Džejms Herbert

Preživeo

Sa engleskog preveo Aleksandar Marković

Prvo izdanje

Edicija

Košmar

1990.

Prolog

Starac je popravio šal i podigao okovratnik svog teškog kaputa. Topao dah iz pluća postajao je vidljiv istog trenutka kada bi napustio usta i bio ohlađen noćnim vazduhom. Dopustio je nogama da nekoliko sekundi dobuju tihi step po tvrdoj betonskoj stazi gvozdenog mosta, pa je prestao, smeštajući udobnije svoje ostarelo telo na negostoljubivu klupu. Pogledao je u tamno oktobarsko nebo, uživajući u osećanju sićušnosti pred prizorom njegove dubine. Video se polumesec, krhak i jasnih ivica, kako visi pljosnat i dalek, kao tek naknadno pridodat, bez neke značajnije uloge na zatamnjenom nebu.

Uzdahnuvši u sebi, spustio je pogled na reku, crnu, sa povremenim bljeskovima odbijene svetlosti u neprekidnoj opčinjujućoj igri sjedinjavanja i razdvajanja. Pogledao je ka obalama: video je brodiće i čamce kako se lagano ljuljaju na sporoj struji, video je sjaj prodavnica i restorana, i na kraju većnicu, sve umiveno večernjim osvetljenjem, njihovo neugledno dnevno sivilo skriveno oštrim kontrastom svetlosti i tame.

Lepo, pomislio je. Lepo je ovo doba noći, ovo doba godine. Kasni sati podrazumevali su da će manje ljudi koristiti most kao saobraćajnicu, a hladnoća, da će se manje zadržavati na tako nezaštićenom prostoru. Većina turista je do sada napustila Vindzor, sa izmakom sezone. Izletnici su se pokupili u svoje autobuse i automobile i izgubili se sa kratkim jesenjim sumrakom. Sada će se prorediti hodočašća preko mosta iz Vindzora u Iton - njegov grad, u posetu čuvenom koledžu, sa tjudorskim dvorištem i prelepom kapelom iz petnaestog veka, radi divljenja fasadama prodavnica iz osamnaestog veka i srednjevekovnim građevinama od drvenih greda i tumaranja po brojnim antikvarnicama zbijenim u uskoj ulici Haj. On sam nije osobito cenio lepotu svog rodnog mesta, sve dok pre par godina nije pročitao oficijelni vodič kroz Iton. Lepota grada je postajala nevidljiva dugim nizom tu provedenih godina. Ali sada, kada je za sobom imao nekoliko mirnih godina, provedenih u gledanju oko sebe, posvećenih sebi i svojoj okolini, pronašao je dublji interes za istoriju i jedinstvenost rodnog grada. U poslednje četiri godine, posle odlaska u penziju i nakon preležane

bolesti, učio je o Itonu i postao poznavalac teme. Kada bi turisti zaustavili starca na ulici da pitaju za pravac, našli bi nenadano stručnog i naizgled neumornog vodiča, koji im ne bi dopustio da odu a da ne shvate barem osnove istorije grada. Ali, kako se bližio kraj leta, postajao bi umoran od turista.i gužve koju su donosili u njegovo inače mirno prebivalište, i uvek bi pozdravljao dolazak zime i kraćih dana.

Sada bi svake večeri izlazio iz svoje kućice na Iton Skveru oko 8.30 i krenuo peške dole do Koledža, zatim nazad do ulice Haj prema mostu gde bi proveo najmanje dvadesetak minuta do pola sata, bez obzira na vreme, gledajući nizvodno ka mestu gde se Temza delila oko ostrva Romni, nikad previše zamišljen, jednostavno bi uživao u noći. Ponekad, uglavnom leti, poneko bi mu se pridružio, neki stranac ili poznanik, i popričao bi sa njima neko vreme ali bi uskoro zapao u misaono ćutanje. Potom bi odšetao nazad, svratio kod „Kristofera Hrabrog“ na čašicu brendija, jedan od retkih luksuza koje je sebi dopuštao, i na kraju bi se vratio kući na spavanje.

Večeras, pomislio je, neće biti drugačije. Tada do njega dopre zvuk avionskih motora. Nije to bilo ništa neobično - Iton je bio na direktnoj vazdušnoj liniji obližnjeg aerodroma Hitrou, što je bilo razlog mnogih žalbi ovdašnjih stanovnika, kako Itona, tako i Vindzora - ali iz nekog razloga on se zagleda u nebo da pronađe izvor zvuka. Prvo je ugledao repno svetio a zatim postade vidljiv i ogroman trup aviona kada mu se oči privikoše na pozadinu crnu kao mastilo.

Jedan od vel'kih, pomisli. Prokleta gnjavaža, svi ti avioni. Posebno veliki. Bučne rugobe. I opake, rek'o bih. Hteo je da odvrati oči, napetost vratnih mišića postajala je već neprijatna od istezanja uvis; ali nešto ga je jednostavno vuklo. Džinovski trup, poprilično nisko crveno svetio, pištava buka, odjednom ga opčiniše. Video je previše tih čudovišta da bi ga ovo posebno zainteresovalo, pa ipak shvati da nije u stanju da odvoji oči od njega. Nešto nije bilo u redu. Nije imao pojma kako je to znao, ali tamo gore nešto nije bilo u redu.

Izgledalo je kao da zaokreće, što je samo po sebi bilo čudno, jer je većina aviona preletala Iton u pravoj liniji. Desno krilo kao da je propadalo. Da, zaista je zaokretao. Čuo je prigušenu eksploziju, ali su njegova čula samo registrovala zvuk. Bila su suviše zaokupljena užasom spektakla jer se avion nije sasvim raspao i sada se ceo trup obrušio ka zemlji. Video je predmete kako ispadaju iz njega kada je zaronio nadole, predmete koji su mogli biti samo sedišta, prtljag i ljudi!

„O Bože!“ izusti naglas kada je buka konačno doprla do njegove svesti. „To nije moguće! Pomozi im Bože, pomozi!“ Zavijajući urlik utišao

je njegove povike, kada je avion prošao iznad njega, preletevši ulicu Haj. Četiri motora i vetar koji se podigao udružili su se da proizvedu stravičan zvuk, dok je letelicu snaga motora sprečavala da jednostavno propadne sa neba. Starac je mogao da vidi prozore na prednjem delu aviona, iznutra osvetljene crveno, i repove plamena kako izbijaju iz ogromne pukotine na trupu, izdužene od vetra. Letelica se jedva držala u komadu, zadnji deo se naginjao nadole i spremao da svakog trenutka otpadne od trupa.

Avion je nestao sa vidika. Skloništa za čamce milosrdno su zaklonila od starca neumitno i konačno uništenje. Tada, kao da je nastupio trenutak mira, trenutak tišine kada je izgledalo kao da se ništa nije dogodilo, a zatim bi eksplozija. Nebo se zapali i on sa velike udaljenosti vide plamen kako se uzdiže iznad skloništa za čamce. Zvuk ga obori na kolena a udar kao da uzdrma i sam most. Uši mu preplavi agonija i on ih pokri rukama, povivši se napred dok mu lice nije skoro dodirnulo kolena. No zvuk je i pored toga prodirao i prolamao mu se u glavi, a šok zbog događaja bio potisnut dok mu se um borio sa fizičkim bolom. Konačno, zvuk poče da slabi. Sve je trajalo nekoliko sekundi, ali one behu zaleđene, bezvremene.

Polako je podigao glavu, sa šakama još čvrsto pritisnutim preko ušiju, očiju raširenih od straha. Video je pulsirajući sjaj, uzdizanje dimnog zastora, ali je sve sem toga bilo mirno. Ugledao je ljudske figure duž ulice Haj, lica su im bila bele mrlje u čudnoj crvenoj noćnoj svetlosti. Stajali su paralizovani, uplašeni ih nemoćni da se pokrenu. Zvuk lomljenja stakla na prozoru restorana u podnožju mosta prekinu trans, i starac primeti da je cela ulica prekrivena svetlucavim krhotinama stakla. Na prozorima i vratima počeše da se pojavljuju ljudi, čuo je glasove kako dozivaju. Činilo se da niko nije siguran šta se dogodilo. Nekako se uspravio i potrčao prema poljima gde je trebalo da je završio avion.

Dok je trčao kraj skloništa za čamce, starac primeti da i ona gore otraga. Došao je do staze koja je vodila u prostrana polja u pozadini, svakim korakom disanje mu je postajalo bolnije. Osvrnuo se načas i video da vatra gori na nekoliko mesta i u zgradama iza njega. Zašavši iza ugla, zastao je na ivici polja, rukom pritiskajući grudi, dok su mu se ramena uzdizala od napora da diše.

Zagledao se, užasnut, u uništeni avion osvetljen sopstvenim plamenom. Trbuh mu je bio zdrobljen, nos iskrivljen uvis i potpuno spljošten. Krilo koje je mogao da vidi ležalo je uz zadnji deo koji se konačno odvojio od trupa. Samo se rep aviona uzdizao veličanstveno iz raskomadanih ostataka, skoro nedirnut i zbog toga nekako obscen, blistavo crven od svetlosti vatre, prkosan, ali i nakazan u svojoj eleganciji.

Celo područje bilo je pokriveno komadima iskrivljenog metala, razbacanim materijalom daleko odbačenim pri udaru. Starac je oklevajući ušao u polje, svestan da bi možda mogla da se pojavi mogućnost da nekom ukaže pomoć. Dok je išao napred, čuo je povike i korake iza sebe. Ostali će svakog časa stići, molio se samo da od toga bude neke koristi. Pažljivo je obilazio goreće komade metala, oko nekih je gorela i trava na kojoj su ležali. Tada oseti zadah. Isprva ga nije prepoznao jer je bio pomešan sa dimom i mirisom istopljenog metala, tada shvati odakle potiče. Od spaljenog mesa.

Prevrnu mu se stomak i zamalo da opet padne na kolena. Koliko putnika mogu da ponesu ovi veliki avioni? Više od tri stotine, bio je siguran. Blagi Bože, nije čudo što je miris bio tako jak!

Starac se odjednom oseti slabo. Ne samo zbog odurnog mirisa, toplota je bila neizdrživa. Do tog trenutka nije bio svestan koliko je žestoka. Trebalo se povući, nije bilo svrhe, niko nije mogao da preživi ovu klanicu. Osvrnuo se okolo u očajanju, za svaki slučaj i užasnuo se kada je shvatio da deo onoga što je smatrao za iskrivljeni metal jesu, u stvari, iskrivljena tela. Bilo ih je svuda oko njega; stajao je usred polja unakaženih, raskidanih ljudskih bića. Prošao je rukom preko očiju kao da će izbrisati taj prizor, ali nije mogao da se oslobodi onoga što je upravo video. Polako, ruke mu kliznuše niz lice, i on ponovo pogleda oko sebe u nekoj slepoj nadi da će naći nekog živog. Pripremio se na pogled na otkinute udove, ugljenisana tela, tela koja kao da su se micala - to se igrala nemirna svetlost. Primetio je nešto malo i ružičasto, nago i naizgled netaknuto. Dovoljno malo da bude - dete? Beba? O Bože, molim ti se, pruži bar ovome šansu! Pojurio je onamo obilazeći prepreke, ljudske i one druge. Dete je ležalo licem prema zemlji, ukočenog tela. Izgovorio je glasno molitvu, glasom prigušenim jecajima, spuštajući se na Rolena kraj tela, i okrenuo ga na leda.

Velike, slepe oči gledale su ga netremice. Sićušna usta su se smešila i micala na treperavoj svetlosti. Jedna strana lulkinog lica se topila, dajući mu ružan, nagrden izgled, a nasmešena usta samo su pojačavala izopačenost. Starac vrisnu ispusti predmet i zatetura, pometen, prema vatri i središtu udesa. Intenzitet jare ga nije opomenuo, ali srećom zaustavio ga je veliki komad zadimljenog metala, preko kojeg je pao. Ležao je u spaljenom blatu, celo telo mu se treslo, kopao je prstima po žitkoj masi. Sok je počinjao da deluje. Star je, nije više dovoljno snažan da izdrži ovakva iskušenja. Blato mu ispuni usta i on poče da se guši i samo ga je fizička nelagodnost prisilila da se pribere. Podigao je glavu i uzdigao se na laktove. Gledao je ravno u plamen i prisiljen, brzo sklopi oči jer je vrućina pretila da ih sagori. li pre nego što ih je zatvorio, nešto su registrovale. Oblik, siluetu naspram

blještave pozadine, koja se kretala ka njemu. On pogleda opet, ovaj put zaklanjajući oči rukom koliko je bilo moguće.

Bio je to čovek! Dolazio je iz pravca aviona! Iz vatre! Nemoguće. Niko nije prošao pored njega. Nije bilo moguće da neko preživi nesreću, a još manje da preživi i ostane na nogama!

Starac zažmiri da bi bolje osmotrio figuru. Čak joj je i odelo izgledalo neoštećeno. Je li bilo tamne boje ili se samo činilo zbog plamene pozadine? Izgledalo je da nosi uniformu. Prilika se kretala polako i sigurno prema njemu, dalje od plamena, dalje od uništene letelice, dalje od mrtvih.

Slika poče da leluja pred starčevim očima, mutilo mu se u glavi. Trenutak pre nego što će se onesvestiti, video je kako se prilika saginje prema njemu, pružajući ruku.

Prva

Keler je vozio polako duž Poukoks Lejna, opirući se želji da ubrza, trudeći se da uživa u jesenjim nijansama smeđeg u okolnim parkovima. Ali, njegov um je odbijao da odluta dalje od predmeta svoje zaokupljenosti: gradića ne više tako dalekog. Skrenuo je na Vindzorski put, prešao mali most i našao se medu visokim, dostojanstvenim zgradama koledža Iton. Jedva da se zaustavio da ih pogleda vozeći dalje ulicom Haj do mosta, gde je zastao da se pribere. Još uvek mu je bilo teško da duže drži koncentraciju.

Nastavio je da vozi sve do mosta, zatvorenog za saobraćaj gvozdenim preprekama. Skrenuo je desno, prošao pored izgorelih skloništa za čamce, a sledeće skretanje desno dovelo ga je do polja koje je tražio. Postojao je i kraći put kojim bi se izbegla ulica Haj, po njegovoj mapi, ali je hteo da malo bolje razgleda grad. Nije bio siguran zbog čega.

Policajac ga je motrio kako parkira svoj ponoćno plavi Stag. Još jedan, pomisli. Još jedan prokleti radoznalac. Možda lovac na suvenire. Taj problem imali su još od nesreće. Gomile takvih su se sjatile na mesto pada. Krvopije. To se dešavalo posle svake velike katastrofe - a naročito posle pada aviona - pojavili bi se, na hiljade, da vide krv, zakrčili bi puteve i svima smetali. Sve bi on to pojurio da njega pitaju. Najgore od svega bilo je kada bi se pojavili prodavci nudeći kikiriki, sladoled, osvežavajuća pića; od toga bi mu se posebno smučilo. Problem je što je London tako blizu. Ovo je za njegove stanovnike bio baš lep izlet.

Pozornik je zategao remen šlema i dao licu strožiji izraz. E pa ovaj će da dobije šta mu sleduje pomisli, ali kada se Keler pojavi iz kola, promeni odluku. Liči na novinara. Sa njima ima da paziš šta govoriš. Kažem ti, ovi su gori nego obični radoznalci, njuškaju svuda i ako sami ništa ne iskopaju, izmišljaju priče, samo da prodaju svoje proklete novine! Par puta se zakačio sa njima pršlog meseca. Čovek bi pomislio da su se dosad zasitili ove teme, već ima četiri nedelje kako se to dogodilo. Ali jok, ne puštaju oni nikad, ti reporteri, barem ne dok istraga traje. Nije shvatao zašto je potrebno toliko vremena da se utvrdi uzrok pada aviona; samo nađeš crnu kutiju, ili kako to već zovu, i ta stvar ti tačno kaže šta se desilo. Bar je tako on mislio. Ipak,

ljudi su se vukli po tom polju već duže vreme, skupljajući svaku trunku, pretražujući svaki ćošak prostranog polja i Južne livade, odmah tu iza ulice Haj, čak su pročešljali i rečicu što se odvajala od Temze i tekla kroz Južno polje. Izvadili su nekoliko tela, koja mora da su bila izbačena u trenutku udara o zemlju, preko celog puta iznad Brokasa pravo u reku. Našli su neke koje je dekompresija isisala iz aviona pre pada. Bože, kako je bilo strašno. Tri dana im je bilo potrebno da nadu i sakupe sva tela ili bar ono što je ostalo od njih.

„Ne možete tamo, ser!“ pozornik se nabusito obrati Keleru. On slade, ali je ignorisao policajca, gledajući u polje preko njegovog ramena. Mogao je da vidi ostatke aviona ili bar ono što nisu odneli. Ležala je tamo, divovska pocrnela školjka, kupastog oblika zbog sravnjenog trbuha, slomljena i ponižena. Njenu utrobu su sigurno već rastavili u laboratorijama, analizirali i testirali. Video je ljude sa tabelama kako idu po polju, saginju se, skupljaju predmete, ispituju brazde u zemlji. Neveseli posao u kontrastu sa sunčanim, svežim danom, zelenilom polja, mirom u vazduhu.

Pozornik pobliže osmotri Kelera. Bio mu je poznat. „Zao mi je ser, ali nije dopušteno ići tamo.“

Keler najzad odvoji pogled sa polja i okrete se policajcu. „Hteo bih da vidim Harija Tjusona“, reče, „on je jedan od

rukovodilaca istrage.“ „O da, g. Tjuson. Ovaj, nisam baš siguran da bi trebalo da ga sada

uznemiravamo, ser. Je li to zbog reportaže?“ On pogleda Kelera podigavši obrve.

„Ne, ja sam mu prijatelj.“ Policajac se umirio. „Dobro, u tom slučaju, videću šta mogu da

uradim.“ Keler ga je posmatrao kako ide preko polja. Zastao je i osvrnuo se

posle tridesetak metara. „Ah da, koje ime ću mu reći?“ doviknuo je. „Keler. Dejvid Keler.“

Na to policajac ostade nepomičan nekoliko sekundi, kao okamenjen. Keler je mogao da prepozna zbunjen izraz na njegovom licu. Okrenuo se i nastavio preko polja, gnječeći blato gumenim čizmama. Kada je stigao do grupe ljudi koji su čučali kod razbijene i prazne školjke aviona, sagao se i rekao nešto jednom od njih. Pet lica se okrenulo i pogledalo prema Keleru. Jedna prilika se diže i odvoji od grupe, hitro se gegajući prema njemu, kratko mahnuvši rukom. Policajac je išao pet koraka iza.

„Dejv! Šta ćeš ti kog đavola ovde?“

Tjuson se smešio, ali je to bio pomalo nervozan osmeh. Ipak mu je srdačno stegao ruku.

„Hteo bih da razgovaram s tobom, Hari“ reče Keler. „Naravno, Dejv. Ali ti ne bi smeo da budeš ovde, znaš. Mislio sam da

si na odsustvu?“ Skinuo je naočari i počeo da ih briše zgužvanom maramicom, i dalje netremice posmatrajući Kelera.

Keler mu se suvo naceri. „Jesam zvanično. Nezvanično, uklonili su me.“

„Šta? Pa dobro, siguran sam da to nije zadugo, znaš već da će hteti da te što pre vrate gore posle ovog gadnog iskustva.“

„Već su pokušali, Hari. Nije uspelo.“ „E pa onda su prerano pokušali.“ „Nisu oni. Ja sam. Insistirao sam.“ „Ali posle svega što si prošao trebalo je malo više vremena da ti se

nervi oporave.“ „Nisu to nervi, Hari, već ja. Ja jednostavno nisam mogao da letim.

Nisam mogao da mislim normalno.“ „To je od šoka, Dejv. Proći će.“ Keler slegnu ramenima. „Možemo li da razgovaramo?“ „Svakako. Vidi, moći ću da pobegnem za otprilike deset minuta.

Vidimo se u ulici Haj, kod „Džordža“. Ionako je vreme da se nešto pojede.“ On potapša Kelera po ramenu, okrete se i vrati ka ostacima aviona, sa zabrinutim izrazom na licu.

Keler ode do kola, zaključa ih i pode pešice ka ulici Haj. Policajac je gledao za njim i zamišljeno češkao bradu. Keler. Pa da,

Dejvid Keler. Znao sam da ga znam. Bio je kopilot na tom avionu. Na Džambo džetu. Ovom ovde. On je taj što se jedini izvukao. Neogreban. Jedini preživeli.

Keler je naručio pivo i našao sebi miran sto u uglu. Barmen ga je jedva pogledao i on mu je bio zahvalan zbog toga. Poslednje četiri nedelje su bile košmar pitanja, insinuacija, lica koja blenu i iznenadnih prestanaka razgovora kad bi on naišao. Kolege i šefovi u Konzulu, vazduhoplovnoj kompaniji za koju je leteo, bili su uglavnom ljubazni i pažljivi, sem nekolicine koji su ga posmatrali sa nekom neobjašnjivom sumnjom. A onda su i novine naduvale priču; sam pad aviona, ma koliko dramatičan i katastrofalan bio, nije im bio dovoljan. Činjenica da je čovek uspeo da izađe iz strašne pogibelji netaknut, čak mu ni uniforma nije bila pocepana, proglašena je za čudo. Detaljan zdravstveni pregled pokazao je da nema unutrašnjih ozleda, nije bilo opekotina, nervi su mu izgleda bili u redu.

Njegovo fizičko stanje bilo bi savršeno da nije bilo jedne stvari - amnezije. Zaista, što se tiče pada i događaja koji su mu prethodili, imao je potpunu amneziju. To je od šoka, naravno, rekli su mu lekari, i s vremenom, kada se njegov um dovoljno zaleči i dopusti mu da se seti, tada će se sve vratiti. Doduše postojala je uvek mogućnost da se njegov um nikad ne zaleči.

Priča o „čudu“ je istrajala, iako je postepeno postao svestan izvesnog gnušanja prema njemu, ne samo u javnosti već i kod nekih kolega. Ne mnogo njih, ali dovoljno da izazovu u njemu osećaj krivice. U očima javnosti uopšte nije trebalo da preživi, bio je pilot, predstavljao je kompaniju -dužnost mu je bila da umre zajedno s putnicima! Neverovatno, ali isto mišljenje je osetio kod nekih kolega pilota. Nije imao pravo da živi kada su nedužni ljudi, žene i deca, njih tri stotine trideset i dvoje, izginuli tako tragično. Kao član posade, kao službenik kompanije, on je bio odgovoran. Dok se uzrok pada ne utvrdi, krivicu preuzima pilot. A on je bio kopilot na letu, bio je dužan da preuzme deo krivice.

Imao je probni let privatnim avionom manje od dve nedelje posle nesreće, ali je rezultat bio beznadežan. Blokirao se istog trenutka kada je dotakao kontrole. Pilot na letu, veteran koji je imao značajnu ulogu u njegovom obučavanju, sam je obavio uzletanje u nadi da će, kada budu u vazduhu, Kelerov prirodni instinkt preuzeti dalje vođenje. Ali, to se nije dogodilo. Njegov mozak jednostavno nije mogao da se usredsredi, da proradi. Više nije znao kako da upravlja avionom.

Njegova kompanija, veoma osetljiva na mišljenje javnosti i svesna da u svojim redovima ima pilota koji, po njihovom mišljenju, može svakog časa da doživi slom, odlučila je da ga pošalje na „odsustvo“ na duže vreme. Otpuštanje bi, pored toga što bi bilo nepravedno, samo podiglo još veću prašinu u javnosti, pojačao bi se publicitet, što bi samo naškodilo njihovoj reputaciji nacionalnog prevoznika. Njegov dosije bio je besprekoran i trudili su se da to istaknu u svakoj izjavi za javnost, ali su bili mišljenja da mu je potreban dug odmor posle tako potresnog iskustva'.

Iz razmišljanja ga je prenulo nasmejano lice Harija Tjusona, koje se stvorilo pred njim, „Šta da naručim za tebe, Dejv?“

„Nemoj, pusti mene da...“ Tjuson ga prekinu pokretom ruke. „Uzeću i nešto za jelo“, reče i

nestade u pravcu šanka. Hrana, pomisli Keler. Skoro da uopšte nisam jeo od nesreće, tek

toliko da se preživi. Pitao se hoće li ikada ponovo imati apetit. Tjuson odloži brdo sendviča na sto, opet nestade i vrati se sa pićem.

„Lepo je videti te ponovo, Dejv“, reče, spuštajući se na stolicu. On je takođe bio pilot i prošao je kroz bazičnu obuku u isto vreme kada i Keler, ali je onda, neobjašnjivo, vid počeo da mu slabi i sve se završilo tako što je morao zauvek da nosi naočari. Njegovo iskustvo i natprosečno tehničko znanje bili su suviše dragoceni, tako da je prekomandovan u Komisiju za istraživanje civilnih avionskih nesreća (ICAN), službu sastavljenu od pilota i inženjera sa zadatkom da ispituju sve veće civilne avionske udese na području Britanije, kao i nesreće britanskih letelica na prekomorskim letovima. Uskoro je dokazao svoju vrednost nesvakidašnjim poznavanjem uzroka padova aviona; polazio je od znalačkih nagađanja, zatim bi išao unazad pokušavajući da dokaže njihovu ispravnost, metodom koji nije bio previše omiljen kod pretpostavljenih. Pa ipak, do tad je retko grešio.

On odgrize veliki zalogaj sendviča i zali ga svetlim pivom. „Kako mogu da ti pomognem?“ upita, progutavši hranu i piće.

Keler se nasmeši. Sa Harijem nema mnogo vrdanja. Pravo u metu. „Zanima me šta si dosad otkrio o padu“, reče. „Ma hajde, Dejv. Znaš dobro da to prvo mora da se sredi i da prođe

kroz službenu proveru. A znaš i to da dotle sve potpada pod zakon o službenoj tajni.“

„Moram da znam, Hari.“ „Gledaj“, poče Tjuson, nimalo grubo, „to više nema nikakve veze sa

tobom, Dejv...“ „Nema veze sa mnom?“ Kelerov glas je bio miran, ali pogled kojim

je fiksirao Tjusona sledi inspektora. „Znaš li ti kako mi je, Hari? Osećam se kao nakaza. Izrod. Ljudima se

ne dopada to što sam živ, a svi ostali mrtvi. Ja sam kapetan koji je pobegao sa broda koji tone, ostavivši putnike da se udave. Mene okrivljuju, Hari. Javnost, kompanija i...“ Zaćuta, buljeći u svoje piće.

Posle kraćeg, zbunjenog ćutanja, Tjuson progovori: „Šta je s tobom, Dejv? Niko te ne okrivljuje. Pogotovo Kompanija. Što se javnosti tiče, čim objavimo svoje nalaze, saznaće se šta je prouzrokovalo pad aviona - iako mislim da nisi u pravu sa tom morbidnom idejom da te mrze zato što si preživeo! U vezi ovog drugog...“ zastade, „ili drugih, ti jednostavno patiš od prekomernog osećanja krivice i uialodušnosti. Zato se saberi i pij to prokleto pivo!“

„Jesi li završio?“ upita Keler blago. Tjuson spusti čašu pre nego što je uspeo da je prinese ustima.

„Đavola sam završio. Dugo se poznajemo, Dejv. Bio si dobar pilot i opet ćeš biti -samo ako prestaneš da misliš o tome i počneš da misliš na budućnost.“

Glas mu omekša. Poznato mi je da si u ovoj nesreći imao lični gubitak, Dejv, ali ona sigurno ne bi htela da nastaviš ovako.“

Keler ga pogleda iznenađeno. „Znao si za Keti?“ „Naravno da sam znao. To i nije bila neka tajna, zar ne? Nije

neobično da pilot ima prijateljicu stjuardesu.“ „Bilo je to nešto više od toga.“ „Ne sumnjam, Dejv. Slušaj, druže, ne želim da te povredim, ali se

priča okolo da si gotov, da više nikada nećeš biti dobar letač, a po onome što čujem i kako si obesio nos, ne iznenađuje me. Ali, ja to znam bolje. Ima nečeg u tebi, Dejv, više nego kod ostalih, i ja mislim da ćeš za nekoliko nedelja opet biti onaj stari. Eto, a sada bi mogao da me pustiš da popijem ovo, a?“

Keler je pijuckao svoje pivo, osećajući kako ga Tjusonove oči proučavaju preko ruba čaše.

„Cenim to što pokušavaš, Hari, ali nije potrebno. Istina je da sam tužan, ali to nema nikakve veze sa depresijom, to je pre kao neka velika iscrpljenost negde duboko u meni. Možda će ti zvučati ludo, ali osećam da postoji nešto što moram da uradim, nešto što treba da otkrijem, a odgovor je ovde, u Itonu. Ne umem to da objasnim, niti umem da se borim protiv toga - ne, ako hoću da im opet bude dobro. Ima tu nečeg što ne mogu da dokučim. Možda samo sećanje, ne znam. Ali, pre ili posle doći ću do toga, a onda, ko zna, možda ću ja tebi biti od koristi. No, zasad eto, potrebna mi je tvoja pomoć.“

Tjuson uzdahnu teško i spusti čašu na sto. Nekoliko trenutaka je bio duboko zamišljen, pognute glave skoro do grudi. Iznenada se uspravi, odlučno.

„U redu, Dejv“, reče, „ovo neka ostane strogo između nas dvojice, u poverenju. Ako Slejter bilo kad sazna da sam ti išta rekao, leteću napolje kao iz puške. Nismo baš u ljubavi.“

Keler klimnu glavom. Slejter je bio na čelu istrage, odgovoran za organizaciju, vođenje i kontrolu radova. Njegov posao je bio da formira radne grupe koje će pokriti različite faze ispitivanja. Bio je suv, metodičan čovek, a Keler je znao da nema mnogo razumeva'nja za Tjusonov nagao i naopak način rada.

„Dobro,“ poče Tjuson uzevši veliki gutljaj piva kao da će tako potkrepiti svoje reči, „kao što znaš, prva stvar koju tražimo posle udesa je rikorder leta. E pa njega smo našli, ali ceo spoljašnji omotač pokazuje znake topljenja. Najveće oštećenje je spreda te je aluminijumska traka na kojoj je kodirano zabeleženo stanje različitih instrumenata, ostala nezaštićena.

Bila je pokrivena garom i skoro neoštećena. Izvadili smo je iz omotača i poslali u laboratoriju na dekodiranje. Iako je snimak vašeg uzletanja uglavnom uništen, može se pretpostaviti da si ti, kao kopilot, prošao kroz uobičajeni redosled provera sa inženjerom leta, čim je Kontrolni toranj dao dozvolu kapetanu Roganu da pokrene motore.“

„Zaista se ne sećam, Hari“, reče Keler zabrinuto. „To znam. Ali ako je uključivanje rikordera leta bilo deo provera, logično je zaključiti da ste je prošli celu.“ Keler potvrdi. „Nastavi.“

„Rikorder beleži pet parametara u avionu: pozitivnu ili negativnu silu gravitacije prema očitavanju sa jednog od žiroskopa letelice; magnetski pravac na kompasu; pokazatelj brzine kretanja vazduha; visinu na kojoj se nalazi avion uzetu sa altimetarskih merača pritiska; i vreme u sekundama nevezano za doba dana na časovniku. Urađeni su grafikoni svega toga i uporedeni sa nalazom drugog 747 koji je poleteo u sličnim uslovima - čas, vremenske prilike, teret, i ostalo u tom smislu - nekoliko dana ranije. Odatle smo utvrdili da je sve bilo normalno osim jednog detalja: MPC - magnetski pravac - odstupao je od pravca onog drugog 747 još pre nego što je postignuta puna brzina. Drugim recima, kapelan Rogan je promenio pravac leta. Možda je hteo da se vrati na Hitrou. Ne postoji način da se to sazna jer su upravo u tom trenutku instrumenti počeli da otkazuju.“

„Ali, morao je zvati Kontrolu da ih obavesti o promeni pravca“, reče Keler, naginjući se preko stola, očiju uprtih u Tjusonovo lice.

„Pokušao je, ali šta god da se desilo, desilo se prebrzo. Nije imao vremena da uputi poruku.“

Keler je trenutak ćutao, očajnički pokušavajući da se priseti. U glavi mu je bilo prazno. Zavalio se nazad u stolicu.

Tjuson je nastavio: „Naši operativci su već počeli od kokpita koji je doduše gotovo uništen, ali su ipak uspeli da ustanove stanje priličnog broja kontrola i prekidača i, mada je deo njih potpuno izgoreo, da odrede jesu li bili uključeni ili isključeni, prema položaju...“

„Jesu li tela posade bila još u kabini?“ uskoči Keler. „Ovaj, da, bila su. Nemoguće ih je potpuno identifikovati, naravno,

ali...“ „Kako sam se onda ja izvukao? Zašto moje telo nije tamo? Zašto

nisam i ja poginuo?“ „Očito je da si napustio kabinu pre pada, Dejv.“ „Zbog čega? Zašto bih napuštao kabinu odmah posle poletanja? Ja...“

Iznenadni bljesak. Sećanje zamalo da se probije. Slika. Zamrznuta slika kapetanovog lica, otvorenih usta, kako mu nešto dovikuje. Panika u njegovim očima. Strah.

A zatim prođe. Dok je njegov um hitao u susret sećanju, izgubilo se, sakrivši se u neki neosvetljen kutak mozga.

„Šta ti je, Dejv? Izgledaš da se čovek uplaši - jesi li se setio nečeg?“ Tjusonov glas dođe kroz prazninu koja je preostala.

Keler prede drhtavom rukom preko očiju. „Ne, u redu je. Na trenutak sam pomislio da ću se setiti. Ali sad je prošlo. Ne mogu...“

„Doći će ti, Dejv“, reče Tjuson blago. „Daj sebi vremena. Vratiće ti se.“

„A možda i ne želim da se setim, Hari. Možda je bolje što se ne sećam.“

Tjuson slegnu ramenima. „Moguće. Da nastavim?“ Keler klimnu glavom.

„Bilo je potrebno pet dana da se pronađu i popisu svi komandni instrumenti. Na sreću, veliki broj čitača je izrađen da sačuva trag o onom što su pokazivali u trenutku udara, i, pošto je i to provereno, nije nađeno ništa što bi bilo nepravilno niti ima znakova nekog većeg elektronskog kvara koji bi mogao da bude uzrok nesreće.

Svi dokumenti o održavanju letelice su kod nas i detaljno se proučavaju. Do sada nije nađeno ništa osim jednog podupirača na pogonskom kružnom kolu koji je nedostajao na poslednjoj proveri, i bio naravno odmah nadomešten, pre nego što je Džambo upućen na let.

Tehnički podaci do dana pre udesa, i unazad godinu dana, nisu pokazivali bilo kakav ozbiljan problem sa letelicom. Delovi motora su pronađeni i ispituju se i do sad nema nikakvog dokaza da je došlo do kvara pre pada. U stvari, ako je moja teorija ispravna, motori su sprečili Džambo da padne kao kamen.“

„Tvoja teorija?“ upita Keler, svestan da su Tjusonove teorije često bile ispravne.

„Evo sad baš dolazim do toga. Do sada ništa nije utvrđeno.“ On otpi još jedan dug gutljaj i iskrivi lice, jer je pivo već malo izvetrilo. „Bila je hladna noć, pa je proveren i grejni sistem. Ponovo: bez greške. Ostaci sistema za dovod goriva još su na ispitivanju. Za sad: bez greške.

„A sad 'ljudski faktor'. Ti, kao jedini preživeli, uopšte nisi bio od pomoći.“ Bilo je tipično za Tjusona da ne pokaže ni trag izvinjenja u svojoj direktnosti; bio je suviše zanet tehničkim pojedinostima da bi se brinuo o ljudskoj osetljivosti. „Letački dosijei cele posade i kompletna medicinska

istorija svakog od njih, pomno su proučeni. Ti si, na primer, bio na detaljnom zdravstvenom pregledu odmah posle pada. Razlog nije bio samo da se utvrdi jesi li pretrpeo neku unutrašnju ozledu. Testovi krvi i urina takođe su bili uključeni u pregled. Proveravano je koliko ste kapetan i ti imali napora na poslu poslednjih nekoliko meseci, kao i to da li ste se dovoljno odmorili pre leta. Ostaci vaših letačkih torbi su izvučeni iz kabine i dovoljno je preostalo da se potvrdi da u njima nije bilo droga niti lekova. Tu je sve čisto. Vaši testovi osposobljenosti - tvoj i kapetana Rogana - bili su savršeni tokom cele prošle godine. Sve je, za sad, provereno, osini činjenice da nisi mogao da budeš tamo gde si navodno bio u vreme pada.

Tako. Da nastavim. Položaj tela izvan i u avionu je označen. Čak smo pronašli neke nesrećnike na dnu reke što teče pored polja. Interesantno je da je veliki broj tela pronađen pomešan u avionu. Izgoreli su do neprepoznavanja i sudeći po njihovoj iskasapljenosti, pogodila ih je eksplozija nepoznatog porekla.“

Keler uzdrhta i začudi se nedostatku osećanja za nesrećne žrtve kod svog sagovornika, ali je Tjuson sad bio suviše obuzet svojim intenzivnim zanimanjem za istragu da bi se brinuo o humanosti.

Tjuson produži: „Sada radim u grupi za rekonstrukciju. Načinili smo mapu celog područja, koristeći fotos iz vazduha i mape, te imamo tačan položaj mesta nesreće kao i putanju pada. Tu se vidi koji su delovi prvi otpali sa trupa i mesta gde su pronađeni. Time je uopšteno utvrđen redosled po kojem se 747 raspao i možemo da odredimo koji je deo, ili delovi, imao uticaj na uzrok nesreće. Deo aviona gde su oštećenja prvo nastala je prema pilotskoj kabini.“

Smešio se. Keler je morao da skrene pogled u stranu; želja da mu ukloni taj osmeh s lica postajala je sve jača.

Nesvestan toga, Tjuson je pričao dalje. „Kada sam ispitivao levo krilo otkrio sam jedva vidljive ogrebotine ćelom dužinom krila. Pod mikroskopom se videlo da su to čestice plave i žute boje.“ Zavalio se u stolicu zadovoljno.

„Pa?“ reče Keler. „Pa, koje boje je znak tvoje kompanije?“ „Plave i žute.“ „Tako je. I nalazi se na trupu, počev od nosa pa sve do početka krila.

Boja je sada na hemijskoj analizi, samo radi sigurnosti, ali ja znam da sam u pravu.“

„Ali, šta to znači?“

„To znači, stari druže, da je zid kabine bio raznesen užasnom snagom. Eksplozijom. A ta eksplozija je mogla, zbog svoje snage, da bude izazvana samo bombom.“

I isceri se izopačeno u Kelerovo bledo lice.

Druga

Mali crni automobil zaustavi se uz trzaj toliko blizu živice koliko je Ken Pejtner mogao da joj pride.

„Nećemo se zaglaviti u blatu, jel' da?“ upita devojka kraj njega, nervozno vireći kroz bočni prozor u mračnu noć.

„Ne, sve je u redu“, Ken je umiri, povlačeći ručnu kočnicu, iako je znao da od nje nema koristi. „Staza je široka i dovoljno suva. Nećemo se zaglibiti.“

Isključio je farove i iznenadna, potpuna tama zateče oboje. Ostadoše nemi nekoliko trenutaka dok im se oči nisu privikle na mrak. Ken je bio zadovoljan svojim malim Minijem, polovnim automobilom koji je imao već više od tri meseca. U garaži gde je radio, stalno si morao da imaš otvorene oči da ne propustiš priliku koja bi se tu i tamo ukazala, a ovaj poslić je naišao u pravo vreme. Nije naučio mnogo kao mehaničarski pomoćnik - bar zasad, naravno - ali se njegov gazda složio da mu odbija po malo od plate svake nedelje dok ne otplati onih nekoliko stotina kolika su kola koštala. Da, bio je zadovoljan njima, mogao se odvesti do zgodnih, pustih noćnih staza kao što je ova, a kad nemaš gajbu, auto i mračni puteljak obaviće stvar.

Odri je bila ta kojom nije bio zadovoljan. Postala je dosadna k'o proliv. Imao je puno prijateljica koje nisu imale ništa protiv njegovih malih izleta u zabranjeno, ali Odri je sve vreme svirala nešto o romantici, kako se čuva za pravu osobu, o ozbiljnosti i pravom značenju čina vođenja ljubavi i slično sranje! Pa, večeras joj je poslednja šansa, ako mu ne da, nek se nosi u tri lepe. Boli ga baš za tu kržljavušu. Mada, nema loše noge.

Odri pogleda prema njemu trudeći se da razazna crte lica u tami. Znala je da je voli, osećala je. Bila je to ona hemijska reakcija koju osete svi zaljubljeni, lupanje srca, plam što se širi telima kad god se dotaknu. Istina, bio je pomalo grub katkad, ali to je bio njegov stil i nije bilo ništa ozbiljno. Već dugo ga drži na odstojanju i bilo je trenutaka kada je mislila da ga je izgubila, ali je on konačno prošao test! Zaista je voli, inače ne bi ostao sa njom. Sada je bila sigurna, i možda je došao trenutak da ga malo nagradi. Samo malo. Tek toliko da ostane zainteresovan. Da ostane i dalje na

raspolaganju! Nagnula se do njegovog sedišta i naciljala jedan sitan poljubac prema njegovom obrazu. Poljubac promaši jer se i on u međuvremenu uputio prema njoj, ispruživši ruku tako da nemarno završi na njenom bedru. On prekide napredovanje da obriše ovlaženo oko. „Izvini“, reče ona ozbiljno.

On progunda nešto nerazumljivo i izvi se ponovo prema njoj. Ovaj put usne im se sudariše u poljubac, njen zanesen, njegov razmetanje snagom.

Posle nekoliko ubistvenih sekundi, ona se odmače. „To boli, Ken“, požali se.

„Izvini, dušo“, reče on, „ali ti znaš kako se osećam kad sam s tobom.“ Drčno, pomisli.

„Da, znam, Ken. Voliš me zaista, zar ne?“ Samo napred, pomisli on, loži se. „Naravski, dušo“, reče. „Uvek sam

te voleo, čini mi se, još otkako sam te upoznao.“ Ona uzdahnu i privi se uz njegovo rame. Daj joj koji minut, pomisli

on, ne prezapošljavaj ruku. „Hladno mi je, Ken“, reče ona. On oslobodi levu ruku i prebaci je

preko njenog sedišta i oko ramena. „Začas ću da te ugrejem“, reče lukavo, izazivajući je. Čuo je kako se

kikoće. Hriste, pa ovo obećava! Odjednom oseti kako se ukočila. O ne, opet počinje! On poče da

popušta svoj stisak. „Gde smo, Ken?“, upita ga, uspravivši se, brišući zamagljeno staklo. „A?“ „Gde smo?“ ponovi ona. „Pa u mojim kolima.“ „Ma ne mislim to. Blizu Južnog polja, je li tako?“ „Aha, tu je, napred. Pa šta?“ „Ooh, kako si mogao da me dovedeš tu gde se srušio onaj avion?“ „Zaboga! To je bilo pre toliko vremena! I da znaš, nismo ni blizu

mesta gde se srušio.! „Svejedno, jezivo je. Da mi idemo odavde. Baš je morbidno.“ „Ne budi luda, dušo. Ne mogu da vozikam okolo, ne'am baš mnogo

benzina.“ I nemam nameru da jurcam po prirodi tražeći mesto koje bi tvojoj guzici odgovaralo, draga moja, dodade u sebi.

„Ali menije hladno. Preblizu smo reke.“ „Rek'o sam ti da ću ja da te zagrejem“, reče on, privlačeći je sebi.

Ukočenost je napusti i ona se pripi uz njega. „Volim te, Ken. Naša veza nije kao druge, zar ne?“

„Nije, Od“, uveravao je on, ljubeći joj kosu. Ona podiže lice ka njemu. „Ti me nikada nećeš ostaviti, Ken?“

Mogao je da vidi njene raširene, ispitivačke oči u mraku. „Nikad“, reče i pomeri se na sedištu kako bi lakše dosegao njene usne. Počeo je da joj ljubi čelo, nos a onda usta. Strast se u njemu već probudila, ali je sada osećao da se i njoj to događa. Vreme je za probu. Desna ruka, kojom joj je obgrlio rame, pošla je polako i oprezno ka njenim grudima. Mnogo puta je već dosegao ovu fazu, ali bi ga ona uvek odgurnula divlje, sva u suzama. No, osećao je da ove noći neće biti isto - konačno je sazrela za civilizovano društvo! Prsti su mu uzbuđeno drhtali kad su dotakli njenu dojku, meku i podatnu ispod džempera.

„Ooh, dragi“, čuo je kako tiho stenje, a njeni prsti mu se zariše u rame. „Reci da me voliš.“

„Volim te.“ Bilo je lako. „Nećeš me ostaviti.“ „Neću te ostaviti.“ U žestini trenutka gotovo da je i sam poverovao. „Da, dušo“, promrmljala je kada je njegova ruka počela da joj podiže

džemper. Njeno „da“ natera mu krv da mahnito zastruji; na dodir hladnih prstiju sa golom kožom svog stomaka Odri snažno stisnu bedra od uzbuđenja. Njegova nemirna ruka dotače joj grudnjak i požuri naviše da smakne bretelu. Ova skliznu lagano niz njeno rame a ruka se vrati po ono što joj je sada pripadalo. Obuhvati joj dojku i za trenutak se umiri, uživajući u njenoj mesnatoj mekoći i čvrstom središtu, ali je njegova požudna mašta već hitala ka drugim oblastima.

I baš u tom trenutku telo joj se ponovo ukoči. „Šta je to bilo?“ čuo je kako muca. On ostade nepomičan, pitajući se da li da je ubije ili da je samo šutne

u živicu i odveze se. Umesto svega progovori drveno, sa rukom još na svom plenu: „Šta?“

„Ima nekog napolju. Nešto sam čula“, reče ona prigušenim glasom. On polako povuče ruku i okrete se da pogleda kroz zamagljen prozor.

„U', mnogo će da se nagledaju ovako, kroz zamagljen prozor, a?“ „Slušaj, Ken, slušaj!“ molila ga je. Sedeo je buljeći u prazno staklo, pokušavajući da čuje, ali je nasilno

gušenje želje otupelo svaki drugi osećaj. „Nema tamo ničeg“, reče umorno, ali je svejedno pokušavao da se

seti jesu li vrata zaključana. Počeo je da briše paru sa prozora rukavom kaputa, dok nije očistio dovoljno da može da pogleda napolje. Približio se prozoru tako da mu je nos bio samo par santimetara od stakla.

„Jok“, reče narogušeno, „ne vidim ama baš ništa.“ „Ajdemo, Ken. Tako je hladno, zar ne osećaš?“ Osećao je, samo to nije bila uobičajena jesenja svežina, ovo je bila

jeza koja ga je prožimala do kostiju. A onda je nešto čuo. Bilo je kao šapat, nalik na šištanje ogolelog šiblja u živici, ali je

nekako znao da to ne može biti prirodan zvuk. Imalo je ljudski kvalitet, pa ipak nije zvučalo ljudski. Čulo se ponovo. Tih, bezglasan šapat.

Odri ga zgrabi za mišicu, ne skrećući pogled sa prozora. „Aj'mo, Ken. Odmah!“ Glas joj je bio nesiguran i drhtala je.

„Ma to se neko zeza sa nama“, reče on neuverljivo, istovremeno pokušavajući da upali motor. Uhvati ga očaj kad se začu samo njegovo kloparanje, a zatim se uz cviljenje ugasi. Osetio je da se Odri okrenula prema njemu u pometnji ali je izbegao da je pogleda da mu ne bi pročitala strah u očima. Ponovo je okrenuo ključ. Ovaj put je izgledalo da će motor uhvatiti, ali još jednom zakašlja i ugasi se uz žalosno cviljenje. Posle trećeg pokušaja znao je da će morati da odmori istrošeni akumulator pre nego što ponovo pokuša. Sedeli su u mrtvoj tišini u'mraku, naprežući se da čuju i najtiši zvuk, moleći se u sebi da ga ne čuju. Ali jesu. Tih, mrmljajući šapat. Blizu. Blizu, i to, izgleda sa devojčine strane.

Ken se zagleda u zamagljen prozor kraj nje; isparavanje njihovih tela dalo mu je tamnosivu neprozirnost. No, ipak mu se činilo da odmah iza prozora vidi neko svetlije obličje, kako polako raste, kao topao dah na staklu, nejasnih obrisa, oval sivila koji se približavao. Usta mu se otvoriše, ali nije mogao da progovori. Vrat i ramena bili su mu grčevito napeti. Oseti kako mu se ježi svaka dlaka na glavi i leđima.

Obličje je prestalo da raste, i mladić je znao da je odmah iza prozora, par santimetara od Odrine okrenute glave. Devojka tada shvati da on gleda iza njenog levog ramena i stade joj srce kad je videla izraz užasa na njegovom licu.

Sporo, kao da joj glavu pokreće mehanizam, odvojila je oči od njegovog lica i okrenula se, u strahu, ka prozoru. Refleksno je podigla ruku i prešla njom preko stakla da obriše maglu. Istog trena vrisnu, krikom iz dna duše, i njen vrisak ispuni mala kola i sav mladićev razum.

Dva krupna, tamna oka posmatrala su je kroz staklo. Njihov pogled je bio tako intenzivan da nije mogla da odvoji oči; kao da je prodirao kroz nju, pretražujući joj um, dotičući joj dušu. I znala je, u užasu su joj sva čula dovikivala - ta stvar nije ljudsko biće, nije živa. Prepoznala je, iako obuzeta panikom, šta ima pred sobom. Krupne, ukočene oči, sitno, belo lice, nasmešena ustašca - bilo je to lice lutke! Ali oči su bile žive, gorele su.

Ponovo je čula šapat, sada je odjekivao u njenoj glavi, ali nije razumela reči, nisu imale značenje.

Njen vrisak je bio taj koji je prekinuo Kenovu paralizovanost. Panično je posegnuo za ključem, pritisnuvši svom snagom pedalu za gas. Kola počeše da se ljuljaju, prvo lagano, zatim sve jače i nasilnije. Noga mu sklizim sa gasa i motor se ugasi baš kada je trebao da zagrmi, oživevši. Bio je odbačen ka sredini jer se njegova strana kola potpuno uzdigla sa blatnjavog puta. Odri udari o prozor telom, samo je debljina stakla delila od tih zastrašujućih crnih očiju. Ali tada vide još nešto - jad i bezgranični očaj kako sijaju iz njih. I vide zlo. Kola se podigoše sa njene strane i baciše je nazad, i ona se uhvati za Kena, histerično jecajući. Ljuljanje se pojača i kola počeše da vibriraju, da se tresu i podrhtavaju kao od besa, kao živa.

„Šta se dešava, šta se dešava?“ vrištala je devojka, ali joj mladić ne bi odgovorio ni da su reči doprle do njegove užasnute svesti. Iznenada, kola se spustiše na zemlju sa treskom od kojeg su se skoro raspala, i, reagujući instinktivno, Ken se otrže od nje, i dohvati ručicu na vratima. Povuče je i uz trzaj otvori vrata ramenom i zatetura u bodljikavo granje ogolele živice. Trnje mu je paralo kožu, ali on se nije osvrtao na bol dok je krčio sebi put uskim prostorom između kola i živice. Osećao je kako mu grane vuku odeću i od straha verovao da su to ruke koje pokušavaju da ga zadrže. On vrisnu i njegova borba postade divlja, mahnita, sve dok se nije oslobodio iz tesnog prostora.

Ne osvrćući se - nije hteo ništa da vidi - potrčao je tamnom stazom, svestan samo svog slepog užasa. Tek u nekom dalekom kutku svesti ostali su srceparajući devojčini krici, krici koji su ga molili da se vrati po nju, da je ne ostavlja tamo samu.

Trčao je spotičući se i padajući u mraku, sve dalje od malog automobila. Dalje od zla za koje je znao da se tamo nalazi.

Treća

Keler udahnu, uvlačeći dim cigarete duboko u pluća, zatim ga ispusti kao dug, neprekidan oblak. Sedeo je u mraku, ispruživši se u svojoj jedinoj fotelji, gledajući zamišljeno u tavanicu.

Vratio se u London ranije te večeri, u glavi mu je zujalo od podataka koje je dobio od Tjusona. Odbacio je kaput, olabavio kravatu, zatim je sipao sebi jedan oštar Glenfidik. Retko se opijao - pilotiranje i piće ne idu jedno s drugim - ali je od pre par nedelja počeo da ceni otupljujući efekat alkohola na nerve. Utonuo je u fotelju, ostavivši bocu na naslonu za ruke dok nije otkopčao dugmad na manžetnama košulje i zavrimo rukave do laklova, zatim je zapalio cigaretu. I tako je ostao više od dva sata, izgubljen u konfuznim, nemirnim mislima.

Bomba! Da li je to moguće? Pravila su danas tako stroga; prtljag i lične stvari su išle kroz skener, a svaki putnik je brzo i stručno pretresan pre ulaska u avion. Pa opet se to dešavalo; bombe su se ipak nalazile u avionima, ljudi su odnekud potezali oružje posle poletanja. Obezbeđenje nikad nije moglo da bude stopostotno sigurno.

Ali zašto bi neko želeo da raznese baš ovaj avion? Na listi putnika, koliko se on sećao, nije bilo političkih ličnosti, britanskih ili iz inostranstva, niti je bilo verskih grupa. Na listi su bili uglavnom britanski ili američki poslovni ljudi i turisti različitih nacionalnosti. Zar je moguće da je to bio čin bez predumišljaja nekog manijaka? Čak i u tom slučaju, postojao je obično motiv, ma kako bio neodređen ili ličan, za nešto tako čudovišno, pa ipak, koliko je on znao, policija do tog trenutka nije otkrila nikakav trag koji bi ukazao na to.

Kada je tu primedbu izneo Tjusonu, ovaj mu je odvratio da među skoro tri stotine pedeset ljudi mora da je bilo bar nekoliko koji su imali neprijatelje. Ali kako je onda bomba prokrijumčarena u avion? 747 je prethodno bio detaljno pregledan, kao i svi avioni pre nego što bi poleteli, i kakvim čudom se putnik provukao kroz sve mere sigurnosti predviđene za sve tako velike letove kao što je bio ovaj? Tjuson se igrao glavom samim pominjanjem bombe, i još jednom je zakleo Kelera na ćutanje pre rastanka,

već požalivši zbog preteranog entuzijazma u dokazivanju sopstvene pameti. A pored toga, postojalo je još nešto što je odvratilo Kelerovu pažnju od eksploziva.

Bilo je to iznenadno prisećanje; zamrznuta slika koja se bez najave izoštrila u njegovoj glavi. Kapetanovo lice, otvorenih usta, kao da nešto viče u pometnji - ili u besu? Misao ga nalera da se uspravi. Možda ono što je video na Roganovom licu i nije bio strah, možda je u besu vikao - na njega! Svađali su se - delići sećanja su se vraćali - svađali su se pre leta. Da li je to bilo tog dana ili prethodne večeri? Ne, bilo je prethodnog dana. Delići su se slagali; počeli su da formiraju sliku. Sukob je bio oštar, ne fizički već verbalno. Sada je mogao da vidi kapetanovo lice pred sobom, pobelelo, stisnutih usana od potisnutog besa, pesnica stegnutih uz bokove, kao da se napreže da ih odvrati od Kelerove guše. Setio se i svoje jarosti. Setio se da nije ostao nem pred kapetanovom tiradom; uzvratio je, ponovo samo recima, ali su one pogađale jednako kao fizički udarci. Možda i više.

Možda je ovo imalo udela u uništenju 747? Da li se sukob nastavio i u avionu? Ne, znao je da su obojica bili suviše profesionalni za tako nešto. A opet, izraz kapetanovog lica pre nego što je došlo do pada... I tada se još jedan fragment sećanja vrati na mesto.

Sada je to bio trenutak pre poniranja. Sećao se atmosfere u kabini: svetleći ekrani instrumenata, napolju potpuna tama i tek po koja mrlja svetlosti, u stvari gradovi duboko dole, kapetanovo bledo lice gleda u njega, i kao da on, Keler, ustaje sa sedišta. Koje su bile reči na Roganovim usnama upućene njemu? Uzviknute reči. Strah ili bes. Koje od ta dva? Slika je sada bila tako jasna. Još kad bi samo htele da se probiju reči.

Slika poče da bledi i znao je da je ponovo izgubio. Oseti kako ga peče cigareta i ugasi je pre nego što mu više opeče prste. Popi malo skoča i pogleda prema stolu gde je ležala, prevrnula Ketina slika. Podigao se iz fotelje i otišao do tamo, zastavši pre nego što će je podići. Fotografija je ležala tako još od nesreće. To je bilo prvo što je učinio kada su mu dopustili da se vrati kući: otišao je do slike i položio je licem prema stolu, nije mogao da je gleda. Sada je podigao i zagledao se u njen nasmejan lik, ne osećajući suze, jer je vreme plakanja prošlo, ostala je samo tuga, neobična i spokojna. Uspravio je sliku i pomislio na Keti, pomislio kako je fotografija tek površna replika nekog koje jednom postojao, i dopušta samo da se nasluti ono što se krilo iza tih nasmejanih očiju.

Došla je da živi sa njim samo tri meseca pre kobnog dana, ali je nihova veza počela godinu dana ranije, neobavezno u početku - sa obe strane - ali je polako i neizbežno prerastala u nešto drugo, dublje i postojanije nego

što su mogli i zamisliti. Ta uzajamna privrženost došla je kao posledica dana kada je ona, na probnom letu kao domaćica aviona, morala da pomogne putniku koji je imao srčani udar. On joj je pritekao u pomoć i uspeli su, udruženim snagama da održe postarijeg putnika u životu dok nisu stigli na odredište. Već je sretao par puta pre tog leta i bila mu je svakako privlačna, ali zbog sentimentalnih obaveza na drugoj strani, nije ništa učinio da je bolje upozna. Ali taj zajednički napor da se spasi jedan život, uspeo je da prebrodi svaki drugi obzir.

Medu njima se uskoro razvio topao, neopterećujući odnos koji se polako, kako su postajali svesni osećajnosti i individualnosti onog drugog, pretvorio u duboku i bezrezervnu ljubav. Čuvali su to između sebe, znajući da njihova kompanija, iako joj romanse medu letačkim osobljem nisu smetale, čini sve da ljubavnike odredi na različite letove; emocijama te vrste nije bilo mesta na 10.000 metara nadmorske visine - suviše toga moglo se desili što bi zahtevalo koncentraciju i nepodeljenu pažnju. Zato su ćutali o svemu, nisu hteli da se odreknu mogućnosti da zajedno posete tolika uzbudljiva mesta, svuda gde bi se zadržali posle leta. Naravno, nije bilo moguće sakriti od kolega na poslu, posebno za Kelera, čiji je naprasni prestanak interesovanja za druge devojke bio upadljiv sam po sebi; ali letačke posade su bile naviknute da takve stvari zadrže u svojim krugovima.

Prešla je kod njega kada je to već postao jedini prirodan potez, a svaki obzir izgledao smešan i lažan. Brak je očigledno bio sledeći korak, i oboje je znalo da će i to doći prirodno i bez požurivanja sa jedne ili druge strane.

