Иван Иљин

У ПОТРАЗИ ЗА ПРАВЕДНОШЋУ

Ма колико рушилачка и свирепа била испољавања бољшевичке револуције, ма како гушила сваку слободу и сваку праведност, не смемо испустити из вида да је руски народ кренуо за бољшевицима у смутној и беспомоћној потрази за новом праведношћу. ''Старо'' му се чинило неправедним; ''ново'' је обећавало ''праведност''. Овоме су допринеле, уосталом, не увек добре побуде, већ и похлепа, осветољубивост, злоба, частољубље, итд; али због приближавања тим страстима, руски народ је био сурово, неизрециво кажњен од стране саме револуције. И ево, тачно схватити револуцију значи схватити је не само као казну зле воље, већ и као заблуду добре воље. Извести руски народ из револуције успеће само онај ко се врати првоначелној потрази за правдом и обнови ту стару традицију руске душе и руске историје.

Руски народ мора бити враћен тој потрази. Он мора покајано да схвати заблуде које је одстрадао – своју сиротост, своју казну и свој грех. Он мора да увиди у будућности друкчије, нове, стваралачке путеве који одиста воде праведности – путеве на које указује Хришћанство, али које све до сада човечанство није пронашло и њима није прошло. Он мора схватити да су управо лоше страсти припремиле његову експлоатацију, јер оне су осуровиле његово срце, разградиле његов ум, покопале његову државотворну вољу, и онемоћале његов инстинкт државног самоочувања. Поставши суров, он је кренуо за безбожништвом, за несавесношћу и неправдом, а они су једино и могли да га одведу још већој неправди.

Једном ће сви народи схватити да социјализам и комунизам уопште не воде праведности, већ новој неједнакости и да једнакост и праведност уопште нису једно те исто. Јер је ствар у следећем:

Људи су од природе неједнаки: они се разликују један од другога – полом и узрастом; здрављем, растом и снагом; видом, укусом, слухом и разумевањем; лепотом и привлачношћу; телесним моћима и душевним способностима – срцем и умом, вољом и фантазијом, памћењем и талентима, добротом и злобом; савешћу и несавесношћу, образованошћу и необразованошћу, чашћу, храброшћу и искуством. У то се треба убедити, то треба промислити – једном за свагда, и до краја.

Али, ако људи по природи нису једнаки, онда како може бити праведан захтев да се са неједнаким људима опходимо једнако – да им омогућимо једнака права и једнаке стваралачке могућности? Уствари, праведност уопште то и не захтева; напротив, она захтева да права и обавезе људи, а такође и њихове стваралачке могућности, стварно одговарају њиховим природним особеностима, њиховим способностима и делима. Тако, управо праведност захтева да закони штите децу, слабе, болесне и сиромашне. Управо праведност захтева да способнима буду отворени такви животни путеви који ће остати затворени за неспособне (''пут части, храбрости, ума и талента''). Порез на приход установљује праведну неједнакост; напротив, комунистичка ''чланска књижица'' установљава неправедну једнакост.

Изједначити све и у свему неправедно је, глупо и штетно. Али, то не значи да ће свака неједнакост бити праведна. Постоје неправедна преимућства (нпр. законска недодирљивост

утицајних чиновника); али постоје и праведна преимућства (нпр. – радне олакшице трудним женама).

Постоје неоспорне, праведне неједнакости (то јест преимућства, привилегије, олакшице, забране), али постоје и неправедне. И ево, неретко људи, револтирани туђим, незаслуженим привилегијама (''то је неправедно''), почињу да се буне против свих привилегија уопште и захтевају свеопшту једнакост. Тај захтев је неправедан; он проистиче из суровог, и зато заслепљеног срца, а сурово срце не види људску разноликост и почиње ''све да своди на заједнички именитељ''.

