1. POJAM, IME I ZNACAJ FINANSIJA

IME – Izuzetno je znacajno izucavanje finansija, privreda je nezamisliva bez postojanja novca i sama priroda finansija je novcana.Finansije su istorijska katerogija,nastala sa pojavom novca i novcane privrede.Svaka drustvena akcija ima potrebuza novcanim pokricem jer novcana sredstva sluze za podmirenju razlicitih potreba koje se javljaju u okviru tih akcija. U nauci su postojala razlicita gledista u vezi sa poreklom reci finansija. Neki su smatrali da je germanskog, a drugi da je romanskog porekla. Ipak, najvise je zastupljeno stanoviste koje danas dominira, a to je da ime finansije potice od stare latinske imenice “finis” koja je upotrebljavana da oznaci granicu ili kraj necega. Pre mnogo milenijuma, novcana placanja nisu vrsena dobrovoljno vec prinudno. Zbog toga je vremenom od reci “finis” nastala rec “finire” koja je kasnije transformisana u “finare” i oznacavala je novcano placanje izvrseno na osnovu sudske presude. S razvojem drustva pojavila se potreba za stvaranje reci koja ce konzumirati ne samo placanja izvrsena na osnovu sudske presude vec za sva placanja, pa se pojavljuje rec “finatio” a potom “financio” koje oznacavaju novcano placanje uopste ili zbir placanja.

POJAM – Teorijskim recnikom moze se govoriti o finansijama u sire mi uzem smislu.

Finansije u sirem smislu mogu se odrediti tako sto u praksi obuhvataju raznovrsne novcane poslove koje obavljaju fizicka lica-pravna lica, razni novcani zavodi, privredna preduzeca, teritorijalne jedinice kao i druga pravna lica. Obuhvatajuci vrlo siroku oblast, finansije u sirem smislu grade vise naucnih disciplina od kojih su najznacajnije:

- monetarne finansije (centralne i poslovnih banaka i osiguravajucih drustava);

- poslovne finansije (individualnih preduzetnika i preduzeca);- javne finansije (drzave i drugih javno pravnih tela).

Finansije u uzem smislu mogle bi se pak definisati kao splet finansijskih odnosa koji su u vezi s postojanjem drzave, odnosno drustveno-politicke nadgradnje. U ovakvom shvatanju, pojam finansije obuhvata drzavne, odnosno uopste javne prihode i rashode, budzet i javni kredit-zajam. Neophodno je razlikovati dva znacenja za termine finansije u sirem smislu i finansije u uzem smislu. Tako, s jedne strane, finansije u sirem smislu obuhvatale bi sve delatnosti fizickih i pravnih lica u vezi sa privredjivanem novcem. Dok bi, s druge strane, nauku o finansijama mogli oznaciti kao relativno samostalnu ekonomsku naucnu discipline koja se sa teorijske tacke bavi sistematskim proucavanjem fenomena zakonitosti, odnosno metoda, sredstava i td. u vezi sa privredjivanjem novcem, a posebno problematikom privredjivanja novcem od strane drzave i samoupravnih tela. razlikuju i dva znacenja termina finansija u uzem smislu. Prvo znacenje se izrazava kroz ostvarivanje finansijske funkcije drzave i drugih javno pravnih tela. Drugo znacenje je da je to naucna disciplina koja se bavi

istrazivanjem navedene problematike. Posmatrajuci je kao nauku, finansije u uzem smislu izucavaju finansijsku delatnost drzave i drugih javno-pravnih tela kojima je Ustavom, zakonima i drugim propisima poveren zadatak zadovoljavanja utvrdjenih drustvenih potreba. Identicno znacenju termina finansija u uzem smislu, koristi se i termin javne finansije. U SAD, Velikoj Britaniji i rugim zemljama engleskog jezickog podrucja, u upotrebi je naziv Publik Finance i Fiscal Policy.

PREDMET – Jedna grupa autora izrazava svoje misljenja a to je: da se ova disciplina treba posvetiti iskljucivo ekonomskim problemima finansijskog fenomena. Druga grupa teoreticara, medjutim, smatra da je neophodno finansijske fenomene izucavati kompleksnije a ne samo sa ekonomskog aspekta. Iz toga proizilazi da je nauka o finansijama kompleksna, sinteticka nauka koja apsorbuje vise grana finansijske discipline: ona je agregat ekonomskih, socijalnih, politickih i pravnih elemenata i zahteva saradnju ekonomista, pravnika, sociologa. Ona je disciplina koja izucava javnu privredu sa ekonomske, socijalne i politicke strane.

ZNACAJ – Znacaj javnih finansija u savremenim drzavama sveta ocigledno je izuzetno veliki. Primera radi, ucesce javnih prihoda u BDP u zemljama OECD-Organizacija za razvoj i saradnju je 2002. iznosila 36,3%, a u pojedinim zemljama je cak i znacajno prelazilo taj procenat. Pre velike krize tridesetih godina, ukupni javni prihodi u kapitalistickim drzavama iznosili su samo 5-8% ukupnog drustvenog proizvoda. Karakteristika danasnjice je i to sto se poresko zahvatanje ne vrsi od malog broja pravnih i fizickih lica, vec ono obuhvata ogroman broj obveznika i da se njihovo opterecivanje povecava.

2. FINANSIJSKO PRAVO

Definisanje pojma finansija u sirem i uzem smislu, moguce je prosiriti i na odredjenje znacenja pojma finansijskog prava. Gledano sa te tacke gledista, finansijsko pravo u sirem smislu se moze definisati kao deo pravnog sistema jedne drzave koji obuhvata one pravne norme kojima se regulisu finansijsko pravni odnosi. U kontekstu tih finansijsko pravnih odnosa mozemo ubrojiti: budzetkske pravne odnose, valutno-pravne, osiguravajuce pravne, kreditno pravne i dr. Pod finansijskim pravom u uzem smislu, podrazumeva se skup pravnih propisa kojima se regulisu finansijsko pravni odnosi u vezi prikupljanja, rasporedjivanja i trosenja sredstava od strane drzave i njenih organa. Iz toga proizilazi da su institucije-instrumenti javnih finansija (javni prihodi, javni rashodi, budzet,zajam, novcana naknada) regulisane propisima. Radi se o propisima kojima se regulisu odnosi sto nastaju iz finansijske delatnosti politickih kolektiviteta. Pod terminom finansijsko pravo oznacava se i naucna disciplina koju mozemo nazvati naukom o finansijskom pravu. Predmet ove nauke je:

a) izucava drustvene odnose do kojih dolazi finansijskom delatnoscu drzave i odredjenih javno pravnih tela, a ti su odnosi regulisani normama finansijskog prava.b) objasnjava pravnu opravdanost nastanka, postojanja i prestanka finansijsko pravnih odnosa;c) utvrdjuje osnovne principe pravnog regulisanja finansijskih odnosa do kojih dolazi pri obavljanju finansijske delatnosti drzave i odredjenih javno pravnih tela;d) izucava postojecu praksu primene finansijsko-pravnih normi;e) sistematizira materiju koja je predmet regulisanja finansijskog prava;f) stvara uslove za usavrsavanje finansijskog zakonodavstva;g) utice na pronalazenje i upotrebu odgovarajucih termina za procese i pojave koje su u vezi s finansijskom delatnoscu drzave i odredjenih javno pravnih tela.

Danas je prihvaceno shvatanje da je finansijsko pravo samostalna grana prava. Ima shvatanja i da je finansijsko pravo deo upravnog prava ili pak ustavnog prava. Razloge za ovakvo misljenje treba traziti u slicnosti izmedju finansijskog i upravnog prava, odnosno ustavnog prava. UPRAVNOG-figurira drzava Finasn.novac novcani element.USTAVNOG-sadrzi osnovne principe, o kojima j.fin. vode racuna-razradjuje fin.pravne odnose koji nastaju prikupljanjem prihoda,rasporedjenjem i trosenjem.Tako i za nastajanje veceg broja upravnih i finansijskih odnosa potrebno je slicnost-prisustvo drzave – njena vlast. Ipak, postoje znacajne razlike, kao npr. finansijski odnos vezan je za cinjenje i necinjenje u vezi sa novcem, a upravni za druge delatnosti; brojni finansijsko pravni odnosi nastaju na osnovu naredbe drzavnih organa a kod urpavno pravnih odnosa to je u manjoj meri. Glavna specificnost finansijsko pravnog odnosa izrazava se u preovladavanju novcanog elementa u njegovom predmetu, koji ga zbog toga sustinski izdvaja od upravno pravnog odnosa i ovoj materiji omogucuje svrstavanje u posebnu granu javnog prava. Izmedju fiskalnog i upravnog prava najjasnije se izrazava njihova slicnost i razlike. U tom pogledu, moglo bi da se istakne da je fiskalna vlast koja utvrdjuje, naplacuje i kontrolise naplatu fiskalnih prihoda-upravni organ i da se rad ovog organa moze definisati kao upravnim radom koji kao rezultet ima donosenje upravnog akta odnosno preduzimanje upravnih radnji. Takva aktivnost fiskalnih organa izrazava se kroz prihvatanje nacela upravnog prava ali i primene posebnog fiskalnog prava koje se razvilo iz opsteg upravnog prava zbog znacaja specificnosti finansijske materije vezane za imovinsku komponentu. U savremenoj literature, osamostaljena grana prava – finansijsko pravo, pokazuje javne tendencije razdvajanja na dve discipline: fiskalno (dazbinsko) pravo i budzetsko pravo. Razlog ovome je taj sto se uvidelo da se finansijsko pravo sastoji iz razlicitih delova. Cepanje finansijskog prava moze se opravdati okolnoscu da je jednom preciznom naucnom kriterijumu primerenije da se za predmet posebne pravne discipline uzme samo onaj deo finansijskog prava koji se

tice uvodjenja, utvrdjivanja i naplate javnih dazbina – norme koje se zaista mogu uskladiti tako da cine jedan naucni sistem, jer na jedinstven nacin uredjuje definisanu materiju a to bi bilo dazbinsko (fiskalno) pravo. Iako je relativno samostalnost fin.pravo ne treba ipak zaboraviti i njegovu organsku povezanost sa jav.fin. pr: samom primenom fisk.prihoda za pribavljanje sredstava za potrebe drzave istovremeno se ostvaruju mnoga pitanja:ek.pravne, soc.i druge prirode.

3. FINANSIJSKI ODNOSI

Pojava finansijskih odnosa se izrazava kroz odnos obveznika drzave i dazbine-finansijski odnos u uzem slislu.Pored toga, finansijski odnosi se javljaju i medju razlicitim subjektima (nosiocima) finansiranja u okviru drzave. Dazbine (fiskalni prihodi) su jednostrana davanja i uvode se prinudom (silom)porez,takes,doprinosi. U ovom odnosu pojavljuju se dva subjekta. Jedan subjekt je drzava koja ima pravo i ovlascenja da nametne obavezu placanja dazbine(aktivan subjekt). Drugi subjekat je obveznik davanja, koji je duzan da plati dazbinu (pasivan subjekt). drzave slozeniji su, kompleksniji od cisto fiskalnog odnosa (drzava - obveznik) jer obuhvataju ne samo fiskalne odnose u kojima se uspostavlja dugovanje i potrazivanje po fiskalnom osnovu, vec i odnose u koriscenju fiskalnih sredstava, njihovom rasporedjivanju. Takvi odnosi se mogu nazvati finansijskim odnosima u sirem smisluZavisno od politicko-teritorijalne organizacije odredjene drzave, postoje fiskalni odnosi izmedju razlicitih nosioca (subjekata) finansiranja. Odnosi koji se zasnivaju medju razlicitim nosiocima finansirnja unutar.Drzava ima (FISKALNI SUVERENITET): 1.pravo i ovlascenje da nametne dazbinu na osnovu svog F.Suver. koji moze biti potpun i ogranicen, ovlascenje drzave da ustanovi,uvede i odredi visinu dazbina-potpun suverenitet i pripada centralnoj vlasti.2.pravo da ustanovljava, da odredjeni subject finansiranja u sistem inkorporira odredjene prihode, koji uopste mogu erzistirati u njoj.Zakonom se utvrdjuje vrsta i oblici prihoda (obaveznik,stopa,osnovica…)3.Uvodjenje4.potreba za sredstva-je sam factor za uvodjenje odredj.prihoda5.operacionalizacija naplate prihoda od obaveznika,se ostvaruje nakon donosenja zakona kojim se dazbina ustanovljava od strane vlade i organa uprave donosi odluku, uredbu, naredbu.6.slozenost odnosa-federacija, fed.jed., regioni i lokalna tela- fiskalni fedralizam7.finansijka ovlascenja, ima centralni organ, ovlas.da ustanovi,uvede, odredi visinu dazbine, njihova ovlasc.se odredjuju Ustavom i Zakonom.

↕

4. PORESKI SUVERENITET-FISKALNI SUVERENITET

Prava i ovlascenja drzave da moze da nametne placanje dazbina izrazava se u posredovanju fiskalnog suvereniteta. To je ustavno i zakonsko pravo drzave da ustanovi, uvede i odredi visinu dazbine. Kada odredjeni subjekt finansiranja moze da ima sva tri navedena ovlascenja, rec je o postojanju potpunog fiskalnog suvereniteta. Medjutim, postoji fiskalni suverenitet i kada odredjeni subjekt ima bar ovlascenje na uvodjenje vec ustanovljeih prihoda i odredjivanje njihove visine. Tada je rec o ogranicenom fiskalnom suverenitetu. Pravo na ustanovljavanje prihoda znaci da odredjeni subjekt finansiranja u sistem inkorporira odredjene prihode koji uopste mogu egzistirati u njoj. Pravo na uvodjenje prihoda jeste pravo da odredjeni subjekt finansiranja ima mogucnost da odredjeni vec ustanovljeni prihod moze da uvede. Naplata dazbine se ne moze vrsiti bez njenog uvodjenja. Uvodjenje prihoda se vrsi zakonom, odnosno odlukom skupstine za dazbine koje pripadaju opstinama.Fiskalni suverenitet moze biti originaran i izveden (derivativan).Originarni proistice iz ustava i zakona za odredjeni subjekat finansiranja. Izvedeni postoji kada se neka ovlascenja ustupaju, prenose se sa jednog na drugi subjekt finansiranja. Imajuci u vidu drustveno-politicko uredjenje, namece se pitanje ko moze da ima fiskalni suverenitet. Postoje federalne drzave u kojima se pojavljuje centralna vlast, vlasti federalnih jedinica i lokalna tela. U unitarnim drzavama se pojavljuju centralni organi, okruzi, opstine i td. Odnosi izmedju federacije, federalnih jedinica, regiona i lokalnih kolektiviteta u pogledu ovlascenja za ustanovljavanje, uvodjenje i odredjivanje visine prihoda nazivaju se fiskalnim federalizmom. Nigde u svetu po pravilu, navedena ovlascenja ne pripadaju u celini samo jednom subjektu finansiranja. Ta ovlascenja su podeljena izmedju odredjenih politicko-teritorijalnih jedinica. U svim zemljama, lokalni kolektiviteti imaju izvesna fiskalna ovlascenja, pre svega ona koja se ticu uvodjenja odredjenih dazbina i utvrdjivanja njihove visine. Tim pre je to slucaj u federativno uredjenim drzavama, gde federalne jedinice (republike, pokrajine) imaju neka od navedenih ovlascenja koja cine komponentu fiskalnog suvereniteta. Najcesce, federacija ima pravo na ustanovljavanje dazbine, a federalne jedinice i lokalni kolektiviteti poseduju ovlascenja na uvodjenje i utvrdjivanje visine prihoda.5. RASPODELA PORESKIH PRIHODA U FEDERATIVNIM DRZAVAMAU federativnim drzavama izuzetno je znacajno pitanje kako ce se rasporediti prihodi koje ce imati pojedini nosioci, odnosno subjekti finansiranja. Kljucnu tacku u ovoj sveri predstavlja raspodela fiskalnih prava izmedju centralne vlasti i federalnih jedinica, dok se fiskalni domen lokalnih vlasti u vecini federacija konstituise propisima federalnih jedinica. Najveci problem je u vezi sa tri najizdasnije dazbine savremenih drzava, a to su: porez na dohodak, porez na profit korporacija i porez na promet proizvoda i usluga. Postoji vise sistema kod raspodele ovlascenja i prihodnih izvora izmedju pojedinih subjekata finansiranja. Savremena praksa poznaje jednovremenu primenu nekoliko razlicitih sistema.

Moze se reci da je u praksi federalnih drzava – clanica OECD u primeni mesovit (kombinovan) model resenja kod koga su zastupljeni separatni prihodi i participacije. S tim u vezi, 2glavni tipovi-3sistema na koje se oslanjaju savremene federacije su:

a) Klasicni federalizam – u kome dominiraju odnosi konkurentske poreske suverenosti i u kome razliciti nivoi vlasti imaju svoje odvojene prihode. Ovaj model je u primeni u Svajcarskoj, Kanadi i SAD.b) Kooperativni federalizam – u kome subjekti finansiranja svoje finansiranje zasnivaju najvecim delom na zajednickom ucescu u glavnim vrstama poreza. Ovaj model je u primeni u Nemackoj, Austriji, Australiji i Belgiji.

Odnosi raspodele fiskalnih prihoda u federativnim drzavama –clanica OECD mogu se svrstati u tri sistema:

1/ SISTEM JEDINSTVENOG REGULISANJA – Kod ovog sistema najznacajniji i najobilniji prihodi budzeta se jedinstveno regulisu propisima centralne vlasti. Ovaj sistem omogucava vodjenje koordinirane i efikasne politike u ostvarivanju stabilizacionih, razvojnih i socijalnih ciljeva. Ovakvo regulisanje prihoda od strane centralne vlasti ne znaci da ce oni u celosti pripasti toj vlasti. Moguce je da se primeni sistem participacije svih subejakta finansiranja. Prihodi se jedinstveno regulisu pripisima centralne vlasti.

2/ SISTEM RAZGRANICENE NADLEZNOSTI – U ovom sistemu, saveznim propisom se regulisu samo oni prihodi koji pripadaju saveznom budzetu, a propisima federalnih jedinica se regulisu prihodi koji njima pripadaju i lokalnim budzetima. Osnovni problem ovog sistema jeste 1nemogucnost optimalne vertikalne koordinacije, te zbog toga i 2nemogucnost vodjenja efikasne ekonomske i socijalne politike. U praksi, primena ovog sistema nailazi i na druge poteskoce. Jedna od bitnijih je opredeljenje o konkretnoj podeli glavnih poreskih vrsta izmedju saveza i federalnih jedinica.Svako za seve oporezuje.

3/ SISTEM KONKURENTSKE PORESKE SUVERENOSTI – U ovom sistemu svi subjekti finansiranja imaju ovlascenje i pravo da uvode sve vrste prihoda. Ovim putem, svaki nivo vlasti (federacija, federalne jedinice i lokalne vlasti) dolazi do svojih separatnih prihoda i nezavisni su jer imaju sopstveni finansijski integritet-svi nivoi vlasti oporezuju (poreska djungla). Ovaj sistem, zbog nejednakog fiskalnog opterecenja moze dovesti do1 nejednake konkurentske sposobnosti privrednih subjekata na jedinstvenom trzistu. Takodje, moze bitno uticati na pojavu nejednakog zivotnog standarda stanovnistva. Primenom ovog sistema, moze doci i do 2preteranog iscrpljivanja pojedinog izvora prihoda od razlicitih subjekata finansiranja. Slabost ovog sistema ogleda se i u mogucnosti 3visestrukog oporezivanja, pogotovo u odsustvu politike fiskalne koordinacije.