Prišao je prozoru i pogledao dole na prometni Kromvelov Put. Plan im je bio da kupe manju kuću negde van grada, nedaleko od aerodroma. Osmehnuo se neveselo; u obzir je dolazio i kraj oko Itona ili Vindzora. A upravo tamo je razoren njihov san, u mirnim poljima Itona!

Odmakao se od prozora i zapalio još jednu cigaretu; ponovo su mu misli postale zbrkane. Iton! Da li je zato osećao odbojnost kada se vraćao tamo, zbog njihovog plana da se nastane u tom kraju? Da li se vraćao da bi tamo potražio deo prošlosti, u sećanju na njihove posete gradiću? Ili zato što je osećao da ga tamo čeka odgovor?

Zelja da se vrati na mesto posle nesreće bila je skoro neodoljiva. Opirao joj se, svim snagama, svestan da ne želi fizičko podsećanje na strašni događaj koji se tamo zbio, ali ga je mesto privlačilo, protiv volje i razuma. Hteo je da ostane što dalje odatle, ali mu je neki instinkt, neki zluradi glas u glavi govorio da neće naći mira ako se ne vrati. Bilo je to istovremeno neobjašnjivo i neodoljivo.

Možda će, povratkom na to mesto, oživeti neki sićušni nerv sećanja; možda će se setiti pada i događaja koji su mu prethodili. 1 setiće se možda kako mu je uspelo da se izvuče bez ogrebotine kada su svi ostali u avionu ili izgoreli ili bili raskomadani do neprepoznavanja. Mišljenje svedoka bilo je da se pojavio iz razbijenog trupa aviona, ali su njihove izjave bile konfuzne, skoro histerične zbog razmera nesreće. Bilo je verovatnije da je bio izbačen ravno na meku zemlju i ležao bez svesti nekoliko minuta pre nego što je ustao i udaljio se od gorućih ostataka. Sećao se da tada ništa nije osećao, da je prihvatio činjenicu da su tamo iza njega svi mrtvi, i Keti, i da nema svrhe vraćati se u plamen. Suze i kajanje su došli kasnije, kada je prošao šok.

Jasno se sećao starca koga je našao kako leži u blatu; možda će on moći da mu kaže više. Drhtao je od straha, opružen na spaljenoj zemlji, posmatrajući ga očima punim užasa. Ako bude uspeo da ga nađe, možda će moći da sazna od njega šta je video. Bog zna da li će od toga biti neke koristi, ali nije preostalo ništa drugo da se uradi.

U tom trenutku začulo se tiho kucanje na vrata. Isprva nije bio siguran, obuzet sopstvenim mislima, ali zvuk se ponovi. Lako kucanje koje je zvučalo kao da neko koristi samo nokte. Pogleda na sat; malo posle deset. Ko je dođavola mogao da bude u ovo doba? On pređe preko sobe, tek sada svestan da su sva svetla u stanu pogašena. Zastao je pre nego što će otvoriti; ni sam nije znao zašto, ali je iznenada osetio zebnju. Opet se začulo kucanje i to ga je pokrenulo. On otvori širom vrata. U poluosvetljenom hodniku stajala je ljudska prilika nerazaznalljivih crta lica zbog oskudne svetlosti. Ćutao je, ali je Keler mogao da oseti čovekove oči na sebi. On brzo pritisnu prekidač za svetio u sobi i svetlost iza njega preplavi hodnik.

Čovek je bio nizak i pomalo punačak. Imao je okruglo lice i proređenu kosu. Ruke je držao duboko u džepovima izlizane smeđežute vetrovke kojoj je kragna bila pomalo izgužvana. U mnoštvu ljudi bi prošao neprimećeno da nije bilo jedne uznemirujuće pojedinosti - njegovih očiju. Bile su oštre, prodorne, nekako u neskladu sa malim telom kojem su pripadale. Njihova boja bila je najbleđe siva, ledena u svom intenzitetu, pa opet, bile su to samilosne oči. Keler je uočio sve ove detalje u prvih nekoliko trenutaka tišine, a zatim opazi kako se u taj neobični, uznemirujući pogled uvlači iznenađenje. Čovekovo lice nije menjalo izraz, samo su oči odavale iznenađenost i - radoznalost.

Keler je bio primoran da prvi progovori. „Da?“ bilo je sve što je mogao da izusti, jer su mu usta najednom postala suva, i grčevito se držao rukom za vrata.

Čovek je ćutao još nekoliko časaka, ne odvajajući oči od Kelerovih. A onda žmirnu i taj mali pokret kao da je oživeo celo njegovo telo. Pristupio je još tri-četiri santimetara i rekao: „Vi ste Keler, zar ne? Dejvid Keler?“

Kopilot potvrdi. „Da, poznajem vas sa fotografije u novinama“, reče čovek, kao da

Kelerova potvrda nije bila dovoljna. Ponovo je zaćutao, odmeravajući kopilota od glave do pete, i baš kada je Keler osetio kako se nestrpljenje uzdiže u njemu kao mehur ka površini, čovek se konačno pribra.

„Oprostite“, reče, „zovem se Hobs. Ja sam spiritualist.“

Četvrta

Ovo je najlepše doba dana, pomislio je Džordž Bendzen, dok mu se smešak zadovoljstva širio licem. Voda je lagano zapljuskivala njegov mali čamac, ljuljajući ga lagano, opuštajuće. Upalio je lulu i zagledao se u vlažnu jutarnju izmaglicu na Temzi. Vraški je hladno, ali je vredelo ostati malo sam za promenu. Još uvek je mogao da čuje Hilarin piskav glas: „Pazi da se vratiš na vreme da otvoriš dućan! Nemani nameru da to opet sama radim! Preterao si, stalno si na toj smrdljivoj reci! Pašćeš u vodu jednog dana, a sa tom težinom nikad nećeš da isplivaš!“ Zelja da joj zavrljači u lice solju čaja s mlekom bila je skoro neizdržljiva, ali sve što je rekao, pružajući joj solju na tacni koja je zveckala, bilo je: „Neću dugo, draga. Ne kvari mi to malo zadovoljstvo.“

„A šta je sa mojim malim zadovoljstvima?“ odsekla je, uspravljajući se da uzme njegov jastuk i podmetne ga sebi iza leda, preko svog jastuka. „Kad si mene poslednji put negde izveo?“ Otela mu je solju i tacnu lako da se čaj prolio i nekoliko krupnih kapi je palo na belu posteljinu. „Vidi šta si sad uradio!“ vrisnula je na njega.

Otrčao je u kupatilo i još brže se vratio noseći peškir, i počeo energično da trlja svetlosmeđe mrlje.

„U redu je dušo, već izlaze“, uveravao je. Hilari podiže oči ka nebu. Šta da radi sa ovom gromadom koja sebe

naziva čovekom? Bio je tako spretan, tako uslužan sa mušterijama njihove radnje u kojoj su prodavali malo-duvan-malo-slatkiše-malo-novine već petnaest godina u Vindzoru. Kao da ga nimalo nije brinulo što je malim prodavnicama odzvonilo, što su velika preduzeća preuzimala posao. Dućan kao njegov, koji je prodavao širi asortiman robe, bio je jedan od poslednjih. Mesarnice, pekare, bakalnice - svi su dobili žestoku konkurenciju u velikim lancima prodavnica. A ta velika vreća sala mislila je samo kako će na pecanje! Kako da ne, bio je koristan u radnji što se tiče kupaca, ali ko je morao da sortira novinske pošiljke, da ih podeli dečacima i pošalje ih na posao; koje morao da otvara radnju, prebroji robu i služi za vreme jutarnje gužve sve one prolaznike na putu za stanicu? Ona, ko bi drugi.

„I šta sada čekaš? Hajde, gubi se!“ reče mu ledeno. „AF da si ovde tačno u sedam!“

„Da, draga“, promrmljao je zahvalno, dok se uvlačio u ogroman vuneni džemper, koji uspešno pokri njegov obimni trbuh i višestruki podvaljak. Navukao je čizme, šutnuo sasušeno blato, koje je sa njih otpalo, pod krevet da ona ne vidi, i uvukao nogavice pantalona u čizme. Obukao je i debeli kaput postavljen krznom i stao ispred kreveta kao da čeka dozvolu da pode.

„Šta sad čekaš? Kreni, i gledaj da bar danas upecaš nešto!“ Iskrivila je lice kad je probala skoro ohlađen čaj. On bez reči pode ka vratima. Onda se okrete, napući usta i posla joj poljubac. Ona se podrugljivo nasmeja njegovom idiotizmu.

Uzeo je štap za pecanje iz šupe u dnu bašte i pošao niz dugo, valovito brdo prema reci. Prešao je mali most i stigao do delimično izgorelih skloništa za čćlmce. Njegov čamac sa veslima, koji mu je Arnold iznajmljivao skoro svakog jutra u sedmici, bio je vezan uz nasip. Blago starom Arnoldu, pomisli. Kućicama za čamac odavno je bila potrebna opravka, a sada je avio-kompanija plaćala da se to uradi kao kompenzacija za štetu koju je Džambo prouzrokovao. Strašna stvar ta nesreća, ali tako ti je to - i u najgoroj nesreći neko dobro prođe, baš kao stari Arnold ovaj put. A da ne pominjemo onog kopilota, naravno. Kako neko može da bude toliko srećan?

Polako i lenjo je odveslao uzvodno, iza okuke, ispod železničkog mosta do tršćaka oko malog ostrva. Ovde je bilo sasvim tiho, osim kada bi preko mosta prelazio voz, ali to izgleda nije plašilo ribe. Donosila ih je struja sa okuke i njegov mamac je radio kao magnet. Hilari nije bila fer kada mu se rugala da nikad ništa ne upeca. Prava istina bila je da se skoro uvek u povratku sretao sa prijateljima, kada su ovi otvarali dućane, i dok bi popričali i razmenili uobičajene šale, našao bi se olakšan za nekoliko riba, sve zbog svoje velikodušnosti. A uvek bi svratio i do cvećare da odnese par komada gospođici Parsons. Fina, tiha žena. Ko zna zašto se nikad nije udala. Da ti pravo kažem, nije mi jasno zašto sam se ja oženio.

Puckao je lulu i preturao po mislima svoju omiljenu temu, motreći mali beli plovak koji je poigravao na kraju najlona. Bilo im je dobro prvih osam godina - dobro da ne može biti bolje - ali posle one male indiskrecije s njegove strane, sve se promenilo. A bila je tako mala indiskrecija. Pa šta, čak nije ni bio u krevetu sa tom ženom - samo jednom, onako na brzaka, iza povremena uteha. I ta gospođica Parsons, veoma prijatna osoba, u stvari vrlo

privlačna žena. Da, stvari se tu lepo razvijaju. Sporo doduše, ali u četrdeset petoj naučiš da ništa više ne pada s neba.

Iz misli ga vrati plovak koji iznenada nestade pod vodom. Aha, grize. Nasmeši se i čvršće prihvati zubima lulu. Počeo je da povlači struk, ali začudo nije trzao kao obično. Umesto toga, najlon je ravnomerno tonuo, kao da riba vuče udicu na dno reke. On povuče, namotavajući najlon. Stap se savi i struk je sada virio iz vode, zategnut i prav. Bogo moj, ova mora da je vel'ka! Tada se najlon prekinu i on teško pade u čamac. Ležao je sa kolenima na sedištu i laktovima na ivicama čamca, tako da je mogao da podigne glavu i izviri na reku u izmaglici. I baš kada je počeo da se podiže u sedeći položaj, plovak izlete na površinu.

„Ovo je jebeno čudo“, reče vadeći lulu iz usta, gledajući s nevericom u razigrani plovak. „Mora da je bila vel'ka!“

Proklinjući maler, počeo je da namotava najlon. Odlučio je da mu je za taj dan dosta. U tom trenutku preko vode dođe do njega šapat. Je li bio samo jedan ili je više prigušenih glasova istovremeno govorilo? Ili je to bilo samo šuštanje trske pored obale?

Čulo se ponovo. Muški glas? Ili možda ženski? Bilo je suviše tiho da bi mogao da odredi. Uz kičmu mu pojuri jeza kada je čuo novi zvuk, bilo je kao da se neko smeje - pritajen, suv kikot, sada sasvim blizu, skoro uz sam čamac.

„K-ko je tamo?“ glas mu je bio nesiguran. „Hajde, dosta izmotavanja. Znam da tamo ima nekog.“ Nervozno se osvrnuo, i baš kad je posegao za veslom začuo se još jedan šum. Zvučalo je kao da nešto proseca površinu vode; nije plivalo, jer ovo je bio vlažan, klizav zvuk, koji je načas prestao, a onda se ponovo čulo kako grgolji voda, iako na površini nije bilo vazdušnih mehurića.

Preplašen, ponovo je dograbio veslo i brzo ga uvukao u njegovo ležište, pipajući po dnu čamca da pronađe drugo. Veslo najednom iskliznu iz njegovog zahvata kao da ga je istrgla neka nevidljiva sila, i on odskoči u panici kada je nestalo u zamućenoj vodi. Očekivao je da vidi kako izranja odmah nazad, ali se to ne dogodi. Od vesla ni traga.

Neko se zajebava, reče sebi neuverljivo. Neko sa onom podvodnom opremom. Ali, gde su onda mehurići vazdujia?

Zagleda se podno nogu, jer se osetio udarac u dno čamca. Srce mu je divlje tuklo, rukama je tako čvrsto dograbio dasku sedišta da su mu zglobovi pobeleli. Udarac se ponovi, i on se odupre nogama o strane čamca, plašeći se da ih spusti na dno. Čamac stade da se ljulja, polako, ali se ljuljanje sve više pojačavalo. On povika: „Prestanite! Prestanite!“ Lula mu ispade iz usta kad

se ljuljanje nastavilo, jer su ivice čamca gotovo dodirivale vodu, preteći da ga izbace u mračnu dubinu. I baš kada je mislio da će se čamac prevrnuti, ljuljanje prestade i čamac se umiri. On zajeca i suze olakšanja mu zamagliše pogled. Svuda okolo vladala je ledena hladnoća, mraz koji mu je ujedao kožu.

A onda čamac poče da podrhtava. Ponovo mu se ote uzvik jer se podrhtavanje pojačavalo, i opet je morao da se prihvati za sedište. Sada je to dostiglo vrhunac i pogled mu se još više zamagli, od suza i vibracija. Učini mu se da ponovo čuje smeh, tiho, životinjsko cerekanje sa zlobnim prizvukom. Drhtaji su sada išli kroz njega, kroz celo njegovo naduveno telo, kroz mozak, dok mu nije došlo da vrišti, da urla dok ne oslobodi sav užas koji se u njemu nakupio. U tom času ugleda stvar od koje mu srce skoro otkaza; činilo se da će se raspući od krvi koja je pojurila u njega. Dugi, šiljati prsti savili su se oko ivice čamca, kod pramca. Njegovim zamagljenim očima izgledali su kao dugački beli crvi koji su puzali preko ivice, svaki svojim putem, svaki živ za sebe. Čamac se zaljulja i on vide ostatak ruke kako puzi prema dnu čamca, zatim podlakticu a iza toga - ništa. Iznad lakta nije bilo ničeg, ali se ruka ipak kretala lagano napred, približavajući mu se. Čuo je ponovo šapat, odmah pored levog ramena i osetio hladan, tako hladan, dah na obrazu, dah koji je mogla da ispusti samo smrznuta lešina. Hteo je da trgne glavu, da pogleda, iako uplašen, čega ima tamo, ali nije mogao da pokrene vrat, glava mu je ostala nepomična.

Konačno krik probi iz njega, iz njegovih pluća, i diže se kroz smrznut vazduh, i taj zvuk mu pomože da se pokrene, da uzmakne nespretno od te monstruozne stvari, nazad preko sedišta. Ogulio je cevanicu, ali nije hajao, kretao se brzinom koju mu je mogao dati samo strah. Prebacio se preko ivice čamca u trsku, u žućkastu vodu visoku iznad struka. Počeo je da se probija kroz trsku prema obali, blato na dnu reke vuklo mu je noge, držalo ga i pokušavalo da obori. Bio je to košmar u kome su mu se noge pretvorile u olovo i nije mogao da pobegne, da se spasi.

Pljuskao je napred kroz vodu, hvatajući se za trsku, za bilo šta što bi ga povuklo dalje. Ali još uvek je mogao da čuje šapat, bio je još mahnitiji i zlokobniji. Sada su mu pluća već vapila za vazduhom, iz usta su mu izlazili sitni, cvileći zvuči, a suze očaja su mu se slivale niz lice. Divlje je zgrabio jednu nadnetu granu koja se, za jedan zastrašujući trenutak savila pod njegovom težinom, tako da mu se celo telo našlo pod vodom. Ali grana se ispravila, povukavši ga napolje, i on upotrebi obe ruke da se izvuče duž nje, raskrvavivši šake u tom naporu.

Najzad oseti kako se dno naglo uzdiže i shvati da je stigao do obale. Grcajući sa olakšanjem, pusti granu i poče da se vuče uz strmi nasip, hvatajući se za korenje, busenje trave, sve što je moglo da mu pruži oslonac. Ali obala je bila klizava od blata i kaljuga pod njegovim nogama nije mu dozvoljavala da ide naviše. Ležao je ispružen u plićaku, potpuno mokar, naprežući se celim telom da dođe do daha.

Odjednom oseti kako se ledeni prsti omotavaju oko njegovog gležnja ispod vode i počinju da ga vuku nazad, u ledenu neprozirnu dubinu. On pokuša da se odupre zarivši prste duboko u meku zemlju, ali su za njim ostajale duboke brazde dok je polako, ali sigurno klizio nazad. Vrištao je i ritao se nogom, ali se stisak pojačavao i odvlačio ga neumitno dole, kao što zver odvlači plen u jazbinu.

I tada njegovo srce zaista prepuče. Pritisak je bio preveliki. Srce koje se naprezalo toliko godina pod nenormalnom težinom njegovog tela, konačno se predalo. Bio je mrtav kada mu je blatnjava voda pojurila u otvorena usta i nozdrve, brzo prekrivajući otvorene, prazne oči dok je tonuo niže... i niže... u hladnu reku koja ga je čekala.

Peta

Keler se trže iz sna. U jednom trenutku je spavao, u sledećem je već bio potpuno budan, bez postepenog vraćanja svesti u međuvremenu. Za trenutak su mu oči bile uperene u tavanicu, a zatim brzo preleteše na brojčanik sata koji je ležao na ormariću kraj kreveta. Tačno sedam. Šta ga je tako naglo probudilo? Da nije nešto sanjao? Pre udesa je imao snove, živopisne snove kojih se sećao i koji su ga skoro iscrpljivali. Ali od tada ništa, iako je znao da je to nemoguće; svako sanja, bio toga svestan ili ne. Poslednjih nekoliko nedelja, činilo mu se, odmah bi zaspao, da bi se isto tako brzo probudio, sa prazninom između, kao da je samo zažmurio na pola sekunda. Možda je to bio način na koji ga je njegov um štitio, čuvajući košmare duboko u naborima podsvesti, brišući svaki trag pre nego što bi se probudio.

Ali prošle noći nije bilo tako. On pokuša da usmeri sećanje na to, ali su mu tanane vizije izmicale, rugajući mu se. Pamtio je glasove. Šaputanje. Da li je Hobs bio razlog za ovakve snove? Neobični čovečuljak ga je zaista uznemirio. Keler se podiže u krevetu i posegnu za cigaretama. Upali jednu i uvuče dim, duboko, zatim se zavali uz zid koji mu je služio kao uzglavlje. Vratio se u mislima na prethodno veče i posetu spiritualiste; setio se nemira koji je u njemu izazvao na prvi pogled. Pa ipak, kao da ga je očekivao, ili je, bolje reći, očekivao da se nešto dogodi.

„Mogu li da uđem?“ pitao je spiritualist i Keler je bez reči stao u stranu da ga propusti.

Zatvorio je vrata i okrenuo se malom čoveku, miroljubivog izgleda, koji je otišao do sredine sobe i stajao tamo gledajući oko sebe, ne iz radoznalosti već sa stvarnim zanimanjem. Pogled mu je pao na Ketinu sliku i proučavao je nekoliko sekundi pre nego što se okrenuo Keleru.

„Žao mi je što vas uznemiravam u ovaj kasni sat, g. Keler.“ Glas mu je bio blag, ali čvrst, čvrst kao i pogled. „Pokušavao sam da vas nazovem ali sam znao da ste isključili telefon. Morao sam da govorim sa vama pa sam uzeo vašu adresu iz uprave.“

Kopilot je ćutao još nekoliko časaka, začuđen svojom bojazni. Prisilio se da progovori. „Šta želite?“

„To će biti pomalo teško objasniti, g. Keler.“ Prvi put čokvek obori pogled. „Mogu li da sednem?“ Keler pokaza prema fotelji. On sam ostade da stoji. Hobs se smesti u fotelju i pogleda ga.

„Pre svega g. Keler, ja nisam varalica“, počeo je, „ali ćete morati da mi verujete na reč. Do pre nekoliko godina bio sam aktivni medijum, i to, ako mogu tako da kažem, veoma uspešan medijum. U stvari, suviše uspešan; postao sam sve podložniji emocijama svojih klijenata... i duhova. Više nisam igrao ulogu pravog medijuma - ulogu posrednika. Počeo sam da osećam opasnost da ću se izgubiti u spiritualnom svetu, da više neću biti instrument komunikacije već instrument fizičkog kontakta.“ Osmehnuo se pomirljivo Keleru, videvši mu na licu izraz neverice. „Oprostite. Pokušavam da vas ubedim da nisam varalica, pa preklapam o nečemu što vam je svakako potpuno strano. Dovoljno će biti da vam kažem da sam u poslednjih nekoliko godina svesno izbegavao svaki dodir sa onim svetom; ali pravom senzibilcu je nemoguće da se potpuno izoluje, bez obzira koliko su jaki razlozi za to. A ja sam imao veoma jak razlog da odustanem od kontaktiranja sa drugim svetom. No, medijum je kao radio-prijemnik koji se ne može isključiti; duhovi me još uvek posećuju i govore kroz mene, ali to dopuštam samo dobronamernim duhovima. Za druge... ili nastojim da zatvorim svest, ili ih zadržavam unutar sebe. To nije uvek lako.“

Uprkos nemiru koji je osećao, Kelerova neverica je dostigla vrhunac. „Čujte g. Hobs, zaista ne razumem o čemu vi to pričate.“ Nije to rekao grubo, ali se po tonu moglo osetiti da mu nije verovao. „O spiritualizmu ne znam ništa, i da budem iskren, mislim da uopšte ne verujem u te stvari. Ovih nekoliko nedelja proganjala me je štampa, nadležni, rođaci poginulih u nesreći, ljudi koji traže moju glavu, dobronamerni ali zamorni prijatelji, sveštenstvo koje je htelo da me proglasi za pokretno čudo, muškarci i žene pokvarene mašte koji su hteli da znaju svaku krvavu pojedinost, i -“ zastao je, namerno, „idioti sa porukama iz groba!“

Mali čovek se vidljivo trže. „Još neko vam se obratio sa porukom?“ „Petorica, do sad“, reče Keler umorno. „Pretpostavljam da ćete vi biti

šesti.“ Hobs se pomeri do ivice sedišta, u očima mu se videlo uzbuđenje.

„Kakve poruke? Šta su vam rekli? Ko su bili ti ljudi?“ „Dvojica kažu da su satanisti, druga dvojica da su božji glasnici, a

peti tvrdi da je Bog lično. Ko ste vi? Nemojte reći da ste Đavo!“

Hobs se vrati u fotelju, sa izrazom razočaranja na licu, ali ne zbog Kelerovih jetkih reči. Nekoliko trenutaka je izgledao zamišljen, zatim tiho progovori: „Ne g. Keler. Nisam nijedan od pomenutih. Već sam vam rekao - ja sam spiritualist. Molim vas da budete strpljivi samo pet minuta, pa ako posle budete hteli, otići ću.“

Keler se spusti umorno na sofu, prethodno uzevši bocu sa viskijem i čašu. I ne ponudivši Hobsa, napuni sebi čašu.

„Slušam vas“, reče. „Pet minuta.“ „Znate li šta je spiritualizam?“ upita ga Hobs. „Razgovor sa duhovima, zar ne?“ „Grubo rečeno, i ne baš najpreciznije. To je senzibilnost, sposobnost

za registrovanje vibracija, zračenja ili frekvencija koje naša normalna čula nisu u stanju da registruju. Medijum je posrednik - kao što sam već rekao -neka vrsta ljudskog radija ili televizijskog uređaja, osposobljenog da prima signale sa drugog sveta, nevidljivog i nečujnog za ostatak čovečanstva; ali, kao i radio ili televizijski prijemnik, svaki medijum ima ograničenu moć percepcije. Međutim, razvijanjem sopstvenih moći može da poveća sposobnost percepcije, što mašine ne mogu. Što se mene tiče, shvatio sam da moj razvoj postaje...“ pogledao je u stranu, „... pa recimo, preterano razvijen. Opasno.“ Prešao je rukom niz obraz, prema bradi. „Da li bih mogao da dobijem jedno piće?“

Keler zamalo da se nasmeši. Spiritualist koji pije? Čudno, ali na tu pomisao mali čovek bi mu bliži, i on reče: „Šta ćete?“

„Isto što i vi, molim.“ Keler primeti kako Hobs posmatra skoč dok je sipao. Bože, pomisli,

ovaj zaista pije. Dodao mu je čašu i nije se mnogo iznenadio kada je ovaj pola sadržine odmah sručio u sebe.

„Nešto uz to?“ pitao je blago. Hobs mu se ponovo pokajnički nasmeši. „Izvinite. Hvala, ovo je

dovoljno.“ Pa, ovo ga bar čini ljudskijim, pomisli kopilot, vraćajući se na sofu.

„Da se vratimo na temu?“ „Svakako.“ Hobs otpi jedan umereniji gutljaj, pa se opet nagnu

napred. „Kao što sam već rekao, poslednjih nekoliko godina činim svesne napore da kod sebe zaustavim razvoj posebnih moći, ali ne mogu da sprečim duše da traže kontakt sa mnom, ako im je volja dovoljno jaka. Odbio sam da budem nosilac poruka, i mislim da su počele da to prihvataju.“

Keler uhvati svoje misli. Dovraga, počeo sam da verujem u sve ovo. Shvatio je da je to zbog čovekovog neposrednog načina govora, bez izvinjavanja ili nelagodnosti.

„Međutim, pre dve nedelje, novi glas - ili da kažem glasovi - počeli su da mi se obraćaju. Bili su zbunjeni, gnevni, i, čini se, u mukama. Čuo sam šaputanje, preplašen šapat, prigušene glasove. Zvučali su kao da se nalaze u neizmernoj mračnoj dvorani i hoće da znaju gde su i šta im se dogodilo. O, bili su tako usamljeni, tako uplašeni.“

Keler je osetio kako u njemu ponovo raste napetost. Atmosfera između dva muškarca postajala je naelektrisana. Hobs ponovo otpi, ovaj put više, i Keler primeti da mu ruka pomalo drhti.

„Postepeno“, nastavi, „počeli su da se izdvajaju jači glasovi. Vidite, g. Keler, njihov svet ne razlikuje se mnogo od našeg; jače ličnosti svuda preuzimaju komandu. Ali ti glasovi nisu bili dobri, zvučali su osvetoljubivo. Osećanja koja sam primao od njih bila su mržnja i dubok šok.“

Keler pokuša da prekine napetost, da razbije hipnotičku vezu koju je medijum uspostavio među njima. Ustade i odšeta do prozora, ponevši piće sa sobom.

„Ovaj, vidite, g. Hobs...“ počeo je, ali ga medijum prekide. „Slušajte me, molim vas. Znam šta ćete reći: ne verujete u život posle

smrti, a i ako verujete, mislite da je ovo preterano. Shvatam vas, i kad dovršim obećavam da ću da odem i neću vas više zamarati ako tako želite. Ali ovo moram da vam kažem, zbog sebe, jer oni me neće ostaviti na miru dok to ne učinim. Vidite, posle nesreće kao što je ova, duše ponekad ne shvataju šta se dogodilo sa njima; doživele su emocionalni potres. Ne znaju da su mrtvi! Tada postaju ono što vi nazivate duhovima, nastavljaju da opsedaju ovaj svet, pokušavajući da uspostave kontakt, da bi nam dali do znanja da su još živi. Ili su vezani nekim događajem ili osećanjem; mogu se osetiti obaveznima da ovde nešto učine, nešto što nisu za života. Ili imaju razloga za osvetu.“

Keler se naglo okrenu. Ove poslednje reči su ga takle u živac, dodirnule su nešto duboko u njemu, uplašile ga.

„Ponekad oni istinski senzitivni ljudi mogu da im pomognu, da upokoje te izmučene duše, omoguće im miran prelazak u drugi svet. To možemo da postignemo obećanjem da ćemo raščistiti ono što ih muči na ovom svetu i vezuje za njega. Na žalost, u ovom slučaju su isuviše uznemireni da bih mogao normalno da komuniciram sa njima.“

„Vi očigledno zamišljate da su to duše mrtvih putnika iz avionske nesreće“, reče Keler, glasom hrapavim i punim neverice.

„Znam da jesu! Tako mnogo užasnutih duša odjednom, na jednom mestu. A tu je još nešto, g. Keler.“

Kopilot se ukoči u mestu. Skoro da je znao šta sledi. „Ti glasovi - šapat. Tražili su vas.“ Ponovo je među njima zavladalo dugo (hitanje. Keler je hteo da se

naruga recima medijuma, da ga otpise kao još jednog šarlatana, ali nije mogao. I to ne samo zbog čovekove očigledne iskrenosti; više zbog sopstvenog bliskog dodira sa smrću. To iskustvo ga je učinilo prijemčivijim. Ali, uprkos svemu, prizemnija strana njegove prirode još se opirala.

„To je smešno“, reče. „Uveravam vas da nije“, odgovori Hobs. „U početku su glasovi bili

potpuno konfuzni, vapili su da im se pomogne, zvali svoje voljene. Video sam lica - tolika izmučena lica - njihove slike su bledele i opet se pojavljivale, molećive, žalosne. Zatim su, kako su dani prolazni, glasovi postajali usaglašeniji i kontrohsaniji. Još uvek su bili u pometnji, ali se sada činilo da ih neko vodi. Počeh su da zovu vaše ime, i zovu, i zovu iznova.“

„Ali zašto? Zašto bi to radili?“ „Ja - ja ne znam, g. Keler. Kao što rekoh, zbunjeni su. Njihova

poruka još nije jasna, ali...“ opet je oborio pogled,“... većina ih je gnevna. Njegove oči se opet upiljiše u Kelera. „Poznajete li nekog ko se zove Rogan?“

Kopilot se ukoči na sekund, ali se odmah seti da je Hobs verovatno zapamtio to ime iz vesti.

„Bio je kapetan 747, siguran sam da ste to pročitali u novinama.“ „Ah da, čini mi se da jesam. Zaboravio sam, mada ne očekujem da mi

poverujete.“ „Tu ste u pravu, ne verujem vam. Vaših pet minuta je isteklo. Molim

vas da idete.“ Keler pođe prema medijumu, i ovaj skoči na noge. „Imah ste sukob

sa kapetanom Roganom, zar ne?“ Keler stade u mestu. „Kako ste saznah...?“ „Nešto u vezi sa njegovom ženom.“ Hobsove reči su bile tvrdnja, ne

pitanje. Keleru se opet vrati živa slika iz sećanja. Rogan je vikao na njega,

lice mu je bilo blizu, samo nekoliko santimetara od njegovog. Nije mogao da čuje reči, ali je video bes i nasilje u tim očima. Gde su se nalazili? Nisu bih u avionu. Ne, ovo je bilo u jednom od hangara, i nikog nije bilo u okolini. Bila je noć, sećao se gotovo sigurno. Ali koja noć, da li baš ona kada se dogodio udes? U to nije bio siguran. Došlo je do kraćeg koškanja i on je odgurnuo Rogana od sebe. Jasno je video kako ga kapetan divlje gleda sa zemlje.

Okrenuo se i otišao, ostavivši starijeg pilota da leži i zasipa ga uvredama. Odjednom je znao oko čega je izbila svađa. Tačno, bilo je to nešto u vezi sa Bet Rogan, kapetanovom ženom.

„Istina je, zar ne?“ Hobsove reči probiše se kroz viziju. „Otkud znate?“ „Kapetan Rogan ne može da zaboravi.“ „Nemoguće.“ „Moguće je g. Keler.“ Keler se umorno sruči na sofu. „Kako ste dovraga saznali za to?“ „Istina je sve što sam vam rekao. Ne očekujem od vas da verujete, ali

bar razmislite o tome. Vi ste ključ, g. Keler. Ne znam kako, i ne znam zašto, ali kod vas je odgovor za one nesrećnike, i morate im pomoći.“

Keler podiže glavu iz šaka. „Traže moj život, zar ne?“ upita gledajući medijuma.

„Ja - ne znam. Ne mogu da budem siguran“, reče Hobs. „Osećam to. Nekompletni su. Suviše jeftino sam se izvukao i sada

me traže. Trebalo je i ja da umrem.“ „Ne verujem da je to odgovor, g. Keler“, reče Hobs, ali ga je odavala

nesigurnost u glasu. Keler ustade i ode brzo do stola. Uze Ketinu sliku i upita: „Jeste li

videli njeno lice medu ostalima?“ Hobs se zagleda u sliku, lica izduženog od koncentracije. Konačno

reče: „Ne, mislim da nisam. Video sam sliku kada sam ušao, ali nije pobudila nikakvu asocijaciju u meni. Mislim da nije bila među njima.“

„Ali ako je ono što govorite istina, trebalo bi da bude tamo. Poginula je u toj nesreći!“ Keler je sada bio besan i ponovo u velikoj sumnji.

Hobs podiže ruku da ga umiri. „Slike, g. Keler, ponekad znaju da budu slabe, i retko su potpuno jasne. I tako ih je mnogo. Zaista ne mogu u ovom trenutku da vam kažem da li je ona sa njima ih nije, a lako može biti da je mirno prešla - a i mnogi drugi s njom - na onaj svet, ostavivši ove nesrećnike za sobom.“

Keler pogleda sa čežnjom Ketino lice, pa vrati sliku na sto. Izraz mu se promeni kad se okrenuo ka medijumu. „Sada je dosta. Mislim da bi najbolje bilo da pođete.“

„Čega se bojite?“ „Kako to mislite?“ „Bojite se da ste na neki način odgovorni za pad aviona? Možda ste

zbog sukoba sa kapetanom Roganom napravih neku pogrešnu procenu koja je dovela do nesreće. Bojite se da će se to otkriti?“

„Napolje.“ Kelerov glas je bio tih i besan. „Idem. Ali vas molim da razmislite. Ni vi ni oni nećete naći mira dok

se ne nađe odgovor. Zabrinut sam g. Keler, veoma zabrinut. Vidite, postoji još nešto u vezi sa tim dušama, nešto vrlo čudno. I vrlo opako. Bojim se onog što bi moglo da se dogodi ako uskoro ne budu oslobođene muka.“

I ode, pošto je nažvrljao svoju adresu na zgužvanom parčetu hartije. Kel^r se odjednom osećao potpuno iscrpljen, pa se svukao i srušio umorno u krevet i odmah zaspao, utonuvši u mračni svet šapata. Pokušao je da se seti tog sna, prvog koji je imao posle više nedelja, ali nije bilo svrhe; njegov um je odbijao da se pokori.

Ugasio je cigaretu i podigao pokrivač. U kupatilu je umio lice hladnom vodom. Još nag, ne obraćajući pažnju na hladnoću, otišao je u kuhinju i spremio sebi jaku crnu kafu. Poneo je u sobu i tamo mu pogled, protiv volje, skrenu na Ketinu sliku. To ga podseli na sopstvenu nagost. Često su za letnjih meseci išli po stanu bez odeće, uživajući uzajamno u pogledu na svoja tela u prirodnim, opuštenim položajima; njegovo jako i čvrsto, njeno meko, vitko, dugih nogu, malih grudi, skoro nalik na detinje. Uživali su u osećaju slobode; bili su slobodni jedno sa drugim, njihova golotinja je izražavala prisnost. Otišao je u spavaću sobu i obukao kućni mantil.

Dok je pio kafu, pogled mu se zadrža na zgužvanom papiru sa Hobsovom adresom. Ležao je na podu, gde ga je oduvala promaja kada je medijum zatvorio vrata za sobom prošle večeri. Keler se nije trudio da ga podigne jer nije imao nameru da ponovo vidi Hobsa. Ali, uzeo je papir i ispravio ga pred sobom na stolu. Adresa je bila u Vimbldonu i Keler se nasmešio na pomisao o malom čoveku iz predgrađa u dodiru sa dušama sa onog sveta. Ali baš je ta njegova neugledna spoljašnjost činila priču uverljivijom. Da je nosio crni ogrtač i govorio na ushićen, fanatičan način, sve bi delovalo apsurdno, međutim Hobsovi tihi i skromni maniri imali su neki autoritet. Da li je verovao ili ne, nije izgledalo važno; jednostavno je iznosio činjenice. Na njemu su bile neobične samo oči; prozirale su mu duboko u dušu. Zastoje izgledao tako začuđen kada mu je Keler otvorio vrata?

I kako je saznao za svađu sa Roganom? Još uvek nije mogao da se seti kada se svađa dogodila, i pošto je

osećao da je to važno pitanje, napregao je mozak ne bi li se prisetio. Ali, kao i mnogo puta poslednjih dana kada se radilo o udesu, što se više koncentrisao, odgovori su mu više izmicali. Postojala je naravno osoba koja bi mu verovatno mogla pomoći: Bet Rogan. Nije mu se išlo tamo posle

onoga što se dogodilo među njima, ali je osećao da nema izbora. Morao je da zna.

Pio je kafu, i u mislima mu je bila njena jasna slika. Sa trideset šest, još uvek je bila privlačna žena, zrelost je nekako činila njenu lepotu potpunijom. Kako će reagovati kada ga vidi odmah posle muževljeve sahrane? Hoće li ga i ona smatrati krivim, kao drugi? Ili će joj biti drago što je živ? Dosta dugo se nisu videli i nije mogao da pretpostavi kakva će biti njena reakcija.

Postojalo je još nešto što je morao da učini, a ticalo se HarijaTjusona i njegove teorije o eksploziji u avionu. Znao je da Tjuson često pravi nasumična nagađanja kada se radi o uzroku ovakvih nesreća, mentalne skokove posle kojih mora da se vraća unazad da bi dokazao njihovu ispravnost, i da je podjednako često bio u pravu, kao što je i grešio. Dakle, koji bi mogao da bude motiv da se postavi bomba? I kako je u vražju mater bilo moguće uneti je u avion? Moraće da se domogne liste putnika i dobro je što zna pravu osobu koja će mu je nabaviti. Znao je da može jednostavno da sedi i čeka ICAN-ov izveštaj o uzroku nesreće, i da će ako bude sumnje u nečista posla, istragu o tome Ko i Kako preuzeti policija. Ali, to će potrajati mesecima. A on je osećao da vreme ističe.

Šesta

Prečasni A. N. Bidlstoun bio je duboko uznemiren. Gazio je blatnjavom stazom kroz polje oborene glave, povijenih leda, čvrsto zavukavši prekrštene ruke pod pazuhe. Dah mu se u oblacima smrzavao na jutarnjem vazduhu. Iako je izgledalo da pazi kuda staje, u mislima se posvetio važnijim temama. Brinuo je zbog promena koje su zadesile grad posle one užasne nesreće.

Kao da se siva koprena spustila na Iton: koprena jada i nesreće. Pretpostavljao je da je to normalno posle katastrofe ovakvih razmera, i činjenica da je većina tela morala da bude pokopana u masovnu grobnicu u blizini samo je pomogla da posle svega ostane opresivna atmosfera. Samo su tela koja je bilo moguće prepoznati preuzeli rođaci ili prijatelji da ih sahrane u pojedinačne grobove. Sve će to proći, osećao je zasigurno, kada grad bude imao vremena da zaboravi, i biće ponovo sve u redu. On lično, znao je, nikada neće zaboraviti noć kada se dogodila nesreća. Bila je puna užasa koje ostali sugrađani srećom nisu bili dužni da iskuse, On i jedan kolega iz obližnje katoličke crkve išli su između iskasapljenih leševa i vršili posmrtnu službu, odvraćajući pogled sa unakaženih, neprepoznatljivih tela. Zadah kerozina i spaljenog mesa primoravao ih je da prekidaju molitvu zbog mučnine. Ne, sećanje može da nestane vremenom, ali posledice nikad; naučio je više o ništavnosti života u toj noći nego za dvadeset godina koliko je sveštenik.

Stigao je do kapije koja je vodila u zadnji deo uskog, dugačkog vrta duž njegove parohijske crkve, i kada je ušao i zatvorio kapiju za sobom, zastao je da pogleda preko polja na ostatke 747 u daljini. Njegova visoka, mršava prilika nevoljno zadrhta na turobni prizor. Što pre ovi posmrtni ostaci - ovaj zastrašujući podsetnik - budu uklonjeni, pre će žitelji grada moći da se vrate normalnom životu. Ostaci aviona još uvek su bili jezivo svetilište za morbidna hodočašća radoznalaca koji su nagrnuli u grad, zainteresovani samo za nesreću, drevni grad malo ih je zanimao. To je smetalo stanovništvu, iako je pogodovalo zaradi. Bio je siguran da većina želi da zaboravi događaj. U početku je ovo iskustvo imalo za njih neku

perverznu čar - u stvari jezivu - i uživali su u prisustvu reportera i istražitelja. Ipak, kako je interesovanje za udes opadalo, očekivao je da se raspoloženje meštana popravi, i da im svima bude kao što je bilo ranije. Ali, to se zbog nečega nije dogodilo. Možda je bilo suviše rano. Možda je sve bilo plod njegove mašte, iako je slučaj od prethodne večeri svedočio koliko su ljudi bili napeti.

Dogodilo se oko deset sati, on se baš vraćao iz posete bolesnoj meštanki, starijoj ženi, kojoj je prelazak na onaj svet mnogo olakšala bolnica u Vindzoru, kada je začuo krike u daljini. Zastao je na širokoj, kamenoj stazi prema crkvi i oslušnuo, nesiguran u to što je čuo. Došlo je ponovo, izdaleka, ali je bilo dovoljno jako da ga prenese hladni noćni vazduh. Požurio je stazom, kroz memorijalni vrt ratnih žrtava, impozantnih sivih ploča, pored visoke crkve od mrkog kamena i iskeženih granitnih čuvara, prema gvozdenoj kapiji u dnu vrla, koja je vodila u polje. Ubrzao je kada su krici, još uvek nejasni, postali učestaliji i žalosniji. Istrčao je u polje gde ga je trgla crna senka koja mu je žurila u susret. Tada mu je osvetlila lice svetlost džepne lampe i bilo mu je lakše kada je čuo poznati glas pozornika Vikana. Stražario je sa još jednim policajcem pored ostataka Džambo džeta, zbog lešinara, lovaca na suvenire, i takođe je čuo krike preko polja.

Paroh i policajac su zajedno pošli da ispitaju zvuke, obojica srećni zbog prisustva onog drugog. Na putu sa druge sirane polja, uz samu živicu, naišli su na mali automobil tamne boje, i u njemu videli, skupljenu na podu, uzdrhtalu, histeričnu devojku. Kada su otvorili vrata, dosegla je vrhunac straha, boreći se da uzmakne od njih, kidajući pod kola golim rukama. Policajac je snažno ošamario da je umiri, gotovo je onesvestivši, i ona se srušila u njegovo naručje. Jedino što su razumeli od njenog buncanja bilo je da je neko pobegao i ostavio je. Bilo bi sasvim prirodno posumnjati da je u pitanju ljubavna razmirica da nije užasa u njenim kricima, užasa koji se još osećao u njenom glasu i drhtavom telu. Bez oklevanja su je odneli u bolnicu, bilo je to drugo parohovo putovanje te noći, i tamo je ostala, pod jakim sedativima.

Taj incident je nekako bio izraz atmosfere koja se nadnela nad gradom, osećanje suspregnute histerije koja je samo čekala poticaj da se ispolji. Na devojku je očito uticalo čudno raspoloženje u gradu, pa je i najmanji potres - mogla je to da bude i neka životinja u žbunju - doveo u poremećeno stanje. A sada i to telo koje je nađeno pored reke istog jutra.

Bio je u svakodnevnoj jutarnjoj šetnji duž obale kada je ugledao ljude okupljene blizu vode. Većina ih je bila u plavim policijskim unifromama, i izgledalo je da nešto izvlače iz reke. Prišao je da vidi može li nekako da

pomogne. Rekli su mu da nesrećniku može da pomogne samo molitva, a onda je i sam ugledao ogromno telo, koje je ležalo na obali. Paroh je prepoznao mrtvaca, iako za života nije bio u njegovoj parohiji, jer ga je često viđao za vreme jutarnjih šetnji kako peca u malom čamcu, koji je izgledao još manji zbog silne mase koja ga je okupirala. Uvek bi mu domahnuo i poželeo dobro jutro i, ako bi čamac bio bliže obali, popričali bi nekoliko minuta. Čovek se zvao Bampton, ili tako nešto, i imao je radnjicu u Vindzoru. Krupan čovek, ali koliko je prečasni Bidlstoun mogao da proceni, blag čovek.

Izgleda da su ljudi na brodiću koji je tuda prolazio videli prazan čamac kako plovi nizvodno sredinom reke i počeli da traže njegovog vlasnika. Malo zatim opazili su ruku kako štrči iz vode, još se držeći za trsku na obali. U policiji su smatrali da se prevrnuo iz čamca i pao u reku, udavivši se, ili je pretrpeo srčani udar (crvenilo obraza i pomodrele usne išle su u prilog ovoj teoriji) pa tek onda pao u reku. Autopsija je trebalo da utvrdi koje je tačno.

Paroh se kratko pomolio nad mrtvacem, zatim se vratio tužan u crkvu, vrlo uznemiren događajima. Jesu li to bila dva nepovezana slučaja? Prvo devojka, izbezumljena od straha, a sada ovaj čovek, mrtav, verovatno od srčanog udara. Preteran napor - ili strah? Ili još jednom njegova mašta?

Umorno uzdahnuvši, okrenuo se od tog polja strave i pošao stazom prema pročelju crkve. Mogao je da ude na bočna vrata, ali je više voleo da ujutru ulazi na glavna vrata, da ga zaseni sjaj crkve - i njena pobožna samotnost. Nekako mu je taj pristup oltaru, dug hod prema tom svetom mestu, davao vremena da pročisti misli pre nego što će se obratiti Svemogućem.

Preturao je po džepu panlalona tražeći dugi ključ koji je otvarao teška drvena vrata crkve kada je začuo zvuk. Izgledalo je kao da neko udara o vrata sa unutrašnje strane. Iznenađen, koraknu unazad i zagleda se u vrata. Još je bilo rano za gospođu Skvajers koja je čistila crkvu i starala se da cveće bude uvek sveže, a ona ionako ne bi mogla da uđe dok on ne otključa vrata. Nacilja ključ u bravu i priđe ponovo vratima, radoznao i pomalo iznerviran. Nije bilo isključeno da se neki od dečaka sa koledža zaključao unutra preko noći iz šale ili zbog opklade sa drugarima iz škole. Ne bi bio prvi put da se šegače u crkvi i oko nje. E pa ovaj put će im dati lekciju. Ovaj put će sa tim da ide dalje umesto da ih pusti da se izvuku samo uz grdnji.

Pre nego što je uspeo da okrene ključ, dva zvučna udarca zatresoše vrata u šarkama, nateravši ga da ponovo iznenađeno ustukne. Šokirala ga je snaga udarca.

„Ko je tamo unutra?“ pozvao je, zatim ponovi pitanje približivši se uskoj pukotini između dva krila vrata. „Hajde, ko je tamo? Ako je neki od dečaka sa Koledža bolje da se odmah javi!“

Međutim, znao je da dečak ne bi imao snage da zatrese vrata na takav način. Polako je pružio ruku ka ključu, iznerviran tišinom gotovo jednako kao udarcima maločas.

I tada ponovo počeše udarci, ali ovaj put nisu stali kod dva već su nastavili u stalnom ritmu, postajući sve glasniji i glasniji i od njih mu je toliko zvonilo u glavi da je morao da pokrije uši. Vrata su se tresla, izgledalo je da se povijaju prema njemu od siline udaraca. Bio je siguran da će se raspući i izvaliti. Lupanje kao da se čulo u njegovoj glavi; on se zatetura dalje od ulaza. Pogledao je naviše i učini mu se da se čak i ružni sivi demoni sa pročelja podrugljivo smeju. U užasu vrati pogled na vrata; samo što se nisu slomila. Nije razumeo kako je prastara brava izdržala tako strašan pritisak toliko vremena. Buka se još pojača, dostiže vrhunac.

On otvori vrata i vrisnu: „Prestani! U ime Boga - prestani!“ Nije bio siguran, kasnije još manje, ali u tom trenutku kao da je čuo

smeh. Ne, u stvari više je ličilo na tih kikot, prigušen ali ipak čujan pored sve te buke. Baš kada je bio spreman da pobegne iz dvorišta, nesposoban da i dalje podnosi zaglušujuću buku, udarci prestadoše. Tišina je bila šokantna skoro kao što je bila i lupnjava. Vrata su mirovala, čvrsta kao uvek, neoštećena od naprezanja. Na trenutak je posumnjao da se bilo šta dogodilo, tako je spokojna bila tišina. Oprezno se približio vratima i priljubio uvo uz njih, spreman da odskoči na najslabiji zvuk. je li mu se opet učinilo, ili je čuo šaputanje?

Prečasni Bidlstoun nije bio posebno hrabar čovek, ali je bio razuman. Znao je da nema svrhe ići u policiju i žaliti se da je neko hteo da izađe iz crkve. Verovatno bi se nasmejali i pitali zašto ih nije pustio.

A ti udarci, bili su teški i glasni ali nekako mukli - nije bio oštar predmet. A ljudska snaga nije mogla poviti čvrsta hrastova vrata. Kao razuman, realan čovek smatrao je ovo teško objašnjivim; i ako nije mogao sebi da objasni, kako će objasniti policiji? Ali ko god - šta god - bilo unutra, bilo je u božjoj kući, kući koju je kao pripadnik crkve bio određen da čuva. Okrenuo je ključ.

Sačekao je nekoliko sekundi pre nego što je raskrilio vrata. Iza vrata je bio mali, mračni ulazni hodnik, odvojen od same crkve sa dvoja vrata. Nije bilo nikog.

Vikar gurnu oba krila vrata, da širom propusti što je više moguće svetlosti, zatim pažljivo zakorači unutra. Osluškivao je nekoliko trenutaka

pre nego što je produžio prema jednim od dvoja vrata koja su vodila direktno u crkvu. Odškrinuo je vrata i provirio unutra.

Sunčeva svetlost je ulazila kroz visoki prozor sa vitražem u blistavim zracima, sićušne uskovitlane čestice prašine jasno su ih ocrtavale, ali su neki delovi unutrašnjosti bili u dubokoj, neprozirnoj senci. Vrata se zatvoriše za njim, stvorivši još jednu mračnu zonu iza njega. Preleteo je pogledom od zida do zida, ali je sve izgledalo u redu. Pošao je prema oltaru, koraci su mu šuplje odjekivali kroz ogromnu, hladnu zgradu. Prešao je samo nekoliko metara kad je primetio crnu priliku dalje napred, kako kleči u klupi blizu oltara u prednjem delu crkve. Bila je jedva vidljiva kroz zrak svetlosti između njih, koji je činio nejasnom u podignutoj prašini. Prilika je izgleda nosila ogrtač ili širok kaput, ali sa te udaljenosti bilo je teško reći. Bez reči je nastavio prema njoj, očekujući da se okrene na zvuk njegovih koraka. Ali nije.

Došao joj je bliže, ali je i dalje bilo maglovito s druge strane sunčevog zraka, i sada nije bio siguran vidi li ljudsku priliku ili ne. Bila je suviše mračna. Prošao je kroz svetlost sa visokih prozora i, zaslepljen sjajem, morao je da zažmuri kako bi privikao oči na iznenadnu tamu. Donekle obnevideo promenom svetlosti, zastao je iza klečeće figure i pružio ruku da joj dotakne rame. Kada je to učinio, glava poče lagano da se okreće prema njemu.

Vikar odjednom postade svestan hladnoće, mnogo jače nego što je obično bila ujutru u crkvi, i mraza koji je prodirao do kostiju i ledio mu oči u dupljama. I čuo je dubok, režeći zvuk, u kome jedva prepozna smeh, kada se glava okrenula i pocrnele rupe umesto očiju srele sa njegovim pogledom.

Svest mu se milosrdno zamuti i on se sruši kao pokošen na tvrdi, kameni pod.

Sedma

Keler skrenu kola na izdvojenu stazu. Prštanje šljunka pod gumama najavilo je njegov dolazak. U prostoru za sitnice u automobilu, imao je kompletnu listu putnika sa kobnog leta 747. Dobio je od mladog službenika otpreme koji je bio na dužnosti te noći. Čovek isprva nije bio voljan da mu da listu, ali posle kraćeg ubeđivanja (uz argument da bi je ionako mogao lako dobiti od nekih novina), popustio je i dao mu i neke dodatne informacije o putnicima, čemu se, naravno, kopilot nadao. Keler je nameravao da pažljivo pregleda listu kasnije tog dana. Nije bio siguran šta tačno traži, ali je morao da počne od nečega.

Njegova trenutna namera bila je da vidi Bet Rogan, ženu poginulog pilota. Bio je to zadatak kojem se nije radovao: vraćanje u prošlost, otvaranje starih rana.

Kuća je bila u Sepertonu, blizu jezera na kojem se jedrilo. Kapetan Rogan je neizmerno uživao u toj vrsti rekreacije. Nije to bila neka posebno velika kuća, ali je delovala nepretenciozno elegantno. Zaustavivši Staga, ugleda kako se otvaraju ulazna vrata i vide Bet Rogan.

Poslednji put kada je video, na kolektivnoj sahrani putnika i posade, izgledala je bleda, i nekako poražena. Uhvatio je kako ga gleda nekoliko puta za vreme službe koja se odužila, ali lice joj je bilo bez emocija, a on je bio suviše obuzet događajima da bije potražio radi obostrane utehe. Sada je izgledala lepa i puna života, kao nikad ranije, belina njene bluze i pantalona tako različita od crnine u kojoj je poslednji put video. Njena duga crna kosa bila je vezana sa strane, dajući joj mladalački, skoro tinejdžerski izgled. Podigla je ruku u znak pozdrava, i on primeti čašu sa nekim tamnim pićem u njenoj drugoj ruci.

Izašavši iz kola reče „Zdravo Bet“. „Dejv“, odgovori ona. Gledali su se ćutke nekoliko trenutaka i on primeti, sad kada su bili

blizu, da joj se oko očiju javljaju tanke linije i mlade bore na vratu kojih tu nije bilo ranije. Ali, još uvek je bila lepa žena. Njene tamno smeđe oči -iskusne - fiksirale su ga divljim intenzitetom.

„Zašto nisi dolazio da me vidiš?“ upitala je. „Izvini Bet. Mislio sam da je bolje da ne dolazim“ odgovorio je. U očima joj zasja bes, sićušni odblesak na dnu dubokog bunara.

Okrenula se i pošla u kuću. Pošao je za njom do dnevnog boravka, do ormara sa pićem.

„Hoćeš da popiješ nešto, Dejv?“ „Još neću. Može kafa?“ Nestala je načas u kuhinji, dajući mu vremena da se smesti na cvetno

dekorisanu sofu i razgleda sobu. Poslednji put kada je video bila je puna ljudi u živom razgovoru, siva od duvanskog dima. Sećao se, sedeo je na tom istom mestu, mutnih očiju, pijan, usamljen. Sećao se da ga je Bet posmatrala kroz gužvu, sa značajnim i ne previše zagonetnim osmehom na licu. Bio je to pogled upućen samo njemu; mogao ga je protumačiti kako mu je volja. I evo je sada ponovo kako mu prilazi, sa kafom u ispruženoj ruci, na licu joj gotovo identičan osmeh.

Uzeo je zahvalno solju i spustio je na pod kraj nogu. Ona sede u fotelju naspram njega, prstom neprekidno prelazeći uz i niz tanko staklo svoje čaše za šeri, studirajući ga, čekajući da prvi progovori.

„Kako si, Bet?“ reče on najzad. „Pino.“ U očima joj nestade interesovanja. „Mora da je bio strašan šok...“ „Ti ne znaš da smo bili pred razvodom?“ upade ona oštro. Pogledao

je iznenađeno. „Znao sam da imate problema, ali...“ Ovaj put ga prekinu njen kratak, podrBgljiv smeh. „Problemi! Pa trebalo bi da znaš, Dejv. I ti si bio jedan od njih!“

„Bet, od tada su prošli meseci. A i nije bilo ništa ozbiljno.“ „Tačnije pet meseci. A Piter nije verovao da nije ništa ozbiljno.“ „Kako je saznao?“ „Rekla sam mu, naravno.“ „Zašto? Zašto si mu rekla?“ glas mu je najednom postao hladan.

„Bilo je to tako površno. Ja sam ti bio samo...“ zaćutao je i odvratio pogled. „Jedan od mnogih. Jesi li to hteo da kažeš, Dejv?“ I dalje je ćutao.

„Tačno. Bio si jedan od... nekoliko.“ Otpila je brz, ljutit gutljaj serija. Sedela je ukočeno nekoliko trenutaka, a onda kao da je ljutnja napusti i ramena joj se opustiše. Zagledala se u pod između njih. Kada je progovorila glas joj je bio umoran. „Dala sam mu spisak svojih ljubavnika nekoliko dana pre leta.“

„Oh Bože! Zašto, Bet?“

Ispravila se i pogledala ga. U glasu joj je sada bila gorčina. „Da mu vratim. Naš brak je bio nestabilan već godinama. Znaš me, Dejv. Nisam od onih žena koje sede kod kuće i čekaju dok im muž leti po svetu.“ Ustala je i otišla do prozora, prekrštenih ruku, još uvek držeći čašu svojim finim prstima. Okrenuvši mu leda zagledala se napolje u travnjak i rekla, „Svi su znali za mene osim njega. Ti si, .čini mi se, shvatio kad si me prvi put sreo.“

Bila je u pravu. Sećao se kada je prvi put video, pre dve godine: hladno odobravanje kojim ga je posmatrala, skoro podrugljiv osmeh, njena ruka u njegovoj sekund duže nego što je bilo potrebno. Bacila mu je rukavicu još na upoznavanju. U kompaniji je već bio čuo neke insinuacije o njoj od ljudi koji su poznavali Rogana i njegovu ženu, nekoliko dvosmislenih opaski. Žene drugih pilota su bile izbegavana tema za njega i njegove kolege -oženjeni su bili svesni da su svi izloženi istoj opasnosti zbog svog stalnog odsustvovanja od kuće. Pored toga, Rogan je bio visoko cenjen kod svojih kolega, a mladi piloti su ga se pomalo i bojali. Iako nikada popularan, zbog svojih teških, oštrih manira, bio je poznat kao čovek na koga se moglo osloniti u nevolji. Preživeo je dva pada koji su se lako mogli završiti opštom pogibijom da nije bilo njegove veštine i čeličnih nerava. Prvi je bio osam godina ranije, kada je stajni trap njegovog Viskonta odbio da se spusti i on je izvršio skoro savršeno sletanje na trbuh. Niko nije bio povreden. Drugi, godinu dana kasnije dogodio se kada su dva motora Argonauta otkazala u razmaku od dvadeset sekundi zbog neispravne sklopke za napajanje koja je prouzrokovala pogrešan dovod goriva tokom leta. Kao i pre, uspelo mu je da bezbedno spusti avion sa dva preostala motora.