Али, и мимо тога свеопшта једнакост је штетна и у самом животу; уједначити све ''редом'' (то јест, учинити све једнако образованима, добро одевенима, богатима и здравима) – немогућно је. Свако намерно-брзо уједначење може да се креће само ''на доле'', снижавајући заједнички ниво (то јест чинећи све људе једнако необразованима, рђаво одевенима, сиромашнима или болеснима). Томе је и тежила комунистичка револуција – да не би било капиталиста и ''кулака'' она је све људе учинила сиромашнима, да не би било професионалне касте научника, она је професорска места попунила незналицама и брбљивцима и тиме зачињала сверуску неписменост. И тако су, због комунистичке једнакости, Руси постајали полуболесници, одрпанци, мученици, сиромаси и незналице – губили све, и нису добијали ништа.

Међутим, искуство револуције је појаснило још и то да су таква уједначења у ствари просто неостварива. Никакве предузете мере, никакав терор не може учинити људе ''једнакима'' и укинути међу њима природне разлике; људи се рађају, расту и живе неједнаки по својој природи, а једнако опхођење са неједнаким људима узрокује једино мучитељску и природно неприродну неправду. Револуционарно уједначавање ''на доле'' води томе да најгори људи (каријеристи, симуланти, халапљивци, бескичмењаци, несавесници, поткупљивци, ловци у мутном) избију испред и на врх, а најбољи људи се гуше и трпе свакакав прогон (по речима Шмељова: ''Шљам је на врху, као пена, а праведнике ће затући камењем''). Као резултат, најгори се регрутују у нов, привилегован слој (''партију'') и узрокују нову, супротну неједнакост – беспомоћност осиромашеног народа пред свемогућим партијским чиновником, политичким подобницима, и џелатом.

Отуда је већ јасно да праведност не само да не захтева једнакост, већ напротив: она захтева животно-неопозиву, конкретну неједнакост. Треба се опходити са људима не тако као да су они једнаки по природи, већ онако како то захтевају њихова стварна својства, особине и дела – и то ће бити праведно. Треба добрим људима (часним, паметним, талентованим, неграмзивим) поверавати више права и стваралачких могућности него рђавим (нечасним, глупим, неталентованим, похлепним) – и то ће бити праведно. Треба на људе налагати различито бреме обавеза: на јаке, богате и здраве – веће – а на слабе, болесне и сиромашне – мање – и то ће бити праведно. Ако два човека наоко изврше исти злочин, али га један изврши из злобе, а други из лакомислености, онда праведност захтева за њих не једнаку, већ различиту казну. И тако ваља поступати у свему.

Тако и ми морамо осмишљавати руску историју. Ослободити сељаке од зависности требало је не зато што су сви људи једнаки, већ што је привилегија власништва над душом била неправедна, штетна за живот и понижавајућа за обе стране. Спровести аграрну реформу Столипина требало је управо зато да би се сељаци ослободили од принудне, аритметичке једнакости у задрузи, и да би се у њима ослободили стваралачки, од природе неједнаки радни потенцијали. Заменити у име једнакости животне, конкретно засноване и зато праведне привилегије, повезане са образовањем,

организационим талентом и искуством, и поставити на чело руске државе привредне незналице, комунисте и неталентоване ''активисте'' – могли су само револуционари заслепљени класном мржњом, а штетне последице те ере вапију до неба већ више од тридесет година. Само из зависти или мржње могуће је захтевати уместо праведности нову, супротну неједнакост и хвалити је као највише достигнуће. ''Ево како ће бити, газдарице'', говорила је угљарка маркизи у време једне од француских револуција – ''сада ће сви бити једнаки: ја ћу да се возим у вашој карети, а ви ћете да тргујете угљем''... Уствари, праведност захтева управо животно-неопозиву, конкретну неједнакост: у једном случају привилегије, у другом лишавање права; у једном случају казне, у другом опроштај; у једном случају пуну власт, у другом беспоговорно повиновање. И док људи не схвате то, док буду настојали, следећи француску Декларацију о људским правима, да траже свеопшту једнакост, они неће схватити нити остварити праведност.