6. POJAM JAVNIH (DRZAVNIH) PRIHODAPostojanje drzave kao organizovanog aparata sa velikim brojem svojih organa i organizacija, te znacajnog broja zaposlenih radnika zahteva potrebu za sredstvima. Ta sredstva drzava nalazi tako sto ima svoje prihode koji se nazivaju javnim ili drzavnim prihodima. To znaci da su to prihodi namenjeni javnom sektoru i njegovim potrebama.U savremenim uslovima prihodi drzave se izrazavaju i prikupljaju u novcu, dok se prihodi u nature pojavljuju u izuzetnim slucajevima (kao sto su koriscenje radne snage, davanje gotovih proizvoda i sl.). Osnovno pitanje u vezi sa javnim (drzavnim) prihodima jeste nacin njihovog pribavljanja. Dva su osnovna nacina pribavljanja sredstava od strane drzave. 1. Drzava dolazi neposredno izvorno bez koriscenja 2. Posredno prisvajanjem kupovne snage fiz i pr.l.

* Jedan nacin jeste da drzava dolazi do sredstava bez koriscenja, tzv. ius imperium-a. Naime, neposrednim ukljucivanjem u brojne pore privrednog i drustvenog zivota, savremena drzava otvara mogucnost ostvarivanja manjeg dela javnih prihoda sopstvenom poslovnom aktivnoscu. Tako, ostvareni prihodi su po svojoj prirodi originarni i privatno pravni odnosno nefiskalni prihodi i do njih drzava dolazi neposredno, odnosno izvorno. Tu spadaju: prihodi od imovine, prihodi od drzavnih privrednih preduzeca, prihodi od rada ustanova, prihodi od rada drzavih organa i ostali manje vazni prihodi. U nefiskalne prihode svrstavaju se i javni (drzavni) zajmovi. Do ovih prihoda drzava dolazi raspisivanjem javnog zajma ili direktnim zaduzenjem drzave od banaka ili kod drugih subjekata. * Drugi nacin dolazenja drzave do prihoda jeste prinudno prisvajanje kupovne snage fizickih i pravnih lica potcinjenih njenom fiskalnom suverenitetu u visini koju autonomno utvrdjuje na bazi politickih kriterijuma. Ova grupa prihoda naziva se fiskalni li derivativni (izvedeni) prihodi. Za ove prihode se upotrebljava i termin dazbine.

Kao specificna vrsta prihoda, javljaju se novcane kazne. Ova sredstva ulaze u budzet drzave i koriste se za podmirenje njenih ptreba. Drzava moze doci o sredstava i emitovanjem papirnog novca bez odgovarajuceg pokrica. Navedeni prihodi, kao i prihodi od javnih zajmova, nisu definitivni prihodi drzave. Drzava te prihode moze pokriti uvodjenjem fiskalnih prihoda ili drugim bespovratnim prihodima. Sistemi javnih prihoda se razlikuju u okviru jedne zemlje posmatrano u razlicitim vremenskim periodima i izmedju razlicitih zemalja u istom vremenskom periodu. Na sistem prihoda odredjene drzave utice: drustveno-ekonomski sistem; politicko uredjenje; dohodak po glavi stanovnika; privredna struktura; broj stanovnika i velicina teritorije i dr.

7. RAZVOJ JAVNIH (DRZAVNIH) PRIHODA KROZ ISTORIJU

*Sa pojavom drzave i prava pojavljuje se problem pribavljanja sredstava radi funkcionisanja institute klasnog drustva. Glavne karakteristike robovlasnickih drzava ( a to su nizak nivo razvoja proizvodnih snaga, ostra klasna podela na robovlasnike i robove, nerazvijene funkcije drzave) jasno se odrazavaju i na javne prihode. Najveci deo sredstava tadasnja drzava pribavlja iz drzavnih domena. Naime, iskoriscavaju se poljska imanja, rudnici i sl. Fiskalni prihodi u to vreme imaju sporednu ulogu i u vecini slucajevasu vanrednog karaktera.*U antickim drzavama (Atina, Sparta i Rim) fiskalne prihode su po pravilu placali pokoreni narodi i pripadnici slabijih politickih grupa. Da bi naplatili fiskalne prihode drzava je koristila posledice: klasne diferencijacije u okviru nje ili svoje pobede prema drugim drzavama. U Atini nije bilo redovnih poreza. Slobodni stalezi su bili oslobodjeni obaveza placanja i samo u izuzetnim prilikama (u slucaju rata) zavodjena je neka vrsta poreza na kapital (Solonov census), gde su svi stanovnici placali porez i bili optereceni poreznim teretom razlicito prema kolicini zita koje su gosisnje dobijali na svojim imanjima. Izuzetnost placanja fiskalnih prihoda bogatih slojeva u robovlasnistvu ilustruje i anticki Rim.U Rimu drzava je pored drugih prihoda zavodila i porez na kapital kosse naplacivao od bogatasa, ali samo kao predujam u cilju pokoravanja drugih naroda. Drugi period antickog Rima koji pocinje sa Avgustom, karakterise cinjenica da rimski gradjani ne placaju porez vec sav teret baca na ledja pokorenih naroda. Dazbinska obaveza je nametnuta pokorenim narodima i u antickoj Sparti. Sparta je bila zemljoradnicka zemlja koju su obradjivali starosedeoci (Perijeki i Haloti) a zemlja je pripadala Spartancma koji su na osnovu toga dazbinske obaveze prebacivali na starosedeoce.*Feudalizam obelezava zatvorena naturalna privreda kojom su upravljali vladari, plemstvo i verske organizacije. Ovi su imali ogromne posede zemlje u svojini. Vladar kao nosilac drzavne vlasti bio je najveci feudalac, imao je najvise zemlje te je eksploatisao kmetove i na taj nacin dolazio do sredstava za finansiranje drzave. Navedeni prihodi bili su nedovoljni, te je trebalo pronaci i neke druge izvore, odnosno prosiriti vrstu i obim prihoda. Nove prihode, feudalna drzava je nalazila postujuci imanentnosti koje su vladale u to vreme. Te imanentnosti feudalizma se ogledaju u tome sto su postojale raznovrsne privilegije i povlastice, te nejednako tretiranje ljudi. Tako je vladar, koristeci iskljucivo pravo eksploatacije u korist drzave monopolisao sume i reke, rudnike, kamenolome i td. i preko njih dobijao prihode. Druga imanentnost ogleda se u tome sto su se dazbinski prihodi dominantno svaljivali na eksploatisane slojeve drustva. Tako su u redovnim prilikama bili oslobodjeni placanja dazbina plemstvo i svestenstvo. Privilegovani stalezi bili su oslobodjeni i tzv. licnih i realnih poreza. Treci stalez (mali posednici, zanatlije i trgovci) bili su oslobodjeni licnih poreza i placali su samo realne poreze (porezi na zemljista i zgrade). Licni porezi naplacivali su se od stranaca.*Apsolutna monarhija, kao period koji prethodi raspadu feudalizma, takodje se karakterise nepostojanjem nekih smisljenih principa kod prikupljanja

prihoda. I pored tiranije koja obelezava apsolutnu monarhiju, objektivni usovi tog vremena namecu potrebu da vladalac mora da oporezuje i povlascene staleze da bi na taj nacin suzbio trevlast plemica.*Proces likvidiranja feudalizma traje do pocetka 19. veka i odvija se dvojakim metodama: ekonomskim jacanjem kapitalisticke klase (organizovanjem proizvodnog procesa) i politickim metodom (nasiljem drzave). Od pobede francuske revolucije, stupanjem kapitalizma na svetsku scenu, pocela se ostvarivati i ideja o opstoj obavezi placanja fiskalnih prihoda. Nastaje vreme eleminiranja politicke i pravne nejednakosti.*Nastupa period liberalnog kapitalizma, cija je osnovna karakteristika nemesanje drzave u ekonomski zivot, ne ogranicavanjem slobode privatnog preduzetnistva niti njeno upustanje u proizvodnju i upravljanje proizvodnjom. Logiku liberalizma sledili su i fiskalni prihodi. Drzava dobija odlucujuci znacaj u kontrolisanjiu i regulisanju privrede i uslova za reprodukciju, i to ne samo svojim sistemom prihoda (odnosno oduzimanjem od privrede), vec i svojim rashodima (odnosno davanjem privredi). Znacajna je i akcija drzave i na monetarnom planu, naporedo sa akcijama ekonomskog i administrativnog karaktera. 8. NEFISKALNI PRIHODIU nefiskalne prihode ubrajamo: prihode od imovine (domenske prihode), prihode od drzavnih privrednih preduzeca, prihode od rada ustanova, prihode od rada drzavnih organa i ostale manje vazne prihode. Po istom kriterijumu, u nefiskalne prihode svstavaju se i javni zajmovi.

1) PRIHODI OD IMOVINE (DOMENSKI PRIHODI) – I u savremenim uslovima, postoje prihodi kje drzava dobija po osnovu svojinskog raspolaganja imovinom. Te prihode drzava dobija prodajom imovine, davanjem u zakup ili ekonomskom eksploatacijom ili koriscenjem u privredne svrhe imovinskih dobara. Prihodi od imovine nazivaju se jos i domenski prihodi. Poreklo imena vodi od latinskog izraza “dominum” sto znaci imovina koja daje prihod. Danas, u redovnim prilikama, navedeni prihodi su finansijski neizdasni. Razlikujemo javne i fiskalne domene drzave. Najveci deo prihoda od koriscenja imovine daju fiskalni domeni. U javne domene bi spadali: morske obale, reke, putevi, spomenici kulture i td. Ova imovina je u opstoj upotrebi i po prailu je neotudjiva, i samo u retkim slucajevima daje drzavi prihode. Za razliku od njih, fiskalni domeni drzave po pravilu donose prihod drzavi i otudjivi su pod uslovima utvrdjenim zakonom. U fiskalne domene spadaju: zeleznice, sume, rudnici, energetski izvori i td.

2) PRIHODI OD DRZAVIH PRIVREDNIH PREDUZECA – Po pravilu, drzavna privredna preduzeca nisu nastala sa ciljem pribavljanja sredstava drzavi. Pre bi se moglo reci da se ova preduzeca pojavljjuju kao jedan od instrumenata organizatorske funkcije drzave. Naime, drzavni sektor preovladjuje u kapitalno-intenzivnim granama: saobracaju, energetici, gradjevinarstvu i td. U tim granama imamo da je privatni sektor bio manje zainteresovan zbog opadanja profitne stope

i visokog rizika kod realizacije. Danas se kao vazan razlog za osnivanje drzavnih preduzeca pojavljuje i potreba za ostvarivanje socijalno politickog cilja.

3) PRIHODI OD RADA USTANOVA – Mnoge ustanove od sireg drustvenog znacaja mogu u okviru obavljanja svoje delatnosti da ostvaruju odredjene prihode. Tako, prihode mogu ostvarivati pozorista, obrazovne i zdravstvene ustanove, naucni institute i td. Ti prihodi se ostvaruju od neposrednih korisnika usluga, u vidu skolarina, participacija za pruzanje zdravstveih usuga, prodatih ulaznica na ime pozorisnih predstava i td. U celini, navedeni prihodi su cesto manji od rashoda koje navedene institucije imaju. Zato he je drzava prinudjena da ih dotira iz budzeta.

4) PRIHODI OD RADA DRZAVNIH ORGANA – Za obavljanje svoje delatnosti, drzavni organi dobijaju sredstva koja su planirana i utvrdjena u budzetu. Izuzetno, pored obavljanja svoje redovne delatnosti postoji mogucnost da odredjeni drzavni organi ostvaruju i neke prihode od obavljanja sporedne delatnosti. Ti prihodu su po pravilu minimalni i nedovoljni za finansiranje organa koji jet e prihode ostvario. Prihodi koje ostvaruju drzavni organi nastaju vrsenjem usluga ili prodajom odredjenih proizvoda.seminarekongres, casopis, izdaja brosure

5) OSTALI NEFISKALNI PRIHODI DRZAVE – Drzava moze dobijati prihode od kamata na kredite koje je dala odredjenim subjektima, zatim prihodi od zakupnina; naplatom troskova sporova koje je vodila drzava; povracajem isplata izvrsenih ranijih godina ako su te izplate izvrsene pogresno ili u iznosu vecem od stvarne obaveze; od razlike u ceni roba na zalihama ako je oduzimanje razlike propisano posebnim zakonom; i td. 9. FISKALNI PRIHODI (DAZBINE)Fiskalni (dazbinski, tributski) prihodi su u savremenim rzavama glavni oblici prihoda. Drzava ih pribavlja od obveznika fizickih i pravnih lica, jednostrano i prinudno koristeci svoj fiskalni suverenitet koji ima na osnovu ustava i zakona. Obveznike fiskalnih prihoda drzava odredjuje zakonom ili drugim propisom. Oni nemaju prava na povracaj dazbine jer je opsta osobina svih fiskalnih prihoda bespovratnost. Finansijska teorija poznaje kao fiskalne prihode: poreze, carine, takse, doprinose i naknade. U teoriji, carine se podvode u jednu specificnu vrstu posrednih poreza koji se placaju u vezi s prolaskom robe preko drzavne granice. Tradicionalno fiskalna teorija utvrdjuje da drzava naplacuje doprinose zato sto pruza odredjenu individualnu korist obvezniku. Medjutim, znacenje doprinosa nije samo takvo. U prakticnom zivotu, ovaj prihod cece se poistovecuje sa prihodima namenjenim za finansiranje socijalnog osiguranja., ali svrstati u poreze,parf.prih,namenski poreze

10. POJAM POREZAOd pojave drzave do savremenog trenutka porezi pokazuju uzlazni trend i danas je jedan najpogodniji instrument pribavljanja javnih prihoda.

OECD -1900-10% 2001-37% 90% drzava svoje prihode pribavlja putem poreza, je istorijska kategorija menja se u zavisnosti od ek.pol.soc. i dr.cinilaca.Porez je jednostrano, prinudno i bespovratno davanje drzavi bez neposredne (individualne) protivnaknade, po pravilu u novcu koje izdvajaju iz svojih ekonomskih izvora fizicka i pravna lica radi zadovoljenja drustvenih potreba i ostvarenja odredjenih ekonomskih, socijalnih i drugih ciljeva. Na osnovu ove definicije, moguce je da izvesti opste karakteristike ovog instrumenta.

- Porezi se mogu uvoditi samo zakonom i prinudna su davanja. Kod poreza nema dobrovoljnosti niti dogovora medju subjektima. Ako obveznik ne plati porez dobrovoljno, drzava pristupa prinudnom naplatom poreza. Prinudnost opterecenja obveznika u savremenim uslovima ne nastaju prilikom uvodjenja poreza. Ona nastaje onda kada drzava naplacuje porez. Prinudne mere za naplatu prihoda ne temelje se samo na poreznim zakonima. Drzava moze pribavljati prihode raznim drugim oblicima prinude (npr. monopolni dobici od finansijskog monopola su poseban oblik oporezivanja). Ne postoji neposredna (individualna) protivnaknada za placani porez. Ako je neko platio porez, nema zbog toga pravo da trazi od drzave da mu ova da odredjenu vidljivu individualnu naknadu u bilo kom obliku. Medjutim, ne znaci da drzava ne daje obveznicima nista za olaceni porez. Naime, sredstva od poreza se upotrebljavaju za finansiranje vojske, policije i drugih drzavnih sluzbi od cijeg rada imaju koristi svi gradjani.

- Porezna vlast je svuda oko nas. Porezi se ne placaju samo direktno iz plata, prihoda, dobiti ili imovine, vec i onda kada kupujemo brojna dobra i usluge nuzne za nas zivot. Tada su porezi ukljuceni u cenama proizvoda ili usluga i mi ih kao potrosaci placamo.U savremenim drzavama vazi nacelo opstosti placanja poreske obaveze. Svi su duzni pod jednakim uslovima da placaju porez. Samo u zakonski utvrdjenim slucajevima postoji mogucnost da se odredjeni obveznici oslobode placanja poreza ili da im se daju olaksice radi ostvarivanja socijalnih, ekonomskih i drugih ciljeva. Porez je derivativan prihod, proizilazi iz prihoda koje ostvaruju fizicka i pravna lica obavljanjem svoje delatnosti. Koristeci svoj fiskalni suverenitet, drzava vrsi preraspodelu dohotka, oduzimajuci deo dohotk navedenim subjektima ili oduzimanjem dela ranije ostvarenog dohotka oporezivanjem imovine.

- Porez je po pravilu nenamenski (nedestinirani) prihod i sluzi za podmirivanje svih drustvenih potreba. Ovbo pravilo u savremenim uslovima trpi neka odstupanja, jer ima poreza koji sluze za zadovoljavanje tacno odredjenih potreba. Postoji vise razloga sto se uvazava princip nedestiniranosti. Najznacajniji su: a/ nedestinirani porezi ulaze u budzet kao jedinstven fond sredstava, pa se olaksava kontrola trosenja; b/ Finansiranje putem nedestiniranih poreza je ravnomernije; c/ Kod destiniranih prihoda je moguce da za odredjene potrebe postoji dovoljno sredstava a za druge ne; d/ Troskovi upravljanja sredstvima su manji kod nedestiniranih poreza.

11. PODELA (KLASIFIKACIJA) POREZA

Podela poreza u novcu i nature u uslovima dominiranja robno-novcane privrede, gotovo je izgubila u znacaju, dobijajuci samo istorijsku dimenziju. Prema tome, klasifikaciju poreza neophodno je posmatrati dinamicki, u okviru drustveno-ekonomskih promena. Teoretski je moguca organizacija poreskog sistema u kojoj ce postojati samo jedan porez (tada se govori o poreskom monizmu). Druga mogucnost, koja je u praksi prihvacena, je postojanje pluraliteta poreza (poreski pluralizam). Sistematizacija poreza je potrebna kako bi se ocenilo u kojoj meri porezni sistem ostvaruje zadane ciljeve, ona je potrebna i radi medjunarodnih uporedjivanja poreznog opterecenja, te radi pokusaja harmonizacije poreznih sistema. U teoriji i praksi, najcesce podele poreza su:

1. REDOVNI I VANREDNI POREZI – Finansiranje drzave je kontinuirani process, stoga se pojavljuju odredjeni rashodi. Za takve redovne rashode, po pravilu, drzava mora da ima i redovne poreze. Najveci deo budzetskih prihoda ima redovan karakter-javljaju se redovno neprkidno iz godine u godinu. Medjutim, pored redovnih potreba koje ima drzava, pojavljuju se i neredovne potrebe s vremena na vreme koje treba takodje zadovoljiti. Za takve potrebe treba pronaci vanredne poreze. Ti vanredni porezi bi sluzili kao pokrice za pojedine potrebe koje nije bilo moguce predvideti ili nije bilo moguce predvideti iznos za pokrice tih potreba (nor. elementarne nepogode, epidemije, rat i sl.). Sluze kao pokrice za pojedine potrebe koje nije bilo moguce predvideti. Najznacajniji javni prihodi savremenih drzava, porez na dohodak i porez na promet.

2. NEPOSREDNI I POSREDNI POREZI – Podela poreza na neposredne i posredne predstavlja jednu od najstarijih, najcescih, najvaznijihi i najdiskutabilnijih klasifikacija. Najprihvatljivija je tzv. “francuska teorija identifikovanja neposrednih i posrednih poreza”. Po ovoj teoriji neposredni (direktni) porezi su oni koji opterecuju privrednu sposobnost i napadaju neposredno prihod, dohodak i imovinu, placaju se “na izvoru”. U ove poreze spadaju porez na prinos, porez na dohodak i porez na imovinu. Posredni (indirektni) porezi su oni koji se naplacuju u vezi sa radnjama proizvodnje, potrosnje ili razmene dobara. Jednostavnije receno, posredni porezi se placaju prilikom trosenja prihoda i dohotka. U posredne poreze spadaju: porez na promet, trosarine (akcize) i monopolski porezi. Kao posredne dazbine bi bile jos i carine i takse)

3. OBJEKTNI I SUBJEKTNI POREZI – U praksi su se iskristalisala dva metoda poreskog zahvatanja koja omogucuju podelu na objektne i subjektne porese. To su objektni i subjektni metod poreskog zahvatanja. Objektni metod karakterise se time sto se porezi utvrdjuju odvojeno, sto se prilikom oporezivanja gleda samo na object koji se oporezuje a ne vodi se racuna o licnosti obveznika. Subjektni metod uzima u obzir prilikom zahvatanja prihoda od obveznika sve njegove subjektne okolnosti, kao sto su: broj dece, zdrav.stanje, situacija clanova njegove porodice, starosna struktura, obrazovni nivo, zdravstveno stanje

obveznika i td. Kod subjektivnog metoda svi prihodi odnosno imovina obveznika se zbrajaju i onda se oporezuje dohodak odnosno imovina obveznika, vodeci racuna o personalnim obelezjima. Pored pravnih subjektnih poreza, u teoriji i praksi su poznati i subjektni porezi u uzem smislu, koji su iskljucivo vezani za licnost. To je porez koji placa svako lice u istom iznosu, bez obzira kakav nje njegov ekonomski polozaj.

