatrati posredno ispunjenje Nikoline želje. Sledeće 1910.knjaz Nikola se, uprkos protivljenju srpske vlasti, i sam progla−

sio za kralja. Time se ponovo izjednačio na startnoj poziciji zasrpski presto i titulom. Na njegovo proglašenje sada nijedošao Petar. Ne može se izostaviti činjenica da su mnogestrane sile uticale na loš odnos dva dvora pospešujući zava−du i tako umanjujući opasnost od srpskog ujedinjenja, koje bi

imalo nesagledive posledice, pre svega po bečki dvor. Išlo sedotle da su iscenirani atentati (bombe na Cetinju, suđenje cr−nogorskim studentima koji su studirali u Beogradu i bili opa−snost po knjaza Nikolu zbog traženja ustava).

Balkanski ratovi i Veliki rat, u kojima su dve zemlje bile

čvrste vojne saveznice, nije mnogo učinio da se odnosiizmeđu dva dvora poprave − kralj Petar nije hteo da čuje da upovlačenju ka moru prođe kroz Podgoricu, a regent Aleksan−dar i Pašić su sve činili da crnogorska vojska ne pođe njiho−vim tragom, jer su znali da pobednik kasnije uzima sve.

Konačno, Veliki rat 1914. doneo je rasplet, bar što se di−nastije Petrović tiče: nakon poraza i okupacije, kralj Nikola

 je 1916. izbegao u Francusku. Srpske vlasti su izabrale naj−bolji mogući način za njegov nadzor − nesuđenoj srpskojkneginji Kseniji podmetnuli su šarmantnog diplomatu. UNej, pokraj Pariza, gde je Nikola izbegao s većinom vlade,ali bez vojske (što znači − i bez snage), odlazili su srpski

pregovarači − čak i vojvodaŽivojin Mišić − nuđena mu jekraljevska apanaža od Srbi−

 je, ali je knjaz Nikola pona−vljao samo jedno: federacija.Čak je, po nekim izvorima,bio spreman i na republiku,ukoliko bi je slobodno izabra−na skupština nakon rata pro−glasila. Već sledeće godine,sticajem okolnosti je izbačeni iz ruskog sedla − Oktobar−skom revolucijom. Nestanak

carske podrške Rusije (mno−gi su ga zvali ruskim konzu−lom na Balkanu), i pobedesrpske vojske uz pomoć sa−veznika i snažna pozicija Ka−rađorđevića, ugasila mu jeposlednje nade − konačno,26. novembra 1918. Skupšti−na Crne Gore optužila ga jeza izdaju i oduzela mu presto(neki savremeni crnogorskiistoričari čin prisajedinjenja

Crne Gore novoj Kraljevinikvalifikuju kao „okupaciju ianeksiju od strane Srbije“).Svrgnuti knjaz Nikola je umrou izgnanstvu, 2. marta 1921.u Antibu, primorskom gradićuna francuskom Sredozemlju,12 kilometara od Kana. Sa−mo 144 dana kasnije, 16. av−

gusta, umro je i njegov zet, Petar Prvi Karađorđević Oslo−bodilac. Kralj Nikola je sahranjen u San Remu u ruskoj cr−kvi, u državi svoga zeta, a 1989. njegove kosti su prenete uĆipursku kapelicu na Cetinju. Pokušaji njegove kćeri Jele−

ne Savojske da u vreme italijanske okupacije oživi crnogor−sku kraljevsku krunu nisu urodili plodom: njen bratanac Mi−hailo je to odbio, a isto je učinio i ruski princ Roman Roma−nov, kome je takođe uputila ponudu.

Radiša Dragićević 

11Istorija 

BORBA ZA VLAST

 Nikola I Petrović Njegoš, knjaz Crne Gore od 1860. do 1910, kralj od 1910. do 1918.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

12/56

SLAVNA PROŠLOST

12   Istorija 

Ustanak u Bosni 1875−1878, prvi je „veći, snažni−

 ji, samostalniji i nacional−niji pokret srpskog narodaza slobodu i nezavisnost u

Bosni, koji je s vremenom prerastao u

nacionalnu revoluciju, u pravom smislureči“ (Milorad Ekmečić). Kao i svakadruga nacionalna revolucija, tako je i re−volucija 1875−1878, tvrdi Ekmečić, imalaza pretpostavku određenu društvenu

zrelost naroda koji je nosi. A cilj narodai njegovih vođa, bio je, pre svega, raza−ranje osmanskog feudalizma i usposta−vljanje slobodnog nacionalnog društva.Svetska istoriografija čitavo Istočno pita−nje radije sagledava u širem kontekstu

rusko−turskih odnosa, pri čemu ustanakbosanskih Srba predstavlja izolovanistorijski događaj. Međutim, za zavičajnui nacionalnu istoriju ustanak predstavljaloci communes moderne srpske istorio−

grafije. Sa stanovišta srpske istorijskenauke, ustanak predstavlja prvi značaj−niji pokret srpskog naroda u Bosni oddolaska Osmanlija u 16. veku na oveprostore. Ranije, u periodima stabilnijeosmanske vlasti, srpski pokret u Bosni

može se posmatrati jedino kroz haj−dučko delovanje.

Srpski ustanak u Bosni, raširen odVučjak planine na istoku do Une na za−padu, i od Save na severu do Prolog pla−

Petar Karađorđević (Mrkonjić)

u bosansko-hercegovačkomustanku

Naredne godine biće 140 godina od početkasrpskog ustanka u Bosni i Hercegovini (1875–

1878), koji je u savremenoj srpskoj istoriogra-fiji doživljavan i kao kopija dva srpska ustanka,odnosno Srpske revolucije od 1804. do 1815.godine. Istoriografija je dala ocenu o čitavompokretu, poznatijem u literaturi kao Velikaistočna kriza i koja je okončana dogovorom ve-likih sila na Berlinskim kongresu 1878. godine.Istina je da je ustanak doživeo poraz, ali je odznačaja za bosanske Srbe, budući da jeokončao viševekovnu osmansku vlast u Bosni.

Ipak, umesto jednog, stigao je drugi strani vla-dar. Osmansku je zamenila austrougarska vlast. Ovaj ustanak, iako vođen u vreme vlada- vine Obrenovića u Srbiji i podržavan od ta-dašnjih srpskih vlasti, imao je kao učesnika ijednog značajnog predstavnika dinastije Ka-rađorđevića - kneževića Petra, Karađorđevogunuka, koji će tom prilikom steći iskustva kojaće mu biti od značaja po dolasku na srpski troni kada bude predvodio srpsku vojsku. Kao što

je poznato, Petar I Karađorđević, od 1903. do1918. bio je kralj Srbije, a od 1918. do 1921.kralj Srba, Hrvata i Slovenaca.