Kao stariji kapetan kod Konzula, pokazao se kao odličan, mada kritičan učitelj, i Keler je imao mnogo koristi od njegovog iskustva i tehničkog znanja. Njihov odnos je postao prisniji od uobičajenog odnosa između učenika i mentora: kapetan Rogan je prepoznao u Keleru prirodnu predodredenost, instinkt za letenje koji nikakva obuka nije mogla da pobudi u učenikti. Bio je to instinkt koji nisu posedovali ni mnogi piloti veterani; morali su to da kompenzuju čistom tehničkom veštinom. Sa samo trideset godina Keler je već bio u svojoj poslednjoj godini službe kao kopilot; Rogan je već preporučio da ga unaprede u kapetana, i poslednjih nekoliko testova u tom cilju bilo je uspešno. Kapetan je, u stvari, prepoznao svoju mlađu -možda i bolju - kopiju i zbog toga se posebno zainteresovao za kopilotovu karijeru, često ga strože tretirajući nego njegove vršnjake, terajući ga do granica izdržljivosti, ali uvek spreman da se povuče pre kritične tačke. Na svu sreću Keler je razumeo kapetanove namere i, iako je ponekad izgledalo

da između dvojice muškaraca vlada otvoreno neprijateljstvo, poštovali su se i slagali.

Sve dok Bet nije rekla kapetanu za njihovu avanturu. Roganovi su organizovali jednu od svojih retkih zabava - kapetan

nikada nije bio društven tip - ali je kompanija angažovala Rogana da preuzme let za Vašington umesto bolesnog kolege. Kapetanu je potajno laknulo zbog zadatka, jer mu se nisu dopadala društvena okupljanja - pogotovu u njegovoj kući -,pa je prihvatio da leti, na Betino veliko nezadovoljstvo. Keti je takođe bila na tom letu kao stjuardesa, ostavivši Kelera da sam ide na zabavu. Splet okolnosti je doveo do toga da završi u krevetu sa Bet: žestoka prepirka istog dana sa Roganom oko nekog tehničkog pitanja u vezi aerodinamike (Roganovo mišljenje se kasnije pokazalo ispravnim); nezadovoljstvo zbog Ketinog odsustva te večeri; i na kraju višak alkohola (neuobičajeno za Kelera). I, naravno, odlučnost Bet Rogan da ga zavede.

Nabacivala mu se celo veče, prvo izokola, a zatim, kako je veče prolazilo, sve neposrednije. Nekako je uspeo da je zadrži na pristojnoj udaljenosti većim delom zabave, ali što je više pio, to su njegova odbijanja bila usiljenija. Možda je i pio da nade sebi izgovor za spuštanje garda, za neodgovornost; možda je to bilo njegovo pređašnje ja, na uzici toliko dugo, koje se sada pobunilo. Ilije bila obična požuda.

Koji god bi izgovor smislio pošto se to dogodilo, bledeo je pod težinom učinjene štete i znao je da će jednom morati da plati cenu. Sada je samo želeo da sazna visinu cene.

Keler se sećao da se u jednom trenutku, na zabavi, osetio nesiguran na nogama. Pošao je na sprat, nesiguran hoće li mu biti muka ili će samo da urinira. Pokvasio je lice hladnom vodom i, kada je otvorio vrata kupatila, našao je kako ga čeka. Bet ga je odvela do jedne od gostinskih soba i naredila mu da se ispruži tamo dok mu se ne razbistri glava. Ostavila ga je zatvorivši vrata za sobom, i on je pao u polupijani san, dok je buka zabave odozdo dolazila do njega kao iz velike daljine. Kada se probudio soba je bila u potpunom mraku i odozdo se više ništa nije čulo. Bio je pod pokrivačem, bez cipela, a sveže ruke su mu doticale telo. Okrenuo se s trzajem da vidi ko leži pored njega i ruka mu je našla glatko, golo telo. Odmah je znao o kome se radi. Pripila se uz njega, njena noga zavukla se između njegovih, a bedra su joj bila sasvim uz njegovo telo. Nije ni pokušao da joj se odupre - koji normalan muškarac bi mogao - i vodio je ražešćeno ljubav sa njom što je, umesto da je odbije, dovelo do paroksizma ushićenja koji je bio jednak, a zatim nadjačao njegov.

Zatim je pao u dubok, iscrpljen san, i kada se probudio sledećeg jutra, našao se nag ispod pokrivača sa Bet koja je spavala stisnuta uz njega. Za njega je to bio trenutak istine: bio je trezan, požuda zadovoljena. Nije više bilo izgovora. Mogao je da ustane a da je ne probudi, napusti kuću i pokuša da se pravi da se ništa nije dogodilo. Umesto toga, probudio je nežno blagim poljupcima i istražujućim jezikom, i ponovo su vodili ljubav, sada dugo i opušteno, ona uživajući u njegovom mladom, čvrstom telu, on u njenom nesumnjivom iskustvu.

I tek pošto su drugi put vodili ljubav, postao je svestan istine o svojoj izdaji: izdaji devojke koju je voleo i izdaji čoveka kome se divio. Obukao se i rekao Bet da se to više neće ponoviti; nije bio grub prema njoj - nije bio takav čovek - ali ona mu se gorko i prezrivo nasmešila. Posmatrala ga je bez reči kako se oblači, sedeći u krevetu, ne trudeći se da se pokrije, i to je bilo njegovo poslednje sećanje na nju: njen cinični osmeh, njeno lepo telo. I, dok je sada posmatrao to sećanje je bilo duboko urezano u njegovu memoriju. Osmeh je bio isti, samo je ona bila malo starija.

„Mogao si da se javiš, Dejv,“ rekla je, „ako ne pre, onda bar posle nesreće.“

Pogledao je sa osećanjem krivice. „Zao mi je, Bet. Zaista. Nije ni meni bilo lako. Šok, pa publicitet. Bio sam sav ošamućen, i tek sada mi stvari postaju bistrije.“

Ponovo je bila kod ormarića sa pićem. Ovaj put je sebi sipala Skoč. „Hoćeš li sad da mi se pridružiš?“

Odmahnuo je glavom. „Neću.“ Uzeo je kafu sa poda i otpio malo. „Bet, pokušavam da otkrijem zastoje došlo do pada.“ „Zar to nije posao za ICAN? Što se ti zamajavaš time?“ „Ja - ne znam tačno. Valjda zato što se, nekako osećam krivim. Ne

znam zašto, ali mislim da bi uzrok pada mogao imati veze sa mnom.“ „Smešno. Zašto optužuješ sebe?“ „Piter i ja smo se svađali pre leta. Zbog tebe. Ne sećam se tačno kada

je to bilo, ali ako si mu kao što kažeš, rekla za nas nekoliko dana pre udesa, mora da smo se zakačili u to vreme, otprilike.“

„Ali zastoje to lako važno?“ „Stalno mi se vraća kapetanova slika. Nalazimo se u kokpitu

Džambo-a, letimo, on gleda u mene i nešto viče. Zar ne shvataš? Ako se svađa nastavila kada smo uzleteli - u najkritičnijoj fazi leta - i ako je zbog toga došlo do neke nemarnosti sa naše strane, neke pogrešne procene, onda smo tvoj muž i ja odgovorni za smrt svih tih ljudi.“

U očima joj se videla simpatija kada je prišla i sela do njega. „Dejv, poznajem te, i znala sam svog muža - bar deo njega. Obojica ste suviše profesionalni da biste dozvolili da se emocije upliću u posao. Piter nikada nije dozvoljavao da raspoloženje nadvlada njegov logični um. Bio je suviše iskusan za tako nešto.“

„Ali, ti ga nisi videla pre leta kada smo se sukobili. Nikada ga do tada nisam video da gubi kontrolu; te večeri je bio kao luđak.“

„Moja krivica: bila sam tako okrutna prema njemu. Udario me, znaš. Ali ne kada sam mu rekla za druge, već kad sam rekla za tebe. Bio je ponosan čovek - i bio je ponosan na tebe.“

Keler odloži šoljicu na tacnu i odgurnu je od sebe. Okrenuo se da je pogleda, u očima mu nije bila ljutnja već neshvatanje.

„Zašto si to učinila, Bet?“ „Da ga povredim, da prodrem kroz tu krutu hladnu fasadu. Da ga

primoram da nešto oseti, pa bila to i mržnja.“ Da, Keler se sećao te mržnje u njegovim očima. Žestoke, kipuće

mržnje. Nije to bio samo povredeni ponos: bila je to izdaja njegovog štićenika, nekoga koga je obučavao, učio ga svemu što zna. Izdaja nekoga koga je smatrao svojim naslednikom. I sa sećanjem stiže još jedan prizor sukoba.

Keler se sad setio njegovih ljutitih reči, njihove žestine i kako su odjekivale u praznom hangaru, dok se udaljavao od Rogana. „Zna li Keti za ovo Keleru? Zna li? E pa saznaće, gade! Saznaće od mene!“ Tada je počeo da mrzi kapetana, čoveka kome se divio, pokušavao da bude kao on, čoveka kakvim se zamišljao. Čoveka koji je izgubio sav svoj ponos. Čoveka koji je ležao na betonu obasipajući ga uvredama. Boga koji je postao smrtnik.

Koliko se produžila ta njihova mržnja? Da lije bilo moguće da je taj profesionalni um konačno popustio od emocionalnog potresa? Nije li se njegov mladi, manje iskusni um prepustio nezadrživom besu? Slika se polako sklapala. Da li je bila prava?

„Dejv, je li sve u redu? Tako čudno izgledaš.“ Betin glas vrati ga u stvarnost.

Duboko je uzdahnuo. „Možda će jedan Skoč da pomogne“, reče. Natočila mu je duplu meru i sela pored njega, dodavši mu čašu. Otpio

je dobar gutljaj i sačekao da viski prođe kao vatra do stomaka pre nego što je progovorio. „Bet, šta se dogodilo pre leta? Da li je nešto rekao kada te je napuštao te noći?“

Glas joj je bio blag ali čvrst. „Rekao je da se neće vraćati.“ Keler se ukoči, a čaša u ruci malo zadrhta. „Šta je time mislio?“

Gledala ga je netremice. „Ne,“ reče, „nije ono što ti misliš. Sigurna sam da nije...“ glas joj se izgubi. „Ne“, reče ponovo. „Bio je uzrujan, ali ne toliko uzrujan. I ranije smo govorili o razvodu, i mislim da se pomirio sa tim. To što sam mu rekla za tebe, sigurno ga je izbacilo iz ravnoteže, znam, ali sam sigurna da je hteo da kaže samo da se neće vraćati meni. Nije bio lud, Dejv!“

Keler odmahnu glavom, ali u znak da se slaže sa njom. Ipak... piloti su stalno pod pritiskom i on je znao mnogo sposobnih ljudi koji su iznenada doživeli slom. Zbog toga su psihofizički pregledi bili od neobične važnosti: jednom godišnje za sve pilote, dva puta za one preko četrdeset.

Keler se sad zaista uplašio. Toliko toga je pokazivalo u jednom pravcu i odgovornost je još teže ležala na njegovim plećima. Kad bi samo mogao da probije tu barijeru koja mu je zamagljivala um, dozvoljavajući samo kratke, povremene poglede, mučila ga izmičućim vizijama. Psihijatrijsko lečenje, rečeno mu je, moglo bi da pomogne, ali je zahtevalo vremena. U svakom slučaju, psihijatri su samo mogli pomoći umu da se sam zaleči, nisu mogli da ga izleče.

Trebalo mu je da sazna više o nesreći. Možda je neki detalj - tehnički ili ljudski - do sada otkriven u ICAN-u, nešto što bi mu pokrenulo sećanje. Možda Hari Tjuson ima nove dokaze za svoju teoriju. Bilo šta - bilo da ga oslobodi krivice ili ga optuži - bilo bi bolje nego da ostane u ovom vakuumu. Potreba se opet javila. Morao je nazad u Iton.

Ostavio je čašu nepopijenog Skoča i ustao. „Moram da idem, Bet.“ Trgla se i jasno se videlo razočaranje u tim dubokim očima. „Ostani još malo, Dejv. Molim te. Potreban mi je neko.“ Uhvatila ga

je za ruku i jako stegnula. „Samo da pričamo, Dejv, ništa više. Molim te.“ Oslobodio je ruku i blago rekao „Ne mogu sad da ostanem, Bet.

Možda ću doći opet, ali sad moram da idem.“ „Doći ćeš? Obećaj mi, Dejv.“ „Hoću.“ Možda. Verovatno ne. Ostavi je da sedi tamo, ovaj put noseći u sećanju drugačiju sliku o

njoj: bela bluza, ruke koje stežu čašu, lice koje je odjednom pokazivalo godine. I čudno, isti gorki, ironični osmeh.

Šljunak je zaprštao pod točkovima kada su kola krenula, kamenčići su udarali o zid kuće. Polako je sišao sa puteljka i putem pošao ka Vindzoru i Itonu, osećajući kako u njemu raste novi nemir.

Osma

Emili Plat je polako trovala svog muža. Namerno nije žurila, ne samo da bi skinula sumnju sa sebe kada smrt konačno dođe, već da ga natera da pati što duže.

U poslednje tri nedelje davala mu je minimalne doze Gramoksona da bi mu zdravlje popuštalo postepeno i nimalo dramatično, ali je bila iznenađena kako je brzo pao u postelju. Otrov u sredstvu protiv korova bio je mnogo moćniji nego što je očekivala, i prva doza koju mu je pomešala sa jutarnjom kafom, uplašila je brzinom delovanja. Dala mu je par dana da povrati snagu, smanjila je drastično doze i učinila mu muke manje akutnim, ali dužim po trajanju. Naravno, posle prvog, najjačeg napada morali su pozvati kućnog lekara, ali je ovaj bio potpuno zbunjen bolešću; bio je to čovek lišen mašte. Rekao je Emili da, ako njenom mužu ne bude bolje za nekoliko dana, javi da ga pošalju u bolnicu, gde će dobiti odgovarajuću negu i biti ispitan da bi se otkrio pravi uzrok bolesti. Međutim, kada je smanjila dozu otrova i stanje zdravlja njenog muža počelo naizgled da se popravlja, doktor je smatrao da je opasnost prošla. Ostavio je samo instrukciju da ga pozovu ako bolest ne iščezne za sledećih nekoliko dana. Naravno, Emili nije žurila da ga ponovo potraži, a njen nesrećni suprug je bio preslab da to učini.

Neće zvati doktora sve dok ne bude sigurna da nema nade za njegov oporavak. Reći će da je napad došao iznenada, da je njenom mužu bilo dobro proteklih nekoliko nedelja, mada je bio nešto umorniji nego obično i da mu je pozlilo bez upozorenja. Neka ga samo prenesu u bolnicu, jer i ako se otkrije uzrok bolesti, za parakvat nije poznat protivotrov. Da li će biti razloga za autopsiju posle njegove smrti, nije bila sigurna. Ali, nije bilo važno; htela je samo da on umre. Bolno.

Siril Plat je bio mladi od nje-- imao je trideset šest, ona četrdeset tri -ali kada su se pre pet godina venčali složili su se da razlika u godinama nije važna za njihov odnos. I nije bila. Sirilovi izopačeni zahtevi su promenili sve.

Kada je prvi put videla Sirila posmatrao je sićušnu figuru u izlogu njene antikvarnice u ulici Haj u Itonu. Nastavila je da lista gomilu različitih

lokalnih novina koje je svake nedelje dobijala, praveći listu pijaca, rasprodaja i seoskih vašara u sledećoj nedelji. Znala je, kao i ostali antikvari, da su se na tim mestima mogli naći retki i vredni kolekcionarski predmeti i provodila je dosta vremena putujući po kraju u tu svrhu. Konkurencija u struci bila je žestoka, a kako su antikvarnice postale moderne, još se pojačala, posebno u Itonu, gde je bilo mnogo takvih radnji. Otkako joj je otac umro, ostavivši joj u amanet da vodi posao, imala je malo vremena za bilo šta drugo osim posla.

Povremeno bi podigla pogled sa novina da vidi da li je mladić još tamo, i, ne baš iz poslovnih razloga, poželela da ude kod nje.

Prečesto su ljudi stajali pred izlogom, diveći se izloženim predmetima, i suviše često bi odlutali do druge radnje a da i ne udu. A i kada bi ušli, to nije značilo da će nešto da kupe: antikvarnice su u tome bile slične knjižarama - zgodne da se tumara po njima bez obaveze da se nešto kupi. Kada je bila mlada besnela je što ljudi toliko vremena provode gledajući -čak obožavajući - sva ta blaga, postavljaju pitanja, drže u rukama, da bi zatim izašli iz radnje kao da su tu samo ubijali vreme. Ali otac je naučio da nikad ne uznemirava ili pokušava da utiče na potencijalnog kupca, i da se nikad, ni u kom slučaju ne pogađa oko robe. Njihova profesija bila je iznad takvih stvari: to je bio manir uličnih prodavača.

Njen otac je bio čovek koga su poštovali i bojali ga se. Do poslednjeg dana nije bila sigurna da li ga je ikad volela. Dve starije sestre su otišle od kuće zbog njegove tiranske strogosti. Kao duboko religiozan čovek, vladao je u kući gvozdenom vladavinom, i to gvožđe nije se povilo niti omekšalo ni kada je umrla njihova majka. Pripadao je viktorijanskom dobu, dobu koje je voleo zbog njegovih moralnih zakona, njegove odvratnosti prema anomalijama, zbog vladavine čvrstih karaktera i dominacije muškarca kao glave porodice. To je oteralo njene sestre, jednu u Škotsku, drugu u nepoznatom pravcu (nikad se nije javila), ali njoj lično je odgovarala njegova vlast. Prijala joj je njegova dominacija isto kao što je njemu prijalo da dominira, i u tom poštovanju su savršeno bile zadovoljene potrebe i jednog i drugog. Očeva smrt ostavila ju je uplašenu i samu, a ipak, začudo, nekako oslobođenu.

Možda je to bilo zbog osećanja da je posle tolikih godina dobrovoljne ugnjetavanosti njeno pokajanje konačno završeno. Pokajanje, za šta? Nije znala, ali je otac učio da se svako ljudsko biće rađa sa krivicom i govorio joj o potrebi za okajanjem, koja treba da oblikuje na neki način njihov život. Osećala je da je dobar deo tog duga platila za njegova života. I sad kada ga više nije bilo, kada je iz njenog života nestalo one arogantne, energične

muške dominacije, postala je veoma osetljiva na nežnost osobe kakva je bio Siril.

Emili je naglo podigla pogled kada je zvonce iznad ulaznih vrata zazvonilo i on stupio u radnju. Učtivo mu se nasmešila i on se nasmešio njoj. Vratila se svojoj potrazi kroz lokalne novine, ali joj je mozak bio zaokupljen sređivanjem podataka koji su se ticali njegove pojave. Izgledao je kao da je u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Krupan, ali nimalo punačak. Ne posebno zgodan, ali prijatnog izgleda. Odeća mu je izgledala za broj veća, iako udobna zbog toga. Ruke je držao duboko u džepovima jakne. Oženjen? (Zašto bi to nju zanimalo?) Nije bila dovoljno iskusna da proceni.

Senka je pala na njene novine, čula je kako pročišćava grlo, i, kada je podigla oči, videla je kako joj se smeši sa izvinjenjem. Upitao je za figuricu i da li možda ima i njen par. Osećajući veliki stid odgovorila je da nije znala da je figurica deo kompleta i upitala ga da li bi on znao da joj kaže nešto višeo tome. Mogao je, pa je to i učinio, i uskoro su bili zaneti zanimljivim, živim razgovorom o antikvitetima i njihovim izvorima. U početku je to bilo samo druženje, da bi uskoro preraslo u stidljivu romansu; u njemu je pronašla svu onu nežnost koja je nedostajala njenom ocu, a on je otkrio u njoj unutrašnju snagu koju sam nije imao. Za tri meseca su se venčali i prve tri godine proveli umereno srećni, bez nekih izuzetnih radosti ili problema.

Telesna ljubav je za Emili bila potpuno novo iskustvo i, na njeno razočarenje, ne baš ugodno; podnosila je, ali je retko uživala u tome jer je ceo čin nekako izgledao kao izdaja svega čemu je otac učio. I ne samo to. Izdaja njenog oca.

Na nesreću, kao što je njena strast tinjala pa zamrla i konačno se ugasila, Sirilovi apetiti su se povećali, kao da je njena pasivnost pojačala njegovo uzbuđenje. Kako joj je seks bio potpuno stran, mogla je samo da nasluti da njegovi zahtevi nisu potpuno normalni, ali, posle tri godine, kada je izgledalo da ga više nije briga smatra li ih ona normalnim ili ne, Emili je bila sigurna da nešto nije u redu. Za sve to vreme činilo se da mti ne predstavlja preveliko zadovoljstvo da bude u njoj dok vode ljubav, čak je izbegavao da to čini. To joj nije mnogo smetalo jer ni sama nije imala baš jaku želju da je ispuni njegova lepljiva lečnost, ali je alternativa bila podjednako neprijatna i ružnija. Molio je da ga zadovolji rukama, skoro plačući kada ne bi htela, zahtevajući od nje da ispuni svoju bračnu dužnost. Reč dužnost je bila ta koja bi je na kraju navela da udovolji njegovim željama i obaveza je bila reč uvek prisutna u njenom životu. A onda je za svoje klimakse počeo da koristi druge otvore osim onih prirodnih. To je užasnulo i uvredilo više nego što je mogla da kaže, ali začudo, njegova

slabost učinila ga je jakim, ako se tvrdoglavost mogla nazvati snagom. Počela je da ga se plaši: očeve ljutnje bile su tihe, ali preteče. Sirilove su bile mahnite, emotivne i zastrašujuće. Iako je nikad nije tukao, pretnja nasiljem je uvek bila prisutna, njegova divljanja su ga dovodila na samu ivicu fizičke agresije. Emili nije imala izbora, morala je da se pokorava. Vaspitanoj u atmosferi posvećenosti veri, sada joj je bilo nemoguće da ode u crkvu;- kako bi i mogla kada je bila učesnik u takvim perverzijama?

Posle tri godine takvog mučenja, Sirilova izopačenost dobila je još gori vid: zahtevao je od nje da ga tuče. Poslušala je, sa oklevanjem, ali je on vrištao da se ne trudi dovoljno - nije ga dovoljno povređivala. Uplašena, pojačala bi udarce, i ovaj put bi vrisak bio od bola. A, začudo, njegov jauk joj je prijao. Isprva je upotrebljavala otvoren dlan, ali to nije bilo dovoljno - za nju. Tražila je pogledom okolo nešto što bi mu nanelo veći bol, i oči su joj se zaustavile na kožnom kaišu ostavljenom (namerno?) pored kreveta. Zgrabila je kaiš i počela da ga šiba, uživajući u njegovim kricima, sveteći se za svoj ugnjeteni život na tom mršavom, golom telu, koje se skupilo, sklanjajući se od njenih udaraca. Nevolja je bila što je i pored agonije - ili upravo zbog nje - i on uživao u svemu, i kada je iskalila bes, molio je za još. Osetila je gađenje, na sebe, na njega, na njihov zajednički život. Zagušujuća, siva beda pritisla joj je dušu. Bila je uhvaćena u nezadrživ kovitlac koji je nosio na samo dno propadanja. Sledeće dve godine živela je u samoprezirnom jadu, a njegova izopačenost postajala je sve gora. Njegova strast da bude vezan i okovan, potpuno se razvila, a onda i druga, možda gora od svih, da nosi njenu odeću. Emili je otkrila ovu njegovu poslednju zanimaciju kada je navratila u njihov stan iznad antikvarnice da skuva sebi čaj u podnevnoj pauzi. Zatekla je Sirila u spavaćoj sobi kako se divi sebi ispred velikog ogledala. Imao je na sebi njen donji veš, čak i gaćice, i videlo se obsceno ispupčenje ispod tankog materijala. Nasmejao se na njeno zaprepašćenje (možda je nameravao da bude tako zatečen?) i videla je da su mu podrugljiva usta namazana ružem.

Sve bi to bilo vrlo smešno da nije bilo tako patetično. I tako stvarno. Emili je do tada imala bar tu, malu utehu da se sve zadržavalo između

njih dvoje, ali se i to sada promenilo. Počeo je da izlazi nekud sam uveče, što je pre retko činio. Uskoro je otkrila iz sumnjičavih i potajno zluradih izveštaja ono malo prijatelja koje su još imali, da se kreće u društvu mladih ljudi, vrlo neobičnih sklonosti, u Vindzoru. Nekakvo olakšanje u svemu tome bilo je što su njegovi zahtevi postali nešto redi, iako mu se pojačala sklonost ka analnom seksu. Bilo je očito, čak i nekom ko je imao tako izolovano vaspitanje kao ona, da je najzad stupio u homoseksualne odnose

sa drugim muškarcima. Sada je shvatila zašto je njihov seksualni Javot bio takav kakav je bio: pokušavao je da sakrije od sebe bolnu tačku 'svoje slabosti, ali je istovremeno hteo da uživa u njenim posledicama u braku. Bilo je neizbežno da ga put koji je izabrao na kraju dovede do onog koji je pokušao da izbegne. A ono najčudnije, ono što je Emili krila od sebe, a sada bila primorana da prizna, bilo je da se osećala kao prevarena žena.

Da li se zaista sve dogodilo protiv njene volje? Možda u početku - ali kasnije? Zašto ga nije ostavila ili ga izbacila kada su njegove devijacije postale neizdržive? Na ta pitanja nije nikako mogla da nađe odgovor i krivica je ležala teško na njenoj savesti. Sigurnost u sopstvenu normalnost, jedina sigurnost koju je imala sve te godine, nestala je. Duša joj je bila ogoljena i pokazala se nečistom kao i njegova. Tako je morala da se nosi ne samo sa njegovim neverstvom, već i da se suočava sa otkrićima o sebi.

Bilo je to suviše za nju. Prelomna tačka bila je kada je Siril doveo svog ljubavnika kući,

njenoj kući. Emili se vratila kasno iz posete jednom od pijačnih gradova koje je često obilazila u potrazi za retkim starinama, a njih je u poslednje vreme bilo sve teže naći jer je svako izgleda znao vrednost starih predmeta. Ostavila je kombi u dvorištu iza kuće i ušla na zadnja vrata. Dok se umorno pela stepenicama na sprat, čula je smeh iz dnevne sobe. Otvorila je vrata i dočekala su je njih dvojica; podrugljiva, besramna lica cerila su joj se dok je stajala na vratima. Sirilova ruka bila je prebačena oko ramena mlađeg muškarca, i na njene oči on se polako okrenuo i poljubio ga u obraz.

Emili se smučilo i ona pobeže dole u tamu prodavnice. Sručila se na pod i zaplakala, moleći se ocu, moleći ga za oproštaj zbog tih pet godina pobune protiv njegovog učenja, protiv njegove vlasti.

Bilo je to pre četiri nedelje, tada je odlučila da ubije Sirila. Na neki neobičan način avionska nesreća sledeće nedelje olakšala joj

je odluku. Ako je život tako beznačajan da ga neko može satirati u tolikim razmerama, šta onda znači jedan, izopačen i bolestan? Ubistvo joj je izgledalo kao tričarija.

Emili je od ranije znala za sredstvo protiv korova i smrtonsoni otrov koji je sadržalo, jer joj je otac bio predan vrtlar, i bilo joj je poznato da ga je lako nabaviti iako se kontrolisano prodavao. Obično su ga mogli dobiti samo farmeri i poljoprivrednici uz obavezan potpis u „knjigu otrova“ u radnji gde bi ga kupili. No, njoj nije bilo teško da ubedi prodavca, prilikom sledeće posete jednom od pijačnih gradova, da je legalni kupac i upisala je izmišljeno ime i adresu u njihov registar. Izašla je iz radnje sa bocom od četiri galona, punom otrova, dovoljnom da ubije stotine ljudi.

Sledećih nekoliko nedelja gledala je sa mračnim zadovoljstvom kako Siril polako umire, održavajući najmanje moguće doze, želeći da što više produži taj proces. Doneo joj je pet godina patnje, sa vrhuncem u užasavajućem otkrovenju sopstvene krivice; ona će se za uzvrat truditi da mu obezbedi bar toliko nedelja fizičkog bola.

Otrov je prvo napao njegov stomak i grlo, oštetivši mu bubrege i jetru, napunivši mu pluća točnošću, što je disanje činilo skoro nemogućim. Počela je da mu opada kosa i postepeno je gubio vid i sposobnost govora. Emili je imala trenutak zebnje kada je Sirilov dragan navratio do radnje pitajući za njega. Rekla je mladiću da je Siril na proputovanju po unutrašnjosti u potrazi za kolekcionarskim raritetima, što je bilo sasvim normalno. Slegao je ramenima nezadovoljno; u svakom slučaju nije ga toliko zanimalo, i ako Siril nije smatrao da ga obavesti, onda... Izjurio je iz radnje. Drugi put je čula lomljavu sa sprata i našla Sirila kako leži u dnevnoj sobi blizu telefona. Na svu sreću bio je suviše iznemogao da pozove, ali to je svedočilo da je potpuno svestan šta se događa, što je njoj pružalo neizmerno zadovoljstvo.

A danas će mu dali konačnu dozu. Posledice toga što radi je nisu naročito brinule; ako se izvuče posle svega - dobro, ako ne - barem ga je naterala da pati za poniženja koja joj je naneo, a bila je spremna da i sama okaje grehe u ovih pet godina.

Emili je promešala vruću supu u kojoj je već bilo Gramoksona; iako je oboje znalo njene namere, spoljašnja forma se morala poštovati. On će pokušati da odbije da primi hranu, ali ona će mu malo davati hranu kašikom tako da se prolije mnogo. Bio je preslab da joj se odupre. Emili je preručila supu u činiju i stavila je na poslužavnik. Dodala je posudicu sa solju i biberom. I setivši se još nečeg, odlomila komad hleba i stavila ga uz ostalo. Nasmešila se svojoj pokvarenosti, podigla poslužavnik i ponela ga u spavaću sobu. Više nije spavala u sobi sa njim, već je provodila noći na sofi u dnevnoj sobi; smrad u sobi postao je potpuno nepodnošljiv.

Zastala je pred vratima i spustila poslužavnik na pod; zaboravila je krpu koja će joj trebati da obriše supu sa njegovih obraza i brade dok bude pokušavao da izbegne da guta. Vrativši se iz kuhinje sa krpom preko ruke, sagla se da podigne poslužavnik. Tada joj se učini da iz sobe čuje šaputanje.

Približila je uvo vratima. Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a onda se ponovo začuše glasovi, tihi, nerazgovetni. To nije moguće: niko ne bi mogao da ude u sobu, a da ga ona ne vidi. Ali, njegov glas je poslednjih dana bio skoro nečujan. Zatim je čula šuštanje, kao da se nešto, neki predmet vuče

prema vratima. Da nije nekako smogao snage da napusti krevet, da poslednji put pokuša da se spasi? Uhvatila je kvaku i naglo gurnula vrata.

Siril je stajao okrenut prema njoj, njegovo belo, iscrpljeno telo bilo je groteskno u svojoj nagosti. Oči su mu izgledale povećane, kao da će iskočiti iz utonulih duplji, jagodične kosti štrcale su iz zategnute kože, a ulegnute jame koje su nekad bile obrazi naglašavale su široka, iskežena usta. Ali to nije bio osmeh; usta su mu tako izgledala jer se koža povukla i videli su se ogoljeni požuteli zubi. Retki, mestimični prameni kose pojačavali su sličnost sa mrtvačkom lobanjom. Imao je lice mrtvaca.

On podiže drhtavu ruku ka njoj i Emili vrisnu. Strah, mržnja - oboje, ali mržnja je bila jača - podigoše se u njoj. Pojurila je napred, zamahujući rukama na tu obscenu stvar koja je nekad bila njen muž. Srušili su se, jedno preko drugog, na pod. Emili ga je i dalje udarala i vrištala na njega. Zar nikad neće umaći ovom stvorenju, ovom izopačenom čudovištu koje joj je uništilo život? Zar će i njegova smrt biti kazna za nju? Jecala je udarajući njegovo nepomično telo i udarci joj postepeno oslabiše i postadoše redi, sve dok konačno nisu prestali.

Klečala je nad njim, objahavši ga kolenima, podupirući se rukama sa obe strane njegove glave, kosa joj je visila lagano dotičući njegovo lice. Videle su mu se samo beonjače iza napola sklopljenih kapaka, i nije bilo daha iz otvorenih, nacerenih usta.Emili se odmače dalje od ukočenog tela, odjednom zgadena njegovim hladnim dodirom. Ležala je leđima oslonjena o garderober, ogromni garderober sa ogledalom pred kojim je on tako često besramno paradirao. Disala je teško, grcajući, i nije prestajala da jeca. Pogledala je telo sa beskrajnom odvratnošću. Bio je mrtav. Hvala ti Bože, konačno je mrtav.

Ležao je ruku ispruženih uz telo, nogu obsceno raširenih, njegove polusklopljene oči zurile su u tavanicu. Nije shvatala kako mu je koža postala tako hladna na dodir, ni kako su mu se udovi tako brzo ukočili. Možda je otrov ubrzao ove reakcije, i pre nego što je život napustio telo. Ah, ništa više nije bilo važno; otišao je, otišao iz njenog života zauvek. Ako je sad i otkriju i bude primorana da plati po zakonu, zatvor se činio čistijom kaznom od ove koju je izdržavala sve te godine.

Emili je odmakla noge od leša i ostala tako ležeći, čekajući da joj se srce smiri i da povrati dah. Moraće da skupi snagu i hrabrost da ga podigne ponovo na krevet. Zatim će morati da mu navuče pidžamu, očisti ga, da mu izgled negovanog bolesnika. Posle toga će pozvati doktora, glumice ženu slomljenu od bola, praviti se da nije znala da mu je toliko loše. Potajno je bila svesna koliko će njena priča zvučati besmisleno, i da će doktoru biti

dovoljno da vidi Sirilovo izmoždeno stanje i da utvrdi da je umirao nedeljama, a ne danima. Ali je odbijala da prizna sebi tu činjenicu.

Odjednom je zadrhtala. Dotle nije imala vremena da primeti kako je soba hladna. Pitajući se da nije on nekako uspeo da otvori prozor u nameri da zove nekog u pomoć odozdo sa ulice Haj, pogledala je prema prozoru kroz koji je dolazila svetlost. Ne, bio je još uvek zatvoren, reza je bila u ležištu, a zavese napola navučene. Čudno, nije to bila hladnoća uobičajena za zimski dan; bila je to duboka, vlažna studen. Možda studen koja obično prati smrt.

Ali njena jeza postade mnogo više od osećanja nelagodnosti kada je čula tiho cerekanje. Bilo je kao da joj ledena ruka steže srce, zaledivši joj svaku kap krvi u telu, parališući je. S mukom je naterala glavu da se okrene ka ispruženom telu, ali oči nisu bile voljne da potvrde ono što su uši čule. Siril se nije micao. Posmatrala ga je nekoliko trenutaka čekajući da ponovo čuje taj zvuk, čekajući da vidi dolazi li od njegovog mrtvog tela. Čula je da leševi i posle smrti ponekad miču ili proizvode zvuke; bilo je to nešto u vezi sa gasovima u telu. Začu se opet: čudan, skoro šaptav smeh. I nije poticao od leša.

Izgledalo je da dolazi sa druge strane sobe, iz zamračenog ugla iza otvorenih vrata, pa ipak je ispunjavalo celu prostoriju. Zagledala se u mračni ugao, no tamo nije mogla da razazna nikakvo pritajeno obličje. Ali je osećala prisustvo; i bilo je jezivije od stvorenja na podu pred njom. Vrata počeše polako da se zatvaraju, a soba da biva tamnija zbog toga, slaba zimska svetlost pružala je samo blago sivilo da se bori sa sumrakom. Vrata se zatvoriše uz blago „klik“ i senke u sobi se produbiše.

Čula je šapat, zvučalo je kao njeno ime. Ponovio se, ovaj put iz drugog kraja sobe, pa opet iza nje, i opet iz podnožja kreveta. A onda od Sirila.

Gledala ga je užasnuto. Još uvek je zurio u tavanicu i usne su mu se jedva pomerile kada je

izgovorio, prošaptao, njeno ime. Glava se okrenula prema njoj i ona vide da su oči širom otvorene, ali nekako još uvek slepe. Podsetile su je na oči mrtve ribe koju je viđala u ribarnici - nevideće i utonule.

Emili je posmatrala u sleđenom zanosu kako se on - to - podiže na lakat i pruža ruku prema njoj. Htela je da vrisne, ali iz grla joj se ote samo oštar, rapav zvuk. Leš je sada bio na kolenima i rukama; počeo je da baulja u njenom pravcu, ukočenost udova činila mu je napredovanje sporim i opreznim. Cerenje na tom licu odjednom je bilo stvarno i puno zlobe. Stvar koja je nekada bila“ Siril prošapta ponovo njeno ime.

Emili se oduprla leđima o garderober u uzaludnom pokušaju da se odmakne od tog užasa, okrenuvši glavu, ali su oči i dalje odbijale da se odvoje od pristižuće grozote. Bacila se u stranu izvivši telo, grabeći noktima telo u nastojanju da se izvuče. Ali ta stvar se već dovukla preko njenih noga i glava joj je bila na njenim leđima, u parodiji seksualnog položaja na koji je primoravao toliko puta u prošlosti.

Sada je uspela da vrisne kada su mu usne došle do njenog uva i kada je prošaptao gadost. Činilo joj se da sad ima još nekog oko nje; tamna obličja, lica koja su odbijala da se uobliče, prilike koje su nestajale pre nego što bi se materijalizovale. Čula je smeh ali je dolazio iza njene glave.

Hladne, ledene ruke uhvatiše je za grudi i ona oseti kako je dižu unazad i uvis. Druge, nevidljive ruke bile su joj na telu, podizale su je za ruke i noge. Emili se nade blizu tavanice, i gledala je nadole u podignuto lice svog mrtvog muža. Jedna ruka je držala za vrat, druga joj je bila između nogu, podupirući je. Ruka na vratu poče da se steže, gušeći je, ne dajući da se opire. Oči počeše da joj iskaču iz duplji, a jezik izmile iz usta kao živ stvor koji beži iz urušene pećine. Iz njenih usta poteče pljuvačka na njegovo lice, u prozirnom, lepljivom mlazu.

Prilike oko nje počele su da poprimaju konkretniji oblik, i trenutak pre no što će joj se zamutiti vid, pre no što će crvena magla zakloniti sve, videla ih je jasno. Ali sa njima nešto nije bilo u redu. Jedva da je imala vremena da shvati šta je to pre no što se predala zaboravu, i, u poslednjem trenutku čiste svesti, videla je lica, ruke, udove koji su još preostali - sve je bilo crno, spaljeno. Tela kao da su se podigla iz paklenog ognja.

Grleni zvuk koji je trebalo da bude vrisak, zamro joj je na usnama kada je izgubila svest.

Još uvek je držeći iznad glave, stvar u obličju njenog muža je pošla prema prozoru, očiju ponovo nestalih iza kapaka, tako da su se videle samo beonjače, sa osmehom koji se još jednom pretvarao u grimasu smrti.

Stvar stiže do prozora i ostade tamo, čekajući. Glasovi joj rekoše šta da radi.

Deveta

Kelerovi refleksi, zahvaljujući izvrsnoj obuci i njegovom prirodnom instinktu, bili su znatno iznad prosečnih, uprkos nevoljama kroz koje je prolazio u poslednje vreme. Nagazio je kočnicu u istom trenutku kada je krajičkom oka ugledao kako se staklo prozora na prvom spratu prolama napolje, i kola se zaustaviše uz škripu guma baš kada su se dva tela prosula na tvrdi asfalt puta. Ulica Haj na tren postade nepokretna kao foto-snimak, sa ljudima zaleđenim u pokretu, zagledanim u krvava, izobličena tela na ulici. Tada na vratima i prozorima počeše da se pojavljuju lica, oklevajući da se pridruže okupljenima na ulici. Neko vrisnu. Jedna žena se onesvesti. Neki muškarac je povraćao uz zid zgrade. Niko nije prilazio iskrivljenim telima.

Keler je ošamućeno sedeo. Zaustavio je kola na oko pet metara od klupka izlomljenih udova i imao je direktan pogled na grotesknu koreografiju u kojoj su bili. Iako pad nije bio dug, znao je po uglu pod kojim su pali -pravo na glavu - da su slabe šanse da je neko preživeo; mora da su slomili vratove pri padu. Utoliko ga je više zaprepastilo kada je video kako se prsti na ispruženoj ruci figure koja je ležala ispod druge, polako savijaju a zatim ponovo opružaju.

Sa trzajem je otvorio vrata kola i potrčao prema njima. Spustio se na koleno, trudeći se da ne primećuje lokvu krvi koja se širila ispod tela. Tek tada je primetio da se radi o telima muškarca i žene i čudno, muškarac je bio potpuno go. Kada je pobliže osmotrio gornju figuru video je, što je bilo još čudnije, da su ukočeni udovi, sivo bela koža namreškana i zategnuta, a lobanja skoro gola, pripadali nekome ko je mrtav već neko vreme.

Krkljav zvuk prenuo ga je iz posmatranja čoveka i on brzo obrati pažnju na ženu ispod njega. Zvuk joj je dolazio duboko iz grla, kao da se trudila da progovori. Ali krv što joj je tekla iz pluća činila je zvuke nerazumljivim. Prsti njene leve ruke još su se micali, i on obuhvati mršavo muškarčevo telo ispod ramena i, boreći se sa gađenjem na dodir sa hladnom kožom, bez teškoća ga je odvukao u stranu. Tada nežno podvuče prste ispod ženine glave, između njenog lica i površine puta, ne obazirući se na lepljivu krv koja mu je potekla niz ruku. Promenio je ugao pod kojim je ležala tek

toliko da joj olakša da udahne vazduh na usta, ako bude mogla. Morao je da sklopi oči na trenutak pred prizorom njenog zgnječenog, krvavog lica.

Keler se nagnu bliže i pokuša da uhvati njene reči, ali su one bile slabe i nerazgovetne. Oko koje je bilo okrenuto prema njemu za trenutak zatrepta i otvori se. Pogledalo ga je pravo u oči i iznenada se raširilo kao u strahu. Tada ga napusti život i on shvati da je umrla.

Ustao je, osećajući duboku tugu zbog nesrećne žene, kojoj su poslednji trenuci života bili uprljani strahom. Čudno, ali ništa nije osećao za nagog muškarca koji je takođe ležao kraj njegovih nogu; možda zato što to isušeno telo uopšte nije izgledalo ljudski - podsećalo ga je na sleđeno truplo. Ili zato što je odnekud znao da je čovek kriv za svoju i njenu smrt. Sigurno je gurnuo i zbog iscrpljenosti i sam pao za njom.

Kopilot pogleda krv na svojim rukama, onda vide da se lokva krvi proširila do njegovih nogu i da stoji u njoj. Krv. Ketino lice. Ponovo sećanje!

Utom ga prekinu glas pored njega, i slika Ketinog užasnutog lica, prekrivenog krvlju, i te raširene oči ispunjene panikom, otvorena usta kao da vrišti ili nešto viče - sve to nestade u skrivenim dubinama njegovog uma.

Tjuson ponovo progovori: „Hajde, Dejv. Idemo da te očistimo.“ Keler podiže pogled sa ruku i zagleda se odsutno u ICAN-ovog

inspektora. „Hari?“ Tjuson uhvati zbunjenog kopilota za ruku i povede ga iz gomile koja

se okupila oko dva tela na putu. Naslonio ga je na njegovog Staga i pustio ga da se nekoliko trenutaka odmori od šoka.

„Video si šta se dogodilo?“ upitao je konačno. Keler je uzdahnuo i izgledalo je da mu je napetost malo popustila.

„Video sam kako se lomi prozor i kako ispadaju muškarac i žena“, odgovorio je. „Pre toga ništa nisam video.“

Tjuson je zatresao glavom. „Moj Bože,“ reče saosećajno, „kao da nisi dovoljno toga video u poslednje vreme. Upadaj u kola Dejv, parkiraćemo ih negde gde nema gužve. Posle ću da te odvezem preko mosta u Vindzor, gde ICAN ima sobe u hotelu. Biće brže nego da voziš nazad glavnim putem, a izgledaš mi kao da ti baš treba jedno dobro, oštro piće.“

Dok su ulazili u kola, Tjuson na vozačevo sedište, a Keler do njega, figura u plavoj uniformi izdvoji se iz svetine okupljene oko tela i žurno im priđe.

„Izvinite, ser“, reče policajac, pre no što je Keler mogao da zatvori vrata na svojoj strani. „Jeste li videli kako se to dogodilo?“

Kopilot ponovi ono što je rekao Tjusonu. Inspektor se nagnu preko Kelera i gurnu policajcu u lice svoju legitimaciju. „Ja sam sa ekipom koja ispituje pad aviona. Odseli smo u hotelu Kasi odmah preko mosta i vodim g. Kelera tamo da se opere od krvi. Ako vam baš treba izjava, ne biste li mogli da nas potražite u hotelu?“

Policajac klimnu glavom. „U redu je, ser, bilo je puno ljudi koji su videli šta se dogodilo. Ali rečeno mi je da je gospodin - ovaj, Keler? - g. Keler prvi stigao do tela, pa me je interesovalo da li su još bili živi, i ako jesu, da li su bilo šta rekli?“

Keler odmahnu glavom. „Ne, čovek je već bio mrtav, a žena je skoro odmah izdahnula. Nije ništa uspela da kaže.“

„U redu, ser. Možda će nam kasnije biti potrebna vaša izjava, a ako bude, potražićemo vas u hotelu. Moram da vam priznam, nemam pojma šta se kog đavola ovde događa - danas je bio najčudniji dan od kako sam ja u Itonu.“

Keler naglo podiže glavu. Ali, pre nego što je uspeo da progovori, Tjuson je već polako pokrenuo kola u rikvere. Vozio je unatrag do prvog skretanja u desno i ušao pravo u tu ulicu. Ostavio je Stag na malom parkingu iza Gradske većnice. Dok je on ubacivao sitniš u parking-sat Keler je, ne izlazeći iz kola, pokušavao da obriše maramicom krv sa ruku koliko je mogao. Primetio je da ima krvi i na pantalonama tamo gde je klečao, a i vrh jedne njegove cipele imao je mrlju tamnije boje. Osećao je potrebu da se dobro oriba, ne da bi se oprao od krvi, već da spere dodir sa onim nagim telom. Bilo je nečeg gnusnog u tom slučaju.

Dok su se njih dvojica vraćali prema mostu, namerno izabravši sporednu ulicu koja je išla paralelno sa ulicom Haj, kako bi izbegli uznemiravajući prizor, kopilot je razmišljao o policajčevoj primedbi na rastanku. Tjuson je posmatrao polja gde su ležali ostaci aviona, kada ga Keler upita šta je policajac hteo da kaže onom izjavom.

„A, pa jutros i prošle noći bila je cela serija slučajeva“, odgovorio je inspektor. „Među njima, naravno, nema nikakve veze, ali bojim se da su građani Itona ovih dana pomalo nervozni zbog nesreće i svega, pa sve to guraju u isti lonac. Kažem ti, osećam ovde već nedeljama neku čamotinju. Nema veze, sve će to da prođe kad se i mi i onaj krš počistimo odavde.“

„Kako to misliš - serija slučajeva? Kakvi slučajevi?“ Tjuson se okrete i odmeri Kelera, usporivši malo hod. „Dejv, mislim

da si imao već dosta briga da bi se zamarao nekim nevezanim događajima koje su preuveličali morbidni pojedinci koji nemaju pametnijeg posla.“

„Želim da znam, Hari.“

„Evo njega opet“, reče Tjuson i nastavi rezignirano: „Pa dobro, bar to nisu poverljivi podaci. Prošle noći, policajci na dežurstvu kod ostataka aviona čuli su krike sa druge strane polja. Jedan od njih je potrčao da vidi šta je, a pridružio mu se vikar iz lokalne crkve. Našli su devojku u kolima, samu, izludelu od straha. Bila je toliko histerična da nije mogla da kaže šta joj se dogodilo, ali je očito, nešto gadno preplašilo. Ni sad joj nije bolje, pričaju policajci koji čuvaju mesto nesreće. U bolnici je, pod sedativima.“

„Što bi išla sama u polje u sred noći?“ „Očigledno da nije išla sama. Policija je utvrdila da automobil

pripada izvesnom mladiću - verovatno njenom mladiću - ali se on još nije vratio kući. Pretpostavljam da se malo zaneo u udvaranju i kad je devojka pohisterisala, uhvatio maglu. Sada se sigurno boji da se pojavi.“

Keler je ćutao kada su skrenuli iza ugla na put koji je vodio do zatvorenog mosta. Konačno progovori, „Šta još?“

„Jutros su izvukli čoveka iz reke sa druge strane polja. Doživeo je srčani udar na pecanju.“

„Pecanje je baš sport za srčani udar.“ „Bio je krupan čovek, pretežak; moglo mu se dogoditi bilo gde.“ „Dalje.“ „Ovaj - paroh - isti paroh koji je došao da pomogne devojci - on je

pronađen jutros onesvešćen u crkvi. Još se nije potpuno oporavio, i Bog zna šta se njemu dogodilo! Možda psihička iznemoglost. Ovih dana je morao da se nosi sa svim tim uznemirenim ljudima, a jutros je pričestio onog davljenika; da ne pominjem šta je preživeo one noći kada je pao avion. Mislim, srušio se baš iza njegove crkve. Slomio bi se kad-tad.“

Prelazili su stari gvozdeni most. „Šta hoćeš da kažeš time da se još nije potpuno oporavio?“ upita Keler. „Još nije došao svesti?“

„Ne.“ Tjuson zaćuta trenutak. „Još uvek trabunja kao luđak.“ Keler zaslade i pogleda dole na reku. „A sad ono dvoje što su pali - ili

iskočili kroz prozor. I ti još uvek misliš da se ništa čudno ne dešava?“ „Naravno da se dešavaju čudne stvari! Bogamu, bio bih budala da

tvrdim suprotno. Ali, po meni to je rezultat masovne histerije.“ Tjuson se osloni na ogradu mosta i pogleda postrance u Kelera.

„Gledaj, u ovom gradu se nije dogodilo ništa katastrofalno godinama - možda vekovima - onda jedne noći, tras, najveća vazdušna nesreća svih vremena u Britaniji dešava im se na kućnom pragu. Za očekivanje je da tako nešto ostavi čudne posledice kod njih. Hoću da kažem, oni jednostavno nisu pripremljeni za nesreću ovakvih razmera. Izašle su na videlo sve njihove

skrivene neuroze, sve potisnute emocije. To ti je kao lančana reakcija, a pad aviona je pokrenuo.“

Keler podiže pogled sa vode i osmotri hladno inspektora. Čak se i nasmeši. „Znaš da si strašan“, reče.

„Ma nemoj, Dejv! Šta je po tebi alternativa? Da je polje posednuto duhovima? U to veruješ?“

„Više ne znam u šta da verujem, Hari.“ Pošao je dalje. Tjuson se pljesnu dlanom o bok iznervirano i pode za kopilotom. Stigli su u hotel i, dok su prolazili kroz hol, Tjuson je naručio da

donesu dupli brendi u prostorije ICAN-a, pa se predomislio i naručio dva. Dok ih je lift nosio na četvrti sprat, inspektor je još pokušavao da ubedi Kelera da su svi slučajevi nepovezani osim opšte histerije koja se nadvila nad gradom.

Keler ga jeiićutkao pitanjem da li je siguran da su svi umešani u ove događaje baš iz Itona. Izašli su iz lifta u tišini i išli kroz hodnik sve do prostrane duple sobe koju je ICAN preuzeo za svoj operativni štab na-licu-mesta. Ovde su se sakupljale sve informacije i slale u sedište u Londonu. Džerald Slejter je podigao pogled sa svog improvizovanog pisaćeg stola kada su ušli u sobu. Obrve mu se podigoše kada je prepoznao Kelera kao mladog kopilota koji je preživeo nesreću. Druga dva službenika istrage koji su radili u sobi izmeniše iznenađene poglede.

Tjuson se nasmeši nesigurno Slejteru. „Ovaj, izvinite što vas uznemiravamo, šefe,“ reče „ali, dole u Itonu dogodila se gadna nesreća i Keler je bio svedok. Pa sam mislio, ovaj, da bi mogao da se malo očisti i da se oporavi od šoka. Nadam se da je to u redu?“

„Naravno da jeste“, odgovori Slejter nabusito pa se obrati Keleru, ljubaznije: „Molim vas izvolite u susednu sobu, g. Keler. Tamo je zajedničko kupatilo i krevet ako hoćete da se malo odmorite. Ako ne, možete šesti u jednu od fotelja ovde. Verovatno će vam dobro doći čašica žestokog pića - ili čaj, ako više volite. Pozvaću dole.“

„O, bez brige šefe. To sam već sredio.“ Tjuson se suvo nasmeši svom pretpostavljenom koji ga zauzvrat samo pogleda.

„Ako vam još nešto zatreba, g. Keler, samo kažite“, reče kopilotu. Keler zahvalno klimnu glavom i pođe u drugu sobu. Kada je Tjuson

pošao za njim, Slejter podiže ruku u znak da stane i reče tiho, da ne čuje kopilot: „Znam da vam je Keler blizak prijatelj, Tjusone, ali mislim da bi bilo bolje da mu ne govorite ništa dok ne završimo istragu.“

Tjuson zastade na vratima. „Razumeo“, reče i nestade u sobi, zatvorivši vrata za sobom.

Čuo je da teče voda u kupatilu i našao Kelera kako pere krv sa ruku. Strpljivo je čekao dok je kopilot žustro trljao ruke četkom za nokte iako su izgledale već savršeno čiste.

„Dejv,“ reče Tjuson „ti znaš da ne bih smeo da kontaktiram s tobom dok traje istraga.“

Keler je vratio četku na malu staklenu policu iznad umivaonika. Uzeo je nekoliko papirnih ubrusa, pokvasio ih i počeo da briše krv sa cipele.

„Neću da te uvaljujem u nevolje, Hari,“ reče, ali ne mogu da sedim tek tako i ništa ne preduzimam. Umešan sam u nesreću i hoću da učestvujem u istrazi.“

„Učestvuješ...“ „Da, kao žrtva! Hoću da pomognem da se utvrdi kako je došlo do

pada.“ „Hoćeš, ali ne možeš. Ne sećaš se ni šta se dogodilo te noći.“ Keler na ovo nije imao odgovor. Tapkao je novim ubrusima po krvlju

umrljanim pantalonama. Kad je Tjuson zaustio da kaže još nešto, čulo se učtivo kucanje na vratima. Tjuson otvori i vide konobara sa dve velike čaše brendija na poslužavniku. Potpisao je račun i uzeo piće od kelnera koji ode ne čekajući napojnicu. Ovi iz ministarstva za vazduhoplovstvo su baš škrta kopilad. Tjuson ostavi piće na stočić i smesti se u laku stolicu. Pozva Kelera da mu se pridruži. Kopilot izađe iz kupatila sa jaknom preko ruke. Seo je preko puta inspektora i uzeo brendi. Popio ga je u dva gutljaja.

Tjuson je svoj pio mnogo opuštenije. „Možda bi hteo da pojedeš nešto, Dejv?“ upita. „Možemo da naručimo nešto iz hotelskog restorana. Baš sam se setio da sam bio u sred ručka dole u Itonu, kada je ono dvoje palo kroz prozor.“ Na trenutak se upita šta je bilo sa novinarom koji je ručao sa njim. Možda je i bolje što su prekinuti jer je postajalo teško izvrdati reporetrovo unakrsno ispitivanje i osećao se pomalo kao krivac jer je rekao više nego što je trebalo. „Nećeš? Pa dobro, nisam ni ja više tako gladan.“

Keler izvuče iz unutrašnjeg džepa presavijenu listu putnika i pruži je Tjusonu. „Misliš da tvoja teorija o bombi ima veze sa nekim na ovoj listi?“ upita.

Tjuson gurnu naočari na nos i brzo pregleda dugu listu putnika. Posle par usredsređenih minuta polako odmahnu glavom. „Ne, mislim da nema“, reče. „Nekoliko imena poznajem, ali nisu ličnosti iz politike. Tu je ser Džejms Baret, jedan od direktora tvoje kompanije; Suzi Kolbert, romanopisac, sa njom je putovala njena ćerka; Filip Laforž, pijanista. Zatim dva naftaša - oba Amerikanci - Hauard Rid i Judžin Mojnihem, za njih si verovatno čuo. Da vidimo... da, Ajvor Rasel, fotograf sa prijateljicom; mala

grupa japanskih biznismena na svetskoj turneji, u osvajanju poslova za svoju zemlju; još nekoliko imena koja su mi poznata, ali ne bih rekao da su važna, i, oho, Lionard Gosvel.“

Zamišljeno je lupkao prstom po imenu na hartiji. „Ovo je već zanimljivo“, reče. „Ko je - ko je bio - taj Gosvel?“ „Pa, bio je čovek sa mnogo neprijatelja. Da, tu bi moglo biti nečega,

znaš.“ Otpio je malo brendija, nesvestan Kelerove nestrpljivosti. „Naravno, ova ideja o bombi još nije dokazana, ali ako bude, ovaj čova je svakako kandidat za metu.“

„Zašto, Hari?“ „Gosvel? Mora da si čuo za njega, Dejv. Bio je jedan od sledbenika

ser Osvalda Moslija za vreme svetskog rata. Sigurno se sećaš priča o Mosliju i njegovim Crnokošuljašima. Proglašen je za izdajnika jer je propovedao nacizam narodu; imao je bogami dosta pristalica, dok nisu rasturili tu opaku rulju siledžija, a njega strpali u zatvor. Slagao se sa Hitlerom i spremao se da ga dočeka raširenih ruku. Pričalo se da bi mu najveće zadovoljstvo bilo da pomogne nacistima da potamane sve Jevreje u ovoj zemlji. E pa Gosvel je bio još gori: već je bio počeo da obavlja taj posao.“

Keleru se to učini poznato. Da, čuo je za Gosvela, ali pre mnogo, mnogo godina. Mislio je da je bivši engleski nacista odavno umro u izgnanstvu.