4. POREZI OD GRADJANA (STANOVNISTVA) I POREZI PRAVNIH LICA – Kao izvor poreza drzave moze biti dohodak (dobit), najvecim delom, odnosno imovina, u manjoj meri, gradjana i pravnih lica. U kapitalistickim drzavama najobilniji prihodi se prikupljaju od poreza gradjana, dok su u socijalistickim drzavama porezi od pravih lica imali premocnu ulogu. Pocetkom 90-ih godina preduzeca (koja su uglavnom bila u drzavnom vlasnistvu) placala su do 80% ukupnih poreza. Ta opterecenja privrednih subjekata imala su negativne efekte na njihovu mogucnost da investiraju. Zbog toga, mnoge vlade su pocele da ispituju puteve za jace opterecenje gradjana. Preraspodela poreskog tereta bi se izvrsila tako sto bi se znatan deo prihoda za finansiranje potreba drzave dobijao od poreza na licni dohodak i poreza na dodatnu vrednost.

5. POREZI SIRIH I UZIH TERITORIJALNO-POLITICKIH JEDINICA – Zavisno od javnih funkcija, neophodno je uciniti i odgovarajuce rashode. Za njihovo podmirivanje svakom nivou teritorijalno-politicke zajednice neophodni su javni prihodi u koima porezi nesumnjivo imaju dominantnu ulogu. Poreze mozemo podeliti na poreze sirih i uzih teritorijalno-politickih jedinica. Kriterijum ove podele je dvostruki. Jedan je prema teritorijalnoj politickoj jedinici koja uvodi porez a drugi prema pripadnosti prihoda navedenim jedinicama. Postoje porezi koji pripadaju saveznoj, republickoj, okruznoj i opstionskoj vlasti. Medjutim, neki porezi mogu da budu i zajednicki. Uporedno pravna iskustva govore da u svetu ne postoji jednoobrazni model raspodele poreza izmedju razlicitih subjekata finansiranja. U svakoj zemlji to zvisi od ustavne podele nadleznosti i funkcija odnosno od politicke i ekonomske koncepcijefederalizma i istorijskih tradicija u oblasti regionalne i lokalne autonomije. Nijedan sistem ne moze se smatrati konacnim i zauvek stabilnim. Tokovi drustvenog zivota su omogucili da se centralna vlast domogne najizdasnijih prihodnih izvora: poreza na dohodak fizickih lica, poreza na dobit korporacija i poreza na promet. Pokretljiva osnovica bi realno obveznike podsticala da se sele iz opstine u kojoj se primenjuju ostriji porezi, u opstinu gde su porezi blazi. Zbog toga se u budzetu lokalnih zajednica kao sopstveni prihod redovno pojavljuju porezi na nepokretnosti, kod kojih je osnvina imobilna na medjuregionalnom planu. U savremenim zemljama trzisne privrede, gradovi i opstine za finansiranje svojih potreba koriste sledece javne prihode: 1/ sopstvene poreze; 2/ naplatu odredjenih usluga; 3/ dopunska sredstva sirih teritorijalno-politickih jedinica; 4/ kredit. Dopunska sredstva sirih teritorijalno-politickih jedinica se mogu pojaviti u vidu: dotacija, subvencija i ustupanja prihoda od jednog ili vise poreza. Pravilo je da federalnim jedinicama dotacije daje federacije, a lokalnim budzetima federalne jedinice.

6. NAMENSKI I NENAMENSKI POREZI – Namenski (destinirani) porezi su oni prihodi koji sluze za pokrice unapred utvrdjenih potreba od strane drzave. Za razliku od njih, nenamenski (nedestinirani) porezi se utapaju u opstu masu budzetskih odnosno drzavnih javnih prihoda. Postoje dve vrste destiniranih poreza. Neki porezi prilikom njihovog uvodjenja dobijaju taj atribut jer se odmah izdvajaju u poseban fond. Drugi oblici javnih prihoda nazvani doprinosi po svojoj prirodi su namenski jer se placaju ne samo za odredjenu svrhu nego ih placaju samo ona fizicka ili pravna lica koja imaju neku neposrednu korist od izvodjenja radova ili usluga za cije finansiranje se doprinos naplacuje.

KLASIFIKACIJA POREZA ORGANIZACIJE ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ (OECD) – Poreska problematika je predmet paznje i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, odnosno njenog Komiteta za fiskalne poslove. Komitet je izradio Klasifikaciju poreza OECD i upustvo za tumacenje. Po ovoj Klasifikaciji, svi porezi su podeljeni u 6 velikih grupa. U navedenoj Klasifikaciji pojavljuju se i naknade, ali ne sve. Samo one koje znacajno prevazilaze troskove pruzanja usluge, kada platac naknade nije i korisnik usluge, kada drzava ne obezbedjuje specificnu uslugu na ime naknade koju naplacuje ili kada koristi koje prima svaki od plataca naknade nisu srazmerne naknadi koju su platili. Zbog svojih osobina koje ih priblizavaju porezima, navedeni doprinosi i naknade su nasle mesto u Klasifikaciji.

12. CILJEVI OPOREZIVANJA

Postojanje optimalnog poreskog pravnog sistema u odredjenoj drzavi omogucuje efikasnu naplatu poreza cija je konsekvenca pribavljanje obilnih finansijskih sredstava. Pod poredkom politikom podrazumeva se svesno koriscenje instrumenata poreskog sistema za ostvarivanje brojnih fiskalnih i van fiskalnih ciljeca. Postoje raznovrsni ciljevi oporezivanja-ekonomski, socijalni, politicki, demografski, vodjenje stambene politike.U teoriji ali i u savr.drz. to je izvorna fja poreza koji je reg.pr.normama.Izvorna fja ostvaruje:1.Fiskalni cilj putem fiskalnih prihoda takse,carine, porezi doprinosti-dazbina2.Nefiskalni cilj drzava ostvaruje putem nefiskalnih prihodaU teoriji poreski instrumenti se primenjuju u cilju obezbedjenja uskladjivanja u alokaciji sredstava, obezbedjenja uskladjivanja u raspodeli prihoda i imovine, i obezbedjenje ekonomske stabilizacije. Sve tri funkcije koje se daju porezima su pretrpele promene. 1.Ekonomski cilj. Drzava ostvaruje tako sto ona moze da putem poreskog podsticaja podstice privredne subjekte da bolje i efikasnije proizvode,sto vise investicije putem poreza, izuzetno oslobodjenja od poreza. U teoriji se smatra da se najznacajnije stimulativno dejstvo poreza radi ubrzanja privrednog rasta ostvaruje time sto se deluje na akumulativnu i reproduktivnu sposobnost poreskih obveznika. Da bi podstakli privredne subjekte na veca

investiranja i da brze zamenjuju opremu modernijom, te da primene novu tehnologiju putem koje ce se povecati produktivnost rada, drzave kostiste i metod ubrzane amortizacije. Sustina ovog metoda je u tome da se preduzecima dozvoljava da na ime amortizacije izdvajaju i vece iznose nego sto je zakonom propisano. Na taj nacin se i deo dohotka prenosi u amortizaciju i nije podlozan oporezivanju. Podsticanje privrednog rasta moze se postici i ako se primeni, tzv. pausalno oporezivanje kod odredjenih privrednih delatnosti ili poljoprivrednici oporezuju prema katastarskom prihodu kao osnovici. Najznacajnije mere koje bi dejstvovale u navedenom pravcu su: smanjenje poreskih stopa, davanje poreskih olaksica, oslobadjanje poreza na promet roba i usluga koji su namenjeni izvozu ili se obveznicima vraca porez za robe i usluge koje su izvezene i td. Cilj ovih mera je da se utice na poravljanje konkurentske sposobnosti domacih privrednih subjekata u odnosu na strane. 2.Socijalni cilj drzava ostvaruje putem izbora odredjenog oblika poreza danas je z ate potrebe najprikladniji porez na dohodak gradjanja, njime se primenom odmerenih progresivnih stopa, oslobadjanjem od poreza min.za egzistenciju davanjem olaksica na ime izdrzavanih clanova domacinstva.3.Politicki cilj, drzava ostvaruje time sto vodi takvu politiku i pokusava da putem poreza afirmise racu,naciju i nametne vece obaveze pr.Nemacka uvela porez na Jevreje.4.Demografski cilj, jested a se uveca stanovnistvo cak i poreskim putem,porodice sa vise dece oslobadjaju se Poreza na dohodak.Putem poreza, moze se voditi i demografska politika. Ako drzava zeli da podstakne natalitet, ona daje olaksice i oslobodjenja od placanja poreza porodicama sa vise dece. 5.Porezima se moze podsticati i stambena izgradnja(oslobadjanje od obaveze placanja davanjem olaksica mladom bracnom paru za prvi kupljeni stan)-vodjenjem stambene politike, unapredjivati kulturno-istorijska delatnost, pomagati ostvarivanje ciljeva obrazovanja, zdravstvene i naucne politike i td. 13. OPRAVDANJE OPOREZIVANJAOduzimajuci znacajna sredstva od obaveznika, prinudno i bez protivnaknade, drzava nije ostavljana obaveznike ravnodusnim.Samo oporezivanje moze izazvati odredjenje pobune.Drzava je morala da da odg.i opravdanje za oporezivanje.Traganje za najubedljive razloge opravdanja placanja poreza uslovilo je u istoriji nauke o porezima nastanak brojnih teorija. Pa pitanje “zasto se placa porez” praksa i teorija su pokusale da pronadju najprihvatljivije resenje. Neke od njih su sledece:

1. TEORIJA SILE – ili teorija jacega. Opravdanje poreza proizilazi od omogucavanja pobedioca da moze od pobedjenih da trazi sve, dovoljan razlog da se nametne poreska obaveza je pravo jaceg- pobedjene drzave, neslobodno, poluslobodno i strano stanovnistvo.

2. TEORIJA CENE – porezi su cene za usluge koje pruza drzava obaveznicima varijante t.cene su:

Teorija osiguranja-drzava oporezuje obaveznike zbog toga sto im osigurava licnu i materijalnu bezbednost.Onaj ko ima veci imetak, vise placa osiguranje.Teorija uzivanja-onaj ko vise uziva odredjene usluge ko vise koristi usluge drzave placa i veci porez.

5. ORGANSKA TEORIJA – Organska teorija opravdanje za placanje poreza nalazi iz prirodne i nuzne potrebe za postojanjem drzave. Drzava je neophodna gradjanima jer bi bez nje moglo da dodje u pitanje opstanak drustva i njegov razvoj. Ova teorija uporedjuje drzavu sa organizmom coveka. Drzava u tom organizmu predstavlja telo a obveznici udove. Pa posto telo ne moze bez udova, tako ni udovi ne mogu bez tela.Da bi se drzava odrzala obav.moraju da placaju porez.

6. TEORIJA REPRODUKCIJE POREZA –Stajn je stvorio teoriju reprodukcije po njemu Poreska snaga treba da stvori porez, porez drzvnu upravu, drzavna uprava opet sa svoje strane poresku snagu.

7. TEORIJA OPSTE NAKNADE – Po ovoj teoriji porezi se ne utvrdjuju s obzirom na licni interes vec s obzirom na potrebe drzave. Porez se javlja kao opsta naknada za usluge drzave i razrezuje se prema ekonomskoj sposobnosti poreskog obveznika.

8. SOCIJALISTICKA TEORIJA – U bivsim zemljama, tzv. realnog socijalizma, opravdanje poreza se nalazilo u gradjanskoj duznosti obveznika da ispuni ovu obavezu. Ova teorija je bila zastupljena i kod nas.

OPRAVDANJE POREZA U SAVREMENIM DRZAVAMA – U savremenim uslovima, trziste je najprikladniji mehanizam alokacije resursa. Ono daje praktican odgovor na pitanje: sta, kako i za koga proizvoditi. Medjutim, uslov za delovanje pomenutog mehanizma jeste postojanje savrsene konkurencije privrednih subjekata. Objektivno, to se ne moze postici svuda. Brojne usluge drzave kao sto su narodna odbrana, policija, sudstvo i sl. po pravilu ne mogu biti razmenjivane na trzistu. Za zadovoljenje potreba potrebno je bilo pronaci finansijska sredstva putem drugih mehanizama, imajuci u vidu da se u praksi po pravilu nijedno dobro ili usluga ne mogu dobiti besplatno. Za javna dobra neophodno je pronaci finansijsko pokrice. To pokrice u savremenim uslovima obezbedjuju fizicka i pravna lica koji se pojavljuju kao obveznici poreza. Ali javna dobra kao sto su zdravstvo,policija,sudstvo, kultura ne razmenjuju se na trzistu zbog toga drzava fin.sredstva nabalja od nas korisnika putem + poreskog opterecenja.

14. DVOSTRUKO OPOREZIVANJE

Savrmeni privredni zivot karakterise ubrzano sirenje medjunarodnog trzista, razvoj medjunarodne razmene i medjunarodnih tokova kapitala, sto neminovno utice na odredjeno suprostavljanje nacionalnih poreskih sistema koje prakticno izrazava kroz dvostuko oporezivanje.

Dvostruko (visestruko) oporezivanje nastaje kada poreski obveznik placa istu vrstu poreza na isti poreski object dvema ili vise teritorijalno-politickih jedinica istog nivoa (ranga) za isti vremenski period, te zbog toga biva teze poreski opterecen nego da je oporezovan od jedne poreske vlasti. U teoriji se jasno istice da dvostruko oporezivanje ne treba poistovecivati sa *kumuliranjem poreza-je opterecenje istog izvora razlicitim vrstama poreza-placa porez na porez.* nadoporezivanjem -se javlja kada se isti poreski obveznik opterecuje istom vrstom poreza za isti vremenski period ali od strane teritorijalno politickih jedinica razlicitih nivoa (ranga).Dvostruko oporezivanje moze biti *namerno-je najcesce onda kada je poreska vlast zelela da se odredjena izuzeta ekonomska snaga jace optereti.*nenamerno- nastaje nepreciznoscu propisa kojima se regulisu nadleznosti poreskih vlasti *interno-se javlja u okviru jedne drzave i moguce je u federativnoj i unitarnoj drzavi.*medjunarodno - postoji ako dve ili vise drzava oporezuju istog obveznika istom vrstom poreza i iz istog izvora, ili ako jedna medjunarodna organizacija i jedna drzava ucine to isto. Problem internog dvostrukog oporezivanja resava se zakonima o sukobu nadleznosti. Tezi su problemi kod otklanjanja medjunarodnog dvostrukog oporezivanja zbog toga sto se kao aktivni poreski subjekti pojavljuju suverene drzave koja automno podesavaju svoje poresko zakonodavstvo, imajuci u vidu samo svoje sopstvene finansijske interese. U praksi se vrsi 1.unilateralnim propisima sopstvenog zakonodavstva2.medjunarodnim sporazumima o izbegavanju dvost.oporezivanja, uglavom kroz modifikaciju primene NACELA REZIDENSTVA-tako sto se obavezniku porez na dohodak i dobit u drzavi izvoznicu kapitala priznaje pravo na olaksicu za porez place u inostranstvo i to putem 2METODA:*metod poreskog odbitka, oporezivanje je u nadjelznosti zemalja izvora da se dohodak imovina stvorene u zemlji izvora izuzimaju iz poreske osnovice por.obav.*metod poreskog kredita, prosiruje pravo zemlji rezidenstva da oporezuje svetski dohodak obaveznika dok dvost.oporz.se izbegava tako sto se porez koji je placen u zemlji izvora priznaje u zemlji rezidenstva kao poreski kredit.Kod nas se rezidenstvu koji ostvari dobit ili dohodak koji oporezuje u drugoj drzavi umanjuje porez na dobit za isti iznos tih poreza koji je placen u 2drzavi.

15. ELEMENTI POREZAPorezi u svom sastavu sadrze vise elemenata. Najznacajniji elementi poreza su:

1. izvor, 2. predmet, 3. osnovica,4. stopa, 5. obveznik.

Pored ovih elemenata, vecina poreza sadrzi i odredjena oslobodjenja i olaksice. Porez ne bi bio porez kada ne bi imao sledece bitne elemente:* poreski predmet (objekt); *poresku osnovicu, *poresku stopu i* poreskog obveznika. Zbog toga zakonodavac mora prvo da izabere cinjenicu koja ce sluziti kao merilo poreske snage, tj. sposobnost za placanje poreza onih koji treba da ga placaju. Ta mera poreske snage naziva se predmetom poreza. Drugo, treba da odredi ko ce placati porez koji se uvodi, tj. treba da odredi ko ce biti obveznik poreza. Trece, treba da odredi sta ce sluziti kao osnovica prema kojoj ce se porez obracunavati-vrednost. I cetvrto, more biti odredjena poreska stopa, tj. iznos koji ce se od svake jedinice poreske osnovice placati na ime poreza. 16. IZVORI I PREDMET POREZAsu bitno elementi poreza, merilo poreske snage, ek.snaga je ta koja drzavi daje mogucnost da optereti obavezika odredjenim porezom.*Izvor poreza pokazu odakle porez potice. Normalno je da se obaveza placanja poreza vrsi iz prihoda, odnosno dohotka obveznika. Kada bi se porezi placali redovno iz imovine pretila bi opasnost da obveznik izgubi celu supstancu ove i da nema mogucnosti da ubuduce placa obavezu drzavi. Imovina bi kao poreski izvor mogla da posluzi samo u vanrednim prilikama, u ratnim uslovima ili uslovima odmah iza rata. Kod placanja redovnih poreza na imovinu, tzv. nominalnih poreza na imovinu, gde su stope male, poreski izvor nije imovina. Kod ovih poreza se pretpostavlja ce obveznik ovaj porez placati iz prihoda koje daje imovina ili iz svog dohotka. Postoje porezi kod kojih se zahvataju pojedini izvori i porezi kod kojih se zahvataju odredjeni izvori skupno u celini. Kod carina, poreza na promet i taksa, izvor dazbine je celokupni ekonomski potencijal obveznika koji se izrazava kroz potrosnju. Znaci, pored dohotka i imovine i potrosnja se pojavljuje kao izvor poreza.*Predmet (objekt) poreza pokazuje na sta se porez placa. To moze da bude predmet, cinjenica, akt, radnja, postupak i td. Tako se kao predmet dazbine pojavljuje: vlasnistvo nad odredjenom zgradom ili zemljistem, dohodak, prodaja odredjenog proizvoda, nasledjivanje, vodjenje sudskog spora i td. U vecini slucajeva u samom nazivu poreza je iskazan njegov predmet (npr. porez na dohodak, porez na imovinu, na promet i sl). Izvor i predmet poreza mogu se poklapati ali i razlikovati. Tako kod poreza na dohodak imamo da se porez placa iz dohotka kao izvora a istovremeno je to i predmet poreza. Medjutim, nominalni porezi naimovinu svoj izvor imaju u prihodu ili dohotku a predmet je imovina. Kod carina izvor je potrosnja a predmet izvrseni uvoz proizvoda.

