|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|

IZGUBLJENI SIN

Hajnrih Miler

|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|−|

SadržajGLAVA I................................................................................................1

GLAVA II...............................................................................................9

GLAVA III............................................................................................21

GLAVA IV............................................................................................31

GLAVA V.............................................................................................35

GLAVA VI............................................................................................43

GLAVA VII...........................................................................................52

GLAVA VIII..........................................................................................58

i

GLAVA I.

GLAVA I.

"Jedan čovek imaše dva sina. I reče mlađi od njih ocu:oče! daj mi deo od imanja što pripada meni. I otac impodeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađisin sove svoje, i otide u daljnu zemlju; i onamo prosuimanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve,postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji.I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji, i onga posla u svoje polje da čuva svinje. I željaše napunititrbuh ovoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih nedavaše. A kad dođe k sebi, reče: koliko najamnika u ocamojega imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi!Ustaću i idem ocu svojemu, pa ću mu reći: oče!sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sintvoj: primi me kao jednoga od svojih najamnika. I ustavšiotide ocu svojemu. A kad je još podaleko bio, ugleda gaotac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celivaga. A sin mu reče: oče, sagreših nebu i tebi, i već nisamdostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugamasvojim: iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajtemu prsten na ruku i obuću na note. I dovedite teleugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jerovaj moj sin beše mrtav i oživlje; i izgubljen beše i nađese. I stadoše se veseliti.

A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad sepribližavao kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavšijednoga od slugu zapita: šta je to? A on mu reče: brattvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdrava

1

video. A on se rasrdi i ne šćadijaše da uđe. Tada iziđeotac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu:evo te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvojezapovesti, pa meni nikad nisi dao jareta da bih seproveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sinkoji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu teleugojeno. A on mu reče: sine! ti si svagda sa mnom, iove je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jerovaj brat tvoj mrtav beše, i oživlje; i izgubljen beše inađe se."

−− Evanđelje po Luki 15:11−32

"Jedan čovek imaše dva sina..."

Ovim rečima počinje priča o izgubljenom sinu, naime, može se reći: oizgubljenim sinovima. Nije samo bio izgubljen mlađi sin, neto i stariji.Stariji je bio neljubazan i samoživ, te je zato i bio izgubljen. Istina, bioje pobožan, ali nikad radostan. Nalazio se u blizini oca, ali nijepostojala unutrašnja zajednica među njima, dakle, bili su sasvim blizu,pa ipak daleko.

Dva izgubljena sina. Jedan je bio lakomislen, drugi tvrda srca; jedannevaljao, drugi gord. Pa tako otac ni s jednim nije mogao da budezadovoljan. Ocu je bilo teško, jer mu ni jedan nije pričinjavao radost.

Poznajete li vi ove izgubljene sinove? − To smo svi mi, vi i ja. Mi smotakođe izgubljeni. Reč Božja kaže:

"Ni jednoga nema pravedna; ni jednoga nema razumna, ni jednoga kojitraži Boga. Svi se ukloniše i zajedno nevaljali, postaše: nema ga kojičini dobro, nema ni jednog ciglog!" (Rim. 3:10−12). Jedni tonu i dave

2

se u blatu greha, a drugi vode pošten život bez Boga. Ne sme sezaboraviti, pri tom, da postoji i jedan sporedan ulaz u pakao, kroz kojiulaze i mnogi religiozni ljudi. Postoji jedan pločnik na širokom putu, kojine vodi kroz blato, pa ipak, ko se njime služi i on je izgubljen.

Dva sina! U priči Gospodinovoj, čitamo da se samo jedan vratio natrag.Drugi, i to onaj od kog to otac nikad nije očekivao, odbacuje od sebeljubav i tone. Mlađi se priklonio srcu oca, a stariji mu je okrenuo leđa. Iu našem životu se to često dešava: neki se povrate i poprave, iako toniko od njih ne očekuje, a mnogi propadaju i bivaju izgubljeni, štoizgleda neverovatno. Ali, onog velikog dana, svi ćemo se čuditi. Mnogiputevi, koji su počeli na isti način, završiće se drukčije.

Tako su visila na Golgoti dva razbojnika. Obojica su u neposrednojblizini imali Spasitelja. Isti vojnici su im polomili kolena, iste večeri suzavršili svoj zemaljski šut. I kako su ga završili? − Jedan u pakluprokletih, a drugi u raju − radosti spašenih.

Izgubljeni smo svi mi. I ovde se otvara pitanje: − Da li ćemo takođe i svibiti spašeni? Tu je potrebno zastati, promisliti i samog sebe upitati: −Koji od ove dvojice sam ja?

Mlađi sin je kazao ocu: − Oče, daj mi deo imanja koji pripada meni! −Kako je on uopšte došao na tu pomisao? Da mu nije nedostajala očevaljubav? Sigurno ne Okruživala ga je očeva ljubav i dani noć. Trebalo bida je zahvalan svom ocu za sve što jeste i što ima. Ništa mu nijenedostajalo, i nigde ne bi bolje našao, nego li pod očevom rukom. Otacje s njim razgovarao s ljubavlju i opominjao, ga, ali on nije uzimaoozbiljno ovu očevu dobrotu.

To je za njega bilo nešto sasvim razumljivo nešto što drukčije ne bi nimoglo da bude. Zahvalnost prema ocu morala bi da ga odvrati odkobnog koraka koji je naumio da preduzme, ali, zahvalnost od njega seuzalud očekivala. Razmišljao je: "Ne želim da mi neko bude tutor.

3

Danas sam odrastao čovek i sam znam šta mi valja činiti i kakopostupati." Nije li to i naša slika? Ne postupamo li i mi isto tako, kadnas oni, koji nas vole i žele nam dobro, opominju? I kakva je našazahvalnost? Namrgođeno lice i neljubazne reči; nezadovoljno srce,koje se ljuti.

U jednom malom mestu je živeo bračni par. Provodili su zajednomnoge noći pune briga i zebnji jer su se mislili na svog sina. O, kakosu ga voleli i kakvu im je radost pružao mališan, dok su ga na svojimrukama nosili.

Srca su im bila ispunjena verom u budućnost. Sve njihove misli su seokretale oko sina jedinca. Bili su u stanju dati sve za njega. Dete jeodraslo, i jednog dana mladi je čovek stao pred oca i rekao: − Oče, jane mogu više da izdržim u ovom domu gde se moli i čita Sveto pismo.Suzama su se napunile oči oca. Je li to zahvalnost za svu ljubav ibrige? Otac ga je pustio da ode. Sin je okrenuo leđa domu svojihroditelja i otišao. Daleko od onih koji su ga žarko voleli padao je svedublje i dublje. Zahvatila ga je moć prestupa i greha. Koliko je roditeljau svetu doživelo ovo gorko iskustvo?

Postoji neko koji je još dublje ispitao ovu bol. To je Otac nad svima kojise nazivaju decom, koji svakom ocu dariva očinsko srce − BogStvoritelj, koji je istovremeno i Ljubav.

"Daj mi deo od imanja što pripada meni..."

Koliko je u porodicama nastalo svađa koje su bile prouzrokovanetakvim zahtevima? Čoveka više zanima ono što on može da zahteva,no ono, što je drugima dužan da da. Kako mogu mnogi da,zaboravljajući koliko truda i naprezanja staje nekog njihov zahtev,uživaju u ostvarenju svoje želje. Oni ne misle pri tome da bi morali

4

pokazati svoju ljubav prema drugima. Ne razmišlja li se često puta: koje dužan da prvi pozdravi, ko da učini prvi korak, ko da izgovori prvureč? Ne provlači li se: daj mi, kroz ceo život.

Ovde iskrsava pitanje: da li sam i ja oslobođen od duha pohlepe? −Čemu zapravo težim? Da li ja nastojim pomoći da život drugih budelakši, bolji, udobniji, ili ga otežavam svojim "daj mi!" i pretvaram ga upakao? Ne sme se nikad zaboraviti, da će doći čas, kad se ništa višeneće moći popraviti i nadoknaditi i to mnogo brže i neočekivanije, negošto se sluti. Ne promislimo li i ne zaustavimo li se na ovom putu,osetićemo kako greh počinje da vlada u našem životu. Sotona drži svekonce u rukama, a mi srljamo u provaliju.

Naravno, da se naša savest buni i pokušava da pruži otpor, jer je našaduša stvorena za više i bolje, i želi izmaći zovu iskušitelja. Ali, na krajuse sve slabije čuje zvuk zvona koja opominju. Đavo je veoma okretan itrudi se da nas uvek nečim novim odvrati od pravog puta. On nalazistotinu izgovora i na kraju čovek podleže. Jedna poslovica kaže: grehima pet prstiju. Dva stavi čoveku na oči, da ne bi video kuda đavolskiput vodi; dva mu turi u uši, da ne bi čuo glas koji opominje, a peti mupostavi na usta, da bi ćutao.

"Pokupi mlađi sin sve svoje i otide u daljnu zemlju..."

Kao što je to mlađi sin uradio, tako su se mnogi drugi odvojili od Boga.Možda su se jednom i nalazili u blizini Božjoj, slušali Njegove savete iradosno pevali u Njegovu slavu. Nekima je ta blizina bila neprijatna, tesu se postarali da je se što pre oslobode. Ali, odlazak od Boga značida Njegova proricanja prestaju da važe i da se Njegove zapovedi nemoraju uzimati ozbiljno. Da li je to pravilno? Prva i najvažnija zapovedproricanja glasi: − Poštuj oca svojega i mater svoju! − a zatim stojidalje napisano: − Oko koje se ruga ocu i neće da sluša mater, kljuvat

5

će ga gavrani s potoka i jesti orlići! (Priče Salamonove 30:17)

"I onamo prosu imanje svoje živeći besputno..."

To je bio život. Mogao je da dozvoli sebi sve što mu je svet nudio, sveradosti, sva veselja i svako uživanje. On je živeo kao da nikad nećenestati blaga. Prijatelja i prijateljica je imao dovoljno. Nalazio se međusvojim jednomišljenicima. Bio je poštovan i voljen. Snažnim gutljajimaje ispijao pehar životnih radosti. Zato je uskoro i rasuo svoje imanje. Izovoga izvlačimo pouku da greh ne čini čoveka samo rđavim, nego iglupim.

Koliko je danas naših savremenika, koji se hvataju za glavu i govore: −Kakvu sam glupost učinio i bacio teško zarađeni novac! − Kada čovekpođe putem greha, onda prestaje da misli i da računa. Koliko je ljudiupropastilo svoju ličnu sreću, svoj brak i svoju porodicu?! Prema tome,ne može se pobiti istina da je greh propast za ljude.

Koji pametan čovek može da dozvoli da mu greh potkopava temelje iništi porodični život?! Koji čovek s razumom može mirno gledati, kakomu se bračni drug, zbog njegovog greha, muči pati i propada?! −Potrebno je svakom, ko je podvrgnut porocima, da pristupi onom, kojipretvara tugu i žalost u veselje i radost. Gospod Isus Hrist stoji i čeka,jer Njegova ljubav može da spase svako ljudsko biće.

Nemojte se zavaravati, mladići i devojke, i trčati za prolaznimuživanjima, koja nisu ništa drugo do zamke Sotone. Put poroka i grehaje uvek privlačan, na svom početku vodi k zelenim dolinama − alinjegov produžetak je opasan i završava u mraku i očajanju. Mnogemlade devojke su se nadale da će naći sebi na krivom putu supruga zaceo život. Kraj je uvek bio gorak. I nemojte zaboraviti da ništa neprolazi nekažnjeno! Koliko je mladih ljudi proklelo onaj dan, (kad su

6

prekoračili prag nekog mesta za prolazna uživanja?! Čuvajte vašumladalačku čistotu i ne dajte Sotoni da prevlada. Nemojte opterećivatisvoju savest!

I još jedno pitanje: Vi, koji ste se udaljili od roditeljskog doma, zaštobežite i dalje? Zastanite! Pristupite k Spasitelju. Ne zaboravite da Ončini sve novo. I tek će onda život imati smisla i vrednosti; imaćesadržinu, koja nije prolazna. Da li je to istina? Mnogi se smeju nadnjom, ali kakvi su to ljudi; poznaju li oni božansku istinu i pravdu? Jesuli to ljudi koji poznaju Spasitelja Isusa Hrista? Ili, su to oni koje je Onrazočarao? Ne! To su oni, koji samo ponavljaju tuđe reči i ne mislevlastitim umom. Oni ne poznaju zajednicu sa Isusom Hristom, jer jenisu ispitali u svom životu; a govore kao da je dobro poznaju.

Kad neko raspravlja o knjizi koju nikad nije čitao, onda mu seodgovara: Prijatelju, ti nemaš prava da govoriš, jer ne poznaješ njensadržaj! Tako to biva i sa Svetim Pismom. Mnogi dozvoljavaJu sebisuviše mnogo, a ne znaju uopšte o čemu se radi. Ne slušajte takvenjihove prazne govore, neto slušajte one koji su imali hrabrosti dapredaju svoj život u ruke Božje. Oni osećaju delovanje Božje i Njegovustvarnost i vernost u svom životu. Oni svedoče: Velika je radost bitiiskupljen krvlju Spasitelja.

Možda se i Vi stidite podsmeha vaše okoline zato i ne pokušavate dapristupite k Isusu Spasitelju, ali nije to ništa novo. Svet se od uvekpodsmevao vernim ljudima i što god je ozbiljnije čovek uzimao svojuveru, tim ga je više svet napadao i izvrgavao ruglu. To je žalosnačinjenica. Ali, može li čovek koji veruje da dozvoli da ga praznirazgovori i podsmeh neznalica spreče da ide za živim Vodom? Da lizbog smeha izgubiti put k spasenju i miru duše u Bogu? Koji će serazuman čovek izmaći ispod očinske ruke Božje? Može li čovek, kojimisli svojim mozgom, voleti više nepravdu i greh nego istinu i svetlost?Ne vidimo li svi, kako greh donosi ljudima nesreću i propast?!

7

Setimo se: kad je izgubljeni sin ostavio očev dom, drugi Sin je pošaoda spasava: Jedinorodni Sin Božji, pun milosti i istine: Koji je obličježivog Boga − Spasitelj Isus Hrist, On je došao da i Vas nađe!

I sad, dok Vi čitate ove redove On Vas posmatra. Želite li da Vasnađe? Pokušavate li da se sakrijete? Ko se skriva pred živim Bogom,skriva se pred svojom srećom, svojim mirom i svojim spasenjem odgreha. Spasitelj i Vas traži − pustite da Vas nađe!

8

GLAVA II.

GLAVA II.

Jedan čovek je obasuo svog sina svim mogućim dokazima ljubavi. Sinse nije obazirao na to, nego se uputio rđavim putem u loše društvo ipadao sve dublje i dublje. Pri tom je napravio veliki dug koji je otac izljubavi platio. Jednog dana je opet postupio isto i pošto se ovaj putstideo da prizna ocu, uzeo je očevu čekovnu knjižicu, popunio dužnusumu i lažno potpisao očevim imenom.

Tako je izmirio svoje obaveze. Pošto je svota novca bila visoka, ipakse uplašio, i otišao u inostranstvo. Nije potrajalo dugo, a od mladogčoveka postao je bedni beskućnik. Nužda ga je pritegla. Tako jejednom, u pocepanom odelu, zakucao na vrata jednog imućnogzemljoposednika. Kad ga je ovaj opazio, prošla mu je misao krozglavu: Ovog mladića ja poznajem! − Pošto je beskućnik bio veoma slabi nemoćan, pustio ga je u kuću i odlučio da sutra razgovara sa njim. Utom trenutku je stigao poštar i predao vlasniku doma pisma. Na jednomod njih mladić je prepoznao rukopis ovog oca, i začudivši se odakle izbog čega njegov otac piše ovom čoveku, pažljivo je gledao gde ćedomaćin ostaviti to pismo. Tu su ga ugostili i pripremili mu postelju.Stranac nije mogao da spava. Tiho, noću, podigao se iz postelje iprišunjao onamo, gde je pismo bilo ostavljeno. Prilikom čitanja jeizgubio svest.