 Petar Karađorđević kao Petar Mrkonjić

u bosansko−hrcegovačkomustanku

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

13/56

nine na jugu, čine dva samostalna ustanička pokreta. Prvi, usevernoj Bosni, rasplamsao se na nekoliko mesta: Ćorkovača,Brezovača, Kozara, Lijevče, Motajica, Vučjak. Nezavisno odsevera Bosne, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije delovao jeustanički pokret sa središtem u Crnim Potocima. Većina usta−ničkih starešina imala je hajdučku prošlost. Ostoja JanjetovićKormanoš poznat je još kao hajduk 1870. i 1871. na širem pla−

ninskom prostoru Kozare, Prosare i Lijevča polja. Kako je umladosti bio kormanoš na lađi Joce Mihajlovića prozvaše gaKormanoš. Trvenja srpskih hajdučkih četa s muslimanskim be−govima u severnoj Bosni bila su predigra čitavog ustaničkogpokreta. Ostoja Janjetović Kormanoš tokom 1872. uglavnomatakuje na bogatije muslimane.

Međutim, već tokom 1874. zapaženo je pojačano teranjehajduka, naročito okupljenih oko Kormanoša, koji je osim haj−dučije, iskazivao sve više političkog smisla. Jedno njegovo de−lovanje upereno protiv lokalnih muslimana upalilo je ustaničkuvatru u čitavoj severnoj Bosni. On je 2. jula 1875. ubio zlikov−ca Hadži Aliju u Miloševu Brdu, što je navelo veliki broj srpskih

seljaka da popale brojne muslimanske čardake ispod Kozare,a zaptije (upravnici oblasti, nap. ured.) da 14. i 15. avgusta1875. započnu hajku na uglednije ljude iz Svinjara i Miloševabrda. Pomoć u zbrinjavanju i naoružavanju Kormanoševedružine dolazila je od Kirila Hadžića. Ovog kaluđera Manasti−ra Moštanica, rodom iz Januzovaca kod Podgradaca, u obez−beđenju oružja pomagali su Karajzovčani pop Popović i Ru−vim Bubnjević, sveštenici iz Podgradaca, kao i mladi hajdukJovo Mitraković iz Gradiške.

Početak ustanka u Bosni, prema Miloradu Ekmečiću, vezan je za tri osnovna činioca: vesti o ustanku u Hercegovini, po−većanje zakupa jedne desetine i hapšenje uglednijih seljaka odstrane zaptija. U jednom svom proglasu ustanici iz Kozare pri−

zanaju da je podsticanje akcije dolazilo sa strane, pre svega izHercegovine za ustanike u Bosni da se, kako kažu, „i oružja irata s Turcima late“.

Povećanje zakupa desetine, osnovni egzistencijalni motivza otpočinjanje ranijih pokreta, predstavlja snažnu inspiraciju i

za ovaj ustanak. Takođe hapšenje uglednih seljaka, srpskihknezova i opštinara, kao i trgovaca iz Banjaluke i Gradiške za−palilo je fitilj, koji turska vlast nije mogla da ugasi pune tri go−dine, od Preobraženja 1875. do Preobraženja 1878. godine.

Kraljević Petar Karađorđević, koji će se u bosanskomustanku pojaviti kao Petar Mrkonjić, pre ustanka živeo je uFrancuskoj. Po svršenoj višoj vojnoj školi, kao učesnik francu−

sko−nemačkog rata i pripadnik XV francuskog korpusa, Petar

SLAVNA PROŠLOST

Istorija   13

 Petar Mrkonjić među ustanicima na gori Ćorkovači, autor slike Špiro Boćarić 

 Petar Petrović Pecija, jedan od ustaničkih vođa

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

14/56

14   Istorija 

„Kara“, kako su ga zvali Francuzi, dokazao se izuzetnom hra−brošću u bitkama kod Orleana i Vilerseksela, 9. januara 1871.Nakon rata odlikovan je ordenom Legije časti. U tom ratu bio

 je čak i zarobljen, ali je uspeo da pobegne. On je najpre došaou Zagreb kod trgovca Ilije Guteše, koji ga je odmah poslao na

Brezovaču, a po dolasku u ustanak krio se iza nekoliko pseu−donima, kao što su: Petrović, Senić, Zorić, Sonino, da bi nakraju odabrao Mrkonjić, nadimak legendarnog hajdučkog juna−ka iz narodne poezije. Teren je poznavao od ranije, jer je u tekrajeve dolazio kod Manojla Hrvaćanina, prijatelja sa studija uŠvajcarskoj. Tadašnje novine poredile su ga s Don Karlosom,koji je početkom 70−ih pokušavao četovanjem da povrati pre−sto u Španiji.

Svakodnevna obuka boraca

Za glavni cilj u ustanku Petar Mrkonjić odredio je osvajanje

Bužima i Krupe, kako bi dublje prodro u Bosnu i spojio se saostalim delom ustanika. Pre Jamničke skupštine Petar Mrko−

njić boravio je na Brezovači, da bi nakon odluke skupštine,stacionirao svoju četu prvo na Prolomu, a u maju prešao naĆorkovaču, planinski kompleks od 604 metra nadmorske visi−ne, na samoj granici Austrougarske i Turskog carstva. Od 350ustanika, koliko je bilo u četi, na smotri održanoj na Ćorkovači

16. maja 1876. ostalo je samo 63. Brezovača, šumovitibrežuljak u obliku potkovice, nalazila se na dnu ugla Banije,koji zadirući duboko u Bosnu, deli bihaćku Krajinu od Novogna Uni. Na dnu potkovice je vrh brega, koji se strmo spuštaprema dolini Une, gde je bio smešten ustanički logor. Okruženmuslimanskim naseljima, logor u Ćorkovači nije imao fizičkuvezu s ustanicima južno od Une, tako da je borba Mrkonjiće−vih ustanika bila usmerena na probijanje linije oko Vrnograča iBužima. Za zamenike imao je izvesnog Ranka, Petra Golubo−vića Crnogorca, popa Ðoku Karana i Slovenca Aleksandra To−mana. Kasnije je preuredio čete i za zapovednike manjih četaodredio: Iliju Ševića, Stojaka Drobca, Nikolu Medića, Jovu

Mrkšića, Jovu Gogića i Jovicu Šarca.Kao profesionalni vojnik odredio je zaduženja pojedinaca,tako da su u četi bili komandir straže, ku−var, čuvar barutane, trubač, nabavljačhrane, patrola, konjušar, stražari u Mrko−njićevoj četi, kao i kod Goluba Babića bi−lo je dosta dotadašnjih graničara. Užemustaničkom veću, smeštenom u Mrko−njićevoj kolibi, prisustvovali su podzapo−vednici, a na širem veću sve četovođe.Edukovanje četovođa bila je česta prak−sa Petra Mrkonjića. Učio ih je o razvijanjubojne linije, kao i rukovođenju četama u

toku borbi. Ustanici su svaki dan vežbalina Kecmanovom brdu. Na znak vojničketrube čete su se postrojavale, da bi PetarMrkonjić išao od jedne do druge i po−dučavao ih vojnoj disciplini.. Imao je i po−silnog, najpre Jeftu Miškovića, koji je ubr−zo poginuo, a posle Lazara Škrbića Ra−vura. Stroga disciplina, naučena u Fran−cuskoj, primenjivana je i među ustanici−ma. Četovođu Jovicu Šarca Mrkonjić jestrogo kaznio zbog izdajstva u borbi kodKule. Održao mu je lekciju iz istorije, op−

tuživši ga da je Branković i izdajnik, da biga zajedno sa tridesetak ustanika oteraoiz logora. Za većinu ustanika Petar Mrko−njić nije se libio da kaže da su „veliki ju−naci na rečima, ali na delu da Bog saču−va!“ (D. Živojinović, Kralj Petar I Ka−rađorđević, 1994). Iskovao je 1876. me−dalju sa svojim likom na jednoj strani inatpisom Petar Karađorđević, dok je nadrugoj pisalo: sloboda, jednakost, brat−stvo, sa zastavom i tekstom Složno naKosovo 1389 −1876. Pretpostavlja se da

 je izradio oko 40 000 ovih medalja.