Tjuson nastavi: „Misteriozni požari raširili su se u londonskom 1st Endu i oko njega - požari koji nisu imali nikakve veze sa tadašnjim bombardovanjima - u njima su nestale mnoge jevrejske porodice. Čak se i Mosli uplašio i najurio Gosvela iz partije; tada je Gosvel osnovao vlastitu partiju, ali su njihove aktivnosti bile tako nečuvene, tako brutalne, da je proteran iz zemlje. Nisu imali dokaza protiv njega, naravno, inače bi ga obesili.“

„I on se pre više godina vratio i zamutio one nevolje sa obojenim imigrantima?“

„Tako je. A po onome što sam čuo, bio je umešan u gore stvari od toga. Ali, poslednjih deset ili petnaest godina bio se prilično primirio; ljudi su ga zaboravili. Mislio sam da se povukao, ali pitam se šta je tražio ovde? I zašto je leteo u Ameriku? Po svemu sudeći, on je, kao što rekoh, najverovatniji kandidat za atentat.“

„Imaš li neku ideju kako je bomba mogla da bude prošvercovana u avion?“

Tjusonova ramena se vidljivo spustiše. „To je problem. Moja teorija pada u vodu. Obezbedenje je danas tako rigorozno; već je dovoljno teško uneti pištolj u avion, a kamoli bombu. Žice, satni mehanizmi, eksploziv -praktično je nemoguće.“

„Ali se dešava. Nalazili su, ipak, postavljene bombe u avionima.“ „Da, ali kao što si rekao - nalazili su. Već duže vreme nije bilo slučaja

eksplozije bombe u avionu.“ „A ako je bila u prtljagu?“ „Prtljag se na Konzulovim letovima pregleda i skenira, to znaš.“ „Mogli su je sakriti u prtljažnik pre toga.“ „I prednji i zadnji prtljažnik se prethodno pretražuju.“ Da li je putnik

mogao da je unese sa sobom?“ „Svako se pretresa, a i lični prtljag. da je bilo žice na telu, otkrio bi je

detektor za metal.“ „Onda si imao pogrešnu ideju.“ „Zaboga, počinješ da govoriš kao Slejter! Ono što znam - a osećam to

tu, u stomaku - je da sve ukazuje na eksploziju, a ne na kvar. U avionu je morala biti bomba.!“

Oba čoveka su buljila mračno u pod. Keler, jer je teorija za koju se nadao da će se pokazati kao ispravna, postala nezadovoljavajuća, a Tjuson jer nije mogao da reši slabu tačku u svojoj zamish.

Konačno, Keler upita: „Je li ti poznato još neko ime?“ „Bojim se da nije. Ima još putnika na prvoj klasi, ali niko od većeg

značaja. Što se tiče druge klase - pa, tu su uglavnom turisti i poslovni ljudi.“ Pogleda oštro u Kelera. „Dejv, da ne misliš još uvek da si ti

odgovoran?“ „Ne znam, Hari. Kad bih samo mogao da se setim.“ „Ah, čak i ako se moja teorija pokaže pogrešnom, postoje stotine

drugih stvari, koje su mogle dovesti do pada.“ „Recimo, pilotova pogreška.“ „Rogan je bio jedan od najboljih pilota. Nikad nije pravio greške.“ „Šta ako tada nije bio pri sebi? Ako mu je nestalo koncentracije? Šta

ako se posle toliko godina dogodilo nešto što ga je slomilo?“ „Ti si bio njegova zamena. Zato kopilot postoji. Ako kapetanu nije

dobro, ili nije sposoban normalno da reaguje iz nekog razloga, kopilot preuzima komandu.“

„A ako pilot i kopilot ne rade više timski? Ako su u sukobu, i ako se taj sukob ponovi za vreme leta?“

Obojica ste bih suviše profesionalni za to.“

„Jesmo li?“ Tjuson se zagledao u Kelera. „Nećemo više o tome, Dejv. Sačekajmo

da bude oborena moja teorija - i druge - pre nego što se odlučimo za pilotovu pogrešku.“

Kopilot ustade. Bilo mu je potrebno da razmisli. Šta je ono Hobs rekao? Duše mogu ostati vezane za ovaj svet zbog svoje želje za osvetom. Ili tako nešto. Je li to kapetan Rogan tražio osvetu? Ili druge žrtve? Bilo je to nemoguće. Smešno. Verovanja, ili bolje reći neverovanja, koja se formiraju celog života, tako je lako bilo razbiti. Kako je došlo do toga da poveruje u duhove? Iz očajne želje da se dođe do odgovora, da se oslobodi krivice? Ili je nesreća poljuljala sam temelj razuma u njemu? Zašto ne, čak su i novine glasno izrekle njegovo osećanje: bilo je čudo što je preživeo.

Uzeo je svoju jaknu koja je ležala preko stolice i obukao je. Tjuson ga je iznenađeno posmatrao kako ide prema vratima. Kopilot je čuo da ga inspektor zove, ali nije odgovorio. Zatvorio je vrata i pošao ka liftu. Možda bi mogao da dobije odgovor lično od kapetana Rogana. Morao je da se vrati u stan i potraži onu zgužvanu cedulju. Bila mu je potrebna Hobsova adresa.

Deseta

Kolin Tačer je, kao većina debelih dečaka, mrzeo školu. Kada ti je telo kao lopta, a ruke i noge bezoblični mesnati produžeci, život u školi za dečaka može biti pravo mučenje. Da je bar pametan ili duhovit, pa da im odvrati pažnju od svoje debljine, život možda i ne bi bio toliko loš. Ali nije; nije bio ni pametan ni zabavan. U stvari, bilo mu je teško da smisli bar jednu osobinu koja bi ga spasla. Nije bio jak i nije bio hrabar, nije bio velikodušan i nije bio prijatan. Bio je usamljen.

Takode je, kao većina debelih dečaka, prezirao sport, kriket, fudbal, veslanje, ragbi, badminton, košarku, plivanje - bilo kakvo vežbanje - sve je mrzeo. Zbog toga se držao dalje od igrališta koledža, umesto da tamo ide. Zbog toga će mu to hladno novembarsko popodne biti poslednje.

Prešao je Kolnorton Bruk, sa rukama duboko u džepovima tamnih prugastih pantalona i sišao sa puta u široka, otvorena polja sa desne strane. Često je to radio u vreme određeno za sportske aktivnosti i znao je da će, kao i obično, primetiti da ga nema i da će morati da disciplinski odgovara kod kućnog starešine. Kako je samo mrzeo sistem u itonskom koledžu, po kojem su kazne određivah drugi, stariji dečaci. Pored kućnog starešine bilo je još pet starijih koju su sarađivah sa upravnikom, špijumrali i vrebah mlađe učenike. Bibhoteka, kako su ih zvali, uhvatila ga je već četiri puta u ovom semestru, i znao je da će, ako ga i ovaj put uhvate, moći da očekuje poziv od prepostera da se javi glavnom učitelju ili nižem učitelju da bi odgovarao za svoje prekršaje na „Računu“, svakodnevnom sudu pravde.

Ali Tačeru je pucao prsluk za to. Prezirao je njihov glupi sistem, njihove kolegijance i opidance, prepostere, njihovo udruženje zvano „Puf“, njihove dosadne crne uniforme sa frakom, one glupave tradicionalne Igre u polju i Igre na zidu, rekete, mačevanje, boks, skvoš, atletiku i lov. Gadila su mu se njihova društva - muzičara, crtača, konstruktora, esejista, arheologa, aeronautičara, željezničara i mnoga druga podjednako besmislena - mrzeo ih je jer ga nisu ni zanimala niti je imao smisla za njih. Njegova nezainteresovanost za predmete proučavanja bila je uzrokovana neprijatnošću mešanja sa drugim dečacima. da je postojalo i društvo

gurmana, verovatno se ne bi učlanio. Osećao se sigurnije, bezbednije, na časovima, kad ostali nisu mogli da ga kinje i muče zbog debljine i strašno se bojao zvona za odmor, jer je najavljivalo nove patnje.

Pored fizičkog napora, mrzeo je igre najviše zato što je bio primoran da pokaže svoju ružnoću u svoj svojoj golotinji drugim dečacima. Muvali bi ga, smejući se kada bi im prsti nestajali u brdima mesa. Bolno bi ga štipali za grudi zato što su visile kao ženske (neki dečaci su ga dodirivali sa ozbiljnijim namerama od obične pakosti). Posebno su tuševi bili soba za mučenje.

Šutnuo je jedan mravinjak i gledao kako ga mravi u panici napuštaju. Čučnuo je i posmatrao njihovu bezglavu jurnjavu po razrovanoj zemlji, zatim je ustao i podigao cipelu nad uskomešanu masu. Zgazio je još nekoliko puta, a zatim nastavio svoju sumornu šetnju. Nije mario ako ga isključe: želeo je da bude isključen. Otac će pobesneti - toga se već bojao - ali će mu majka oprostiti. Znao je da joj nedostaje i da nikad nije ni želela da ga pošalje u školu. Otac je bio taj koji je insistirao. Da dečko stekne malo discipline, rekao je, da malo očvrsne. Previše maženja, to je njegov problem. Potrebno mu je da bude sa drugim dečacima njegovih godina. Da oseti malo tradicije. E pa, sa četrnaest je osetio toliko tradicije da mu je izlazila na uši. Tradicija je, što se njega ticalo, da debele dečake treba tretirati kao nakaze, kažnjavati ih, mučiti i kolektivno ih prezirati. Morao je da žmirne jer su mu se oči ovlažile u samosažaljenju.

Ležeći na travi, nesvestan njene vlažne hladnoće, gledao je u sivo nebo, dok mu se stomak uzdizao kao brdo pred njim. „Briga me ako me pošalju kući“, reče glasno. „Nek se nose svi!“ Gurnuo je ruke dublje u džepove i ostao da leži na leđima, prekrštenih nogu, lutajući u mislima.

Odjednom mu bi hladno. Imao je celo po podne pred sobom. Možda će se iskrasti u Vindzor, u bioskop. Prvo će skoknuti do banke u ulici Haj, da podigne par kinti, kupice nešto slatko i promuvaće se nekako u bioskop. Problem je, što je teško promuvati se bilo gde u ovoj bogu mrskoj izdajničkoj uniformi. Ali, ako ostane tu predugo, samo će navući prehladu, znači preostaje mu bioskop.

Isprva nije bio siguran da li je čuo ili mu se samo učinilo da čuje plač, jer je izgledalo da potiče iz njegove glave. Ležao je još nekoliko trenutaka, zureći odsutno u nebo, zatim se podiže na lakat i pogleda okolo. Nije video ništa sem trave, drveća i železničkog nasipa u daljini. Zvuk dođe ponovo baš kada je hteo da ga proglasi za plod svoje mašte; slabašni dečji jecaji negde iza njega. Okrenuo se na stomak u tom pravcu i video malu priliku stotinjak metara dalje.

Imala je svetio plavu haljinicu i čvrsto je stezala nešto u naručju. Duga, plava kosa bila joj je rasuta po ramenima i delimično joj je pokrivala lice koje je pritisla na grudi. Njeno malo telo zatreslo bi se na svaki jecaj.

Dečak se podiže na kolena i doviknu: „Šta je bilo? Jesi li se izgubila?“

Dete na trenutak prestade da plače i pogleda ga, ali onda ponovo zagnjuri lice u šake i zajeca.

Sa te razdaljine nije mogao da odredi koliko ima godina, izgledalo je da ima negde između pet i deset. Kolin ustade i pođe prema njoj; na pola puta zastade i upita ponovo „U čemu je problem?“ Sada je video da u rukama steže lutku; video je lutkine ružičaste nožice kako izviruju ispod detetovih ruku.

Ovaj put ga nije pogledala, ali joj jecaji postaše jači. Prišao joj je pažljivo da je ne uplaši, i stao na samo dva metra od nje. Bilo mu je nelagodno: nije znao kako se treba ponašati prema devojčicama, naročito ovako malim.

„Hoćeš da mi kažeš šta je bilo?“ upita nespretno. Devojčica ga pogleda; mogla je imati samo sedam ili osam godina.

Na kratko je prestala da plače i samo je šmrkala dok ga je posmatrala krupnim smeđim očima, stežući još jače lutku uz sebe.

„Šta se desilo?“ upitao je ponovo. „Ne znaš gde ti je majka - ovaj, mama?“

Nije odmah odgovorila, prvo je polako khmnula glavom i tek onda jedva čujnim glasom rekla: „Mama.“

Ludo malo, pomisli on, kako je samo smelo da odluta ovako bez pratnje. Mora da se smrzava u toj tankoj haljinici. Osvrnu se u nadi da će videti kako stiže uznemirena majka, ali je polje bilo pusto.

„A gde - gde si ostavila mamu?“ upita ne znajući šta će i pošto je ona počela ponovo da plače, priđe joj bliže. „Zdravo, kako se zove tvoja lutka?“ upita. Osećao se glupo dok je šašoljio prstima lutkinu nogu.

Stegla je još jače lutku uz sebe, ali mu se učini da je video oštećenje na lutkinom plastičnom obrazu.

„Lutkica je povredila glavicu? Daj da vidim.“ Ona naglo uzmače od njega, sklanjanjući lutku. „Hoću mamu“, izlete

joj konačno i glasnije zaplaka. „Dobro, dobro,“ reče on nervozno, „naći ćemo je. Kaži gde si je

poslednji put videla?“ Devojčica pogleda oko sebe, isprva nesigurno. Onda pokaza

drhtavim prstićem u pravcu autoputa Iton Vik. On pogleda u tom pravcu.

„Hajdemo onda da mi pokažeš gde si je videla.“ Oklevala je i njemu se učini da je video tračak osmeha na njenom

tužnom licu. A onda, poskočivši, ona pode u pravcu koji je pokazala. Pratio je nešto sporijim korakom. Dete je žurilo ispred njega, osvrćući se i zastajkujući povremeno, kao da je htela da se uveri da je on još uvek prati. Sačekala bi da je skoro stigne i onda bi mu opet odmakla. Stigli su do jedne stazice i on je počeo da gubi dah u naporu da održi korak sa njenom lakom figurom. Devojčica nestade kroz jednu usku kapiju i on pode za njom, nesvestan kuda ih put vodi. Naglo zastade kada je video nadgrobne ploče.

Groblje. Devojčica mora da je bila tu sa majkom da obiđu nečiji grob kada se izgubila. Mora da joj je neki rođak - otac možda? - sahranjen tu. Gde je sada nestala? Izgledalo je kao da nema nikog majka je verovatno otišla da je traži. Tada uhvati bledo plavi odsjaj i vide je kako trči između starih sivih ploča. Stala je i pogledala ga, potpuno mirna, kao da čeka da se on pokrene. Kako se on nije micao, podigla je ruku pozivajući ga. Sa rezigniranim uzdahom pošao je stazom između grobova, ka njoj.

„Čekaj malo“, doviknuo joj je. „Ne verujem da ti je majka ovde!“ Ali ona otrča dalje.

Video je prostran, sveže prekopan prostor i pitao se šta bi to moglo biti. Izgledalo je da ima preko dve stotine humki tamne zemlje, očigledno novih grobova, i tada je shvatio čiji su. Bila je to masovna grobnica žrtava avionske nesreće! Uh, jezivo, pomisli. Sirota mala, mora da je izgubila nekog u nesreći. Primetio je čistinu u središtu gde će verovatno postaviti veliki nadgrobni kamen sa imenima poginulih. Dečaci u njegovoj sobi su se međusobno plašili kako su sva tela ispreturana toliko da niko nije mogao da bude siguran da su odgovarajuće glave i udovi sahranjeni sa telima. Sav se stresao, osećajući kako mu se ježi koža.

Baš kada se spremao da je pozove i da ide odatle, nazad na put, dalje od te tišine, ponovo je ugledao. Stajala je usred humki od iskopane zemlje -sićušna, daleka mala prilika, sa lutkom u rukama, pogleda uperenog u jedan od grobova. Bilo bi nekako nepažljivo prema mrtvima da viče na groblju, činilo mu se da bi uznemirio njihov počinak, zato je pošao prema njoj pažljivo obilazeći humke.

Bila mu je okrenuta leđima i izgledalo je da nije čula kako joj prilazi. Video je da stoji između dva groba donekle izdvojena od ostalih jedan je bio normalne veličine, a drugi manji, mnogo manji. Kao da je dečji.

Nije se okrenula prema njemu i on se pitao da li sad plače zbog većeg gubitka, a ne samo što je privremeno izgubila majku. Onda ga pogodi nova pomisao; da ovo nije grob njene majke? Da li joj je majka među žrtvama

avionske nesreće? Srce mu zakuca brže zbog saosećanja prema detetu. Razumeo se u samoću.

Polako je pružio ruku da joj dodirne rame, osećajući samilost prvi put u svom kratkom životu. Ali zbog nečega, zastao je na pola puta. Imao je osećaj pod prstima da je dotakao nešto hladno, kao da ih je potopio u ledenu tečnost. Povukao je ruku u šoku, ali na neki čudan način za njom je pošla i hladnoća kao da vuče nevidljivu nit kojom je vezan ceo oreol. Sada ga je taj oreol obuhvatio, prvo mu je dodirnuo lice i potopio ga, pa počeo da se spušta na ramena, stežući ga hladnim stiskom, polako omotavajući njegovo krupno telo.

Neko kretanje na zemlji odvuče mu pažnju sa njene pognute glave. Pogledao je dole mimo nje i osetio kako se led oko njega zatvara kao okovi, parališući ga. Oči mu se raširiše u užasu.

Zemlja kraj detetovih nogu pomerala se kao da se neko ispod probijao nagore. Grumenčići zemlje su se odvajali i klizili niz zemlju što se nadimala. Znao je da će svakog časa nešto da izađe napolje, ali nije mogao da se pomeri. Sa usana mu se ote potmuo, drhtav jecaj kada je video lutkino lice. Jedna polovina je ulubljena i izbrazdana, pocrvenela, kao da je istopila neka strašna toplota. A oči su joj bile žive! Gledale su pravo u njegove, mračne, istražujuće. Usne kao da su se smejale.

Posrnuo je nazad i pao, spašen od povreda svojom debljinom, oslobođen tim pokretom od ledene nepomičnosti koja ga je držala. Zemlja se i dalje podizala i on vide kako se pojavljuje nešto belo, kao crv, da bi mu se pridružilo još jedno i još jedno. Konačno je shvatio da je to što se probijalo iz zemlje bila ruka. Devojčica se pomerila i zaklonila mu pogled, zatim se polako okrenula ka njemu. Kosa joj je visila preko lica. Počela je da podiže glavu, i on je čuo hrapav, režeći smeh od nje - smeh koji nije pripadao detetu. Smeh nekog starca, grub i pokvaren.

Okrenula se prema njemu, ali nije mogao da je pogleda. Nije hteo da joj vidi lice zato što je znao, instinkt mu je govorio da ne bi mogao da podnese taj užas. Otpuzao je unazad, u početku lagano, cvileći i gledajući uporno u kamenito tlo. Što je više izmicao, činilo mu se da prikuplja više snage. Sada je bio na kolenima i dalje povlačeći svoju komičnu figuru nespretne debljine, koja se ipak kretala sve dalje. Bacio je brz pogled unazad i novi strah mu ubrza pokrete. Učinilo mu se da je video nekog iza devojčice, nekog koje izašao iz zemlje kraj njenih nogu.

Vrisnuo je i ustao, ali se zateturao unapred, ponovo zavaran sopstvenom debljinom. Bolno je odrao kolena na oštrom šljunku, ali mu je ta

povreda malo smetala. Dok je klečao hvatajući vazduh, osetio je novo kretanje svuda oko sebe. Zemlja na drugim grobovima se pomerala.

Poskočio je napred, ovaj put uspevši da stane na noge i počeo da trči. Ali, pokreti su mu se činili sporim, kao da gaca kroz vodu, kao da ga nešto zadržava. Borio se protiv toga i samo mu je čisti užas pomagao protiv osećanja bespomoćnosti. Teturao je između grobova prema uskoj grobljanskoj kapiji. Prošao je kapiju i u panici potrčao u pravcu iz kojeg je došao, prema poljima. Osećao se bolje i njegove teške noge sada su tutnjale stazom a zatim travom kada je zašao u polje. Konačno se sručio na zemlju i ležao teško dišući, gutajući vazduh pohlepno. Na trenutak je pomislio da je umakao, a onda je čuo šapat - šapat koji kao da mu je dolazio iz glave. Pogledao je preko ramena i video malenu priliku kako stoji sama na ivici polja. Podigao se nekako na noge i ponovo potrčao, dok se iza njega čuo smeh, kikotav zvuk koji je lako mogao biti odmah'iza njega. Vrisnuo je ponovo, piskavo, kao žena.

Polje se uzdizalo i on se hvatao za busenje trave da olakša uspon. Jednom se okliznuo, ali su mu noge žurno našle oslonac, pre nego što je otklizio potpuno nadole. Sav mokar od znoja, pantalona napred mokrih od nečeg goreg, došao je do vrha uspona i prebacio telo na ravno tlo.

Vukao se četvoronoške preko sjajnih, srebrnih šina, i nešto u njemu mu je govorilo da će, ako dođe na drugu stranu, biti na sigurnom. Ali, kada je stigao do ivice i pogledao dole, mala prilika je bila tamo, uzdignute glave, čekajući ga. Haljina joj više nije bila svetio plava visila je u izgorelim ritama oko nje, a njene bele kratke sokne bile su sada crne i pocepane. Nije imala cipele.

Vrisnuo je izbezumljeno kada je video da ona više nema lice, da je umesto usta, nosa i očiju bila spaljena, otvorena rana.

Spotakao se o sjajnu šinu i nezgrapno pao unazad, udarivši glavom o onu drugu, paralelnu. Na trenutak se sve zacrne. Bio je maglovito svestan vibracija koje su stizale kroz prugu, dok je ležao nesposoban da se makne, a čula su pokušavala da ga opomenu da je sve jača i jača grmljavina u stvari zvuk dolazeće smrti.

Ali, deo njega jeste bio svestan i prihvatao je to skoro zahvalno. Čega lepog je bilo u životu?

Mašinovođa je prekasno spazio telo koje je ležalo na pruzi. Reagovao je munjevito, ali još pre nego što je isključio motor i aktivirao kočnice, voz je prešao preko dečakovog okruglog tela.

Jedanaesta

Bila je to mala kuća sa terasom, po svemu slična drugim kućama u toj dugoj, uskoj ulici. Smeđa farba na vratima je ispucala i ljuštila se, otkrivajući zelenu boju od pre mnogo godina.

Keler je nestrpljivo pritiskao zvono, već treći put, a zatim je počeo da lupka poklopcem otvora za poštu da bi stvorio dodatnu buku. Već je hteo da odustane, misleći da Hobs nije kod kuće, da je kuća prazna, kada je čuo nejasne zvuke iznutra. Zatvorila su se neka vrata, i topot nogu u papučama približio se ulaznim vratima. Prigušen glas je upitao: „Koje?“

„Keler“, odgovorio je prilazeći vratima. Nastala je kratka pauza, a onda je čuo kako se vrata otključavaju

iznutra. Otvorila su se nekoliko santimetara i video je one blede, sive oči kako ga posmatraju kroz otvor. Vrata se tada širom otvoriše i na njima je stajao Hobs, bezizraznog lica.

„Znao sam da ćete doći, pre ili kasnije“, reče. Stao je u stranu i pokazao kopilotu da ude. Zatim je zatvorio vrata i hodnik je ponovo bio u polutami. „Ovuda“, rekao je i otvorio vrata s leva.

Keler ude u sobu i odmah oseti neprijatan, ustajao miris. Podseti ga na vremešnost i samoću. Očito, bila je to soba nenavikla na svetlost. Hobs prođe pored njega i razmaknu teške zavese, ali je čipka iza njih još umekšavala iznenadnu sunčevu svetlost.

Medijum mu reče da sačeka i nestade iza vrata, ali se odmah pojavi sa polupraznom bocom džina i dve čaše.

„Pridružićete mi se?“ upita, točeći obilno u jednu od čaša. Keler kratko odmahnu glavom. „Ne, hvala.“ „Imam viski, ako hoćete.“ Keler ponovo odmahnu. Hobs sleže ramenima i žedno poteže iz svoje čaše. Bilo je očigledno

da mu to nije prva tog dana. „Sedite, molim vas, g. Keler.“

Keler utonu u izlizanu, ali udobnu fotelju koja je zauzimala ugao sobe, a medijum izvuče jednu stolicu ispod okruglog, prekrivenog stola na sredini sobe. Postavio je tako da bude nasuprot Keleru.

„Znači sada mi verujete“, reče on. „Šta se desilo pa ste promenili mišljenje?“

„Nisam baš siguran da sam ga promenio.“ Hobs je ćutao, čekajući da kopilot produži. „To je - to je ovaj grad“, reče Keler nesigurno. „U Itonu počinju da se

dešavaju čudne stvari. Mislim da je to najviše uticalo.“ „Čudne stvari?“ Troje ljudi je izgubilo život danas, a još dvoje je, izgleda,

izbezumljeno od straha.“ Hobs dovrši svoj džin, fiksirajući neprestano Kelera svojim sivim,

prodornim očima. „Da li su ovi... slučajevi... povezani na neki način?“ „Pa, svi su se dogodili u blizini mesta gde je pao avion. Čini mi se da

bi bila prevelika koincidencija da se svi dogode u nekoliko sati, i još svi tako blizu jedan drugom.“

„Kako su umrli to troje?“ „Jedan je doživeo srčani udar dole kraj reke; dvoje je palo kroz

prozor.“ „Ima li tu još nečeg, g. Keler? Nečeg što ima više veze sa vama?“ „Samo osećanje.“ „Da?“ „Nejasno mi je - ne znam tačno staje. Nemir. Možda krivica.“ „Zašto krivica?“ Keler duboko udahnu vazduh i polako ga izdahnu. „Znate da smo

kapelan Rogan i ja imali svađu pre leta; možda se nastavila kada smo uzleteli. Mogla je uticati na neku njegovu ili moju odluku...“

„Shvatam. Sukob je bio zbog njegove žene, je li tako?“ „Jeste.“ Tišina. „I vi ne možete da se setite da li je izbio ponovo u avionu?“ Keler odmahnu glavom. „Vraćaju mi se pojedini delovi, ali kada se

usredsredim na njih i pokušam da se setim svega, jednostavno iščile.“ „Možda vas vaša podsvest štiti od toga za šta optužujete sebe.“ „To mi je jasno. Ali bih radije da saznam sve nego da nastavim

ovako.“ „I mislite da ja mogu da vam pomognem?“ „Rekli ste da ste čuli glasove. Medu njima i glas kapetana Rogana.“ „Znači da mi ipak verujete.“

„Nisam siguran! Toliko toga se dogodilo da više ni u šta nisam siguran! Ako ste zaista čuli Kapetanov glas, možda ćete moći još jednom. Možete da pitate njega.“

Hobs se neveselo nasmeši. „Čudno kako je lakše verovati kada nam je potrebna pomoć. Kao kad ateista na samrti odjednom poveruje u Boga.“

„Nisam rekao da verujem. Vi ste došli kod mene, sećate se?“ „Oprostite g. Keler, ovo nije bilo lepo od mene. Mora da ste u

očajanju kada pribegavate ovom sredstvu. U ovom zanimanju navikli smo da trpimo cinizam, ali se ponekad i mi umorimo; to, međutim, nije izgovor za moje ponašanje.“

„Ne uzimam vam za zlo. I sam sam bio prilično nepažljiv prema vama sinoć.“

„U poslednje vreme ste pod velikim pritiskom. I to više, čini mi se, nego što ste svesni.“

Kelera začudiše ove reči, ali mu Hobsovo držanje ništa više nije otkrivalo.

„Možete li mi pomoći?“ „Nisam siguran. Nisam siguran da to želim.“ Keler ga iznenađeno pogleda. „Ali sinoć...“ „Sinoć sam mislio da pomognem njima. Imao sam vremena za

razmišljanje posle našeg susreta. Možda vam se ne bi dopali odgovori koje bismo dobili.“

„Spreman sam na taj rizik!“ „Tu su i drugi faktori.“ Keler mu je uputio začuđen pogled umesto pitanja. „Rekao sam vam sinoć,“ reče Hobs „da se više ne bavim tim poslom,

da izvesne sile postaju sve moćnije. Pokušaću da vam objasnim šta mi se ponekad događa kada sam u transu. Moje duhovno biće napušta fizičko i govorim sa entitetima sa one strane, koji su na neki način u vezi sa zakazivačem seanse. Tada mogu i druge, često nepozvane duše da govore kroz mene. To je počelo da mi se dešava vrlo često, a povremeno bi duše osim što govore kroz mene, počele da kontrohšu moje telo. Postao sam suviše izložen zlim uticajima. Zato sam se odupro kontaktima sa žrtvama iz aviona.“

„Rekli ste ranije da ste imah čudan osećaj u vezi sa glasovima.“ „Da, nešto opako je preuzimalo dominaciju nad njima. Otuda moje

oklevanje da im se prepustim, da dopustim sebi još jedan trans. Ah, možda neću imati izbora. Moj otpor slabi.“

„Ne razumem.“

Hobsove ruke sada su se već pomalo tresle i on potraži bocu sa džinom. Poseže za njom, ali promeni mišljenje. Pogleda pravo u Kelera.

„Postoje dve vrste medij uma: mentalni i fizički. Fizički medijum proizvodi manifestacije: pokretanje predmeta, ektoplazmatične materijalizacije, zvuke i slično. Ja sam mentalni medijum: čujem i vidim fizički. Ponekad čujem samo glasove a često ih može čuti i klijent; drugi put vidim spirilualne forme. Tada sam podložniji transu. Postajem potčinjen, osećam blokadu gornjeg dela kičme i sve mi je maglovito. Gubim kontrolu nad telom. Ja - pomalo se bojim da mi se to dogodi sa ovim dušama.“ Uzeo je bocu i ovaj put je sebi nalio piće.

„Hoće li vas ikad ostaviti na miru ako mi ne pomognete?“ Kelerovo pitanje na trenutak zaustavi čašu na putu do Hobsovih usana. Posmatrao je Kelera nekoliko trenutaka pre nego što je ispio.

„Verovatno neće. To je druga stvar koje se bojim“, reče konačno. „Onda hajde da pokušamo, uz Božju pomoć.“ „Niste svesni šta tražište od mene.“ „Znam samo da je sve manje vremena! Ne pitajte me kako znam

-nazovite to instinktom, ako hoćete - ali, moram što pre da nađem odgovor!“ Hobsovo telo kao da se izdužilo. Bilo je očito da ga je neodlučnost

napustila. „Dođite, sedite preko puta mene“, reče. Keler brzo izvuče drugu stolicu ispod stola i sede licem prema

medijumu, osećajući kako mu po ćelom telu igraju nervi. „Šta treba da radim?“ upita.

„Vi ništa,“ reče Hobs, ostavljajući bocu i čašu na siranu „samo oslobodite potpuno svest i mislite na ljude iz aviona koje ste poznavali. Mislite na kapetana Rogana.“

U Kelerovoj glavi se odmah začela slika starijeg pilota: Rogan za komandama letelice, lica iskrivljenog od straha - ili besa? Misaona slika je bila jasna ali je bilo nemoguće delinisati raspoloženje.

„Samo se koncentrišite, g. Keler, i budite načas tihi. Možete, ali i ne morate, čuti njegov glas. Reći ću vam kada da postavite pitanja, ali će to morati da ide preko mene. Pokušaću da sve to bude slabijeg intenziteta, da se ne bi probili i drugi. Molim vas da mi pomognete tako što ćete ostati mirni, ma šta se dešavalo.“

Hobs sklopi oči i poče da diše kroz nos. Skoro odmah disanje mu postade dublje. „Jaki su,“ reče uznemireno, „tako su jaki. Čekali su me. Vidim mnogo njih... vuku me dole... tako brzo...“

Kelera je zadivila i pomalo zabrinula brzina događanja. Uvek je zamišljao da je to postepen proces, da medijum namerno pojačava dramatičnost situacije zbog klijenata. Ovo je bilo nekako pogrešno: neugledna kuća u predgrađu, sumorna ali konvencionalna dnevna soba, i taj beznačajni mali čovek. Očekivao je nešto više teatralno. Pa opet je, baš zbog te običnosti, sve bilo uverljivije.

„Koncentrišite se, molim vas, g. Keler! Mislite samo na kapetana Rogana. Oblikujte njegovu sliku u mislima.“ Hobsov glas je zvučao napregnuto i bore napetosti mu se pojaviše na licu. „Tako mnogo, tako mnogo...“ Ruke koje je držao u krilu odjednom se pojaviše na stolu, prstiju ispruženih i drhtavih, znak duševne patnje kroz koju je prolazio. „Rogan... samo Rogan...“ izgovarao je reči kao da nameće svoju volju drugima.

Iznenada, telo mu se opusti i malo se nagnu napred. „Imam... ga... g. Keler... Imam...“ Telo mu se ponovo ukoči i napetost mu se vrati na lice. „Ne... Rogan... tražim... samo Rogana...“

Keler je nervozno zurio u uznemirenog medijuma. Čovek je prolazio kroz psihičke muke. Setio se da treba da usmeri pažnju na preminulog pilota i napreže se da zadrži njegovu shku u mislima.

Hobsovo disanje postade još dublje i brže. Telo mu se izvi unazad i on podiže lice ka tavanici. Iznenada, glava mu se trgnu napred, brada mu je bila skoro na grudima. Telo mu se otrombolji u stohci.

Oči mu se polako otvoriše i zagleda se u tavanicu. Keler oseti hladnoću na potiljku, kao da su mu ledeni prsti dotakli

kičmu. To što je sedelo tamo više nije bio Hobs. Ličnost mu se potpuno promenila. Bilo je to nešto grozno. Nešto odvratno.

A sama soba je izgledala mračnija - senke su prišle bliže - i bilo je tako hladno.

„KeL.er...“ glas je bio dubok, hrapav, prigušen do šapata. Zurio je u užasu u to stvorenje koje je bilo Hobs, pa opet nije. Oči se zapiljiše u njegove i vlažne usne otkriše zube. „Ubij... ga... Keler... on je... to... uradio!“

Kopilot nije mogao da progovori. Usta su mu bila suva, a grlo skoro bolno stegnuto. Koga da ubije?

Iz Hobsovih usta poteče pljuvačka i pojuri niz bradu. „Ubij Kelera... Ti... Dejv... Dejv... Ne...“ Glas se promenio! Prekinuo se u pola rečenice i postao glas neke druge osobe. Hobsove oči ponovo se sklopiše, ali mu je agonija ostala na licu. „Dejv... nesreća je... bila...“ Keler je znao taj glas. Rogan. Nagao se preko stola, srce mu je divlje tuklo. „Ne optužuj... beži...!“ Glas se opet promeni, postade urhk. „Ostavi tu pizdu nama!“

Hobsove oči se otvoriše i zlobno se zagledaše u Kelera. Reči su sad izgovarane oštro i žestoko, ne više sa pauzama.

„Keleru! Keleru, Keleru! Naš si, gade, naš!“ Bilo je potmulo, skoro prošaptano, ispunjeno zlom. „Pobio nas je, Keler nas je ubio, sada ćeš ti njega!“

Kopilot je bio bez daha. Kao da su mu ledene ruke stezale vrat, polako. Vazduh je bio nekako ustajao, zatim se ispuni smradom izmeta. Povukao je te nevidljive ruke i bi mu na neki neobjašnjiv način lakše.

„Ko koga da ubije?“ uspeo je da prodahće. „Ko to govori?“ Stvor preko puta njega se nasmeja. Promukao, pokvaren smeh. Kezio

se zlokobno na Kelera. „On. Mora da umre! Misliš da si se ti izvuk'o, kopile? Misliš da si ti sad slobodan? Pogađaj ponovo! Idi kod njega, i ti si naš! Da pobegneš od smrti? Nema bežanja za njega! Nema za tebe!“

Keler se zagrcnu od smrada. Nevidljive ruke sada su mu držale podlaktice prikovane za sto.

„Dejv!“ Glas je opet bio Roganov. Stisak na zglobovima popusti i on otrže ruke sa stola.

„Pomozi... nam... Dejv... pomozi... nam!“ „Kopile ne može da pomogne!“ Drugi glas. „Ali još može da ubije!“

Smeh. „Hoćeš, zar ne, Keleru?“ Ton je sada bio piskav, veseo. Lažno veseo. „Odgovori, pičko! Ima da odgovaraš! Nema mira za tebe, Keleru, nikad. Umri sa nama. Zašto ne? Zašto ne? Ne damo ti da živiš!“

Glasovi iznenada više nisu dolazili od medijuma; dopirali su iz raznih uglova sobe, dok je Hobs samo sedeo cereći se. Šaputanje, samo šaputanje, molećivo. Prestrašeno. Hobs se glasno nasmeja.

„Slušaj ih, Keleru. Ja zapovedam. Kod mene je moć.“ Stvorenje je silovito blj uvalo reči.

„Ko je to? Gde je Rogan?“ Keler se povio preko stola, bes mu se mešao sa strahom.

„Rogan je sa nama, Keleru. A i ti bi trebalo da budeš. Dođi kod nas, Keleru!“

„Koje to?“ upita kopilog još jednom, odlučnim glasom. „Onaj za koga kažu da je mrzeo. Zar ne znaš?“ Hobs se smejuljio. „Ko?“ ponovi Keler. „Keleru, on me ubio.“ Kopilot na to oštro okrenu glavu. Glas je

dolazio iza njega. „Bilo je u tašni. Sećaš se... On... je... ostavio...“ Glas poče da se gubi. „To...“

„Nađi ga, Dejv!“ „Nađi ga!“

„Moraš.“ „Pomozi nam!“ Šapat je dolazio iz zidova, haotičan, pomešan, očajan. Za sve to

vreme stvor u Hobsu se smejao. „Vidiš, Keleru, žele da budu oslobođeni. Vidiš kako se boje? Boje se

mene. Ti me znaš, zar ne? Zar ne?“ Ruka se odjednom ispruži i dograbi bocu sa džinom za dno. Podigao

je, a zatim je sa treskom spustio, lomeći grlić o ivicu stola. Keler je posmatrao u užasnutoj fascinaciji kako Hobs polako podiže razbijenu bocu ka ustima i povika: „Ne!“, ali medijum zari nazubljeno staklo u sopslvena usta i poče da pije. Krv pomešana sa džinom poteče niz bradu.

Tada se, uz vrisak, Hobs nade na nogama, pocepanih, krvavih usta, razrogačenih, zastrašujućih očiju. Dok su mu se ramena žestoko podizala, zurio je divlje u Kelera, a krkljavi, režeći zvuči dopirali su mu iz grla. Reči su mu bile nerazumljive, ali su, kada je obišao sto, prema pilotu, držeći oštro staklo pred sobom kao oružje, njegove namere postale jasne.

Kcicr je za trenutak sedeo prikovan za mesto, pustinjski miš koji čeka u paralitičnom strahu da zmija napadne; ali, onda se munjevito pokrenu. Dok je odskakao uvis i dalje od prilazeće figure, povukao je sto za sobom i divlje ga bacio prema medij um u. Hobs se sudari sa stolom ali ga odmah zatim odgurnu sa treskom u stranu, uz izbezumljen, životinjski urlik iz unakaženih usta. Baci se napred.

Keler je podigao stolicu i držao je između sebe i njega, kao štit. Stolica mu izlete iz ruku, otrgnuta snagom koja nije bila ljudska. Prelete sobu da se razbije o zid. Šapat se činio glasniji, ispunjavao mu je glavu, zbunjujući ga, zabranjujući mu da se pomeri sa mesta. Zateturao se i pao, ozledujući kolena, ali je uspeo da donekle ublaži pad rukama. Pokuša da se odvuče dalje od bića koje više nije bilo Hobs, ali je ono sad bilo iznad njega. Oseti kako mu grabi kosu! Povuče mu glavu unazad, primoravajući ga da pogleda u izvrnutu masku zla. Vrat mu je bio izbačen napred, izložen. Boca je sad lebdela nad njim, okrenuta na dole kao neki groteskni bodež, a tečnost iz nje mu se slivala na lice. Glasovi u glavi su se smejali.

Vrisnuo je kada je slomljeno staklo počelo da se spušta, ali nije uspelo da stigne do njegovog vrata. Zaustavilo se usred putanje i ostalo lako. Prsti koji su ga stezali, tresli su se, pobeleli od napora. Tada staklo, prsnu, komadići poleteće u Kelerovo nezaštićeno lice, a Hobsova ruka postade crvena, iskasapljena, stisnuta pesnica. Čuo se vrisak bola, a njemu glava polete napred jer je nestalo stiska.

Hobs pade na kolena kraj njega. Mali čovek je pridržavao povređenu ruku kod zgloba, suze bola tekle su mu niz lice mešajući se sa krvlju oko usta.

Keler je ležao na boku. Od šoka nije mogao da se pomeri. „Keleru!“ Reči su bile teško razumljive, ali je glas pripadao Hobsu.

„Šta se desilo sa mnom? Moje lice! Moja ruka!“ Kopilot shvati da ono što je opselo medijuma više nije tu - već negde

u paklu iz kojeg je izašlo. Glasovi su nestajali, tonuli su ojađeno u ništavilo. I upravo kada su njegova čula počela da otkazuju, kada mu je fino svilenkasto tkanje premrežilo pogled, čuo se još jedan glas. Dok je propadao dublje u tkanje preobraženo u crne oblake koji su, ujedinjeni, gutali svetlost, prepoznao je glas.

Bio je Ketin.

Dvanaesta

Tjuson se povi da pobliže pogleda tanku pukotinu u zemlji. Pošao je prstima po zaleđenoj brazdi dok nije došao do mesta gde je zasečena zemlja postajala mali rov i dok mu prsti nisu konačno nestali pod zemljom. Takvih tragova je bilo svuda u polju, neki su bili duboki kao uzorani plugom, drugi mali kao ovaj i naizgled beznačajni. Ali, često je i najmanji zarez krio na svom kraju važan odgovor: delove olupine široko i silovito razbacane prilikom udara aviona u zemlju.

Gurnuo je prst u rupu veličine naprstka i osetio nešto čvrsto ukopano unutra. Raskopavši zaleđeno tlo, raščistio je prostor oko predmeta i oteo mu se razočaran uzdah kada je našao ono što je napravilo brazdu. Nadao se da će naći neki mehanički deo - nešto što bi moglo da bude deo eksplozivne naprave. Umesto toga našao je prsten, njegov grozd dijamanata bio je umrljan blatom. Ubacio ga je u smeđu kesu gde je zazvečao sa nekoliko drugih malih ali vrednih predmeta koje je našao tog jutra; izgubljeno vlasništvo mrtvih. Čak i posle toliko vremena, inspektori su pronalazili takve drangulije, i Tjuson je znao da mnoge dragocenosti koje su propale u nesreći i leže rasute unaokolo, nikad neće biti nađene.

Sve što je pronađeno bilo je vraćeno Konzulu i upoređeno sa listom dragocenosti sastavljenom što je moguće tačnije na zahtev rodbine ili partnera ljudi poginulih u nesreći.

Tjuson naglo podiže glavu kada je čuo da ga dozivaju preko polja. Jedan od njegovih kolega žurio je prema njemu mašući mu rukom da dođe. Ustao je i pošao preko smrznutog busenja, tragajući i dalje za bilo kakvim metalnim odbleskom, bilo kakvim neotkrivenim tragom koji bi potvrdio njegove sumnje.

„Šta je bilo?“ doviknuo je, kada se malo primakao kolegi u kaputu od grubog sukna.

„Šta je bilo? Nisi video današnji „Ekspres?“ glasio je zadihan odgovor. „Slejter me baš poslao po tebe iz hotela. Hoće da te vidi.“

„Hriste! Zašto mu sad nisam po volji?“

„To ćeš uskoro i sam da vidiš, ortak. Da sam na tvom mestu odma' bi' se stvorio tamo.“

„Dobro, šta to ima u novinama?“ upita Tjuson. Sumnja mu je uporno mahala crvenom zastavicom negde u dnu svesti.

„On će ti reći,“ reče mu drugi inspektor, „ako već sam ne znaš.“ Uputio je Tjusonu značajan pogled.

Tjuson, uznemiren, požuri niz polje prema starom mostu koji je spajao Iton sa Vindzorom. Prošlog dana je baš ručao sa jednim starim poznanikom, kada ih je prekinuo onaj strašan tresak stakla, a zatim krici. Kada je požurio napolje i video Dejva Kelera kako čuči nad telima žene i golog muškarca, odmah je zaboravio svog druga na ručku. Pomisao koja ga je upravo mučila imala je veze sa tim da je njegov stari pajlos bio slobodni novinar i da su raspravljali o uzroku avionske nesreće! Tjuson je bio veoma svestan svog preteranog entuzijazma kada se radilo o nekoj njegovoj teoriji, te bi previše govorio. Diskrecija, na žalost nikad nije bila deo njegove naravi.

Kada je ušao u hotelsku sobu i video Slejterov izraz lica, znao je da njegova strahovanja imaju dobru osnovu.

„Hoću da znam šta ovo znači“, zahtevao je Ijutito glavni inspektor, bacivši preko stola novine Tjusonu.

Tjuson proguta knedlu i podiže novine drhtavim prstima. Stomak mu se zaveza u tvrd, gotovo bolan čvor, kada je video naslov odštampan krupnim slovima „Tvrdi se da je bomba uzrok nesreće u Itonu.“ Nije mu bilo bolje ni kad je shvatio sve implikacije naslova: bila je to njegova teorija, nikog drugog. Priča je - a to je potvrđeno i u prvim redovima uvodnika - mogla da potekne samo od nekog iz istražnog tima! Mada izvor informacija nije naveden, svima u odseku će biti jasno ko je krivac. Jedva da je obratio pažnju na manju dodatnu vest o misterizonom, fatalnom skoku kroz prozor bračnog para iz Itona. Njegov drugar slobodnjak imao je finansijski plodan dan.

„I?“ Zahtev da odgovori bio je leden i osoran. „Ja... Ovaj...“ Tjuson otkri da ne srne da odvrati pogled sa naslova. „Informacija je procurila od vas, zar ne?“ Ošamućeno je potvrdio kada je pročitao da je priča pripisana

„jednom starom prijatelju“. Više nije bilo sumnje. „Nisam mu rekao sve ovo“, odvrati neubedljivo pregledajući tekst

dok je govorio. „Veći deo su čiste pretpostavke reportera.“ „Stvarno? Otkad su novinama potrebni dokazi da bi nešto objavile?“

Slejter se nalakti punom težinom na sto. „Već sam vas opomenuo, Tjusone,

zbog tog vašeg brbljanja tamo gde ne treba i kad ne treba. Ima da vidimo svog boga od Ministarstva i od kompanije zbog ovoga! Znam da ste do sada često bili u pravu sa vašim nedopečenim teorijama, ali se bar niste istrčavali pred novinarima pre nego što bi se potvrdile! Ovo se ne može tolerisati.“

„Ali, rekao sam mu da je to samo ideja - da ne postoji nikakav dokaz!“

Slejter je sad bio na nogama, odupirući se o sto pobelelim pesnicama. „Niste imali pravo da mu bilo šta kažete!“ grmeo je. „Ova organizacija nas je obavezala na tajnost. Vi to dobro znate! I otkud vam, dodavola, ideja da ste baš vi u pravu?“

„Sve što smo dosad doznali ide u korist moje teorije da se radi o eksploziji! Samo je pitanje vremena kada će se pronaći dokaz!“

„A nije vam nikad palo na pamet da i ja možda imam neku ideju?“ Slejter ga je besno gledao sa druge strane stola. „Ideju koja je mnogo realnija od vaših izvikanih zaključaka!“

Tjuson je samo mogao da zuri zaprepašćeno u svog pretpostavljenog. „To mi nikad niste pomenuli“, reče.

„Neki od nas prvo sakupe činjenice pa onda traže dokaze i razjasne svoje sumnje, pa tek onda objave svetu!“ Slejter se vidljivo naprezao da se smiri, zatim naglo sede, pokazujući i Tjusonu da učini isto.

Kada se inspektor smestio u stolicu preko puta njega, Slejter progovori tihim i čvrstim glasom trudeći se da suzbije svoj bes:

„Slažem se donekle sa vašom pretpostavkom o bombi u avionu jer mnoge okolnosti ukazuju na to. Ali, te iste okolnosti mogu biti indikativne i za nešto drugo.“

Tjuson je slušao sa uvredenom pažnjom. „U martu 1974.,“ nastavio je viši službenik, „DC-10 turske

vazduhoplovne kompanije srušio se blizu Pariza. Dokazi o uzroku pada koje je sakupila američka federalna vazduhoplovna administracija veoma su slični onome što smo mi dosad otkrili. Sećam se da se i tada neko vreme sumnjalo da je podmetnuta bomba, ali je na kraju utvrđeno da se u stvari zbog greške u izradi, radilo o zadnjim vratima kargo prostora koja su otpala u toku leta i prouzrokovala eksplozivnu dekompresiju. Pod u putničkoj kabini je propao i putnici su isisani napolje zajedno sa sedištima za koja su bili vezani. Kontrolni kablovi u podu koji su vodili iz kokpita u rep aviona bih su presečeni, i to je bio uzrok nekontrolisanog poniranja aviona.“ Strpljivo je podigao ruku da umiri proteste na koje se spremao njegov mladi kolega. „Razmislite o tome, Tjusone. Plave i žute tragove duž krila načinila su vrata letelice na kojima je bio deo zaštitnog znaka kompanije, a iznenadni

prekid veze - zbog presečenih kontrolnih kablova - verovatno je doveo do kvara ostalih električnih spojeva. Sve to navodi na eksploziju, slažem se - ali na eksploziju zbog pada pritiska a ne veslački izazvanu eksploziju!“

Tjuson je opet bio miran, u glavi mu je jedna misao smenjivala drugu. Bilo je moguće! Čak je izgledalo verovatnije. Ali instinkt mu je govorio drugačije.

„To ne znači da odbacujem vašu teoriju, Tjusone,“ nastavio je Slejter ozbiljno, „a ionako ćemo uskoro znati odgovor. Ali jedna važna činjenica govori protiv vas i to ova: Praktično je nemoguće postaviti bombu u avion pored svih kontrolnih naprava koje avio prevoznici danas upotrebljavaju! Svakoj, iole većoj kompaniji su dojadile otmice i pretnje sabotažama dok se sedamdeset pete nisu konačno udružili i uveli visoko razvijenu tehnologiju koja je ukinula ove rizike. I vi imate petlju da izjavite da su njihovi napori bili uzaludni!“ Ton mu se povišavao kako je u njemu rastao bes. „Trebalo bi da budemo ozbiljna organizacija, koja ne može da trpi kriticizam kojem će biti izložena zbog vašeg nepromišljenog izliva egoizma!“

Gledao je uporno u Tjusonovo pocrvenelo lice. „Od danas ste suspendovani sa dužnosti dok traje ova istraga. Možda ćete nam uskoro biti potrebni za jedan novi slučaj. Ako bude tako, obavestiću vas.“

Sada je bio red na Tjusona da bude besan. Skočio je na noge i nagnuo se ratoborno preko stola. „Još niste dokazali da nisam u pravu!“

„A vi niste dokazali da jeste!“ uzvrati Slejter, zureći besno u gnevne oči mlađeg čoveka. „Uostalom i ne radi se o tome. Nije važno ko je u pravu a ko nije. Govorim o vašoj indiskretnosti i vašoj odgovornosti prema ICAN-u! Zato sad možete da pokupite svoje stvari i odete, dok vas opet ne pozovemo.“

Kada se Tjuson okrenuo i pojurio prema susednoj sobi gde je imao neke svoje stvari, Slejter dovrši vičući: „Ako želite da date ostavku, samo napred, vaša stvar!“

Tjuson tresnu vratima za sobom i nasloni se leđima na njih, da se povrati, par časaka. „Kopile!“ reče glasno. Besno je skinuo naočari i počeo da ih briše krajem kravate. Odmarširao je do centra sobe i šutnuo nogu čajnog stočića. „Dokazaću da sam u pravu“, reče sebi. „Pokazaću onom tupavom matorom drkadžiji! Lepo će da izgleda kada se utvrdi prava istina, a on suspendovao čoveka čije su se sumnje pokazale ispravnim. Ima da plati za sve, prokleta stara budala!“

Potrpao je onih nekoliko stvari u izlizanu torbu i izašao iz sobe na vrata koja su direktno vodila u hodnik. U prizemljuje uleteo u hotelski bar, tresnuo torbu o dno šanka i naručio dupli viski.

Viski mu opeče grlo i on posegnu za sodom ošinuvši pogledom barmena zbog loše skrivenog smeška. Privukavši bliže visoku stolicu, nalakti se agresivno na šank, čikajući barmena da mu se ponovo nasmeje. Barmen u belom sakou podiže jednu opranu čašu i poče marljivo da je trlja krpom. Okrenuo je leda Tjusonu. Ovaj postepeno poče lakše da pije svoj viski, dišući i dalje kratko i oštro, ali sve mirnije pod blagotvornim dejstvom alkohola. Misli su mu i dalje bile nesređene, zbog pogrešno usmerene ljutnje, ali se i tu stanje smirivalo i počinjao je da misli konstruktivnije.

Kad bi samo mogao da otkrije kako je bomba mogla da bude podmetnuta. Bio je to ključni faktor u njegovoj teoriji: činjenica da je to u poslednje vreme zaista bilo teško izvesti. Zemaljsko osoblje? Ne, posle radova na održavanju i pranju obavezno je išla provera. Prlljag? Nemoguće: sav prtljag prolazi kroz skenere. Sama posada? Tu je već postojala mogućnost. Ali zašto bi neko iz posade uneo bombu u avion da i sam bude raznesen? Zdravstveni pregledi su bili suviše oprezni da bi se dopustilo nekoj lujki da i dalje leti, a osim toga, i posada je povremeno prolazila kroz pregled prtljaga.

Kako je onda kog vraga -? Iznenada je znao! Bila je to samo klica buduće ideje, ali se brzo razvijala u njegovoj

glavi u kompletnu sliku. Da, bilo je moguće. Moglo je biti izvedeno na taj način! Ustao je uzbuđen. Da ode gore i kaže Slejteru? Ma, ko ga jebe! Prvo će sve da dokaže - to je jedini način. Možda se i varao, ali nekako... se... sve... lepo... uklapalo. Primirio se zamišljeno, proveravajući sve mogućnosti u sebi. Postojao je čovek koji bi mu možda mogao reći nešto više.

Sa zadovoljnim osmehom na licu, izmarširao je iz bara pa kroz pokretna vrata izašao iz hotela, zaboravivši torbu na podu pored šanka.

Trinaesta

Ljudi u gradu postajali su nervozni. Okupljali su se u grupice, njihova uznemirenost je rasla posle svakog poluglasnog razgovora. Samo bi im se u krčmama glasovi podizali iznad tona normalnog razgovora kada bi par pića smirilo njihov sve veći strah. Žene su se sretale po prodavnicama u ulici Haj, inficirajući jedna drugu sopstvenim bojaznima; u biroima i radionicama, muškarci su raspravljali o tajanstvenim događajima često podrugljivi kada bi se natuknulo da je neko zlo na poslu u gradu, ali svi redom zapanjeni razvojem situacije. Prethodnog dana je dečka iz Koledža pregazio voz, odsekavši mu glavu i noge. Istog dana je dvoje palo kroz prozor u ulici Haj. Muškarčevo golo telo bilo je čudno ispijeno, kao da je dugo bio bolestan.

Taj par, muž i žena, bio je veoma povučen, ali se znalo da je žena živela od rođenja u Itonu i mnogo godina vodila antikvarnicu. Uvek su ostavljali utisak prijatnog, iako konzervativnog para, koji je živeo miran i uredan život. Da baš oni završe na tako bizaran način bilo je u najmanju ruku zabrinjavajuće.

Pa onda prečasni Bidlstoun, koga su našli bez svesti na podu njegove crkve i otada ga čuvali pod sedativima. Zatim ona devojka u kolima, sa druge stane polja, do ovog časa nesposobna da objasni šta joj se dogodilo. Pronašli su njenog mladića i policija ga je ispitala. Njegova priča bila je da se pojavilo to lice na prozoru njihovog automobila i da su se kola potpuno podigla sa zemlje. On je pobegao, izbezumljen, ali devojka nije pošla za njim. Policija ga je naravno zadržala zbog daljeg saslušanja. Sledećeg jutra je iz reke izvađen leš muškarca. Rečeno je da se radi o srčanom udaru, ali se šuškalo, zbog ukočenog užasnutog izraza na njegovom licu da je uzrok srčanog udara bio strah. Bukvalno je umro od straha.

Pozornik Vikam je bio svestan rastućeg nemira, a i sam se slično osećao. Taj osećaj ga je pratio već nekoliko dana: napetost koja se brzo bližila samom vrhuncu. U vazduhu je lebdela neka bremenita tišina koja će se uskoro prekinuti, i on je znao da će posledice biti strašne kada se to dogodi. Čuvanje polja je za njega predstavljalo neprijatnu dužnost: osećao je

njegovu pritajenu sumornost i neopisivu hladnoću - ne atmosfersku studen zime, već dublju, preteču hladnoću koja mu je mučila maštu. Dok je posmatrao izuvijane, iskidane ostatke srebrne školjke koji su postali vatrena grobnica, skoro da je mogao da čuje prodorne krike panike, užasa neizbežne smrti. U mislima je video „stotine prestrašenih lica; čuo je njihov plač, molitve, vapaje, jecaje. Čuo je kako umiru. Osećao njihov bol. Očajavao sa njima.

Čak su i životinje izbegavale polje. Psi su se držali ivice, ukočeni od straha, očiju raširenih i patetičnih, nakostrešenog krzna i izduženih vratova. Jahači koji su koristili staze kroz polja morali su da se bore da sačuvaju kontrolu jer su konji pokušavali da se otrgnu i pobegnu.

Polje je postalo hram smrti i pozornik Vikam je osećao - znao - da smrt još nije napustila svoje svetilište.

Starac je sada retko izlazio iz kuće. Od one noći kada se dogodila nesreća, kada je bio svedok užasnih prizora, jedan deo njega se povukao, umor je pritiskao njegovo ostarelo telo. Doktor mu je rekao da je to zbog šoka i naprezanja kojem se izložio u onoj strašnoj trci prema polju gde se Džambo srušio. Taj napor ga je iscrpeo, a klanica kojoj je prisustvovao potresla ga je i opustošila mu dušu. Vremenom će proći uzrujanost i vratiće mu se energija, ali je osećao da će mu biti potrebno mnogo jake volje da se uzdigne iz melanholije.

Začudo, slabo se sećao one noći. Pamtio je da je sedeo na mostu i posmatrao nebo, zatim zvuk aviona, glasan i dubok, kratak bljesak koji je procepio avion. Posle toga dolazile su samo zamućene slike vatre, tela i rasutih komada iskidanog metala. Još od tada mu se ponavljala ista noćna mora, crno obličje koje mu se približava iz plamena, sve veće i već dok se ne zaustavi pred njim. Pruža ruku prema njemu i on vidi spaljeno meso i pocrnele prste skeleta. Tada je u snu, pogledao u lice mračne prilike i ugledao krupne, ukočene oči uglavljene u plastičnu glavu lutke. Ružičasto obojene usne širile su se u okrutan, podrugljiv smeh. Budio bi se naglo, sav u znoju, a grozne, mrtve oči još uvek bi mu se prividale u senkama spavaće sobe.

A ponekad, tek što bi se probudio, činilo mu se da čuje šaputanje. Poslednjih dana je napuštao svoju kućicu na Eton Skveru samo

dva-tri puta nedeljno i to samo danju kada je trebalo da kupi hranu. Ulice su ga činile nervoznim. Činilo mu se da tamo nešto čeka na njega; pomisao na izlazak po mraku ispunjavala ga je jezom, ma koliko da mu je nedostajalo da skokne do starog mosta. Rekli su mu da se onesvestio na mestu nesreće i da ga je našao kopilot 747, jedini preživeli iz aviona, i preneo ga dalje od

plamenih ostataka. Kasnije nije imao priliku da ga sretne i zahvali mu se, ali je iz nekog neobjašnjivog razloga, osećao veliku simpatiju prema svom nepoznatom spasiocu. Nije li to, u stvari bila nesreća preživeti, kada je preko tri stotine drugih poginulo? Da li se sa tim znanjem moglo živeti?