Pismo je zaista bilo od njegovog oca. On je pisao ovom dalekompoznaniku: − Vi ste, verovatno, čuli šta je moj jedini sin učinio, i da meje zatim tajno napustio. Ne znam da li je on uopšte još živ. Nedavno mije došla misao da će on, možda, jednog dana zakucati i na vaša vrata.Ako se to slučajno desi, molim Vas da mu kažete da sam mu sveoprostio. Ja ga još uvek volim. Neka se vrati kući. Biće dobro došao! −

9

Ove reči su sina teško pogodile. Pao je. Šum je probudio ukućane i onisu ustali, misleći da su se provalnici ušunjali u dom. Našli su svognezvanog gosta. Kada je mladić došao k sebi, sve je priznao i rekao:"Kakav sam ja ludak bio. Otac mi prašta i još me voli; a ja sam smatraoda više ne želi da me vidi jer sam sagrešio protiv njega."

Nije li priča Gospodnja o izgubljenom sinu, takođe pismo iz očevogdoma svima nama − izgubljenim sinovima!

"I kad potroši sve..."

Bezbrižno i zadovoljno je mlađi sin napustio očev dom i vodio život saprijateljima kao da mu novac nikad neće nestati. Pošto je bio slobodan,mogao je da živi kako je hteo. Nije morao nikoga ništa da pita, niko munije određivao šta će i kako će raditi. Bio je svoj sopstveni gospodar.

Kakav srećan život! Bio je u svom društvu. O tom je i u očevom domuuvek sanjario; biti cenjen i voljen. Bio je uveren da ga otac nije dostacenio. A sad je iz usta svojih drugova, slušao kakve sposobnosti ivrline leže skrivene u njemu. Nije zapažao da su mu se ti drugovipodsmevali, koristeći njegovu bezazlenost i glupost. Ko god je hteo dapozajmi, on mu je davao, jer je smatrao sebe počašćenim. Kad se izkese s novcem uvek samo uzima a ne domeće, onda će se i najpunijakesa brzo isprazniti. Tako se i desilo s mladim čovekom u tuđini.Jednog dana je, s užasom, opazio da je blaga sasvim nestalo.

Ali, on nije klonuo, tešio je sebe govoreći: − Ja imam još novca koddužnika, zatražiću natrag i opet ću imati. − I tu je iskusio istinu: drugovi,kojima je tako velikodušno davao i u nuždama pomagao, nisu bili ustanju da mu vrate dug. Verovatno su ga tešili i govorili mu, da se malostrpi, jer su primorani da prodaju ovo ili ono, pa će mu onda već sasvimsigurno vratiti i to s velikom kamatom. A kad bi opet dolazio da traži ni

10

jednog nije više zaticao kod kuće. Počeli su da ga izbegavaju. Nevoljaje rasla i na kraju, kad ništa više nije imao, uvideo je da je pao u rukelažnim prijateljima.

Pravo je blago imati dobrog druga. Pravi je dar Božji kad čovek zna damu na strani stoji verni prijatelj. Na žalost su naši drugovi, vrlo često,naši neprijatelji. Ko npr., ne uzima ozbiljno nebeske stvari, taj ne možebiti naš prijatelj.

Stara poslovica glasi: − S kim si, onakav si! − Vrlo lako mogu lažniprijatelji imati uticaja na naš život i naša stremljenja. Jednom je jedanmladić, koji se našao s one strane zidova robijaške kuće, rekao: − Dasam imao svojevremeno druge prijatelje, sigurno ne bih bio primoranprovoditi svoju mladost iza ovih sivih zidina. − Nije li strašno kadizgubljeni sin sazna, da su oni koje je smatrao prijateljima bili njegovineprijatelji. Ispitajte svoje drugove: da li druženje s njima koristi životu?− ili su oni neprijatelji duše. I nemojte nikad zaboraviti da je jeziva tamagreha i strašan njegov odjek!

"Postade velika glad u onoj zemlji..."

Upravo u onom trenutku kad je potrošio svoje imanje nastupila jeskupoća i glad. Ona nije došla ranije. Bog može čekati. Ova opštanesreća je iskrsnula u isto vreme kad je njegova lična otpočela. Zaštoje baš sad morala nastupiti glad i nestašica?

Iz ovog vidimo da Božje vodenice melju polako, ali sigurno. Svakanužda na zemlji; da li je to u porodici, da li razne bolesti, ratovi, požari,poplave, zemljotresi i tom slično, uvek su opominjući prsti Božji. Svakanevolja je poternica, ne zbog toga što Bog hoće da kazni čoveka, negonaprotiv, što želi da ga spase i pomiri sa Sobom. Bog traži ljude. On nečeka da mi Njega potražimo, On zna da nam je potreban. Stvoritelj

11

može bez nas u svemu, ali mi, ljudi ne možemo bez Njega. Nužda inevolja bi nam morale otvoriti oči koje je greh zatvorio.

Žalost je obuzela izgubljenog sina. Bog postupa, ponekad, žestoko.Često ljudi, kojima je Svevišnji sve oduzeo, govore: − Zašto je Bogtako surov? − Uprkos svemu, Stvoritelj je Ljubav. − Jedanpoljoprivrednik je izgubio svoje dete. Tužno je sedeo pokraj mrtvogtela. Tu mu je postalo jasno: − Bog je uzeo moje dete, da bih se japopravi i predao svoj život u ruke Svevišnjeg. − Tiho je ustao i rekaosvojoj ženi: − Gospod je veran. On nam je oduzeo dete, kao pastir kojine može da smesti svoje jagnje u tor. Naš život nije Bogu bio po volji.Sad moramo i mi poći za Njim i predati svoj budući život. Tako suoboje iskusili na sebi da je patnja, ruka Promisli Božje koja želi dapovrati izgubljene u očev dom.

U Svetom pismu stoji: − Gospode, u nevolji svojoj tražiše te, izlivašepokornu molitvu svoju kad si ih karao! − (Isaija 26:16). To namnajslikovitije pokazuje i istorija Josipa koga su braća iz zavisti prodalaputujućim trgovcima. Deset godina kasnije, stajali su pred vladaromEgipta koji je hteo da ih osudi na smrt. Nisu ga prepoznali. Bio je tonjihov prodani brat. Tu je počela njihova nevolja i onda su govorilijedan drugom: "Doista se ogrešismo o brata svojega, jer vidjesmomuku duše njegove kad nam se moljaše, pa se oglušismo, za to dođepa nas ova muka." (Postanje 42:21). Iz ovog primera vidimo da postojiuskrsnuće greha. Tako je bilo i kod udovice iz Sarepte, koju je prorokIlija obavestio. Kad joj je sin umro ona je kazala: "Šta je tebi do mene,čoveče Božji? Jesi li došao k meni, da spomeneš bezakonje moje i dami umoriš sipa?" (1. Carevima 17:18).

Znači, da je to bilo bezakonje, na koje ona nije pre mislila, a na koje suse sad uperile sve njene misli. − Tako biva često u životu. Tek krozpatnje i nevolje prisećaju se ljudi svojih prestupa. Kroz bolest i smrtnislučaj, kroz patnje koje snalaze bliske, saginju se mnogi i vraćaju skrivog puta. A često i boli koje prouzrokuju vlastita deca, upućuju na

12

povratak u očinski dom Boga.

"I on se nađe u nevolji..."

Stvarno je tamo gde Boga zaborave, uvek nevolja. I onda je reč Božjaretka i skupa, kao u vreme proroka Ilije. Kad je Bog protiv nas, onda jeto samo zato što nismo čuvali Njegove zapovedi. Kad vučemo uz tuđjaram, tad je Stvoritelj protiv nas. I kad u svom domu idemo lošimputem, tad nemamo u tuđini utehe. Kako je draga i skupocena svetlostkoja nam osvetljava neprozirni mrak patnji. Kako je dragocen štap ipalica s kojima se i u dolinu smrti možemo uputiti bez straha, jer su toBožji štap i palica. Daleko od Božje, očinske kuće, ne može niko rećiono što može onaj koji se oslanja na srce Spasitelja i kliče: − Nego sehvalimo i nevoljama, znajući da nevolja trpljenje gradi. A trpljenjeiskustvo a iskustvo nadanje! − (Rimljanima 5:3−4).

Mi znamo da onima, koji Boga ljube, sve ide dobro. Nas teši sveta Reč,kao i veličanstvene himne, koje se pevaju u Njegovu slavu. Jedanpogled u one visine, zaslađuje gorčinu ovog vremena. Sve se to moženaći u očinskoj Božjoj kući.

Najveća nevolja je neutešnost grešnika, jer je daleko od Spasitelja. Pa,uprkos svemu, Gospod ga priziva: − Vrati se ocu!

Koliko je jada, izraženo u kratkim rečenicama: I on se nađe u nevolji.Nije više imao doma jer je lakomisleno okrenuo ocu leđa i sada stojisam, jadan i beskućan. Ni prave odeće nema na sebi, one koju je jošponeo iz roditeljske kuće. Sasvim izgubljen i pocepan stoji tu. A odeća,kojom Božja dobrota odeva ljude: čast, nevinost, ugled, dobro ime, sveje to strgnuto i sramno je palo s njega.

Bio je gladan. Ni tikve kojom su hranili svoje svinje nisu mu dali, a

13

kamo li ukusnog hleba koji bi mu povratio snagu. − Pijančenje,nepristojni razgovori, knjige pune otrova i mržnje, razni listovi i časopisis dvosmislenim sadržajem, to su najčešće hrana kojom đavo hranione, koji žele živeti bez Isusa Hrista i Njegovog učenja. Ali, ova otrovnahrana ne može zasititi naše duše. I ovde važi istina: "Oni jedu i ne sitese, piju i srce ostaje pusto jer je sve obmana."

Kakve je nevolje greh sve pričinio! Već prvi ljudi, koji su bili stvoreni poobličju Božjem, koji su boravili u rajskom vrtu punom blaženstva i nisupoznavali nevolju i muku, bili su ubrzo primorani da jedu hleb u znojusvota lica. Deca Božja, koja su zaboravila svog Oca i najboljeg Druga,predala su se dragovoljno zavodniku i završila u bednom ropstvu. Tektu su osetili nuždu i bedu. Važno je čuvati se, te napustiti ovaj pogrešniput, kojim se ide. Ko pošteno razmišlja, priznaće, da svojim grehompričinjava jad, ne samo sebi, već i svojim bližnjima. Ko želi da budeslobodan, pa da i dalje služi grehu, nalazi se nad provalijom. − Ali jošuvek vlada blagosloveno vreme. Stvoritelj priziva i prašta.

Ne pričinjavaju li Vam proricanja Božja nadu? Pristupite k Spasitelju.Pomolite se i kažite: "Ovde pred Tobom, stoji grešnik, koji bi se radooslobodio zla." − U tom slučaju će svako doživeti ono što je jedangrehom vezani čovek ispitao na sebi. Jedna mlada devojka mu jepružila ruku i stupila s njim u brak iako je bio pijanica. Dani sreće su biliveoma kratki. Njihov dom, koji je mogao da bude raj na zemlji,pretvorio se u pakao. Tiho ,i bez roptanja je mlada žena podnosilasvoje muke i trudila se da zataji pred drugima, kakav poročan životvodi njen muž. Sve njene molbe i suze nisu bile u stanju da pokrenuotvrdnulo srce muža i da ga ubede da učini kraj svom grešnom načinuživota. Govorio je:

− Moja žena je kočnica koja me sprečava da živim onako kako bih jehteo. Tako je dočekao dan koji je nazvao zlatnim, jer je ona završila saživotom. Sad je tek mogao da čini što mu je volja, još gore nego liranije, tačno po planu đavolskom. Sve dublje je padao u mrak i

14

propast. Zdravlje je popustilo, prijatelji su ga napustili, radno mesto jeizgubio, postao je lopta greha. Pao je u očajanje. Tako mu je slučajnodošao mali listić u ruke. Čitajući nije verovao svojim očima. Iznova iiznova je posmatrao napisano i pitao sebe: − Da li je to istina da IsusHrist, Spasitelj grešnika može i mene spasiti?

On je prihvatio ovaj poziv i ispitao na sebi, što je Radosna Vest −Evanđelje, koje mu je govorilo: − Vrati se i ti u dom Oca nebeskog, Onće te ljubazno primiti i predložiti ti oproštaj tvojih prestupa! − Odjednomje video pred sobom svu prošlost: majku, oca i ženu, koja se tolikotrudila da mu priredi ugodan život i topli kutak, a koju je oterao svojimponašanjem u smrt. U svojoj nevolji je sklopio ruke i pomolio se: −Bože, Stvoritelju neba i zemlje, daj mi da i ja dobijem deo Tvoje velikeljubavi i spasi me od zla!

U svojoj unutrašnjoj borbi je zaključio da Spasitelj ne ostavlja one, kojisu u očajanju. Prinuđen, vratio se roditeljima, odrekao se svih poroka ipošao novim putem. − A kako stoji stvar s Vama? Ne čekajte! Vratitese k nebeskom Ocu bez čekanja, takvi kakvi ste!

"I otišavši pribi se kod jednoga čoveka u onoj zemlji..."

Svaka gornja reč ima posebno značenje. Kuda je to otišao izgubljenisin? Sasvim sigurno to nije bio lak korak. On je potražio sebi novoggospodara. Kad je bio kod oca, nije imao potrebe da traži. Bog ga jevezama ljubavi spojio s ocem. A ove je morao raskinuti, pre nego što jenapustio svog roditelja. Napustimo li Boga primorani smo da seoslanjamo na ljude. Apostol Pavle opominje: − Ne budite roboviljudima! (1. Korinćanima 7:23).

Izgubljeni sin se privio uz jednog čoveka one zemlje. Verovatno mu jeteško bilo prosjačiti. U svojoj mladosti nije morao da korača tako teškim

15

putem. Mnogi ljudi muče se na teškim stazama zbog svog greha. Koneće da se Bogu obrati − taj mora da prosi od ljudi. Ko ne klanja svojuglavu pred Stvoriteljem, čini to uvek pred čovekom. Mlađi sin je hteoslobodu. I kuda je dospeo? U sramno ropstvo. Od onog časa, kad jenapustio očev dom, on nije više mogao biti slobodan. Jer ko čini greh −robuje grehu. Telesne strasti vode na kraju onamo, kuda mi nećemo. APavle piše: "Jer dobro, šta hoću ne činim, nego zlo što peću, onočinim." (Rimljanima 7:19).

I zato poslušajte svi, koji ste se udaljili od roditeljskog doma i očinskogsrca: čovek mora da čini greh, mora da mu služi, ne može mimoićiropstvo grehu u sramu. Jer nema Zaštitnika pri sebi onaj kom je život ublizini Božjoj mrzak.

"I pribi se kod jednog čoveka". Kakva ludost! Nevolja ga je gušila iduša izgladnela. A da bi utolio glad, ućutkao savest, prečuo zov oca ičežnju za roditeljskim domom, on prodaje sebe za bednu nagradusvetu. − On se pribi, to znači da ga onaj nije hteo uzeti. Ali izgubljenisin se nije dao odstraniti. Neprestano je molio, dok mu ovaj nijeravnodušno kazao: − Neka ti bude, možeš mi svinje čuvati.