Logor na ĆorkovačiKako navodi Bratislav Teinović u knji−

zi „Srpski ustanak u Bosni 1875−1878“(Muzej Republike Srpske, Banjaluka

SLAVNA PROŠLOST

 Petar I Karađorđević, kralj Srbije

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

15/56

2006), ustanički logor na Ćorkovači, udaljen samo jedan ki−lometar od granice sa Austrougarskom, podignut je u jesen1875. na Suvoj međi. Izbor terena bio je fantastičan. Za leđi−ma logora prostiru se guste šume Šašava, Premija i Ljubina.Poput logora u Brezovači, bio je utvrđen ukopanim rovovima

koji su išli oko celog logora. Na planini Ćorkovača bila jespecijalno sagrađena barutana za smeštaj i čuvanje barutaod vlage. Udaljena samo nekoliko metara od Mrkonjićevekolibe−brvnare, barutana je bila „sasečena“ od klada i zale−pljena zemljom. Naokolo je bio opkop da voda ne kvasi ba−rut kada pada kiša. Skromna Mrkonjićeva koliba, udaljenaoko 40 metara od Suve međe, bila je pokrivena granama inavaljcima bujadi. Mrkonjić je spavao, kao i njegovi ustanicipo okolnim kolibama, na prostirci od bujadi i lišća, prosutogpo bukovim žilama. U svakoj kolibi bilo je po deset ustanika.Između koliba je gorela zajednička vatra. Kao pisaći sto Mr−konjiću je služila jedna daska, usečena između dve bukve,

za kojim je sedeći na tronošcu pisao. Poginuli vojnici sahra−njivani su odmah izvan šančeva. Na sve strane logora bilesu straže, a najudaljenija bila je mrtva straža. Hleb im je do−lazio iz Gline, a glavna veza za hranu bio je pop AleksaOstojić, koji je zajedno sa svojim bratom Samuilom iz Žirov−ca, osam kilometara udaljenog od logora, bio od velike po−moći Petru Mrkonjiću i njegovoj četi u Ćorkovači. Osim uhrani, ova dvojica rodoljuba pomagalo je ustanike i u oružjukoji su vešto krijumčarili do logora preobučeni u seoska ode−la. Pop Samuilo je oružje i municiju krio u jednom ambaru.

Petar Mrkonjić je u logoru držao i jednog lekara. Previja−lište ranjenika nalazilo se u nekoj štali, odakle su ranjeni daljeprebacivani u glinsku bolnicu. Neposredno pred odlazak iz lo−

gora, 1. juna 1876, Petar Mrkonjić je utvrdio čitav logor min−skim poljem. Ovaj sistem logorovanja prisutan je i kod drugihčeta. Recimo, u logoru na Brezovači, gde je tokom jula 1877.bilo stacionirano oko 300 ustanika, svi vojnici imali su kolibeokružene iskopanim šančevima, koje su ih prvenstveno štitileod kiša. A Prološko−livanjska četa je zimu 1875/1876. provelau „ševernatim potleušastim“ kolibicama. I ustanici kod Prijedo−ra i na Kozari bili su krajem septembra 1875. ušančeni.

Glavni ustanički stan (Generalštab) bio je nakon poraza uCrnim Potocima premešten iz Kravljaka pod planinu Uilicu (kodGrahova). Ustanici su na širem području ove planine sagradilikolibe. Problem je predstavljao dim, kojeg je bilo u kolibama to−

liko, kako kaže Vladimir Krasić (Ustanak u Bosni od 1875−1878, Novi Sad 1884), da se „i pored zdravih očiju bilo slepo“.

Jamnička skupštinaPrva skupština ustaničkih vođa održana je na pravoslavni

Božić 1876. u srpskoj školi u selu Jamnica, kod Dvora na Uni,na Baniji. Prisustvovalo je oko 80 predstavnika iz Motajice, Pa−stireva, Kozare, kao i razni predstavnici odbora za pomaganjeustanka. Od Glavnog odbora iz Nove Gradiške skupštini suprisustvovali: Jovo S. Bilbija, Spasoje Babić i Vaso Vidović.Prisutni su bili i odborski poverenici: Vaso Pelagić i Simo Bil−bija, kao i Vasa Toskić, član Glavnog odbora iz Beograda.Skupštinom, koja je bila smeštena u jednoj školskoj učionici,

predsedavao je zagrebački trgovac i potpredsednik zagre−bačkog odbora Ilija Guteša. Pod pseudonimom Eduardo Albi−ni Ilija Guteša je još 60−ih godina delovao kao agent vladeKneževine Srbije u Hrvatskoj. On je i 1873, dakle, pred samustanak, bio poverenik srbijanske vlade za Hrvatsku (V. Vojvo−

dić, U duhu Garašaninovih ideja − Srbija i neoslobođeno srp−stvo 1867−1876, 1994). Pre ustanka Ilija Guteša je uvaženi tr−govac žitom i brašnom, kao i poslanik u Hrvatskom saboru dohapšenja 1861. (bio u zatvorima u Olomoucu, Jozefštatu i Te−rezijenštatu), pod optužbom da pobunjuje srpski narod u hr−

vatskoj Krajini i Bosni. Osim Ilije Guteše na skupštini su naj−više govorili Vaso Pelagić, Vaso Vidović i Simo Bilbija.

Petar Mrkonjić, došavši s telesnom stražom, prvi put se uustanku predstavio pravim imenom, kao Petar Karađorđević(V. Čubrilović, Bosanski ustanak 1875−1878, Beograd 1996).Skupštinski dnevni red sastojao se od nekoliko tačaka:

držanje prema objavljenim portinim reformama, nastavkuborbe, smirivanju stranačkih strasti i stvaranju jedinstvenogfronta. Odlučeno je da se reformni fermani odbace i da seustanak produži tokom cele zime. Skupština je uputila i jed−nu predstavku stranim silama, kao i proglas „muslimanskoj

15Istorija 

SLAVNA PROŠLOST

Spomenik ustanicima na Ćorkovači podignut 1925.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

16/56

16   Istorija 

braći“, od kojih se traži da se pridružeSrbima u borbi protiv Osmanlija. Nakonžestoke svađe, koja je mogla da se

pretvori u oružani obračun, dinastičkispor razrešen je tako što se većinaustaničkih vođa (obrenovićevci) nega−tivno odredila prema učešću Petra Mr−konjića u ustanku, zaključivši da njego−vo prisustvo smeta daljim ratnim opera−cijama (V. Čubrilović 1996). Kada jepostavljeno pitanje Petra Mrkonjića, Ili−

 ja Guteša, predsedavajući skupštineupozorio je na sledeći problem: „Braćo,vama je poznato da nam Srbija, CrnaGora i Hrvatsku pomažu, i da je to za

našu stvar velika pomoć, ali ako gospo−din ostane među nama, može se lakodogoditi da ćemo biti lišeni sve te po−moći“ (D. Živojinović, Kralj Petar I Ka−rađorđević, 1994). Petru Mrkonjiću jenaređeno da u roku od osam dana na−pusti ustaničko područje.