Starac tužno uzdahnu na svoje pitanje bez odgovora. Samo je kopilot mogao da zna. Nagnuo se i prodžarao vatru žaračem, zatim se zavalio u svoju fotelju sa drvenim naslonima za ruke, polusklopljenih očiju, ruku nervozno sklopljenih u krilu. Dan još nije odmakao a njemu je srce već brže udaralo u očekivanju noći.

Dečaci u Koledžu bili su ushićeno preplašeni i činili su sve da povećaju strah izmišljajući još jezivije priče. Uživali su u avionskoj nesreći kao u najspektakularnijem događaju u istoriji Itona, one mlade uopšte nije dirnuo tragičan gubitak tolikih života, bili su suviše uzbuđeni publicitetom koji je grad dobio, kao posledicu. U noći udesa dečaci su navrli iz svojih odvojenih paviljona, obučeni u kombinaciju noćnih košulja i crnih frakova, a kućni dežurni ništa nisu mogli da učine i spreče njihovu požudnu navalu na mesto nesreće. Blenuli su otvorenih usta u zapaljenu olupinu, plamen je bojio crveno njihova dečja lica u šoku, oči su im bile razrogačene i sjajne od uzbuđenja. Bio je potreban sav upravnikov bes, i nešto sile od kućnih dežurnih da se vrate na spavanje u paviljone odakle su, oni koji su mogli, posmatrali spektakl, dok su drugi, očarani dramom, pričali neprekidno dok se zora nije zasivela na nebu.

Upravnik se vratio na mesto pada zajedno sa nekim kućnim dežurnima i starijim učenicima da ponudi pomoć, ali ih je policija učtivo i bespogovorno zamolila da se vrate u Koledž da bi službe za hitnu pomoć i spašavanje mogle da obave neizbežnu dužnost sakupljanja tela poginulih i pronalaženja udova koji su nedostajali, bez više ometanja nego što je neophodno.

Za učenike je sledećih nekoliko dana bilo ispunjeno uzbuđenjima i nagađanjima kako se 747 srušio (osim za one koje su protiv njihove volje roditelji odvukli kući, jer su nesreću smatrali za neukus i nisu hteli da im potomstvo bude svedok publicitetskog cirkusa koji će neizbežno uslediti). Za nekoliko nedelja nesreća je izgubila sjaj novosti na Koledžu i zamenila je čudna potištenost, neraspoloženje koje je brinulo Entonija Grigs-Mida, upravnika, više od dečačke morbidne fascinacije koju su prethodno pokazivali.

Mnogi - i ne samo oni mladi - imali su noćne more, sasvim razumljivo posle tako potresnog događaja, ali je upravnik primetio da čak i njegovi službenici pokazuju znake nervoze i agresivnosti.

I povrh svega smrt onog dečaka Tačera. Nije bio omiljen medu dečacima i upravnik je znao da su ga nemilosrdno kinjili zbog debljine. Ali to je bila njegova stvar, da se bori za sebe, da pokaže da može da bude čovek. Sa okrutnošću života jednom se mora suočiti i nadvladati je, i niko nije premlad da okusi tu gorčinu. Zastoje dečak završio na železničkim šinama? Trebalo je da bude na igralištu sa ostalim dečacima, a ne da luta sam poljima.

Njegov kućni dežurni moraće da bude kažnjen - njegova obaveza je bila da brine i za Tačera. Grigs-Mid pokuša da izbaci iz glave uznemiravajuću misao, misao koja je neugodno protresla temelje njegove „neka-sami-sebi-pomognu“ filozofije. Da li je život nesrećnog deteta doveden do takve bede da se odlučio na samoubistvo?

Potresla ga je ta pomisao i upitao se jesu li njegovi principi postali tako kruti. Koliko je on sam odgovoran za dečakovu smrt? Sutra će se u kapeli obratiti školi na temu okrutnosti medu ljudima, o tome da je ljubav prema bližnjem važnija i od samog života. Pride prozoru i pogleda napolje, pokušavajući da se oslobodi čudnog osećaja koji mu je u talasima strujao čitavim telom. Osećao je da se približava - šta? Propast? Ne, to je besmisleno.

Ali nešto je bilo u vazduhu. §

Ernest Godvin je strpljivo čekao da se pojavi crno-bela slika, povremeno potapajući prst u razvijač da potopi bromidni papir ispod površine. Polako počeše da se pojavljuju prvi oblici, zatim se proces ubrza i slika požuri sa rađanjem, dovršavajući se kao da cvela, nesposobna da se zaustavi, željna da nestane u crnom. Izvukao je hitro fotografiju iz razvijača, držeći je za jednu sjajnu ivicu, sačekao da se tečnost ocedi u posudu, zatim zaroni papir u fiksir, zaustavljajući proces razvijanja. Pregledao je gotovu sliku neko vreme dok je ležala na dnu bele metalne posude ispod površine tečnosti pravougaonog oblika, i po stoti put zatresao glavom pred tragedijom koja je na njoj ovekovečena.

Fotografija je pokazivala zapaljeni 747, plamen je ocrtavao siluete vatrogasaca koji su očajnički ratovali da ukrote pakao svojim nemoćnim šmrkovima, ojađeni spoznajom da je izgubljena svaka nada da se spasu životi. Ernest još jednom oseti kako ga obuzima krivica. On i njegov ortak Martin ovom fotografijom su napravili velike pare, i mnogim drugim koje su snimili one strašne noći. Čak i sada, nedeljama posle događaja dobijali su ponude od magazina sa svih strana sveta koji su hteli da otkupe njihove slike i do današnjeg dana je svetska štampa objavila svaku fotku koju su okinuli.

Pomisao da pravi pare od katastrofe, u početku ga je malo brinula, ali ga je Martin ubedio da je njihova dužnost kao slikovnih beležnika života (i smrti) da prenesu dalje svoje slike, pa ako im to donese i nešto novca, zar to nije deo posla? Martin je uvek bio praktičan partner u firmi „Gudvin i Semjuels fotografi za sve prilike“, i uglavnom zbog njegove sposobnosti, njihov posao u Itonu je preživeo mnoge teške godine. Nove bebe, venčanja, veridbe, društveni događaji svih vrsta, školske sportske ekipe, industrijska gradilišta - bili su deo svega toga, održavajući uvek isti, ali zdrav prihod već sedamnaest godina.

A onda ih je ova nesreća izbacila u novu, jaču ligu. Obojica su radili do kasno u noć u maloj mračnoj komori, satirući se da ostanu u okviru rokova za reklamne snimke novog industrijskog postrojenja koje tek što je izniklo u predgrađu Slouha, kada ih je grozna rika Džambo Džeta tik iznad ulice Haj gotovo ogluvela. Kada je u narednom trenutku eksplozija zatresla zgradu, odmah su shvatili šta je u pitanju, i Martin je izleteo iz mračne komore, ne mareći što će svetlost koja je preplavila unutrašnjost upropastiti film, doviknuvši mu da ponese što je moguće više rolni neispucanog filma, i još par aparata.

Snimili su ostatke iz svih mogućih uglova, zabeleživši najdramatičnije momente razaranja još pre nego što su stigle spasilačke ekipe. Bili su suviše ošamućeni da bi osetili mučninu zbog uništenja ljudskih života kome su bili svedoci, i nastavili su da fotografišu automatski celu noć. Povremeno bi se jedan od njih vraćao u studio da uzme još filma. Ta noć je svakako promenila njihove živote, jer su ovekovečili prizore koje je malo koji fotograf snimio pre toga: dramatične trenutke odmah posle katastrofe.

Ali iako je Martin sledećih nedelja bio ushićen, pogađao se za najpovoljniju cenu sa medijima, pravio neukusne izložbe njihovih najboljih snimaka u oba izloga studija, Ernest se osećao vrlo nelagodno. Počeo je da se plaši rada nasamo u mračnoj komori, bilo danju ili noću, jer su tama i tišina davali živu dimenziju morbidnim fotografijama koje je razvijao. U poslednjih nekoliko nedelja taj nemir u njemu je rastao dovodeći ga na samu ivicu sloma, na kojoj se jedva održavao. Činilo mu se da ga neko sve vreme posmatra. Dok je radio sam u mračnoj komori, u avetinjskoj crvenoj svetlosti, više puta se naglo okretao zbog osećaja nečijeg prisustva iza sebe. Naravno, tamo ne bi bilo nikog i on bi se narugao svojoj bogatoj mašti. Međutim, u poslednje vreme, osećaj je postao prejak da bi se ignorisao.

Kada je to pomenuo Martinu, ortak mu se nasmejao i rekao da to nije ništa čudno kada čovek radi sam u mraku, okružen prizorima smrti, ali da ne brine, jer će uskoro prodati sve što su snimili i konačno će moći da se opuste

i uživaju u finansijskim efektima. Ernest nije bio siguran da će još dugo moći da izdrži. Na njemu je bilo da izrađuje fotografije dok se Martin brinuo za pitanje posla koji je cvetao (za šta je očito bio nadareniji). Ali danas, posle iznenadne i neobjašnjive smrti nekoliko ljudi, u vazduhu se osećala neka nova napetost. Bila je mnogo određenija od depresije koja je lebdela nad Itonom kao tamni sivi oblak posle pada aviona; iščekujuća atmosfera nove nesreće.

Ernest izvadi fotografiju i potopi je u kadicu sa vodom da spere hemikalije sa površine. Elegantno se zavrtela u struji sveže vode kojom se posuda automatski čistila, zatim polako isplivala licem nagore. Još jednom je osmotrio fotografiju koja je lenjo plutala, fasciniran njenim šokantnim sadržajem, brišući sa pristiju hemikalije o svoj beli mantil. Slika je pokazivala red za redom oblika umotanih u bele čaršave, natopljene krvlju, njihov oblik je odavao koliko su tela koja su pokrivah iskasapljena. Snimak je načinjen u ranim jutarnjim satima i njegova preciznost natera Ernesta da zadrhti u sebi. Sa strane je ležao deblji, otporniji prekrivač koji je skrivao velike plastične vreće, da njihov grozni sadržaj ne bi bio nepodnošljiv prizor za spasilačke ekipe. Znao je da su u vrećama delovi tela, delovi koji će biti kremirani, jer bi bilo besmisleno da se pokušava njihovo identifikovanje i vraćanje tehma kojima su pripadali.

Gledajući u fotografiju u vodi, činilo mu se da kroz čaršave vidi leševe, ugljenisana tela, lica iskrivljena u užasne samrtne grimase. Zgrabio je ivicu posude da bi se smirio, osećajući kako mu se napinju mišići na grudima. Skoro da je mogao da čuje kako dozivaju, jecaje patnje njihovih duša, glasove koji su se uzdizali na vrhunac jada. Te duše su bile ovde, nisu još otišle. I on je znao za njih.

Bilo je to kao da je kroz fotografiju, u danima provedenim u mraku sa njihovim slikama, uspostavio vezu sa njima. Nekako je znao da nešto čekaju. Nekoga. Da tragediji još nije kraj.

§ Prečasni Bidlstoun išao je nesigurno popločanom stazom, pažljivo

izbegavajući da pogleda direktno prema visokoj sivoj zgradi crkve na kraju Memorijalnog vrta Ratnih žrtava. Njegov pratilac držao ga je ispod ruke jer se pomalo teturao. Prošli su kroz malu kapiju do parohove kuće gde ga je domaćica uznemireno čekala na vratima.

Ušao je u kuću smešeći se na njene saosećajne reči, uveravajući je da mu je dobro, i odahnuo je kada se spustio na udobnu stolicu u radnoj sobi.

„Zaista bih više voleo da si ostao, Endrju“, reče njegov pratilac.

„Ne, ne, sad mi je dobro, Jane. Hvala ti što si došao po mene, ali sad sigurno moraš nazad na posao.“

Jan Filberi, notar Koncila u Itonu, kao i lokalni horovođa i crkveni orguljaš, zamumla nezadovoljno.

„Još jedan dan ne bi ti naškodio, Endrju. Mislim, sigurno ti nije tako iznenada pozlilo bez razloga. Doktor je morao da insistira da ostaneš još jedan dan na posmatranju.“

„Insistirao je, Jane. Ja sam taj koji je navaljivao da me pusti. Sad mi je dobro. Zaista.“

„Sećaš li se šta se dogodilo? Otkud da se samo tako srušiš?“ Paroh odmahnu glavom.

„U redu, Endrju,“ reče Filberi, „sad te ostavljam da se odmoriš. Ali da znaš, vraćam se još večeras, i ako mi se samo učini da ti je gore, momentalno ti dovodim doktora.“

Paroh mu se nasmeši, tankim, slabim osmehom, odsutnog pogleda. Da, sećao se, ali to je bilo njegovo breme.

Kada je Filberi otišao, a njegova domaćica ostala u kuhinji da mu pripremi laku večeru, konačno je mogao da sredi misli. Jan mu je rekao za dve bizarne smrti prethodnog dana, i on je bio siguran da postoji veza između njih i smrti onog čoveka na reci. Sklopi oči ali ih otvori već sledećeg trenutka. Prizor iz crkve bio je još tako oštar, tako živ! Bezgranično ga je užasavao, pa ipak je osećao da mora da se vrati još danas, ove večeri. Pomoli se Bogu da mu da hrabrosti, nesiguran šta treba da uradi, znajući jedino da je njegovo prisustvo potrebno.

Polako je kleknuo pored stolice, oslonivši sklopljene ruke na jedan naslon, i molio se kao nikad ranije.

Ali je oči držao otvorene. I povremeno pogledao preko ramena.

Četrnaesta

Keler se ubaci u brzi saobraćaj na autoputu, žurno dodajući gas da uskladi brzinu sa ostalima. Kada mu je to uspelo, opusti se i baci pogled ka Hobsu na scdištu do sebe. Usta i obraz pokrivala mu je gaza pričvršćena trakama flastera; još flastera u uzanoj traci prelazilo je preko nosa. Iako su obojica odmarala skoro ceo dan, večernji saobraćaj iz Londona je već počeo da umara Kelera.

„Kako se osećate?“ upita Hobsa. Medijum se namršti kada je pokušao usnama da formira reči. „Boli“,

uspeo je da procedi. „Žao mi je što nisam bio dovoljno brz da vas sprečim“, izvini se

Keler. „Niste vi krivi.“ reči su se jedva razumele. „Oprostite što sam i vas umešao u ovo.“

Medijum slcže ramenima. „Situaciju kao što je ova teško je kontrolisati.“

Keler je znao da Hobsa pošteno boli kad govori, ali bilo je toliko toga što je želeo da sazna. Toliko toga još nije razumco.

Jučerašnje nasilje duboko ga je uznemirilo i setio se svuda objavljenih posledica egzorcističkog čina koji su obavila dva jorkširska sveštenika pre nekoliko godina. Dvojica ljudi - paroh engleske crkve i metodistički sveštenik - isterali su najmanje četrdeset zlih duhova (kako je objavljeno) izjednog muškarca, ali nisu mogli da ga oslobode poslednja tri, ludila, ubistva i nasilja. Čoveku je dopušteno da se vrati kući gde je zatim ubio svoju ženu, iščupao joj jezik i iskopao oči, rastrgnuvši joj pola lica golim rukama. Slučaj je užasnuo svet, ali je Keler, i normalni ostatak društva, valjda shvatio ubistvo kao delo nekontrolisanog umobolnika, okrivljujući dvojicu sveštenika za njihov udeo u ohrabrivanju čovekovih manija. Jučerašnji događaj naveo je Kelera da posmatra taj slučaj u novom svetlu. Uzrujano je pogledao Hobsa.

„Ko su oni? Zašto su to učinili?“

Medijum je ćutke proučavao kopilotov profil nekoliko trenutaka, a onda odgovori: „Vi znate ko su, g. Keler. Da sam znao da je i on medu njima, mislim da bih se držao što dalje od vas.“

„Mislite na Gosvela?“ „Jeste, Gosvela. Zao čovek kada je bio živ, a izgleda podjednako zao

i posle smrti.“ „Ne razumem...“ „Ne razumete, ali sad ipak verujete u život posle smrti. Keler potvrdi. „Uvek sam pomalo verovao. Čini mi se da nikad

nisam previše razmišljao o tome.“ „Bojim se da ste imali najgori mogući primer. Ljudi se uglavnom

okreću spiritualizmu kada im je potrebna uteha zbog gubitka neke bliske osobe; drugi se upletu u to iz radoznalosti ili u potrazi za uzbuđenjima, za neobičnim. Vi ste, na žalost, odmah otkrili njegovo pravo lice.“

Keler se neveselo osmehnu. „Osvetničko, reklo bi se.“ Primetio je prostor u srednjoj koloni automobila, dao znak i prestrojio se. Stag pode brže. Keler najednom upita: „Šta se dogodilo sa njima? Zašto su postali ovakvi?“

Hobs tužno odmahnu glavom. Vidno se trgao kada je progovorio i prekrio prstima rasečena usta tako da su mu reči postale još nerazgovetnije. Keler se nagnu prema njemu da čuje. „Kada smo se prvi put sreli rekao sam vam da su duše koje napuste telo posle ovakvog događaja najčešće u šoku; postaju ono što mi zovemo „nemirne“ duše. ne znamo koliko može da potraje ovakvo stanje: možda satima ili danima, godinama - pa čak i vekovima. Ponekad nešto mora da se učini na ovom svetu da bi se oslobodile. U ovom slučaju vi ste izgleda jedini koji može to da učini.“

Keler se seli Ketinog glasa od prošle noći. Bile je tako mnogo glasova - prepoznao je glas kapetana Rogana - ali kada su se izgubili, kada se Hobs konačno povratio iz transa a Keler se osećao kao da tone, jer mu je svaki osećaj oslabio pred navalom duša, došla mu je ona, glas joj je bio blag i samilostan. Opomenula ga je na nešto, ali sad je to bilo suviše nejasno. Nije mogao da se seti njenih reči. Ipak, još je osećao njenu toplinu, i to mu je ublažavalo bol. Sad je shvatao zašto mnogi traže svoje voljene i kada ih smrt razdvoji, da njihova bliskost, uzajamno prožimanje, ne umire sa telom već se nastavlja, da ta bliskost postaje most između dva sveta. Osetio je to, toplinu koja ga je prožela tako da je njegova iznenadna nesvestica bila slatka. Znao je da Keti nije sa ostalima, da je prešla negde gde ima više spokoja, i znao je da nije sama. Nije se sećao reči - jesu li zaista bile reči ili mu je saznanje preneto mislima - ali mu je ona dala do znanja da je, kao i

mnogi drugi medu žrtvama, pronašla svoj mir. Nije to bio mir za koji mnogi smrtnici misle da ih bezuslovno čeka, moralo se mnogo pomučiti i na onom svetu, već pre unutrašnja spoznaja na putu do najviše istine. Bilo je kao da je smrt otvorila samo još jedna nova vrata, jedna od neznano mnogo do kojih tek treba stići da bi se prošla. Oni još uvek vezani za ovaj svet bih su suviše zbunjeni da nastave put i pali su pod uticaj drugih, moćnijih, žednih osvete za svoju smrt i onih koji su jedino hteli da ovekoveče svoju zlobu.

Zatim je otišla, njeno biće - jer fizičke slike nije ni bilo, samo sveprisutnog osećanja njenog prisustva - brzo se udaljavalo i ostavljalo ga, osećao je, nevoljno i sa bolom. Njegov pad u ništavilo se nastavio i povređenom Hobsu je trebalo dosta vremena da ga probudi. Kada mu se vratila svest, bio je istog trenutka svestan da je iz sobe nestala ona nepodnošljiva zlokobnost, i znao je, nekako, da je to Ketino delo.

Očistio je Hobsu ranjeno lice i ruku koliko je mogao i odstranio parčiće stakla zarivene u kožu. Otkrio je da je i njemu lice pokriveno sitnim posekotinama i ogrebotinama, mada nijedna nije bila zabrinjavajuće duboka. Grlo ga je čudno bolelo, kao da su mu se nečiji jaki prsti žarili u meso i stezah ga, a koža na glavi je bridela kao da su mu nevidljive ruke čupale kosu. Pošto je popio jedno piće, koje mu je bilo tako potrebno, odvezao je Hobsa u bolnicu da se pobrinu za njegove povrede. Nijedan od njih se nije žurio da objasni doktoru u previjalištu kako je došlo do njih, ali je Hobsova priča kako se sapleo i pao dok je nosio bocu sa džinom zadovoljila lekarevu radoznalost.

Vratih su se u medijumovu kuću i Hobs je insistirao da Keler ostane preko noći. Odbio je da razgovara o prethodnim događajima i uveravao je kopilota da se duše više neće vraćati te noći. Osećao je oreol zaštite oko kuće. Keler je bio suviše iscrpljen da bi se raspravljao i pao je u tvrd san odmah postoje legao na Hobsovu staru ali udobnu sofu.

Sledećeg je jutra Keler navalio sa pitanjima na Hobsa ali je medijum postao čudno zatvoren, što je Keler pripisao njegovim bolnim povredama, i nekoliko puta je primetio da ga mah čovek posmatra neobičnim pogledom. Nije mogao da odredi je li u tom pogledu bio strah ili radoznalost. Možda oboje.

Hobs je imao izgled nekog ko se prepustio sudbini, kao plivač koji je prestao da se bori protiv struje jer je beskorisno - njegova snaga nije dovoljna - i dopušta da ga povuče vrtlog. Kasno po podne Hobs kao da je doneo neku odluku. Izjavio je da treba da idu u Iton, na mesto nesreće. Da se samo tamo može doći do odgovora.

Keler ga nije ispitivao za razlog ovakvoj odluci, osećao je i sam potrebu da se vrati u grad, i taj nagon je jačao što je dan više odmicao. Ali sada, dok su kola jurila putem M4, kraj odvajanja za Hitrou, sve bliže gradiću čiji je mir bio tako nasilno pomućen, u njemu je rastao strah. Znao je da će noć doneti mnoge odgovore. Da posle ove noći više ništa neće biti isto.

Tada shvati da Hobs ponovo nešto govori, reči su mu bile pomalo nejasne jer se naprezao da pokreće usne tako da mu govor nanosi što manje bola. „Mislio sam da je Gosvel umro pre mnogo godina“, bile su njegove reči.

„Niste znah da je bio u 747?“ upita Keler. „Nisam, g. Keler. Nisam čitao novinske izveštaje o nesreći. Odavno

je prestalo moje zanimanje za tragedije koje čovečanstvo sebi priređuje.“ „Ali ste čuli za njega?“ „Za Gosvela? Vrlo pokvaren čovek. Ne baš u klasi sa Zveri,

Alisterom Kroulijem, ali su imali mnoge sličnosti. Bez sumnje su vam poznati njegovi poduhvati u ovoj zemlji za vreme rata, ortaštvo sa Mouzhjem, i na kraju istraga o nekim njegovim gnusnijim rabotama, posle koje je morao da beži iz zemlje.“

„Čuo sam o njemu, a jedan prijatelj mi je juče ispričao još par podataka. Ali nisam verovao da ga je iko ozbiljno shvatao.“

„O da, ljudi koji su znah za misterije u koje je bio upleten vrlo su ga ozbiljno shvatali.“

„Mislite obožavanje đavola, crna magija - sve te gluposti?“ „Posle svega što ste preživeli, još uvek ne razumete?“ Iako prigušen,

Hobsov ton je bio jasno začuđen. „Život posle smrti? Da, sada verujem u to. Ali Satanizam?“ „Satanizam postoji kao religija, g. Keler, kao i svaka druga religija.

Razlika je što sledbenici poštuju Satanu umesto Boga. Danas u Engleskoj postoji najmanje četiri stotine poznatih bratstava pa da li vi verujete u to ili ne uopšte nije važno. Satanizam postoji.“

„I magija?“ „Neki je zovu nauka uma. Krouli je pružio mnoge dokaze snage

svoga uma, mnogi su bili primenjeni u nečiste svrhe. Sami ste svedok moći koju Gosvel ima nad onim nesrećenim dušama, pa i nada mnom! Kako možete to da poreknete? A onda, tu je i pitanje kako ste vi preživeli.“

Keler primora sebe da zadrži pogled na putu, ali ga je primedba pogodila. „Šta hoćete da kažete?“

„Šta mislite, kako ste preživeli onakav pad kada to nikom drugom iz aviona nije uspelo? Zar je moguće poverovati da vas je sačuvala neka natprirodna sila?“

„Zašto mene? Zašto bih baš ja bio taj?“ „Ne znam. Možda ste bili jedini koji je mogao da ostvari ono što im

je bilo potrebno.“ Hobs se ućuta, odsutan. Keler je nastavio da vozi, konfuznih i uznemirenih misli.

Malo zatim Hobs ponovo progovori, sporo, zamišljeno. „Kažete da su prošle noći glasovi govorili o bombi. O Gosvelu se godinama ništa nije znalo - poslednji put sam čuo za njega pre petnaest godina a vest je bila da je osnovao novu versku sektu u Sjedinjenim Državama. Možete zamisliti kakvu. On i danas ima mnogo neprijatelja u ovoj zemlji, posebno među Jevrejima, koji, iako je prošlo tridesetak godina od Drugog svetskog rata, još uvek traže osvetu za nedela koja su im počinjena. Recimo da su nekako saznali da se potajno vraća u zemlju, ko zna, možda da čini zlo kao u ono doba, pa su učinili sve da izjednače rezultat.“

„Mislite tako što su postavili bombu? I pobili sve one nedužne ljude?“

„Videli smo šta mogu fanatici na ovom svetu, g. Keler. Nedužni, bez obzira koliko ih je, ne predstavljaju prepreku u njihovim osvetničkim planovima.“

„I?“ „Šta ako ste spašeni da osvetite Gosvela?“ „To je suludo!“ Kola opasno zakrivudaše i Keler se napreže da

povrati kontrolu. Kada mu je to uspelo, i kada je prestalo ljutito trubljenje drugih vozača, on reče: „Ako je već imao takvu moć, zašto sam sebe nije spasao?“

„Zato što je bio star čovek. Prestar da traži svoje neprijatelje i sveti se, trebao mu je neko mlađi.“

„Ama to je apsurdno! Čak i da nađem osobu koja je odgovorna, zašto bih išta preduzimao? Ako je Gosvel bio tako žao kao što kažete, sigurno bi od mene tražio da ubijam, i ja bih odbio.“

„Možda ne biste imali izbora. Videli ste šta se meni dogodilo.“ „Ah vi ste bih u kontaktu sa tim dušama. Sami ste se otvorili za njih.“ „Da, sinoć jesam. Ali se jednom već dogodilo da nisam a duša je ipak

uspela da me zaposedne. Došla mi je žena čiji se muž ubio kada je otkrio njeno neverstvo sa drugim muškarcem. Preklinjala me je da prizovem njenog muža da bi ga molila za oproštaj. Vidite, zaista ga je volela. Tada sam bio moćan senzitivac - suviše moćan - i uspostavljanje veze sa dušom

njenog muža nije bilo nikakav problem. U početku se činilo da je veoma zbunjen, ali je spremno oprostio ženi. Doduše uz jedan uslov: da redovno održava kontakt sa njim kroz mene.

Bio sam spreman da nastavim još neko vreme sa seansama, iako sam prethodno obeshrabrio mnoge sa sličnim zahtevima, jer bi živi postali suviše zavisni od njih, ali sam u ovom slučaju smatrao da to ima valjan cilj. U početku je išlo dobro: pokojni je delovao kao ljubazan čova, pažljiv, pouzdan. Nisam shvatao da želi da dobije na vremenu da razvije svoj uticaj, da naš kontakt učini hčnijim. Onda je, jedne večeri, preuzeo kontrolu nad mojim telom i ja sam pošao da ubijem njegovu ženu. Shvatate li, hteo je samo osvetu. Hteo je da učini ono za šta nikad nije imao hrabrosti dok je bio živ! A ja sam bio oruđe! Na svu sreću, dok sam davio sirotu ženu, moje unutrašnje biće se pobunilo i izgnalo opaku dušu tog čoveka. Imao sam sreću što me žena nije tužila, jer je izgleda razumela šta se dogodilo - ili je u kajanju dosudila da je njegov čin bio ispravan. Tri dana kasnije izvršila je samoubistvo, tako da je njen muž na kraju dobio svoju osvetu. Posle toga sam odustao od spiritualizma; postao sam suviše prijemčiv.“

Keler rizikova jedan brz pogled prema medijumu. Bože, je li on lud ili sam ja? Požele da zaustavi kola i izbaci malog čoveka napolje, ali ga nešto u Hobsovoj hladnokrvnosti spreči. Medijum pogleda prema njemu i Keler više oseti nego što vide osmeh tuge ispod zavoja. „Još uvek mi ne verujete, zar ne?“ reče Hobs.

„Više ništa ne znam“, odvrati Keler. „Sve je tako neshvatljivo. Dajte mi vremena da to svarim - stvari se prebrzo odvijaju.“

„Ali nema dovoljno vremena, g. Keler. Možda grešim što se tiče Gosvela - to je ionako samo teorija. Da ste znali čoveka, bar biste mi polovinu verovali. Nemate pojma kakva je moć zla. Bez obzira, razumem vašu nevericu i saosećam sa vama, ali ovo veče će, nadam se, dati odgovore na mnoga pitanja.“

Keler ugleda putokaz za Kolnbruk i prestroji se u unutrašnju traku. Izašli su sa autoputa i skrenuli kod kružnog puta prema Dačetu. Putevi su bili neosvetljeni i odsustvo drugih automobila činilo ga je nervoznim.

Vozili su se u tišini, Keler zbunjeniji nego ikad, Hobs zamišljen i sve svesniji noći koja ih je čekala. Bila je njegova odluka da se vrate na mesto udesa, najjače moguće mesto za kontakt sa dušama poginulih. Ali da li je to bilo mudro? Znao je da postoji raskol medu žrtvama i nadao se da će moći da pomogne dušama željnim mira da nadvladaju one opake. Nije još rekao Keleru da će im biti potreban sveštenik, nije bio siguran kako će mladi

kopilot na to reagovati. Ali Hobs je bio siguran da će im biti potrebna sva pomoć koju mogu da dobiju.

Primetio je da je njegova teorija a zatim i ona priča o sopstvenom iskustvu uzdrmala Kelerovu veru u njega, ali nije imao izbora: mladić je morao da bude obavešten u šta se upliće. Ono što Hobs nije hteo sebi da prizna, a pogotovo kopilotu, bila je činjenica da ga se bojao. U tom malom čoveku se osećala neka uznemirujuća moć, nešto neshvatljivo, nedodirljivo. A i u njemu samom jc, uprkos pometenom stanju u kome se nalazio, još ležala velika snaga. Snaga koja će obojici biti potrebna u toku ove noći.

Prošli su kroz Dačet i skrenuli levo, na Itonski Put. Keler je uključio duga svetla, i drveće sa obe strane puta se pretvorilo u pljosnat, sablasni reljef. Kopilot je bio sve mirniji što su bili bliže Itonu i ostacima aviona. Sumnje, strahovi, sve je ostajalo iza njega sa predenim kilometrima. Možda je to bio rezultat saznanja da će noćas konačno preduzeti nešto pozitivno, nešto značajno. Ili je najzad preboleo Omamljenost od šoka i bio ponovo u stanju da reaguje, i nikakva emocija ili nesigurnost ne može da ga zaustavi.

Kada su skrenuli na Vindzorski Put, ugleda svetlost Itonskog Koledža pred sobom. Prešli su luk mosta i prošli između prvih visokih zdanja Koledža kada ga Hobs iznenada ščepa za mišicu.

„Stoj!“ naredi medijum. Stagove kočnice zaškripaše i keler pogleda upitno svog saputnika.

Hobs pokaza drhtavom rukom pravo napred, prema centru varoši. „Pogledajte tamo. Zar ne vidite?“

Keler se nagnu preko volana i zagleda se kroz prednje staklo. Zatim ponovo pogleda u Hobsa. Nije video ništa, osim svetlosti iz ulice Haj. „Tamo, čoveče, iznad grada!“ Polako je postajalo vidljivo i za Kelerove oči.

Nad Itonom je lebdelo svetlucanje. Jedva primetno pulsiranje prelivajućeg zračenja, tako finog, tako tananog da je Keler morao jako da zažmiri da bi bio siguran da je stvarno tamo i da nije samo ovlaženost njegovih sopstvenih očiju. Činilo se da se menja intenzitet sjaja, negde je izgledalo kao prozračna svetlucava para dok je na drugim mestima bilo kao roj zvezda. Bilo je nemoguće odrediti veličinu, jer se nije mogla izračunati razdaljina, i Keler je mogao samo da nagađa da bi moglo biti od sto pa sve do pet stotina metara dugo. Oblik se neprestano menjao po zamućenim spoljnim obrisima, kao oblak čije krajeve raznose neprijateljski vetrovi.

„Šta je to?“ upita on zapanjeno. Hobs za tranutak nije bio u stanju da odgovori. Tada, izobličenim

glasom, izusti: „Čekaju nas. Mrtvi nas čekaju.“

Petnaesta

Čučao je u tami i trudio se da bude vrlo, vrlo tih. Teški kaput i debeli vuneni šal jedva su uspevali da ga zaštite od zime ali nije smeo da upali vatru, oni bi ga suviše dobro videli.

Neprekidno je kružio pogledom po sobi, oči su mu bile groteskno primorane da budu otvorene vertikalnim komadima lepljive trake. I ne pomičući glavu, trudio se da prozre svaki tamni ugao. Ne, još nisu tu. Ali će doći, sigurno. Sada su dolazili svake noći. Ponekad danju. Čuo bi ih kako šapuću medu sobom. Povremeno bi se nasmejali. Znao je da njega traže, ali ako se bude krio u mraku i bude vrlo tih, nikad ga neće naći. Stegao je medu nogama dvocevku od crnog metala. Cev joj je bila uperena u tavanicu. Smešeći se za sebe, prevukao je prstima duž njene glatke površine kao da masturbira, uživajući u njenoj hladnoći, i snazi. Ona će ga odbraniti od njih, ništa se ne može odupreti njenoj razornoj moći, čak ni oni već mrtvi. A oni su mrtvi, zar ne?

U početku se bojao kada bi došli po noći, zovući ga, rugajući mu se. Ali nisu mogli ni da ga taknu! Shvatio je to posle početnog straha; mogli'su da dočaraju slike, da vrište na njega - čak i da pokušaju da udu u njegov um - ali nisu mogli fizički da ga povrede.

Zato što nisu bili od ovog sveta, nisu bili od krvi i mesa. Znao je da žele da ga izlude, ali je on bio suviše lukav za njih. On mu

je već rekao, pre mnogo meseci, da je lud, ali on je platio za to, zar ne? I za sve drugo! On je medu njima, jedan od glasova, traži osvetu. Čovek koji je čučao u mraku, stežući pušku, glasno se nasmeja, ali odmah uguši taj zvuk. Ne smem da im otkrijem gde sam. On ne sme da zna.

On je platio za svoje izdajstvo, smrt je njegova nagrada. Ostali koji su umrli su njim su nevažni, njihovi životi nemaju značaja. Drago mu je što još pate: smrt za njih nije bila oslobađanje! I on pati sa njima. To je dobro.

Da u početku ih se plašio. Tako mnogo da se nije usuđivao da napušta kuću. Ali on je našao rešenje tako što se zaključavao, čuvao se mesta gde se nezgode lako dešavaju, ljudi koji su mogli da ga povrede. Pisao je kompaniji - kompaniji koju je stvorio, svojoj kompaniji - i javio im da će se neko vreme

odmarali, da će se vratiti kada se bude bolje osećao. Pa, valjda su se lime zadovoljili, i sami su ga ranije savetovali da tako učini.

Nasmeši se, i iz usta mu se ote kikot. Odmah začepi usta šakom, i pogleda okolo zabrinuto.

Poslali su nekog iz kompanije da ga poseti, ali je taj otišao kada mu niko nije otvorio. Ista osoba se nekoliko puta vraćala, ali je do sada odustala. Uskoro će svi odustati; čak i glasovi. Kako su samo navaljivali, oni mrtvi. Ali moja volja je snažnija, mnogo snažnija od njihove. O, kako su samo postali nervozni! Budale. Zar su mislili da obične prikaze, reči, misli mogu da mi naude? To je sve samo u glavi, a tu sam jači od njih! Lukaviji.

Glasovi su rekli da će poslati nekog po njega. Oni će poslati nekog. Ha! Jesu li stvarno mislili da je to dovoljno? U redu, došao je - kada je to bilo? Danas? Juče? Svi dani su sada kao jedan. Video ga je kako se približava sa prozora spavaće sobe, odskočio iza zavese kada je čovek pogledao gore. Zvonio je na vratima vekovima, i ta čovekova upornost silno ga je iznervirala. Zatim je čuo korake kako idu oko kuće, ka zadnjem delu. Odšunjao se u prizemlje, krišom, bešumno, duž hodnika, zastavši pred kuhinjskim vratima da oslušne. Čovek, ko god da je - ko god da je bio - udarao je u zadnja vrata, tresući kvaku.

Tiho, uvek tiho, otvorio je kuhinjska vrata i ušunjao se unutra. Mogao je da vidi tamnu senku kroz brušena stakla na vratima. Zavese na prozorima su bile navučene, kao i svuda po kući, tako da neznanac nije mogao da ga vidi. Stajao je ne dišući pored kuhinjskog stola, kada se senka odmakla od vrata i odjednom se pojavila na prozoru. Senka je postala oštrija iza navučenih zavesa kada se prilika približila prozoru, pokušavajući da zaviri kroz tanki procep u sredini zavese.

Trgao se, setivši se da je ostavio pušku gore na spratu. Bilo bi tako lako, tako prijatno, da pošalje hitac kroz taj prozor, da ugleda kako zamagljena prilika postaje živa rana pre nego što nestane ispod prozorskog okvira, raskomadana. Ali ipak se savladao i široko nasmešio kada je ugledao kuhinjski nož pored bajate vekne hleba na stolu. Podigao ga je i pošao duž zida prema prozoru baš kada se nejasna ruka podigla i uvukla nešto tanko između gornjeg i donjeg okvira. Čuo je oštro klik kada se reza pomerila.

Prozor je protestujući zaškripao, podižući se i pokret je naglo prestao, zatim je nastavio da se diže, ovaj put sporije, pažljivije. Zavesa se rastavila i pojavilo se stopalo. Video je da je don cipele umrljan sasušenim blatom kao da je vlasnik dugo gazio kroz raskvašena polja. Sećao se kako mu se činilo čudno što primećuje takve trivijalne stvari dok se spremao da čoveku oduzme život.

Za stopalom se pojavila noga i njegovo disanje se ubrzalo; bilo je tako jako da se plašio da ga čovek može čuti. Ruka u kojoj je držao nož odjednom se ukočila od bola i on zamalo da ispusti oružje. Bio je to simptom njegove bolesti; podmukle paralize koja je odlazila i vraćala se, i koja će jednom ostati. Paralize koja ga je već koštala kontrole mišića očnih kapaka. Posegao je drugom rukom i uzeo nož, držeći ga oštrim vrhom nagore. Ukočena ruka mu se odmah opustila i krv je ponovo ujednačeno strujala kroz nju.

Čovekova ramena i glava su se tada pojavile na prozoru i on se zaustavio, gledajući pravo ispred sebe u otvorena kuhinjska vrata. Uljez je iznenada osetio njegovo prisustvo ali je bilo kasno, u stvari prekasno. U istom trenutku kada je neznanac hteo da okrene glavu i pogleda u njegovom pravcu, posegao je ukočenom rukom, zgrabivši čoveka za kosu, naglo mu podižući glavu, i u isto vreme gurnuo nož iza čovekovog izloženog vrata, povlačeći ga hitro nazad duboko kroz meso.

Krv je potekla na pod kuhinje kada se čovek sručio napred, mlitavo, povijen preko prozorskog okvira. Zgrabio ga je za kaput i uvukao potpuno unutra.

Priguši smeh kada je pomislio na telo u prizmelju, u stolici za stolom u kuhinji, tako da za sve izgleda kao da je slučajno zadremao posle obroka.

„Je li to sve što možeš?“ upitao je podrugljivo prazan vazduh. „Je li to tvoj glasnik? E pa sad ti se pridružio, zar ne?“ Glasno se nasmejao, znajući da još nisu završili sa njim, skoro uživajući u toj igri.

Ovo raspoloženje ipak nije dugo potrajalo. Kako je noć postajala sve tiša, a tišina skoro zvuk, i hladnoća nastavila da ga štipa, strah se probijao kroz njegovo ludilo, bušeći barijeru bezumlja sićušnim rupicama koje su se širile, kidale i postajale jedan širok procep. Telo mu se predalo širećoj paralizi i postalo ukočeno, nemoćno da se pokrene. Samo su se oči kretale, prelećući sa jedne na drugu stranu, kapaka pričvršćenih lepljivom trakom, sa očajem u raširenim zenicama. Paraliza će proći, znao je, ali dok se to ne dogodi, on je bespomoćan.

Čučao je u mračnoj sobi i čekao da vidi šta će sledeće poslati na njega.

Šesnaesta

Prečasni Bidlstoun se nemirno trže u snu i zakači nogom praznu solju i tanjir koju su ležali na podu pored sofe. Zveckanje porcelana naglo ga je probudilo i njegov usporeni mozak na trenutak nije mogao da se orijentiše. Sedeći uspravno, buljio je u plamen ispred sebe, misleći da još sanja. Opustio se, uzdahnuvši, kada mu je svetlost vatre otkrila poznate predmete i nameštaj njegove dnevne sobe. Mora da je zadremao kada je gospoda Mek Brajd, kućepaziteljica, otišla. Draga žena se uzmuvala oko njega kao majka kvočka, podsticala vatru, donela mu čaj i par njenih izvrsnih domaćih biskvita, ušuškavala mu jastuke, smešlajući ga udobnije. Sigurno je zaspao posle njenog odlaska, toplota naložene vatre samo je pojačala njegovu iscrpljenost.

Verovatno nije dugo spavao, jer je vatra još gorela nesmanjenom snagom. Pa ipak je, na neki neobjašnjiv način, bila lišena toplote i u sobi je bilo neprijatno hladno. Mogao je čak da vidi paru sopstvenog daha kada bi izdahnuo vazduh. Baš čudno. A i sanje bio tako ružan. Ponovo je bio u noći udesa i nalazio se medu žrtvama, vršeći posmrtnu službu. Ovaj put, međutim, gorelo je polje i on je hodao kroz plamen, među osakaćenima i ranjenima, blagosiljući ih i tešeći. I sve su žrtve bile još žive, u strašnim mukama, moleći za samilost. I oproštaj. Stresao se na sećanje. Sirote, nesrećne duše. Bio je siguran ujedno: mnoge još nisu pronašle svoj mir. „Stvar“ koju je video u crkvi, na primer. Bila je to čista manifestacija duše na mukama. Stravičnost tog lica postojala je samo u njegovim mislima, zlo kojim je odisalo bio je njegov lični strah. San mu je to rasvetlio, plamen je predstavljao njihove muke, i te muke su još trajale. Molile su da budu oslobođene iz svoga čistilišta, i on je nameravao da im pomogne molitvom.

Paroh nije znao šta je tog trenutka privuklo njegov pogled prema prozoru, ali ga prizor malog, bledog lica koje ga je posmatralo nije trgao kao što se moglo očekivati. Bilo mu je skoro kao da je čekao na nešto slično.

Ustao je sa sole, i zveket šolje i tanjira koje je već jednom bio zakačio nateraše ga da naglo spusti pogled. Kada je ponovo podigao oči, lica je nestalo. Brzo je prišao prozoru i priljubio lice uz crno staklo, zaklonivši oči

od odsjaja vatre. Njegov dah na staklu mu za trenutak zamagli vidik i on ga brzo obrisa rukom, i tada mu stade dah.

Napolju, u mraku, u dnu bašte, čekala je malena prilika. Izgledala je kao dete, i činilo se da nosi nešto belo u rukama. On pokuca u prozor i malinu detetu da priđe bliže. Mala prilika je, međutim, ostala gde je bila, nepomična.

Paroli se uspravi i žurno izađe iz sobe, prema stražnjem ulazu. Dok je uspeo da otključa vrata i otvori ih, dete je otišlo. Stajao je nekoliko sekundi, pretražujući pogledom tamu, ne obazirući se na noćni mraz. Sišao je na baštensku stazu i pošao njom, pazeći da ne skrene u jedan od smrznutih cvetnjaka. zastao je kod žive ograde iza kuće i pogledao preko; videli su se ostaci aviona u susednom polju, osvetljeni sa dve male svetiljke, dva istovetna zraka u noći. Okrenuo se, očajan, i srce mu poskoči kad je konačno ugledao bledu, prozirnu Figuru pored kuće kako se udaljava od njega. Požurio je za njom, ali prilika nestade kroz otvor u živici koji je vodio prema crkvi. On se takođe zaputi tuda, zatim zastade da pogleda gde je dete otišlo.

Ugleda ga nedaleko od sebe, kako ga čeka, dovoljno blizu da odredi da se radi o sasvim maloj devojčici, staroj šest ili sedam godina, sigurno ne više od toga. U nesreći je stradalo nekoliko mališana, naravno, ali on se priseti da je čitao o detetu koga je vodila majka, romanopisac, devojčici od šest godina. Kako se ono zvala? Nije mogao da se seti. Ali je zato bio siguran da njeno telo nije pronađeno, ili bar ne dovoljno od njega, da bije prepoznali. Da li je ovo možda duh sirotog malog bića, koji luta poljima, izgubljen, malena duša u potrazi za svojom majkom? Ispružio je samilosno ruku prema njoj, ali ona pođe dalje, okrenuvši mu leđa, ne osvrnuvši se da vidi da li je prati.

Prečasni Bildstoun je zaista pratio, zaboravivši u sažaljenju prema zalutaloj duši na bilo kakav strah. Ona nestade u tremu na boku crkve, sporednom ulazu koji je on obično koristio preko nedelje. On požuri na-. pred, znajući da su vrata zaključana i da neće moći dalje od trema. Ali kada je stigao tamo i zastao na ulazu, ubrzano dišući zbog iznenadnog napora, vide da su vrata u crkvu otvorena i da iznutra dopire treperavo svetio.

Koraci mu postadoše olovni dok ga je nešto neodoljivo vuklo prema vratima i nemirnoj svetlosti. Vraćao mu se stari strah. Sada, kada je bilo kasno da se vrati, obuze ga drhtanje.

Dok se uspinjao uz onih nekoliko stepenika prema otvorenim vratima, video je da svetlost dolazi od upaljenih sveca, čiji je plamen slao uvis tanke spirale dima, ispunjavajući crkvu jetkom, bledom izmaglicom. Njihov udruženi sjaj nije bio dovoljan da osvetli ogromnu unutrašnjost i seni

su zavladale celim brodom crkve. Prostor oko oltara i mala bogorodičina kapela bili su u potpunom mraku. Paroh je nesigurno ušao u crkvu, sa željom da se okrene i pobegne, ali je i protiv svoje volje išao napred. Devojčica je klečala pred oltarom, lutka koju je stezala uz sebe sada se vukla po zemlji, viseći u njenoj mlitavoj ruci. „Daj da ti pomognem, dete“ reče on sažaljivo.

Ali još nešto se pomaklo u senkama pre nego što je stigao do nje. Nešto crno. Nešto što se gnusno cerekalo.

Odvratni miris izgorelog mesa ispuni mu nozdrve i on stade u mestu, još uvek raširenih ruku. Video je ono isto spaljeno lice, iste pocrnele jame u kojima su nekada bile oči, istu zjapeću iscerenu pećinu usta i u njoj samo tanak prutić suvog, hrskavog tkiva - ostatak jezika. Iste ugljenisane ostatke leša video je u crkvi dan ranije.

Prečasni Bildstoun u užasu pade na kolena. Iz usta koja su se otvarala i sklapala, oteše mu se slabašni zvuči, panično je pokušavao da viče, da zove - bilo šta što bi ga oslobodilo strahovite napetosti koja je rasla u njemu. Skrenuo je pogled sa crnog obhčja i očajnički pogledao prema devojčici. Ona će mu sigurno pomoći; daće mu snagu da uzmakne od te zastrašujuće stvari. Kada je izvila svoje maleno telo da ga pogleda, on vide da joj haljinica visi u spaljenim ritama. A na njenom licu nije bilo samilosti, jer nije imala lice. Ali je čuo kako se smejulji, ramena su joj se tresla od smeha, no taj zvuk je dolazio sa lutkinih podrugljivih usana. Lutkino plastično lice bilo je ulubljeno i izgorelo, ali su oči, krupne i okrugle, zurile u njega magnetskom snagom. Detetov smeh činio je skoro živom.

Iz senki su se pojavljivala druga crna obličja, neka su se vukla jer su im nedostajali udovi. Glasovi su im odjekivali unutar kamenih zidova crkve, mrmljanje, skoro šapat. Prilazili su mu sporo, između sedišta, kroz redove klupa. Bilo ih je mnogo.

On uzmaknu i pade sa kolena u stranu. Prilika kod oltara, najbliža stvorenju koje je nekad bilo dete, priđe bliže i nagnu se napred, i zadah spaljenog mesa skoro natera paroha da povrati.

„Pa, božji čoveče, jesi li ti to došao da nas spaseš?“ Glas je bio mukao, reči prosiktane, nasilno izvučene iz sagorelih glasnih žica. Od toga je smeh koji je usledo izgledao još opakiji.

Paroh pokuša da otpuzi dalje od deteta, ali ga mišići nisu slušali. Prikaze su se sad okupile oko njega i posmatralo ga je mnoštvo očiju koje nisu videle. Devojčica se probijala napred, stežući lutku, koja je videla umesto nje.

„Je li to taj?“ čuo je kako pita jedan glas. „Nije“, prošaptao je drugi, „Ne ovaj.“

Sada je video pojedinosti, mnoštvo stravičnih detalja: retke pramenove nagorele kose kako vise sa golih lobanja, spaljene usne koje su otkrivale iskežene, pocrnele zube, ruke bez prstiju, rasporena tela sa utrobom živom od puzavih stvorenja.

„Blagi Bože na nebu, pomozi mi!“ uspeo je da proštenje. Tada se njegov glas podiže do vriska: „Pomozi mi!“

Okrenuo se na stomak i podvukao kolena pod sebe. Priljubivši lice uz hladni kameni pod, pokrio je rukama obraze i uši. Jecajući, dok su mu suze ostavljale vlažan trag na podu, vukao je telo napred, probijajući se kroz noge obscenih stvari koje su ga opkolile, santimetar po santimetar; nije imao ni snage ni hrabrosti da se uspravi i prođe između njih. I sve vreme su mu se rugali, podbadali ga crnim patrljcima prstiju, smejali se njegovom poniženju. Zvuči su odjekivali u njegovoj glavi, ispunjavali crkvu, izluđivali ga. Stisnuo je šakama uši i podigao glavu, čvrsto zatvorenih očiju. Uspravio se, klečeći na kolenima, i uzdigao lice prema visokoj tavanici. „Ne!“ zaurlao je. „Ne!“

Glasovi utihnuše. Prestade svaki pokret. On polako otvori oči i ispravi lice. Svi su bili okrenuti prema vratima, zagledani u čoveka na ulazu.

„Pomozi mi“, tiho je molio paroh. Ali njegov prijatelj, Jan Filberi, samo je zurio, užasnuto, u scenu u crkvi.

§ Bio je to dug dan za pozornika Vikama, dan koji ga je doveo skoro do

nervnog sloma. Bio je neprijatno svestan napetosti koja je rasla svuda oko njega, opšte nervoze u gradu. Znao je da u takvim prilikama čovek ne može ništa da učini, osim da čeka da rastuća napetost negde provali, i da se tek tada umeša i uradi sve što je u njegovoj moći. Nije bio sasvim siguran šta da očekuje, ali se nadao da će se to dogoditi kada ne bude na dužnosti. Imao je dugačku smenu i nemir mu je samo bolno produžio sate. Istina, dobro će doći višak zarađenog novca, ali je više voleo da učestvuje u nekom zanimljivom slučaju ili bar u nečemu gde će biti akcije. Nedeljama dugo obilaženje polja, kao da je ona olupina neka posrana dragocenost, činilo ga je razdražljivim. Ipak, još sat vremena i biće kod kuće, kraj vatre, uz dobar obrok i par sati programa na teliški. To bi trebalo da se pobrine za ovaj nemir.

I tada dođe trenutak koga se pribojavao. Poskoči kada se začuše pozivi u pomoć preko polja. „Jesi li čuo ovo, Rej?“ doviknu on drugom policajcu koji je bio tu

negde u mraku, budno pazeći na drugu stranu polja.

„Čuo sam, Bobe“, odgovori njegov kolega, uključivši lampu, približavajući se Vikamu. „Došlo je odande, čini mi se“, reče, pokazujući prema severnom kraju polja.

„Ma jok, iz ovog pravca!“ odvrati Vikam, pokazujući prema istoku. Kada se povici ponovo začuše pokaza se da je bio u pravu.

„To je preko kod parohije! Hajde, Rej, idemo tamo.“ Dva pohcajca potrčaše preko polja, osvetljavajući svetiljkama put

pred sobom, pod čizmama im je krčkala zamrznuta zemlja. „Brzo ovamo!“ čuli su kako neko viče. Pozornik Vikam ugleda priliku koja im je domahivala pored kapije

koja je vodila u parohijsku crkvu. On uperi lampu u čovekovo lice i iznenadi ga unezvereni pogled koji je sreo.

„Gospodin Filberi, zar ne? Nešto nije u redu, ser?“ upita, zaustavljajući se kod kapije. Rej je bio kraj njega, i on je uperio svoju lampu u beležnikovo lice.

„Hvala Bogu! Znao sam da neko čuva ostatke aviona“, prodrhta Filberi, zaklanjajući lice od jake svetlosti podignutom rukom. „Jeste li to vi, Vikame?“

„Da, ser. Pozornik Vikam. Šta se događa?“ Filberi pogleda preko ramena prema crkvi i policajci se zagledaše u

tom pravcu. Videli su prigušenu svetlost iz bočnog ulaza. „Radi se o prečasnom Bidlstounu. Dođite da mi pomognete, molim

vas.“ Filberi otvori širom kapiju i propusti pozornika Vikama ispred sebe. „Bojim se da mu se to ponovo dogodilo“, reče, prateći policajca u stopu. Pozornik nije hteo da pita šta se to ponovo dogodilo jer su već bih na ulazu i znao je da će uskoro sam otkriti.

Popeo se uz stepenište i zastao pred vratima, tako da se ostala dvojica sudariše sa njegovim širokim leđima. Licem mu se raširi izraz krajnjeg užasa.

Paroh se skupio na podu crkve, gledajući u njih razrogačenim očima, posivelog lica. Bio je na kolenima, oslanjao se jednom rukom o kameni pod, drugom je izbezumljeno grebao lice. Celo telo mu se nekontrolisano treslo, lice mu je bilo mokro od suza i curila mu je pljuvačka. Njegova srebrnasta kosa bila je nakostrešena i stajala uspravno kao čekinje, dok mu je sa usana dopiralo neprestano nerazumljivo mumlanje.

„Blagi Bože!“ bilo je sve što je pozornik Vikam uspeo da izusti kada je osvetlio zgrčenu priliku.

Filberijev glas je bio drhtav od emocija. „Ovako sam ga našao pre nekoliko trenutaka. Klečao je sam u crkvi, prestravljen zbog nečega. Mora

da je palio svece kad - kad je -“ reči mu uguši žalost. „Siroti Endrju“, reče samo.

„Još jedan slom“, reče pozornik Vikam, više za sebe. „Ovaj put izgleda da je potpuno skrenuo.“

Zatrese saosećajno glavom, zatim se namršti na čudan miris koji se osećao u vazduhu. „Miriše kao da je nešto zapalio“, reče. Bio je to mučan, odvratan zadah koji ga je podsećao na nešto. Taj miris je već osetio, i morao je da savlada mučninu dok se prisećao gde i kada. Bilo je to one noći kada se srušio avion. U plamenu.

Bio je to miris izgorelog mesa.

Sedamnaesta

Više od sat vremena je bilo potrebno Keleru i Hobsu da ubede sveštenika u svoju iskrenost - i mentalno zdravlje. Čak i posle toga Otac Vinsente nije bio baš siguran.

Prepoznao je mladića iz noći kada se dogodila nesreća i viđao je njegovo opsednuto lice u mnogim novinskim člancima koji su zatim objavljeni. Bio je kopilot u Džambo džetu; jedini preživeli iz udesa. Sveštenik je bio siguran da drugog čoveka, onog sa ustima, obrazom i delom nosa u zavojima, nije video ranije. Ipak je bilo nečeg uznemirujućeg u njemu, i to nisu bile samo ozlede na licu: bile su to njegove prodorne sive oči. Tako oštre, tako pronicljive, prodirale su kroz svaku odbrambenu barijeru koju bi čovek podigao između njih. Te oči su više nego bilo šta drugo uticale na duhovnikov sud o njihovoj pouzdanosti.

Keler je u početku oklevao da angažuje sveštenika, ali mu je Hobs strpljivo objasnio da je često neophodno da bude prisutno i svešteno lice kada se ima posla sa ovakvim zlom. Nečistim silama može se suprotstaviti samo svetlošću - a skoro svi sveti ljudi su nosioci te moći.

Uputili su se u Katoličku crkvu i bili su iznenađeni kada su videli da se nalazi iza ulice Haj i da gleda na Južno polje, gde se srušio 747. Pošto su ostavili kola na susednom parkingu, Keler je još više bio iznenađen kada je video zdanje Protestantske crkve kako se crni prema nebu ne više od par stotina metara dalje. Pažnju su mu ponovo privukli ostaci aviona koji su još ležali u polju, avetinjski obasjani dvema svetiljkama, čiju su svetlost povremeno zaklanjale senke policajaca u patroli. Pogleda u nebo i vide da svetlucavi oblak visi tačno iznad polja.

Crkvica je bila neobična, savršena minijatura romanske bazilike, i on je bio potpuno nepripremljen za tihu lepotu njene unutrašnjosti. Dugo već nije ušao u neku božju kuću - pogrebna ceremonija za žrtve avionske nesreće bila je na otvorenom zbog pretpostavke (ispravne) da će se okupiti ogroman broj ljudi - i bio je zatečen toplinom koja je prostrujala kroz njega. Vera, iako mu nije bila potpuno strana, nije ga nikada preterano zanimala. Keti, kao vrlo religiozna osoba, ali samo privatno, nije mu nametala tu temu.

Uvek je smatrala da ljudi treba sami da pronađu veru u sebi, i mada ih se može pažljivo uputiti, nikada, ni u kom slučaju, ne bi smeli da budu primorani. Ali sada je počinjao da shvata utehu koju ljudi pronalaze u veri, jer je, odmah po ulasku u crkvu, jasno osetio kako mu se duh uzdiže. Mir koji ga je prethodno obuzeo, proširio se i strujao telom kao sedativ. Iskustvo je bilo neobično, i puno nekog tihog strahopoštovanja. Nije to bio nikakav nagli preokret kod njega, niti iznenadno preobraćanje u veru, ništa tako dramatično. Bio je to, jednostavno, ponovo pronađeni spokoj koji je tek trebalo proceniti. Primeti da ga Hobs posmatra sada razumljivim izrazom radoznalosti pomešane sa čuđenjem.