"I on ga posla u polje da čuva svinje..."

To je bio veoma bezosećajan postupak. Ni jedna reč nije pokazivalasažaljenje. Niko ne govori sa svojom decom nežno i blago kao otac.Tako je bio prinuđen da ode među svinje. Služba protiv volje puni srcejadom, prouzrokuje mnoge suze i uzdisanja, mnoge udarce i poniženja.Stoga se i može reći: u službi kneza mraka i greha uvek je čovekuteško.

Sreća što je očev dom bio daleko, te niko od poznanika nije onamoprolazio. − Da me samo niko ,ne vidi − stalno se plašio. Tako i danas

16

mnogi govore i stide se. Ali što ove to može pomoći? Grešnik imasurovog gospodara − đavola, i put greha je uvek sramotan i mračan.

Ne samo da je pakao bez radosti, takođe i put u pakao je tužan. Mnogibi mogli živeti u miru i radosti, pa umesto tog provode svoj život upatnjama tela i duše. Da li je to i naša slika? Da li smo i mi na tom putuili smo uspostavili mir s Bogom i našli sreću u zajednici saStvoriteljem? Ako nismo, zašto vodimo i dalje takav život! Potrebno jemoliti Spasitelja za pomoć i napustiti tamu, a pre svega otkazati Sotonislužbu. Još danas, odmah! Da, u ime Spasitelja:

Vrati se nazad, zabludela dušo!Verno srce Stvoritelja,Nudi ti oproštaj svakog greha,Melem za boli počinjene u neznanju.Pogledaj na Onog, Koji pun ljubavi,Milostivo priziva s Krsta na Golgoti:Vrati se k Ocu, veruj i ne boj se,Spasitelj je tvoj dug platio već za te.

On ti pruža, već ovde na zemlji,Život pun radosti i duševnog mira.Spasava od greha i mračnoga ropstva,Sve čini za tebe u ljubavi Svojoj.

Sin, kojem očev dom nije bio dobar, gde ni po kakvu cenu nije hteo daostane, odlazi svinjama. On ne može izbeći ovaj rad jer ga glad mori.Mi iz ovog saznajemo, da niko nekažnjeno ne može napustiti oca, kojeovde znači i Boga. Sin je sad napušten. Kakva promena! Ranijeizobilje, sad beda.

17

"I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinjejeđahu..."

Ovom rečenicom se podvlači njegova nevolja. On nije smeo sedeti višeza stolom. Pod roščićima se ovde podrazumeva mnogo što šta. Sveradosti ovog sveta mogu se u roščiće uvrstiti. Radosti greha su uvekšuplje, bez prave radosti u srcu. Želite li Vi, dragi čitaoče, da jedete teroščiće? Ne zaboravite, da su ove radosti u svetu, bez Boga, jadne ižalosne.

Sve je drukčije ispalo. Kod kuće su ga posluživali, a ovde je potpunosam. Da li ste Vi čuli reč: − Nemam čoveka! − Strašna je to reč,strašno je kad smo sami među ljudima. Često se mogu sresti usamljeniljudi.

Mladić korača ulicama jednog velegrada. Njegov život je uprljan iotežan grehom. Ništa ga više ne raduje. Ni muziku iz raznih lokala zauveseljavanje, ne može više da sluša, koju je ranije tako žarko voleo.Tako naiđe na jedan izlog u kojem je visio plakat sa sledećim rečima: −Dobro došli na naše predavanje. − A ispod toga pročita temu: −Domovina za beskućnike; kako ću postati srećan? Može li se život jošjednom iznova otpočeti? − itd. itd.

Tu se odmah odluči da ovo predavanje poseti. Reči koje je tamo čuodelovale su tako na njega, da je već to veče rešio da prekine sadotadašnjim načinom života i da krene boljim putem. Ovaj događaj jeon sam, zatim, više puta pričao svima. A ovim se potvrdila staramudrost, da je:

Teško onom, koji preda sebe svetu,jer će, potom, umoran i bez nagrade,ostavljen od sviju, očajan u jadu,tražiti mesta da prekloni glavu;i neće imati kuda da pođe, do u

18

neprozirnu i zlokobnu tamu.

Dozvolite, dragi čitaoci, da ovde kažemo, zbog čega je životizgubljenog sina, među ostalim primerima koji su ovde navedeni takoslikovito opisan.

Jednostavno zbog toga da nam pokaže kakva je budala on bio. Bilo jeglupo i nerazumno verovati, da će novac večito da traje. Budalaština jei živeti bez razuma. Glupost je uobraziti sebi da te okružuju praviprijatelji. Ne žive li mnogi nerazumno kao da ovaj život neće imatikraja. Velika je zabluda ne upitati se: gde ću ja jednom provestivečnost?

Mnogi žive kao da će ovde uvek ostati. Ali jednom se mora rastati simetkom, bračnim drugom, decom, sa svakim, što je tako milo i drago, ionda? Pre nego što se pođe na daleki put razumno je proučiti redvožnje. Pogleda se kad voz polazi, gde se duže zadržava, i na kojoj sestanici preseda. I onda se pakuju stvari u kofer, sve se priprema,nabavlja za dugi put. Na žalost, kad se radi o najdužem putu, na kojisvako bez razlike mora da krene i sa kojeg nema povratka, onda semalo njih pobrinu da bude sve u redu. Živi se, iz dana u dan, i onda −kuda? Nemojte misliti da smrt donosi kraj patnjama i jadu ovog života!Savest govori suprotno. I reč Božja poučava: Strašno je pasti u rukeBoga živoga!" (Jevrejima 10:21). Naprotiv, onda dolazi sud, na kojemće biti plač i škrgut zuba u tami, gde crv ne umire i oganj se ne gasi. Toje kraj svakog čoveka koji živi bez Boga i protivi se Stvoritelju.

Negde je živela mlada devojka poročnim i sramnim životom daleko odnebeskog Oca. Jednom joj se pričinilo, da je čula glas. Upitala je svojumajku, da li ju je ona zvala. Majka je odgovorila sa čuđenjem da je onanije zvala po imenu. Ovaj zov se ponovio drugi i treći put. Majka je sastrahom posmatrala svoju kćer. Neki unutrašnji glas je govoriozaplašenoj devojci da ustane, uzme Sveto pismo i pročita u 7. glavi odproroka Jezekilja, 8. i 9. stih. Pošto dugo vremena nije držala tu knjigu

19

u rukama zamolila je majku da joj ona pročita to mesto. Tu je stajalozabeleženo:

"Sada ću odmah izliti jarost svoju na te, izvršit ću gnjev svoj pa tebi, isudit ću ti po tvojim putovima, i obratit ću na te sve gadove tvoje. Nećežaliti oko moje, niti ću se smilovati, dat ću ti po putovima tvojim gadoviće tvoji biti usred tebe, i poznat ćete da sam ja Gospod koji bije."(Jezekilj 7:8−9). Jedva je mati završila s čitanjem, kad je kći iznenadauzviknula i pala mrtva. − Da, dragi čitaoci; strašno je pasti u ruke Bogaživoga i ne izmiriti se s Njime. − Ne zaboravimo zato reči Mojsija,čoveka Božja: − Nauči nas tako brojiti dane naše, da bismo stekli srcemudro! (Psalam 90:12).

Imate li vi već mudro srce? Ili ono još spava kao izgubljenog sina? Akoje tako, onda se probudite iz grešnog sna. Možda je već danasposlednji dan. Niko ne zna koliko mu vremena još preostaje. Požuritese, i ne dajte da Vam duša umre, inače ćete jednom, u večnosti,tugovati i kajati se jer ste propustili vreme milosti. Živeti bez IsusaHrista, bez oproštaja greha, bez mira s Bogom − to je najveći gubitakkoji postoji.

20

GLAVA III.

GLAVA III.

Jedna devojka je smatrala, da prilike u domu roditelja guše i sputavajunjenu ličnost, te je napustila mater i oca i dospela u rđavo društvo.Tako je jednom pošla sa svojim prijateljima na izlet. Vreme je prolazilobučno i nepristojno kao što je u tom društvu bio običaj. Umorna,udaljila se i sela u jednu kolibicu da se odmori od svih uzbuđenja. Mirislišća i šume podsetio ju je na roditeljski dom. Izgledalo joj je kao dališće s drveća njoj drži propoved.

To je bila tiha propoved bez reči, koja je pogodila njenu savest. Ovajdogađaj ju je veoma potresao. Vratila se svojim veselim prijateljima, alise nije mogla osloboditi misli. Videla je pred očima svoju dobru majku injene blage oči. A takođe i dostojanstvenu pojavu svog oca. Počelo juje stezati u grlu. Sve joj je postalo odvratno: prijatelji, zadovoljstvo, lakživot. Nije više mogla izdržati i na veliko zaprepaštenje sviju, napustilaje odmah to mesto, da se nikad više ne vrati.

Došavši roditeljima, pokajala se i oslobodila svoju savest, dušu pa itelo od ovih muka i poroka.

"A kad dođe k sebi..."

Strašan je to bio trenutak u životu izgubljenog sina, kad je shvatio ukakvom se jadnom stanju nalazi. Kao neko ko govori i korača u snu,tako je i on postupao do ovog trenutka. I sad se probudio. Došao jesam sebi. Kako je nisko pao. Bio je ranije sin oca, kod koga je imaosvega u izobilju. A sad se nije mogao ni sa svinjama ravnati! Nadničari

21

su više imali kod njegovog oca. Mogli su zasititi svoj stomak hlebom, aon je bio primoran da gladuje. Lakomislenost ga je dovela u ovajpoložaj. Krivac je svemu bio greh.

U samoći je došao sebi. Ranije je veseljem pokušavao da uguši glassavesti. Kao što se seme baca u visinu, pre nego što padne na zemlju,tako i mnogi ljudi pokušavaju da se zabavom umire. Ali, onda tu neostaje vremena za razmišljanje. Neki tako postupaju do poslednjegdaha. Užasno je u takvom stanju proći kroz vrata smrti...

Mnogi ljudi kad se nađu u nevolji prebacuju svoju krivicu na svojebližnje: roditelje, ženu, decu, privredno stanje, kao i na neke drugeokolnosti itd. Mi smo uvek u potrazi za krivcem koji je, tobožeodgovoran za naš položaj.

U našoj priči vidimo, kako je izgubljeni sin postupio nakon razočarenja,napušten od prijatelja pod udarcima ruke Božje. Došavši sebi, nijeoptuživao druge a pravdao sebe. U Plaču Proroka Jeremije stoji: "Zašto tuži čovjek živ, čovjek na kaznu za grijehe svoje?" (Jeremija 3:39).

Prvi, odlučujući korak, ka novom životu − jeste doći sebi. Ljudi tonerado čine jer im je neprijatno. Od jutra do večeri ne pušta đavočoveka i ne da mu mira. Zato je i ovaj pokušaj − doći sebi − težakkorak napred, jer je u srcu sve prazno i izgleda zastrašujuće. Tu vasposmatraju naši prestupi, drugovi, gresi i sramota. I što god čovek višedolazi sebi, tim se ove više boji samog sebe. Tu su propuštenavremena, koja nas optužuju, zatim, prekršene zapovedi i blatomuprljane noći. No, blago nama kad nam Duh Božji otvori oči i kad namsvetlost prosvetli srce. Kao što u zamračenoj prostoriji bez unutrašnjesvetlosti vlada neprozirni mrak, tako mi vidimo pri svetlosti sunca idana svako zrno prašine, koje se kovitla po zraku.

Izgubljeni sin se uplašio, kad je pogledao unutar sebe. Tu je ležao ceoživot: divno vreme u očevom domu, i onda greh za grehom, sramota za

22

sramotom, razbijena srca roditelja i rastanak. I sad je pravilno postupiopripisujući svu krivicu jedino sebi.

Biva li tako i sa nama? Ako ne priđemo Spasitelju i ne priznamo sve,što smo skrivili, mi ćemo se uvek mučiti i patiti: lutaćemo po tami,bojaćemo se, i živećemo bez mira. Tu moramo da zapamtimo da se nesme olako prelaziti preko svojih nedela i prestupa, jer se s njima nikadne može steći mir. I zato je potrebno probuditi se iz ovog grešnogpolusna; postaviti sve svoje krivice pred oči, stideti se njih, pa ondazatražiti pomoć i spasenje, nadajući se milosti Božjoj.

Kralj David, počinivši veliko nedelo, molio se rečima: "Ja znamprestupe svoje i grijeh je moj jednako preda mnom!" (Psalam 58:3). Toje pravi put. Čoveku ne škodi da dođe u položaj da ga sopstvenasavest optužuje. Blago nama ako to ispitamo na sebi, jer je to dobarpočetak.

Svi mi, slabi nemoćni ljudi, stajali smo Isusa Hrista Njegove krvi On juje prolio na krstu da bi nama doneo spasenje. Pa zašto se ondaopiremo ponudi spasenja i ne prihvatimo je? Neki pitaju kako da toučine. Čovek nikad ne može sam da se spase. To čini samo SpasiteljIsus Hrist. Tako je bilo i kod izgubljenog sina. Bog mu je osvetlio srce ium u usamljenosti i nevolji. Bog opominje i nas da bismo došli k sebi ipovratili se.

Da li ste Vi, dragi čitaoče, ispitali muke besanih noći; recimo: nabolesničkoj postelji? Nisu li Vas gresi podsećali, da su još uvekneopravdani. Da li ste zagledali dublje u svoje srce ili ste na pola putazastali?

Setite se, dođite sebi! Što nam pomažu reči o "dobrom srcu" isopstvenom "poštenju", kad u nama nije sve u redu. To jesamoobmana kojom nas Sotona zavarava.

23

Naš život mora stupiti pod svetlost istine i tek onda kad upoznamopravo stanje našeg unutrašnjeg života − otpočinje spasenje. Slušajmodivne i duboke reči kralja Davida: "Okušaj me, Bože, i poznaj srcemoje, i ispitaj pomisli moje!" (Psalam 139:23).

Pre nekoliko godina je jedan propovednik služio u kapeli jednogzatvora. U svojoj službi je govorio o nevaljalom dečaku koji je nakonživota ispunjenog grehom i krivicom, pred Bogom i ljudima, bioobuhvaćen Duhom Božjim te našao Spasitelja, setivši se suza i poukasvoje dobre, tad već umrle majke. Završavajući svoju priču, kazao je:Taj nevaljali, pokvareni dečak sam ja! − Zatvorenike su zatim vratili unjihove ćelije. Posle podne pošao je propovednik da porazgovara sonim osuđenicima, koji su izrazili želju za to. Tako je naišao na jednogmladića koji je ležeći na podu glasno jecao, kao da će mu se srceraspasti. Upitavši ga šta mu je − čuo je odgovor: "Dirnula me današnjapropoved, koju sam čuo u crkvi," i bacivši se ponovo na pod, dodao: −"I ja sam imao dobru (majku, koja me je isto tako poučavala!" Sećajućise reči svoje majke došao je i ovaj čovek sebi, i po isteku svoje kaznepostao je sasvim drugi čovek.

Velika je milost Božja! I Vi ste verovatno imali dobru majku. Isplati li sekoračati stazama greha? Zastanite i promislite. Znate li uopšte kudaVas sadašnji put vodi?

Dođite sebi svi, koji ste povređeni i ojađeni grehom i veliki Lekar ćeVas isceliti.

"I reče: koliko najamnika u oca mojega imaju kruha isuviše..."