Vasa Toskić u jednom izveštaju ob− jašnjava razloge sukoba na skupštini.Sve su se čete bile složile, piše VasaToskić, da kada Srbija uđe u rat ustani−ci odmah proglase sjedinjenje sa Srbi−

 jom, s knjazom Milanom IV Obreno−

vićem na čelu. Spor je nastao kada jePetar Mrkonjić, upitan da li će poštovatiovu odluku, odgovorio potvrdno, uzuslov da srpska vojska pređe Drinu iuđe u Bosnu. Nastao je žamor i usledi−

SLAVNA PROŠLOST

Škola u Jamnici

Bužimsko viđenje ustanka

Na sajtu opštine Bužim (formirane u poslednjoj deceniji20. veka) može se naći tekst o Velikoj istočnoj krizi(ustanak 1875-1878) u kome se ističe da je 1875. i1876. godine na Ćorkovači u blizini Bužima bio stacioni-ran logor srpskih ustanika, koje je predvodio Petar Ka-rađorđević (Mrkonjić). „Ova četa, koja je delovala naširem prostoru Bosanske i Hrvatske krajine u cilju pro-terivanja osmanske vlasti iz Bosne i Hercegovine, u neko-liko navrata je imala direktne vojne okršaje sa Bužimlja-nima“, navodi se u tekstu u kome se srpski ustanici nazi-

 vaju odmetnicima koji vrše napade na carsku vojsku. Ta-kođe, precizno se navode gubici Mrkonjićeve čete: u okto-bru 1875. su imali 23 poginula, a naredne 1876. godine,30. maja, posle borbi „prsa u prsa“ – 60 poginulih. Poistom izvoru, početkom leta, 26. juna na Dobrom Selu, te28. juna na Bućevcima, odigrale su se dve teške bitke ubužimskom kraju, dok se „najznačajnija bitka u celokup-nom ustanku odigrala 7. jula 1876. godine na Ćorkovači“.Iako je srpskim ustanicima, kako se navodi, dopremanapomoć od novoformirane čete u Brezovači, oni su po-tučeni. „Iako za to nema pisanih tragova, u narodu bužim-

skog kraja su se do danas očuvala brojna usmena preda-nja o zarobljavanju Mrkonjića od strane Bužimljana tenjegovoj deportaciji na teritoriju Habzburškog carstva“,kaže se na kraju teksta.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

17/56

SLAVNA PROŠLOST

17Istorija 

le su mu čak pretnje smrću, ukoliko bu−de radio protiv ovog plana (V. Čubrilović1996). Petar Mrkonjić se ipak pomiriosa skupštinskom odlukom rečima: „Po−koravam se zaključku skupštine, ali mine možete zabraniti da se kao Srbin i

običan četnik borim za oslobođenje Bo−sne. Niko nije uzeo srpstvo i rodoljubljeu zakup“. I nastavio je samostalno dase bori. U Ćorkovači je formirao svojštab i u njemu ostao sve do ulaska Sr−bije u rat. Njegova četa razoružana jemarta 1876. kod Bojne od strane au−strougarskih vlasti pri pokušaju ubaci−vanja u Bosnu. Kad je Srbija ušla u rat,pred svojim logorom okupljenim ustani−cima saopštio je 7. juna 1876. da na−pušta ustanak sledećim rečima: „Budućida je Srbija sada stupila u akciju to, da−

kle, postaje nemoguće duže moje ba−vljenje u Bosni, jer bi moglo samoj stva−ri više od štete nego od polze biti“.

Ustanici su prihvatili Mrkonjićevpredlog da ga u odsustvu menja Savo

Ðuričić. Mladi kraljević otputovao jepreko Siska, Zagreba i Graca za Beč(D. Živojinović 1994). Čim je Petar Mr−konjić napustio ustanak, Turci su od−mah napali logore u Brezovači i Ćorko−vači. Sledeće godine Mrkonjić je dobro−

voljno nudio vojnu pomoć crnogorskomknjazu Nikoli I Petroviću, ali ga je ovajodbio. U Parizu se nastanio 1878 (V.Čubrilović 1996.)

Krajina čuva uspomenuNegovanje tradicije srpskog ustanka

u Bosni 1875−1878. započinje obe−ležavanjem 50−godišnjice ustanka, što

 je za Banjaluku i „Krajinu Petra Mrko−njića“, kako su je u to vreme zvali, bilaprvorazredna kulturna i nacionalna ma−nifestacija. Kako piše Bratislav Teinović

(„Srpski ustanak u Bosni 1875−1878“,Muzej Republike Srpske, Banjaluka2006), glorifikacija dinastije Ka−rađorđević imala je plodno tlo na teritori−

 ji zapadne Bosne, području delovanja

ustaničkog vođe Petra Mrkonjića. Prvispomenik u Krajini posvećen kralju Pe−tru I Karađorđeviću otkriven je 8. no−vembra 1924. u Dobrljinu uz pozdravnigovor Manojla Hrvaćanina, ličnog Mrko−njićevog prijatelja i saborca iz ustanka.

Pripreme oko podizanja spomenikaustanicima iz čete Petra Mrkonjića Ka−rađorđevića na Ćorkovači, logoru oveustaničke formacije, započele su1924. Iz−radu spomenika, visine četiri metra, fi−nansirala je opština Krupa (na Uni). Na−redne,1925. rasprodavane su značke zaproslavu na Ćorkovači u svim mestimaBosanske krajine, a kralj Aleksandar dao

 je dozvolu da mladi prestolonaslednikPetar bude kum župskoj Sokolskoj zasta−vi. Tim povodom vrbasko kolo jahača