Crkva se sastojala od glavnog oltara i šest manjih kapela na svakoj strani broda; noseći stubovi i manji oltari bili su prekriveni mermerom. Izgledalo je da je služba bila baš u toku, iako je bilo svega sedmoro ili osmoro ljudi, i njih dvojica su strpljivo sačekali u pozadini da se završi. Prišli su svešteniku tek kada je poslednja osoba napustila crkvu.

Sveštenik ih je saslušao ćutke, ne prekidajući njihovu priču, pažljivo ih proučavajući dok su govorili. Mlađi čovek - kopilot - nije mnogo govorio, ali je u njemu bilo nečeg što je ulivalo poverenje. Oca Vinsentea su zabavljali njegovi stalni pogledi prema raspeću na oltaru; činilo se kao da tek otkriva njegovo značenje. Onaj niži, stariji, bio je drugačiji. I on je ulivao poverenje, ali iz drugog, dubljeg razloga. Govorio je o neverovatnim stvarima tako obično, uvek sa istim izrazom u svojim čudnim očima. Govorio je tako nenametljivo, kao da nema razloga da mu se ne veruje. Očito mu je bilo bolno da govori kroz povređena usta i Otac Vinsente je često morao da se nagne napred da bi ga čuo. Bio je siguran u jednu stvar - ovi ljudi nisu lagali. Niti je i jednog trenutka bilo dramatizovanja u njihovom glasu.

Iako je tek bio na kraju svojih tridesetih, čuo je tako mnogo laži, i neistina kojih oni koji su ih izrekli nisu ni bili svesni, da bi sumnjao u ovu dvojicu ljudi. Imao je bar jednu dokazanu sposobnost, da razluči stvarnost od mašte, iskrenost od neiskrenosti. Verovao im je, ali se pitao jesu li zavedeni. Nije se trudio da ih pita da li su vernici; bilo je jasno da nisu. Umesto toga je ustao sa klupe na kojoj je sedeo i okrenuo se prema drugom redu, gde su se smestili njih dvojica, i rekao samo:

„Da vidimo šta može da se učini.“ Keler je bio zapanjen. „Vi nam verujete?“ upita, sa nevericom. Sveštenik se mrko nasmeši. „Već nedeljama osećam nespokojstvo u

gradu - i neprestano se povećava - kao da nas sve pritiska olovni teg. Ovde u mojoj crkvi dogodile su se čudne stvari - razbijeni kipovi, prevrnuta sedišta,

lokve krvi koje su se iznenada pojavljivale, prekrivač za oltar rastrgnut na komade. Uspeo sam da to za sad zadržim za sebe - znam kakvu uznemirenost mogu da izazovu ovakvi ispadi. Do ovog trenutka sam verovao da se radi o vandalizmu, ali sada znam da je to samo bila lažna uteha - i da je neko zlo zaista na delu. A svestan sam i da je ono što se dogodilo dečja igra u poredenju sa onim što bi se tek moglo dogoditi ako se tom zlu dozvoli da razvije punu snagu. One čudne pogibije od juče su tek početak.“

„Hvala Bogu što ste umeli da ocenite ovo što se događa“, prodahta Hobs kroz bolne usne.

Sveštenik ga oštro pogleda. „Nisam baš siguran u to, g. Hobs.“ „Ali ćete nam pomoći?“ „Rekao sam da ću videti šta može da se učini.“ „Hoćete li sa nama do mesta udesa?“ Otac Vinsente potvrdi. „Ako postoji još nešto što treba saznati

slažem se sa vama - nalazi se tamo.“ Okrenu se Keleru i produži, „Ali pod jednim uslovom.“ Kopilot je bio iznenađen.

„Voleo bih da ponesete ovo, g. Keler.“ Zavuče ruku ispod mantije i izvuče nešto iz džepa pantalona. Pritisnu neki oštar predmet u Kelerovu šaku i čvrsto je stegnu, ne skrećući pogled sa kopilotovih očiju.

Posle nekoliko trenutaka izgledao je zadovoljan i pusti mu ruku. Keler pogleda predmet. Otkri da mu je u ruci malo drveno raspeće, desetak santimetara dugačko i upola toliko široko. Podiže pogled ka svešteniku, zaprepašćen, ali njegove začuđene oči naiđoše na zagonetan osmeh. Hobs nešto promrmlja za sebe. Razumeo je duhovnikovu nameru.

„A-sada, ako mi dopustite da presvučeni odoru i obučem nešto praktičnije, odmah krećemo“, reče Otac Vinsente, skoro veselo.

Kada je nestao u sakristiji pored glavnog oltara, Keler se okrenu Hobsu i reče: „Zašto je bio tako spreman da nam poveruje?“

Hobs je bio zamišljen. „Kada smo ušli primetio sam da crkva pripada redu Avgustinskih Kanona, a to je, blago rečeno, red koji je video sveta. Pretpostavljam da je naš dobri otac bio u mnogim primitivnim zemljama gde se dešavaju i čudnije stvari od ovoga.“

„Čudnije od ovoga?“ „Iznenadili biste se. Drugi razlog je to što se crkva pre svega bori

protiv zla; to je sastavni deo služenja Bogu. Navikli su na svaku formu ispoljavanja zla. Naravno, ne vole da se šire priče o crnoj magiji ili egzorcizmu; nije im u interesu da njihovu veru cinici ovog sveta žigošu kao običnu lakrdiju. Ono što je sigurno je da veruju da je zlo opipljiva sila - sila

koju neprestano treba tući, ili bar kontrolisati. Šteta je samo - a to priznanje nikada nećete javno izvući od njih - što Crkva gubi uticaj. Zlo - nazovite ga Đavo ako više volite - dobija bitku.“

Keler je oklevao da se upusti u filozofsku raspravu o ispravnosti takve teorije. „Zašto mi je dao ovaj krst?“ upita, da promeni temu.

„Bila je to proba“, odgovori Hobs. „Proba?“ „Hteo je da vidi da li ćete ga prihvatiti.“ Keler je prevrtao u ruci prosti drveni krst, ispitujući ga radoznalo.

„Šta bi bilo da nisam?“ „Tada možda ne biste bili ono što izgleda da jeste.“ Kopilot zausti da kaže još nešto, ali se u tom trenutku pojavi

sveštenik, smešeći se sa olakšanjem. „Idemo li, gospodo?“ reče. Bio je u tamnom odelu sa obaveznim sveštenim okovratnikom. U jednoj ruci je nosio izlizanu staru torbu. Izadoše iz crkve i sva trojica istovremeno osetiše da im nedostaje njeno umirujuće utočište.

Hobs upita sveštenika, dok su išli: „Oče Vinsente, vidite li nešto na nebu?“

Otac pogleda uvis i odmahnu glavom. „Zvezde. Vedra noć.“ Obori pogled prema medijumu, naslućujući. „Da li bi trebalo da vidim nešto?“

Ovaj put Hobs odmahnu glavom. „Nije važno.“ Keler se uznemiri kada je video kako se iz oblaka izdvajaju tanki,

dugi pramenovi prema zemlji, i odmah nestaju. Okrete se da upita Hobsa da li i on vidi isto, ali mu medijum odgovori jedva primetnim klimanjem glave. Tri muškarca nastaviše hod u tišini sve dok Keler ne primeti: „Možda nam policija neće dati da prodemo do aviona.“ Prešli su uski put i ulazili su u polje kroz široki prolaz u živoj ogradi.

„Možda ja mogu da ih ubedim“, reče Otac Vinsente. Međutim, nije bilo potrebe, jer je, osim razbijene školjke letelice i

razbacanih iskrivljenih komada metala, polje bilo pusto. Spoticali su se preko neravnog tla, oči su im se polako navikavala na pomrčinu, iščekujući povik „Stoj!“ koji ne dođe.

„Pa gde su, dođavola?“ progunđa Keler, nikom posebno, dok su se približavali slabo osvetljenim ostacima aviona.

„Možda su ih povukli zbog nekog hitnijeg zadatka. Budimo zahvalni što smo imali sreće; ovo će nas poštedeti nezgodnih pitanja.“

Stigli su do ogromne, kupaste tvorevine Džambovog trupa. Noseći okviri blizu sredine bili su ogoljeni i izuvijani. Trbuh letelice je pri udaru o zemlju bio potpuno spljošten, njegov kružni oblik uništen, načinivši od

njega ružnu, pritajenu stvar. Bilo je nečeg patetičnog i dirljivog u Džambovoj poniženoj lepoti. Sveštenik zaviri u njegovu rasporenu telesinu i žalosno zatrese glavom. „Koliko će još grobova biti iskopano?“ reče tiho.

Keler je prečuo primedbu jer se već probijao do odvojenog prednjeg dela 747. Najveći deo unutrašnjosti je verovatno bio uništen a ono što je ostalo od pilotove komandne table i kontrolne elektronska table inženjera leta odneseno je na detaljno ispitivanje u laboratoriji; no on je ipak hteo da ude u kokpit. Bila je to Hobsova ideja. Kopilot je trebalo da pokuša da dođe u položaj u kome je bio one noći, da se vrati u mislima unazad i zamisli ono što se događalo, i da to ponovo proživi. Da pokuša da rekonstruiše u mislima događaje koji su doveli do pada.

„Sačekaj nas, Dejvide“, čuo je Hobsov prigušeni glas iza sebe. Shvatio je da mu je drago što je spiritualist najzad odustao od onog „gospodine Keler“. Ostala dvojica ga sustigoše i okupiše se u mraku pored nadnesenog, osakaćenog metalnog obličja.

„Šta nameravate, g. Hobs?“ upita tiho Otac Vinsente. Hobs jednako tiho odgovori, „Dejvid će da uđe u avion i da se vrati u

sećanju u onu noć. Koncentrisaće se na trenutak najbliži udesu i pokušaće da se priseti šta se pre toga događalo.

„Alija sam mislio da je to već ranije zatajilo. U novinama je pisalo da je kopilotovo sećanje potpuno prazno što se tiče nesreće! Sami ste mi to rekli ove večeri.“

„Da, ali u ovim uslovima još nismo pokušali“, upade Keler. „A i ja ću mu pomoći“, reče Hobs. „Smem li da pitam kako?“ u Očevom glasu nije bilo poruge.

„Obratiću se dušama da ga vode, da ponovo uspostave atmosferu iz one noći.“

„Zaboga! Zar to nije strašno opasno?“ „Da, Oče, mislim da jeste. Zbog toga sam hteo da budete ovde sa

nama. Možda će nam biti potrebna vaša zaštita.“ „Ali ja sam samo sveštenik, čoveče! Ovde vlada neko veliko zlo

-možda neću biti dovoljno snažan da mu se suprotstavim!“ „Vi ste sve što imamo,“ reče Hobs čvrstim glasom, „a vremena je sve

manje.“ On potapša Kelera po ramenu i izvadi iz džepa malu baterijsku lampu. Kopilot je uze i osvetli zjapeću rupu na trupu aviona. Zatim se uzvera i nađe se u ispražnjenoj školjki 747. Tama je, osim slabašnog zraka svetlosti iz lampe, bila potpuna. Uperio je lampu tamo gde se nadao da će naći kružno stepenište koje je vodilo u Prvu klasu i pilotsku kabinu. Još je bilo tamo - nagorelo i urušeno, ali naizgled upotrebljivo. Čuo je kako se iza njega ostala

dvojica muče da se uspnu kroz otvor. Dok ih je čekao, ispitivao je veliku pukotinu koja im je poslužila kao prolaz. Tu je pre bio prednji ulaz za putnike, onaj za koji je Hari Tjuson rekao da ga je eksplozija raznela. Ivice pukotine su bile iskrivljene i oštre; duga nazubljena brazgotina produžavala se prema tavanici aviona i otkrivala zvezdano nebo napolju. Kada su vrata izletela, svejedno da li pre pada ili pri samom udaru o zemlju, sa sobom su iščupala okolni metal. Osvetlio je unutrašnjost i video da se džinovska letelica rascepila kod osnove krila, udar je bio tako strašan da se trup aviona ponašao kao ljuska jajeta. Video je ogoljene nosače trupa nešto niže, dva robustna glavna okvira bili su još uspravni, ali pod uglom, kao slomljena rebra ogromnog kita. Oseti ujed žalosti, kao i svaki pilot pred prizorom svoje uništene letelice, bila ona velika ili mala. Čuo je onu dvojicu kako se spotiču u mraku i uperio lampu u njihovom pravcu da im pomogne.

„Sveta Majko Božija!“ čuo je kako sveštenik poluglasno uzvikuje kada je video unutrašnjost. Težak miris nagorelog metala i drugog spaljenog materijala još je visio u vazduhu i Otac Vinsente je znao da će to biti miris koji će mu zauvek ostati u sećanju. „Šta sad?“ upita on svoje pratioce.

„Tamo gore“, Keler pokaza lampom naviše, prema stepeništu. „Hoće li nas držati?“ „Ako budemo išli jedan po jedan biće u redu“, umirivao ga je kopilot.

Pošao je prema uskom stepeništu, sveštenik i medijum odmah iza njega. Isprobavajući svaki stepenik, polako je napredovao, pažljivo izbegavajući zjapeće rupe na stepeništu. Jedna strana stepeništa slobodno je gledala na kabinu Prve klase, i on načas uperi unutra svetlost lampe, ali odmah zatim požele da to nije učinio. Unutra više nije bilo skoro ničega.

Uskoro se nade pred glavnim prostorom za putnike, ali se pazio da ne kroči unutra. Ceo pod je bio opasno ugnut nadole i videla se velika uska pukotina koja je gledala u donju šupljinu trupa. Ponovo je pogledao napred, prema pilotskoj kabini. Mala vrata koja su vodila unutra bila su otvorena, visila su na šarkama, ali su bila cela. Keler se provuče unutra i osmotri odvojenu prostoriju. Kao što je očekivao, sve table sa instrumentima su bile iščupane i odnesene na dalje ispitivanje. Prednji deo kabine se urušio, i video je da je kupa radara, na samom nosu aviona, bila na neverovatan način ugurana u kabinu. Od pilotskih sedišta skoro ništa nije ostalo i on se po hiljaditi put pitao koji mu je davo pomogao da preživi ovakvo pustošenje. Nakazna rupa na tavanici mogla je biti rešenje: možda je bio izbačen kroz taj otvor, pošto ga je načinio neki leteći komad metala? Osetio je kako hladni noćni vazduh struji kroz pukotinu, i telo mu se zgrči od te ledene struje. Ne,

to je nemoguće. Komad metala koji je leteo takvom brzinom da napravi ovoliku rupu, prošao bi pravo kroz njega. Ubio bi ga na mestu!

Ali ova misao ga je odvela do druge mogućnosti: šta ako je dole zaista došlo do eksplozije i ako su vrata putničke kabine zaista raznesena? A on se iz nekog razloga nalazio van pilotske kabine u trenutku udara o zemlju i bio odbačen kroz otvor gde su bila vrata? Teško izvodljivo. Zašto bi izlazio iz pilotske kabine u tim trenucima? U panici? Ili je možda sišao da ispita štetu koju je nanela eksplozija? Ne, nije bilo vremena. Takođe teško izvodljivo, pa ipak - bila je to slamka koje se valjalo držati! Bar će mu pomoći da sačuva razum.

„Je li sve u redu gore, g. Keler?“ čuo je sveštenikov glas odozdo. Okrenu se prema stepeništu. „Jeste, dobro sam.“ I bio je. Izuzev

normalne tuge zbog uništenja tako lepe mašine, nije osećao veliku tugu. Osećao je radoznalost, bio je začuđen, ali je nestalo melanholije koja ga je toliko dugo pritiskala. Možda zbog doživljaja od prošle noći, blagotvornog osećaja Ketinog prisustva, saznanja da njena smrt nije bila i kraj njenog postojanja. To je za njega bila nova i uzbudljiva spoznaja, kojoj će trebati vremena da zaživi u njemu, da najzad bude prihvaćena kao verovatna. A bilo je tu još nešto, osećao se tako blizu rešenja misterije. Kakve misterije? Činjenice da je preživeo? Uzroka pada aviona? Ne, bilo je to nešto mnogo veće, ali nije imao predstavu šta bi to moglo da bude. Samo osećaj.

„Možemo li i mi gore, g. Keler?“ sveštenikov glas ga ponovo prekinu u razmišljanju. „Ovde dole je užasno mračno i pusto.“ Otac Vinsente se naprezao da mu glas bude nehajan.

„Šta? Oprostite, kako da ne, dođite gore. Jedan po jedan“, pozva ih Keler. „Pazite na rupe na stepeništu i pukotinu na zidu.“ Obasjao je lampom mračne stepenice.

Sveštenik stiže prvi a odmah za njim Hobs. „Ovuda“, pokaza kopilot kada su se okupili u tesnom prostoru

između pilotske i putničke kabine. On je vodio. Očevo lice se smrklo kada je video stanje kokpita. „Ti jadni, jadni ljudi“, reče, i pogleda kopilota. „Imali ste mnogo sreće, g. Keler.“

„Jesam li?“ odvrati ovaj, bez zlobe. Hobs progovori. „Predlažem da požurimo. Ako se vrate policajci,

može da ispadne vrlo nezgodno. Sigurno bi nas oterali jer nemamo dozvolu da budemo ovde.“

„Da, siguran sam da ste u pravu“, reče Otac Vinsente. „Možda bi nas pustili da sam prethodno razgovarao sa njima, ali u ovoj situaciji...“ Nije dovršio rečenicu.

„Od čega ćemo početi, g. Hobs?“ upita Keler. „Pre svega da utvrdimo neka pravila.“ Sveštenik se ubacio pre nego

što je spiritualist mogao da odgovori. „Moramo da se složimo da ćemo prekinuti eksperiment ako ne budemo mogli da kontrolišemo situaciju.“ Pogleda upitno Hobsa, zatim produži: „Kako god znamo. Takode ako napor bude preveliki za jednog od nas, ostala dvojica moraju odmah da ostave sve i pomognu mu. I na kraju, šta god da se večeras dogodi ovde, mora da ostane medu nama, sve do trenutka kada se svi složimo da je vreme da se podaci saznaju. Imam li vašu reč, g. Hobs?“

„Apsolutno“, odmah stiže odgovor. „Gospodine Keler?“ Kopilot je duže oklevao, ali konačno klimnu glavom, „Da.“ „Onda da počnemo.“ Sveštenik spusti svoju torbu na pocrneli pod

kokpita i otvori je. Izvadi dve dugačke svece i odmah ih upali. „Ovo će nam dati još svetlosti“, reče, pružajući ih njima. Pronašli su odgovarajuća mesta za svece i ponovo obratili pažnju na sveštenika koji je omotavao dugački tamni materijal oko ramena. Na pojačanoj, iako sablasnoj, svetlosti sveca videše da je materijal u stvari purpurni epitrahilj. Zatim je uzeo raspeće i odložio ga na pod ispred sebe, pa je ponovo posegao u torbu i izvadio bočicu bistre tečnosti i tamno ukoričenu knjigu. „Hoću da očistim mesto svetom vodicom pre nego što počnemo“, objasni on, skidajući poklopac sa bočice. Uronio je prste u posvećenu vodu i počeo da je prska po celoj unutrašnjosti pilotske kabine, pevajući jedva čujnu litaniju i povremeno praveći znak krsta. Pre nego što je vratio poklopac poškropio je i dvojicu muškaraca, mičući usnama u molitvi. Keler je bio nestrpljiv da nastave, ali nije ometao duhovnikov ritual.

Konačno, poklopivši labavo bočicu, Otac Vinsente im se nasmeši. „Nije baš bogznakakva priprema, gospodo, ali ne znam dokle vi nameravate da idete. Kako stvari stoje, može se dogoditi da sam bio isuviše oprezan.“ Ostavio je svetu vodicu blizu raspeća, da mu bude pri ruci. Uspravivši se ponovo, reče: „Moliću iz Litanije Svetaca dok vi budete radili svoje. Kao dodatnu predostrožnost.“ Nasmeši se i otvori knjigu. „Neću vas prekidati.“ Poćuta pa dodade. „Ako ne budem morao.“

Otac Vinsente se ponovo zapita odakle mu vera u ova dva stranca. Došli su mu preko noći, sa svojom uznemirujućom pričom o dušama preminulih vezanim za ovaj svet iz nepoznatih razloga, moleći ga da im pomogne da razreše zagonetku koja je na neki način imala veze sa mladim kopilotom, da nadu odgovor koji će osloboditi duše nesrećnika i možda osloboditi mladića krivice. Zašto im je poverovao? Osim njihove očigledne

iskrenosti, postojao je još jedan razlog: očekivao ih je! Ili, bolje reći, očekivao je da se ovako nešto dogodi.

Pre mnogo godina, selo u Švajcarskoj, blizu onog u kome je on boravio, pretrpelo je užasnu tragediju. Skijaški centar, visoko u planini iznad sela, potpuno je uništila snežna lavina, sahranivši svaku živu dušu. Niko nije preživeo. Meštani su bili ožalošćeni, ali se njihovo tugovanje produžilo mesecima, mnogo duže nego što bi bilo prirodno.

U mestašcu se osećala čudna napetost, i počele su da se dešavaju neobične stvari: nesrećni slučajevi, iznenadne smrti, ludilo. Pozvan je sveštenik iz njegovog reda - stariji, iskusniji čovek od njega - i sproveden je egzorcizam. Da li je to bilo samo u mašti meštana ili je mesto zaista bilo „posednuto“, nikada nije tačno saznao, tek život se vratio u normalan tok ubrzo postoje sveštenik izvršio ritual. Jilo je i drugih slučajeva u njegovom životu, posvećenom božjoj službi, slučajeva ni dramatičnih niti od veće važnosti, pa ipak značajnih kao nesumnjiv dokaz da oko nas deluju sile ne baš ovozemaljskog porekla.

Ako se ono što tvrde ovi ljudi pokaže kao istina, njegova dužnost je da to ispita i da stvar prosledi nadležnosti više vlasti nego što je njegova. On je samo običan parohijski službenik; postoje drugi u njihovom redu koji su obučavani i mnogo pozvaniji da se bave pitanjima ove vrste.

„Dejvide, možeš li da zauzmeš bar približno ono mesto na kome si bio za vreme leta?“ upita Hobs.

„Bojim se da neće biti moguće.“ Kopilot pokaza prema razmrskanom prednjem delu letelice. „Moje mesto - i kapetanovo - su potpuno uništeni.“

„U redu. Onda bar budi što bliže.“ Keler poče da se probija kroz haos delova, svestan da urušeni pod

može svakog trenutka da popusti i pošalje svu trojicu u donju kabinu. A tamo je bilo suviše kopalja i sečiva od iskidanog metala da bi ostali nepovređeni. Stigao je do najdalje tačke dokle se moglo, zatim se spustio na pod ispred razorenih ostataka komandne table. ImaO je osećaj nestvarnosti, koji je pokušao da ignoriše.

„Može“, javi se preko ramena. Mogao je da čuje sveštenikovu tihu molitvu dok je Hobs s mukom napredovao prema njemu.

„Sada zatvori oči, Dejvide, i pokušaj da misliš na onu noć. Ako ne ide, vrati se još unazad. Na poslednje čega se sećaš.“

Keler se usredsredio, ali nije bilo koristi; svest mu je još uvek bila prazna. Odmahnu glavom.

„Napregni se. Bilo šta pre samog leta“, podsticao ga je Hobs.

Pomislio je na sukob sa kapetanom Roganom u hangaru. Ljutito lice starijeg pilota. Reči pune mržnje. Pokuša da misli na posledice svađe, ali nije išlo. Nije bilo ničega. Podiže ruku do očiju i snažno ih protrlja. Bože, zašto ne mogu da se setim? Novostečeno pouzdanje poče da ga napušta. Odlučnost mu se poljuljala. Keti, zašto mi ne pomogneš? Znam da me nisi napustila. Pomozi mi, pomozi molim te!

Ništa. Uzdahnu umorno i osvrnu se prema Hobsu. Skameni se kada ugleda

u tami izraz na spiritualistovom licu. Oči su mu bile napola sklopljene, videle su se samo beonjače; lice su mu brazdale duboke linije. Keler iznenada primeti da se temperatura u skučenom prostoru spustila nekoliko stepeni i vazduh je iz Hobsovih usta izlazio u oblacima pare. Ne samo što je bilo osetno hladnije, već se i atmosfera u kokpitu promenila. Osećala se napetost i prisutnost strašne pretnje, skoro fizička senzacija ogromne težine koja ih je pritiskala.

Keler pokuša da se pokrene, ali otkri da su mu udovi sputani nevidljivim vezama. Nije mogao ni da progovori, grlo mu je bilo suvo - reči nisu htele da se oblikuju. Sveštenikova molitva iza njega se na trenutak pokoleba, zatim se nastavi, oštrim glasom, kao uz veliki napor.

Kopilot najednom oseti veliki pritisak na leđima, hladan, ledeno hladan osećaj kako mu se penje uz kičmu. Mišići vrata i ramena mu se zgrčiše i on se nape da pokrene ruke. Bilo je - bilo je kao... da nešto hoće... da ga... posedne! Osećaj odvratnosti je bio neizdrživ i sadržaj želuca mu se podiže u gušu. Borio se sa živom, fizičkom silom, sa stvari koja je pokušavala da ga potčini. U ušima mu je bubnjalo od krvi koju je pumpalo pomahnitalo srce, ali tada i ono poče da usporava, da se koči. Uplaši se da će potpuno da stane, ali ono nenadano još jednom ubrza i tuklo je brzo, prebrzo! Šta je bilo sa sveštenikom? Zašto nije pomogao?

Ali Otac Vinsente nije razumeo bitku koja se odvijala u Keleru. Osećao je neko grozno prisustvo u avionu, odvratnu, zlobnu stvar koja se obrušila na njih, i molio se obnovljenim žarom. Ali i dalje nije prepoznavao stanje ostale dvojice. Svetlost je bila slaba i mogao je da vidi samo njihove obrise, Hobsa kako kleči pored nekako zgrčenog kopilota. Posegao je za raspećem i pritisnuo ga na grudi.

Keler se predavao. Monstruozno biće - ili šta je već bilo - se širilo kroz njega, crpeći mu snagu, nadjačavajući volju, proždirući mu dušu. Tada je čuo smeh - prigušen i hrapav. Smeh demonal Njegove oči, jedini deo tela koji je još mogao da pokrene, pogledaše prema spiritualisti koji je klečao uz njega. Zvuk je dolazio od njega! Keler sa užasom vide da su mu oči sada

potpuno otvorene i da ga posmatraju sa mračnim, likujućim zadovoljstvom. Sa njegovih iskeženih usana ponovo se začu suvo cerekanje.

„Dobro došao, Keleru.“ Glas je dolazio od Hobsa, ali nije bio njegov. Bilo je to ono isto duboko rezanje koje je Keler čuo prethodne noći. „Najzad si mi došao, a, kopile?“

Otac Vinsente je čuo ove reči. Ukoči ga spoznaja o onome što se događa. Zadrhta od straha. „U ime Boga, stani!“ vrisnu, i pođe napred, grabeći u isto vreme sa poda bočicu sa posvećenom vodom. Ali se, u žurbi i u tami, spotače i bočica mu ispade iz ruke i otkotrlja se van domašaja pod nagomilane metalne delove. On se spusti na kolena i poče očajnički da traži, ali je sjaj sveca i baterijske lampe veoma oslabio.

Hobs - ili ono što je sad bilo u Hobsu - polako okrenu glavu i prezrivo osmotri klečećeg sveštenika. „Puzi, svešteniče, krvopijo duše, pijavico u odori.“ Sirov, zverski smeh. „Misliš da nekoliko kapi mokraće mogu da me oteraju?“

Otac Vinsente prekinu potragu i pogleda naviše prema Hobsu. Tada naglo podiže krst i povika jakim glasom: „Sveti Gospode, svemogući Oče, večiti Bože roditelju Gospoda našeg Isusa Hrista. Koji jednom za svagda odagna palog tiranina u vatre pakla. Koji posla svog jedinog Sina u svet da stane za vrat lavu koji riče; pohitaj nam u pomoć jer Ti se obraćamo...“ Stvar u Hobsu se glasno nasmeja, ogavnim smehom čije je njakanje paralo sveštenikove uši. Smeh se pojača do granice izdržljivosti, a spiritualistovo telo se od toga klatilo napred-nazad, izazivajući sveštenika. Otac Vinsente načas zastade, zatim nastavi: „Pohitaj na naš poziv i izbavi nas iz propasti i iz čeljusti đavola koji je ovo ljudsko biće načinio po Tvojoj slici i prilici. Obori užas, Gospode, u...“

„Dosta!“ vrisnu stvorenje. „Budalo. Misliš da su dovoljne reči?“ Besno je zurilo u sveštenika.

Iznenada se raspeće u ruci Oca Vinsentea crveno zažari. On ga ispusti sa bolnim uzvikom i uzmaknu. Metalni krst ostade da leži na podu kabine između sveštenika i Hobsa, dimeći se crnim dimom. Stvor se ponovo nasmeja a sveštenik odmah nastavi sa molitvom: „U... u zveri... koja sad pustoši naše vinograde. Neka ga odagna Tvoja moćna ruka...“

Keler oseti kako pritisak polako popušta. Monotone sveštenikove reči prodrle su do njega i nekako ga ispunjavale. Oseti da tone i tone i tone u bezdan crnila gde ga je čekao samo jedan beli, okrugli predmet. Dok je padao prema njemu, video je dva tamna, hladna oka koja su ga privlačila sve bliže, i usne rumene kao ružini pupoljci u nemoj porugi. Neke ruke mu obuhvatiše vrat i disanje mu postade otežano. Ugleda drugi, ugnuti beleg,

smeđu spaljenu plastiku lutkinog lica. Lutkino lice! Selio se malene devojčice kako se penje u avion, noseći u rukama plastičnu lutku. Sećao se toga!

Tada do njega dopreše sveštenikove reči, bubnjajući, kao iz velike daljine, ali sve glasnije i glasnije, dok nisu stigle do njega. Uhvati sebe kako izgovara nepoznate reči zajedno sa sveštenikom, reči koje nikada pre nije čuo. Sa usana mu nije dopirao nikakav zvuk, ali je u sebi, u dubini svojeg bića, izgovarao reči „... od Tvoga sluge, i neka više ne drži u ropstvu ovo ljudsko biće stvoreno po Tvojoj ćudi.“ Počeo je da se uzdiže, da izranja prema površini, prema svetlosti. „... Po slici Tvojoj, i spasi ga kroz Sina Tvojega, koji živi i vlada uz Tebe...“ Nevidljive ruke mu oslobodiše vrat. „... zajedno sa Svetim Duhom...“ Bio je blizu površine, glas je bio sve jači. „... Bože, za sva vremena...“ On pade napred, stenjući, oslobođen strašnog pritiska koji ga je držao u davećem stisku.

Hobs je buljio u sveštenika, sipajući užasne prostote iz isečenih usta. Keler se zatetura, ustajući i zamahnu prema spiritualisti, odbacivši ga na iskrivljeni metal. Stvor je ležao u mraku i besno posmatrao kopilota, zle oči su mu bile pune mržnje. Keženje, iskrivljena parodija osmeha, raširi mu se licem.

„Misliš da si se izvuk'o?“ zaškripa. Slomljena školjka letelice poče da se trese. Komadi metala su se

odlamali i padali uz šupalj tresak. Stvar na podu se glasno smejala, groteskna u svojem ruganju. Podrhtavanje se pojača, razoreni avion je sve snažnije vibrirao. Visok, zavijajući urlik ispuni malenu kabinu, ranjavajući im uši, nanoseći im neizdrživ bol u dubini slepoočnica. Keler izgubi ravnotežu zbog sve jačeg podrhtavanja, sudarivši se sa okvirom uklonjene komandne table. Avion kao da se raspadao oko njih, čitave table nagrizenog metala su se urušavale unutra, podižući zagušujuće oblake pepela i prašine. Obe svece su bile oborene, ostavljajući ih u mutnoj svetlosti baterijske lampe. Čitav uzdrhtali svet kao da se pretvorio u zvučni kazan: tresak metala, škripa letelice koja je trpela nova razaranja svog već izmrcvarenog tela, vrisak koji se uzdizao iznad svakog drugog zvuka, bestidni, podrugljivi smeh stvari u Hobsu, i, kroz sve to, sveštenikova vatrena inkantacija, sve glasnija, u naporu da nadjača buku.

Keler pokri uši rukama i zaljulja glavu sa jedne na drugu stranu. Iz grla mu se podiže krik, kao da će taj unutrašnji zvuk biti barijera protiv spoljašnjeg. I tada, kada je izgledalo da će avion neminovno biti sravnjen sa zemljom, pod na kome su klečali se obruši zajedno sa njima u donju kabinu, povlačeći za sobom, preko njih, i zidove. Pištavo zavijanje poče da slabi.

Keler isprva nije ništa primetio, jer mu je u glavi još odjekivalo. Tek kada je podrhtavanje prestalo, naglo, skoro bolno, on postade svestan zlokobne tišine koja se spustila na olupinu. On odvoji ruke sa ušiju i oslušnu, čuo je samo reči sveštenikove molitve. U slaboj svetlosti lampe razaznavao je Hobsovo sklupčano telo.

Keler oseti zadah: truli, odvratni smrad raspadanja i još gore, užasno zaudaranje spaljenog mesa. Kroz kabinu su se lelujala tamna obličja i on u prvi mah pomisli da se radi samo o prašini uskovitlanoj od vibracija koja je ponovo padala na pocrneli pod. Ali u tom trenutku začu glasove. Šaputanje. Zbunjeno i uplašeno. Nešto hladno mu dotače ruku i on se žurno pribi uz zid.

Sa drugog kraja kabine do njega stiže životinjski roktaj i on vide Hobsovu crnu priliku kako se diže na noge.

Šaputanje postade oštrije, prodornije. Probiše se jasniji glasovi. „Keler... tu je!... Keler... je li to on?...“

Kopilot se brzo okrenu jer je glas bio samo nekoliko santimetara od njega, kao da neko tu čuči i šapuće mu na uvo. „Dejv... pomozi nam... pronađi nam ga...“

Glas je bio Roganov! Zvučao je napregnuto, grubo, ali nije bilo sumnje da je pripadao

kapetanu Roganu. Kelerov glas je bio slab, drhtav. „Da nađem koga, Kapetane? Koga

treba da nađem?“ Javi se drugi glas, ali je zvuk dolazio sa istog mesta. „Nađi onog ko

mi je to uradio!“ Ton je bio besan. „Nama! Možemo da ti pokažemo!“ „Budale!“ Hobs je stajao u zraku lampe, gledajući mračno u kopilota.

„Imamo ovog ovde! On je naš! Uzećemo njega!“ Keler privuče noge, spreman da se baci u stranu ako ga Hobs

napadne. „Ne... ne...“ Ponovo Roganov glas. „Ne Kelera... onog drugog...“

Pridružiše mu se drugi glasovi. „Onog drugog...“ Iz suprotnog ugla se čulo dečje jecanje. „Mama, bojim se. Gde smo?“

Vrisak procepi vazduh. „Padamo!“ Drugi glas, vapaj: „Upomoć!“ Čulo se zavijanje koje je odjekivalo između zidova i gubilo se u noći kroz otvor na krovu letelice.

„Tišina!“ vrisnu stvar u Hobsu. Zatim se zacereka. Zao, preteći zvuk koji ispuni užasom Kelerovo srce. Kopilot vide kako se prilika saginje i poseže za nečim. Uspravila se, držeći u rukama neki šiljat predmet i Keler u oskudnoj svetlosti prepozna iskrivljenu metalnu šipku. Hobs zakorači prema povijenom kopilotu.

Otac Vinsente je sve to posmatrao sleđeno, i dalje bezglasno mrmljajući molitve koje su se pokazale nedovoljnim. Kako je bilo nerazumno od njega da dozvoli da se sve to dogodi! Nije dostojan da se nosi sa ovakvom izopačenošću. Video je Hobsa kako se približava Keleru, preteći nazubljenim komadom metala, podižući ga, spreman da udari. Ali oružje zadrhta u njegovoj ruci, kao da se u medijumovom opsednutom umu odvijala neka unutrašnja borba. Hobsovo lice je bilo maska besa. Izbuljene oči su izgledale kao da će iskočiti iz duplji. Na slepoočnici mu je pulsirala debela pomodrela vena. Jedna strana usana se iskrivila na neprirodan način, flasteri su bili otrgnuti, otkrivajući krvave, unakažene usne, zubi i desni su bili iskeženi u jezivu grimasu. Uzviknuo je nešto prostačko i degenerisano i grimasa se polako pretopi u trijumfalno likovanje. Ruka koja je držala oštri metal polete naniže.

Ali Keler se već bacio prema njemu, sa pogledom čistog besa. Njegovo rame silovito pogodi Hobsa u grudi i obojica se srušiše nazad, uskovitlanih ruku i nogu u grčevitoj borbi. Mračne, senovite prikaze su proletale ispred svešlenikovih izbezumljenih očiju, nematerijalna tela u haotičnom komešanju. Otac Vinsente je znao, bez potrebe da vidi, da je razbijeni trup aviona, ne samo kokpit, ispunjen ovim obličjima. Namučene, izgubljene duše, mnoge - mogao je to da oseti - gnevne, osvetoljubive; druge, opet, samo uplašene.

Kelerovo telo iznenada polete prema svešteniku, odbačeno neljudskom snagom demona koji je zaposeo medijuma. Dok je padao čuo je podrugljiv smeh, kopilotovo telo se sručilo preko njega, ostavljajući ga bez vazduha. Ležao je, pokušavajući da udahne, ali mu je u pluća ulazila samo ljuta ugljena prašina, gušeći ga svojim nepodnošljivim zadahom. Lampa je bila odbačena u stranu, i njen uski zrak je jedva presecao pomrčinu, pored njegovog lica, odbijajući se o nešto sjajno što je ležalo uz metalne podupirače gde se nekad nalazila stolica inženjera leta. Predmet je bio od stakla.

Hobs je već bio na nogama, teturao se prema Keleru koji se polako podizao na jedno koleno, bučno usrkavajući vazduh, ali spreman da se ponovo baci na čudovište koje se približavalo. Nije osećao strah, samo krajnju odvratnost, mržnju prema stvoru koji je zaposeo telo malog čoveka. Hobs se pridržavao za zid kabine, nije hteo da se spotakne na nesigurnom podu sad kada je žrtva bila skoro njegova. Glasovi su vrištali na demona, većina ga je podsticala, dok je samo mali broj, oni koje nije uspeo da zatruje zlom, bio protiv njega, kao onda kada je trebalo da Keleru zada udarac metalnom šipkom. Ali i oni su bili potčinjeni. Nisu mogli da se suprotstave

njegovoj zlobi, njegovoj moći, moći koju je još za života razvio čovek po imenu Gosvel. Njegov njiskavi smeh postade iskeženo rezanje kada se suočio sa kopilotom. U čovekovom postojanom pogledu nije bilo straha, ali ta budala očito nije znala u kakvoj se pogibelji nalazi.

Stvor polete napred sa urlikom trijumfa i kopilot zakorači napred, skupljajući se, da ga dočeka. Ali između njih se uspravi mračna senka. Tečnost pljusnu u medijumovo lice i demon vrisnu u strahu i bolu dok mu je sveta vodica progorevala meso, režući, spaljujući, progoneći ga iz čovekovog tela. Hobs se zatetura unazad i pade na pod, krijući rukama goruće lice. Već su se pojavljivali plikovi, koža je šištala kao da je poškropljena kiselinom. Demon unutra je uporno nastojao da očuva vlast nad smrtnikom, ali sveštenik nije oklevao. Još svete vodice pade na Hobsove ruke i vrat. Koža na glavi je otpadala tamo gde je došla u dodir sa posvećenom tečnošću, podizali su se pramenovi bele pare i otvarale široke brazgotine. Demonska duša zaurla u agoniji. Svuda samo bol! Uvijala se unutar tela u mukama. Gubila je bitku! I drugi su pomagali da bude izgnana: spiritualist, u očajničkoj težnji da ponovo zagospodari svojim telom, duše koje nisu htele da se povinuju njenoj volji, i pored konfuzije i izgubljenosti.

Gubila je snagu a muke su bile neizdržive. Stvar pobeže. Keler, još uvek u odbrambenom stavu, zatečen akcijom Oca

Vinsentea i užasom koji je usledio, oseti kako ga osinu ledeni vetar i nemoguć zadah u nozdrvama kao da mu je nešto raspadnuto izdahnulo u lice. Sok i instinktivna reakcija da uzmakne od nevidljivog zla učiniše da zatetura kroz prazan okvir vrata i padne preko nagomilanih ostataka. Pokuša da se zadrži, ali metal u njegovoj ruci popusti i on oseti da pada niz stepenice, udarajući se o njih glavom, prevrćući se, čupajući usput komade zidne obloge. Zaustavi se na dnu stepeništa i tama se sklopi nad njim.

Ležao je nepomično. Oči su mu bile otvorene, ali nije video. Čuo je glasove, ali to su bili poznati glasovi, ne šapat mrtvih stvari. Kapetan Rogan, Keti, Alan, inženjer leta, zatim drugi glasovi - glasovi putnika - uzbuđena deca, nervozne majke, dovikivanje poslovnih ljudi u pomalo izveštačenoj druželjubivosti. Čuo je kako se pokreću avionski motori, kako Džambo džet oživljava i drhti u svojoj oslobođenoj silini. Osećao je blago kretanje kada je vučno vozilo odvojilo letelicu od terminala. A onda do njega stiže glas kapetana Rogana: „Konzul 2802, tražimo dozvolu za rulanje.“ I čuo je mehanički odogovor: „2802, imate zeleno za rulanje kroz dvadeset osam, čim izađete iz odvojka zovite jedan-jedan-osam zarez šest-pet za poletnu dozvolu...“

Bio je ponovo na letu, kapetan Rogan u sedištu levo od njega, govorio je u mikrofon kraj usta, strpljivo prolazeći kroz proceduru pred poletanje. Bila je to još jednom noć kada je 747 poleteo u propast!

Osamnaesta

Demon je pobegao u noć. Šištao je i ječao u agoniji. Kada je okupio svoje snage, one koji su se odazivali, otisnuo se u potragu za odmazdom.

Sirena ambulantnih kola prekinu Ernesta Gudvina u poslu. On izađe iz tamne komore, proverivši da nije ostavio neki izložen film pre nego što je otvorio vrata. Ode do prozora koji je gledao na ulicu Haj, otvori ga i isturi glavu, izvijajući vrat da vidi gde su se zaustavila kola hitne pomoći.

Izgleda da su opet stala kod crkve. Nije valjda da je paroh ponovo otkačio! Zazvižda za sebe. Prečasni Bidlstoun tek što se vratio iz bolnice tog istog popodneva, rekli su mu. Današnji lekari, prokletinje! Pa da, šalju nedovoljno oporavljene ljude kući jer su im bolnice pretrpane! Ovih dana moraš da budeš na samrti da bi dobio krevet - a onda gledaj da što pre odapneš, inače će opet da te izbace! Protrese glavom, zgađen, i povuče se u sobu, zatvarajući s treskom prozor. Na povratku u mračnu komoru, zastade da osmotri gomilu sveže osušenih fotografija na radnom stolu, koje je trebalo obseći. Podiže jednu i zagleda se u nju. Bila je to baš ona koja ga je fascinirala, ona na kojoj su prikazani redovi tela umotanih u čaršave. Zašto ga je toliko privlačila, kao da je znao ljude koji su ležali ispod okrvavljenih prekrivača. Sleže ramenima. To što je bio na licu mesta one noći, što je proveo sate sam sa snimcima masakra, činilo ga je bližim nesreći od bilo koga drugog. Skoro jednako kao i žrtve.

Polako odšeta do noža za papir i postavi fotografiju u drveni okvir, zavlačeći ivicu ispod metalnog pravougaonika na jednoj strani. Podiže polugu noža tridesetak santimetara i pomeri fotografiju da štrči van ivice otprilike jedan santimetar. Tada naglo obori polugu i tanka pruga bromiranog papira odleprša na pod. Ponovi postupak sa ostale tri strane. Sve fotografije koje je tog dana razvio trebalo je podseći na isti način, ali još nije razvio sve snimke. Uostalom, Martin je obećao da će se vratiti da mu pomogne. Nadao se da će njegov partner uskoro stići: bio je nestrpljiv da čuje kakav je posao ugovorio. Ude u mračnu komoru, ponevši sa sobom sliku sa redovima leševa, ne primećujući duboki mraz koji je zavladao u prostoriji.

Zatvorivši vrata za sobom, Ernest odloži fotografiju na radnu ploču, i zaposli se oko aparata za uvećavanje. Položi čist foto-papir ispod metalne maske, glatku stranu nagore, i uključi sijalicu u aparatu, mereći vreme staromodnom štopericom. Nije bilo potrebe da proverava otvor objektiva i veličinu slike, jer je sa istog negativa već razvio par tuceta fotografija. Nije se trudio ni da pogleda sliku projektovanu na površini foto-papira.

U određenom trenutku, on isključi svetio, podiže objektiv, izvadi osvetljeni papir i potopi ga u razvijač, gurajući je prstom pod površinu, pazeći da svaki ugao bude natopljen. Nekoliko sekundi je provlačio fotografiju kroz tečnost, zatim se nagnu bliže jer je slika počela da se pojavljuje. Očekivao je da vidi snimak jednog od Džambovih motora kako leži samotno u polju, odvojen od krila gde je bio ugrađen, osakaćenu figuru od skupocenog metala, bezvrednog posle udesa. Grupa ljudi sa beležnicama je stajala oko njega, ispitujući ogoljenu mašineriju, jedan od njih je oprezno podizao pogonsku kapu. To je bila slika koju je očekivao da vidi.

Međutim, ono što se ukazalo, prvo polako a zatim sve brže, bio je ljudski lik. Najčudniji, najopakiji lik koji je Ernest ikad video. Bio je potpuno go, njegovo mršavo, sasušeno telo izvitopereno od bolesti kao da ga živog proždiru crvi koji dočekuju leševe pod zemljom. Njegovo ispijeno lice bilo je iskežena maska zla, oči su mu zlobno svetlele sa papira koji je tamneo, usta raširena u opak osmeh otkrivala su krnje zube između vlažnih usana. Sa gole lobanje su visili retki pramenovi kose, a duboke bore, crni nabori izopačenosti, prekrivale su mu lice nalik na krševit pejsaž nekog dalekog, žednog predela. Slabašna ramena su mu bila povijena napred, naduveni stomak i mršava karlica istureni u obscen položaj. U koščatim šakama sličnim kandžama držao je svoj enormni, natekli penis, dok su testisi visili kao dve groteskno izdužene kese skoro do kolena.

Kako su hemikalije nastavile da deluju, u nekontrolisanom procesu razvijanja, slika je počela da tamni, postepeno se gubeći u crnilu, dok nisu ostale samo oči, koje su svojim naraslim mračnim hipnotičkim zenicama besno zurile u njega. A onda i one nestadoše.

On začu cerekanje iza sebe u isto vreme dok je panično naprezao mozak da se seti gde je već video to lice. Bilo je to pre više godina - najmanje petnaest, možda dvadeset - u nekim novinama ili časopisu. Nešto o čovekovom delovanju u zemlji za vreme rata, prinudnom izgnanstvu, i o novim nedelima u državama. Nije se sećao detalja, ali lice nikad nije zaboravio.

Lice zveri! Buljio je dole u plutajući crni fotografski papir, u sopstveni lik koji se ogledao u tečnosti.

Stajao je sleden, nije se usuđivao da se okrene i otkrije koje to u sobi sa njim, šta se tako bezosećajno i zlobno smejalor Osećao je hladan dodir na potiljku, ledeni, smrdljivi dah na obrazu. Bezglasno cerekanje je sad bilo tako blizu. Mogao je samo da posmatra svoj odraz, kako leluja i lomi se u žućkastoj tečnosti, njegove sopstvne oči uzvraćale su mu pogled kao da razume ju njegov strah.

Hladnoća se sklopi oko njega kao zagrljaj. §

Martin Semjuels se peo stepeništem u studio, pušio se od besa, kroz glavu su mu proletale konfuzne misli. Stipse! Sto funti po negativu, nije nego! Svi ti časopisi su isti! Zamisli, svetski poznata publikacija da pokuša da ga zezne tako bednom sumom! Šmokljani! Na manje od dve i po stotke u životu ne bi pristao. Tražio je tri i po, ali su mu se nasmejali u lice, tvrdeći da to više nisu novosti, da su svi već videli fotografije, da više nisu ekskluzivne. Odvratio im je da nisu objavljeni svi njegovi snimci, ima ih još mnogo, možda nisu tako zanimljivi, ali su još uvek dramatični, još mogu da potresu. Ponudio im je ceo paket, sva prava! Kakva ponuda! Što da ne, zna on vrhunske londonske fotografe koji su zarađivali više od četiri stotine na dan za obične reklamne snimke! A on im nudi tragediju iz života, dramu sa lica mesta! Taj svet baš nema mašte. Pre bi prihvatio ponudu Pari Mača, nego da posluje sa ovim lopužama! Dosad su prilično zaradili na udesu onog aviona, ali ovo je trebalo da bude pun pogodak - coup de grace. Sa lovom iz ovog posla bili bi doživotno obezbeđeni! Mogli bi da se podele, prošire delovanje. On bi se više bavio reportažama, dok bi Erni preuzeo prizemniji deo posla: portretisanje, venčanja, industrijsku fotografiju, itd. Erni je čovek ograničenih sposobnosti. Možda bi mogli da se presele u Slou, bliže središtu zbivanja. Rente su u Londonu ionako previsoke, čak i za njihovo novostečeno bogatstvo. O ta prokleta goveda! Ima i drugih časopisa, većih časopisa, koji će biti itekako zainteresovani. Gunđajući sebi u bradu, on gurnu vrata koja vode u studio.

„Erni?“ pozva, pritiskajući prekidač za svetio. „Jesi li u tamnoj komori, Erni?“

Nije bilo odgovora. Gde je dođavola taj bezveznjak? Zna da još ima brdo posla da obavi.

Nije moguće da je sve sam uradio! Martin coknu jezikom i izvuče se iz kaputa. Obesi kaput iza vrata i ode do gomile fotografija na stolu koje su čekale da budu obsečene, trljajući ruke da se zagreje. Života mi, ovde je 'ladno! pomisli, i pogleda prema prozorima da proveri jesu li zatvoreni. Pregleda fotografije, mršteći se da bi video da li su oštre. Ono glupo kopile

opet nije očistilo prašinu sa sočiva! opsova, primetivši sićušne bele tačke na snimcima. E pa nemam nameru da ih celu noć retuširam. Sutra ima lepo da radi ponovo!

Ljutilo zalupa na vrata komore. „Erni, jesi li tu?“ Sačeka odgovor, koji ne dođe.

Pogled mu se spusti na nož za papir, čija je oštrica stajala uspravno, pod pravim uglom na podlogu. Bila je to još jedna od sitnica koje su nervirale Maptina. Njegov ortak je večito ostavljao sečivo uzdignuto, umesto da bude položeno u svoje drveno ležište. Jednom će neko da otfikari sebi prste! Stalno mu je ponavljao isto. Ode do noža da spusti okrivljujuću oštricu, ali mu privuče pažnju fotografija na stolu. Pogleda je izbliza. Uh, kakav morbidan snimak! Svi ti redovi leševa. Ne znam zašto se Erniju ova toliko dopada - verovatno jer je jedna od njegovih! Baš depresivna scena: nema drame, samo melanholična monotonost. Tada primeti nešto malo i belo u jednom uglu slike. To nije ranije primetio. Liči na sićušno telo u blatu, dalje od prekrivenih leševa. Bože, da nije beba? Uzdahnu sa olakšanjem kada vide da je telešce u stvari lutka. Tako je, mislim da na letu nije bila nijedna beba, reče sebi. Čudno da do sad nisam primetio lutku. Čini sliku dirljivijom. Možda to i nije tako loš snimak!

Pognu se da bolje osmotri sliku. Kakav čudan izraz na lutkinom licu. Skoro ljudski. Ne - skoro neljudski!

Tada se dogodi nešto neverovatno! Sa fotografije se podigoše pramenovi belog dima a ivice počeše da se

uvijaju. On zaprepašćeno odskoči. Kakvo je ovo sranje? Fotografija planu i vatra poče da jede slojeve hemikalija na papiru i da još jednom uništava leševe prekrivene platnom. Slika se skupi u meku lopticu a onda, sa iznenadnom glađu, plamen i nju proždra, ostavljajući samo crni pepeo koji se polako razvejavao.

Uvrnuto! Kako se to dogodilo? Sredovečni fotograf zatrese glavom u čudu. Dotaknu pocrnele ostatke papira i oni se pretvoriše u fini pepeo. On više oseti pokret nego što ga vide i munjevito povuče ruku pre nego što je sečivo noža sinulo, padajući. Prestrašeno zatetura unazad kada je metar dugo sečivo oštro kao žilet tresnulo dole sa jezivim, teškim metalnim zvukom.

Srce mu je divlje tuklo u šoku. Bože, mogao sam da ostanem bez ruke! Šta se to događa? I gde je taj mešuga Erni? Martin zadrhta zbog ledene struje vazduha koja se iznenada podiže u sobi. Naježi mu se koža na šakama i jeza mu pojuri uz ruke. Začu se zvuk iz tamne komore. Udarac.

„Erni, jesi li to ti? Da li se ti to igraš sa mnom, Erni?“ Iz komore dođe nešto što je zvučalo kao prigušen kikot. On ljutilo priđe vratima i priljubi uvo uz njih. „Jesi li unutra, Erni?“ Nije bilo odgovora, ali mu se učini da čuje kretanje. Udari po vratima, jednom, snažno. Ulazim, ti goje! Nemoj da nađem neki film napolju!“

Za fotografa, iako je bio od one češće vrste, Martin Semjuels je bio začuđujuće lišen mašte. Da je imao više, ne bi tako spremno otvorio vrata. Čuo je da se u Itonu događaju čudne stvari, osećao je napetost kod sugrađana, ali je poslednjih nekoliko nedelja bio suviše zaposlen da bi je sam osetio. Fotografija koja se zapalila, nož koji je pao - njegov um nije mogao sebi da dopusti da se zadržava na ovim zagonetkama. Stvari su se jednostavno dogodile i za sve je, naravno, postojalo prosto objašnjenje. Ali on je imao važniji problem o kome je trebalo misliti - finansijski problem - a bilo je premalo vremena da se dokučuje nedokučivo. On dohvati kvaku i besno povuče vrata prema sebi.

Užasni zadah koji pokulja napolje natera ga da sa odvratnošću nabora nos i dočeka ga talas ledenog vazduha od koga nevoljno uzdrhta. Izvadi maramicu i pokri nadraženi nos. Stisnu oči, pokušavajući da pronikne kroz tamu.

Crveno svetio je izgledalo još slabije nego obično, ali mu se učini da vidi tamnu priliku kako stoji u dnu male prostorije, pored tanka sa vodom. „Erni, ti si?“ upita nesigurno.

Po prvi put oseti kako ga obuzima strah. Mašta mu se konačno probudila. Teško, krkljajuće disanje više je od ičeg potpirivalo njegovu bojazan. Bilo je duboko, hrapavo, kao da dolazi kroz sagorele glasne žice. Nezemaljsko.

Smrad je bio neizdrživ i on se zatetura ošamućen od ogavnih isparenja.

„K-ko je tamo?“ uzviknu, stežući vrata radi oslonca. Začu se jezivo cerekanje. Zatim glas.

„Zdravo, Ješo“, reče glas. On oseti kako ga nešto gura otpozadi. Nevidljive ruke. Moćne. Polete

napred i pade na kolena u crvenkastoj pomrčini. Prilika izađe iz senke i zaustavi se iznad njega. On se zagleda u grimizno lice svog ortaka. Pa ipak, to nije bio on! Crte lica su bile iste, ali je izraz lica bio potpuno stran za Ernija. Sadržao je svo zlo ovog sveta. Sve mane i boljke čovečanstva su bile nekako okupljene na njemu i dobile svoj fizički izraz. Bilo je to lice Đavola!

Martin zajeca u najdubljem užasu. Nikada do tad nije iskusio tako apsolutan, parališući strah. Sićušni mišići oko korena kose mu se zategoše,

ženice mu se raširiše, srce mu je udaralo kao ludo u grudima. Krv iz stomaka mu se povukla u okolne mišiće, izazivajući težak, bolestan osećaj u utrobi. Krvotok mu se ispuni hemikalijama i svuda po telu oseti žmarce. Mišići su mu se grčili i trzali, celo telo drhtalo. Creva mu se isprazniše i niz noge mu poteče smeđa tečnost. On otvori usta da vrisne, ali ispusti samo suv, pridavljen krkljaj.

„Židovsko kopile“, reče glas. „Pogledaj se kako drhtiš. Kako se useravaš.“

Martin oseti kako ga gvozdeni prsti stežu ispod pazuha mokrih od znoja. Demonsko lice mu se približi i nasmeši se. „Kako će se samo radovati Mastomah, Princ, da primi takvog kao ti! Kako će likovati Agaliarept! Kako će Glasialabolas slaviti!“

Fotograf se uzdiže sa poda, stravično lice i dalje je bilo par santimetara od njegovog, kužni dah ulazio mu je u otvorena usta, silazio u pluća, širio se telom.

„Pa, Ješo, ništa ne kažeš?“ Podrugljivo cerekanje. „Vidiš kako te tvoj ortak lepo nosi. A znaš gde? Sto ne moliš Javeha za pomoć?“ Ponovo režeći smeh.

Noge su mu se beskorisno vukle po podu dok je njegovo krupno telo bilo nošeno prema kadi sa vodom. Svirepi glas mu je šaputao na uvo. „Misle da su me uništili. Sveštenik misli da njegova vodica može da me ubije. Vidiš kako ti religiozni idioti razmišljaju, Ješo? Opekla me je, jeste, kao što mi je vatra izgorela telo. Ali nisam mrtav, ja ne mogu da umrem.“

Martinu konačno uspe da vrisne kada se već potpuno odvojio od zemlje i bio prebačen preko ivice kade. Vrisak preraste u grgotavi urlik kada mu se glava nade pod vodom, između crno-belih snimaka koji su haotično plutali oko njega. Nos mu je bio spljošten uz okrugli poklopac odvodnog kanala na dnu kade i on se borio da izvije vrat ne bi li bar malo oslabio pritisak. Ali ruke koje su ga držale bile su prejake.

Voda pokulja u njegova vrišteća usta i u nozdrve. Bio je primoran da udahne i voda mu pojuri niz grlo i ispuni pluća, kao kužni dah zveri malb ranije. Rezultat je sada bio snažniji i njegove misli prekri sivilo, zaklanjajući vizije kao spuštena zavesa.

Kada sivi veo najzad pokri sve, život se odvoji od njega poput poznanika kome je dosadio.

§ Kada je telo prestalo da se opire, i kratke noge ostale da mlitavo vise,

umorne od samrtnih trzaja, demon ga oslobodi stiska, ostavljajući gornji deo tela da leži licem nadole u vodi.