Danas izgubljeni sin drukčije izgovara očevo ime ne" go što je to raniječinio. Nekad je govorio s visine: "Oče, daj mi deo od imanja što pripada

24

meni!" − A sad je pokoran kao dete koje se kaje. Pao mu je mrak sočiju. Sada zna da su njegov zahtev i pohlepa bili nepravedni, jer on inije imao svoj "deo" pošto mu je otac bio još živ. Sad saznaje da nemaviše ni prava na očevu ljubav, da bi se njom tešio. Najbolje je izgubio.To je bio težak trenutak.

"Koliko najamnika u oca mojega..." Reč "koliko" pokazuje da je on opetpočeo da računa. Dokle god se veselio i trošio, nije uopšte računao. Tomu je došlo na um, tek sad, kad se setio svog pređašnjeg života.

I mi bismo morali da računamo. Šta je postalo od našeg života koji smovodili bez Isusa Hrista? Svako bi mogao da ima mir i radost u DuhuSvetome, zadovoljstvo u Spasitelju i sve u izobilju. A pošto se opiremo,često se dešava da su nezadovoljno srce, nevolja, ljutnja, neugodnost,pakost i neumorna trka za srećom koja izmiče, jedino što posedujemo.A tu nam nedostaje uteha i ko nas, osim Spasitelj, može utešiti?

Isplati li se koračati stazom greha? Što nam je on do danas dobrodoneo? Da, doći sebi! Bez oklevanja bi trebalo da se završi sa takvimnačinom života. I ne zaboravi d,a je život daleko od doma nebeskogOca uvek donosio bedu i jad. U domu Boga Stvoritelja ima mesta zaovu decu.

Ovde je i nadničarima dobro. U očinskom domu ima hleba u izobilju zasvakoga. Što to znači? Najmlađe stvorenje je zbrinuto, i oseća sesrećnijim i radosnijim, nego grešnik. Čak šta više, i najniže živo biće jesposobno da se raduje. Pogledajmo kako se muve igraju na suncu,slušajmo kako ptice cvrkuću i raduju se, pogledajmo svu divotupoljskog i drugog cveća. Oni ne seju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice; iOtac naš nebeski hrani ih! A mnogi su primorani da oskudevaju.

Dragi čitaoče, ko počne sve da sravnjava i o svemu da razmišlja tajneće ostati bez blagoslova. Pri tom se ovde ne misli na spoljašnjunasladu, nego mi moramo upraviti svoje oči na ceo život. Ko je to

25

shvatio, taj postaje srećan i radostan, i ostaje to i kad ga put vodi krozteškoće. U jednoj bolnici je ležala jedna mlada devojka. U nesreći jeizgubila ruke i stopala. Kad ju je neko upitao ima li neku želju koju bi jojmogao ispuniti, ona je odgovorila: "Hvala, ja sam potpuno zadovoljna!"Razmislite o ovom slučaju! Živeti bez ruku i nogu, biti upućen napomoć drugih, pa, uprkos svemu, ispovedati svoju veru i reći: "Potpunosrećna." Možete li i Vi, to isto za sebe reći?

U mnogim porodicama vlada mir. Tu pomažu jedan drugom. A kako jekod vas? Mnogi su materijalno siromašniji, pa ipak srećniji, jer senalaze u Božjoj blizini. Nepobitna je istina, da je blagosloven dom, gdepravi i jedini prijatelj čovečjih duša − Isus Hrist boravi. Ne žudi li i Vašaduša za mirom? Blagosloveni su oni, koji čeznu za Očinskim domom.

"Ustat ću i idem ocu svojemu..."

To nije bila laka odluka. Napustio je dom svog oca s podrugljivimrečima. Sve očeve opomene i savete je odbacio na stranu. Uružičastim bojama je video budućnost, sad je primoran da se vrati kaoprosjak; odrpan i gladan, slab i bedan. Kakvo poniženje mora podnetida bi se u takvom stanju pojavio pred svojim ocem, kome je doneotoliko briga i jada? To ga je stajalo mnogo muke i samoprekora. Ali akoostane u tuđini umreće od gladi. Tako se konačno rešio: "Ustaću iidem." Koliko je priprema zahtevala ova odluka.

Razočarenja, koja su mu prijatelji pričinili, skupoća i glad u onoj zemlji,sve ga je to nateralo u bezizlazan položaj, te je zato i rekao "ustaću iidem". Svaki čovek mora jednom doneti takvu odluku. Da li ste Vi većtako daleko? Bog radi na tome. Da li je Njegov smer ostvaren kodVas? A ako nije − zašto? Možda mislite, da morate mnogo što−šta daustupite? Ali, pre svega, pogledajte i promislite, što je do danasispunjavalo vaš život!? Može li svet u kom živite da vam pruži potpuno

26

zadovoljenje? Mogu li razonode da zasite dušu? Da li počasti ipriznanje od strane ljudi pružaju srcu zadovoljstvo?

Da li ste Vi u svemu srećni, srećni i kad pomislimo na poslednji časživota? Ne, sasvim sigurno, ne! I da bi se postigla prava sreća i radostmora da se izmeni način života, koji nije u stanju da zadovolji žudnjuduše i donese srcu radost. Zato je nužno postupiti kao izgubljeni sin, ireći: "Ustaću i idem ocu svojemu!" Zar nije velika sreća kad imaš ocakoji te uvek čeka?

Jedan mladić je ispričao svoj slučaj. Napustio je roditeljski dom i dvegodine se potucao po svetu. Sve vreme nije pisao ocu i materi, te nisuni znali gde se nalazi. Ali jednog dana ga je spopala neodoljiva želja dase vrati kući. Ta želja ga je mučila ali gordost je bila protiv tog puta. Nakraju je ipak pošao. Došavši kući zatekao je majku samu. U suzama,grcajući, molio je: "Majko, možeš li da mi oprostiš?" Majka ga je srećnazagrlila: "Ja sam ti već sve oprostila." "Majko, gde je otac?" S očimapunim suza majka je odgovorila: "On je još prošle godine umro!"Utučen majčinim rečima otišao je na groblje i potražio očev grob. Tu sebacio na koljena i uzviknuo: "Oče, kako bi bilo lepo, kad bih te mogaojoš zamoliti za oproštaj i još jednom čuti tvoj glas koji prašta. Ali sad jesve kasno. Razumete li ovi, dragi čitaoče, patnje ovog mladića? Moliteza oproštaj, dok ne bude kasno.

Gospod Bog hoće, uprkos svim našim prestupima, da bude naš otac.Mi smo Njegova deca, koju On očekuje. Ne žudi li i vaša duša za Njim?Izgubljeni sin nije rekao: "Ustaću i idem bratu svojemu." Ovaj bi mu,sasvim sigurno, zatvorio vrata pred nosom i rekao: "Odlazi, ja te višene poznajem, jer si potrošio svoje imanje." Ali, on je pošao ocu. Njemuće sve reći. Takođe i mi, svaki od nas, može otići Nebeskom Ocu iispričati mu sve što ga muči i tišti, sve što ne bi poverio nikom. On nasrazume. On je sve što smo uradili video. Usudite se i kažite: "Oče!"Nije potrebno govoriti o Svemogućem, Proviđenju ili Gospodu. Ne,poslušajte jednom kako zvuče reči "Oče naš".

27

Jedan bračni par je imao sina, koji im je pričinjavao velike teškoće.Jednog dana se mladić razboleo i postao oduzet. Posle bolničkoglečenja doneli su ga kući. Otac i majka su ga negovali i govorili oNebeskom Ocu, jer su mislili i na njegovu dušu. Sin nije pokazivaonikakve znake razumevanja. On je bio nezadovoljan što je primoran daleži bespomoćan. Njegovim roditeljima je bilo teško. Jednog dana jemajka sklopila ruke i počela da se moli. Pri tom je kazala oduzetomsinu, koji nije više mogao govoriti: "Dete moje, ako me razumeš,pokreni jednim prstom!" I onda mu je šapnula, u velikoj materinskojljubavi, jednu reč u uvo: "Isus." Kad je Ime nad svim imenima doprlo donjegovog sluha, on je pokrenuo prstom i majka je bila utešena.

Možda i vi niste već godinama izgovorili ime Nebeskog Oca i NjegovogSina, te ste Bogu priredili mnogo bolova. Odlučite se, sad, odmah, irecite mu da se osećate Njegovim detetom, i onda će vam On mnogopomoći. Budite uvereni da nećete uzalud pristupiti prestolu milosti.Gospodin je spreman da oprosti svaki greh.

"Oče, sagreših nebu i tebi..."

To su veoma teške reči. Kakvo teško vreme nastupi, kad one ovladajunašim saznanjem: "Ja sagreših" Ali, istovremeno je to i vreme milosti.Izgubljeni sin neće da se pravda i da kaže: "Oče, bio sam mlad ineiskusan kad sam ostavio tvoj dom i pošao u svet a svet je bio zao.Nisam mogao da se savladam." On neće da se pravda kao Eva: "Zmijame je prevarila." Ili kao što je rekao Adam: "Ova žena, koju si mi ti dao,ona je kriva!" Ne, pred njegovim očima je rođeno saznanje da je njegovgreh velik i da ga nije moguće opravdati. Potrebno je uvek doći do togstepena i priznanja. Mnogi su iskusili na sebi, kao kralj David, koji reče:"Kad ćutah, posahnuše kosti moje od uzdisanja mojega po ceo dan jeri dan i noć tištaše me ruka tvoja."

28

Nije li to, često, i naša slika? Olakšajte i oslobodite se svojih muka iistresite sve pred Gospoda. On će sasvim sigurno pomoći. Spašćeteret s leđa i duša će odahnuti. Ako je neko spreman da plati neki dugumesto nas, onda mu se mora saopštiti koliko da plati. Ako žudimo zaoproštenjem greha, onda ga moramo i priznati.

"Ja sagreših!" To su jasne reči, koje prodiru u srce. Izgubljeni sin jepošao k ocu, ne zbog očekivanja boljeg života, nego što je hteo da muprizna da je sagrešio. Osim toga, on je sagrešio i drugim ljudima. Takose često dešava u životu. Mnogima smo pričinili nepravdu i bol svojimrđavim primerom i sablazni. Često se vode nepristojni razgovori, kojiimaju dalekosežne posledice, a koje se nikad više ne mogu ispraviti. Iu svakodnevnom životu je važno da se moli za oproštaj. Unutrašnjabeda je naš greh protiv Boga. Blago onom, koji može da ga prizna:"Oče! sagreših nebu i tebi!" Ovim rečima postajemo svesni, da smo usvakom grehu sagrešili protiv poretka i pravičnosti nebeske i timpostupkom izgubili pravo na nebo. Niko ne može videti neba ako se neočisti i ne oslobodi svojih prestupa. Bez pokajanja na zemlji nemaulaska u očinski dom.

"I već nijesam dostojan nazvati se sin tvoj!"

To je pravo samosaznanje. To je beda grešnika. Možda me Bog nećeviše? Izgubljeni sin se ne usuđuje ni da pomisli da će ga otac opetusvojiti i dati mu sinovsko pravo.

Ustvari čežnja za domom ga je ispunjavala nadom da će dobitioproštaj. Apostol Petar je jednom uzviknuo, kad ga je Spasitelj susreo:"Gospodine, iziđi odavde, jer ja sam grešan čovek!" A carinik u hramuse moljaše: "Bože, milostiv budi meki grešnomu." Kad bi i svi oni kojijoš ne pripadaju nebeskom Ocu saznali da su izgubljeni i molili:

29

"Nijesam dostojan nazvati se sin tvoj."

"Primi me kao jednoga od svojijeh najamnika."

Kako je neshvatljivo slomljeno srce. Kad mi, tako slomljeni, stojimopred Bogom, onda imamo samo jednu želju: da nas Iskupitelj primi kaosvoje. Ne postavljamo nijedan drugi zahtev. Ne, i s najnižom službomsmo zadovoljni. Sin koji radi u očevom domu, nije sluga. Bolje biti ivratar u očevoj kući, nego živeti u bezbožničkoj sredini.

U ovom odlomku smo govorili o blagoslovenoj odluci izgubljenog sina.Možda ste i vi, pri tom poznali svoju sliku. Nemojte oklevati. Već danasmožete da rešite i da odbacite dosadašnji život, koji nikad nije doneopravu sreću i zadovoljstvo, i da ga promenite u život mira i radosti uBogu. Potrebno je postupiti kao i izgubljeni sin. "Ustat ću i idem ocusvojemu!" Možda ste često pokušavali da ostavite pređašnji život, negubite blagosloveno vreme. Inače može biti suviše kasno. PrizoviteNebeskog Oca i kažite: "Ovde dolazi jedan bedni grešnik, koji očekujeod Tebe spasenje."

30

GLAVA IV.

GLAVA IV.

Prilikom jednog večernjeg skupa, pristupio mi je jedan mladić i upitao:"Da li je istina da Isus Hrist voli i ljubi svakog čoveka te ga prima sebi?"To je istina, jer je On sam rekao: "Hodite svi koji ste umorni inatovareni i ja ću vas odmoriti!"

"A da li i ja mogu biti tako slobodan i pristupiti njemu? Ne postoji, nijednoga greha koji mi je nepoznat. Ja sam duboko posrnuo. Bio sam iu kaznenom zavodu. Pa zar i ja imam pravo na milosti?" Gospod imarazumevanja za svakog čoveka i zato nam kaže: "Pričinio si mi brige stvojim gresima i nedelima. Ali, ja te čistim i primam k sebi!" A zatimdalje: "Tko dođe k meni, neću ga isterati napolje!" Ove reči izazivaju usvakom hrabrost i daju mu snage da bez straha uzme Božje proricanjesasvim ozbiljno i da se služi njime. Mladić je otišao. Sutradan je bioopet tu.

Njegove reči su bile: "Da, sad znam da Isus prima i grešnike!" Zatim jezamolio da mu se pomogne da napiše pismo svojim roditeljima, koje jepre mnogo godina, bez razloga, napustio. Treći put je došao nakonnekoliko dana. U ruci je, sav srećan, držao jedno pismo: odgovor oca.Drhtavom rukom je starac pisao: "Moj izgubljeni sine, majka i ja većpetnaest godina očekujemo tvoj povratak. Vrati se što pre možeš. Tvojiroditelji, koji te još uvek vole i koji te čekaju!"

Tako je zavladala u ovom roditeljskom domu radost, jer je i ovajizgubljeni sin shvatio, da se kroz Spasitelja prima oproštaj i stiče mir.

31

"I ustavši otide ocu svojemu..."

"Ustaću i idem ocu svojemu." Tako je kazao izgubljeni sin sam sebikad je progledao i saznao svoj greh. U priči Gospodnjoj čitamo, kakose ovaj sin vratio iz tuđine. Dug put je bio između odluke i ispunjenja.Tako je to i u životu čoveka. Mnogi je u svojoj nevolji porekao ovo iliono. Mnogi su rekli: "sve se mora izmeniti, ovako ne ide više", pa ipakostaje sve po starom, a ne urade ništa. Mnogi su takođe uzviknuli:"ustaću i idem", a nikad se nisu pomerili.

Mnogi znaju za svoju unutrašnju borbu i pokušavaju da ostave ono štoih muči. Alkoholičar često plače pošto u sebi oseća svoju bedu. A nekiproklinju čas kad su pošli putem kojim idu. A koliko njih ridaju za svojimizgubljenim životom, pa ipak na tom ostaje. Oni znaju gde je uzroksvemu, ali se ne okreću, već idu i dalje napred. No, niko ne može ostatisa suznim očima kod svinja i roščića. Sve zavisi od tog, naime, da li ćenas pokajanje i žalost prinuditi da se okrenemo i vratimo k ocu.Potrebno je da naša volja počne da deluje. Izgubljeni sin u našoj pričikaže: "Ustaću!" To je kratka rečenica, ali ako se ispuni u pravomsmislu, onda poseduje veliku silu. S ovim rečima može da se otrgne odočajanja i malodušnosti.