„Vojvoda Mrkonjić“ 6. septembra 1925.na banjalučkom polju priredilo je četirikonjske utrke, izložbu konja, kobila i ždre−badi, kao i vitešku igru, na kojoj suučestvovali oficiri i članovi srpskih i vi−teških društava na konjima, beleži Teino−vić prenoseći pisanje „Otadžbine“. Istogdana na planini Ćorkovača podignut jespomenik, uz koji je razvijena župska so−kolska zastava s likom Petra Mrkonjića uustaničkoj opremi, osveštana od straneMrkonjićevih saboraca. Veterani rata1875−1878. održali su tada svoju posled−

nju smotru. Petar Mrkonjić, a kasnije kraljOslobodilac, verovatno je tada i najvišeslavljen u Krajini. Njegovo ime ponele suškole, domovi, udruženja raznih profila.Srpska nacionalna omladina u Banjalucitakođe je dobila ime „vojvoda Petar Mr−konjić“. Ovo srpsko omladinskoudruženje, kao baštinik Mrkonjićeve usta−ničke tradicije osveštalo je 25. januara1925. svoju zastavu. Osim memorijalnogparka uređenog na Ćorkovači, spomenicii prosvetni domovi posvećeni Petru Mrko−

njiću Karađorđeviću podignuti su u bližojsredini njegovog ustaničkog delovanja(Cazin, Dvor na Uni, Krupa). Spomenikmu je podignut 14. 12. 1924. i u VarcarVakufu, a samo mesto preimenovano jeu Mrkonjić Grad. U Krupi (na Uni) je uznak zahvalnosti septembra 1929. podig−nut spomenik Petru Mrkonjiću Ka−rađorđeviću, rad akademskog vajara Fra−nje Kršinića. Predstavnici Odbora za po−dizanje spomenika iz ovog mesta izradilisu plaketu „Petar Mrkonjić raspoređuječetnike pred borbu, Ćorkovača 1875−

1929“. U Banjaluci se čak razmišljalo dase na mestu planirane saborne crkve po−digne spomenik kralju Petru MrkonjićuKarađorđeviću.

Priredila: Slavica Danilović 

(Ne)opravdana strahovanja Obrenovića

Knežević Petar je o pobuni obavešten 1875. preko pisma ko-je je primio u Parizu od svog starog prijatelja Manojla Hr-

 vaćanina. Pismo je predstavljalo direktan poziv kneževiću dadođe u Bosnu. On je odmah počeo s pripremnim aktivnosti-ma, tražio je podršku za tu brobu, a „njemu samom to je bilaprilika da stupi u bliži dodir sa srpskim narodom posle nizagodina življenja u tuđini“ (Dragoljub Živojinović, „Kralj Petar IKarađorđević“, Beograd, 2009). Iako je uzeo pseudonim Pe-tar Mrkonjić, mnogi su znali o kome se radi, pa i iz tog razlo-ga izbegavali saradnju s njim, smatrajući da je došao u Bosnusamo iz svog interesa (povratka dinastije Karađorđević nasrpski presto). Srpska vlada je takođe opravdano strahovalada se njegovo učešće u ustanku može bitno odraziti na poli-

tičke prilike u Srbiji. U izjavi iz septembra 1875. Petar Ka-rađorđević odbacuje sve optužbe i navodi da je njegov bora-

 vak isključivo patriotski motivisan. Njegovo obrazovanje iželja da to primeni među ustanicima bili su u suprotnosti sastavovima ustaničkih vođa. Pri tom je opet bitno istaći da suustankom upravljali ljudi koji su zavisili od Srbije i Obrenovićašto je posebno doprinelo neprihvatanju kneževića...Kako zaključuje D. Živojinović, knežević Petar je ustanaknapustio razočaran, ali ne i obeshrabren. Bio je ponosanna svoj narod, ali je uočavao i njegove slabosti. Najzad,

naučio je da neuspeh prima stoički, da ne gubi nadu i is-traje u svojim težnjama, što će mu u daljoj borbi i životubiti od velike pomoći.

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

18/56

Milić Radović se rodio u dragačevskom mestuKaona 1775. godine. O poreklu ovog junačkogvojvode i životu pre ustanka, veoma je maloistorijskih izvora. Hroničari su zabeležili Rado−vićev sukob s Turcima koji se desio u vreme

dahijske strahovlade nad porobljenom srpskom rajom. Jed−nom, kada su užički Turci došli u selo Milatoviće da samovolj−no sakupljaju desetak, Radović je, pobuđen nepravdom, iza−šao pred njih i izazvao ih da se nadmeću u skoku udalj. Pošto

 je Radović najdalje skočio, besni Turci su predložili nadmeta−nje u bacanju kamena, nadajući se da će tako umoriti snažnogDragačevca. "Milić Radović, koji beše gorolomna ljudina, i ko−

ga se Turci veoma bojahu" i ovoga puta pokaza snagu i "nad−baci sve Turke". "Turcima bude to krivo i, zapodenuvši kavgu,skoče na Milića. Milićev otac, koji se tu zadesio počne ih raz−vađati, bacajući svu krivicu na svoga sina. Ne raspravljajući semnogo, Milić izvadi iza pasa pištolj i, opalivši iz njega, ubije namestu jednog Turčina, a svoga oca nehotice rani u nogu" (M.D. Protić Gučanin, Dragačevo i njegovi slavni sinovi). Posleovog okršaja s Turcima, Milić se odmetnuo u šumu i organizo−vao svoju hajdučku družinu.

Skrivajući se po dragačevskim šumama, Milić Radović jeoko sebe okupio četu od trideset pet hajduka. S njima je krsta−rio lugovima i drumovima, presretajući lokalne Turke i otimajućiim plen. Nadaleko se pročulo za njegovo junaštvo i vatreni pa−

triotski duh. Kada je gučki prota Milutin Ilić stao na čelo usta−ničkog pokreta u Dragačevu, Radović se odmah priključio usta−nicima. Počeo je da sakuplja skriveno oružje i priprema vojskuza bitke. Prvi napad na Turke u Kaoni zbio se u karauli kod Ma−le vode. Turci su se razbežali pred Milićevom silovitom četom.

Učestvujućiu svim bojevima uDragačevu, zajedno sa svojim mlađim bratom Simom Rado−vićem i brojnim hrabrim zemljacima, Milić je doprineo potpu−nom oslobađanju svog kraja od domaćih Turaka. Vojevali su i

u drugim nahijama jugozapadne Srbije, kao što je zapisao K. N.Nenadović, "gde god je prota Gučanin s Turcima bojak bio, tu je i Milić sa Simom protivu Turaka se borio".