Stvor izađe iz komore i, dok je prolazio kraj hrpe osušenih snimaka na radnom stolu, one se zadimiše i zahvati ih plamen. Demon pokupi preko ruke redove obešenih negativa i baci ih u sredinu sobe. Iščupavši vrata ormana, on poče da vadi stotine žutih omota sa filmom i pravougaonih kutija sa papirom i da ih baca na gomilu zajedno sa isprepletanim negativima. Demon zatim ode do gorućih svežnjeva fotografija i podiže nekoliko, ne osvrćući se na plikove koji mu odmah iskočiše po rukama.

Bol nije bio ništa za demona, ali duša okovana duboko unutra zavrišta i izvi se u agoniji, osetivši plamen koji je uništavao telo.

Stvor odnese zapaljenu gomilu fotografija do sredine sobe i ispusti ih na hrpu negativa i kutija sa filmom. Tamno sivi negativi se zapališe uz glasan zvuk i blesak i ubrzo vatra proguta i žute kutije. Silueta Ernesta Gudvina je stajala usred rastućeg ognja i stvar koja ga je zaposela glasno se nasmeja. Vatra je sad bila stari prijatelj. Jednom je plamen progutao njeno smrtno telo, sada ga je zamenjivao.

Stvar prođe kroz požar i otvori vrata studija, pozivajući ostale da je slede. Bilo je još toliko mnogo toga da se uradi te noći.

Devetnaesta

„Zemaljskoj u Londonu, Konzul 2802 traži dozvolu.“ Kapetan Rogan je bio sve nestrpljiviji. Mrzeo je zakašnjenja kod poletanja, bio je to gubitak goriva, nasilno obuzdavanje neizmerne sile u četiri mlaznice. Ovaj put zakašnjenje nije bilo veće od minuta, ali je pilotovo loše raspoloženje bilo već ranije izazvano drugim, ličnim razlozima i odloženo poletanje samo ga je pojačalo.

„Sačekajte, 2802“, stiže metalni odgovor. „Hajde već jednom“, reče Rogan razdraženo, ali za sebe, ne u

mikrofon kod brade. Keler ga pogleda sa svog mesta, ali kapetan izbeže njegov pogled i

zagleda se pravo napred, napolje u noć. Hriste, pomisli kopilot, ovo je kraj našeg prijateljstva. Zašlo Bet nije

ćutala? Kakve koristi je imala od toga što je mužu priznala svoje neverstvo, sa njegovim prijateljem i štićenikom? Bilo je još imena koja je mogla da pomene, zašto baš njegovo? Samo jedna noć. Ništa ozbiljno. Njegova omaška. Neoprostivo, možda, ali pored toliko drugih, verovatno mnogo ozbiljnijih veza, zastoje uopšte pominjala ovu? Jasno, Bet je htela da povredi ponos Pitera Rogana tamo gde najviše boli - i uspela je. Ono što ga je tako duboko ranilo nije bilo samo njeno neverstvo; bilo je to poniženje što mu je nabio rogove njegov potčinjeni. Neko kome je verovao.

Pitanje je sad glasilo: hoće li Rogan reći Keti? Keler je već bio odlučio da to sam učini čim bude imao priliku. Bilo

bi besmisleno živeti pod pretnjom da joj neko drugi otkrije njegovu dvoličnost. Biće strašno pogođena kada joj bude rekao ali kada bi saznala od nekog sa strane... Brzo odagna tu misao. Nekako će preboleti ako je njena ljubav dovoljno jaka i ako prihvati to što je bio pošten prema njoj. Ako ne bude mogla... Bila je to još jedna misao koju nije mogao da podnese. Šta god da se dogodi, sigurno je da neće dozvoliti da je izgubi. Suviše mu je dragocena. Ali sa Roganom je druga stvar. Znao je da tu ništa ne može da popravi, a to što ga je dan ranije oborio na zemlju nije mu išlo baš u korist.

Žao mi je, Kapetane, izvini se u mislima. Možda ću ti to nekako nadoknaditi, jednog dana.

„Konzul 2802“, metalni glas prenu obojicu iz misli, „Imate dozvolu za poletanje po planu za Vašington Dals. Standardni polazak po instrumentima Dejventri dva, ravan leta tri-pedeset za kruženje. Javite Alfi 4208 svoju visinu.“

Uzdahnuvši s olakšanjem, kapetan Rogan saopšti plan leta. „U redu, Konzul 2802, očitavanje ispravno“, stiže odmah odgovor.

„Kontakt na jedan-dva-jedan zarez tri.“ „Zemaljskoj u Londonu. Konzul 2802 u zoni čekanja dvadeset-osam

desno.“ „2802, iza DC8 koji sleće, uđite u pravac i čekajte.“ „2802, iza DC8 ulazimo u pravac.“ „2802, uzletanje slobodno.“ „2802, rulamo.“ 747 zagrme niz pistu, dobijajući na brzini, potisak mlaznica pritisnu

putnike i posadu blago u sedišta. Za samo nekoliko sekundi stigli su i prošli VI, tačku u kojoj kontrola predaje let kapelanu. Kapetan Rogan ubrza do VR i upozori: „rotacija“ u trenutku kada je Džambo postigao uzletnu tačku, i glatko podiže nos aviona u vazduh i monstrum poče da se penje, neverovatnom snagom probijajući slab otpor vazduha, pretvarajući se u gracioznog letećeg džina visoko na noćnom nebu.

Keler se opusti kada je Džambo postigao visinu i počeo da ocrtava veliki luk na nebu, uzimajući utvrđeni vazdušni pravac, Jantarni Put. Bilo je upravo tako: kada uzletiš u brzoj i elegantnoj letećoj mašini kao ova, sve brige ostaju za tobom na zemlji. Čak je i Kapetan izgledao opuštenije dok su prolazili kroz sve provere posle uzletanja, sa lica mu se gotovo izgubila napetost. Keler ga je posmatrao dok je davao dozvolu da se odvežu sigurnosni pojasevi. Stariji pilot na trenutak pogleda prema njemu, zatim se okrenu da proveri instrumente, nedokučiv u licu.

U tom trenutku Keti ulete na vrata. „Kapetane“, reče sa žurbom u glasu. „Šta je bilo, Keti?“ upita on ukočeno, ne odvajajući pogled sa

instrumenata. „Jedan putnik iz Prve Klase pronašao je napravu u svojoj tašni.“

Pogleda načas u Kelera, očima razmeniše emocije. „Izgleda kao... bomba!“ Kapetan naglo okrenu glavu.

„Jesi li sigurna?“ zareza.

Ona se trže na njegov grubi ton. „Izgleda da ima neku vrstu satnog mehanizma. Putnik ne zna kako je to dospelo u njegovu tašnu.“

„Znaju li ostali putnici za to?“ „U Prvoj Klasi znaju. Oni napred u Drugoj se pitaju oko čega je

gužva.“ „U redu.“ Pogleda Kelera. „Idi dole i proveri to.“ „Hoćete li poslati kod za opasnost?“ „Ne dok ne proveriš o čemu se radi!“ odseče Rogan. Keti ih je začuđeno posmatrala, bila je na trenutak odsutna mislima

zbog opasnosti. Nikada ranije nije čula da se Kapetan obraća Dejvu takvim tonom, iako su već prošli kroz mnoge krizne trenutke. Keler se već oslobodio pojasa i pogledao starijeg pilota kao da želi nešto da kaže. Rogan ga je hladno posmatrao i Keti oseti napetost između njih dvojice.

„Pa?“ upita kapetan ljutilo. Lice mu je odavalo bes, ne i strah. Keler se okrete bez reči, provukavši se kroz skučeni prostor prema

Keti. Video je da je bleda u licu, ne zbog moguće opasnosti, već zbog brige za njega. Nasmeši se umirujuće i uze je za ruku. „Vodi me“, reče.

Prolazeći pored inženjera leta, koji se već preznojio, potapša ga po ramenu i povika da nadjača buku mlaznica: „Ne stavljaj još padobran, Al!“ Inženjer mu slabašno uzvrati osmeh i podiže palčeve. Požuriše kroz uska vrata pilotske kabine i počeše da se spuštaju niz zavojito stepenište. Keti ga pogleda preko ramena, lice joj je sada bilo veoma bledo, oči raširene. On još jednom pruži ruku prema njoj, obuhvativši joj naviše okrenuto lice, milujući joj prstima obraz. Nasmeši joj se ohrabrujuće i oni nastaviše silazak.

Glavni stjuard, Brodi, čekao je u dnu lestvica, i kada je ugledao Kelera, pokaza prema odeljku Prve Klase. Kopilot nije gubio vreme zapitkujući. Prođe bez zadržavanja u Prvu Klasu ignorišući redove uznemirenih lica, lica koja su grizla usne iza njega. Dočeka ga scena koja ga prikova za mesto.

Ser Džejms Beret je sedeo postrance na svojem sedištu, noge su mu bile u prolazu, crna, uska tašna otvorena u krilu, imao je zaprepašćen izraz na licu. Ponašanje ostalih putnika protezalo se od panike do zabrinute radoznalosti. Mlađi muškarac odmah do ser Dežjmsa, njegov poslovni sekretar, pribio se uz prozor, kao da hoće da propadne kroz trup aviona, što dalje od zlokobne naprave sklupčane u tašni. Četvorica japanskih biznismena, koji su imali sedišta u redu iza njihovog, povukli su se bliže prednjem delu kabine, tamo se skupili i uznemireno su brbljali. Jedna žena je držala u naručju uplakanu devojčicu, a i sama je izgledala na rubu suza.

Plastična lutka je ležala, zaboravljena, u prolazu i posmatrala scenu hladnim, nevidećim očima.

Jedan čovek je stajao izdvojen, sam, jednom rukom se oslanjao o svoje sedište, drugom o sedište ispred sebe. Bio je avetinjski mršav, žućkaste kože, lice mu je bilo mreža duboko urezanih bora. Smešio se. Osmeh je bio mešavina straha i ushićenja. I poruge.

Ser Džejms je izgledao nesposoban da odvoji pogled od tašne na svojim kolenima, ali je, kada mu se Keler približio, pažljivo okrenuo, otkrivajući njen sadržaj kopilotu. Keler je znao, čim je ugledao komplikovani splet žica, plastične cevi, satni mehanizam, da je zaista reč o bombi, a sad je znao i kako je dospela u avion. Zausti da kaže ser Džejmsu da se ne miče ali u tom trenutku pred njim bijesnu zaslepljujuća bela svetlost, a vreli udar ga podiže u vazduh i odbaci nazad kroz kabinu, obuhvativši mu telo sažižućom čaurom svetlosti.

On oseti kako mu telo udara u nešto tvrdo i nade se na podu, ne osećajući za čudo nikakav bol, samo opštu utrnulost. Primora se da otvori oči i bi mu čudno što je svet pod tako pogrešnim uglom, što se putnici kotrljaju i prevrću niz nagnuti pod i plamen liže kroz kabinu. Zatim ugleda vrata prednjeg ulaza za putnike, napola iščupana iz ležaja, kako nekom magijom vise o par slabašnih metalnih niti, dok crna noć urla kroz nastali otvor. Kroz potreseni mozak mu polako proteče sećanje na ono što se dogodilo-

Pokuša da ustane, pitajući se zašto ne oseća bol, ali mu je uspelo samo da se pridigne na lakat. Umalo da krikne kada ugleda Keti kako se vuče prema njemu, njeno užasnuto lice je bilo krvava maska, raširene oči pune strave - i samilosti - usta otvorena u vrisak. Ali ništa nije čuo, unutrašnjost letelice bila je nemi svet haosa. I kada taj svet poče da bledi i nestaje, a oči da mu se sklapaju pred užasom, još jednom ugleda Keti kako pruža drhtavu, okrvavljenu ruku prema njemu, boreći se da se održi u čudnom položaju letelice; tuga joj se sad jasno videla u očima.

I tada se sve rasprši u spokoj ništavila, u počinak bez misli. §

Oseti kako mu neko podiže kapke, i odmah se razbudi, odmičući se od nasilnih prstiju. Zagleda se u zabrinuto lice Oca Vinsentea.

„Je li vam dobro?“ upita ga sveštenik. „Ne mičite se dok ne budemo sigurni da vam ništa nije slomljeno.“

Keler je nepomično ležao dok su znalački prsti tragali za lomovima, i nastojao da se vrati u stvarnost. Sve mu se vratilo, potpuna, jasna vizija košmara: bomba, eksplozija, nemogući ugao kabine aviona koji se

sunovratio prema zemlji, i patnja na Ketinom licu, njen pokušaj da mu se približi. Oči mu se zamagliše od suza i on brzo zatrepta da ih razbistri. Možda bi bilo bolje da se nije setio.

Ali sad je bar bio siguran u uzrok pada! Neslaganje između njega i kapetana nije imalo udela u uništenju 747. Ni on niti stariji pilot nisu bili nemarni; nisu mogli ni na šta da utiču. A sada je shvatao i kako je bomba mogla biti neopaženo unesena u avion. Napreže se da uspravno sedne, ali ga zadržaše umirujuće ruke.

„Budite strpljivi, g. Keler, odmah ću biti gotov“, reče Otac Vinsente. „Dobro mi je“, insistirao je Keler, osvrćući se. „Gde je Hobs?“ upita

zabrinuto. „Ovde sam, Dejvido“, dođe nejasan glas iz senki. Prilika zatetura

prema njemu i ukaza se medijum sa maramicom pritisnutom na usta, crvenom od krvi. Svece su ponovo gorele i svetlosl lampe se pojačala. U unutrašnjosti letelice je vladala tišina.

„Hobse, ono je bila bomba! U nesvesti sam se setio svega što se dogodilo one noći!“

„Znam da je bila bomba“, reče Hobs umorno. Keler pokuša da razazna lik u treperavoj svetlosti sveca, smetao mu

je zrak iz baterijske lampe uperen pravo u njega. Gadne, tamnocrvene modrice bile su svuda po medijumovom čelu i obrazima; kosa mu je bila spaljena na nekoliko mesta, otkrivajući mnoštvo plikova, mnogi su se pojavili dok ga je posmatrao.

„Isuse!“ bilo je sve što je mogao da kaže. „Izgleda da ništa nije slomljeno, g. Keler“, javi se Otac Vinsente,

ispravljajući se posle brzog, ali pažljivog pregleda. „Rekao sam vam da sam OK“, reče Keler, nemoćan da odvoji pogled

od Hobsove unakažene glave. „G. Hobs mora odmah u bolnicu“, reče sveštenik. „Ima nekoliko

ozbiljnih opekotina. Posekotine oko usta su se opet otvorile: treba ih previti. A mislim da nikom od nas ne bi škodio jak sedativ.“

„Ne.“ Hobs skloni okrvavljenu maramicu sa usta da bi ga bolje razumeli. Sveštenik i kopilot se trgoše na prizor njegovih otečenih usana koje su krvarile. „Imamo još posla ove noći.“

„Ali ne možete u takvom slanju“, pobuni se Otac Vinsente. „Nema mi druge“, dođe jednostavan odgovor. „U pravu je. Još nije gotovo“, Keler se uspravi u sedeći položaj.

Obrati se Hobsu. „Kako vi znate da se radi o bombi?“

Hobs je bezuspešno pokušavao da zaustavi krv sa usana. Progovori, namrštivši se od bola. „Dok sam bio... sa one strane, obratio mi se još jedan glas. Nov glas,, pometen i uplašen kao i ostali - ali ne isti.“ Zgrči se u agoniji, i oni pođoše da ga pridrže. „Ne, ne, biće dobro. Samo da se načas odmorim.“

Čekali su ćuteći da medijum sakupi snagu da nastavi. „G... glas... je uspeo da mi kaže... šta se dogodilo... ko je krivac. Moramo... moramo da stignemo do te osobe... još noćas... ako hoćemo da sprečimo...“ Ponovo se zanese napred, stenjući.

Keler ga uhvati za rame. „Taj glas. Koje to bio? Ko vam se obratio?“ Hobs se borio protiv ošamućenosti. .la... ne znam. Bio je konfuzan...

ipak, hteo je da pomogne... Mogu da vas povedeni do... te osobe.“ „Koga? Onog ko je postavio bombu?“ „Da!“ „Kako ćele to izvesti?“ upade sveštenik. „Slika... mi je u glavi. On... mi je... pokazao.“ „To je posao za policiju.“ reče Otac Vinsente odlučno. „Nema vremena... nema vremena.“ „U pravu je“, složi se Keler. „kako biste vi objasnili sve ovo

policiji?“ „Moramo... da žurimo. Moramo da stignemo tamo... još noćas.“

Hobs sa mukom ustade, uz Očevu i kopilotovu pomoć. Bio je nesiguran na nogama, ali sposoban da hoda.

Keleru su kroz glavu proletale misli. Bomba. Unco je lično ser Džejms. Bilo je tako jednostavno. Pored toga što je bio na čelu nekoliko drugih kompanija, bio je jedan od direktora Kelerove kompanije i često je koristio tu privilegiju da bi izbegao dosadne carinske formalnosti i pregled ličnog prtljaga tako što je sa posadom ulazio u avion. Bilo je to protiv pravila, naravno, i nije uvek koristio tu mogućnost, ali ovaj put, Keler je bio uveren, jeste. Bilo je tako lako.

Ali ko je postavio bombu? Koji bi manijak pobio preko tri stotine ljudi samo da bi se dokopao jednog čoveka? Ilije prava namera bio masovni pokolj? I kako to da ser Džejms nije imao pojma šta nosi pre nego što je dospeo u avion? Bilo je još toliko pitanja na koja je trebalo odgovoriti. To što se on sam izvukao, na primer. Čuo je i ranije za slučajeve da osoba izložena eksploziji čudesno izbegne ranjavanje. Nešto u vezi sa naletom vazduha, koji žrtvu odnese ispred udara, načinivši zaštitnu barijeru ispred njenog tela. Neverovatno, ali ne i nemoguće. Bio je odbačen u neku čvrstu podlogu i oko nje, skoro do stepenica. Možda ga je baš to sačuvalo od

sažižućeg plamena odmah posle eksplozije. U tom trenutku, kada se 747 obrušio prema zemlji, vrata, koja su labavo visila, bila su iščupana i, leteći unazad, ostavila su ogrebotine na krilu baš kao što je pretpostavio Tjuson. A on, postoje ležao blizu otvora, bio je izbačen na meko tlo polja.

Bilo mu je lakše: pronašao je objašnjenje za svoj spašeni život, sada je znao da nesreća nije došla kao posledica njegovog ili Kapetanovog postupka. Ali olakšanje još nije bilo potpuno.

Iskobeljali su se iz trupa aviona, iznenađeni što nema policijskog odbora za doček. Strahovita buka iz olupine morala je privući nečiju pažnju. Tada im sveštenik pokaza razlog ovog nedostatka interesovanja.

Prema istoku i ulici Haj, noć je crveno gorela od plamenova koji su se uzdizali u nebo. Izgleda je neku od radnji ili stambenih zgrada duž ulice Haj zahvatio požar.

A vatra se širila.

Dvadeseta

Tri dečaka su se šunjala kroz senke kolonada, dvojica sa kanticama boje u rukama, kraj beskrajnog niza imena Starih Itonaca palih u ratu 1914-1918., morbidno - ali sa ponosom - uklesanih u kamene zidove. Jedan od dečaka je bezuspešno pokušavao da zaustavi kikot.

„Zaboga, Grin, začepi!“ prosikta dečak na čelu. Krivac požuri da priguši zvuk prljavom maramicom.

Stigoše do teških drvenih vrata predvorja kapele i tu zastadoše, osluškujući neće li čuti iznenadan povik ili korake gonilaca.

„Čuj, Speling,“ prošapta jedan od dečaka zadihano, „šta misliš, kako bi bilo da se vratimo? Mislim, ako nas uhvate, letimo naglavačke iz škole.“

Voda se okrenu prema njemu i reče prezirno: „Ako se bojiš, Klemens, gubi se. Kol'ko ja znam, ovo je bila tvoja ideja!“

„Jeste, al' samo iz zezanja. Mislim, bez veze mi je palo na pamet. Nisam znao da ćete ozbiljno da me shvatite.“ Čačkao je bubuljicu na vratu.

„E pa jesmo! I ako si sa nama, ima da kušuješ!“ Klemensu je ta ideja sinula prethodne noći, dok su ležali budni u

krevetima, nemirni zbog uzbudljivih ali jezivih priča koje su kružile po Koledžu tog dana. Priče su se odnosile na Tačerovu misterioznu pogibiju, dramatičnu smrt para koji je'skočio kroz prozor u ulici Haj, na leš dole kraj reke, i druga neobična zbivanja - ništa manje nije bila zabavna vest da je paroh tog istog dana sišao s uma. Priče su se širile i bile sve nakićenije, dečaci su silno uživali u sopstvenim, krajnje morbidnim verzijama.

Najpopularnija je bila da je paroh u stvari okultist, sledbenik Crne Magije, a ono dvoje što su se ubili članovi njegovog kruga. Debeli dečak je prinesen kao žrtva Princu Tame a čovek iz reke je slučajno bio svedok jednoj njihovoj ceremoniji i umro je od straha! Međutim, Đavo nije Bio zadovoljan žrtvom pa je napravio parohu zbrku u glavi a ono dvoje se ubilo iz kajanja! Mladim dečacima uopšte nije smetalo što je sled događaja pogrešan, niti što se prečasni Bidlstoun sledećeg dana vratio iz bolnice, zdrav i čitav. Na paroha je od tada trebalo paziti i bilo je poželjno nositi zlatni krst radi zaštite od hipnotičkog zla (mogla je da posluži i medalja

Svetog Kristofera, ako nemaš krst). Stariji dečaci su se na ovo podsmehnuli klincima i „Pop“ ih je sve opomenuo zbog širenja budalastih glasina.

Ah trojici trinaestogodišnjaka, Spehngu, Grinu i Klemensu, koji su delili sobu u paviljonu Opidanaca, te priče su bile suviše uzbudljive, na jeziv način, da bi dozvolili da prebrzo prestanu. A pružile su im i odličnu priliku da upotrebe ključeve kapele. To, naravno, nisu bih originalni ključevi, već kopije koje je Grin majstorski izradio na času zanatskih veština, „pozajmivši“ prave ključeve od Sondersa, domara, koji se brinuo o kapeli i pazio da posetioci ne urezuju inicijale u prastare klupe. Ključevi su bih vraćeni pre nego što je i primetio da nedostaju - prirodno, tek pošto im je uzet otisak u plastelinu. Problem je bio pronaći im svrhu.

A onda se sve lepo uklopilo kada su po Koledžu počele da kruže priče o duhovima i Crnoj Magiji. Prvobitna i ne mnogo uzbudljiva namera bila je da se ušunjaju u kapelu i tamo urezu svoje inicijale, ne među stotinama imena predaka, od kojih su mnogi postali čuvene istorijske hčnosti, već na nekom pogodnijem, skrovitijem mestu, gde ih niko ne bi otkrio. Na nekom tajnovitom mestu koje bi samo oni znah i posle likovah za vreme božje službe, povezani znanjem tajne da im se imena nalaze tamo, među besmrtnicima! Naravno, bilo je zabranjeno da se to radi, ali je upravo ta činjenica činila stvar uzbudljivijom. Složili su se da to bude počasna grobnica prorektora Tomasa Mareja, levo od oltara, ako bude moguće negde na izrezbarenom liku ispod nadgrobne ploče. Niko nikad neće primetiti inicijale, ako ih pažljivo urezu, a kad samo pomisle na zadovoljstvo sa kojim će ih jednog dana, kada ponovo posete Koledž, pokazati svojim ženama, ih deci -ili ljubavnicama! Bila je to njihova prvobitna namera, ali je Klemens smislio bolji plan.

Šta ako jednog dana, kada se cela škola okupi za jutarnju molitvu, cela kapela osvane išarana znacima Crne Magije, veštičjim totemima, simbolima okultnog! Kakva bi ludnica nastala! Pa panika! Koledž to nikada ne bi zaboravio! A atmosfera je baš odgovarala. Kasnije bi sve bilo očišćeno, naravno, tako da ne bi ni bilo prave štete. Bilo bi to nešto čemu bi se još godinama smejali!

Speling je već sledećeg jutra nabavio knjigu o Crnoj Magiji u jednoj od starinarnica u ulici Haj. U knjizi je bilo mnoštvo izvesnih simbola nečastivog koji su se mogli precrtati. Moraće da se otarase knjige čim poduhvat bude izvršen: ako ovu šalu povezu sa njima posledice će biti katastrofalne! I ključeve će morati da unište. Ali lepota ideje je bila baš u tome što će zaključati vrata za sobom tako da sve zaista izgleda kao delo natprirodnih sila!

Kako je veče prolazilo, Klemensu se avantura sve manje dopadala. Kakva glupa ideja! Ima da ih sa zadovoljstvom šutnu iz škole! Pored toga, kapela je noću prilično sablasno mesto. Speling je zapretio da će da mu odvali jednu dobru ako ne prestane da cmizdri. Biće to najmoćnija psina ikad smišljena na Koledžu. Godinama - možda čak i vekovima! Kakva prilika da pokažu matorom Grigs-Midu, tom umišljenom kopilanu! To će ga naučiti za onu propoved kako je zlo u samom zlu. Pokazaće mu da je zlo prava, živa, opipljiva stvar! Tako kaže Denis Vitli!

Grin se ponovo zakikota. „Ajde bre, tupadžije!“ šapnu glasno. „Da to obavimo.“

Speling se još jednom oprezno osvrnu, a zatim iz džepa izvuče dug, sjajan ključ. Nečujno ga ubaci u ključaonicu i sva trojica zadržaše dah, stežući zube. On okrenu zglob i prigušeno uzviknu: „Pa već je otključano!“

Još uvek zadržavajući dah, pažljivo gurnu vrata, zahvaljujući Bogu što je Sonders dobro nauljio šarke.

„Ajmo odavde, Speling. Mislim, mora da ima nekog unutra ako je otvoreno“, reče Klemens, nervozno se osvrćući.

„Ne, gledaj! Unutra nema svetla. Onaj matori glupan Sonders je zaboravio da zaključa.“ Speling proturi glavu, zatim kliznu unutra.

„Hajde“, čuše ga kako komanduje iz tame. „'Ajde, Klemens, prvo ti.“ Klemens bi grubo gurnut za Spelingom.

Kada se sudario sa njim u tami ovaj ga ponovo odgurnu. „Pazi, ti jebeno smetalo!“ zašišta Speling. '„Ajde, Grin, ulazi i

zatvaraj prokleta vrata da upalimo svetio.“ Tanak zrak svetlosti preseče tamu. Speling je ukljucio džepnu lampu. „Jesi U siguran da nema nikog?“ upita Klemens nespokojno. „Pa teško da su mogli da se popnu uz stepenice po mraku, zar ne?“

odvrati Speling. „Sad zaveži, idemo u kapelu. Za mnom.“ On pođe nečujno uz široke drvene stepenice a ostala dvojica požuriše za njim, svesni i najmanjeg krckanja i škripe starog stepeništa.

Dođoše do vrata predvorja i na njihovo čudo i ona su bila otključana. „Poseri me ako stari Sonders nije opet presis'o“, uskliknu Grin. Zatim

se nasmeja. „Nema veze, momci, mi ćemo da zaključamo umesto njega.“ Sva trojica se nervozno zakikotaše. Speling ponovo zaviri kroz vrata,

osvetljavajući lampom zidove predvorja kapele koje je bilo dosta prostrana prostorija, velika kao neka seoska crkva. Malo su oslušnuh ne bi U neki zvuk pre nego što će ući u predvorje ukrašeno grbovima, zatim oprezno krenuše preko kamenog poda prema ulazu u glavnu kapelu. Klemens je sve

vreme očekivao da celo meslo preplavi svetlost i da oštar glas zatraži da objasne otkud oni tu. Ali ništa od toga se nije dogodilo.

U kapeli je bilo znatno svetlije zbog visokih vitražnih prozora koji su propuštali spoljašnju svetlost u mekim prelivima boja. Klemensu je i pored toga kapela bila preteče i tmurno mesto, i da Grin nije išao odmah iza njega, smesta bi se okrenuo i pobegao. Tri dečaka se zagledaše u dubine prostora unutar visokih, lepezasto podignutih zidova i između redova veličanstveno izrezbarenih drvenih klupa sučeljenih sa obe strane širokog prolaza. Klupe u pozadini su nosile imena bogatih i slavnih građana Itona. Impresivni mermerni oltar, sa raskošnim zavesama u pozadini, na kraju četvorougaone konstrukcije kapele, jedva se video sa njihovog mesta, i fragmentarne zidne ilustracije duž prve polovine kapele bile su samo sive mrlje tamnih obličja.

Promakla im je i prilika u belom koja je sedela u lami redova klupa u dnu kapele. Ali su sva trojica do kostiju osetili memljivu hladnoću u kapeli.

„Isuse, 'ladno je da ti se dupe smrzne!“ promrmlja Speling. Klemens, šokiran prostotom na tako svetom mestu, samo je zurio u

bledti mrlju Spelingovog lica. '„Oćemo li da farbamo“, reče Grin nestrpljivo, i odmaršira prolazom

između redova veselo mašući kanticom, pevušeći svoju trenutno omiljenu melodiju. Činilo se da mu ni malo ne smeta hladnoća koja je vladala u kapeli.

„Posle tebe, pegavi“, reče Speling Klemensu okrutnim tonom, siguran da će ovaj pokušati da pobegne, samo ako mu se ukaže prilika. Klemens potišteno sleže ramenima i pode za Grinom prema oltaru. Speling se još jednom osvrnu pa krenu i on. Učini mu se da vidi belu mrlju uz zid sa leve strane, ali kad je hteo da uperi slabi zrak svoje lampe u tom pravcu, omele ga Grinov zgađeni glas.

„Ovde bazdi k'o da je unutra crkla neka šugava mačketina“, reče Grin, mršleći se. „Reci, Speling, 'de ćemo da malamo? Po oltaru?“

„Ne“, odgovori Speling. „Po zidovima, mislim, a možda i po podu ispred oltara.“

„Važi. Ti uzmi zidove, a ja ću pod.“ „Idiote, imamo samo jednu lampu. Moraćemo jedno po jedno.“ „Navali onda. Prvo pod.“ Grin poče da otvara poklopac limenke sa

pola litre boje. „Evo, Klemens, ti drži lampu dok Speling i ja radimo.“ Speling utisnu lampu u drhtavu ruku svog druga i poče da otvara

svoju kanticu s bojom. „Koja je tvoja, Grini? Crvena?“ prošapta prema dečaku, koji je oprezno držao poklopac limenke palcem i kažiprstom, pazeći da se ne umrlja bojom.

„Hm... crvena“, odgovori Grin. „Da, kod mene je crna. Sad da bacimo pogled u knjigu. Osvetli nam

ovde, Klemens.“ Dok je on listao knjigu, tražeći pogodan simbol, Klemens je

posmatrao kapelu. Oči su mu se već prilično navikle na tamu, ali se on u jednom trenutku upita nisu li ga ipak prevarile. Načas mu se učinilo da su dugi redovi klupa ispunjeni mračnim nepokretnim likovima. Žurno zatrepta, zatim pogleda ponovo. Ne, opet mu radi mašta, nema nikog.

„Drži to posrano svetio, Klemens, čuješ li!“ reče Speling besno. „Aha - ova je dobra za početak.“ Naceri se na sliku koju je odabrao, lice mu je bilo kao u nekog zlog patuljka u svetlosti lampe. Namršti se naprežući se da pročita natpis ispod crteža. „Gotski ili magični krug za prizivanje i pogodbe sa nečistim silama“, pročita naglas.

„Dobro zvuči“, odvrati Grin. „Doduše, malo je komplikovano.“ „Uprostićemo ga.“ Speling položi knjigu na pod i iz jakne izvadi

četku široku oko pet santimetara. Umoči je u crnu boju, i, sagnuvši se sasvim nisko, hodajući unazad, poče da ocrtava grub krug na podu ispred oltara.

„I nije ti neki krug“, reče Grin kada je krug bio dovršen. „Poslužiće. Sada ti unutra nacrtaj trougao dok ja radim spoljašnji

krug.“ Obojica se marljivo dadoše na posao, kikoćući se kada bi se sudarili. „Tako“, reče Speling zadovoljno, uspravivši se, diveći se njihovom

delu. „A sada, šta ima u trouglu?“ „Tri kruga povezana krstom i... ovo liči na... krivulju... iz koje

izbijaju plamenovi“, reče mu Grin, kriveći glavu da bi se bolje koncentrisao na simbol.

„OK. Crni krugovi i krst - a ti možeš da uradiš krivulju i plamenove crvenom.“

Klemens je posmatrao njihova povijena leda sa rastućom bojazni. Je li baš morao da predloži tu kretensku ideju? Učini mu se da je krajičkom oka primetio neki pokret i pogleda prema jednoj od manjih, bočnih kapela. Bila je to Laptonova kapela, zaklonjena od glavnog prostora komplikovanim i delikatnim kamenim zastorom. Kao da se tamo neka crna senka hitro povukla u zaklon.

„Re-rek'o bih, momci, da ovde unutra ima nekog“, prošapta žurno ostalima.

Oni ga pogledaše. „Jesi li se opet usr'o, Klemens? Niko nije mog'o da ude ovamo.“

„Ali vrata nisu bila zaključana!“ Sada se pogledaše Grin i Speling. Grin glasno proguta. „Jesi li nešto video?“ upita Speling.

„Ne znam. Neku senku tamo preko, mislim.“ „Dobro, onda uperi tamo to jebeno svetio.“ Klemens posluša, ali preko nije bilo nikoga. „To - mora da se sakrilo“, insistirao je bojažljivo Klemens. „Ma daj tu lampu, bre“, odseče Speling, i odlučno pođe preko male

bočne kapele, osvetljavajući put pred sobom. Klemens i Grin su posmatrali kako njegova senka nestaje iza kitnjastog kamenog zastora, naglo, a sa njom i svetlost lampe. Slediše se kada se iz kapele začu pridavljen jecaj i glasno zastenjaše na prizor sablasno belog lica koje se uzdiže u otvoru zastora, grotesknih crta lica u dubokoj senci ispresecanoj slabom svetlošću.

„Speling, govno jedno!“ vrisnu Grin, skoro u suzama; iako mu je već bilo lakše.

Speling se mahnito smejao pojavivši se iza zastora, još držeći upaljenu lampu ispod brade. „Isekli ste se, a?“ proštenja između napada histeričnog smeha.

Grin zamahnu kao da će ga gađati limenkom sa bojom i Speling potrča niz prolaz visoko podižući kolena u komičnoj žurbi. „Govno glupavo!“ povika Grin za njim.

„Pssst!“ Klemens je sada bio u strahu zbog buke koju su podizali. Speling iznenada isključi lampu i pojuri kroz uzak prostor između

klupa, spotače se o stepenik i sruši se na stomak. Ostade tako da leži, zadihan, pokušavajući da savlada napade kikotanja.

„O'ladi bre, Speling!“ zašišta Klemens u tami. „I uključi to jebeno svetio. 'Ajdemo, Grin, ovaj ne misli da prestane sa tim sranjem!“

Ali i Grin je prihvatio igru. Nigde ga nije bilo. „Zaboga, vas dvojica! Uopšte nije smešno!“ U Klemensu je rastao

bes, zajedno sa strahom od mraka. Hitro se okrenu kada se začu udarac i prigušen smeh iza njega. „Izlazi, Grin. Znam da si tamo!“ Postajao je očajan. „Ako ne prestanete ja odo'!“

On naglo uzmaknu kada ugleda nešto belo u jednom od zadnjih redova, i petom zakači jednu od limenki sa bojom i prevrnu je, boja se proli po podu, šireći se, prekrivajući sveže oslikani simbol rastućom lokvom lepljive tečnosti.

Klemens odskoči od mrlje koja se širila da ne bi upropastio cipele. Noge mu udariše o ivicu sedišta u prvom redu na toj strani i on naglo sede. Ostade sedeći, bez daha, zagledan pravo u belu mrlju koja je nepomično sedela u dnu redova preko puta. Bleda, zgrčena ruka koja se pojavila iza

njega ostade neprimećena sve dok ga ne ščepa za rame a Grin se prodra: „Bu!“

Klemens vrisnu i skliznu na pod, otimajući se od onoga što ga je zgrabilo.

„Začepi, budalo! Hoćeš da se svi okupe da vide ko se dernja?“ Grin je besneo na izbezumljenu priliku na podu i gotovo zažali zbog svoje male šale. Ako ih zateknu u kapeli - a naročito sa svom tom bojom na podu - mogu da beru kožu na šiljak. „Mislim da je vreme da kidamo odavde. Gde je Speling? Dolazi ovamo, idiote, pre nego što nas otkriju!“ Poslednje reči prosikta preko prolaza prema klupama sa druge strane. Tada i on primeti belo obličje.

„Speling? Jesi li to ti?“ upita nesigurno. Klemens je pratio njegov pogled, smetala mu je slaba svetlost.

Obojica začuše potmuo, promukao smeh. Klemens se pribi uz ivicu prvog reda klupa i tek tada postade svestan

da svuda okolo u tami sede crne prilike, obličja koja se nisu micala pa ipak ni trenutka nisu bila nepomična. On bojažljivo okrenu glavu da pogjeda Grina i vide da su klupe na njihovoj strani takode ispunjene mračnim, maglovitim siluetama. Kapelu iznenada ispuni tiho mrmljanje, ne jače od šapata, ali je na neki čudan način postajalo nepodnošljivo jasno, ispunjavajući im glave zvukom. Iznad glasova se uzdizao smeh - svirep, režeći smeh -bele figure preko puta njih. U vazduhu se osećao zadah nečeg nagorelog i spaljenog, navirao je u zagušljivim talasima.

Speling, koji je još ležao ispružen na podu, sada paralisan zvucima koje je čuo, nemoćan zbog ukočenih, sledenih mišića leda, ispruži ruku iza sebe, pokušavajući da se podigne. Ruka mu dotače nešto krto, a ipak vazdušasto. Prsti mu pođoše uz to i dodirnuše nešto što je moglo biti samo nožni članak. Osećao je sljušteno meso.

S krikom užasa trže ruku i pogleda gore u odvratnu, skoro ogoljenu od mesa iskeženu Iobanju. Trže se nazad na sve četiri, niz uzak prostor između redova klupa, između grozno unakaženih lica koja su zurila dole u njega, šapućući, upirući optužujuće ruke bez prstiju.

Dosegavši prolaz, on zacvile, ali nastavi da puzi unazad prema dnu kapele, dalje od oltara, dalje od svojih skamenjenih drugova, njegove jecaje je potapalo more šapata. Nazad, samo nazad, svestan prisustva mračnih prilika u drvenim klupama sa obe strane svetilišta, ali je njegova svest odbijala da prihvati punu istinu, čuvajući ga od užasnog saznanja.

Kapela je oživela od glasova mrtvih. Ispunjavao je smrad raspadanja leševa.

Dok je Speling puzio po tvrdom kamenom podu, ugleda kako se bela prilika diže iz klupe i prolazi niz uski prolaz prema njegovim drugovima. Dečakove suze su ostavljale trag od sjajnih mrlja na podu a kolena su mu bila odrana od dodira sa tvrdom podlogom. Ugleda tamnu baru u pomrčini, mutnu belinu limenki, jedna je bila prevrnuta. Vide kako se mračna obličja dižu i opkoljavaju Klemensa i Grina. Vide priliku odevenu u čudnu belu odeždu kako se naginje nad dečakom ispruženim na podu. Vide kako se drugi dečak divlje osvrće tražeći put kojim bi umakao i kako pada na kolena shvativši da mu nema uzmaka. Samo se bleda mrlja njegovog lice videla iznad klupa.

Zatim više nije video ništa, osim tamne mase uskovitlanih senki koje progutaše dečake i priliku u belom.

Tek tada dođe do vazduha da vrisne i podigne se na noge i pojuri prema izlazu iz kapele.

§ Upravnikovi koraci su odzvanjali po neravno popločanom podu

između stubova u dvorištu Koledža. Pažljivo je ispitivao svako neosvetljeno mesto kraj koga bi prošao. Bio je njegov dugogodišnji običaj da svake noći prošeta oko Koledža, ne samo radi provere, već i da se posveti svojoj usamljeničkoj nostalgiji za prošlim vekovima, da oslušne glas duhova drevnih Itonaca, da sanjari o sebi kao učitelju takvih imena kao što su bili Volpoul, Pit, Seli ili Gledstoun. Ko će se od današnjih učenika uzdići uz rame ovim slavnim ljudima? Jesu li ondašnji vaspitači znali da prepoznaju potencijal pojedinih učenika? Da li je moguće da su naslutili kakvu će ulogu kao odrasli odigrati u budućnosti Engleske? Koji će biti njegov Seli? Ko njegov Gledstoun?

Ove noći u njegovom koraku ima žurbe, noćna šetnja ima svoj cilj. Ceo danje osećao kako napetost raste, ometajući mu razmišljanje, slabeći pažnju. Prošao je ispod luka Laptonove kule i požurio preko popločane središnje staze dvorišta Škole, između prastarih zgrada nadnetih nad široki pravougaonik ovog prostora, spokojan i nesvestan Upravnikovog nemira. Dospevši u centar dvorišta koji je zauzimao kip Henrija VI, izlokan vremenom, zastade i polako se okrenu kao da će pre osetiti nego videti ili čuti neki izvor neprilika. Učinio je to dva puta, i oba puta mu se pogled zadržao na visokoj, sivoj kapeli koja je dominirala nad dvorištem i okolnim građevinama.

Grigs-Mid podiže pogled prema raznobojnim prozorima. Viđeni spolja bili su samo ogromne crne pećine, kao da i sami hoće da doprinesu njegovom nespokojstvu. Učini mu se da preko dvorišta do njega dopire slab,

šuštav zvuk, i što se više naprezao da čuje, to je manje bio siguran da to nije samo šum u njegovim ušima. A tada mu prigušen, piskav vrisak potvrdi da je imao razloga da veruje da mu se nije samo učinilo.

Začu se ponovo: piskav krik, kao devojački. Upravnik Škole potrča poprečno preko dvorišta, prema ulazu u predvorje kapele, njegove duge noge brzo su savladavale prostor. Stiže do teških starih vrata, pitajući se hoće li biti otključana ili ne, i začu iznutra korake kako tutnje niz drvene stepenice, potmuo zvuk nogu u paničnom trku. On gurnu vrata i ona se širom otvoriše. Iz tame se zalete u njega neka mala prilika, mlateći rukama, ispuštajući izbezumljene kričave zvuke iz stisnutog grla. Sudar odbaci Grigs-Mida unazad, ali mu pode za rukom da ščepa to obličje koje se otimalo za ruku iznad lakta. On snažno protrese dečaka da bi ga osvestio i zagleda se u njegovo prebledelo lice. Povukavši dečaka napolje u dvorište da bi mu razaznao crte lica, oseti kako mu se telo ukočilo u rukama. Učini mu se da prepoznaje lice - ime će mu već samo doći - ali dečakovo stanje nije dopuštalo nikakvo ispitivanje. Usta su mu bila otvorena u sledenu grimasu a oči uperene mimo Upravnika u vrata kroz koja je upravo istrčao. Lice mu je vlažno sjalo kao da je plakao a grčeviti jecaji su mu povremeno potresali telo. Grigs-Mid je znao da se ono što je preplašilo njegovog učenika nalazi još uvek tamo u kapeli. On povuče dečaka nazad prema vratima, besan zbog kršenja pravila, pitajući se šta dečak traži na tom mestu i koje još bio s njim.

Speling shvati šta Upravnik namerava i poče da se otima, njegovo slomljeno cvilenje preraste u očajničke krike i on pade na kolena ne bi li usporio kretanje.

„Ustaj, dečače“, zagrme Grigs-Mid na njega, ali učenik se već pretvorio u histeričnu, nekontrolisanu životinju. Upravnik se lomio da li da ostavi dečaka u takvom stanju da bi utvrdio šta se krije iza svega. Pogleda prema kapeli i odluči se. Ostavivši Spelinga da leži sklupčan na zemlji, on pohita kroz mračnu kapiju i uz drveno stepenište.

Hladnoća ga dočeka čim je ušao u predvorje kapele. Osećao se kao da je zatvoren u džinovski hladnjak. Ne uspori, već potrča ka ulazu u glavnu kapelu, nesvestan tame, pun gneva na onog koji se usudio da oskrnavi njegovu voljenu kapelu.

Ali tamo stade, nesposoban da shvati prizor pred sobom. Činilo se da je ogromna dvorana ispunjena mračnim, nemirnim

oblicima koji su treperili i gubili se, komešajući se u neprekidno promenljivoj masi, dok je sablasna svetlost sa visokih vitražnih prozora činila njihove obrise još maglovitijim umesto da ih jasno ocrta. Kada bi

pokušao da se koncentriše na jednu grupu ili pojedinačnu figuru, nestajale bi i opet se pojavljivale kada bi skrenuo pogled. Preplavi ga zaglušujuća buka, haotičan urlajući zvuk, gromoglasan u svojoj sveprisutnosti. Pojedinačno, zvuk su sačinjavali glasovi koji su šaputali. Promukli, sasušeni. Glasovi izgorelih.

U pomrčini pred oltarom kroz kovitlac se nazirala prilika u belom. Izgledalo je kao da steže dva mala tela u grčevitom zagrljaju. Fasciniran i užasnut, Upravnik se zaputi u glavnu kapelu, fascinacija ga je vukla unutra, strah ga nagonio da beži. Odupro se ovom drugom osećaju jer je video da prilika u belom u rukama drži dva dečaka - nesumnjivo njegove učenike. Njegova zlokobna slutnja ranije tog dana se obistinila: nije shvatao šta se događa ali je znao da su deca - ceo Koledž - u strašnoj opasnosti.

Grigs-Mid nije bio junak ali nije bio ni kukavica. Jednostavno ga je pokretalo snažno osećanje dužnosti.

Buka u kapeli se na njegov dolazak pretvori u napetu tišinu, i maglovita obličja se zagledaše u njegovom pravcu. Izgledalo je da se rasplinjuju pred njim, oslobađajući mu put niz dugi, široki prolaz tako da je sad jasno video belu figuru i dva dečaka u njenom zagrljaju. Neki unutrašnji osećaj ga je upozoravao da ne gleda u prozirna obličja između kojih je prolazio, stravičnost njihovih lica bila bi suviše za njega - okrenuo bi se i pobegao. Ali nije mogao da izbegne smrad koji»mu zapahnu nozdrve. Bio je to miris truleži i smrti.

Njiskavo, bezdušno cerekanje privuče njegovu pažnju prema liku u belom. Čak i sa te udaljenosti čovek mu je bio odnekud poznat. Da li je moguće? Toliko podseća na fotografa koji je često sarađivao sa Koledžom u poslednjih deset godina. Kako mu ono beše ime? Ima studio negde u ulici Haj.

„Šta tražite ovde?“ hteo je da znao Grigs-Mid, glas mu je bio čvršći nego što se zaista osećao. „Zašto držite te dečake?“

Upravnik zadrhta na čovekovo cerekanje. Bilo je neljudsko. „Odgovorite mi! Šta tražite ovde?“ Grigs-Mid se trudio da zvuči

ljutito. Skoro da mu je uspelo. Cerekanje na to preraste u smeh i čovek raširi ruke, i dalje stežući

dečake za vrat. Upravnik se ukoči na mestu videvši kako dečacima oči iskaču iz duplji a ispali jezici guše svaki zvuk iz grla dok su prsti nalik na klejšta istiskivali život iz njih.

„Prestani! Prestani!“ kriknu Upravnik, ali je samo posmatrao, sleđen od užasa, kako onaj drugi polako podiže raširene ruke nenormalnom snagom, dižući dečake koji su se otimali. Vešao ih je golim rukama. Dečaci

počeše da krkljaju, gušeći se, lica im pomodreše i to pokrenu Upravnika. Sa krikom besa, i strave, baci se napred.

Ali tada se dogodi nešto što ga natera da odskoči unazad, užasnut. Prilika u belom buknu u plamen.

Vatra prvo zahvati glavu i pretvori je u vatrenu loptu koja se istovremeno smejala i vrištala od bola, usta su joj bila zjapeća jama u mesu koje je cvrčalo, sprženo. Kosa odmah buknu i nestade u bljesku plamena a oči polako iscuriše niz obraze držeći se na tankim vlaknima tkiva pocrnelim od vatre. Plamenovi pojuriše niz ruke i telo i čovek je sada bio ognjeni krst urlajuće patnje i perverznog, bezbožnog smeha. Plamen istovremeno stiže do oba dečaka i proguta im glave. Njihovi krici su jedva dopirali do Upravnikove svesti, potresene do tačke iz koje ne bi mogla da je vrati nikakva emocija.

Unutrašnjost gigantske dvorane sada je bila blistavo obasjana plamenovima, po zidovima su igrale crvene i žute senke, četiri klečeća detinja kipa na oltaru su izgledali kao da se smeju u treperavoj svetlosti. Senovite prilike povukoše se dalje od plamenog trojstva i Grigs-Mid ugleda, osvrćući se u ošamućenom čuđenju, skoro nevidljive vatrene jezike kako ližu njihova prozirna tela, ugleda kao se uvijaju izmučene duše. Ali vide i prave kolutove dima iz klupa na koje su padale prikaze, grčeći se maglovito u nemoj agoniji. Drvo se crveno zažarilo i uskoro svuda zatreperiše plamičci, srećući se i stapajući, rastući u besne plamenove.

Pažnju mu privuče jedna od dve manje prilike koja se odvoji od goruće trojke kada kosti čovekove ruke postadoše krte i popucaše. Dečak pade na kolena i odmah ustade, leđa i ruke su mu bili vatrena kugla. Potrča prema oltaru kao da hoće da se spasi, ali udari u njega i odbi se na pod. Podigavši se ponovo, Klemens zatelura oko oltara, okrećući se oko sebe i uvijajući se u hodu, padajući i grabeći zastore da bi se podigao. Vatra sa njegovih leđa buknu naviše, šireći se uz prastaru tkaninu kao da je papir, pohlepno proždirući dragocene ilustracije.

Preostale dve prilike pred Upravnikom, čovek i sada već mrtvi dečak, polako se sručiše na pod, krici bola zamreše sa telom, ali je hrapavi smeh i dalje dolazio od goruće lešine.

Grigs-Mid se odsutno pitao otkud to da sedi u lepljivoj crvenoj lokvi i, podigavši ruku, vide da je prekrivena tom tečnošću. Izgledala je kao krv i njegov mozak više nije bio u stanju da prepozna crvenu farbu. Boja se dotad raširila po podu sve do podnožja prvog reda klupa i plamenovi koji su proždirali staro drvo pronađoše moćnog saveznika u lepljivoj materiji.

Zahvatiše boju a ona ih velikodušno primi i brzo ponese prema Grigs-Midovim ispruženim nogama.

Uskoro je cela unutrašnjost kapele bila pećnica, razjareni pakao kome su tradicija i ljudski životi podjednako malo značili. Napolju se manje zgrade, nekada potčinjene veličanstvenom lepotom kapele, sada skupiše pred ognjenom pretnjom.

A dečak, sklupčan u dvorištu, zadrhta i zajeca.

Dvadeset prva

„Sada levo. Ovuda.“ Hobsov glas je bio slab i promukao. Keler posluša njegove upute i skrenu Staga na put koji je vodio u suprotnom pravcu od kapele Koledža. Medijumove zamišljene oči su posmatrale kapelu dok su se udaljavali. Cutao je.

Keler zaustavi kola na mestu gde se put račvao. „Kuda?“ upita. Hobs samo umorno ispruži prst i pokaza u desno. Kopilot dade gas i

kola ponovo pojuriše. Rastali su se sa sveštenikom. Pokušao je da ih odgovori od njihove

namere, nagovarao ih je da odu u policiju. Ali sva trojica su znali da od toga ne bi bilo koristi. Kako da objasne? Ko bi poverovao u priču u koju su i sami jedva verovali?

Otac Vinsente je pomogao Keleru i skoro su odneli Hobsa preko polja do automobila, osmatrajući sve vreme zabrinuto crveni sjaj na nebu, plamen koji se divlje uzdizao u noć. Jedan od dućana u ulici Haj je zahvatio požar i bilo je očito da se vatra širi. Još dok je Keler otvarao vrata i pomagao medijumu, iznemoglom od bola, da se smesti na prednje sedište, čuo je udaljeno zavijanje sirena vatrogasnih kola.

Sveštenik se kolebao da li da pode sa ovom dvojicom ili da ostane i pomogne svojoj zajednici da se suoči sa čudnovatom pogibelji koja joj je pretila. Osećao je da je požar tek početak, i kao što se on širi tako će se spustiti težak plašt pretnje koji se već nedeljama nadnosio nad Itonom. Nečiste sile. Biće potreban sveštenik.

Hitro se pomoli u sebi žureći prema ulici Haj i požaru. Keler je gledao za njim sve dok prilika u crnom nije nestala u uskoj

uličici, stisnutoj između dve zgrade koja je vodila u glavnu ulicu, zatim poveze kola sa parkirališta, malo se nagnuvši prema Hobsu da bi čuo njegova uputstva. Morao je da prikoči pre nego što su ušli u ulicu Haj jer kraj njih protutnjaše dvoja vatrogasna kola i zaustaviše se uz škripu kočnica nedaleko od njih. Iz kola poiskakaše ljudi u plavim uniformama žureći da obuzdaju pobesneli požar. Kopilot se polako udalji od te scene, moleći se da Hobs ostane dovoljno dugo pri svesti da bi stigli do odredišta. Medijum nije

samo bio gadno ispečen, već je bio i u dubokom šoku. Njegov namučeni mozak tražio je odmor kao i izranjavljeno telo počinak. Ali Keler je video da se mali čovek napreže da ostane priseban, izvlačeći iz sebe poslednje rezerve snage. Pitanje je samo koliko dugo će mu to još uspevati?

Keler poveća brzinu vozeći sve dalje od grada, i uspori tek kada su stigli u Iton Vik, predgrađe Itona. Pogleda prema Hobsu, očekujući nova uputstva.

„Samo... dalje.“ Glas je bio sve slabiji i nerazumljiviji. Automobil ubrza dok su napuštali grad, putem koji je bio sve

mračniji, i noć ih pokri kao prebačeno ćebe. Keler uključi duga svetla, dodajući gas umesto da usporava. Znao je da medijum neće još dugo da izdrži. Sa obe strane puta su ležala ravna polja, sleđena i bezbojna u jakoj svetlosti farova i kada kola prođoše dugu, lučnu krivinu, svetlost se odbi od nekog ribnjaka utonulog u zemlju. Omanja grupa svetiljki pred njima odade Keleru da se približavaju drugom naseljenom mestu i on se zapita je li to mesto koje traže, hoće li tu biti kraj njihove misije.

Ali Hobsovi prsti mu se neočekivano snažno sklopiše oko ramena. „Stoj! Zaustavi ovde!“

Keler nagazi kočnicu i kola se zaustaviše. On automatski isključi farove i okrenu se ka medijumu.

Hobs oštro zastenja naprežući se da progovori. „Onaj glas, Dejvide. Nestaje. Napušta me. Ali je rekao... da je to ovde. Čovek je... ovde.“

Keler spusti prozor i zagleda se u tamu. Ništa se nije videlo. „Jeste li sigurni?“ upita Hobsa. „Napolju nema ničeg. Samo polja,

drveće.“ Hobs je mlitavo ležao na svom sedištu. „Glas kaže... ovde. Ovde

negde. Glas je... tako preplašen, gorak. Sada ga nema.“ Medijum s mukom podiže glavu i zagleda se u noć. „U blizini je, Dejvide. Osećam to.“ Naglo se trže, zatim zastenja kada je bol popustio. „Moja glava... ne vidjm dobro. Pogledaj okolo, mora da je tu negde.“

Keler otvori vrata i spremao se da izađe kada drugi automobil izbi iz krivine, ljutito trubeći dok je obilazio Staga.

Keler na trenutak ugleda kuću, osvetljenu farovima automobila koji oštro zaokrenu da bi izbegao sudar sa njima.

Farovi su osvetlili mesto desno od njih dijagonalno preko polja, i tamo se zaista nalazila, dosta povučena od puta, usamljena kuća. Kelerov trenutni utisak bio je da je prilično velika - i samotna. Ukazivala je na bogatstvo, ali je njena izdvojenost sugerisala da je nenastanjena. On ponovo zatvori vrata i pokrenu kola, uključivši kratka svetla, tražeći skretanje koje

bi ih odvelo do kuće, ne pitajući se ni časa je li to pravo mesto. Znao je da ga tamo čeka odgovor.

Uskoro ugleda uzak zemljani put i isključi farove kada je skrenuo na njega, oprezno prateći njegov svetli obris na tamnoj pozadini polja sa obe strane. Posle nekih pedeset metara zaustavi kola i ostade da sedi u tišini, čekajući da mu se oči naviknu na tamu. Hobsovo disanje je sada bilo dublje i ravnomernije. Keler pokuša da ga probudi blago ga drmajući, ali medijum samo zastenja i njegova užasno unakažena glava kliznu u stranu.

„Hobs, čujete li me?“ Kelerovglas je bio tih. Oseti nežnost prema tom malom čoveku koji je toliko propatio zbog njega. Nije bilo odgovora, ali kopilot produži da govori nadajući se da bi njegove reči mogle da dopru do besvesnog medijuma. „Ući ću u kuću. Znam da je odgovor tamo - Bog zna kako znam, ali sam siguran. Ne mičite se odavde, odmarajte. Dovoljno ste učinili. Sada je red na mene.“

Izađe iz kola i tiho zatvori vrata. Tu zastade, ne obazirući se na hladnoću, i zagleda se u kuću. Bio je još uvek udaljen stotinjak metara i sada je video i druga svetla sa obe strane, delimično skrivena visokim ogradama i gustim, iako golim drvećem. Svaka zgrada je bila udaljena najmanje nekoliko stotina metara od susednih, pružajući privatnost stanovnicima, i toliko cenjeni mir. Ali kuća koju je on tražio je imala neku sopstvenu izolovanost.

Bilo je teško defmisati šta je izdvajalo od okolnih kuća. Možda to što su one izgledale žive, što je topla svetlost koja se videla kroz razmaknute zavese odavala njihovu unutrašnju živost. Ova kuća je izgledala mrtva.

Keler se odmaknu od kola i pode prema kući. Pod cipelama mu je škripao šljunak i on je bio nelagodno svestan tog zvuka. Tada mu se učini da je uspavana građevina zadobila neku čudnu svesnost. Crni prozori su pratili njegovo približavanje, ispitivali njegovo prisustvo, njegove namere. Sada je to bila svesna stvar koja je čuvala svoju tajnu, zabranjujući mu ulazak, a opet, izazivajući ga da pokuša. On zastade kod kapije i zagleda se u prozore, tragajući za znacima života. Ali njeno kameno lice ostade zagonetno.

Gurnu kapiju, ne obazirući se na škripu zarđalih šarki, i pođe stazom prema ulaznim vratima. Strah ga je još uvek pratio, ali je nekim čudom savladao nervozu.

Pozvoni na vratima, zatim oslušnu. Unutra se ništa nije micalo. Ništa ni da sušne. Pozvoni još jednom, i opet začu samo prigušen zvuk zvonca kroz

vrata. Niko se ne pojavi.