Neki pak nije mogao preći preko brega lažnog stida. Izgubljeni sin jemogao. Drugi govore ne mogu ja da ostavim svoje navike, jer će mojistari prijatelji pokazivati prstom na mene, ili ja sam jednom kazao, daneću preći preko praga očevog doma, i na tome ostaje. Izgubljeni sinse više ne brine o mišljenju svojih drugova nisu li ga svi u njegovojsramoti i bedi ostavili i napustili. Niko mu nije pružio spasonosnu ruku,opet, neki bi rado poneli sa sobom deo svojih poroka, pa će se kasnije,kako govore, sasvim osloboditi svega zla. Oni neće da odjednomprekinu sa grehom i zbog toga i ostaju privezani za svog mučitelja.Mnogi se pak pitaju: "šta će drugi reći".

Naravno posle oslobođenja od greha niko ne može da prikriva svoje

32

stanje. Ni pred mužem, ni pred ženom, decom, ili susedom. Naizgubljenom sinu su takođe drugi primetili promenu. Sledećeg dana jemesto, koje je on zauzimao pred koritom za roščiće, bilo prazno. Svakikoji se oslobodi svojih grehova, moraće da prolazi kroz podsmeh ineprijatnosti, jer sluge Sotone ne puštaju lako nikog od sebe, ali to nesme da zbuni. U suštini svaki rob greha zavidi oslobođenom čoveku.Kad se oseti trenutak, da je sloboda blizu − ne bi trebalo da se čeka iokleva.

Izgubljeni sin se nije opraštao od svog gospodara, koji ga je poslaosvinjama. Jednom je jedan hteo da pođe za Isusom, ali je predhodnonameravao da se vrati onamo odakle je došao, da bi se oprostio odsveta. Gospod mu je dao savet, koji uvek ima važnost: "Ni jedan pijepripravan za kraljevstvo Božje koji metne ruku svoju na plug, pa seobzire nazad." (Luka 9:52). Ko, u takvom slučaju, pruži svetu ruku,zadržaće ga Sotona da ne korakne napred. Ako ste se odlučili da sevratite nebeskom Ocu, ne govorite nikom u tuđoj zemlji o tom, dok nestignete sretno u naručje Oca.

Svet ima mnoštvo saveta o tome kako da se čovek oslobodiunutrašnjeg nemira, kad ga Otac pozove k sebi. Na kraju, kako je većrečeno, ima smeha i podsmeha da čovek izgubi volju za povratak. Tuse moramo ugledati na izgubljenog sina. On je ustao i pošao. Kad sesvojevremeno rastajao s ocem nije se tako žurio, jer stoji zabeleženo:"I po tom do nekoliko dana..." Ali, ovaj put on se žuri, bez dužegrazmišljanja i pravilno postupa. Spasitelj priziva: "Danas, kad čuješglas moj, spremi se i pođi". I zato je važno da se odmah odlučimo. Nesutra ili prekosutra. Čovek ne drži svoj život u vlastitoj ruci. Današnjicamu je predana, a sutra se nalazi i počiva u Božjoj ruci.

I vi ste, verovatno, govorili: "Ustaću i idem." Možda se sećate časovabolesti, opasnosti i jada, kad ste obećavali Bogu pokajanje. Ali, doodlučnog dela u kom bi se volja ispoljila, nije nikad došlo. U životusvakoga od nas sigurno je bilo mnogo takvih dana kojih se rado

33

sećamo, ali da li se može u toj hronici naći i dan potpunog obraćenja kStvoritelju neba i zemlje? Nalazi li se među ovim časovima sećanja iblaženi časak, kad je oklopljen mir s Bogom. Zašto sećanja i blaženičasak, kad je sklopljen mir s Bogom? Zašto poziva Gospod zvukomzvona u dom Božji? Zašto vodi u samoću bolesničke sobe i kreveta?Zašto nam pokazuje često mrtvački les i mesto gde počivaju umrli? Dabi nam pokazao koliko je život ništavan i da ima mesta za sve one kojise vraćaju k Njemu.

I sad recite, dragi čitaoče, da li se i vi već nalazite na ovom putu kojivodi u dom vašeg Zaštitnika? Okrenite svetu leđa i ne oklevajte, jer vassvet bez Boga ne može sasvim zadovoljiti. Odlučite se odmah.Priklonite svoja kolena pred Ocem na nebesima i priznajte Mu sve onošto Vas muči i onesposobljava! I kažite Stvoritelju, da vas boli sve štoste učinili protiv Njegove volje.

Ovo je ozbiljan poziv; ne razmišljajte i ne žalite za svetom. Otac uvekostaje isti. To je poslednje utočište koje nam ostaje. Nemojte sezavaravati mišlju da ste, možda, još mladi i da imate vremena i da prvoželite da okusite sve radosti života. Ako se najbolja snaga u našemživotu istroši u svrhu greha, ako se i poslednji ostatak od imovine, kojuje otac dao, potroši i raspe, i tad već. budemo ležali na samrtnojpostelji, onda će već biti i suviše kasno. Ne zaboravite, da je svakiminut daleko od Boga, zauvek izgubljeno vreme, i zato priđite kSpasitelju i Položite svoje ruke na probodene ruke ovog Iskupitelja izaključite savez − zajednicu s Njim, koja će vas večno spajati.

34

GLAVA V.

GLAVA V.

Kad se čulo da je izgubljeni sin ostavio svoj pređašnji život i vratio seovom ocu, nastalo je pravo veselje. Ali, put mu je bio jadan i žalostan.Neprestani pratioci su mu bili razočaranost i bolna iskustva. Terali suga, dok je išao od vrata do vrata i tražio utočište? Vladala je skupoća iglad u toj zemlji, a on je, pored svega bio još i iscrpljen. Sve umornijesu bivale njegove noge, koje su ga jedva nosile, dok nije stigao u svojudomovinu. A i srce je otežalo. Da li će ga otac primiti ili će reći, danema više mlađeg sina, da je taj njegov mlađi sin mrtav. Pa ako otacbude tako govorio, on se ne bi smeo požaliti, što ga snalazi takvanesreća. Sve je to samo zaslužio. Nije li osramotio ime svog oca ipriredio mu brige i boli?

Sve je jasnije bivalo izgubljenom sinu kad se vraćao ocu. Sve je biloisto, samo je on postao drukčiji. Izmenio ga je život a i savest ga jepekla. Stalno se dvoumio, da li da se vrati ili ne. Njegova nedoumica jebila izazvana tim što je mislio da ga otac neće prihvatiti. I odjednom senašao pred domom svojih roditelja.

Ne samo da je sin čeznuo za ocem već je i otac čeznuo za sinom. Daje sin samo znao, da otac čezne za njim, i da dan i noć očekuje njegovpovratak. Otac ga je pratio pogledom, kad je svojevremeno napuštaodom, sve dok se nije izgubio u daljini. Njegov pogled je i sad biouperen u isto mesto.

Svako veče je otac izlazio ne bi li ugledao izgubljenog sina. I sad jestajao na drumu, kojim je sin otišao u tuđinu. O, kad bi samo došao jošdanas! Ali dan za danom je prolazio i otac se vraćao umornog koraka isagnute glave. Opet ništa! Izgledalo je, kao da se svaki dan sve više

35

savijaju očeva leđa, i da se glava sve niže spušta.

Tako je čekala i jedna majka svog sina koji je bio mornar, i potonuo sbrodom. Majka nije mogla verovati da joj se sin nikad više neće vratiti.Svako veče je stavljala svećnjak u prozor, da sin slučajno ne bi prošaomimo kuće kad se bude vraćao. Jednog jutra su je našli mrtvu poredsagorele sveće. Uzaludno je čekala sina.

Razumete li vi, što se ovim želi reći? Kao ova majka na zemlji, tako iOtac na nebu čeka da se vratimo. On je gledao za nama, kad smopošli dragovoljno u jad i bedu i postali izgubljeni. Zato se naziva i sin upriči Gospodnjoj − izgubljenim sinom. Za vama i za mnom, čezne srcenebeskog Oca.

Opet je otac izašao na put i gledao u daljinu. Ugledao je jednogbednog prosjaka kako ide putem, ali, šta je to? Pas koji prati oca,otrgnuo se i pojurio prema čoveku, koji je dolazio u susret. Da ga samone napadne i ne izujeda! − uplašio se otac. Ne, on je trčao oko njega iradosno lajao. I gle, prosjak se nagnuo i pomilovao psa. I ovaj se nijebranio, već radosno mahao repom.

"I kad je još podaleko bio ugleda ga otac njegov..."

Bog uvek vidi kad se neko k Njemu sprema. On vidi i kad čovekozbiljno želi da se vrati na pravi put. Pred Božjim očima je i tako sveotkriveno. U Novom Zavetu čitamo kako je Isus Hrist video Natanaila,kad je stajao pod smokvom. Nebeski otac ne gubi nikad svoju decu izvida. On ih uvek prati zabrinutim pogledom. Njegovim očima smo htelipobeći, hteli smo sakriti se od njih, ali Njegovo je oko budno dan i noć,ono gleda da li ćemo se jednom vratiti iz tuđine u Očev dom.

36

"I sažali mu se..."

Izgubljeni sin je jadno izgledao. Ko može da opiše Božje srce? Miznamo da je Svemogući bezgranično milostiv. Njegovo srce je verno.O Spasitelju Isusu čitamo takođe: "I kad vide narod, sažali mu se!" Tosažaljenje je i dovelo Isusa Hrista na zemlju i odvelo na krst, daponese sve tegobe čoveka i oslobodi ga muke i jada.

"I potrčavši zagrli ga..."

Srce mu je bilo ispunjeno radošću, što mu se sin vraća. Nije li tačinjenica zaprepastila ukućane u očevom domu? Da li ste već razmislilizbog čega je otac ovako postupio i potrčao? Možda bi se sinpredomislio i od sramote pošao natrag! Put je bio dug. Izgubljeni sin jemorao da upotrebi svu svoju snagu. Ali, pred njim je stajao očev dom.Zato je i žurio da što pre prizna pred ocem svoje prestupe. Dugačakput je bio ipak lak u poređenju s onim, što je nameravao da učini.Poslednji korak je bio najteži.

Mnogi ljudi su se nalazili u blizini doma nebeskog Oca, pa ipak nisuušli unutra, jer su se plašili poslednjeg koraka i trenutka, kad bi moralida priznaju sve svoje zablude.

Jedan propali student životario je u velikom gradu kao vozač najamnihkola. Često su ga pitali prijatelji, zašto se ne vrati kući svom dobromocu koji bi mu sigurno sve pogreške oprostio. Otac je očekivaopovratak sina, tražio ga jer nije znao gde se ovaj nalazi. Dežurajućijedne noći, sin se odjednom uplašio jer je jedan stariji čovek zahtevaoda uđe u kola. To je bio njegov otac, koji ga nije prepoznao. Često ječeznuo za svojim ocem i evo sad je imao priliku da ga vidi. Vožnja jebila gotova. Dvoumio se. Hteo je da padne na kolena i zamoli ga zaoproštaj, ali srce je bilo još uvek tvrdo. Tako je primio novac za vožnju

37

pred stanicom pognute glave. Otac je otišao. Nikad ga više nije video.Bio je tako blizu − pa ipak daleko, jer mu je poslednji korak izgledao isuviše težak. Da li je to i vaša slika? Nemojte nikad prečuti zov Oca iNjegovu milost. Naš nebeski Otac uvek nas je očekivao i ljubio. I nagolgotskom krstu nije prestao to da čini.

"I celiva ga..."

Prljavog odrpanca nije prijatno celivati, ipak, celiva ga. Bio je to nemisusret bez prebacivanja što je tako dugo bio odsutan. Otac ga nijegrdio što je otišao na taj način i ne samo to, nije mu ništa rekao ni zatragove koje je buran život ostavio na njegovom licu. Ne, on mu jepokazivao samo svoju veliku ljubav. I celivao ga! Ne s visine nego odsrca. A takav celov briše mnogo bede i duševnog jada. Očevo srce jegovorilo.

To mu je bio sin. Da se u časti i slavi vrati'0 kući, verovatno bi gasvečano dočekali, ali ljubaznije ne bi moglo biti od ovog zagrljaja.

Ovde bi bilo korisno reći: vidite, ovako očekuje Bog i vas. Ne s dugimukorom niti prebacivanjem za prestupe, nego s raširenim rukama davas primi u Svoje naručje.

Vratite se, svi koji ste se udaljili u tuđini u otvorene ruke svog Boga. Pai ako se bojite povratka, ako vas i plaši ranjeno srce − ne čekajte!

Imajte poverenja u ljubav Božju. Spasitelj će vas radosno pozdraviti,kako vas još niko u životu nije pozdravio. Izgubljena deco, vratite se! Unaručju Hrista je sakupljeno mnogo tuge − ali, za svakog ima mesta.

Za izgubljenog sina je sad nastupio jedan težak trenutak. Kad je osetioveliku očevu ljubav mogao je da padne u iskušenje i da ne ispriča ocu

38

ono što je naumio. To bi on sigurno i učinio, da pokajanje nije sasvimozbiljno shvatio.

Mnogi ljudi su se kajali zbog svojih grehova a kad ih je prvi zračakBožje milosti pogodio, prećutali su svoje zlo. Oni se osećaju u takvomslučaju samo olakšani, ali, pred jasnim i istinitim pokajanjem zastaju.To je uvek opasno. onda se može reći: oni za malo što se nisupokajali. Da li je to dosta?

Izgubljenom sinu je pokajanje bila ozbiljna stvar. Gonila ga je želja dase oslobodi od svog greha. Vuklo ga je očevo srce i zato mu je sad biloteško, kad ga je otac grlio i ljubio, jer je mislio da mu otac još ne znakakav je on u stvari i kakvog nedostojnog sina drži u zagrljaju. Govorioje u sebi: "O, Oče, kad bi ti znao kakav sam ja, sigurno bi me odgurnuood sebe!" I tu je došao trenutak, kad je iz dubine duše uzviknuo: "Oče,sagreših nebu i tebi!" I kao što je obećao sam sebi kad je donosioodluku kod korita sa roščićima, kod svinja, tako je sad i postupio: "I većnijesam dostojan nazvati se sin tvoj! Ti ne znaš koga držiš u naručju.Tebi nije poznata cela istorija mog života bez tebe. Možda misliš da sevraćam tebi isti onakav kakav sam te napustio. Oče, ja znam bolje! Jaznam kakav sam ništavan!" Da nije ovo izgovorio bilo bi munepodnošljivo u očevoj blizini. Izgubljeni sin nije morao, da otvorenoprizna sve svoje grehe. Otac je u srcu čeznuo da ga opet primi kaosvoje dete.

Ovo priznanje je bilo najveća olakšica izgubljenom sinu. Kad svojegrehe jasno i bez ustezanja ispovedimo, onda je moć. greha slomljena.Kralj David kaže u 32. psalmu, stih 3−5: "Kad mučah, posahnuše kostimoje od uzdisanja mojega po vas dan. Jer dan i noć tištaše me rukatvoja; nesta soka u meni kao pa ljetnjoj pripeci. Greh svoj kazah tebi, ikrivice svoje ne zatajih; rekoh: ispovedam Gospodu prestupe svoje; Teskide s mene krivicu greha mojega." A Apostol i Evanđelist Jovangovori: "Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da namoprosti grehe naše, i očisti nas od nepravde." (1. Jovanova 1:8−9).