Једнакост је наиме једнолична. Она не рачуна са животном сложеношћу и људским разликама. Зато је и апстрактна, формална и мртва. Она не види живог човека и не жели да га види.

Праведност је многолика. Она зна да је живот бескрајно сложен и да једнаких људи на свету нема. И баш зато она није ни апстрактна ни формална, већ конкретна и животна. Она види живог човека и труди се да га сагледа прецизно, и конкретно с њим да општи.

Једнакост захтева формална правила, и њима удовољава. При том, поборници једнакости замишљају да просто, формално праћење тих правила води праведности. Уствари, доследно и мртво законодавство увек води неправедности (''Summum ius – summa iniuria'').

Напротив, праведност је немогуће било наћи, било остварити на основу формалних правила, јер она захтева живо сагледање разноликог живота. Зато је немогуће замислити тако праведне законе који би одговарали за сва времена и народе; али је немогуће и обезбедити праведно уређење било какве земље искључиво силом закона. Сваки закон је апстрактно правило. Никакав закон не може да улови и предвиди сву пуноћу и све разноликости живота. Зато он неизбежно само условно изједначава људе, повезујући их са познатим, апстрактно наведеним својствима и њиховима делима (ако се таквим покажу у стварности – нпр. ''мушкарац'', ''тог узраста'', ''телесно здрав'', ''душевно нормалан'' – или ''који је украо'', ''који је ударио'', ''који је убио'', ''који је дезертирао'', итд.) – те прописује уобичајена пуномоћја, обавезе или казне. Али, између закона и живог човека стоји још и примена закона (административна или судска), то јест подвођење конкретног животног случаја под апстрактно правило. И управо ту и треба зачети истинско царство праведности.

То ни изблиза не значи да условно-изједначавајући закони не служе праведности; али од њих не треба захтевати сувише. Од закона треба захтевати:

1) Да не производе неправедне привилегије – попустљивост, бесудну заштиту, бесправност, угњетавање, али и неправедну једнакост;

2) Да неједнакост коју узрокују не наруши праведност;

3) Да уводе такве начине примене права (у управи, самоуправи и судству) који, с једне стране, бране од произвољне и неконкретне примене закона, а са друге захтевају од чиновника, уче их, и остављају им могућност да свуда уносе поправке у складу са принципом праведности.

Јер праведност се не обезбеђује општим правилима; она захтева и праведне људе. Она захтева не само задовољавајуће законе, већ и живу људску потрагу и стваралаштво. Ако у земљи нема живог и праведног правног поретка, њој не могу помоћи никакви, чак ни најсавршенији закони. Ту су потребна не ''правила'', већ тачна усмереност душе – неопходна је воља за праведношћу. Ако ње нема, онда ће и најбољи закони које је написао мудрац или геније само прикривати отров извршене неправде.

Треба да схватимо да се праведност не даје у готовом виду и да се не добија на рецепт, већ да се стваралачки тражи, свенародно одстрадава и ураста у живот. Нема готовог праведног уређења које само треба увести (''анархија'', ''социјализам'', ''комунизам'', ''кооперација'', ''фашизам'', ''корпоратизам'', итд.). Безнадежне и ружне су све сличне наде и обећања. Праведно у једној земљи може се показати неправедним у другој. Праведно у једној епохи може се касније претворити у вапијућу неправду.

Праведност је велики и вечно свенародни задатак који је неразрешив по принципу ''од сада па до века''. Тај задатак је сличан самом животу који вечно мрси своје нити и узлове, и вечно захтева њихово размршавање. Размрсити те нити, и развезати те узлове морају не сами закони и не сами владаоци, већ читав народ заједно, у непрекидно стваралачком тражењу и напору.

Превод: Владимир Јагличић;

Иван А. Иљин, У потрази за праведношћу, Светигора, 2001.

Чланак написан 1950-тих година, пред смрт аутораSrpskilist.net