On side sa staze i poče da se probija kroz žbunje koje je okruživalo kuću prema prozoru kraj vrata. Zavese su bile navučene i uski prorez gde su se sastajale odavao je samo tamu. On se odmače od zgrade i zagleda se u prozore na spratu. Je li to bila samo njegova mašta ili je video kako se zavesa jedva primerno pomerila? Ponovo ode do vrata i zazvoni.

Još uvek nije bilo odgovora. Da li se Hobs prevario? Jesu li umor i bol savladali njegov um, je li

ga je zavarala sopstvena mašta? Da li je onaj glas bio samo njegov očajnički pokušaj da nade rešenje? Ne, i Keler je osećao isto što i on. Odgovor je tu. U ovoj kući.

On pode prema zadnjem delu kuće. U mraku nije mogao da vidi još jedan trag u blatu zapuštenog vrta.

Kada je zašao iza ugla, nešto se dogodi sa njegovom odlučnošću. Rešenost mu se pokoleba i neobičan, skoro električni osećaj prostruja kroz njega. Srce mu divlje zakuca i bio je primoran da se osloni rukom o zid kuće dok mu puis nije ponovo usporio do podnošljivog ritma. Strah? Delimično. Pre svega - saznanje. Bio je blizu otkrića, osećao je: otkrića razloga pogibije svih onih ljudi, načina na koji je to učinjeno. I još nečega. Razloga zbog koga je sam pošteđen.

Nova snaga zameni slabost u njemu i on se odbi od zida. Koraci mu postadoše oprezniji. Ugleda tamni obris vrata i prozora pored njih. Pokret na prozoru natera ga da se naglo skupi i ukoči u mestu. Tada sa olakšanjem vide da se to leluja zavesa na ledenoj promaji koja je strujala kroz otvoren prozor.

Ali zašto je prozor otvoren? Keler pode bešumno prema prozoru. dođe slab, ali odvratan miris.

Bio je to miris sa kojim se u poslednje vreme gotovo srodio. Zadah raspadnutog mesa.

Miris nije bio jak, ali nije bilo sumnje u njegovo poreklo: to nije bila bestelesna trulež duhova, već fizičko raspadanje ljudskog mesa. Unutra se nalazio leš.

Sa neubedljivom pomisli da se radi samo o ostacima neke uginule životinje, Keler oprezno razmaknu zavese i pokuša da prozre tamu. Unutra je vladao potpuni mrak.

On provuče glavu kroz prozor, trepereći od nervoze, zadržavajući dah. Još uvek nije mogao ništa da vidi. Razmaknu još više zavese, prebaci nogu preko ivice prozora i nade se napola u sobi, zastavši da oslušne dok je jahao na prozorskoj dasci, dajući očima vremena da se prilagode slabijoj svetlosti. Miris je bio jači, ali se moglo izdržati. Provuče unutra i ostatak

tela, zatim ostade sa leđima na prozoru, kružeći pogledom s leva na desno, spreman na najmanji pokret, najtiši šum. Ali svuda je bila tišina.

On skoro bolno ispusti vazduh, zatim ponovo udahnu. Smrad ga sada jače zapahnu, ali on i ovaj put izdrža. Šta god je bilo unutra, nije umrlo odavno.

Polako, pažljivo, Keler pode duž sobe, pipajući rukama pred sobom, ne napuštajući zaštitu i oslonac zida. Poče da razaznaje stvari u mraku: dva četvrtasta bela obrisa levo od njega mogli su da budu samo štednjak i frižider; veći, tamniji predmet koji je mogao da bude neka vrsta kredenca; okruglo obličje u sredini prostorije bio je očigledno sto. Ali preko njegove površine je bilo ispruženo nešto tamno i on je znao da je to telo.

Keler s mukom savlada nagon da potrči, da pobegne iz te mračne, odbojne kuće. Ali su osećanje hitnosti, svest da vreme ističe, bili suviše jaki, zadržavali su ga na mestu, primoravali ga da sazna celu istinu. Držeći na oku sto i telo, on nastavi svoje putovanje oko sobe, krećući se brže, ali podjednako tihojer mu se vid postepeno poboljšavao. Koleno mu udari o klupu ili stolicu i on skoro posrnu preko nje, jedva se zadržavši na nogama hvatajući se za zid. Još jednom zastade u mraku, pitajući se da li je neko čuo buku - ako je bilo nekog koje mogao da čuje. Posle nekoliko sekundi pode dalje i kada je stigao do sledećeg zida, poče da pipa tražeći vrata. Ako su tu negde vrata, pored njih bi trebalo da bude i prekidač za svetlost. Ruka mu konačno naiđe na okvir vrata i on brzo potraži okolo prekidač, čvrsto zatvorivši oči. Svetlost preplavi prostoriju, bolno prodirući kroz očne kapke. On sačeka nekoliko trenutaka pa otvori oči, trepćući od bola, gledajući u zid dok mu se ne izoštri pogled. Zatim se okrenu i hitro osmotri sobu da bi se uverio da je sam u njoj - izuzev tela.

Leš je sedeo u stolici, leđima prema prozoru, ispružen preko kuhinjskog stola. Sasušena krv širila se ispod njegove glave i ruku po površini stola, tamnocrvena mrlja kružnog oblika od koje su polazili suvi potočići prema ivici stola. Lice je bilo napola sakriveno ispruženom rukom, povijenom u laktu tako da su prsti gotovo dodirivali potiljak čovekove glave. Čak je i u tom nezgrapnom položaju bilo nečeg poznatog u vezi sa mrtvacem: proredena grgurava smeđa kosa u dugim pramenovima preko okovratnika kaputa na leđima, crni okvir naočara čije je jedno staklo izvirivalo preko lakta ruke, odbijajući svetlost sijalice.

Keler obiđe sto, očajan još pre nego što će se potvrditi njegove sumnje, usana stisnutih od gneva. On zgrabi čovekovo rame i gurnu telo nazad prema naslonu stolice, osećajući na prstima lepljivu krv koja se sušila.

Hari Tjuson je zurio u njega raširenim, beživotnim očima, otvorenih, otromboljenih usta. Lice mu je bilo potpuno belo izuzev bledih mrlja žutog i plavog na obrazima blizu ušiju, potpuno isceđeno od krvi kroz duboku, dugu ranu preko vrata. Košulja i sako i prednji deo kaputa bili su smeđecrveni, a grudi natopljene još neskorenom krvlju. Naočari su. mu bile iskrivljene na nosu. Jedno staklo je bilo precizno polomljeno na dva dela.

Keler stisnu pesnice i čvrsto zažmuri, dajući oduške pomešanoj žalosti i besu jednim jedinim glasnim, gorkim jecajem. Hari. Mora biti da je pogodio kako je postavljena bomba; sigurno je otkrio vezu između ser Džejmsa Barcta i osobe kojoj pripada kuća. Mora da je zato došao ovamo. Ko god da je prouzrokovao eksploziju, živi u ovoj kući - i ubio je Harija Tjusona. Da li je inspektor suočio čoveka sa svojim saznanjima? Ta prokleta uobražena budala! Zašlo nije otišao u policiju? Zašto nije nekog obavestio?

I gde je sad taj čovek? Po prvi put Keler ugleda krv na podu kod prozora. Je li tako ubijen

Tjuson - dok se provlačio kroz prozor? Ali kako je ubica mogao da zna da je inspektor pogodio odgovor? I zašto do sad nije uklonio telo? Zašto ga je ostavio u tako upadljivom položaju? Sudeći po zadahu i ukočenosti tela, Tjuson mora da je mrtav najmanje jedan dan. Hladnoća bi sačuvala telo neko vreme, usporila bi proces kvarenja, ali ne duže od dvadeset četiri časa. Vide, zgadivši se, buđavu veknu hleba na stolu, ostrvo u tamnocrvenom moru. Ponovo ga obuze bes i on podiže hleb i zavitla ga preko prostorije. Noga mu zakači nešto na podu i ugleda, pogledavši dole, dugačak nož za hleb, oštrice ne više sjajne, već umrljane krvlju. Sagnu se, podiže ga i odloži na sto, gadeći se dodira s njim, svestan za šta je upotrebljen.

Pokuša da razbisti misli ne bi li stišao razjarenost. Ko god da je vlasnik kuće, mora da je prilično imućan jer je kuća velika i nalazi se na privilegovanom mestu. Da nije ser Baretov poslovni takmac? Keler je znao da ser Džejms ima brojne druge poslovne interese pored avio-kompanije Konzul; mora da je stekao i mnogo neprijatelja. Ali zar je moguće da ga neko toliko mrzi da bi ga ubio na tako gnusan način, uništivši tolike živote? Ili je ser Džejms bio samo nosilac, pošto je ubica očito znao da će direktor kompanije iskoristiti privilegiju da uđe sa posadom u avion, i tako izbegne da mu tašna bude pregledana? Da li je atentator iskoristio ovo da naškodi kompaniji? Ne, bilo bi suviše nepouzdano, moglo bi se dogoditi mnogo toga što nije planirano. Ali Tjuson je otkrio vezu i to ga je koštalo života. Trže ga iznenadna pomisao: možda ih je baš Tjusonov glas doveo ovamo - kroz Hobsa? Ali zašto to nisu učinile duše žrtava nesreće? Keler tad shvati da jesu

pokušale da mu kažu, ali je onaj drugi, onaj što je preuzeo dominaciju, sprečio da se to dogodi; hteo je - ta stvar je htela - da ostane na ovom svetu.

Kopilota je najviše čudilo njegovo sopstveno prihvatanje onog drugog života - nematerijalnog sveta. Suviše toga se dogodilo da bi ga sad negirao.

Iz misli ga vrati iznenadni šum iznad glave. Čovek koga traži još je u kući. Bio je siguran u to.

Keler se odšunja do kuhinjskih vrata i tamo zastade, priljubivši uvo uz njih, osluškujući. Ništa se nije čulo i on polako povuče kvaku, tiho otvorivši vrata, ali tek pošto je isključio svetlost u kuhinji. Hodnik je bio suviše mračan da bi se išta videlo i on sačeka, zadržavajući dah. Sluh mu je u tami postao neobično osetljiv. Krekanje koje je moglo biti i sleganje kuće učini da mu srce brže zakuca, a nervi se zategnu. Zenice su mu se proširile i predmeti u pomrčini dobiše određenije oblike. Bio je to dug, širok hodnik na čijem kraju se nazirao pravougaoni obris prozora, nešto bleđa nijansa sivog u okolnoj tami. Polukružni oblik levo od njega morao je biti prozor iznad ulaznih vrata. Svetlost automobila koji je prolazio okuku pretvori prozore u oštriji, žućkasti reljef, dve svetle mrlje odbiše se na zid sa desne strane i pojuriše duž njega kao svetlost svetionika, brzo nestajući dok su se kola gubila u noći. Ovo mu je omogućilo da ugleda prolaz sa desne strane i s leva stepenište koje se uspinjalo na sprat. On zakorači u hodnik i zagleda se naviše, pokušavajući da kroz ogradu ugleda vrh stepeništa. Nije bilo svrhe, ponovo je sve bilo crno.

Nije bio siguran koliko dugo je tako stajao - možda nekoliko sekundi, možda nekoliko minuta - ali ga prigušena lupa sa sprata ponovo pokrenu. Napravio je još par opreznih koraka kroz hodnik pre nego što se setio noža u kuhinji i vratio se da ga uzme. Stegnu odvratni predmet u ruci i načas zastade da pogleda mlitavo Tjusonovo telo. Iako nije mogao da vidi njegovo lice u mraku, znao je da one beživotne oči zure u njega preko prostorije, i u sebi je čuo još jedan glas koji je tražio odmazdu.

Keler se vrati u hodnik i pođe tiho niz njega držeći nož pred sobom, sve dok nije stigao do stepeništa. Prisiljavajući se da ne misli o onome što ga čeka, poče da se penje, zastajući na svakom trećem stepeniku da oslušne da li se gore nešto kreće. Činilo mu se da je prošla večnost dok nije stigao do vrha, bilo je suviše senki, suviše dubokih džepova tame gde bi ga neko mogao čekati. Ali najzad je bio tamo, nisko povijen, opreznih očiju.

I dok je tako stajao, postade hladnije, kao da se hladan vetar uvukao u kuću.

Bilo je tako mnogo vrata od kojih je trebalo izabrati jedna. Mogao je da razabere troja s leva i dvoja s desne strane. Hitro zamače u senku naspramnog zida, oslonivši se leđima uz njega, priljubivši dlan jedne ruke uz njegovu glatku površinu, drugom rukom stežući nož sa vrhom uperenim u tavanicu. Koja soba, koja? Čovek je tu, znao je. Instinkt - ili nešto više od instinkta - govorilo mu je da je blizu. Ali u kojoj sobi?

Postoji samo jedan način da sazna. Ne misleći više na oprez, on zakorači prema najbližim vratima, pritisnu kvaku i snažno ih gurnu. Hitro se povuče iz dovratka, savi jednu ruku oko okvira, pipajuci grzničavo za prekidačem za svetio. Pronađe ga i pritisnu. Svetlost ga zaslepi i on opsova u sebi što nije prethodno zatvorio oči. Brzo zatrepta i vid mu se povrati i on hitro ude u sobu, pokušavajući da je celu obuhvati pogledom. Bila je prazna.

Soba je memljivo mirisala. Ceo njen sadržaj bio je široki krevet, dve tapacirane fotelje i stočić. Vrata garderobe su se protezala duž celog jednog zida i jedno krilo je bilo otvoreno, otkrivajući da je prazna. Caršavi na krevetu su bili zategnuti, pokrivač uredno presavijen. Sve je prekrivao tanak sloj prašine i prostorija je izgledala nenastanjena već neko vreme.

On se vrati u hodnik i pride sledećim vratima, ne obazirući se na buku koju je podizao. Ponovio je postupak i otkrio da je sadržaj ove sobe gotovo isti, osim što je nameštaj izgledao noviji. I ovde se osećao nedostatak stanara.

Pride trećim vratima, pritisnu kvaku i gurnu. Ništa. Vrata su bila zaključana.

Sad je bio siguran da je otkrio prava. Odgovor - svi odgovori su zaključani iza tih vrata.

Odmaknu se i ritnu nogom mesto blizu brave. Vrata se zatresoše ali izdržaše. Ritnu ih ponovo, ovaj put snažnije, i napor mu bi nagrađen zadovoljavajućim cepanjem drveta. Morao je da još dvaput sve ponovi pre nego što je brava popustila, i vrata se sa treskom otvorila. Keler zastade blizu otvora, očekujući da se nešto dogodi, neki pokret, neki znak života. Bila je tišina.

On posegnu oko vrata i pođe rukom po zidu, našavši prekidač i upalivši svetlost jednim brzim pokretom. Držeći nož u visini pojasa, kopilot ude u sobu. Bila je veća od obe prethodne i imala je više nameštaja. Široki krevet sa razbacanom posteljinom zauzimao je samo trećinu sobe, u jednom uglu je bio mali pisaći sto, prekriven gomilom papira i dokumenata, sa ivice stola je visila stona lampa, koja samo što nije pala na pod. Nameštaj, dve fotelje i stolica sa visokim naslonom, izgledao je star i masivan; ogroman, prastari orman stajao je u najdaljem uglu, njegovo tamnosmeđe drvo je bilo

mutno i hrapavo. Ustajali miris u ovoj prostoriji bio je drugačiji: bila je to ustajalost od stalnog korišćenja. Na podu su ležali ostaci hrane, pocepani omoti, prazne boce od mleka. I kofa, prepuna urina i nečeg još goreg. Smuči mu se. Osloni se na zid da se smiri. Kakav stvor je mogao ovako da živi?

Prisili se da podigne pogled i još jednom osmotri celu sobu. Čovek -ako je to bio čovek - je bio tu, ali gde? Pogled mu se zaustavi na krevetu. Zgužvani pokrivači vukli su se po podu, zaklanjajući prostor ispod kreveta, stvorivši tako očigledno skrovište. Obuzdavajući mučninu, Keler pođe prema krevetu, malo pognut, pazeći hoće li se čaršavi pomeriti, osluškujući i najmanji šum. U toj napetosti nije ni primetio da mu se dah ledi po izlasku iz usta. U sobi je bilo sve hladnije.

On kleknu i posegnu za čaršavima, uperivši napreci vrh noža. Jednim naglim pokretom zbaci čaršave sa kreveta i sagnu se da zaviri ispod. Ali u istom trenutku začu se zvuk sa drugog kraja sobe. Zbunjen, izgubi ravnotežu i pade u stranu, težina pokrivača mu povuče ruku nadole. Ostade da leži ukočeno, ali više se ništa nije čulo. Zagledavši se u tamu ispod kreveta, uveri se da tamo nema nikoga. Okrenu se u pravcu iz koga je došao zvuk. Zvučalo je kao prigušen jecaj, ali je moglo da bude bilo šta, jer je bio suviše zaokupljen zavirujući pod krevet. Oslobodivši ruku iz pokrivača, Keler ustade, još uvek drhteći od iznenađenja. Zvuk je mogao da dođe samo sa jednog mesta. Samo je još jedno mesto bilo dovoljno prostrano da se neko tamo sakrije. Orman.

Dok mu se približavao, postade svestan prisustva drugih u sobi. Ometali su mu misli, pokušavali da prodru do njega. Ali njegov um je bio okrenut jednoj stvari: ko ili šta ga čeka u toj glomaznoj, drvenoj jazbini. Ključ ormara je bio u bravi i on se jedva opirao iskušenju da je zaključa i zarobi tu osobu - tu vrebajuću stvar - unutra. Nije to učinio, hteo je da se suoče, hteo je odgovore. Prsti leve ruke polako mu se saviše oko povijene metalne ručke na vratima i stegoše je, spremni da trgnu i rašire vrata. Mišići mu se ukočiše i učini mu se da je potpuno izgubio snagu, osećao se nesigurno n a nogama, jedva se držao uspravno. Ne dajući sebi više vremena za razmišljanje, on savi zglob i otvori vrata.

Nađe se pred dvostrukim mračnim otvorom cevi lovačke puške. Dve blisko postavljene zjapeće jame, uperene u njegovo lice, imale

su hipnotičko dejstvo. Teškom mukom odvoji pogled i spusti ga niz cevi, pored prsta koji je drhtao na dvostrukom okidaču, do ludakovih sićušnih ženica.

Čovek se polako podiže dok je Keler oprezno uzmicao dalje od ormana, i kopilot tek sada sagleda njegovu bizarnu i prljavu spoljašnjost.

Bio je umotan u debeli kaput i kratak vuneni šal, jedna ruka mu je ukočeno visila kraj tela i jedva se izvukao iz svog skrovišta. Njegov smrad znatno pojača zadali koji se osećao u sobi; bilo je očigledno da se nije oprao nedeljama. Upali obrazi su mu bili neobrijani, a siva kosa je visila u masnim pramenovima preko čela. Očni kapci su mu bili nasilno otvoreni iskidanim komadima lepljive trake.

Čovek se zatetura iskobeljavši se iz ormana, ali dvocevka ostade čvrsto uperena u tačku odmah ispod Kelerove brade.

„Znači sada su poslali tebe?“ govor mu je bio nerazgovetan, kao da je pio. Ali među mnogim mirisima nije se osećao alkohol, niti se u sobi mogla videti boca od pića.

Keler ne reče ništa. Nastavio je da se povlači, još uvek držeći nož pred sobom.

„Misle da je jedan dovoljan, a?“ Suze su mu ostavile svetle tragove na licu. „Kao onaj pre tebe. I ti ćeš da prođeš kao onaj pre tebe.“ Njegove iskežene usne otkriše požutele zube. Puška mu zadrhta u ruci.

Keler je sada hteo samo da pobegne; odgovori ništa ne vrede ako si mrtav. Primora se da govori, da bi dobio na vremenu. „Vi ste ubili Tjusona.“ Nije pitao, rekao je to kao činjenicu.

„Tjuson? Koje dovraga Tjuson? Onaj mrtvac dole?“ Izgledalo je da u njemu raste neko agresivno pouzdanje, činilo se da mu je lakše što je suočen sa čovekom od krvi i mesa. Šta je drugo očekivao? Zašto se tako zabarikadirao?

„Odgovaraj!“ zareza čovek. „Koje bio on? Jesu li ga oni poslali?“ Keler je namerno govorio tiho i mirno, nije hteo da ga nepotrebno

uznemiri. „On je iz ICAN-a, istraživao je uzrok avionske nesreće u Itonu. Ali vi znate za to, zar ne?“

„O da, znam.“ Pogled mu postade lukav. „A ko si ti?“ „Keler. Bio sam -“ „Kopilot! Onaj što se izvukao. Daaa, oni su te poslali. Rekli su da će

te poslati.“ „Koje rekao? Ko me je poslao?“ „Mrtvi, naravno. Rekli su da će jedan preživeti, da dođe po mene.

Spasli su jednog.“ Nasmeja se kopilotu. „Pa, našao si me. Šta sad?“ „Ali ko ste vi? Zašto bih vas ja tražio?“ Keler se povlačio prema

vratima, i rizikovao je jedan brz pogled da bi video koliko je još udaljen od njih. Bar još dva metra.

„Znaš ti ko sam ja, lazove! Ja sam to uradio! Ja sam ih sve pobio!“

Keler se zaustavi. Osećao je kako u njemu raste bes, i pored puške koja mu je pretila.

„Da, ja!“ Čovek se glasno nasmeja. „Baret je morao biti zaustavljen. Hteo je da me uništi!“ Oči mu se napuniše suzama, suzama kojih nije mogao da se oslobodi treptanjem zbog lepljive trake na kapcima. „Taj čovek je bio opak. Pokušao je da me uništi, da upropasti posao koji sam se toliko mučio da razvijem! Ne znaš ko sam? Pendlton. Mlažnjaci Pendlton!“

Da, Keler je čuo za njega. Bio je pionir u proizvodnji mlaznih motora, pridružio se Frenku Vitlu tamo u tridesetim godinama, kada je Viti osnovao prvu kompaniju za turbo-mlazne motore u Britaniji. Tada mora da je bio još dečak, i krčio je sebi put do vrha dok nije stekao dovoljno znanja i iskustva da osnuje sopstvenu kompaniju. Bio je skoro legenda u avionskoj industriji.

„Tako je, Keleru. Kao pilot morao si da čuješ za mene. Sada vidiš zašto sam morao da ga ubijem?“

Keler ošamućeno odmahnu glavom. Pentllton otpljunu sa gađenjem. „Baret! Morao sam da mu dopustim

da se kupovinom uvuče u moju kompaniju u ono vreme, kada su me problemi sa ugljeničnim vlaknima za elise skoro upropastili. Zbog toga zamalo da propadne i Rols Rojs, a moja kompanija nije bila ni približno velika kao oni! Ali tada je nastupio dragi ser Džejms, nudeći novac, nudeći potporu. U zamenu za dve trećine akcija preduzeća!“ Glas mu naraste do mahnitog vriska. „Kakav izbor sam imao? Morao sam da nabavim nove titanijumske elise. Bilo je ili to ili propast. Zato sam pristao, pristao sam na predloge te hulje. Još se pitaš zašto sam ga ubio?“

Keler poče ponovo da uzmiče, pažljivo, santimetar po santimetar, ne odvajajući oči od Pendltonovih, očekujući da prst pritisne jedan ili oba okidača, čekajući bljesak vatre.

„Ne. Ne razumem. Spasio vam je kompaniju, zar ne?“ „O da, spasio je. Spasio je za sebe, da bi mogao da je otme kada

ponovo stane na noge. Moju kompaniju! Kompaniju koju sam sam izgradio! Sve one godine - izgubljene! Svi moji ljudi oterani! Eto to je nameravao. Došli bi Amerikanci, preuzeli sve, baš sve, doveli bi svoje ljude, doneli svoje ideje. Postali bismo mala podkompanija, u posedu koncerna. Bio je to samo jeftiniji način da se dokopaju mojih mlažnjaka! Misliš da je trebalo da to dozvolim?“

Lice mu je sad bilo bledo, i celo telo mu se treslo od besa. Keler se molio da puška slučajno ne opali. Uzmaknu još nekoliko santimetara.

„Smejao mi se, govorio da sam gotov. Ni to nisi znao? Razboleo sam se, istina, ali to je bilo zbog njega. Rekao je da nisam nizašta - čak su me i žena i kćerx napustile! Podsmevao mi se. Govorio da sam toliko obuzet svojim motorima da ne shvatam šta se dešava oko mene. E pa njega sam shvatio. Znao sam da leti u Države da dovrši posao. Rekao je da će me proglasiti ludim ako se budem mešao. Ali ja nisam lud, i on je to znao. Myasthenia gravis. Tako to zovu lekari. A ne ludilo. Znaš li ti šta je to, Keleru?“

Keler je procenio da je otprilike metar daleko od dovratka. Nije bio sasvim siguran šta treba da radi posle toga - da pokuša da stigne do stepeništa, zaključa se u jednu od soba? Šanse su bile male, ali bolje i to nego da bude raznesen tu gde jeste. Nije sumnjao da će Pendlton pokušati da ga ubije. Odmahnu glavom u odgovor ne bezumnikovo pitanje.

„Neurohemijsko stanje, Keleru. Dovodi do progresivne paralize -ponekad fatalne. Obično počinje sa mišićima očnih kapaka - zbog toga moram da ih lepim trakom. Gadno izgleda, a? Ali to još nije ludilo, Keleru. Nije ludilo! Da sam zdrav, nikada ne bi pokušao da mi to učini.“

„Kako ste postavili bombu?“ U Keleru je još bio prisutan bes, ali je opstanak preovladao njegovim mislima. Još pola metra. Neka samo priča.

„Prosto. Sam sam napravio bombu - sitnica za čoveka sa mojim tehničkim znanjem - i kupio sam tašnu istovetnu sa onom koju je Baret obično nosio, jedno od onih elegantnih sranja. Pošao sam na aerodrom sa njim, moljakajući ga do poslednjeg trenutka. Vidiš, još tada je mogao da se spasi. Ali ne, on mi se podsmehnuo i rekao da je tako najbolje, da ću moći da se odmorim, da uživam u novcu od ugovora, da pokušam da se izlečim. To hipokritsko kopile! Zamenio sam tašne, dao sam mu moju. On se nasmešio, čak je pružio ruku! Možeš li to da zamisliš, Keleru?“

Još samo korak. „Požurio sam kući i rekao vozaču da me ostavi. Hteo sam da na miru

uživam u onom času. Ušao sam u ovu sobu, razmakao zavese i seo u stolicu kraj otvorenog prozora. Čekao.“

Keler je sad bio skoro u vratima. „Znaš da sam tempirao bombu? Znao sam vazdušne linije: Jantarni

put, preko Vudlija i Deventrija, ili Zeleni put, preko Ridinga. Svejedno koji izaberu. Avion je morao da preleti Iton, zatim Dorni. Tempirao sam bombu da eksplodira baš kada budu prolazili ovuda. Ali dogodilo se nešto nepredviđeno. Avion je pao pre nego što je dospeo ovamo. Video sam to malo izdaleka, doduše - eksploziju, onaj divan sjaj na nebu.“

Keler se priseti zakašnjenja koje su imali pri poletanju; da nije bilo toga, Pendltonova procena bi bila savršena. Zaustavi se u dovratku.

„Ali svi oni nedužni ljudi koji su umrli zajedno sa Baretom. Zašto njih?“ Kelerov glas je bio pun neverice, nije mogao da shvati da neko može da bude toliko sumanut.

„Niko nije nevin, Keleru, trebalo bi to da znaš.“ „Ali bilo je i dece u avionu. Žena.“ „Deca izrastaju u ljude kao što je bio Baret. Sto se tiče žena - mene su

napustile i žena i kćer. Otišle su pre mnogo godina, verovatno i ne znaju za moju bolest. Napustile su zemlju. Kao što vidiš, svi su krivi, Keleru. Ti. Ja. Svako nešto uništi bar jednom u životu. Ti nisi?“

- Pendlton je bio u pravu, na svoj izopačeni način: svako od nas jednom mrzi, i svako ponešto uništi. Ali taj argument je preširok i odnosi se samo na krajnosti. Keler se uvek pitao čime ubice ovog kova pravdaju svoje postupke svi oni teroristi što ubijaju i osakate tolike slučajne žrtve svojim bombama a sada je znao. Pravda ili sopstveno ludilo. Za njih je ceo svet kriv.

Pripremi se da odskoči u zaštitničku tamu hodnika. Pendlton je i dalje bulaznio, vukući se prema kopilotu. „... Moja

fabrika. Toliko ljudi je zavisilo od mene, živelo od plate koju sam im davao. Nisam mogao da ih izneverim. Nisam mogao da dozvolim da moje ime nestane iz istorije vazduhoplovstva, zar ne? Ne miči se više, Keleru, ubiću te na mestu. A onda oni glasovi...“

Keler se sledi. Pendltonov glas se nije ni malo promenio kada ga je opomenuo, ali je tako pretnja bila još jača.

„... Dolazili su mi svake noći. Mučili me. Saputali. Rugali mi se. Doduše, nisu mogli da me dotaknu. A pokušali su. Pokušali su da me uplaše i tako izazovu neku nezgodu, ali sam ja bio prepametan za njih. Nisu mogli da me predu.“

Bože, pomisli Keler, njega je spasilo sopstveno bezumlje. Normalan čovek bi poludeo od straha. Ali Pendlton nije bio normalan.

„... Otpustio sam vozača, poslao domaćicu kući. Mislili su da je to zbog žalosti za kolegom - za prijateljem. Moji pomoćnici u kompaniji su znali bolje. Poslao sam im pismo u kome sam ih obavestio da odlazim na neko vreme. Uspaničili su se, naravno. Jedini preostali čelnik kompanije ne bi tek tako nestao u sred krize, kada je kompanija na rubu propasti, i tako to. Poslali su ljude da me traže, ali su na kraju odustali. Uvek su me smatrali za ekscentrika. Vidiš, zato nisam mogao da napustim kuću. Bilo bi suviše lako za... njih... da me se dočepaju. Zato sam se krio. Ali oni su rekli da će poslati nekoga. A to si ti, zar ne? Onaj drugi je bio zabuna.“

„Da, ja sam“, reče jednostavno Keler. „Pa, onda, šta nameravaš? Da obavestiš policiju?“ Glas mu se

podiže. Ponovo je režao. „Teško da ćeš moći ako budeš mrtav, zar ne?“ Kopilot je posmatrao kako se ludakov prst polako steže oko obarača,

pobelelih zglobova od napetosti. On podiže nož u beskorisnoj odbrani. Je li to kraj? Kakva ironija, preživeti čudesno avionsku nesreću da bi ga razneo jedan manijak.

Obojica u isto vreme osetiše kako se u sobi podiže ledeni ular. Pendlton je trzao glavom levo i desno na glasove koji su dopirali iz uglova, šapućući, dozivajući Kelera. Medu njima je bio i Roganov glas, ali za čudo. demonov - Gosvelov - je nedostajao. Glasovi su vapili, molili za pomoć. Keler shvati šta žele: Pendltonovu smrt. Ali šta da radi? Bio je bespomoćan.

Luđakova ruka se sad nekontrolisano tresla, a glava mu se bacala sa jedne na drugu stranu dok je vrištao na glasove da prestanu.

Keler odluči da okuša sreću. Baci se napred, nisko, ispod podignute sačmarice, odbacivši Pendltona unazad, očekujući zaglušujuću eksploziju koja će mu otkinuti glavu. Ali luđaku je prst skliznuo sa obarača i pucnja nije bilo. Srušiše se jedan preko drugog u uskomešanu gomilu, stariji čovek je vrištao i sumanuto se ritao ispod Kelera. Ukočena ruka mu je oživela i grebala je kopilotovo lice. Keler gurnu lakat ispod luđakove brade i snažno pritisnu, ali je debeli vuneni šal ublažio posledice zahvata.

Glasovi u njegovoj glavi terali su ga dalje, da ubije čoveka, da svrši s tim. On popusti pritisak na Pendltonov vrat i dograbi sačmaricu za cev, odmičući je od sebe. Zapahnu ga Pendltonov dah i on zamalo povrati; poprska ga pljuvačka iz usta koja su vrištala. On podiže nož iznad Pendltonovog lica. Oči se raširiše u strahu kada videše oružje. „Ne!“ kriknu, ali su glasovi u Kelerovoj glavi vrištali da ubije. Iznenada jedna od tfaka koje su držale Pendltonove očne kapke popusti i kapak se sklopi. Ovaj patetični prizor zadrža mu nož.

Keler otkri da nije u slanju da udari. Pod njim je bio samo slab, bezuman starac. Očajnička, priklještena senka od čoveka. Bio je zao, ali je to zlo došlo od ludila, bolesti. On odbaci nož u stranu i vide kako se Pendltonovo otvoreno oko ispunjava nerazumevanjem. Olasovj u Kelerovoj glavi zaječaše, negodujući.

Ali on neće da ubija za njih! Jedan sekund, dug kao večnost, nije bilo borbe, ali tada Keler oseti

oštar uadrac koji ga posla unazad, i nade se ležeći na leđima. Pendlton je uspeo da provuče nogu između njih i da se ritne svom

svojom luđačkom snagom. Kopilot se brzo podiže na lakat i ugleda kako

stariji muškarac ustaje, boreći se za dah, još uvek držeći pušku u ruci. Keleru pođe za rukom da se istovremeno podigne i njih dvojica se načas pogledaše preko sobe. Keler se zagleda u Pendltonovo otvoreno oko i u njemu vide mržnju.

Zatim se dvocevka uperi u njegov stomak i mogao je da posmatra kao na usporenom filmu kako prst pritiska obarač. Ugleda plamen iz crnog otvora, zatim oseli kako leli, odbačen kroz prazan dovratak.

Svet je bio ispunjen grmljavinom pucnja, očajničkim glasovima mrtvih, luđačkim smehom. Sve se zavrte na suludoj vrtešci svetlosti i zvuka.

On otvori oči i pogleda niz telo. Stomak mu je bio rasporen sačmom. Bio je naslonjen uz ogradu stepeništa, tako da je mogao da vidi kako

mu se krv sliva niz bokove. Košulja i prednji deo pantalona su mu bili iskidani i on ugleda kako mu iz zjapeće rane kulja utroba. Isticala je napolje sa krvlju, pušeći se.

On poseže dole drhtavom rukom i zahvati vruće, klizave organe, pokušavajući da ih vrati unutra u instinktu samoodržanja, ali za čudo, nije bilo bola. Pomisli da je to od šoka.

A onda se odgumu i stade na noge, i pođe nazad u sobu, i dalje bezuspešno pokušavajući da rukom prekrije otvor u stomaku. Pendlton ga je posmatrao u obnovljenom užasu. Pade na kolena, okrenuvši sačmaricu prema sebi.

Keler nije osećao mržnju. Samo beskrajnu tugu. Pendlton nije bio kriv, bio je žrtva okolnosti. Tada oseti kako ga ispunjava svetlost. Bela, zaslepljujuća svetlost. Oseti kako se uzdiže, napušta telo, nošen novom snagom, moći kakvu nikad ranije nije iskusio. Svetlost je prožimala celo njegovo biće, neprekidno pritičući, pretvarajući ga u lebdeće prisustvo bez oblika. Slast toga je bila gotovo ekstatična, ali čista, ispunjavajuća.

Pogleda dole i vide kako se soba udaljava, vide Pendltona kako pritiska cev puške ispod svoje brade i pritiska obarač. Njegovo novo biće preplavi žalost, ali prođe, ne potpuno, već ostade kao deo ovog čudnog ushićenja. Ugleda sopstveno telo na podu, spaljeno u krt, pocrneo, jedva ljudski oblik, i poče da shvata.

Nije preživeo pad aviona. Poginuo je sa ostalima. Nečiste sile su ga sačuvale da osveti njihovu smrt, da oslobodi

napaćene duše. Sada su slobodne, jer je njihov ubica i sam mrtav. A on, Keler, nije krivac. Sa radošću se sada pomešalo i olakšanje, i svako od ovih osećanja bilo je novo, potresno iskustvo, tako različito od nečistih osećanja živih. On polete.

Duhovi poginulih u udesu su bili svuda oko njega, uzdizali se sa njim, postajući jedno; u njima više nije bilo zla, onaj po imenu Gosvel je nestao. On poseže dole prema Pendltonovoj duši, kao što se nevidljive ruke pružiše odozgo prema njemu, pozivajući ga, pomažući. Pre nego što su soba, i kuća, i polje ispod njih nestali iz vidokruga, poslednje što je video bio je Hobs. Hobs je stajao kraj automobila i gledao naviše, shvatajući šta se događa, sumnja u Kelerovo nesigurno postojanje bila mu je potvrđena. Čudna, zamagljena aura oko Kelera bila ga je navela da posumnja a sada je sve razumeo - ne potpuno ali dovoljno. Ona žena na samrti u ulici Haj, njen strah kada je ugledala Kelera. U času svoje smrti ga je prepoznala. Keler oseti kako mu od medijuma zrači dobra volja i nasmeši se u svom novom biću, ponovo rođen.

Osećao je njihovo prisustvo. Osećao je Ketinu blizinu. Nije bilo kao njihova fizička ljubav, jer su sada svi bili jedno. Ova ljubav je bila nekako šira. Okružiše ga, smirujući ga u novom shvatanju i ponese ga dalje. Dotakoše ga prve klice saznanja; klice, ali svaka veća od ukupnog zbira svekolikog ljudskog iskustva. Bila je to spoznaja sebe, suštine svega. Sada je znao otkuda svirepost. Zašlo se ludilo samo pothranjuje. Otkuda zlo. Ubilački ponos. Ratovi.

Oseti tugu, ali ne i gorčinu. Bila je tu i radost, radost koju je sad razumeo, sreća podeljena sa ostalima, sada još bližim. Bilo je još toliko toga da se nauči, da se razume; tek stečeno znanje govorilo mu je da je ovo tek početak, prvi, nesiguran korak. Slede novi, svaki duži od prethodnog.

Ali ako je ovo tek početak, kakvo zastrašujuće, nezamislivo putovanje stoji pred njim? Nemir potraja samo kratko, i ubrzo postade još jedan deo njega, svih njih. Osećao je njihovu toplinu, njihovo ohrabrenje je strujalo kroz njega, doticali su ga i mešali se sa njim. On uzviknu u radosti tog procesa.

I nastavi put.

Epilog

Starac je sedeo na gvozdenom mostu, ušuškavajući šal oko vrata. Noć - ili rano jutro - je bilo maglovita, a oblaci dima još su se vukli, sivi oblaci koji su ležali na zemlji dugo pošto je vatra obuzdana. Konačno je bilo gotovo, mada su se manje grupe ljudi još okupljale, polako prelazeći most prema svojim domovima u Vindzoru, pošto je spektakl bio završen. Više ih nije bilo mnogo, uzbuđenje se stišalo nekoliko sati ranije.

Starac je osluškivao njihove umorne glasove, njihovo čuđenje zbog onog što se dogodilo. Požar je izbio u ulici Haj, u fotografskom studiju i proširio se na još tri radnje, potpuno progutavši dve dok je treća bila ozbiljno oštećena. Još uvek nisu pronađena tela, to će morati da sačeka do jutra, kada će potraga biti bezbednija. A tu je i Koledž: prvo se zapalila stara kapela, zatim se vatra proširila po dvorištu i zahvatila mnoge drvene građevine. Nestao je Upravnik, a dečake i dalje prebrojavaju. Jedan dečak je pronađen u blizini zapaljenih zdanja, ali je još uvek,u šoku, nesposoban da govori. Čak je i gradski paroh doživeo slom i nalazi se u nekoj vrsti kome. Šta god se dogodilo ove noći, biće tema nagađanja u Itonu godinama. Glasovi su se izgubili u noći, i starac je ponovo bio sam na mostu.

Okrenu se ukočeno na klupi, izvijajući vrat da pogleda prema polju gde se srušio avion. Kao da su prošle godine od tada. On potvrdno zagunđa za sebe. Svetlucavi oblak je nestao. Video ga je ranije te večeri, tek se bilo smračilo nad gradom. Ceo danje očekivao da se nešto dogodi, osećao je da je zlokobna napetost, koja se nadvila nad Itonom posle nesreće, na vrhuncu, dalje se nije moglo. I bio je u pravu, zaista je eksplodirala, i to dobro. Vireći kroz zavese, bojeći se da izađe, video je prozirni, uskovitlani oblak iznad polja. Ali sada ga više nije bilo, podigao se, a sa njim je nestalo i napetosti.

Atmosfera se naglo promenila, baš kada je plamen najviše besneo. Osetio je pramenu, nešto skoro kao duhovno pročišćenje, sivu skramu koja mu se povukla sa srca. A požar je od tog trenutka počeo da zamire.

Okrenu se nazad i zagleda naniže u tamu na reci. Čekao je u svojoj neosvetljenoj sobi, čekao da prođu pometnja i uzbuđenje. Onda se utoplio i

izašao iz kuće, posle toliko vremena, sa nekom novom lakoćom u koraku. Izgledalo je kao da je vatra očistila grad.

Završilo se, bio je siguran. Uvek je bio osetljiv za te stvari. Zar nije pogledao u nebo baš pre nego što se avion srušio? Zar nije osetio da nešto nije u redu? Jeste, gotovo je. Grad može da popravi štetu i pokuša da zaboravi. Koledž više nikada neće povratiti svoj nekadašnji sjaj - ne možeš ponovo da izgradiš istoriju - ali neka to bude znak kraja jedne ere, i početka nove.

Tako dugo nije dolazio ovde da posedi; bilo je dobro vratiti se. Pogleda u nebo. Tako je veliko. I duboko.

Starac zadrhta na nalet ledenog vetra. Učini mu se da čuje kako neko šapuće, prigušen režeći zvuk, zatim nešto nalik na cerekanje. Ali to mora da se ostarele uši igraju sa njim. Bio je to samo hladan noćni vetar gonjen dolazećim jutrom. Ove stare kosti u poslednje vreme lako protrnu. Neka, prošlo je, nestalo je u noći. Neka ledi nekom drugom stare kosti.

Nasmeši se za sebe, zatim pode sitnim koracima preko mosta, kući, u topao krevet.

Džejms Herbert

Džepne knjige sa imenom Džejmsa Herberta (James Herbert - ne treba ga mešati sa Frenkom „Dina“ Herbertom) na koricama prvi put sam ugledao u knjižari „Mladost“, kod SKC-a, pre nekoliko godina. Ta knjižara je, posle legendarne Antikvarnice u Knez Mihajlovoj, ostala dugo jedino mesto na koje se uvek gladan čitalac sirane literature mogao u Beogradu osloniti. Ime me je odmah podsetilo na MRTVAČKI PLES (Danse Macabre), obiman esej Stivena Kinga o modernom hororu, u kome postoji poglavlje posvećeno horor literaturi (pored horor-filmova, radio-drama,

časopisa itd.), gde „kralj horora“ tog istog Herberta uvršćuje medu desetak najistaknutijih autora savremenih ostvarenja ove grane književnosti - rame uz rame sa Piterom Straubom, Džekom Finijem, Ričardom Melisonom, Rejem Bredberijem i Harlanom Elisonom. To je bilo dovoljno da pregledam na brzinu zastrašujuće ilustracije na koricama, razmislim nekoliko mikrosekundi - i definitivno upropastim svoj ladašnji studentski budžet. Rezultat tog susreta, i čitanja hiljada stranica Herbertovih romana, nalazi se pred vama. Herbert, uostalom i zaslužuje pažnju, jer nijedna od njegovih, do sada ukupno četrnaest objavljenih knjiga, nije propustila priliku da zaposedne prvo mesto na listama bestselera.

Djems Herbert je deo čitave nove generacije engleskih pisaca fantastike, poput Remzija Kembela, Roberta Ejkmana ili Nika Sarmana. Ali za razliku od svojih pobrojanih kolega, Herbert piše prozu oslanjajući se na stariju tradiciju - na tradiciju pulp-horora koja asocira na pisce kao što su Robert E. Hauard, rani Sterdžen, rani Henri Katner i Gaj N. Smit. Ovaj pravac u fantastici bio je aktivno prisutan između 1910. i 1950. na stranicama popularnih časopisa čija su perjanica bile Uvrnute priče (Weird Tales).

Po svojim odrednicama, pulp-horor je odmakao dalje od svojih velikih prethodnika, gotskih romana misterije i strave. U Hauardovim ili Lavkraftovim pričama, nisu toliko dominirali mračni, tajanstveni zamkovi, niti blede, bestelesne aveti, koliko monstrumi iz drugih vremena i prostora razulareni na Zemlji u moderno doba. Pulp-horor (kao i pulp-SF, uostalom), imao je mnogo poklonika zbog svoje direktnosti i ogoljenosti, zbog dinamike i eksplicitnog seksa i nasilja kojima su priče i romani tog vremena obilovali. I mada su, dolaskom pedesetih, pulp-časopisi gašeni jedan za drugim i nestajali sa tržišta, prisustvo pulpa može se kroz romane pratiti u neprekinutom nizu sve do danas, do Džejmsa Herberta koji je postao njegov najuspešniji predstavnik. Ljudi i dalje vole da budu preplašeni, i vremena se izgleda, u suštini, ne menjaju.

Ali pogledajmo najpre kako je ostvaren „američki san“ ovog četrdesetšestogodišnjeg Engleza.

Džejms Herbert je roden 8. aprila 1943. u Istočnom Londonu. Roditelji su mu bili ulični prodavci, i imali su mogućnosti da mu pruže obrazovanje u najbližoj katoličkoj školi, i kasnije na koledžu Sv. Alojzija u Hajgejtu, u katoličkoj gimnaziji pod paskom strogih sveštenika. U šesnaestoj se upisao na Hornsijev Koledž Umetnosti, gde je studirao grafički dizajn, štampu i fotografiju. Ovo se pokazalo kasnije kao presudno, najpre za njegovu prvu karijeru, a potom i za aktivno učešće u oblikovanju sopstvenih knjiga kao finalnog proizvoda. Da bi mogao da se izdržava, Herbert se bavio najrazličitijim poslovima, uključujući tu i pranje sudova, ili popunjavanje zdravstvenih kartona.

Četiri godine kasnije, Herbert je počeo da se bavi reklamom. Mesecima je obilazio agencije sa svojom fasciklom pod miškom dok najzad nije dobio posao u jednom malom studiju. Trebalo je da prođu samo dve godine da bi se zaposlio u vodećoj londonskoj reklamnoj agenciji i ubrzo postao umetnički direktor, oženivši se usput.

„Bili su to opojni dani“, kaže Herbert. „Sa dvadeset šest godina bio sam previše mlad za direktora koji se bavi poslom vrednim preko pet miliona funti, ali u reklamnoj profesiji takve se stvari dešavaju.“ Službeno je putovao čak do Filipina, Malezije, Singapura i Indonezije. „Bilo je to sjajno iskustvo za budućeg pisca. Imao sam uvid u politiku mnogih velikih kompanija, i video šta se zbiva iza kulisa u bankama i hotelima.“

U dvadeset osmoj, reklame ga više nisu naročito privlačile. „Još uvek sam voleo taj posao, ali trebalo mi je nešto drugo.“ I tada je resio da napiše knjigu. Posle dve nedelje imao je uobličenu ideju koju je mogao da prenese

na papir. Tako su nastali PACOVI (The Rats), Herbertov prvi roman, i prvi zapanjujući međunarodni uspeh.

„Pisao sam ga tajno, dok sam radio kao direktor sektora u reklamnoj agenciji“, kaže on. „Želeo sam to da napišem sirovo i energično. Mislio sam, kad već pišem horor, neću ništa ostaviti mašti.“

I zaista, izdavač New English Library smesta je prihvatio njegov rukopis, i početni tiraž od sto hiljada primeraka (!) planuo je u džepnom izdanju samo nekoliko nedelja po objavljivanju. Od tada pa do danas ovaj roman se doštampavao dvadeset dva puta, i prodaja PACOVA, se samo u Velikoj Britaniji, približila milionitom primerku.

Popularnost koju je ovaj roman postigao bila je frapantna. Sažeta, efektna priča o Londonu ostavljenom na milost i nemilost hordi pacova -mutanata, poslala je bestseler koji dugo nije silazio sa vrha. Užasni prizori krvoprolića i očajničke borbe protiv nesavladive napasti nižu se na stranicama ove knjige sumanutim tempom, ne dopuštajući čitaocu ni najmanji predah. I, kao što to obično biva kada su u pitanju instant-uspesi, oficijelna kritika bila je prema Herbertu neprijateljski nastrojena ili, u najboljem slučaju, uzdržana. Razlog je bio jednostavan kritičari su u Herbertovom prvencu prepoznali ono što on i jeste - pulp horor. To što su PACOVI bili prvoklasan horor nije bilo nimalo važno. Čini se da je zajedničko gledište književne kritike u svetu (a u tome ni Jugoslavija nije izuzetak, što jako dobro znaju skoro svi domaći autori SF-žanra), da roman može da se svrsta samo u dve kategorije: u „književnost“, koja može i ne mora biti uspešna, i u „popularnu prozu“ koja nikada nije uspešna, bez obzira na to koliko je dobra. A kada neko od etabliranih autora „glavne struje“ kao što je, recimo, Borislav Pekić, napiše knjigu koju bez imalo stida nazove „žanrovskom“ (tu mislim, naravno, na BESNILO, prvi čistokrvni horor-roman moderne jugoslovenske književnosti), onda se to tumači kao trenutni hir. Srećom po pisce koji imaju taj peh da pišu ono što vole, a vole ono što voli i mnogo drugih ljudi, postoji i običan čitalac koji ume da bude i te kako objektivan, selektivan i zahvalan, ukoliko mu očekivanja budu ispunjena.

„Optužen sam da povlađujem lošem ukusu i pakujem proizvod za koji znam da će moći da se proda, ali mogu pošteno da kažem da sam napisao tu knjigu onako kako sam želeo, ne misleći uopšte na objavljivanje.“

Bilo kako bilo, britanska publika je tražila još. Po PACOVIMA je napravljena poznata i popularna kompjuterska igra, a snimljen je i film (užasno loš, ali takve se stvari dešavaju i samom Kingu).

Ohrabren uspehom, Herbert odlučuje da napiše novu knjigu, ostavljajući pacove privremeno da bi im se vratio kasnije, u dva navrata, u romanima LEGLO (Lair) i DOMEN (Domain), kompletirajući tako „Pacovsku trilogiju“.

Drugi Herbertov roman, MAGLA (The Fog - nema nikakve veze s istoimenim filmom Džona Karpentera), smesta je postao bestseler i ostao dva nicseca na svim listama, da bi do danas doživeo dvadeset tri reprinta. To je priča koja počinje neočekivanim zemljotresom čiji je rezultat, između ostalog, i oštećenje čelične posude koju je pod zemlju pohranilo Ministarstvo odbrane. Posuda sadrži živi organizam po imenu mikoplazma, koji podseća na žućkasto-zelenu izmaglicu. Kao besnilo, mikoplazma napada ljudski i životinjski mozak, pretvarajući žrtve u pomahnitale manijake. Stiven King u MRTVAČKOM PLESU poredi MAGLU sa takozvanim Big-Bag-filmovima s kraja pedesetih i početka šezdesetih godina, jer svi su sastojci tu: ludi naučnik koji petlja sa nečim čiju prirodu ne shvata i biva ubijen od strane sopstvenog izuma; vojska koja isprobava nova oružja i tako oslobađa užas; „mladi heroj“ Džon Holman koji na samom početku hrabro spašava devojčicu u pukotini iz koje je magla zaskočila neoprezni svet; lepa heroina Kejsi, kao i obavezan skup naučnika u jalovim diskusijama. Sve to može se naći i u Tarantuli, Smrtonosnoj bogomolja, Njima i mnogim drugim popularnim filmovima iz te ere. A kroz sve to nižu se zastrašujući prizori dionizijskih efekata magle - ubistva, samoubistva, seksualne nastranosti i sve druge vrste devijantnog ponašanja. U jednom od najupečatljivijih prizora u knjizi gotovo sto pedeset hiljada stanovnika i turista u Bornmutu odlazi u okean počinivši tako masovno samoubistvo nalik na leminge. Treba imati na umu da je MAGLA objavljena 1975, tri godine pre groznih događaja u Džonstaunu, u Gvajani, koje Herbert kao da je predvideo. Posle tragedije u Gvajani, jedan komentator je rekao da je to „događaj koji ni najmračnija mašta nije mogla da predvidi“. Na žalost, svoju čudnu sposobnost da anticipira nastupajuće užase modernog doba Herbert ponovo ispoljava u romanu MRAK (The Dark), gde ogroman broj ljudi gine usred derbi-utakmice na prepunom fudbalskom stadionu. Hejsel, zar ne?

Po strukturi, MAGLA je nešto složenija od svog prethodnika, naziru se ozbiljniji stilski pristup i veće literarne ambicije. Ali pravi književni korak napred Herbert preduzima u sledećoj knjizi. To je roman PREŽIVEO (The Survivor), koji se slobodno može svrstati u retka remek-dela modernog horora.

Usred noći dolazi do velike katastrofe. Avion pun putnika eksplodira u letu, i tragediju ne preživljava niko... osim Dejvida Kelera, jednog od

članova posade. On napušta mesto nesreće a da mu nije zafalila ni dlaka s glave, jednako zabezeknut svojim misterioznim preživljavanjem kao i spasilačka ekipa kojoj preostaje samo da poginule pokupi i popakuje ih u svoje kesice. Svi se trude da nesreća bude što pre zaboravljena. A onda, nešto kasnije, u blizini mesta katastrofe počinju da se dešavaju čudne stvari. Pronalaze devojčicu koja vrišti o iscerenim, zlim lutkama koje hodaju... iz dubina reke izvlače ribara sa izrazom neskrivenog užasa na onome što mu je ostalo od lica... seoskog sveštenika zatiču ludog od straha iza oltara crkve.

To je tek početak košmara, i samo Keler može da stupi u kontakt sa neupokojenim duhovima poginulih putnika, i oslobodi ih tako što će postati oruđe njihove osvete.

PREŽIVEO obiluje prizorima prave, duboke jeze, krvoproliće više nije primamo, i nimalo ne čudi što je za samo tri nedelje po objavljivanju ovaj roman pet puta doštampavan u Americi, niti što je u Francuskoj dobio Grand Prix pour Literature Fantastique, uglednu književnu nagradu. Po PREŽIVELOM je snimljen i sjajan film u režiji Dejvida Hemingsa, sa Robertom Pauelom i Džozefom Kotonom u glavnim ulogama. Ovim romanom Džejms Herbert je ustoličen kao vodeći britanski pisac horora.

Posle PREŽIVELOG bestseleri se nižu jedan za drugim: SREĆKO (Fluke), neobičan roman o čoveku koji gine u saobraćajnoj nesreći da bi se reinkarnirao u telu psa; KOPLJE (The Spear), o okultistima koji žele da povampire odavno mrtve nacističke vođe pomoću relikvije, koplja kojim je proboden Isus na krstu; MRAK (The Dark), gde se mrak pojavljuje kao otelotvorenje zla; SVETILIŠTE (The Shrine), roman inspiriran velikim verskim atrakcijama kao što je Lurd (ili, ako baš hoćete, Međugorje), gde se zlo surovo poigrava sa religioznim slepilom vernika; već pomenuti LEGLO (Lair) i DOMEN (Domain) u kojima se pacovi ponovo okomljuju na čbvečanstvo da bi na kraju dali veliki doprinos njegovom konačnom padu posle globalnog nuklearnog rata; i najzad MESEC (Moon), ČAROBNA KOLIBA (The Magic Cottage) i GROBNICA (Sepulchre), niz od tri romana u kojima Herbert u potpunosti ispunjava očekivanja svojih poklonika kombinujući prvoklasnu stravu sa drugim žanrovima - akcionim romanom ili trilerom - i tvori tako efektne multi-žanrovske knjige.

Uporedo sa pisanjem, Herbert se aktivno bavi i izgledom svojih knjiga. „Ja sam obučavan u umetničkoj školi pa volim da dizajniram korice. Sve do nedavno, bio sam i sopstveni agent. Ja nisam jedan od onih pisaca koji samo predaju rukopis.“

Na primedbe da u njegovim knjigama ima previše nasilja, Herbert je konačno, iznerviran, odgovorio dosadnim novinarima: „Tako je, ja pišem o

nasilju radi nasilja, baš kao što Harold Robins piše o seksu radi seksa, Robert Hajnlan naučnu fantastiku radi naučne fantastike, a Margaret Drebl lepu književnost radi lepe književnosti. Samo što njih niko za to ne pita, zar ne?“

Herbertova proza je tečna, besprekorno odmerena i engleska. Ali, kao što King kaže: „Džejms Herbert naleće na nas ispruženih ruku, i ne želi samo da nam privuče pažnju; on nas zgrabi za revere i počne da nam vrišti u lice. To nije naročito umetnički metod napada... Ali je delotvoran. U svojim horor-romanima Herbert ne samo da piše kao što je činio i Robert E. Hauard, on obuva svoje borbene čizme i kreće da zaspe čitaoca užasom.''

Najnoviji roman Džejmsa Herberta, UKLETO (Haunted), trenutno je na prvom mestu liste poznatog časopisa Bookseller. U ovoj knjizi, Herbertov skeptični junak Dejvid Eš, ubeden je da se većina natprirodnih događaja može objasniti krckanjem, truljenjem drveta i tajnim promajama koje izazivaju noćnu lupnjavu. Ali, posle tri jezive noći provedene u ukletoj kući, u zabačenom domu dva brata i njihove lepe sestre, za koju se ispostavlja da je šizofrenik, on biva primoran da promeni mišljenje.

I kod ove knjige, Herbert nastupa pre kao kompletan proizvođač nego kao puki autor. Osim što je dizajnirao korice, on nadzire i reklamnu kampanju koja je prati. A njen slogan: „Možete li spavati sa duhom u kući?“ usmeren je na jedinstveni događaj u UKLETOM. Prvi put u književnosti koja se bavi duhovima, čovek od krvi i mesa vodi ljubav sa ženskim duhom.

Herbert je, dakle, u formi kao i obično. Prodaja njegovih knjiga širom sveta nedavno je premašila broj od dvadeset miliona primeraka, i neshvatljivo je da, izuzev dva pokušaja neovlašćene serijalizacije u sarajevskom Venu i Svijetu, Džejms Herbert uopšte nije objavljivan u Jugoslaviji.

Knjiga koju držite u rukama, međutim, dokaz je da se sve da ispraviti, makar i sa pozamašnim zakašnjenjem. Posle PREŽIVELOG i prve knjige „Pacovske trilogije“ koja je u pripremi, možemo slobodno reći da je Džejms Herbert stigao, i da će se dugo, dugo zadržati i kod nas.

Beograd, 1990

Goran Skrobonja

Goran Skrobonja: Džejms Herbert Horor edicija KOŠMAR Knjiga 1 Džejms Herbert PREŽIVEO Naslov originala: THE SURVIVOR Copyright ©1976 by James Herbert Pravo obezbeđeno preko agencije Permissions & Rights, Munchen Urednik Goran Skrobonja Naslovna strana D. Bob Živković Džejms Herbert: PREŽIVEO • Samostalno autorsko prevodilačka

izdanje: Aleksandar Marković • Recenzent: Dragana Jovanović • Lektor: Goran Skrobonja • Korektori: Jasmina Ramadanović • Tehnički urednik: Goran Skrobonja • Slog i prelom: Jovanka Ilić • Štampa i povez: „Progres“, Negotin • Tiraž: 2.000 primeraka