39

I sad, dragi čitaoče, recite da li je u vašem životu bivalo takvihtrenutaka gde ste pod teretom greha ležali slomljeni? Možda ste i vispremni priznati da su svi ljudi grešnici, ali stvar je sasvim drukčija kadse radi o vlastitom grehu, o saznanju da smo i mi takođe grešnici.Koliko vremena traje, dok Bog kroz Svoj Duh dovede čoveka dosaznanja, da je prestupnik i pun zla. Jednom je jedan propovednikkazao prisutnima: "Vi imate više greha, nego li vlasi na glavi." Sutradansu dva predstavnika crkvene opštine otišla njegovom pretpostavljenomi potužili su se na njega i njegove reči. Smatrali su da je neučtivo igrubo uvredio sve prisutne u crkvi. Kad ih je ovaj upozorio da je iDavid, kralj i prorok, u svom 40. psalmu priznao sve svoje prestupe, oviljudi, koji su sebe veoma visoko cenili, odgovorili su mu: "David jetakođe bio ubica i brakolomac, a mi smo pošteni ljudi u našem mestu!"Nije li ovo često i naše mišljenje? Zato je nužno ispitati sam sebe, setitise svoje prošlosti i sravniti svoj račun života s voljom Božjom. Tadaniko neće moći, sasvim sigurno, nešto drugo da kaže o sebi do: "Istina,i ja sam mnogo grešio!

Sasvim je razumljivo, da nije prijatno otvoriti srce i priznati svojedotadašnje zablude, ali neophodno je i najvažnije priznati ih i predNebeskim Ocem. To se ne sme nikako mimoići. Ko je grešio i greši,morao bi da zna da je Spasitelj Isus Hrist sišao na zemlju da bi spasaoone, koji se muče pod jarmom zla! I ako ste vi, čitaoče, došli dosaznanja, da u vašem životu nije sve u redu, da Vas mnogo štoštamuči, nemojte zaboraviti da postoji i Spasitelj, koji Vam može pomoći.U Hristu ima čovečanstvo iskupljenje kroz Njegovu krv, i oproštaj grehau bogatstvu Njegove milosti.

I kad je izgubljeni sin priznao svoje grehe i kazao: "Ja nisam dostojanda se nazovem tvojim sinom", tu mu je otac upao u reč i poljupcemskratio njegove muke i poniženja.

I sad čujte, svi koji se mučite! Ne čini li ovaj primer pouku i ne pruža li

40

rešenje kako treba postupiti? Svako se plaši povratka nebeskom Ocu,a to čini iz neznanja i vlastite gordosti. Očevo srce je puno ljubavi i zavas. Imajte poverenja. Setite se braće Josipa. Oni su zajedno odlučilida prodaju svog brata, a teret je ostao na njihovim srcima. Ni jedan nijeviše govorio o tom postupku, ali je svaki mislio o tom i nije mogao dazaboravi. I tako je došao čas, kad im se Josip otkrio. Kakav strah ih jepropao! Josip, koga su tako sramno prodali, stoji pred njima kaovlastelin u egipatskoj državi.

Koliko napora je bilo potrebno Josipu da ih uveri, da se on ne ljuti, paipak, pobojavali su se. Kad im je otac Jakov umro, očekivali su sazebnjom osvetu brata Josipa. Smatrali su da ih Josip nije zbog ocahteo odmah kazniti. I onda su mu poručili: "Tvoj otac je ka samrtinaredio: idite i kažite Josipu: oprosti braći svojoj njihovo nedelo!" Josipse zaplakao kad su mu to preneli jer mu ih je bilo žao. Pa kad je srceJosipovo bilo tako rastuženo, kako da ne bude Božje, kad vidi da ljudinemaju poverenja u Njegovu dobrotu i ljubav. U 3. glavi evanđelja poJovanu možemo da pročitamo i uverimo se koliko je velika Božjaljubav: "JER BOGU TAKO OMILJE SVET DA JE I SINA SVOJEGAJEDINORODNOGA DAO DA NI JEDAN KOJI GA VERUJE NEPOGINE, NEGO DA IMA ŽIVOT VEČNI!" Kakva žrtva! Pa ipak mnogine veruju u ljubav Svog Stvoritelja.

Isus ljubi i vas! Zato nemojte oklevati i verujte, još je vreme milosti, jošsu Njegove ruke raširene! Ali, ne za uvek! Takođe i doba blagodetiprolazi. Postarajte se da ne bude kasno. Mnogi su tako odlagali svojpovratak u dom nebeskog Oca, jer su verovali da imaju vremena, iposle je bilo sve uzalud. Koliko njih ispunjava pakao svojim tužaljkamai zapevanjem, sećajući se vremena milosti. Oni su bili blizu spasenja.DANAS JE VREME MILOSTI! DANAS JE VREME SPASENJA!

Mnogi su se nalazili pred vratima koja vode u život pa su propustilitrenutak da uđu u blaženstvo. Za njih je sve završeno. Zar to nijestrašno? Sto dvadeset godina je pravedni Noje prizivao i preklinjao

41

svoje savremenike, da se sklone na sigurno mesto pred dolazećimsudom. Njegov kovčeg je stajao otvoren, a oni su ga ismejavali doksam Bog nije zatvorio vrata, za Nojem, i potop je počeo. Kad su seotvorile ustave nebeske i bezdani zemaljski, mnogi su potrčali Nojupokušavajući da nađu spas u njegovom spasonosnom kovčegu,napravljenom po uputstvu Božjem, međutim, ove je bilo suviše kasno.

I opet čujte: Danas je vreme milosti! Dođite još ovaj trenutak iz tuđine uvečnu domovinu. Isus čeka i na vas!

42

GLAVA VI.

GLAVA VI.

Sad se pripremamo za gozbu, za najveću gozbu koja može da senapravi na zemlji. Otac je opet primio svog sina, koji nije nikad mogaoni zamisliti da će njegov povratak prouzrokovati ovakvu radost. Da muje otac ponudio mesto među nadničarima, bio bi mu zahvalan. Govorioje sam sebi da se smatrao srećnim kad bi jeo hleb koji je sam zaradiomukom i poštenjem. I gle, otac priređuje gozbu. Otac želi da podignesvoje dete iz bede, da bi izgubljeni mogao stajati pred njima.

Sin mora da se pojavi pred svima s očevim nakitom kao što mu priliči.On se ne sme više sećati sramnog odlaska iz očevog doma i svojemračne prošlosti. Tako postupa i naš nebeski Otac. Kad mu sevratimo, ne seća se više naših prestupa već. nas obasipa ljubavlju iblagostanjem. Stvoritelj govori: "Jer ću im oprostiti bezakonja njihova igreha njihovijeh neću više pominjati." (Jeremija 31:34)

Mi ne smemo nikad da zaboravimo odakle dolazimo i da veliku milostBožju uopšte ne zaslužujemo. Na nebesima će naša hvala i pesma bitinamenjena Isusu Hristu, Koji je radi naših greha stradao na krstuplativši za naše prestupe Svojom krvlju, i svi spašeni će i anđelimagovoriti iz kakvih dubina greha ih je Spasitelj izvukao. Pošto se ovagozba, o kojoj danas govorimo, tiče sviju nas, lično, pokušajmo o tompravilno da promislimo.

Otac je pozvao sve svoje ukućane i nadničare da bi lm saopštioradosnu vest o povratku dugoočekivanog sina. Svi su dobili zadatak dapomognu pri oblačenju sina u svečano odelo. Otac je naredio:

43

"Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga..."

Sin ,ima na sebi još staro odelo. Kako je ono prljavo, pocepano ineugledno. Ove nečiste prnje se prvo moraju skinuti.

"Obucite mu najlepšu haljinu." Znači onu, koja pvrevazilazi sve ostalesvojom lepotom. I sad stoji sin odeven, kakva promena! Pre nekolikotrenutaka u prnjama, a sad u svečanom odelu. Niko u domu nije biotako lepo obučen. Ovu haljinu nije više svukao sa sebe. Od togtrenutka, nosio je samo najbolje odelo.

Kad je u svoje vreme Faraon pozvao Josipa iz zatvora, sebi, morali sumu prvo obući novu haljinu. Zatvoreničko odelo, ropsku haljinu, nijesmeo više da nosi.

Takođe i nama želi Otac nebeski da obuče najlepšu haljinu. Poznajeteli Vi ovo odelo? To nije nakit ovog sveta. I za to kaže mudri Solomun:"Sve je taština!" (Propovednik 1:2). A i Apostol opominje: "Vaša lepotada ne bude spolja u pletenju kose, i u udaranju zlata, i oblačenjuhaljina!" (1. Petrova 3:3).

Kad bi se onoliko truda, pozora, računa i razmišljanja posvetilounutrašnjem nakitu, koliko se to čini sa spoljašnjim, onda bi bilo lakše shaljinom u kojoj se može pred Bogom stajati. Čovek se kiti i ukrašavado smrti, pa i posle nje. Leš se oblači svečano. Duša gola, bedna,unakažena grehom, mora strati pred Stvoritelja.

Znate li vi već novo ruho dece Božje? To je haljina koju Spasitelj zanas satkao na krstu Golgote. Ovo odelo je bolje i dragocenije od svile izlata.

Ne zaboravite da haljina potpune pravednosti pokriva sve naše grehe igolotinju. Kad nas nebeski Otac prihvati, onda nas odeva purpuromkrvi Hristove. Nije to samo zato da se više ne sećamo svog ranijeg

44

greha, ne, haljina pravednosti stoji na nama tako da se čini da nikadgreha nismo ni imali. Ovde gledamo u najdublju tajnu, u neshvatljivomilosrđe Božje, u tajnu opravdanja, jedino kroz milost − blagodat. Isaijakliče: "Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će moja veseliti u Bogumojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me..."(Isaija 61:10).

Ovim delom Božjim bivamo opravdani i očišćeni od greha bez zasluge.Znate li vi, čitaoče, šta znači biti opravdan? Opravdan je više negopomilovan. Uzmimo npr., lupeža, koji je primoran da prizna neko svojenedelo. Pokradeni mu prašta pravom svoje milosti. To je velika sreća!Ali, lupež je bio i lupež ostaje. Sramnu mrlju ne može ničim višeobrisati sa sebe.

A drugi slučaj: Drugi čovek, koji je takođe optužen za krađu, a koji seipak ponaša sasvim slobodno, prema svojim tužiocima, zato što jepotpuno siguran da može da dokaže da te krađe nije počinio on, većneko drugi. To je mnogo više nego biti pomilovan. On nije samo ostaonekažnjen, nego i bez mrlje na sebi. Tako to biva i s nama, kad namStvoritelj prilikom našeg pokajanja i obraćenja ogrne novi plašt. Takavčovek može onda, u blaženoj radosti, reći: "Ko će optužiti izbraneBožje? Bog koji pravda?" (Rimljanima 8:33). Sam Stvoritelj opravdava,zato izbrani može ukazati na Onog, Koji ga je stavio izvan optužbe.

Ova haljina pravednosti je u Isusu Hristu naša svojina. Lupeži ne moguovde potkopavati i krasti. Moljci je ne mogu pojesti a ona se ne vidi nasunčanoj žezi dok se u dubinama nevolja jarko svetli, a u strahu iunutrašnjim borbama poslužiće kao štit, i sve će biti milija. Ovo odelozrači nad svakim drugim nakitom. Ne zaboravljajte, da je Hristova krv ipravednost, najlepši nakit i počasna haljina u kojoj se jedino može predBogom stajati.

Kad je nedavno jedna znamenita vladarka umirala, doneli su joj savnakit, koji je kao mlada nevesta nosila na venčanju, da polože, posle

45

smrti, s njom u grob. Ona je uzviknula: "Uklonite taj sjaj i bogatstvo. Snjim su me priveli mom zemaljskom zaručniku, ali pred nebeskogmoram izaći u drugoj haljini, koja nije načinjena rukama."

Imate li Vi drugu haljinu? Ako je ne posedujete, onda se vratitenebeskom Ocu, koji će vas u nju obući. Ona je satkana iz ljubavi BogaOca i milosti Njegovog Sina. Vladarsko odelo dece Božje jeste ono, štoApostol Pavle naziva: "Pravedan iz blagodati!" Ovo odelo je za Vas i zamene. Obucite ga pa ćete biti spaseni, i ovde u prolaznom vremenu,kao i u večnosti.

"I podajte mu prsten na ruku..."

S kakvim obzirom postupa otac sa svojim sinom. Nežno Ga pokuša dauveri, da on sme zauzeti svoje mesto koje mu je već rođenjemnamenjeno i da je on zaista njegov sin.

Prsten služi kao znak da je ovaj sin i naslednik. On ga je ponovopostavio na to mesto i uveo ga u naslednike. Ovaj dar se prilagođavanjegovom priznanju i ispovedi: "Ja nisam dostojan da se nazovemtvojom sinom..." To odgovara njegovom novom položaju. Nije li to bilomalo čudnovato za njega? Ruka koja je hranila svinje sada nosi prsten!Kad je u tuđini, daleko od oca, pao u bedu i očajanje nije imao prstenveć tek sad, kad se preporodio. Robovi nisu nosili prstenje. Faraon jeJosipu dao svoj prsten s pečatom, onda kad ga je postavio da unjegovo ime vlada Egiptom, tj. kad mu je dao kraljevsku punomoć.

Sin mora biti ne rob, ne nadničar i sluga, već dete slobode. Vama jeBog tako e spremio prsten. On želi da Njegovu decu prekrije izobiljemilosti i blagodeti. Ako vi nazovete sami sebe sinom Božjim, to će vas iBog tako zvati, jer nije li on dao siguran zalog za to obećanje? Nosite livi ovaj prsten na ruci? Prsten koji znači blaženu uverenost da ste

46

zapisani na nebesima i da ste ovde, na zemlji, dete blaženstva.Mnogima nedostaje znak Duha da su zaista deca Božja.

Možda ste Vi ovaj prsten izgubili? Kad nevesta izgubi prsten kojim jebila zaručena, ona se ražali i tuguje za njim. Kad bi sva deca Božja,koja su izgubila ovoj prsten, tugovala koliko bi tužnih lica bilo međunama? Gospod obećava da nam ovaj prsten odmah danas vrati.Prsten služi kao znak koji pokazuje, da nas je Bog posinio, a zatim,pokazuje našu ljubav prema Stvoritelju i prema svojim bližnjima. Ovadvojna ljubav prema Stvoritelju, prema svojim bližnjima, bratu, ne možese nikad i ni u čemu razdvojiti. Evanđelista Jovan piše: "Ako tko reče:ja ljubim Boga, i mrzi na brata svojega, koga vidi, kako može ljubitiBoga, koga ne vidi." Po tome znamo da ljubimo decu Božju kad Bogaljubimo i njegove zapovesti držimo! Mi znamo da pređosmo iz smrti uživot, jer ljubimo braću jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti! (1. Jovanova4:20, 5:2, 3:14).

Spasitelj Isus Hrist kaže: "Kao što ja vas ljubim, tako i vi da se ljubitemeđu sobom. Po tom će svi poznati, da ste moji učenici, ako uzimateljubav među sobom!" (Jovan 13:35).

I sad, dragi čitaoče, recite: imate li vi ovaj prsten, koji može da potvrdida ste uvereni u Spasitelja i Njegovu moć da i vas spase od zla igreha, i možete li vi iskreno reći da ljubite Boga i svoje bližnje?