17. OSNOVICA POREZAOsnovica cini bazu, osnovu za odredjivanje visine prihoda. I kada se podudaraju osnovica i predmet poreza, postoji njihovo odredjeno razlikovanje. Npr. kada je predmet poreza dohodak osnovica ce biti konkretizovani stvarni dohodak odredjenog subjekta koji je duzan da plati porez. Da bi se podudarila osnovica za oporezivanje neophodno je da se od bruto izosa (bruto osnovice) odbiju sva odbijanja i olaksice koje se priznaju obvezniku, da bi se dobio neto iznos (neto osnovica) koja bi predstavljala osnov za oporezivanje. Nekada ce biti potrebno da se osnovici pribiju odredjene stavke i tako dobije iznos koji zakonodavac trazi da bi se moglo pristupiti oporezivanju. Primenom odredjene stope na osnovicu, dobija se iznos koji treba platiti drzavi na ime poreskog duga. Postoji vise vrsta osnovice, tako razlikujemo: *osnovicu ad valorem (po vrednosti) . Osnovica ad valorem (po vrednosti) utvrdjuje se procenom vrednosti odredjenog predmeta poreza i najcesca je vrsta osnovice koju u praksi susrecemo.*osnovicu po kolicini utvrdjuje se prema jedinici mere (jedinici tezine (kg, g, t); jedinici zapremine (l, hl) i sl.).*pausalna osnovica-specificna-sumarna za utvrdjivanje osnovice uzimaju se vazni elementi poreskog oblika-stvarna pausalne osovice gde se uzimaju svi elementi koji cine ekonomsku snagu obaveznika.18. METODI UTVRDJIVANJA OSNOVICE POREZADrzava mora da utvri osnovicu, jer ona je velicina sama vrednost za utvrdjivanje poreske obaveze.postoje razliciti metodi-a kao najvazniji postoje:

1) METOR ZVANICNOG UTVRDJIVANJA (procena administracije) – Ovaj metod utvrdjivanja osnovice sprovodi poreska administracija ex officio.Administracija sama vrsi procenu odredjenog objekta i obveznik nije duzan da podnosi prijavu. Primer za ovaj metod utvrdjivanja osnovic je porez na dohodak od poljoprivrede-prihod od stocarstva-prihod od poljoprivrednog zemljista. Ovde je katastarski prihod poreska osnovica. Ovaj metod sadrzi pozitivne i negativne osobine. *Pozitivne osobine su te sto obveznik placa porez zavisno od objektivnih kriterijuma iz to ovako utvrdjivanje deluje stimulativno na njega da proizvede vise normiranog dohotka-obaveznik stimulise preko poreza da obradjuje zemlju *Negativna osobina je ta sto se tako dobija pausalna osnovica koja, ipak, ne odrazava pravu ekonomsku snagu velikog broja obveznika, koji odstupaju od proseka. Slaba strana ove metode je i sto je osnovica odredjena katastrom staticna. Ona se vremenom sve vise udaljuje od realnog dohotka-ne odrazava pravu ek.snagu velikog broja obaveznika.

2) METOD AUTOMATSKOG PROCENJIVANJA (indicijarni metod, metod spoljnih znakova) – Ovim metodom se pomocu spoljnih znakova utvrdjuje ekonomska snaga obveznika. Manifestacije spoljasnjeg zivota obveznika, koje su lako uocljive, ovom metodu su dovoljne da iznadju osnovicu za odredjivanje

visine poreskog tereta. Za ovaj ovaj metod kao klasicni primer se navodi francuski porez na vrata i prozore, koji je ukinut 1918. godine. *Dobra strana ovog metoda je da ne zadire u unutrasnje poslove obveznika i njegov unutrasnji zivot. Na taj nacin obveznik ne biva uznemirivan. *Negativna strana je sto spoljni faktori koji se uzimaju kao presudni za odrazavanje ekonomske snage, ne mogu u realnom zivotu to biti. U savremenim drzavama se spoljni znaci zele iskoristiti samo za utvrdjivanje osnovice kod onih objekata koji priblizno na neki nacin odgovaraju realnoj ekonomskoj snazi obveznika.Kod nas Zakonu porez na upotrebu motornih vozila u Srbiji se placa prema radnoj zapremini motora.

3) METOD IZNALAZENJA OSNOVICE POMOCU PRIJAVE OBVEZNIKA (direktni metod) – Kod ove metode polazi se od toga da poreske vlasti ne mogu saznati sve relevantne cinjenice koje su neophodne za iznalazenje osnovice. Stoga je neophodna prijava, gde ce poreski obveznik prikazati svoje prihode i sve druge okolnosti znacajne za utvrdjivanje osnovice. Medjutim, poreske vlasti se ne mogu zadovoljiti samo podnosenjem prijave, jer poreski obveznik znajuci da mu je obaveza teret moze cesto pokusati da prijavi manje prihoda nego sto stvarno ostvaruje ili da prikaze vece troskove nego sto ih ima. Radi predostroznosti neophodna je kontrola prijave od poreske vlasti.* Dobra strana ovog metoda je sto se pomocu aktivnosti obveznika moze iznaci prava ekonomska snaga ako je ovaj lojalan prema fiskalnoj vlasti.* Losa strana je sto se poreska vlast prilikom kontrole prijave mora uplitati u unutrasnje stvari obveznika. Bez davanja izuzetnog znacaja kontroli ovaj metod u praksi ne moze opstati. Zbog toga se on naziva jos i metodom kontrolisane poreske prijave.

4) METOD PLACANJA POREZA PO ODBITKU – Utvrdjivanje osnovice pomocu ovog metoda ne vrsi se ni od strane poreske vlasti niti je obveznik duzan da podnese prijavu. Ovde je trece lice koje isplacuje prihod obvezniku propisom obavezno da utvrdi osnovicu i da na osnovu nje odredi visinu poreza i da ga uplati poreskoj vlasti.-tehnicki obaveznik-poreski platac.*Poz. onemogucava izbegavanje poreza od strane poreskog obveznika. No, njemu se olaksava jer je sav posao oko placanja poreza prenet na trece lice. Takve prednosti ovog metoda uslovile su njegovu siroku primenu u praksi.

5) METOD PARIFIKACIJE (uporedjenja) – Ovaj metod se u praksi srece kao dopuna drugim metodima-dopunski. Naime, kada se za odredjene obveznike ne raspolaze relevantnim podacima za utvrdjivanje obaveze-informacije-dokumentacija, a ne mogu se dobiti od obveznika ili trecih lica ili ih je dao obveznik ili trece lice, ali ne u realnom iznosu, poreski organ je ovlascen da primeni ovaj metod. Kod ovog metoda, polazi se od toga da postoje obveznici koji obavljaju istu ili slicnu delatnost pod istim uslovima-broj zaposelnih-staros, i pretpostavlja se da na osnovu toga ostvaruju isti dohodak. Posto je osnovica jednog poznata, na osnovu nje treba oporezovati drugog.*Neg.tesko je pronaci takvog obaveznika koji ostvaruje isti dohodak

19. STOPE POREZAJe bitan element poreza, bitno je da se ne zahvati ukupnu osnovicu.Stopa je deo osnovice koji poreski obavezik izdvaja i placa na ime poreza.Od visine poreske stope najvise zavisi koliki ce se prihod zahvatiti od obveznika. Poreska stopa je deo poreske osnovice cijom se primenom na osnovicu izracunava poreski dug. Posto se osnovica najcesce utvrdjuje ad valorem (po vrednosti) i stopa se odredjuje kod najveceg broja poreza u procentima ili promilima,kod spec.osnovice u ukupnom iznocu. Kod osnovica po kolicini, stopa se utvrdjuje u apsolutnom (fiksnom) iznosu sto je problem u uslovima postojanja visoke inflacije. Postoje i porezi kojima se ne utvrdjuje ni osnovica, pa ni stopa, vec se odredjuje samo iznos poreza koji je obveznik duzan da plati. Tu se radi o pausalnom placanju poreza. U teoriji i praksi se pojavljuje vise vrsta poreskih stopa: proporcionalne, progresivne, degreskivne i regresivne. Najcesce se primenjuju proporcionalne i progresivne stope.

* Proporcionalne stope su takve stope koje se sa -+smanjem odnosno povecanjem osnovice ne menjaju, odnosno ostaju iste.* Progresivne stope, nasuprot proporcionalnim stopama, su one stope gde se sa +povecanjem osnovice povecava i +stopa.* Regresivne stope su takve stope gde se sa +povecanjem osnovice -smanjuju stope. Ove stope se u praksi retko pojavljuju.* Kod degresivnih stopa sa -smanjem osnovica smanjuju se i -stope. To je

obrnuta progresija. 20. OPREDELJENJE ZA ODREDJENU VRSTU PORESKIH STOPA Zajednicki zakljucak svih starijih teorija uglavnom je da se treba opredeliti za proporcionalne stope oporezivanja. neophodno je bilo dati odgovor o visini zrtve koju ce na sebe prihvatiti poreski obveznici. Poslo se od stava da se porezi trebaju rasporediti tako da se ukupna zrtva svede na najmanju meru. Dakle, tezina problema se nalazila u tome kako definisati stanje jednake zrtve. U tom pogledu teorija poznaje: apsolutno jednaku, proporcionalno jednaku i granicno jednaku (najmanje agregatnu) zrtvu.

* Po teoriji apsolutno jednake zrtve, poreski sistem tako sto bi svi obveznici platili porez u jednakom iznosu. U ostvarivanju tog cilja moze posluziti porez pod nazivom glavarina.U savremenim uslovima ovaj porez je napusten jer je nepravedan.* Teorija proporcionalne zrtve zagovara potrebu da obveznici placaju porez u istom %procentu u odnosu na poresku osnovicu. Ubrzo je realnost zahtevala suptilniju analizu opravdanja vezanu za visinu placanja poreza.* Oporezivanje prema poreskoj sposobnosti u skladu sa principom drustvenog blagostanja, treba da dovede do podjednakih zrtava.

Primena progresivnih stopa ne podrazumeva bez rezerve egzistiranje tzv. apsolutne progresije, odnosno ne znaci da su imucniji obveznici srazmerno vise platili od siromasnijih. U savremenim poreskim sistemima kao vrlo znacajni prihodi srecu se tzv. posredni porezi cije je dejstvo regresivno. Progresivne stope, da bi ostvarile apsolutnu progresiju, treba da anuliraju regresivno dejstvo posrednih poreza i da se iznad toda zahvati dohodak. Danas se u svetu primenjuje i proporcionalno i progresivno oporezivanje. Prednosti progresivnog oporezivanja su visestruke, a najznacajnije su:

- Progresivno oporezivanje je pravednije jer se moze postovati nacelo placanja poreza prema ekonomskoj snazi. Delovanjem progresivnih stopa na ujednacavanje raspodele tereta poreza na obveznike, deluje se u stvari na ostvarivanje principa placanja poreza prema ekonomskoj snazi. - Drugi znacajan razlog za potrebu oslanjanja na progresivno oporezivanje jeste ispoljena sposobnost ovog oporezivanja da dejstvuje u zeljenom pravcu upravljanja privredom.- Ako postoje neophodni uslovi, progresivno oporezivanje moze pozitivno uticati na obveznika da pojaca privrednu aktivnost i tim putem tezi da kompenzira dohodak koji mu je umanjen porezom.- Primarna uloga poreskog instrumentarija je da drzavi ostvari sto obilnija sredstva. Uporedjujuci progresivno i proporcionalno oporezivanje prednost je svakako na strani prvog.

Progresivno oporezivanje izrazava i odredjene nepovoljne efekte koje praksa svakodnevno evidentira. Neki od njih su:

a/ Glavna slabost je da moze destimulativno uticati na ulaganje rada, preduzetnistvo, povecanje produktivnosti rada obveznika, na kreativnost visokostrucnog kadra i td. Ovi negativni uticaji posebno dolaze do izrazaja ako se barata visokim progresivnim stopama.b/ Druga slabost progresije jeste sto se pojacava motivisanost obveznika da izbegne placanje poreza.evazija.Posto se progresivnim oporezivanjem mogu zahvatiti vrlo znacajna sredstva to moze uticati na obveznike da i pored pretnji moralnim, prekrsajnim i krivicnim sankcijama ipak pokusaju da izbegnu porez ako im se za to pruzi prilika. c/ Primena progresivnih stopa zahteva brojnu, obrazovanu i visokotehnicku opremljenu administraciju.d/ Primenom progresivnog oporezivanja moze se preterano zahvatitit akumulacija.e/ Jos jedna slabost je nemogucnost odredjivanja prave mere oporezivanja. postavlja se pitanje cime se Pravda ovlascenje drzave da moze utvrditi progresivne stope u velikim rasponima?

21. VRSTE PROGRESIVNIH STOPA

Postoje vise vrsta progresivnih stopa, a kao najznacajnije mozemo istaci: 1. GLOBALNA PROGRESIJA – Kod globalne progresije imamo

neprekidni rast stopa za pojedine stupnjeve, odnosno stepene. Rast stopa ne moze biti neprekidan. On se mora na odredjenoj visini zaustaviti, da ne bti doslo do zahvatanja cele osnovice, sto bi bilo besmisleno. Tada bi se radilo o konfiskaciji kao vrsti sankcije a ne o porezu kao gradjanskoj obavezi. Na odredjenoj visini, progresija se zaustavlja i nakon toga u ptimeni je proporcionalno oporezivanje. Koja ce to visina biti od koje bi krenula proporcija utvrdjuje se polazeci od politickih kriterijuma. Osnovna slabost globalne progresije kod koje je stopa utvrdjena za ukupnu osnovicu, je sto dolazi do nepravednog oporezivanja onih obveznika koji se nalaze na granici izmedju nizeg stupnja u drugog viseg stupnja za koji se primenjuje vec vise stopa.

2. PROGRESIJA PO TRANSAMA – Progresija po transama je uvedena potrebom otklanjanja slabosti globalne progresije. Kod ove progresije osnovica je rasclanjena na transe (odseke) i za razliku od globalne progresije, osnovica u narednoj transi se zahvata visom stopom samo za razliku koja nastaje zbog koje se i primenje veca stopa. Progresija po transama je posebno pogodna za prienu kod poreza na dohodak.

3. PROGRESIJA SA ODBIJANJEM (indirektna progresija) – Progresivno oporezivanje se moze izraziti i ako se ne primene progresivne stope. Primenom odredjenih odbitaka od osnovice koji se mogu smanjiti sa rastom osnovice i primenom proporcionalnih stopa indirektno se dolazi do progresivnog oporezivanja, u teoriji poznatoj kao progresija sa odbijanjem ili indirektna progresija. U praksi odbici iz osnovice motivisani su razlicitim socijalnim, ekonomskim, politickim i drugim razlozima. Ipak, treba reci da se obicno kada se govori o progresivnom oporezivanju misli da se radi samo o primeni progresivnih stopa.

22. VRSTE PORESKH DUZNIKA - OBVEZNIK POREZA

Cesto puta se u teoriji i praksi nije pravilo razlike izmedju termina poreski obveznik i poreski duznik, te su se oni u poreskim zakonima shvatali kao sinonimi. Poreski obveznik je fizicko ili pravno lice kome zakon odredjuje da plati porez. Obveznici poreza, koji su zakonom odredjeni da plate ovaj prihod, morace to i da ucine. Ovim putem se poreski obveznici pojavljuju i kao poreski duznici. Blizak poreskom obvezniku je poreski punomocnik, koji u granicama punomocja dobijenih od obveznika obavlja u njegovo ime i za njegov racun poreske poslove. Poreske poslove za poreskog obveznika mogu obaviti i druga lica koja se pojavljuju kao stranke (poreski duznici) u poreskopravnom odnosu. Ta lica su zakonski zastupnici fizickog i pravnog lica. Kao zastupnici fizickog lica se javljaju roditelji maloletnih lica i staraoci nesposbnih sticenika, dok se kao zastupnici

pravnih lica javljaju fizicka lica upisana u registar odredjen propisima. U odredjenim slucajevima, odredjenim propisima zastupnika po sluzbenoj duznosti postavlja Poreska uprava. Kao vazan poreski duznik u poreskom pravu pojavljuje se i poreski platac. To je lice u poreskopravnom odnosu koje je duzno na osnovu zakona da u ime i za racun poreskog obveznika obracuna i uplati porez. Preciznije, ovde je trece lice (poreski platac) koje isplacuje prihod obvezniku propisom obavezno da utvrdi osnovicu i da na osnovu nje odredi visinu poreza i da ga uplati poreskoj vlasti. Kao nosilac poreskog opterecenja se pojavljuje onaj ko ekonomski gledano placa porezni iznos, odnosno lice ciji se dohodak ili imovina smanjuje zbog poreskog opterecenja. Ako zakonodavac zeli da se porez prevaljuje, tada se onaj kome je zakonom namenjeno konacno porezno opterecenje, zove poreski destinar. To je lice koje se u pravnom smislu moze ali se cesce u propisima ne definise kao poreski subjekt. On se ne mora u propisima odrediti kao poreski obveznk. Medjutim, njemu se precutno po intenciji zakonodavca namenjuje poreski teret. Kada se pojavljuje kao poreski obveznik, tada se za poreskog destinara moze reci da se pojavljuje kao ekonomski ili stvarni obveznik ali ne i pravni.Kao poreski duznici u svojstvu poreskih posrednika se pojavljuju banke ili drugi nosioci platnog prometa. Oni su duzni da sa racuna poreskih duznika na osnovu njihovog naloga za prenos sredstava obustave i po odbitku uplate utvrdjeni porez, u svoje ime, a za racun poreskih obveznika, odnosno poreskih plataca na odgovartajuce uplatne racune.

23. INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI OBVEZNIK POREZA

Prilikom oporezivanja dohodka fizickih lica teorija i praksa savremenih drzava poznaju mogucnost vezivanja poreske obaveze za pojedinca, kada se govori o individualnom obvezniku, i vezivanje placanja poreske obaveze za grupu – porodicu (domacinstvo) kada je porodica (domacinstvo) propisima odredjena kao kolektivni obveznik. Mozemo reci da postoje podeljena opredeljenja u savremenim drzavama o tome ko ce se smatrati obveznikom poreza na dohodak. Poslednjih godina postoji sve izrazenija tendencija napustanja zajednickog oporezivanja porodice. Kao najznacajnije slabosti zajednickog oporezivanja porodice jeste pojava arbitrarnosti i neneutralnosti. Poodsticaj za prelazak na individualno oporezivanje je i uvodjenje u ovaj sistem znacajnog broja olaksica radi uvazavanja individualizacije poreske obaveze gledano sa aspekta socijalnog statusa obveznika. Opredeljenje za opterecenje porodice polazi od toga da je nerealno posmatrati pojedinca kao poreskog obveznika i njegov dohodak manje vise izolovano tretirati, nezavisno od njegovih ekonomskih i drugih drustvenih i porodicnih obaveza. Postoje vise sistema kolektivnog oporezivanja porodice. Cist oblik se manifestuje kod tzv. sistema punog zajednickog oporezivanja. Ovde je poreska obaveza vezana za bracnu zajednicu, odnosno porodicnu zajednicu ukoliko bracni par ima dece. U ovom sistem se kao obveznici mogu pojaviti bracni

drugovi ili da se kao obveznici pored njih pojave i drugi clanovi porodice. Da bi se dobila poreska osnovica, sabiraju se prihodi bracnih drugova, odnosno porodice. Efekat ovog sistema se ogleda u:

- dolazi do jaceg opterecenja bracnih drugova i clanova porodica u kojima ima vise zaposlenih. Razlog tome je formiranje vece osnovice;- zbog jaceg poreznog opterecenja ovaj sistem dovodi u goru poziciju udatu zaposlenu zenu nego neudatu zaposlenu ili udatu a nezaposlenu zenu;- stimulise se zivot u konkubinatu a moze doci i do fiktivnih razvoda braka, jer je gledano s poreskog stanovista bolje biti samac.

Puno zajednicko oporezivanje je motivisano htenjem da se porez placa prema ekonomskoj snazi. Branioci ovakvkog oporezivanja smatraju da pojedinac zivi u porodici, te se i njegova realna ekonomska snaga formira u okviru porodice. Porodice u kojima je vise zaposleno su u privilegovanijem polozaju od onih porodica u kojima ima lica koja ne mogu dobiti posao. U cilju ublazavanja negativnog dejstva cistog oblika zajednickog oporezivanja, drzave koje primenjuju kolektivno oporezivanja koriste sledeca tri sistema zajednickog oporezivanja: sistem primenom tzv. income splliting (deobe dohotka); sistem porodicnih kvota; sistem dvostrukih poreskih lestvica.