Podvig na Stambol kapijiHrabri Milić iz Kaone, tokom 1805. godine, borio se za

osvajanje Karanovca, Požege i Užica. Početkom 1806. go−dine, braća Radović su držala šanac na Borovoj strani iznadsela Gornji Dubac. Milić se naročito istakao bijući vojskuužičkog Ord−age, u boju na Lopašu u maju 1806. godine.Tokom duge i teške opsade beogradske varoši, Milić Rado−vić je ispoljio zadivljujuću hrabrost, rasteravši Turke saStambol kapije. Pošto su na ovoj kapiji Turci pružali najjači

otpor, vožd je upitao da li među ustanicima postoji neko kobi se suprotstavio neprijatelju i otvorio kapiju srpskoj vojsci.Pred Karađorđa je izašao neustrašivii Dragačevac i prihva−tio da izvrši ovu akciju. Milićević je u "Pomeniku" opisao ovajRadovićev podvig. "Milić naredi te se donesu rozge, koje se

Istorija 18

 VOJVODE

Milić Radović neustrašivi

dragačevski harambaša

Ove godine,11. septembra, na praznik Use-

kovanja glave Svetog Jovana Krstite-lja, obavljen je obred osvećenja obnovlje-

ne crkve u Kaoni, koja je 1827. godine po-dignuta u slavu hrabrog Karađorđevog usta-

nika, vojvode Milića Radovića. On je bio jedanod najviđenijih junaka dragačevskog kraja ihrabro je učestvovao u 12 ustaničkih bi-

taka. Mučki je pogubljen u Karanovcu1816. godine, po naredbi knjaza

Miloša Obrenovića

 Manastir Stjenik, ispod planine Jelice,u kome su se u septembru 1814.

 okupile ustaničke starešine

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

19/56

neviđeno usprave uzašanac, pa se on onda noću,lagano, sa svojim odabra−nim drugovima, ispenje našanac, upadne iznutra među

Turke, neke poubija, nekeodbrani, a neke preplaši irastera, otvori kapiju, iziđekroz nju, i dođe u srpskistan." Za ovo junaštvo, vožd

 je Radovića nagradio, po−stavivši ga za vojvodu gor−njeg dela Dragačeva.

Borba za Stari VlahGodine 1807. i 1808.

protekle su bez značajnijih

ustaničko−turskih bojeva.Već u proleće 1809. godine,Karađorđe je sa više od deset hiljada ustanika pošao premaStarom Vlahu. Među vojvodama koji su s voždom žestokomborbom zauzeli Sjenicu i Novu Varoš, bio je i Milić Radović.U januaru 1811. godine, vojvoda Radović je prisustvovao ve−likoj narodnoj skupštini u Beogradu, na kojoj su pored te−kućih vojno−političkih pitanja, zaslužnim ustanicima dodelje−ne titule vojvode.

Radoviću je tom prilikom potvrđena vojvodska čast. Podnjegovom vlašću su bila sela Kaona, Vlasteljice, Milatovići,Gornji i Donji Dubac, Brezovice i Viča, a verovatno i Luke iOsonica. Iste godine, u junu, vožd je postavio Miloša Obre−

novića za komandanta užičke, rudničke i starovlaške nahije iDragačeva. Tako se vojvoda Radović našao pod neposred−nim zapovedništvom Miloša Obrenovića.

Nekoliko meseci pre sloma ustanka, vojvoda Radović, zajed−no sa svojim zemljakom Novakom Boškovićem i još tri stotinevojnika, čuvao je stražu u Beogradu. Krajem jula 1813. godine nasvim frontovima je počela veli−ka turska ofanziva i slomljen jeotpor ustanika. Dragačevci subili među onim vojnicima kojisu najduže ostali u borbi. "Voj−vode dragačevske, prota Milu−

tin i njegov sin Ðoko Protić,sklonili su se u šume i mana−stire Ovčara, dok je Milić Ra−dović iz Kaone ponovo otišaou hajduke na Eldovištu i Boro−voj strani", zapisao je Drago−ljub M. Pavlović. Radović je sasvojom hajdučkom četomopet presretao Turke u Dra−gačevu, pa je čačanski muse−lim Latif−aga nudio knezu ÐokiProtiću titulu dragačevskogvojvode, ako uspe da privoli

Radovića da se preda. Protićmu je odgovorio "Nema togako će Milića naći po ovim pla−ninama...a hajduk se teškopredaje".

Dobročinstvo bega PrajićaU jesen 1814. godine, Latif−aga je

zarobio Milićevu ženu i decu i u sindžiri−ma ih odveo u Čačak, rekavši da će ihosloboditi, ako se Milić preda. Veliki ju−

nak se odmah predao čačanskom mu−selimu, koji je održao datu reč i pustioMilićevu porodicu, a njega poslao u be−ogradsku tamnicu. Zahvaljujući plemeni−tosti nekadašnjeg dragačevskog spahi−

 je, Hasan−bega Prajića, kojeg je od rani− je poznavao, Radović je spasen tamno−vanja. Prajić ga je jedne noći ukrao iztamnice i čuvao u svojoj kući više od po−la godine, a kad su se stekli uslovi za to,ispratio ga u Kaonu. U tamnici je s Ra−dovićem bio i Jevrem Obrenović, brat

kneza Miloša, koji je oslobođen zalaga−njem Marašli Ali−paše.Knez Miloš Obrenović, posle nekog vremena, postavio je

Radovića za serdara dragačevskog. Bio je to, međutim, jedanod mnogih političkih manevara kojim se knez služio obračuna−vajući se s bivšim Karađorđevim starešinama. Po njegovom na−logu čuveni junak i hajduk Milić Radović, mučki je ubijen na pu−tu prema Karanovcu, početkom 1816. godine. Ubistvo su izvršilipop Nikola Kostić iz Mrsaća, obor−knez Požeške nahije, i Miha−ilo Ðorđević iz Samaila, a vojvodinu odrubljenu glavu spakovalisu u zobnicu i poslali u Požarevac knezu Milošu. Videvši Rado−vićevu glavu, Jevrem Obrenović je briznuo u plač upitavši brata"Uh, zaboga, otkud glava moga pobratima? Ta on je zajedno sa

mnom tamnovao u beogradskom gradu" (M. Ð. Milićević, Pome−nik). Telo vojvode Radovića je sahranjeno na mestu današnjekraljevačke crkve, a njegovu glavu, Jevrem Obrenović je uko−pao ispod jedne kruške. Pop Nikola Kostić podigao je crkvu po−kajnicu u Vrdilima 1818. godine. Na insistiranje kneginje Ljubi−ce, knjaz Miloš je finansirao zidanje Crkve Svete trojice u Kara−

novcu, naredivši da Milićev grob bude pod njenimokriljem. U porti ove svetinje podignut je spomenikslavnom junaku i patrioti, vojvodi Miliću Radoviću.

Marija Delić 

 VOJVODE

19Istorija 

 Manastir Kaona(upoznajtesrbiju.co.rs)

Barut krili u bukvamaI Milićev mlađi brat Sima Radović,bio je uzorni ustanik. Borio se u

svim bojevima zajedno s Milićem,a kada je Milić 1813. godine opetpostao hajduk, Sima je knjazu Mi-lošu predao pet tovara baruta, ko-jeg je s Milićem prethodno sakriopo bukvama. Tako je pomogao dase Turci rasteraju sa Jelice, aknjaz ga je zato postavio za kape-tana nad devet dragačevskih selau junu 1815. godine.

 Hadži Prodan Gligorijević (1760−1825)u čijoj je buni učestvovao i Milić Radović 

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

20/56

TRAG U ISTORIJI

20   Istorija 

Rođen je kao Kosta Nova−ković 1.(13.) novembra1842. u Šapcu, u skrom−nom domu lokalnog stola−ra Jovana Novakovića.

Ponegde se još može pronaći podatakda je njegovo kršteno ime bilo Konstan−tin. U toku studija je, 1862. godine, svo−

 je ime, pod uticajem romantičarskog na−cionalnog zanosa srpske omladine togavremena, posrbio u Stojan.