Ako još niste došli do tog zaključka, nemojte da oklevate. I vi možeteda postanete radosno i u duši zadovoljno čedo Božje koje posedujedomovinsko pravo u domu nebeskog Oca.

Sin je dobio obuću jer je došao bos. Zbog čega nam Bog poklanjapostole? Sasvim razumljivo, da bismo u njima išli. Jer mi smo pozvanida u ovom visokom pozivu hodamo. Hodajte kao, što priliči čedimaBožjim," kaže Apostol Pavle. Mi moramo hodati na svetlu koje znači:na putevima Božjim, kroz Njegove ukaze. Tada se može reći: Moja je

47

želja da služim i slušam Gospoda, a zatim se može na sebi ispitatiistinitost i vernost reči Gospodnje: "Koji se nadaju Gospodu, dobijajunovu snagu, podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne sustaju, hode i nemore se!" (Isaija 40:31).

Obuća služi i za borbu. Mi imamo protivnika koji zavidi našoj radosti isreći u Gospodu. Sotona pokušava svim sredstvima, da nas odvrati odtog pravca. Spasitelj nas obuva i potkrepljuje, što znači naoružava nassnagom odozgo. Svojom vlastitom silom, mi nismo u stanju voditiborbu, ali je u veri pobeda uvek na našoj strani. Zato se moramo uzdatiu Gospoda i zahvaliti na pomoći u pobedi nad vlastelinom pakla. Sadsmo, sasvim sigurno, shvatili, koliko je važna svečana haljina! Ko primiovo odelo, mora staviti na ruku i prsten zajednice sa Spasiteljem. Morada živi i sve radi u Njegovu čast. Samo u takvoj odeći možemo uzetiučešće na svečanoj gozbi.

Izgubljenom sinu nije samo trebalo odelo i obuća, već ga je trebalo inahraniti, jer se vratio sa mesta gde je gladovao, gde je, u stvari, retkokad bio i sit jer se hranio sa svinjama. Tako je izgladneo stigao ocu!Zato je otac i zapovedio:

"I dovedite tele ugojeno te zakoljite..."

Svečani obed je brzo bio spremljen. S ljubavlju je otac poveo sinastolu. Verovatno mu je bilo prijatno i milo sedeti opet za lepopripremljenom trpezom u društvu svojih. Kako je sasvim drukčije bilokad je boravio i družio se sa svinjama. S ljubavlju mu je otac ponudio,najbolje jelo na stolu. Tu je sin mršavim rukama pokrio lice i suze sumu potekle iz očiju. Ovakvu ljubav nikad nije očekivao. Nije mogao dashvati da to neće prestati i da nikad više ne mora gladovati.

I Stvoritelj ne postupa drukčije. Može u svetu da postoji potreba,

48

Njegove zalihe su uvek pune. On je davao manu u pustinji, ulje, brašnoi meso udovici, po reči proroka Ilije.

Vi, deca Božja, nemojte klonuti u životnoj borbi, i, brinuti se. Bog nenapušta one, koji Mu se obraćaju. Često puta su, možda ruke prazne,ali Bog je bogat i napuniće ih. Često je većina vrata zatvorena, ali jelepo uvek otvoreno. On je uvek blizu.

"Da jedemo i da se veselimo..."

Tako je izgubljeni sin u radosnom društvu našao svoje mesto. Otac seradovao jer je njegov mlađi sin nađen. Radost je ovladala svima udomu, jer su najzad videli oca raspoloženog, nakon toliko bola i tuge.Nad domom je nestala senka žalosti. Prva gozba za sina, nakon tolikooskudevanja.

"Jer ovaj moj sin beše mrtav..."

Divan čas je to, kad Gospodin greh jednog nesrećnog čoveka preuzmeu ruke Svoje milosti. Nije li žalosno čuti: "Ovaj moj sin beše mrtav." Onne kaže da je čovek bio mrtav, već "Moj sin". Mada je bio daleko utuđini, on je uvek bio i ostao, u srcu svoga oca samo jedno: sin! Kakvaje milost bila, kad je otac u prisustvu drugih ukućana nazvao povratnikasvojim sinom. I kakva je milost nad nama koji se gušimo u grehu iprestupu. Moguće je telo umrlog čoveka ukrasiti i nakitom ulepšati, kaoda je živ, pa ipak je mrtav, jer nema života u njemu. Tako smo i mimrtvi pred Bogom i gluhi pred Njegovim opomenama. Otac kaže: "ioživlje". A to znači, da mu se povratio vid ka Bogu i uši otvorile za rečBožju i da njegovo srce kuca za srce Božje.

49

"Izgubljen beše i nađe se..."

Ovde se ne kaže da se vratio kući, već da je tražen i nađen. Božjaljubav ide za čovekom i deluje na njegovo srce. Ne osećate li vi da vasneko traži? Kao da je prostro ruku za vama. U vašem životu sesmenjuju radost i žalost, ali, jedna ruka se proteže, i traži!

Jednom je neko našao pticu i zatvorio je u svoju sobu. Pokušavao jeda je umiri i oslobodi straha. Ali ptica je stalno osećala strah, te jepokušavala da se oslobodi: udarajući svojim krilima zidove i tavanicu.Tako se umorila i iscrpljena pala na pod. Ovaj ju je podigao i izneonapolje na sunce, pustivši je na slobodu. Vidite, tako i nad nama lebdispremna ruka i čeka da i mi padnemo da bi nas zatim podigla.

Tako je jednom živeo jedan mladić, koji je otišao u velegrad na studije.Ispivši onde svu čašu greha, izgubivši nadu u samog sebe, pošao je danađe zaborava u nekoj dalekoj zemlji. Na brodu, kojim je putovao,začuje noću zvono pokajanja koje se upotrebljava prilikom bure postarom pomorskom običaju. Tad je došao sebi. Kad se nakon svegaiskrao u zemlju svoje žudnje, na obalama nove nade, napisao je svojimroditeljima prvi put pismo, moleći ih za oproštaj, što ih je takorazočarao, jer su se oni trudili da mu omoguće školovanje.

Gospod je našao Svoje čedo. A u roditeljskoj kući je zavladala radost,jer su i oni mogli reći: "Ovaj naš sin se nađe, jer beše izgubljen!" To jebio praznik u domu ožalošćenog oca i majke.

Razumete li vi, što se ovim želi reći?

50

"I stadoše se veseliti..."

Mnogi kažu da hrišćanska vera utiče na život i oduzima mu radost, alisamo onaj koji je našao svog Spasitelja sasvim pouzdano zna šta jeprava radost. U njemu je radost, koju svet ne poznaje jer mnogoradosti na ovom svetu završava se u tuzi i razočarenju. Radost u Hristuje takva da je niko ne može ugrabiti ili umanjiti. Velika je radost iblaženstvo duše, kad čovek zna i može reći: "Ja sam spašen!" Svakadruga zemaljska radost je kratkog veka i tužno se završava. Božanskaradost je samo početak beskrajne radosti.

To se može i kod vas ostvariti i to onda kad predate svoj besciljni životu ruke Gospodinove i kad On skine težak teret prošlosti s vaše duše.Želite li vi oproštenje? Isus Hrist Vam ga poklanja, bez velikihpreduslova. Potrebno je samo poći za Njim. Ko kao, izgubljeni sin,dođe k Njemu poklanja mu mir, koji je viši od svakog razuma. Ondariva potpunu sreću, koja ne zavisi od spoljašnjih uslova i mi smopotpuno uvereni da nas niko više ne može odvojiti od Božje ljubavi.

Šta je sva sreća ovog sveta u poređenju s ovim darom? A radost bivasve veća kad se setimo šta je Gospodin pripremio onima koji Ga ljube.

Za decu Božju, Njegove verne je veliko pitanje o večnosti odlučeno, jeroni znaju da su kao deca Božja i naslednici, naime Božji naslednici, inaslednici Hristovi. Veliku radost i mir je Gospodin spremio onima kojiGa ljube.

A davno je već ovde, na zemlji, biti u zajednici s Njim. Ovde seponavlja gore rečeno: "stadoše se veseliti." Uprkos veličini radostiovde, ona je samo mali blesak velike radosti u večnoj porodici Božjoj.

Ne želite li i Vi da uzmete učešća na velikoj večeri Jagnjeta, Koji proliSvoju krv, da bismo mi stekli mir. U takvom slučaju mora, već ovde nazemlji, vaš život da postane radost. Radujte se, jer je Gospod veran.

51

GLAVA VII.

GLAVA VII.

Na poučnu divnu priču o radosti prilikom povratka izgubljenog sina,pada i jedna tamna senka. Ovim vidim?o da je Gospod Isus Hristprikazao jednu sliku iz života i to onakvu kakva se često u našemživotu dešava.

Jedan čovek, inače alkoholičar, poseti jednu propoved. Vrativši se kućiispriča radosno svojoj ženi, koju je često zlostavljao i tukao, da jepostao drugi čovek. Razumljivo bi bilo očekivati da se ona obradujeviše od svih ostalih ljudi. Kad je on radosno uzviknuo: "Ja sam spašen.Pijanstvo je završeno!" Žena ga je pogledala podrugljivim smeškom.Kad je sledeće nedelje pošao opet da čuje propoved, upitao je svojuženu, da li želi da ide s njim. Ona mu je odgovorila: "Ja nisam takvaulizica i licemer kao ti."

Otišao je sam. Cele nedelje žena je jedva razgovarala s njim, a iponašala se mnogo gore prema njemu nego ranije, kad ju je tukao,dolazeći kući pijan. Na radnom mestu su ga i drugovi počeli ismejavati.Nudili su mu da pije i nazvali ga, u šali, svecem, ali je on ostao čvrst paje i dolazio dolazio kući trezan jer mu je Gospodin davao snage daizdrži. Tako je prolazilo vreme. On je ostao ljubazan iako ga je ženasve vreme izazivala, ipak, jednom se upitala da li je to što radi ispravnoi zaključila da nije.

Gordost i oholost joj nisu dozvoljavali da prizna svoj pogrešan stav.Tako je jednog dana muž zatekao svoju ženu svu u suzama i ljubaznoupitao, zbog čega plače. "Ja sam tako nesrećna, oprosti mi i povedi mena propoved u crkvu kad pođeš." Veoma se radovao što će povestisvoju ženu. Ona je doživela veliki preokret i mogla je pred svima

52

posvedočiti: "Mir u Hristu, mir i radost, koje ranije nisam poznavala,sad sam našla!"

"A sin njegov stariji bijaše u polju..."

Stariji sin nije bio kod kuće kad se mlađi izgubljeni, vratio; bio je upolju. Radio je kod oca. Od svoje rane mladosti je bio poslušan iispunjavao svoje dužnosti. Ko se nikad nije udaljavao od Boga, nije zapotcenjivanje, ali je i velika zabluda verovati da se mora pasti u dubinegreha te na taj način osetiti milost Božja. Ne, sačuvana mladost jeveličanstven dar Božji. Blago onom, koji je iz malena ostao u zajednicis Bogom.

Neki misle: "Da sam samo dublje zašao u greh, ja bih se sad većsnašao." Ali treba li još dublje činiti zlo i greh? Mislite li da je bezbožnijestraćiti svoje imanje kao izgubljeni sin bez razuma, nego biti sačuvanod svega zla i uprkos Božjoj zaštiti, i zaboraviti da je potrebno odati mudužno poštovanje i zahvalnost?

Svi vi, koji sebe smatrate neoskrnavljenim, koji se još niste bacili nakolena i zahvalili Gospodu za milost i dobrotu zato što je sišao nazemlju i prolio Svoju žrtvu za vas, živite u blizini Božjoj ali vam je srcedaleko od Njega. Vi ste svi slični starijem bratu, koji se nalazio stalno ukući svog oca, dok su mu misli, srce i želje bile daleko.

53

"I dolazeći kad se približi kući ču pevanje ipodvikivanje. I dozvavši jednoga od slugu zapita: šta jeto?"

Kako je zanimljivo njegovo ponašanje! Zapravo bi bilo razumljivije da jepožurio u kuću da sazna šta je to odjednom pretvorilo očevu kuću udom radosti ali radosni zvuci ne nalaze odjeka u njegovom srcu.

"On ču pevanje". S mračnim licem stoji stariji brat pred kućom,razmišlja što bi to moglo biti. Zbunjen sluga stoji pred njim i čudi senjegovom nezadovoljstvu, te mu, u nadi da će ga razveseliti, reče:"Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdrava vidio!"

Zar nije (Morala da ga obraduje ova dobra vest? Nije li požurio da seraduje s drugima, što je težak teret pao s očevih leđa, te zagrlio brata ipoželeo mu dobrodošlicu! Ne, on se nije radovao. Baš suprotno, on serazljuti što zbog brata prave takvu gozbu. Stariji sin ne može da shvatizašto se povratak jednog prosjaka proslavlja na ovako svečan način.On razmišlja: "Šta je tu toliko uzbudljivo i važno, kad se jedannevaljalac vrati kući?"

Ali, ako stariji brat nije mogao da se raduje povratku svog brata, poštoje ovaj potrošio svoje imanje, to je ipak morao biti radostan jer je ovajpovratak obradovao oca, koji je toliko patio. Videvši očevu tugu koja gaje godinama mučila, bila mu je dužnost da pođe i potraži svog mlađegbrata. Zar to uostalom i nije njegov brat. A prema svom bratu se nesme biti ravnodušan.

Prilikom gradnje jednog kanala zatrpa zemlja jednog radnika. Gomilaljudi se sakupila na mestu nesreće. Odjednom, neko povika odprisutnih jednom mladiću koji je u blizini stajao: "Zar ne znaš da ti ovdeu dubini leži zatrpan rođeni brat?" Kad je ovaj to čuo skinuo je sa sebesvoj kaput, zgrabio lopatu, koja je tu ležala i počeo kopati, da spasebrata. Zar nije to isto trebalo da oseća stariji brat? Ali njegovo se srce

54

nije radovalo. Mi čitamo:

"A on se rasrdi..."

Sluga mu nije sve ispričao tj. kako je njegov brat stigao kući, jer je znaoda nije lepo govoriti o nekom, koji ide putem greha, te mu je na tajnačin omogućavao da lako uđe u dom. Naglasio je jedino, da je otaczaklao tele što je sin stigao zdrav kući. I zbog toga se stariji bratrazbesneo.

Kako smo mi često tvrda srca kad se radi o drugima! "Ja nemam višesina ili kćeri", s ovim rečima su se mnogi očevi i majke odrekli svogdeteta. Da li je to pravilno? Kad bi Bog s nama tako postupao, gde bismo se sklonili? Veliku odgovornost imaju roditelji u takvom položaju.Ja poznajem jednog oca, čiji je sin otišao bez očevog znanja u svet.Kad se jednog dana vratio kući, otac se razjario, zgrabio ga, počeo tućii terati napolje. U tom trenutku je naišla njegova kći i rekla ocu: "Oče,nemoj to da radiš. Nije li on tvoj sin a moj brat? Ja ti obećavam, da ćeon ubuduće biti poslušan, jer tek sad zna, što znači roditeljski dom."Postiđen ovim rečima, otac se zaplakao, zagrlio sina i uveo ga opet ukuću.

U odbijanju i nezadovoljstvu starijeg sina leži još više. On je oličenjeonih, koji se ljute kad se grešnik vrati s rđavog puta. Kad se npr., jednaduša popravi i vrati Bagu, šta rade onda njegovi ukućani i drugovi?Umesto da se od sveg srca raduju i na kolenima Bogu zahvaljuju, štoje spasio dušu od smrti, oni se ljute i negoduju.