1) Primenom Splliting sistema zbrajaju se dohoci bracnog para odnosno poodice. Dobijeni dohoci se dele na polovinu ili vise delova prema dohotku po clanu porodice. Nakon toga vrsi se odredjena odbijanja oja zakon dopusta te se onda formiranjem “fiktivne” osnovice primenjuje odgovarajuca stopa. Utvrdjeni iznos se mnozi s brojem sabiraka. Tako dobijeni iznos je poreska obaveza za porodice. Primenom ovog sistema, poreski teret ce se, formiranjem fiktivnih osnovica zavisno od broja clanova porodice, tako raspodeliti da ce u najboljem polozaju biti porodice u kojima je samo po jedan clan zaposlen. Ovim sistemom se blaze oporezuju lica koja su u braku nego samci. Takodje, ovaj sistem poreskim putem stvara nejednako tretiranje zaposlene udate zene u poredjenju sa nezaposlenom.2) Kod sistema porodicnih kvota, sabiraju se prihodi svih clanova porodice i dobijeni zbir se deli s brojem tzv. porocinih kvota. Broj porodicnih kvota je s jedne strane uslovljen porodicnim statusom lica ciji se dohodak oporezuju i brojem izdrzavanih lica u okviru porodice. Nacini odredjivanja kvota, njihova relativna velicina i odnosi veoma su diferencirani u praksi. Sva izdrzavana lica nemaju istu tezinu, tako da broj kvota varira. Ukupan porodicni dohodak deli se s brojem dobijenih kvota, a dobijeni iznos se umanjuje za eventualno postojeci egzistencijalni minimum ili neku drugu njemu korespondirajucu velicinu cije je postojanje u ovom sistemu zajednickog oporezivanja nuzno. Konacno, dobijeni iznos se mnozi brojem kvota da bi se dobio iznos poreske obaveze porodice. 3) Kod sistema dvostruke poreske lestvice imamo primenu dve ili vise razlicitih skala poreske progresije koje su u upotrebi zavisno od toga koji se obveznik oporezuje. Primenjuje se ostrija progresija ako se oporezuje

samac. Blaza progresija se primenjuje kada se oporezuje zajednicki dohodak bracnih drugova.

Prednost oporezivanja porodice je u tome sto poreski organ ne mora da ispituje verodostojnost pravnih i finansijskih odnosa koji postoje izmedju clanova porodice, koji pritom mogu imati uticaja na velicinu poreske obaveze. Oporezivanje individualnog dohotka je znatno jednostavnije. Izborom pojedinaca za poreskog obveznika garantuje se veca poreska neutralnost i to ne po cenu zrtvovanja socijalno-politickih kriterijuma. Da li postoji ili ne postoji bracna zajendica irelevantno je sa poreskog stanovista. Kod oporezivanja pojedinca se ne formira “fiktivna osnovica” vec stvarna, koja odrazava realnu ekonomsku snagu obveznika. Sprecava se mogucnost da se razlicito oporezuje obveznik zavisno od njegove licne situacije.

24. IZBEGAVANJE PL;ACANJA POREZA

O izbegavanju poreza govorimo onda kada obveznik koji je duzan da plati porez ne plati, a ne prevail ga na drugog. U realnom zivotu, do izbegavanja poreza moze doci na zakonit nacin, kada govorimo o dopustenoj (zakonitoj) evaziji, a moze doci i na nezakonit nacin, povredom propisa, kada govorimo ilegalnoj (nezakonitoj) evaziji.

1) ZAKONITO (dozvoljeno) IZBEGAVANJE POREZA – Mogucnosti zakonitog izbegavanja poreza su raznolike. Mane u zakonskim propisima bi mogli definisati kao klasicne zakonske praznine ili rupe u zakonu, nastale slabostima prilikom koncepiranja propisa. One su manje zastupljene i opasne po sirinu izbegava placanja poreza od objektivne protivrecnosti i slozenosti savremenog privrednog drustvenog zivota, koje je tesko potpuno i tolerantno poreskim propisima obuhvatiti a da ne bi ostale sustinske dileme o ostavljanju velikog prostora za neopravdanu ali zakonitu evaziju poreza. Druga mogucnost dozvoljenog izbegavanja poreza je u tzv. skrivenom oslobadjanju odredjenih obveznika poreskog tereta na taj nacin sto drzavna vlast koncepiranjem zakona ostavlja mogucnost odrejdenim grupama obveznika da ne plate porez. Treca mogucnost je vezana za signalno dejstvo poreza. Ovde se izrazava psiholoska reakcija poreza na placanje poreske obaveze iako porez nije uveden nego se samo nagovestava i raspravlja u parlamentu o tome, o cijem se toku informisu obveznici putem stampe, televizije i td. Ova cinjenica je dovoljna za obveznike da preduzmu odredjene mere i pripreme se za nastupajuce promene u poreskom opterecenju. Obveznici to i cine u velikom broju tako sto prilagodjavaju svoju aktivnost nastupajucoj situaciji i sto dotadasnju potrosnju prilagodjavaju novim uslovima. Neki obveznici se prilagodjavaju novoj poreskoj situaciji tako sto menjaju mesto boravka gde su obavljali svoju delatnost i idu u drugi deo zemlje gde je poreski teret manji.

2) NEZAKONITO (nedozvoljeno) IZBEGAVANJE POREZA – Postoje dva oblika nezakonite evazije: defraudacija (utaja) i kontrabanda (krijumcarenje).

Defraudacija poreza jeste svesna i aktivna zakonom inkriminisana radnja ili propustanje obavezne radnje od strane poreskog obveznika koja je sracunata na to da se izbegne placanje neposrednih poreza. Prakticno se ovo dejstvo moze ostvariti tako sto se lazno vode i prikazuju poslovne knjige. Moguce je da se duzna obaveza prijavljivanja prihoda ne vrsi ili se prijavljivanje vrsi u mnogo manjoj meri nego sto je ostvaren dohodak. Kontrabanda, kao drugi oblik nezakonitog izbegavanja poreza, javlja se kod posrednih poreza (porez na primet, carina). Roba koja podleze oporezivanju krisom se protura (svercuje) i zato se koriste razne smicalice i nepravilnosti.

UZROCI IZBEGAVANJA POREZA – Zbog izbegavanja poreza, drzava ce imati manje sredstava nego sto je planirala radi zadovoljavanja drustveih potreba, te ce morati da iznadje nova sredstva. Do tih sredstava ce se cesto doci tako sto ce se povecati poresko opterecenje onih obveznika koji su bili lojalni drzavi i nisu pokusali da izbegnu porez. Rasirenost izbegavanja poreza govori o nezadovoljavajucem poreskom moralu. U svetu je zapazena cinjenica razlicitog nivoa poreskog morala u razlicitim delovima sveta. Na odluku obveznika da lid a plati ili ne plati porez uticu mnogi faktori. Medju najvaznijim su:

- Rezonovanje obveznika da li je poreski teret pravilno odredjen;- Sistem sankcija i njihova dosledna primena;- Visina opterecenja obveznika putem poreza;- Nemalu ulogu na odluku obveznika da li da plati porez ima i stav javnog mnjenja;- U otklanjanju izbegavanja poreza znacajnu ulogu ima i propagandna aktivnost drzave.

25. PREVALJIVANJE POREZA

Od izbegavanja se razlikuje prevaljivanje poreza, iako se i u jednom i u drugom slucaju radi o efektima koji nastaju cinom njihovog uvodjenja. Razlika je u tome sto se kod izbegavanja porez ne placa, on je izmanevrisan, a kod prevaljivanja zakonom odredjeni poreski platac putem menjanja cena prebaci poreski teret i celini ili delimicno na druga lica, ili ova lica na njih prebaceni teret prevale u celini ili delimicno na treca lica. U prvom slucaju, kod izbegavanja poreza, drzava biva ostecena. Dok, u drugom slucaju, kod prevaljivanja, porez se ipak placa i drzava dolazi do prihoda. Radi pracenja efekata koja prevaljivanje donosi, u finansijskoj nauci su iskristalisane 4 grupe ili faze,a to su:

1/ PERKUSIJA ILI IMPAKT – U ovoj fazi utvrdjuje se poreska obaveza i oznacuje fizicko ili pravno lice koje je duzno da plati porez.

2/ REPERKUSIJA ILI PREVALJIVANJE – Obveznik se oslobadja u ovoj fazi poreskog tereta tako sto fa unosi u cenu svojih proizvoda, kada se kaze da je prevalio porez unapred ili se obveznik oslobadja poreskog tereta tako sto ce smanjiti cenu robe koju nabavlja ili ce platiti manju nadnicu radniku, kada se kaze

da izvrseno prevaljivanje unazad. Postoji i bocno prevaljivanje poreza koje se sastoji u tome sto se poreski obveznik, u nemogucnosti da porez prevail unapred ili unazad, porez unosi u cenu robe koja nije opterecena i tako se lisava poreskog tereta.

3/ INCIDENCA – Ova faza pokazuje posledice oporezivanja koje nastaju kada vise ne postoji mogucnost da se porez prevail vec da on dobija svog poreskog destinatora.

4/ DIFUZIJA – je cetvrta faza u kojoj se porez u talasima i postepeno sve vise siri preko celog trzista i utice na promene u ponudi i potraznji. Ovde imamo opsti efekat oporezivanja koji se izrazava preko oscilacije u ponudi i traznji. Ove oscilacije mogu se odraziti na proizvodnju, gde cemo imati strukturalne promene, ili sto je najgore, da se izazove smanjenje globalne potraznje. Glavni cinioci od kojih zavisi prevaljivanje poreza su svakako ekonomski. Da vi se moglo doci do pravaljivanja, mora da postoji cena preko koje se porez prevaljuje na drugog. U vezi s tim, zavisno od elsticnosti ili neelasticnosti ponude i traznje jednog oporezovanog predmeta, zavisi da l ice uopste ili delimicno doci do prevaljivanja. Kada je traznja malo elasticna (kao npt. kod osnovnih prehrambenih proizvoda) mogucnost prevaljivanja je povecana.

PRIMER: Uvoz zita iz inostranstva. Uvoznik je platac poreza, carine (perkusija). On ce placeni porez verovatno uspeti da prenese na trgovca brasnom, a ovaj dalje na pekara (prevaljivanje). Najzad, potrosac ce mozda morati da plati porez ali ga nece moci dalje prevaliti (incidenca).

26. NACELA OPOREZIVANJA

Da bi se ostvarili brojni ciljevi putem poreza potrebno je da postoje odredjena rukovodna nacela, odnosno principi kojih se treba pridrzavati prilikom koncepiranja poreskog sistema. Nacela oporezivanja se razlikuju zavisno od istorijskih, politickih, ekonomskih i drugih relevantni h uslova koji postoje u odredjenoj drzavi. Adolf Vagner je poreska nacela svrstao u 4 grupe u okviru kojih je postavio 9 pravila kojih se treba pridrzavati prilikom oporezivanja. Vagnerova nacela su:

1/ Finansijsko-politicka nacela (u koje se ukljucuje izdasnost i elasticnost placanja poreza);2/ Ekonomsko politicka nacela (u koje se ukljucuje izbor poreskog izvora i izbor poreskog oblika);3/ Socijalno-politicka nacela (u koje se ukljucuje opstost i ravnomernost);4/ Poresko-tehnicka nacela (u koje se ukljucuje odredjenost, ugodnost i

jeftinoca).Zbog jasnoce i preglesdnosti, Vagnerova nacela su izuzetno pogodna da posluze kao osnova za objsnjenje nacela oporezivanja u obrazovne svrhe.

(I) FINANSIJSKO-POLITICKA NACELA OPOREZIVANJAIzdasnost i elasticnot, cijim se ostvarenjem izrazavaju finansijsko-politicka nacela oporezivanja, javljaju se u svim savremenim drzavama i u svim vremenima.

a) NACELO IZDASNOSTI (DOVOLJNOSTI) – Glavni razlog posezanja drzave za uvodjenje poreza jeste da namakne sto veca sredstva za zadovoljenje svojih potreba. To ce drzava moci ako pronadje i uvede poreske oblike ciji je fiskalni efekat odnosno randman znacajan. Pod fiskalnim efektom (randmanom) se podrazumeva stepen fiskalnosti jedne dazbine. Najbolja je ona dazbina ciji je stepen fiskalnosti najveci, tj. optimalan. Postoje vise faktora od cega zavisi randman poreza. Pored vrste prihoda, svakako je znacajna visina i vrsta stopa. Ako su stope vece treba ocekivati da ce i prihodi biti obilniji. Primena, izuzetno visokih stopa moze da ima suprotno dejstvo. Visoke stope uticu na pojavu otpora kod obveznika, da bez obzira na zaprecenost sankcijama izbegnu porez. Poresko opterecenje ne sme da predje tzv. apsolutni poreski limit. Prelaskom navedenog limita dovelo bi da i i pored uvodjenja novih poreza ili povecanja stopa ipak ne dodje do povecanog fiskalnog efekta odnosno randmana vec obrnuto do smanjenja prihoda. N aporeski randman utice i broj obveznika koji placaju porez. Poreski sistem u celini uvazava nacelo izdasnosti, ali to ne mora da bude slucaj sa svakim pojedinacnim porezom.b) NACELO ELASTICNOSTI – Poreski sistem mora u redovnim prilikama da sadrzi u sebi takve poreske oblike koji su u stanju da se svojim finansijskim iznosima uskladjuju s kretanjem rashoda. To ce biti moguce ako postoje poreski oblici koji daju znacajna sredstva, promenama nekih od elemenata poreza koij se na lak i bezbolan nacin mogu izvesti ili cak i bez promena kod poreza ali promenama u privredi. Neki porezi, koji direktno izrazavaju ekonomsku snagu obveznika, osetljivi su na konjukturne promene. Tako kada se je privreda u fazi prosperiteta oni iskazuju i obezbedjuju veca sredstva te i zadovoljenje znacajnih rashoda. Kod njih se povecanom proizvodnjom povecava osnovica te se primenom istih stopa dobija veci prihod. Ovde govorimo o ekonomskoj elasticnosti poreza. Potrebe drzave se bitno ne menjaju zavisno od toga kako privreda posluje. I u kriznim uslovima, potrebe drzave ostaju na odredjenom nivou pa je potrebno pronaci prihode koji su manje podlozni pre svega nepovoljnim kunjukturnim kretanjima u privredi, kako bi se delimicno kompenzirao gubitak sredstava od ekonomski elasticnih poreza i time omogucilo pokrice rashoda koji su nuzni za zadovoljenje datog obima i strukture zadovoljenja potreba.

(II) EKONOMSKO-POLITICKA NACELA OPOREZIVANJAIzuzetno je znacajno da se efekti koje ostavljaju porezi poklapaju sa ciljevima koji su unapred utvrdjeni, jer samo u tom slucaju porezi bi sigurno podsticali privredni razvoj, delovali stabilizaciono na privredu odredjene zemlje i td. U teoriji postoji

misljenje da treba koncipirati takav poreski sistem i politiku koji bi podsticajno delovali na ponudu rada i doprineli usavrsavanju proizvodnih procesa. Postoje i shvatanja da porezi treba da budu neutralni i da se ne uplicu u izboru izmedju rada i dokolice. Preveliko zahvatanja ostrim stopama moze delovati destimulativno na napore obveznika da proizvode jer im se ne isplati. Ceste i radikalne promene i uvodjenje novih poreza moze negativno delovati na poreske obveznike – na produktivnost rada, stimulaciju, koncentraciju akomulacije i td. Istrazivanja pokazuju da su poreske stope kljucni cinilac kod odredjivanja ekonomskog zdravlja razvijenih zemalja. Ingenioznost, spremnost za preuzimanje rizika i produktivnost su motori ekonomskog rasta, a svi oni zavise od valjanih povezanih inicijativa. Visoke poreske stope najsigurnije su put za gusenje tih inicijativa i zaustavljanje motora. Za ostvarivanje ekonomskih ciljeva izuzetno je znacajno i pravilno opredeljenje drzave za odredjenu vrstu poreza. Prirodno je das vi porezi ne mogu biti efikasni u jednakoj meri u ostvarivanju prave lepeze ciljeva koji se postavljaju. Kod opredeljenja za izvore oporezivanja, teorija preporucuje da se u redovnim prilikama treba oslanjati na porez iz prihoda i dohotka. Ovi izvori su periodicni i stalno se obnavljani. Jasno se istice potreva da se drzava pridrzava odredjenih ekonomskih nacela pri koncepiranju poreskog sistema i voljenja poreske politike. Ta nacela su: Prvo, nepristupanje radikalnim promenama poreskog zahvatanja bez vece nuzde; Drugo, potrebno je izbegavati preterano zahvatanje putem poreza; Trece, neophodno je napraviti pravilan izbor vrste poreza koji bi optimalno odgovarao ostvarenju zeljenih ekonomskih ciljeva; Cetvrto, prevashodno poresko opterecenje u redovnim prilikama treba oslanjati na poreze koji se placaju na prihode i dohodak obveznika a ne na imovinu.