Detinjstvo i ranu mladost proveo je u

očevom domu u čuvenoj Masarikovoj uli−ci u Šapcu. Tu je završio i četiri razredaosnovne škole i četiri razreda niže gimna−zije. Među 16 maturanata Šabačke gim−nazije, te 1857. godine, Stojan je imao

najbolji uspeh. Četiri razreda više gimna−zije je završio 1860. u Beogradu. Diplo−mirao je na Odseku za pravne nauke be−ogradskog liceja, tri godine kasnije.Premda se, po sopstvenoj odluci, nijekao većina njegovih savremenika iz sve−ta nauke, školovao u inostranstvu, Nova−ković je bio naučnik svetske reputacije,cenjen i u Beču, i u Berlinu i u Parizu.

Pisar, bibliotekari profesor

Odmah po okončanju studija na li−ceju, talentovan i disciplinovan Nova−ković stupio je u državnu službu. Po−stavljen je za činovnika u Ministarstvufinansija, a potom za pisara u državnoj

štampariji. Godinu dana kasnije oženiose Jelenom, kćerkom Jovana Ku−

 jundžića, imućnog valjevskog terzije(krojača) i sestrom svog dobrog prija−telja i kolege sa studija, Milana Ku−

 jundžića Aberdara. Milan je, u isto vre−me kada i Stojan, posrbio svoje kršte−no ime Janićije.

Stojan i Jelena imali su sina Miletu(kasnije čuvenog političara, pravnika iprofesora) i kći Milicu (udatu Rajković).Stojanov unuk Radoš Novaković (1915−

1979) bio je poznati srpski filmski redi−telj, profesor, dekan i rektor Akademijedramskih umetnosti. Stojanova suprugaJelena, njegov verni pratilac i pomagaču radu, takođe je imala umetničkih sklo−

 Vek od smrtiStojana NovakovićaSrpska istorija i nauka obilujuličnostima koje su ostavile du-

bok trag u različitim sferamanaučnog i društveno-političkogživota. Međutim, retki su onikoji su, poput Stojana Novako-

 vića, utisnuli tako neizbrisiv iznačajan pečat u više sfera.Naredne godine navršava se100 godina od smrti StojanaNovakovića. Ovaj srpski filolog,istoričar, državnik i političar,svoje ime i svoj rad ugradio jeu temelje mnogih naučnih disci-plina i oblasti, kao i u istorijuKneževine i Kraljevine Srbije udrugoj polovini 19. i početkom20. veka. Zato vas na ovimstranama podsećamo na život irad ovog velikana.

Stojan Novaković (1842−1915)

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

21/56

nosti. Pisala je dnevnik koji je delimičnoobjavljen 1913. godine u Godišnjici Ni− kole Čupića pod naslovom „Bombardo−vanje Beograda 5. juna 1862“.

Stojan je 1865. godine postao su−

plent (profesorski pripravnik), a 1866. iprofesor Prve beogradske gimnazije.Iste godine jednoglasno je primljen zaredovnog člana Srpskog učenog društ−va, preteče Srpske kraljevske akademi−

 je. Naredne godine, jednoglasno je iza−bran za sekretara društva. Prilikomosnivanja Srpske kraljevske akademije1886. izabran je za jednog od prvih 16redovnih članova. Ukazom je 1906. po−stavljen za predsednika akademije i natom položaju je ostao sve do smrti 1915.

Bio je i član Ruske akademije nauka iJugoslavenske akademije znanosti iumjetnosti u Zagrebu.

Iz Prve gimnazije premešten je zabibliotekara Narodne biblioteke i kusto−sa Narodnog muzeja u Beogradu 1869.godine. Putovao je u Beč, Lajpcig, Grac,Prag i Berlin, kako bi se upoznao sa or−ganizacijom rada inostranih biblioteka imuzeja. Njegovom zaslugom zakonom

 je uvedeno pravilo da se tri obaveznaprimerka svakog objavljenog dela do−stave Narodnoj biblioteci. Svesrdno je

pomagao i razvoju školskih i lokalnih bi−blioteka u unutrašnjosti. Kasnije je po−stavljen za profesora Visoke škole i na−stavnika srpskog jezika i književnostimaloletnom knezu Milanu.

Politički angažmanNovaković je u ranoj mladosti bio

pristalica liberalne struje Jovana Ristića,ali se vrlo rano priključio konzervativci−ma. Pripadao je mladokonzervativnojstruji okupljenoj oko časopisa „Videlo“.

Oni su se smatrali nastavljačima politikestarih konzervativaca, kojima su pripa−dali Ilija Garašanin, Jovan Marinović, Ni−kola Hristić i drugi, ali su od njih bili da−leko liberalniji i moderniji. Mladokonzer−vativci, pod vođstvom Milana Piroćan−ca, Milutina Garašanina i Stojana Nova−kovića su u januaru 1881. godine osno−vali Naprednu stranku, jednu od četirivodeće srpske političke stranke do1918. godine. Stranka je bila na vlasti utri maha 1881−1887, 1888−1889 i 1894−1896. godine. Tada je sprovodila svoje

konzervativne ideje nacionalnog i držav−nog preporoda putem evolucije, zakon−skih i ustavnih reformi.

U liberalnoj, a potom u konzervativ−nim odnosno naprednjačkim vladama,

Novaković je prvo obavljao dužnost mi−nistra prosvete i crkvenih dela. Iz tog do−ba potiče i čuveni sukob ministra Nova−kovića i mitropolita Mihaila oko Zakonao crkvenim taksama. Iza toga je zapra−vo ležao sukob između rusofilski i libe−ralno nastrojenog crkvenog poglavara iaustrofilski i konzervativno usmerene

vrhovne i izvršne vlasti. Novaković je,kažu poznavaoci, formalno−pravno bio upravu, ali tada još nije imao dovoljnosluha za kompromis i unutrašnju diplo−matiju. Sukob se završio izgnanstvom

mitropolita Mihaila i smenom čitavog Ar−hijerejskog sabora. Mnogo kasnije, ovajspor „okončan“ je samo formalnim po−mirenjem Novakovića i Mihaila. Inače,Novakovića savremenici nikada nisusmatrali austrofilom, ni kasnije rusofi−lom, već „srpskim patriotom“.

Na dužnost ministra prosvete i crkve−

nih dela, Novaković je stupio čvrsto rešenda unapredi rad prosvetnih i kulturnih in−stitucija. Za vreme njegovog upravljanjaministarstvom donet je veliki broj zakona izakonskih propisa o učiteljskim i profesor−

TRAG U ISTORIJI

Istorija   21

 Zgrada Ministarstva prosvete i crkvenih dela Kraljevine Srbije, danas Dom Vukove zadužbine, u Ulici kralja Milana br. 2 u Beogradu

 Novakovićev letnjikovac „Miomir“ u Topčideru

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

22/56

22   Istorija 

skim platama, ustrojstvu osnovnih škola,gimnazija, učiteljske škole, Bogoslovije iVelike škole, nadzoru škola, Narodnoj bi−blioteci, Narodnom muzeju...