Zar to nije žalosno? Anđeli se raduju na nebesima kad se neka dušapokaje i time spase, ali ima ljudi koji su u stanju da se smeju pijancu,lupežu i drugim grešnicima koji su se popravili i odbacili raniji načinživota. Odakle to dolazi? Pokajanje i obraćenje jednog čoveka koje se

55

doživi, vidi ili čuje, predstavlja istovremeno i drugima opomenu uozbiljan zov Božji: i ii moraš da se popraviš, pokaješ i obratiš! A mnogito ne žele, jer veruju u svojoj samoljubivosti da njima nije potrebno dase popravljaju, kaju i obraćaju Stvoritelju. Obraćenje jedne duše jenajdublja i najjača propoved o neophodnosti pokajanja, popravke iobraćenja.

Svaki čovek je tu primoran da zauzme neki stav; ili će reći: "Šta se stim čovekom desilo to se mene ne tiče, jer ja nisam bio takav kao on,niti ću kad biti!" Ili: "Sve je to sanjarenje i sektaštvo. Meni to nijepotrebno jer sam čovek na ovom mestu!" Mnogi vide obraćenje drugih,zapažaju razliku i promenu, pa ipak bivaju izgubljeni, jer su uporni usvom mišljenju da njima ništa nije potrebno za spasenje duše od zla.

Kakva je to odgovornost? Jeste li vi već imali prilike da vidite i pričate sLjudima, bilo u porodici ili u društvu, koji su se obratili? Kakav ste stav,u takvom slučaju zauzeli? Niste li zapazili, da vam nešto velikonedostaje? Da li ste priznali sebi ovaj nedostatak ili ste kao i mnogidrugi grdili, negodovali i pokretom ruke odbacivali sve kao neozbiljnosti zatucanost? Da li ste dali Bogu pravo, kad je povodom obraćenjadrugog čoveka zakucao i na vaša vrata? Nije li to velika odgovornostčuti, videti i znati za obraćenje i mogućnost popravke i proći mimo?Znate li šta to znači biti izgubljen zauvek u ovom i onom vremenu? Bitivečno izgubljen bez opravdanja i sopstvenom krivicom? Biti svedokspasenja drugih, a sam se odupreti? Ne prepoznajete starijeg sina izpriče Isusa Hrista, kao sebe samog?

"I ne hoćaše ući..."

To je u njegovoj razjarenosti i bilo najbolje jer da je onakav ušaoverovatno bi se razbesneo. Ljutila bi ga i svečana haljina i prsten iobuća a najviše bi ga razljutilo kad bi video kako se mlađi brat ponaša

56

kao da ništa nije ni bilo. Sve mu je bilo i suviše, naročito očeva ljubavprema mlađem bratu. Srce mu je bilo zatvoreno za milost. Ništa nijehteo da vidi niti čuje i zato je ostao napol»u. Ja se bojim da će takviljudi zauvek ostati napolju.

Bilo često se i u životu doživi istorija starijeg brata, i moje srce zadrhtipri pomisli da među našim čitaocima postoji takođe neko, ko postupakao stariji brat. Zato Vas molim: kad doživite i vidite iskreno pokajanje ipopravku čoveka ogrezlog u greh, bilo u svojoj porodici, rodbini,društvu ili među poznanicima, ne ljutite se i ne zatvarajte svoje srce, jervam Bog govori i upozorava vas da je i vama to sve isto potrebno. Vine morate da ostanete napolju kad se drugi vesele dobrom preokretu.Vi možete ući i učestvovati u svemu. Morate i vi postati predmetomradosti i gozbe. Dođite svi u naručje Hristovo, domovinu milosti ispasenja Božja. Uzmite učešće u radosti anđela, koji pevaju i veselese, jer je duša spašena. Nemojte da stojite napolju kao nerazumnistariji sin.

57

GLAVA VIII.

GLAVA VIII.

"Tada iziđe otac njegov i moljaše ga..."

Kakve velike teškoće ima otac sa svojim sinovima! Tek što se počeoradovati povratku mlađeg iz tuđine, s puta greha, tu mu se otkrivanedostatak i srdžba starijeg. Stariji sin koji je toliko godina živeo s njimzajedno, bio je ustvari izgubljen sin. Ocu je ovo otkriće pričinilo novepatnje. On se raduje što je našao mlađeg, a sad se pred njim gubistariji sin. Može li se sad zadovoljiti samo s nađenim? Može li starijeg,koji mu pričinjava bol, da pusti od sebe? Ne, on mora zadržati obojicukod sebe. Zato izlazi sad iz kuće i prilazi starijem sinu. Otac, koji jeimao puno pravo da se naljuti, na svog sina i da pošalje slugu ponjega, izlazi sam i moli ga da uđe.

Priča mu šta je sve proživeo mlađi brat i kako se pokajao zbog svojihgrehova.

Naš nebeski Otac je isto tako postupio. On je došao u Hristu iumoljavao samopravednike i sve one koji su tvrda srca: "Primirite se sBogom!" "Bog je bio u Hristu i izmirio je svet sa sobom."

Bog želi i danas da razgovara s vama. Dođite i nemojte se ljutiti. Velikaje Njegova ljubav, Nebeski Otac zove! Želi takođe da pomiri i gordasrca. On se pita: "Šta bi trebalo da uradim, da isteram brata iz kuće?""Ne, to on ne može da učini."

U svakoj propovedi i Pričesti Bog zove sebi. On želi da nas udruži saSobom, da nam dokaže da naša spoljašnja pobožnost, pripadnost iposećivanje Njegovog doma u prividnoj veri, ne mogu nikog učiniti

58

pravednim i nikog ne mogu da spasu. Potrebno je doći i ući, inače jesve uzalud.

Otac je izišao i molio starijeg sina. To je od velikog značaja i za nas,koji smo ispitali Njegovu milost. Nismo li mi često tvrda srca premadrugima koji su još napolju, kao da smo zaboravili odakle smo i midošli. Budite darežljivi u ljubavi jer mnogi imaju potrebu za ljubavlju.Skriveno iza gorde spoljašnosti se često nalazi usamljeno i jadno srce.Ljudi nisu u stanju da krenu na novi put. I svi pokušaji da ih se uveri, dakod njih nije sve u redu, padaju u vodu, pa ipak njihove se duše nadajui čeznu za olakšanjem i mirom. Ako oni ne mogu sami početi, moramoim pomoći, sve one, koji još stoje napolju i ne ulaze u očev dom,zvaćemo i moliti: "Pomirite se s Bogom!" Naučimo se od oca: "I tadaizađe otac njegov i moljaše ga."

Stariji nastupa sad protiv oca oslanjajući se na svoju poslušnost ineporočnu prošlost i kaže: "Eto te služim toliko godina, i nikad neprestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nijesi dao jareta da bih se japroveselio sa svojim društvom."

Kako bezosećajno govori stariji sin i kako se oseća iznad mlađegbrata, i pri tom ne vidi da i on greši! Iz svake izgovorene reči izbijazloba njegovog srca, tu se rađa gnev, ne samo protiv brata, nego iprotiv oca.

"Eto te služim toliko godina..."

Ovim on napušta svoje mesto sina i dovodi sam sebe u položajnadničara, koji je mnogo godina služio bez radosti i mira. "Ja teslužim". Spolja je to tako i bilo ali ne i iznutra.

Postoje mnogi, koji se takođe tako i spolja, drže Božjih zapovesti, koji

59

služe stvoritelju, a ipak su daleko udaljeni srcem od Njega. Koliko jenjih koji tobože služe Bogu i izgledaju pobožni, a u srcu se ljute naStvoritelja i Njegove puteve, jer im tobože, pričinjavaju malo radosti.

"I nikad ne prestupih tvoje zapovesti..."

Veoma često se čuju ovakve reči: "Nisam još nikad ukrao, ubio,prevario. Meni niko ništa ne može da prebaci!" Da li je to istina? Jošnikad nije ni jednu zapovest Božju narušio? Pretpostavimo da još nikogniste ubili, prevarili ili nešto ukrali, ali šta kaže Gospod Isus Hrist? "Čuliste, kako je kazano starim: ne ubij; jer tko ubije, bit Ne kriv sudu. A javam kažem, da će svaki koji se srdi na brata svojega ni za što biti krivsudu!"

Niste li vi, čitaoče, još nekom zavideli, ili zar niste ružno rekli? Zar vamnisu nikad prljave misli padale na pamet i zar niste nikad nerazumnogovorili o Bogu? Ne vidite li sami da je nemoguće tvrditi: "Ja još nikadnisam ništa loše učinio." Apostol Pavle piše: "Ni jednoga nemapravedna, ni jednoga nema razumna, i ni jednoga koji traži Boga. Svise ukloniše i nevaljali postadoše: nema ga koji čini dobro, nema nijednoga ciglog." "Jer svi sagrešiše i izgubiše slavu Božju!" (Rimljanima3:10−12, 23)

"Pa meni nikad nijesi dao jareta, da bih se proveseliosa svojim društvom!"

To ga je znači tištalo! Nije on služio iz ljubavi prema ocu, nego zbognagrade. Rezultat je bio taj da se nikad nije veselio. Da je odnosizmeđu njega i oca bio postavljen sa njegove strane na pravilnuosnovu, on bi sigurno dobijao poklone od oca, a pošto je bio iznutra

60

otuđen od oca, govorio s njim samo o najnužnijim stvarima, nije ih nidobijao. Tako mnogi rasuđuju i razgovaraju s Bogom. Samo ononajnužnije! Ali to nije potpuna zajednica. Da li je to Vaša slika? Niste li,i Vi stariji brat? Ko ljubi svoju ženu, taj sigurno neće govoriti s njomsamo o najnužnim stvarima, ko se povremeno obraća Bogu, ne stoji,sasvim sigurno, na položaju pravog sina.

Stariji sin je hteo sa svojim društvom da priredi slavlje i veselje, a ne sasvojim ocem. Sa ocem nije mogao da zamisli slavlje! Koliko ih je još,koji idu u crkvu, pa ipak im je društvo ljudi koji Boga ne znaju, milije.

Sasvim drukčije stoji stvar s mlađim sinom. On nije više želeo drugovei veselje s njima. Njemu je bilo milije kod oca, radovao se što je dobiooproštaj. Ovu radost znaju samo deca Božja, zato su oni drugi, kojistoje po strani, bez prave radosti! Često je puta bedan život mnogihkoji se hrišćanima nazivaju jer žive sto naredbama koje ih ne mogurazveseliti i pomoći im u spasenju. Kad bi poznavali blagodat, milostBožju, ispitali na sebi sreću oproštaja greha, po milosti, bez njihovihdela i pridržavanja raznih običaja, onda bi i njih obuzela radost.

Velika je razlika među braćom u ovoj priči Gospodnjoj. Mlađi je punpokajanja i pokore, a drugi je samoljubiv.

Stoga u ime Isusa Spasitelja, molim sve one čitaoce, koji su prepoznaliu liku starijeg brata sebe da se priklone i da ne budu oholi, jer put Božjizahteva celog čoveka.

Ko ne ispunjava celokupnu volju Božju, taj je proklet, tako nas poučavaNjegova Reč. Isus Hrist nam govori da će On jednom kazati ako se neobrate: "Idite od mene prokleti, u oganj večni". (Matej 25:42). Ne bi li tobilo strašno kad bi oni, koji su se valjali u blatu i grehu, bili spašeni, jersu se pokajali, a vi s vašim ugledom i poštenjem, otišli u propast?! A toće se desiti ako se čovek ne pomiri s Bogom, ne pokaje se u svomgrehu, i ne prizna da je grešnik, te zavapi za Spasiteljom, koji jedini

61

može da oprosti grehe. Zato bi Ga trebalo moliti: "Gospodine, pokažimi moj život!"

"A kad dođe taj tvoj sin..."

Ko je na sebi iskupio milost, taj mora drukčije da postupa. On ne smetuđi greh da otkriva već bi trebalo da ga prikriva, jer ljubav pokrivamnoštvo greha. Dete Božje spašeno Hristovom krvlju ne sme daranjava već celiva. Govor starijeg brata je uticao na to da se sramotamlađega razglasi unaokolo. Bog je u Svojoj opraštajućoj dobroti prekrioi izbrisao, a mi je razglašavamo! Takvi smo mi ljudi!

"Koji ta je prosuo imanje s bludnicama..."

Stariji sin govori rđavo i zlobno o ovom bratu. Ne zove ga ni po imenu.Ne kaže čak: "Moj brat je došao, jer je sebi obećao da ga nikad višeneće nazvati svojim bratom."

To mišljenje je pogrešno. Može neko veoma duboko da padne pa ipakostaje naš brat. Svi smo mi stvoreni po liku Božjemu svi iskupljeniHristovom krvlju. Svi imamo isti zadatak: povratak u dom nebeskogOca. Sasvim bi drukčije izgledao život na zemlji, kad bi se ovogpridržavali i posmatrali tuđe nedostatke očima ljubavi. A ovde, gle,kako stariji brat izvlači greh mlađeg na svetlost!

Kako on postupa s ocem? "Ti si mu zaklao ugojeno tele." On ne kaže:"Ti si ga zagrlio i poljubio, jer ko nije iskusio blagodati Božje, taj nećenikad dospeti u blaženstvo, jer tamo važi samo jedna pesma − pesmao milosti; samo jedna haljina − bela haljina pravednosti; samo jednodelo − mi smo oprani u krvi Hristovoj Njegovom zaslugom.

62

Na kako lep način kori otac starijeg sina.

"Sine, ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje..."

To je velika ljubav. Otac je imao puno pravo da grdi starijeg sina, ali onto nije učinio. Kaže s ljubavlju ovo: "Sine", i s tim želi da ga privuče nasvoje srce, i da ga zaustavi da ne govori rđavo o svom bratu.

"Sve je moje tvoje..."

Pogledaj, ti si živeo pod mojim krovom, sedeo si za mojim stolom i ove,što je moj dom mogao da ti ponudi, stajalo ti je na raspoloženju. Dok jesvet sa svojim zlom prevario tvog brata, ja sam te čuvao; dok je ongladovao, ti si imao hleba u izobilju. Bio je primoran da se potuca potuđoj zemlji, a ti si iskusio očevu ljubav. Imaš li sad razloga da se žališ?

Ne bismo li morali ovde da uzviknemo: "Gospode, Tvoja dobrota imilost nas štiti da sa nama ne bude svršeno!"

Svaki dan je zalog Božje blagodeti, svaki komadić hleba je darNjegovog milosrđa. Dovikuje nama Stvoritelj: "Sve što je moje, tvoje je.Njegov mir je naš mir, Njegova radost je naša radost, Njegova sila jenaša sila, Njegovo nebo je naš očinski dom, Njegova veličina je našeblaženstvo. Ko još može biti neljubazan? Pođimo, kao deca Božja,spasena milosrđem, u blagodarnost novim putem. Radujmo sevlastitom spasenju, ali ne zaboravimo, da se i brat mora spasiti.

Gospod Isus Hrist završava Svoju priču suprotnostima:

63

"Mrtav beše i oživlje; izgubljen beše i nađe se!"

To je veliko "da" ili "ne" Svetog pisma. Kako stoji stvar s Vama? Jeste liVi još mrtvi u grehu ili živi u Bogu, izgubljeni u daljini ili spašeni očevimsrcem? Nemojte ostati u tuđini ko ni mlađi sin, ali nemojte biti nisamoljubivi kao stariji. Tražite milost koja oprašta sve grehe i leči sveslabosti. Ne zaboravite: Bez milosti smo mi svi izgubljeni, ali krozblagodet milosrdni i u milosti radosni, jer Božja blagodat nas činiblaženim!

64

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

65