(III) SOCIJALNO-POLITICKA NACELA OPOREZIVANJASocijalno-politicka nacela oporezivanja ce se izraziti u poreskom sistemu ako se ostvari pravednost u raspodeli poreskog tereta medju obveznicima. Pitanje pravednosti oporezivanja je jedno od najstarijih nacela koje se pred porez postavlja. U razlicitim vremenskim periodima, teoreticari su nejednako poimali ovo nacelo. U robovlasnistvu i feudalizmu se smatralo da je pravedno ako porez placaju samo podredjeni slojevi. S pobedom Francuske revolucije i nastupanja kapitalistickih drustvenih odnosa, probija se stav da ce se pravednost kod poreza ostvariti ako se postuju nacela opstosti i ravnomernosti poreske obaveze. U savremenoj teoriji se zahteva ostvarivanje tzv.tzv. horizontalne i vertikalne pravicnosti obveznika u poreskom sistemu.* Horizontalna pravicnost sadrzala bi potrebu da svi placaju porez i da se obveznici jednako tretiraju u svim relevantnim aspektima. Svi su duzni da placaju porez, bez obzira kojoj klasi, kastri, rasi ili sloju pripadaju. Medjutim, ostra raslojenost drustva na imucne i siromasne je brzo pokazala da je nemoguce do kraja ostvariti nacelo opstosti. Nuzno je bilo da se radi zastite siroasnih slojeva, umanji njihova obaveza ili da se oslobode obaveze. Prakticno je pitanje dali se sve drzave bez obzira na kom stepenu razvoja se nalaze mogu dosledno ostvariti

nacelo neoporezivanja minimuma za egzistenciju. Bogatim drzavama, ce to svakako lakse biti a siromasnim mnogo teze. Zavisno od toga li se radi o ekonomski razvijenim drzavama ili siromasnim da ce se razlicit odgovor na to sta se podrazumeva pod minimumom za egzistenciju. U siromasnoj drzavij realnije je ocekivati da ce se prilikom utvrdjivanja egzistencijalnog minimuma imati u vidu samo rashodi obveznika za stanovanje, ishranu, odecu, obucu, a u razvijemin drzavama pored ovih vodila bi se briga i o nekim obrazovnim, kulturnim, higijenskim i drugim potrebama. Danas se oslobadjanja i olaksice, pored socijalno-politickih razloga, cine i iz nekih drugih razloga. Tako se oslobadjaju od poreza diplomatsko-konzularni predstavnici i predstavnici odredjenih medjunarodnih organizacija na bazi reciprociteta. Isto, postoje oslobadjanja i olaksice iz ekonomskih, demografskih i drugih razloga. Tako se dodatno krnji nacelo opstosti placanja poreske obaveze.* Vertikalna pravicnost ce se u praksi izraziti kroz ravnomerno opterecenje obveznika. Ravnomerno oporezivanje u konstelaciji razlicitih bogatstava ce se ostvariti ako se postuje pravilo da onaj ko ima vise vise i placa za potreve drzave – odnosno da se porez placa prema ekonomskoj snaci. Glavni problemi u praksi za ostvarivanje vertikalne pravicnosti su: a) konkretno odredjivanje obveznika koji bi placali porez po visim stopama; b) formulisanje odgovarajucih propisa; c) koliki veci iznos sredstava je neophodno da plate obveznici sa jacom ekonomskom snagom. (detaljnije na str. 108, 109)

(IV) PORESKO-TEHNICKA NACELA OPOREZIVANJAPoresko-tehnicka nacela (administrativno-tehnicka nacela) za razliku od drugih, najvecim delom ne dolaze u sukob sa drugim nacelima. Ona su u interesu i drzave i obveznika. S jedne strane, drzava kojoj su za ispunjavanje njenih funkcija potrebna sredstva u utvrdjenom iznosu i predvidjenom vremenu, mora imati takve poreze da njihovo utvrdjenje i naplata budu odredjeni i ekspeditivni. S druge strane, poreski postupak, ako nije prost, odredjen i ugodan za poreskog obveznika i ako mu ne pruzi garancije da se moze zastitit od gresaka poreske administracije, nece naici na onu saradnju kod poreskog obveznika bez koje se postojanjemodernog poreskog sistema tesko moze zamisliti. U teoriji su opsteprihvacena sledeca poresko-tehnicka nacela:

a) NACELO ODREDJENOSTI POREZA – U oporezivanju su vazeci principi da: nema poreza bez zakona (nullum tributum sine lege) i da nema oporezivanja bez predstavljanja u parlamentu (no tacation without representation). Nepostovanje propisa u ovoj materiji imalo bi stetnih reperkusija na stabilnost drustveno-politickog i drustveno-ekonomskog sistema i na ostvarivanje demokratskih prava gradjana. Zakonom se uinapred utvrdjuje poreska obaveza koja ocekuje obveznika. Unapred se zna ko ce placati porez, na sta ce se placati, kako ce se placati i td. U nacelu se zabranjuje retroaktivna primena poreskih propisa, kada bi takva primena

bila na stetu obveznika. Slozena stvarnost uslovljava potrebu da se ponekad odstupi od postovanja nacela zabrane retroaktivnosti. To odstupanje se u praksi pojavljuje u odnosu na celokupan zakon po pravilu kod vanrednih poreza ciji se ratio legis moze ostvariti samo njihovim uvodjenjm sa povratnim dejstvom. Da bi zakoni o porezima udovoljili svojoj svrsi, oni moraju biti jasni i dostupni obveznicima. Cesto, prakticno oni nisu takvi i samom prirodom poreza kao slozenog instrumenta kojim se ostvaruju razliciti ciljevi.b) NACELO UGODNOSTI PLACANJA POREZA – Tesko je govoriti o ugodnosti placanja poreza kada se ta obaveza izvrsava a da se za to ne dobija individualna proitvnaknada. Ipak, imajuci u vidu navedena ogranicenja, poreska vlast je duzna da stvori sve neophodne uslove koi ce obvezniku olaksati placanje poreske obaveze. Postoji vise mogucnosti da se obvezniku omoguci da lakse podnese poreski teret. Tako, poresku obavezu treba naplatiti onda kada obveznik i ostvari prihod. A moguce je i da se utvrde vise rokova za placanje poreza. Poreska vlast se mora odnositi prema obveznicima sa poverenjem i uvazavanjem. Ona ne sme unapred da ne veruje obvezniku, te da zbog toga pristupi utvrdjivanju bitnih elemenata oporezivanja, polazeci od toga da je obveznik lazno podneo prijavu iako nisu postojale indikacije koje bi na to ukazivale. U opravdanim sluvajevima, poreska vlast je duzna da obvezniku na njegov zahtev omoguci odlaganje placanja obaveze ili da mu omoguci placvanje u ratama dospelih obaveza. Mora se voditi racuna da se obveznik poziva radi utvrdjivanja i naplate poreza u vreme kada je njemu najpogodnije, a ne onda kada zbog prirode posla on ne sme da odsustvuje sa svog gazdinstva.c) NACELO JEFTINOCE (EKONOMICNOSTI) NAPLATE POREZA – Da bi naplatila porez, drzava mora da angazuje svoje sluzbenike i neophodna materijalna sredstva. Prirodno je da to iziskuje potrebu trosenja novcanih sredstava. Nacelo jeftinoce (ekonomicnosti) zahteva da ta sredstva budu sto manja, odnosno da neto iznos naplacenog poreza bude sto veci. Postoji vise faktora od kojih zavisi jedftinoca ubiranja prihoda. Najpre je to dobra organizacija i strucnost radnika koji rade na naplati prihoda. I opredeljenje na manji broj poreskih oblika iziskuje manje troskove. Treba imati u vidu da u poreskom sistemu mogu postojati i takvi poreski oblici koji su finansijski neizdasni a skopcani s velikim troskovima ubiranja. Takav je kod nas bio porez na ukupan prihod gradjana, koji je davao simbolicne prihode a zbog tehnike ubiranja zahtevao znacajnije troskove. Nazalost, slicanih karakteristika je i sadasnji godisnji porez na dohodak gradjana.

27. PORESKE STRUKTURE SAVREMENIH DRZAVA

U savremenim uslovima manifestuju se znacajne promene poreskih sistema. Strukturna obelezja poreznog sistema zemalja clanica EU i dalje su ostala jednaka, a razlike su i dalje izrazee u udelima poreza u BDP-u, ukupnom poreznom opterecenju i njegovom sastavu. Nakon nekoliko godina uzastopnog pada udela poreznih prihoda u BDP i njegove najnize vrednosti u 2009., taj udeo je 2010. stabilizovan na oko 38,4%. Najvazniji pribavljeni javni prihodi proizilaze kroz primenu u praksi dve velike grupe prihoda, tzv. neposrednih i posrednih poreza. U najvecem broju zemalja clanica OECD i zemalja clanica EU dominiraju poreski prihodi koji se ostvaruju po osnovu sledecih najvaznijih poreza: poreza na dohodak (fizickih lica i korporacija); dopronosa za socijalno osiguranje i poreza na imovinu – neposrednih poreza i poreza na proizvode i usluge – posrednih poreza. U istoriji drzava menjale su se poreske strukture i znacaj pojedinij vrsta poreza u okviru njih. Sa razvojem privrednom i drustvenog zivota pojavljuju se brojna osporavanja poreza na dohodak kao najbolje i najpouzdanije vrste poreza u poreskom sistemu savremene drzave. Pojavljuju se autori koji umesto porezu na dohodak, primat daju porezima na potrosnju u okviru kojih svakako najvaznija uloga se daje porezu na dodatnu vrednost (PDV). Istrazivanja pokazuju da je PDV jedan od poreskih oblika s najnizim negativnim ucincima na privredni rast. Prakticne reperkusije teorijskih istrazivanja i rasprava manifestuju se kroz prenos poreskog opterecenja sa dohotka na potrosnju poreskih obveznika. Drugim recima, porezi na potrosnju reformama poreskih sistema dobijaju ravnomerniji tretman u osnosu na porez na dohodak. Argumentacija za vece oslanjanje drzave na oporezivanja potrosnje (posredne poreze) zasniva se na tome da ovi porezi podsticajno deluju na povecanje stednje sto se prirodno, pozitivno reprodukuje na povecanje investicija. Nezaobilazan je i fiskalni znacaj potrosnih poreza, sto se posebno manifestuje kroz relativno lagodan nazin dolazenja do obilnih prihoda. Finansijsko ucesce opstih poreza na potrosnju u ukupnim poreskim prihodima zemalja OECD u 2002. godini iznosilo je 18,7%. Procenat ucesca u pojedinim zemljama znatno odstupa od ovog proseka. Pored svojih pozitivnih osobina, posredni porezi su pokazali i snazno regresivno dejstvo, zbog cega se izrazava njihova nepravednost. Razlog ovome je taj sto relativni udeo potrosnje u dohotku pada sa rastom dohotka obveznika. Branioci PDV-a kao glavnog posrednog poreza u najvecem broju savremenih drzava ovu njegovu osobinu relativiziraju, isticuci da se on moze oplemeniti, uciniti manje nesocijalnim primenom diferencijalnih stopa i davanjem oslobodjenja. Analize su pokazale da u sistemu PDV sa diferenciranim poreskim stopama, bogati gradjani izvuku dva puta vise koristi nego siromasni gradjani, mereno u apsolutnim iznosima. Uzrok ovome je nemogucnost u praksi razlikovanja skupih kvalitetnih proizvoda od jeftinih prehrambenih proizvoda koje kupuju siromasni gradjani. Primena PDV sa diferenciranim stopama radi ublazavanja regresivnosti je izuzetno skup posao. Primena diferenciranog oporezivanja kod PDV uz zadani iznos prihoda koji se mora ubrati, efektuira se kroz povecanje standardne stope. Krajnji ishod navedenim tokovima uzrokuje izopacenje raspodele poreskog tereta na potrosace i

napustanje neutralnosti. Davanje sve veceg znacaja porezima na potrosnju, ipak nije dovelo u pitanje opstanak glavnih neposrednih poreza u savremenim drzavama, iako je njihovo ucesce nejednako u ukupnim poreskim prihodima razlicitih drzava. Zbog finansijske i ekonomske krize znacajno se pogorsalo stanje javnih finansija u vecini zemalja clanica EU, sto je uslovilo promenama fiskalne politike u 2011 i prvoj polovini 2012. godine. Najveci broj zemalja clanica je povecao stope i/ili osnovice poreza na dohodak, poreza na potrosnju (PDV i akciza) i doprinosa za socijalno osiguranje. U EU postoje vidljive razlike u zastupljenosti neposredih i posrednih poreza, u poreskom sistemu. U vecini starih clanica je priblizna zastupljenost direktnih i indirektnih poreza. U novim clanicama ucesce direktnih poreza u ukupnim porezima je bitnije nizi.

28. PORESKA KONKURENCIJA

Danas je nemoguce izgraditi prihvatljiv poreski sistem drzave nezavisno od odvijanja medjunarodnih ekoenomskih odnosa. Istovremeno egzstiraju nacionalni porezni sistemi i porezne politike i svaka zemlja ljubomorno cuva svoj fiskalni suverenitet. Upravo iz toh konflikta interesa sad avec globaliziranog kapitala i, po svojoj naravi, jos uvek nacionalno odredjenih poreznih politika, proizilaze svi najvazniji problemi oporezivanja na medjunarodnom planu. Karakteristicno za vazece poreske sisteme je da na njihovo sustinsko modeliranje znacajan relevantan upliv ima tzv. poreska konkurencija (tax competition). Pod poreskom konkurencijom podrazumevamo koriscenje poreznih diferencijala (nize porezne stope i porezne olaksice) radi privlacenja sto ceceg dela inozemne potraznje robe i usluga i tokova kapitala, a delimicno i drugih faktora proizvodnje na svoje podrucje. Mogucnost koriscenja poreske konkurencije je povoljna u savremenim uslovima globalne ekonomije koja se karakterise izuzetnom mobilnoscu medjunarodnog trzista robe, rada i kapitala. Koriscenje poreske konkurencije u praksi ima pozitivnih i negativnih uticaja na poreski sistem drzave.

* Kao glavni pozitivni uticaji mogu se istaci nastojanje ka koncepiranju sistema koga karakterise relevantno sirenje preskih osnovica i snizenje poreskih stopa sto pozitivno deluje na porast investicija. Ovi procesi smanjuju iznos javnih prihoda drzave i rime uticu na njeno ozbiljnije i racionalnije ponasanje prilikom trosenja sredstava. Poreska konkurencija utice i na spontano uskladjivanje poreskih propisa, tako sto se faktori proizvodnje usmeravaju ka drzavama koje imaju najnize poresko opterecenje, ali istovremeno uticu na drzave sa vecim opterecenjem da preduzmu mere prilagodjavanja propisa sa onim zemljama koje su privukle kapital zahvaljujuci povoljnim porezima. * Poreska konkurencija izaziva i negativne efekte. Ona, najpre izaziva mogucnost snaznog izbegavanja poreza od mnogih kompanija i pojedinaca. Drugo, formira se u praksi deformisani poreski sistem kojem je glavni cilj

da privuce finansijski i drugi mobilni kapital. Dolazi do snaznog prebacivanja poreskog tereta sa mobilnog na imobilni kapital.

Na prakticnom terenu, poreska konkurencija je uslovila da se u mnogim savremenim drzavama sustinski promeni struktura njihovih poreskih sistema. Smanjuje se znacaj i ucesce u ukupnim poreskim prihodima poreza na dobit i poreza na dohodak gradjana zbog stimulisanim poreskim putem, seljenja zakonom utvrdjene poreske osnovice. Postoje autori koji se zalazu za osnovanje svetskog udruzenja za oporezivanje koji bi uskladjivao poreske sisteme na medjunarodnom planu. Optimalno resenje bi bilo moguce sprovodjenjem poreske harminizacije univerzalnog karaktera na svetskom nivou. Medjutim, u medjunarodnim strucnim krugovima se na realnost ove mogucnosti gleda sa velikom dozom pesimizma, zbog velike osetljivosti drzava na ogranicavanje suvereniteta na fiskalnom planu.

29. PORESKI SISTEMI U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

Zemlje, tzv. realnog socijalnizma su u zelji da izgrade privredu na osnovu trzisnog nacina privredjivanja, posle sa radikalnim izmenama svojih poreskih sistema. Prve korake u tom pravcu napravila je Madjarska uvodjenjem u sistem PDV 1988. godine. Opredeljenje je bilo ka izgradnji poreskih sistema po uzoru na porezne sisteme razvijenih zemalja trzisne privrede, ali posebno bodeci racuna na specificnosti svojih privrednih i drustvenih uslova. Oslanjanje na iskustva razvijenih zemalja znacilo je da su tranzicijske zemlje od zapadnih zemaja preuzele osnovne tipove poreza kao sto su: porez na dohodak, porez na dobit, porez na prihod i doprinose za socijalna osiguranja; kao i temeljna nacela po kojima su oni oblikovani. Pocetna sustina koncepta je bila u potrebi ostvarenja odredjenih nuznih pretpostavki:

- Prvo, neophodno je bilo osetno smanjiti ukupno poresko opterecenje privrede da bi se omogucilo trzisno poslovanje;- Drugo, trebalo je izvrsiti prenos dela poreskog opterecenja sa preduzeca na gradjana. Navedena optereca privrednih subjekata (pravnih lica) imala su negativne efekte na njihovu mogucnost da investiraju. Zbog izlozenih razloga mnoge od drzava u tranziciji pocela je da ispituje puteve za jace opterecenje gradjana;- Trece, priblizavanjem direktnih i indirektnih poreza proporciji koja se pojavljuje i u razvijenim zemljama zapada.

I pored regresivnog efekta, ucesce indirektnih poreza u ukupnim javnim prihodima u zemljama u tranziciji je vece nego u zemljama Zapada. Razlog ovome su realni uslovi koji postoje u zemljama bivseg realnog socijalizma.

30. POREZ NA DOHODAK GRADJANA

Opterecenje gradjana porezom na dohodak fizickih lica u svim savremenim drzavama izuzetno je znacajno s fiskalnog (prikupljanja prihoda) ali i vanfiskalnog stanovista. Istorijski gledano najpoznatija su dva sistema poreza na dohodak fizickih lica: jedinstveni (sinteticki) i cedularni (parcijalni) porez na dohodak. Srece se i treci sitem, tzv. kombinovani porez na dohodak koji sadrzi elemente jedinstvenog i cedularnog poreza na dohodak. Koncept mesovitog poreza na dohodak se zasniva na opterecenju obveznika putem cedularnog sistema, postovanjem njegove logike pojedinacnog oporezivanja razlicitih izvora, prevashodno primenom proporcionalnih stopa. Dimenzije mesovitog oblika, sistemi oporezivanja gradjana, dobijaju, placanjem i poreza na ukupan prihod gradjana. Danas ovaj sistem primenjuju Cile i Mozambik. Pored toga, poznava ga je i nasa ranija praksa, do reforme poreskog sistema 1991. godine, a od 27. maja 1998. godine poznaje ga i sadasnja. Kod cedularnog oporezivanja se svi izvori poreza (prihodi i dohodak) opterecuju pojedinacno, tj. analiticki, te se posebnim poreskim vrsama oporezuju razlicito ostvareni dohoci i prihodi. Takvim konceptom, stope poreza su po pravilu proporcionalne i razlicite za pojedine vrste prihoda. Neophodno je ipak istaci da su cedularni porezi zadrzali odredjene prednosti u odnosu na globalni porez. Ovi porezi su jednostavni za primenu, stop o pravilu nije slucaj sa globalnim porezom. Danas, cisti cedularni sistem je u primeni samo u malom broju nerazvijenih zemalja: Burkina Faso, Etiopija, Liban, DR Kongo i td.Neki od poreskih stubova savremenog sveta (poraz na dodatu vrednost i akcize), su neminovno prihvacene i u najvecem broju zemalja sveta njihova regulacija je najvecim delom harmonizovana na medjunarodnom planu. Pri oporezivanju dohotka gradjana u svetu, ukljucujuci i EU, postoji izrazena raznolikost. Najvazniji direktni porez u savremenim drzavama, porez na dohodak gradjana u pravnoj regulative po pravilu nije medjunarodno ogranicen u pogledu opredeljenja za model i regulisanje esencijalnih elemenata oporezivanja. U skladu sa tim, u savremenim drzavama kod poreza na dohodak gradjana postoji bitna raznolikost pravnih resenja koja ostavljanju znacajan upliv na privredni i drustveni zivot. Slozena van fisdklana dejstva koje izaziva savremeni porez na dohodak gradjana, po pravilu je onemoguceno drzavama da primene odredjeni cisti teorijski mode. Zbog toga u praksi se pojavljuju odredjeni osnovni modeli koji su modifikovani potrebama ostvarenja brojnih cesto suprotnih ciljeva. Pojavljuju se tri osnovna savremena moguca modela oporezivanja dohotka gradjana: sinteticki (globalni), dualni i proporcionalni. Do pre 10-15 godina u nauci je vladalo jedinstveno misljenje da je sinteticki model oporezivanja najoptimalnije resenje za ostvarivanje pravednosti oporezivanja. Radi se o globalnom porezu kod koga se zbrajaju svi prihodi obveznika i formira zbirna osnovica. Nakon odbijanja od bruto osnovise odredjenih odbitaka motivisani iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga, dobija se neto osnovica – oporezivi dohodak na koji se primenjuju progresivne stope. Medjutim, u praksi brojnih drzava, dejstvom ovog poreza su se pojavili jaki negativni efekti koji su se izrazavali kroz hipertrofirano opterecenje

obveznika, znacajno izbegavanje poreza, visoki troskovi administracije i obveznika vezani za naplatu i td. Isticala se i slozenost, komplikovanost i nepravednost primene ovog poreza cak i u visoko razvijenim zemljama. Slozenost primene, podstakli sun eke drzave da napuste sinteticki porez i akcepiraju druge modele oporezivanja dohotka gradjana u cilju smanjenja ili otklanjanja negativnih efekata. Uveli su u svoje poreske sisteme tzv. dualisticki model oporezivanja gradjana. Prihodi od rada se oporezuju primenom progresivnih stopa na zbirnu osnovicu ali samo na prihode od orada. Za razliku od sintetickog oporezivanja, kod ovog modela broj oslobodjenja i olaksice se reduciraju na mnogo manju meru. Prihodi od kapitala se posebno oporezuju i to jedinstvenom proporcionalnom stopom, koja je jednaka najnizoj poreskoj stopi po kojoj se oporezuje dohodak od rada. Ovim putem se poreski povoljnije tretiraju prihodi od kapitala. Visoko poresko opterecenje svih prihoda negativno je uticalo na medjunarodnu konkurentnost drzava koje su primenjivale sinteticki porez. Kod zemalja u tranziciji ( Rumunija, Makedonija, Crna Gora, Albanija i dr) suuocavajuci se sa slozenoscu i komplikovanoscu primene sintetickog poreza u poreske sisteme se uvodi jednostavniji model oporezivanja nazvan proporcionalnim modelom. To je model kod koga se prilikom oporezivanja prihoda od rada primenjuje jedinstvena proporcionalna stopa. U cilju ostvarivanja nacela placanja poreza prema ekonomskoj snazi, eventualno je moguce utvrdjivanje neoporezivog iznos dela zarade i minimalnih oslobodjenj po drugim osnovama i tako ostvarivanje tzv. indirektnog progresivnog oporezivanja. I pored promena u materiji oporezivanja dohotka gradjana globalni (jedinstveni, sinteticki) porez je danas jedan od najizdasnijih fiskalnih instrumenata. Svrstava se u subjektne poreze, zato sto se prilikom oporezivanja vodi racuna o licnim okolnostima obveznika. Da bi se obvezniku razrezao porez neophodna je u nacelu njegova prijava u kojoj ce navesti bruto iznos svog dohotka, troskove potrebne za ostvarivanje dohotka i sve relevantne cinjenice koje zakon dozvoljava a koje ce mu omoguciti da trazi odredjena oslobadjanja i olaksice iz raznovrsnih licnih razloga.