U periodu od 1895. do 1896. StojanNovaković je obavljao i dužnost predsed−nika srpske vlade, ali je ipak ostao višeupamćen njegov angažman u diplomatiji.Diplomatsku karijeru započeo je prvommisijom u Carigradu, koja je trajala se−dam godina (1885−1892). Početkom 20.veka bio je poslanik u Carigradu, Parizu iu Petrogradu gde je i penzionisan. Svojdiplomatski angažman Novaković je kori−stio u cilju zaštite srpskog stanovništvakoje je živelo van teritorije

Kraljevine Srbije, naročitoonog dela srpskog naroda ko− ji je patio u južnim krajevimapod turskom vlašću, kao npr.na Kosovu i Metohiji i u Make−doniji. Poslednji Novakovićevdiplomatski nastup bio je uLondonu 1912/13, gde jepredvodio srpsku delegacijuna mirovnim pregovorima sturskim predstavnicima poslePrvog balkanskog rata.

Kada su naprednjaci, usled svoje

nepopularnosti u narodu i čvrstih veza skraljom Milanom, politički primat moralida „prepuste“ sve jačim radikalima, beskoji je prema njima iskazivao narod,često i batinama, nikada nije bio usme−

ren prema samom Novakoviću. Zahva−ljujući svom poštenju, nacionalnom pre−galaštvu i naučnoj karijeri on je sačuvaosvoj lični ugled. Vođe naprednjaka Milan

Piroćanac, Čedomilj Mijatović i MilutinGarašanin morali su da pobegnu iz Srbi−

 je na neko vreme, kuće su im kameno−vane, a Garašanin je u jednom ranijemuličnom obračunu morao da brani životrevolverom. U žestokim sukobima radi−kala s naprednjacima ubijeno je između150 i 380 naprednjaka, 50 napred−njačkih kuća je spaljeno, raseljena sučitava sela naklonjena Naprednoj stran−ci. Neki od naprednjačkih pristalica u

unutrašnjosti likvidirani su nabijanjem

na kolac.Možda Stojan Novaković nikada nije

bio popularan političar, ali nikada nijebio ni omražen, čak ni među najžešćimprotivnicima. Zato je i izbegao radikal−

sku osvetu 1887. i 1889. i bio izabran1909. za predsednika kratkotrajne kon−centracione vlade. Ova vlada vodila jezemlju posle političke krize koja je izbila

usled austrougarske aneksije Bosne iHercegovine 1908. godine.

Filolog, književnik i prevodilacU mladosti, Novaković je pisao pe−

sme i pripovetke. Prekretnicu u njegovojpesničkoj karijeri označila je 1860. godi−na, kada je objavio zbirku pesama „Pe−vanija“. Poražavajuća kritika Koste Ru−varca bila je „hladan tuš za Novakovića“.Na pristojan način, savetovano mu je da

se „okane pojanja“ i da se „lati ka−

kvog drugog posla na knjizi“. No−vaković je kritiku podneo stoički iposlušao savete. Kostu Ruvarca

 je i kasnije jako cenio i uvažavao.Još od gimnazijskih dana, No−

vaković se bavio i prevdilaštvom.Prve prevode objavio je već ušesnaestoj godini, a imao je sa−mo 22 kada mu je štampan pre−vod Rankeove „Istorije srpske re−volucije“. Preveo je i Šerovu„Opštu istoriju književnosti“ i Vol−

terovu „Istoriju Karla XII“. Njegovi članci

i studije o filološkim i pitanjima iz istorije jezika, u velikoj meri su doprineli razvo− ju nauke o srpskom jeziku. Najznačajni− ji njegov rad na jeziku je školska grama−tika za niže gimnazije i realke, kao i

TRAG U ISTORIJI

Stojan Novaković (sedi prvi sleva) sa ostalim potpisnicima Londonskog mirovnog ugovora 1913.

O bogaćenju

„Potekao je iz siromašne porodice i umro je u bedi.

Srbima može služiti na čast što visoku političk u de-

latnost ne koriste, za razliku od Bugara, kao sred-

stvo za boga enje“ (G. N. Trubecki, ruski diploma-

ta, povodom smrti S. Novakovi a, u knjizi „Rat na

Balkanu 1914-1917 i ruska diplomatija“, Beograd,

1994.)

8/16/2019 Istorija 59 (2014-12)

23/56

„Istorija srpske književnosti“. Pred krajživota vratio se pisanju beletristike. Isto−rijski roman „Kaluđer i hajduk“ objavio je1913, a roman „Uroš Nejaki“ ostao jenedovršen i njegov rukopis iz−

gubljen je u toku Prvog svet−skog rata.

Novaković je 1865. osnovaočasopis „Vila“ i uređivao ga do1868. Prikupljao je i objavljivaoinformacije o knjigama objavlje−nim na srpskom jeziku, kao i nadrugim jezicima o srpskom idrugim slovenskim narodima.Tu građu objavio je u knjizi „Srp−ska bibliografija za novuknjiževnost 1741−1867“, koju je

dopunjavao godišnjim bibliogra−fijama sve do 1876. Ove prve bibliografi− je za knjige na srpskom jeziku od ogrom−nog su značaja i za savremeneistraživače.

Prilikom osnivanja Srpske književnezadruge 1892. Novaković je izabran zanjenog prvog predsednika i dugi niz godi−na nalazio se na čelu ove uticajne nacio−nalne ustanove. Ona i danas, dakle većviše od 120 godina, objavljuje najboljadela iz srpske i strane književnosti i nau−ke. Novaković je bio i član odbora za−

dužbine Nikole Čupića od njenog osniva−

nja 1871, a jedno vreme i njen sekretar ipredsednik. Zadužbina je za 66 godinapostojanja i 59 godina aktivnog rada ob−

 javila 50 brojeva „Godišnjice“ i 33 knjige

„Posebnih izdanja“, sa preko 400naučnih radova, od kojih je veliki broj na−pisao Stojan Novaković. „Dušanov zako−nik“, najznačajniji srpski srednjovekovnipravni akt, Stojan Novaković je prvi prire−dio za štampu, prokomentarisao i objavionjegov tekst 1870. i 1898. godine u Beo−gradu. Iz oblasti objavljivanja srpskihsrednjovekovnih i kasnijih pravnih i dru−gih pisanih spomenika veoma su značaj−ne i Novakovićeve zbirke Srpski pomeni−ci 15−18. veka i Zakonski spomenici srp−

skih država srednjeg veka.

Dositeja Obradovića i Vuka Stefano−vića Karadžića, Novaković je smatraoključnim ličnostima srpske kulturne iprosvetno−naučne revolucije u prvoj po−

lovini 19. veka. Zato je znača−

 jan deo svojih istraživanja inaučnih radova posvetio životui radu ove dvojice velikana.

IstoričarPored filološkog i političkog

rada, izuzetno je veliki značajStojana Novakovića i kao isto−ričara. On se smatra jednim odosnivača kritičke misli u srpskojistoriografiji. Nastavljajući idejeJovana R