31. POREZ NA DOBIT KORPORACIJE

Sredinom 19. veka postajuci sve znacajniji oblik kapitalistickog preduzeca, drustvo kapitala biva interesantno sa aspekta mogucnosti oporezivanja. U traganju za najboljim resenjima postojale su dve alternative: da se drustvo kapitala oporezuje kao i gradjani ili da se uopste ne oporezuju drustva vec clanovi tih drustava (akcionari i drugi vlasnici kapitala). Istorijski posmatrano, u pocetku je teorijski prihvaceno stanoviste da pravna lica ne treba oporezivati zato sto se smatralo da je privredna snaga drustva kapitala jednaka sa snagom akcionara. Ovakav stav teorije ubrzo praksa nije pihvatila. Krajem 19. veka, najpre u Pruskoj a zatim i u drugim nemackim drzavama, oporezivanje dohotka fizickih lica

prosirila se i na akcionare drustva. 1920. godine, Nemacka uvodi poseban porez na korporacije. SAD su ovaj porez uvele ranije, tacnije 1913. godine, Francuska 1948. i td. Dakle, porez na dobit korporacija je nastao u toku razvoja poreskih sistema brojnih drzava. Kod zemalja clanica OECD iskristalisana je praksa da se posebnim porezom opterecuje samo dobit drustva kapitala (korporacija). Zbog toga su obveznici poreza na dobit korporacija: deonicarska drustva, drustva sa ogranicenom odgovornoscu i komanditna drustva na deonice. Dobit drugih preduzeca – drustva sa neogranicenom soliidarnom odgovornoscu clanova, komanditna drustva, privatna preduzeca i td. oporezuju se istim poreskim oblikom kojim se oporezuju gradjani. Egzistiranje poreza na dobit korporacija nezavisno i paralelno sa porezom na dohodak fizickih lica dovodi do tzv. ekonomskog dvostrukog oporezivanja. Raspodeljena dobit (dividenda) se oporezuje dva puta. Prvi put, prilikom opterecenja ukupne dobiti pravnog lica – porezom na dobit na dobit korporacija, a drugi put, oporezivanjem dividendi kao sastavnog dela dohotka akcionara - porezom na dohodak fizickih lica. Sistem poreza na dobit korporacija u ovakvom nezavisnom funkcionisanju u odnosu na porez na dohodak fizickih lica naziva se u teoriji klasicnim sistemom. Medutim, postoji mogucnost da se daje olaksica na raspodeljenu dobit, zbog toga sto je dva puta oporezovana. Ovim putem se dejstvuje na ublazavanje ili otklanjanje ekonomskog dvostrukog oporezivanja. Ovakav sistem oporezivanja dobiti korporacija naziva se integracionistickim sistemom. Klasicni sistem poreza na dobit korporacija u primeni je u SAD, Svedskoj, Svajcarskoj, Norveskoj, Irskoj i Litvaniji. Ovaj sistem oporezivanja podsticajno deluje da se veci deo profita izdvoji za prosirenu reprodukciju, a manji deo rasporedi na ime dividendi. Takodje fiskalni efekat je veci a i ovaj sistem laksi je za primenu zbog svoje poresko-tehnicke jednostavnosti. Medjutim, klasicni sistem ima i svoje slabosti. On dovodi u losiji polozaj akcionarska drustva u odnosu na druge oblike preduzeca kod kojih se profit oporezuje samo jednom (kad se oporezuje dohodak fizickih lica). Na nivou korporacie ublazavanje ekonomskog dvostrukog oporezivanja sprovodilo se putem dva sistema: sistem dvojnih stopa i sistem delimicnog odbijanja devidendi.

* Kod sistema dvojnih stopa, dobit korporacije se deli na dva dela: neraspodeljeni deo i raspodeljeni deo. Neraspodeljeni deo se oporezuje visom stopom, a raspodeljeni deo oporezuje se nizom stopom poreza na dobit korporacija. Tim putem akcionari dobijaju olaksicu, zbog tofga sto se raspodeljena dobit (dividenda) oporezuje i porezom na dohodak fizickih lica. Ovaj sistem u praksi omogucuje znacajno izbegavanje placanja poreza te se zbog toga ne primenjuje. * Primena sistema delimicnog odbijanja dividendi, omogucava suzavanje osnovice poreza na dobit korporacija, odbijanjem odredjenog zakonom propisanog iznosa isplacenih devidendi. Kod ovog sistema moguce je devidendu podeliti na dva dela: primarnu devidendu i visak devidendi. Primarna devidenda bi predstavljala vrstu naknade za ulozeni novac u

privrednoj aktivnosti i ona bi imala poreski tretman kamate, koja se ne oporezuje. Dakle, u osnovicu za oporezivanje dobiti u ovom sistemu ulazili bi samo narasporedjena dboit i navedeni visak devidendi.

Postupak poreske integracije na nivou korporacije ima to pozitivno dejstvo sto je manji broj obveznika koje poreski organi treba da kontrolisu, u odnosu na postupak integracije koja se sprovodi na nivou akcionara. Na nivou akcionara, poreska integracija se sprovodi putem tri sistema: sistemom imputacije, sistemom delimicnih olaksica za akcionare i sistemom potpunog izuzimanja devidendi.

* Sistem imputacije predstavlja postupak koji obuhvata tri stadijuma. U prvom stadijumu, na nivou korporacije, porez se naplacuje na celokupnu dobit korporacije. U drugom stadijumu, na nivou akcionara, primljene devidende se ukuljucuju u oporezivi dohodak akcionara, s tim sto je on duzan da ih u poreskoj prijavi prethodno uveza za iznos poreza na dobiti koji je platila korporacija. Posle toga, akcionaru se utvrdjuje porez na dohodak koji treba da plati. U trecem stadijumu, akcionar ima pravo na poreski kredit po osnovu onog dela poreza na dobit korporacija koji je prethodno “imputirao” na svoje devidende. Ovaj sistem pokazao se efikasnim u suzbijanju izbegavanja placanja poreza. To se postize tako sto akcionar moze da dobije poreski kredit tek posto podnese poresku prijavu u kojoj mora da iskaze tacan iznos bruto primljenih dividendi.* Sistem delimicne olaksice za akcionare se pojavljuje najcesce u savremenim drzavama. Kod ovog sistema, najpre se dobit korporacije oporezuje normalnom stopom, a onda se kod akcionara porez na dohodak koji opterecuje prihode od devidendi delimicno umanjuje. Moguce su tri opcije. Prva, tako sto se devidenda oporezuje nizom stopom u odnosu na druge prihode. Druga mogucnost je davanje poreskog kredita akcionarima iz njegovog poreza na dohodak. I treca opcija je da se prilikom utvrdjivanja poreske osnovice omogucava odbijanje odredjenog procenta od primljenih dividendi. Najveci broj drzava primenjuje prvu mogucnost.* Kod sistema potpunog izuzimanja dividendi, imamo opterecenje obveznika – korporacije na celokupnu ostvarenu dobit, a ekonomsko dvostruko oporezivanje se otklanja tako sto prihodi od dividendi ne ulaze u osnovicu za oporezivanje dohotka gradjana.

32. POREZ NA PROMET

Gotovo je nemoguce zamisliti savremene poreske sisteme bez egzistiranja opterecenja prometa proizvoda i usluga. Moguce je razlikovati dva razlicita i najcesce komplementarna pristupa ovakvom posrednom oporezivanju. Prvi pristup obuhvata razlicite forme opsteg poreza na promet, dok se u drugom oporezivanje vrsi putem pojedinacnih poreza na promet – tzv. akciza. Porez na promet pojavljuje se kao oblik prihoda jos u staroj Grckoj, Egiptu i Rimu. Placao se na pojedine predmete prometa, do pojave cuvene alkabale u

Spaniji 1342. godine, koja je imala opsti karakter. Ispitivanja su pokazala da se porez na promet pojavljuje u remenima privrednih kriza i nedostataka finansijskih sredstava u drzavnoj blagajni. Porez na promet se javlja u Nemackoj 1918. godine, zbog potrebe popunjavanja budzeta koji je bio ispraznjen poslednjih godina rata. Iz istih razloga ovaj porez se uvodi i u Francuskoj 1920. I kod nas je ovaj porez uveden 1921. godine zbog nedovoljnosti poreskih prihoda. U pocetku s neznatnim ucescem, porez na promet kasnije postaje sve znacajniji poreski oblik pod imenom opsti potrosacki porez ili opsta (univerzalna) akciza. Danas, ipak, mozemo reci da je najznacajnija vrsta poreza na potrosnju porez na promet. Porezom na promet opterecuju se svi proizvodi ili vecina proizvoda koji se nalaze u prometu. Karakteristika poreza na promet je u tome sto se razlikuje pravni i ekonomski (stvarni) obveznik. Naime, obveznik po zakonu ima mogucnost da ovaj prevail, tako da se stvarni teret svali na kraju prometnog ciklusa na krajnjeg potrosaca koji time postaje stvarni obveznik. Primena ovog poreza pokazala je odredjene pozitivne osovine. Porez na promet ima vodecu ulogu u sistemu javnih prihoda drzave. On je pokazao izdasnost, stabilnost, elasticnost i zavidni neto efekat ostvarenja prihoda. Bitna osobina poreza na promet jeste njegova pretpostavljena prevaljivost. Ako porez nije platio krajnji potrosac, onda se u stvari ne radi o porezu na promet vec o neposrednom porezu koji obveznik placa iz svog dohotka.

33. VRSTE POREZA NA PROMET

Postoji vise podela poreza na promet. Najpoznatija je podela prema broju oporezovanih faza prometnog ciklusa. Po tom kriterijumu razlikujemo:

1. Svefazni (visefazni) bruto porez na promet;(34) 2. Svefazni (visefazni) neto porez na promet (poznatiji kao PDV)

3. Jednofazni porez na promet.

(1) SVEFAZNI (VISEFAZNI) BRUTO POREZ NA PROMET – Svefazni bruto porez na promet je takav oblik poreza na promet koji se placa u svakoj fazi prometnog ciklusa od proizvodjaca do potrosaca. Slican ovom porezu je visefazni bruto porez na promet. Razlikuje se od svefaznog bruto poreza na promet po tome sto se oporezuje vise faza ali ne sve. Svefazni (visefazni) bruto porez na promet ima pozitivnih i negativnih svojstava. Pozitivno je: a) to sto se putem ovog poreza zahvataju svi prometi ili vecina onih koji se vrse uz naknadu; b) lak je za primenu i lako se prevaljuje; c) i pored primene niskih stopa, putem ovog poreza postizu se znacajni prihodi. Glavna negativnost ovog poreza je to sto u kretanju robe od proizvodnje do krajnje potrosnje, porez je veci ako je broj faza veci. Porez placen u prethodnoj fazi ulazi u osnovicu oporezivanja naredne faze kroz koji prolazi roba na putu do krajnjih potrosaca. Takav efekat utice na smanjnje opste produktivnosti rada. Negativnost se ogleda i u tome sto se ne moze egzaktno utvrditi poresko opterecenje za svaku pojedinu robu, sto je veoma znacajno u spoljnotrgovinskoj razmeni. Negativnost svefaznog (visefaznog) bruto poreza na

promet je i u tome sto se kod njega ne moze utvrditi tacan iznos koji treba vratitit izvozniku, odnosno kojojm visinom oporezovati uvezenu robu. Zbog ulaska placenog poreza u osnovicu naredne faze ne moze se poresko opterecenje iznaci mnozenjem stope iz jedne faze brojem prometnih faza. (2) POREZ NA DODATU VREDNOST 1 - Porez na dodatu vrednost (PDV) je posebna varijanta svefaznog poreza na promet, opterecuje promet svih roba i usluga koji vrse preduzetnici u okviru svoje delatnosti, osim onih koji su zakonom oslobodjeni od opterecenja. Takodje, porez se placa i na uvoz robe. Primena PDV bi trebala da ukloni slabosti svefaznog bruto poreza na promet. Ovaj poreski oblik najznacajnija je novacija 20. veka u ovoj sferi drustvenog zivota. PDV se obracunava u vise faza prelaska robe, ali u svakoj od ovih faza pores se razredjuje i naplacuje samo na vrednosti koja je dodata u toj fazi, tako da je ukupan iznos poreza koji se na kraju naplati isti kao sto bi bio iznos razrezanog poreza po istoj stopi u jednoj fazi. PDV ima brojne prednosti u odnosu na druge oblike poreza na promet. Pre svega, PDV ne stvara diskriminaciju medju prizvodima koje pogadja. Priroda ovog poreza mu onemogucava da ima veci broj stopa tako da je on u principu samo institute globalne raspodele dohotka. Porez na promet u maloprodaji nije prikladan poreski oblik za zahvatanje usluga. Mnoge usluge krajnjim potrosacima pruzaju firme koje takodje opsluzuju i proizvodjacki sektor, pa se zbog teskoca oko razlucivanja jednih od drugih usluga primenjuje rezim koji se ne zasniva na suspenzivnom mehanizmu. Nacelan stav o neutralnom dejstvu PDV trpi odredjena odstupanja. Kod PDV brojne zemlje su pokusale resiti sukob kriterijuma efikasnosti i ipravednosti njegovim uvodjenjem sa diferencijalnim stopama oporezivanja i poreskim oslobodjenjima, tako da se nize stope i oslobodjenja uglavnom primenjuju na proizvode i usluge nuzne za zivot, odnosno cija je potrosnja od sireg drustvenog znacaja. Pri tome se vodilo racuna da se ne preteruje u broju poreskih stopa. U cilju ostvarivanja vanfiskalnih ciljeva, PDV moze pomoci i primena poreza na dohodak gradjana. Ovaj porez, svojim progresivnim stopama, moze efikasno dejstvovati u anuliranju regresivnog dejstva PDV. PDV kao opsti porez na promet ima provereni mehanizam sprecavanja izbegavanja njegovog placanja. Taj mehanizam obavezuje obveznika da obracuna porez na puni iznos isporuke, s tim da odbije onaj iznos koji je platio pri nabavci. Ovo je moguce pod uslovom da dokumentuje fakturu koja pokazuje koliko je poreza pre toga placeno., Bez facture porez ce se platiti na ceo obracunati iznos.

(3) JEDNOFAZNI POREZ NA PROMET – Kod jednofaznog poreza na promet, porez se placa u jednoj fazi prometnog ciklusa od proizvodnje do potrosnje. Kriticna faza koja moze biti opterecena porezom je proizvodnja, tgovina na veliko i trgovina na malo. Imajuci to u vidu, u teoriji se govori o porezu na promet u proizvodnji, o porezu na promet u trgovini na veliko i o porezu na promet u trgovini na malo.

1 PDV je 34. ispitno pitanje.

a) POREZ NA PROMET U PROIZVODNJI – Ovaj porez placa proizvodjac kada prodaje proizvod trgovcu na veliko ili trgovcu na malo, ili pak direktno krajnjem potrosacu. Prednosti poreza na promet u proizvodnju su sto ga placa manji broj obveznika, pa je time olaksana kontrola poreskim organima. S tim u vezi je u vecoj meri onemoguceno izbegavanje placanja poreza nego kod drugih oblika poreza na promet. Medjutim, ovaj oblik poreza ima i nedostatke. Dilema je da li treba oporezivati proizvodnju sirovina, poluproizvoda ili gotove robe. Ako se optereti porezom proizvodnja sirovina, moze doci do neopravdanog oporezivanja, jer se sirovina moze upotrebiti u proizvodnju i nekog jeftinog finalnog proizvoda i vrlo skopucenog. Kod nekih proizvoda je tesko u praksi utvrditi da li se radi o finalnom proizvodu ili o sirovini. To dovodi u praksi do teskoca izbegavanja kumulativnog oporezivanja. Zbog uze osnovice stope poreza na promet u proizvodnji su vise nego stope poreza u trgovini na veliko i na malo, te je to slabost ovog poreza. b) POREZ NA PROMET U TRGOVINI NA VELIKO (GROSISTICKI POREZ) – Ovaj porez se placa kada trgovac na veliko prodaje proizvod trgovcu na malo ili krajnjem potrosacu. Stope kod ovog poreza su zbog sire osnovice nize nego stope poreza na promet u proizvodnji, sto se moze smatrati pozitivnom osobinom. Glavna slabost ovog poreskog oblika jeste mogucnost fa se u promet robe od proizvodjaca do krajnjemg potrosaca ova faza iskljuci i na taj nacin izbegne placanje poreza. Iz tog razloga, ovaj porez danas se retko primenjuje.c) POREZ NA PROMET U TRGOVINI NA MALO – Porez se placa kada se proizvod prodaje krajnjem potrosacu. Stope poreza na promet u trgovini na malo su nize nego kod druga dva oblika jednofaznog poreza na promet. Pored toga, kao pozitivna osobina se navodi narocito i jednostavnost oporezivanja. Ipak, broj poreznih obveznika je znatno veci kod ovog oblika nego kod drugih jednofaznih poreza, sto otezava kontrolu naplate poreza i ostavlja vecu mogucnost za izbegavanje placanja poreza. I ovde je moguce da se preskoci faza trgovine na malo, ako proizvodjac ili trgovac na veliko direktno proizvod prodaju krajnjem potrosacu. Ovaj porez ne pokazuje one slabosti koje ima svefazni (visefazni) bruto porez na promet, ne utice na vertikalnu koncenraciju u privredi, ne pojavljuje se vec izlozeni problemi u spoljnotrgovinskoj razmeni.

35. AKCIZE

Pored opsteg poreza na promet, u savremenim drzavama se susrecemo i sa tzv. pojedinacnim porezom na promet, koji se cesce javlja pod imenom akciza ili trosarina. Ovim porezom zahvataju se pojedini proizvodi i usluge. Akcize su najstariji porez na proizvode i njihovom primenom se prvi put ostvaruje ideja oporezivanja potrosnje. Za akcize vazi da su izuzetno primamljive za drzavnu

vlast i prevashodno se uvode iz fiskalnih razloga. Kod njih je izostavljen princip pravednosti, jer se prilikom njihove primene ne postuje nacelo placanja poreza prema ekonomskoj snazi. Pored fiskalnog cilja, uvodjenje odredjenih akciza moze biti inspirisano i drugim razlozima (npr. akcize na alkoholna pica i duvan se opravdavaju razlozima zdravstvene politike). Najcesce se akcizama zahvataju proizvodi siroke potrosnje. U proizvode opterecene akcizama ubrajaju se: nafta i njeni derivati, duvan i duvanske preradjevine, alkoholna pica, secer, so, kafa, motorna vozila i td. Akcize se mogu primeniti paralelno sa opstim porezom na promet, a mogu i samostalno. Po pravilu, poreska obaveza se kod akciza utvrdjuje prema kolicini proizvoda (prema jedinici mere) iako se kod nekih zemalja akcize mogu odmeravati prema vrednosti proizvoda (kao npr. u SAD). Drzave clanice EU su u cilju obezbedjenja uslova za funkcionisanje zajednickog trzista izvrsile harmonizaciju akciza na odredjene prozivode. Izmedju drzava clanica, definisani su zajednicki stavovi o akcizama u pogledu: predmeta oporezivanja, teritorije primene, obaveze placanja akciza, lica obveznih za placanje akciza, strukture i minimalne stope akciza, vrste oslobadjanja kao i povracaj akciza u medjusobnoj trgovini izmedju drzava clanica.

36. 37. POREZI NA IMOVINU ( Porezi na imovinu u statici; Porezi na imovinu u dinamici)

Mogucnost oporezivanja imovine u teoriji i praksi se moze ostvariti posmatranjem obveznikove ekonomske snage kroz dva vida: prvi, posredovanjem odnosno koriscenjem imovine kada je moguce opteretiti imovinu u statici; i drugo, kada se imovina prenosi sa jednog na drugo lice, tada se opterecuje imovina u dinamici. U tom kontekstu, teorijski se klasifikacija poreza na imovinu vrsi u dve grupe: porezi na imovinu u statici i porezi na imovinu u dinamici.

(I) POREZI NA IMOVINU U STATICI – Porezi na imovinu u statici mogli bi smo nazvati porezima na imovinu u uzem smislu i njihovo poreklo zadire u duboku istoriju ljudskog drustva. Pored poreza na licnost, porez na imovinu je najstariji neposredni porez. U pocetku to je bio pojedini imovinski objekat koji je na najmarkantniji nacin izrazavao ekonomsku snagu obveznika. Mnogo kasnije dolazi do sirenja vesta objekata koji se opterecuju (stoka za rad, robovi i td.). U savremenom drustvu ova tendencija nije zadrzana u potpunosti. Oporezivanje imovine se pojavljivalo, kao dominantno, obilno i pravedno u uslovima primitivnih ekonomskih drustava. To je bilo cak i neminovno jer je imovina stajala u pravoj srazmeri s dohotkom i kao takva bila tacno merilo poreske snage. Sredino 19. veka, dohodak postaje najvazniji predmet poreza. Imovina to vise nije mogla da bude, jer se sve vece bogatstvo koncentrise u pokretnim stvarima (zlato, hartije od vrednosti, devize i td). Ostvarivanje nacela opstosti i ravnomernosti kod placanja poreza pocelo se sprovoditi dominantnim pristupom putem opterecenja prihoda i dohotka obveznika, a u mnogo manjoj meri imovine. Porezi na imovinu, gledano s fiskalnog stanovista, nemaju u savremenim zemljama centralnu ulogu.

1) NOMINALNI POREZI NA IMOVINU – U savremenim drzavama se primenjuju nominalni porezi na imovinu. Za razliku od realnih poreza kod kojih su stope visoke, kod nominalnih poreza se suocvamo sa niskim stopama. Zbog toga se moze reci da su oblici zahvatanja dohotka prema visini imovine. Imovina je samo povod za oporezivanje, te se zato pojavljuje kao poreski predmet. Medjutim, nije jednak efekat u slucaju kada imovina donosi dohodak i kada ne donosi. U slucaju imovine koja donosi dohodak, porez na imovinu je ekvivalentan dopunskom orezu na dohodak, na dododak od imovine. Tako nastaje nejednaki tretman primaoca plate i dohotka od kapitala. Kod imovine koja je donosi dohodak, porez se mozesmatrati porezom na dohodak od pretpostavljenih oportunitetnih zarada. Tu nastaje diskriminacija. Kod nominalnih poreza vrednost imovine moze posluziti kao predmet oporezivanja u celini ili delimicno. U savremenim drzavama pojavljuju se porez na neto imovinu i porez na nepokretnosti. a/ Predmet oporezivanja kod poreza na neto imovinu je po pravilu celokupna neto imovina obveznika. Zbog toga je ovaj porez sintetican. Sprovodjenje ovog poreskog oblika u zivot, bez obzira na teznje, nije se moglo realizovati u svojoj potpunosti. Ovim porezom izuzeti su predmeti domacinstva, polise zivotnog osiguranja, umetnicki predmeti, nakit i dr. Razlozi ovim izuzecima su razlititi: administrativno-tehnicki, socijalni, ekonomski i dr. Kod poreza na neto imovinu se vodi racuna o licnim i porodicnim okolnostima obveznika. Kao obveznik poreza na neto imovinu moze se pojaviti fizicko i pravno lice. Kod fizickih lica po pravilu je u primeni kolektivno oporezivanje, gde se porodica pojavljuje kao obveznik, s posledicama koje ovakvo oporezivanje neizbezno izaziva.b/ Kao nominalni porez na imovinu mozemo oznaciti i porez na nepokretnosti, kod koga su zastupljene niske proporcionalne poreske stope. Nepokretnost se ne moze sakriti, a moze biti znacajan indikator jake ekonomske snage obveznika. Potrebno je biti izuzetno obazriv sa ovim poreskim oblikom. Uporednom analizom poreza na neto imovinu i poreza na nepokretnosti, mozemo zakljuciti da je glavni razlog ostanka ovih poreza u poreskim sistemima savremenih drzava taj da je posedovanje imovine znak povecane ekonomske snage i time postojanje socijalnih razlika. Zbog toga je potrebna intervencija drzave radi ostvarivanja socijalne jednakosti. Ne treba zanemariti i ekonomski razlog za oporezivanje imovine. Tako se, putem jaceg oporezivanja odredjenih imovinskih dobara, destimulise ulaganje u tzv. mrtav kapital i stimulativno deluje na ulaganje u kapital koji ce omoguciti povecanu proizvodnju.2) REALNI POREZI NA IMOVINU – Nastanak prvih drzava prati pojavu da se porezi nisu razlikovali od obicne pljacke, tako da se nije moglo ocekivati da ce njihova visina i nacin naplate biti podeseni prema potrebama narodne privrede koja ih je snosila. Ekonomskim razvojem,

drzave prelaze na redovno oporezivanje obveznika. Dostignuti nivo bogatstva drustva je omogucavao da se od realnih poreza na imovinu koji su znacili trosenje narndnog kapitala preslo na nominalne poreze na imovinu. Ovi su samo jos po nazivu pogadjali kapital, dok su stvarno opterecivali dohodak narodne privrede. Sa daljim razvojem drustva, nominalni porez na imovinu prepusta premocnu ulogu porezima na prihod i dohodak, medjutim, ipak ostaje u poreskim sistemima savremenih drzava, manje iz fiskalnih a vise iz socijalno-politickih razloga. Zbog osobina koje ima, realni porez na imovinu se, po pravilu, sluzi progresivnim stopama. Kao vanredni porez, po pravilu je jednokratan, ali se moze placati i u vise rata sa duzim vremenskim trajanjem.

(II) POREZI NA IMOVINU U DINAMICI – Ovi porezi nazivaju se i saobracajnim porezima. Transfer imovine uz naknadu omogucava pojavu poreza na finansijske i kapitalne transakcije (u nasem sistemu porez na prenos apsolutnih prava) a transfer bez naknade egzistiranje poreza u slucaju smrti i poklona (kod nas porez na nadledje i poklon).

1) POREZI NA FINANSIJSKE I KAPITALNE TRANSAKCIJE – Porezi na finansijske i kapitalne transakcije opterecuju prenos imovune uz naknadu, izrazen kao trenutna pojava ekonomske snage odnosno poreske sposobnosti. Ovi porezi obuhvataju razlicite poreske oblike koji za svoj objekat imaju akte pravno-ekonomskog saobracaja teretnog karaktera. U teoriji se razlicito tumaci opravdanje egzistiranja poreza na finansijske i kapitalne transakcije. Jedni su misljenja da posto obe ugovorne strane prenosom imovine ostvaruju odredjenu materijalnu korist duzni su da placaju porez. Drugi teoreticari smatraju da ovi porezi predstavljaju zapravo neku vrstu kompenzacije za rashode koje ima drzava obezbedjujuci i garantujuci prenos i koriscenje novo stecene imovine. Treca grupa teoreticara polazi od toga da porezi na dohodak i porezi na potrosnju ne iscrpljuju svu ekonomsku snagu obveznika. Ostaje deo te snage koji je akumuliran i ustedjen. Porezi na finansijske i kapitalne transakcije imaju sve odlike posrednih poreza i mogli bi ih uvrstiti u porodicu poreza na promet. 2) POREZI U SLUCAJU SMRTI I NA POKLON – Imovinski porezi u slucaju smrti i na poklon prisutni su gotovo u svim savremenim poreskim sistemima i putem njih utice se na redistribuciju bogatstva u drustvu. Ovi porezi zadiru duboko u proslost. Bili su poznati u carskom Rimu za vreme Avgusta pod nazivom “Vicesima haereditatum”. Zadrzani su u feudalizmu da bi se u savremenim drzavama javljali kao nezaobilazan izvor drzavnih prihoda. Rec je o oporezivanju prenosa imovine bez naknade, odnosno opterecenju dobrocinih prenosa imovine. Kod poreza u slucaju smrti (death taxes) pojavljuju se dva poreska oblika: porez na nasledje i porez na ostavinu. Ovi oblici oporezivanja prestavljaju posebne sisteme opterecenja

imovine. Prvi sistem kao osnovicu za oporezivanje uzima onaj deo nasledstva koji pripada odredjenom poreskom obvezniku koji se pojavljuje kao naslednik. Drugi sistem, kao osnovicu za oporezivanje uzima ostavinsku masu bez obzira ko se pojavljuje kao naslednik. Porezi u slucaju smrti i na poklon po pravilu u savremenim drzavama ne ucestvuju u ukupnim poreskim prihodima vise od 1%. Iz toga proizilazi da primarni razlog za uvodjenje onog poreza nije fiskalni. Pre se moze reci da je glavni motiv opkusaj ostvarivanja socijalno-politickog cilja. Primena visokih progresivnih stopa na prvi pogled trebalo bi da utice na izdasnost i preraspodelu dohotka medju obveznicima. Medjutim praksa je pokazala da ovaj porez nema bitnije znacenje na preraspodelu dohotka medju obveznicima. Na ovakva kretanja posebno uticu dva razloga: prvi, u proseku se ovaj porez placa svakih 30-35 godina; drugi, poreske tarife kod poreza na nasledje i poklone su koncepirane tako da pre svega zavise od blizine krvnog srodstva i vrednosti nasledjene ili na poklon primljene imovine. Najniza stopa koja se primenjuje na naslednika – nesrodnika je cak pet ili sest puta visa od one koje se primenjuju na decu ostavioca.

38. CARINE

Carine su jedna od dazbina na potrosnju. Glavna karakteristika je u tome da se posebnim dazbinama opterecuje roba prilikom prelaska drzavne granice u bilo kom pravcu, jer se carinsko podrucje po pravilu poklapa s podrucjem doticne drzave. Carinama se opterecuje roba koja se uvozi ili izvozi. Carine su jedna specificna vrsta posrednih poreza jer sadrze sva njihova obelezja. Termin carina potice od reci car. To je bio prihod koje je vladar prikupljao u svojoj drzavi. Carine spadaju u red najstarijih dazbina. Pojavile su se u starom i srednjem veku radi pribavljanja sredstava drzavi i naplacivale su se ne samo pri prelazu robe preko granica vec i u unutrasnjem prometu (pri transportu robe iz jednog mesta u drugo). Carine, danas u savremenim drzavama, nisu prevashodno zastupljene u dazbinskom sistemu iz fiskalnih razloga. Cak bi se moglo reci da je njihovo ucesce u ukupnim prihodima drzave periferno. Izlozene tvrdnje ne vaze i za zastupljenost – ucesce carina u ukupnim prihodima zemalja u razvoju. U ovim zemljama prihodi od carina cesto premasuju i vise od 20% ukupnih fiskalnih prihoda. Postoji vise vrsta carina:

A) Prema pravcu kretanja robe, carine se dele na uvozne, izvozne i prevozne (tranzitne) carine.

1) Uvozne carine su takve carine koje se placaju prilikom uvoza robe na teritoriji odredjene drzave. Ove carine su u primeni u svim drzavama sveta. Primarni razlog uvodjenja ovih carina je ostvarivanje privrednog cilja. Primenom uvoznih carina, povecavaju se cene uvezenih roba, koje obezbedjuju zastitu sopstvene proizvodnje od spoljne konkurencije. Drzave

stite svoju privredu od najezde jeftine uvozne robe, putem tzv. antidampinskih carina. Naime, drzava povecava carinske stope uvezenih proizvoda iz onih drzava cije bi cene bile nize od cene istovrsnih roba drugih proizvodjaca.2) Izvozne carine se naplacuju prilikom izvoza robe iz nacionalne u stranu drzavu. Ove carine su retke u prakticnoj primeni. Pojavljuju se ponekad u nerazvijenim zemljama. U uslovima razvijene trzisne privrede sve zemlje su zaiteresovane das to vise svojih proizvoda izvezu u inostranstvo. U odredjenim slucajevima, u nerazvijenim zemljama se pojavljuju izvozne carine. Najcesci slucajevi su potreba sprecavanja izvoza odrejdenih znacajnih strategijskih proizvoda za odredjenu zemlju. 3) Prevozne (tranzitne) carine se placaju prevozom robe iz jedne zemlje u drugu preko trece zemlje. Zbog stetnih efekata ove su carine danas napustene. Primena ovih carina bi dovela do toga da se zaobidje tranzit robe kroz tu zemlju koja je uvela tranzitnu carinu, i preorjentise se prevoz robe kroz neku drugu zemlju.

B) Prema nacinu utvrdjivanja carinske osnovice, razlikuju se specificne, vrednosne i mesovite carine.

1) Kod specificnih (kvantitativnih) carina, carina se odredjuje prema jedinici mere proizvoda koji prelazi carinsku granicu. Jedinica mere zavisi od karakteristike robe na koju se placa carina. To moze biti: metar, litar, komad, kilogram i td. Specificne carine, zbog svoje jednostavnosti primene, bile su do I svetskog rata dominantne.2) Vrednosne (ad valorem) carine se utvrdjuju u procentu prema vrednosti proizvoda. Sa pojavom snaznijih inflacionih tokova, pocev od zavrsetka II svetskog rata, vrednosne carine postaju vladajuca vrsta carina u svetu. Osnovica carina po vrednosti je nabavna cena uvezene robe u koju se ukljucuju: troskovi prevoza, osiguranja, ambalaze, utovara i pretovara, dazbine i prevozne takse koji terete robu i drugi troskovi koji se pojavljuju pri dopremi robe u carinsko podrucje zemlje uvoznice.3) Mesovite carine predstavljaju kombinaciju vrednosnih i specificnih carina. To je slucaj npr. kod proizvoda koji imaju promenljive cene u toku godine.

C) Prema nacinu donosenja propisa razlikuju se autonomne i ugovorne carine.1) Autonomne carine samostalno propisuje jedna zemlja u zavisnosti od svojih interesa. Zemlja koja je uvela autonomne carine moze samostalno i da ih menja i ukida.2) Ugovorne (konvencionalne) carine uvode se saglasnoscu dve ili vise drzava, na osnovu medjunarodnih ugovora. Promena ovih carina nije moguca jednostranim aktom neke ugovorne strane. Ove carine danas su posebno zastupljene kod odredjenih regionalnih ekonomskih integracija.

D) Prema visini carinskog opterecenja postoji podela na diferencijalne i preferencijalne carine.

1) Kod diferencijalnih carina primenjuje se opsta tariga, u kojoj postoje povisene carinske stope i primenjuje se na robe koje poticu iz zemalja sa kojima nisu zakljuceni trgovinski ugovori.2) Preferencijalne carine su carine kod kojih se primenjuju minimalne (najnize) carinske stope. Ove carine se obicno primenjuju prema zemljama sa kojima postoje dobri ugovorni odnosi. Preferencijalne carine se mogu primeniti prema vrsti proizvoda ili njihovom poreklu ili i prema vrsti i poreklu proizvoda.

39. TAKSE

Takse su vrsta fiskalnih prihoda a javljaju se vec u robovlasnistvu – u Rimu, Atini i drugim antickim drzavicama. U feudalizmu, takse predstavljaju glevne i izdasne prihode drzave. U kapitalizmu gube raniji znacaj. Razlog tom potiskivanju takse jeste njihova neelasticnost i neizdasnost kao vrste prihoda. U teoriji postoji jasno razgranicenje i razlikovanje izmedju poreza i taksa. Glavna razlika izmedju ova dva prihoda jeste da su takse takav prihod drzave za cije placanje se dobija individualna protivnaknada u obliku usluga, po pravilu neprivrednog karaktera, koje drzava pruza. S druge strane, porezi su prinudna davanja koje drzava namece obveznicima ne dajuci im nikakvu individualni protivnaknadu. Ipak, izmedju porez ai taksi postoje i slicnosti. Najpre, kao i porezi, i takse drzava jednostrano ustanovljava i uvodi. Takodje i porezi i takse se danas placaju u novcu. I kod taksa postoje odredjeni vidovi prinude,s odredjenim specificnostima: a) postoje neke takse koje se namecu obveznicima iako oni nisu trazili usluge drzave (npr. koriscenje puteva – drumarina); b) ako se zatraze usluge drzave a drzava ih izvrsi, onda se taksa mora platiti, u suprotnom drzava ce je prinudno naplatiti. Jedno od znacajnih pitanja jeste odredjivanje visine takse. Visina takse bi trebalo da se krece u srazmeri s visinom troskova koje ima drzava za pruzanje usluga. U praksi, u najvecem broju slucaja, obveznik ne placa naknadu u celini za usluge drzave. Stoga se takse obicno definisu kao delimicno placanje troskova javne usluge od strane korisnika koju je dobrovoljno zatrazio ili u svoje ime ili cije mu je koriscenje nametnuto. Visina takse ne sme preci troskove javne usluge. Ako se to dogodi onda nije vise taksa vec porez. Drzava mora prilikom odmeravanja visine taksa da vodi racuna i o stepenu zastupljenosti interesa taksenih obveznika, kao i o zastupljenosti javnog interesa. Nekada, drzava utvrdjuje takse u zavisnosti od koristi koje ce takseni obveznik imati od pruzene usluge. Taksa je uvek vezana za uslugu drzavnog organa, organa uprave ili suda ili takve organizacije kojoj je drzava dala ovlascenje da za nju naplacuje takse, a usluga je po pravilu neprivrednog karaktera. Ako se zauslugu neke druge organizacije placa neka naknada, onda ona ne bi mogla biti taksa. Takse se placaju u gotovom novcu, i kupovanjem i ponistavanjem taksenih maraca i taksenih formulara. Po pravilu,

kada se placaju visoki iznosi, taksa se placa u gotovom novcu. Placanje takse se vrsi unapred. Drzavni organ nece pruziti taksenu uslugu dok se taksa ne plati. U tacno odredjenim slucajevima postoji mogucnost i potreba da se taksa plati kada je usluva vec izvrsena (npr. kod sudova kada visina takse zavisi od traanja sudskog spora). Zavisno od organa koji pruza uslugu zbog koje se placa taksa, razlikujemo administraitvne i sudske takse.

1) Administrativne takse se placaju za rad organa drzavne uprave i organizacija na koje su preneta ovlascenja za spise i radnje u upravnim stvarima po zahtevu fizickih i pravnih lica. Konkretno, ove takse se placaju za podneske, uverenja, resenja, prepise i td.2) Sudske takse se placaju za rad redovnih, trgovinskih i drugih sudova. Ove takse se placaju u svim postupcima: parnicnom, vanparnicnom, izvrsnom, krivicno,, zemljisno-knjiznom, upravnom i td.

Postoje licna i predmetna oslobadjanja od placanja takse. Licna oslobadjanja se daju iz socijalno-politickih razloga (oslobadjaju se od placanja taksa siromasna lica). Predmetna oslobadjanja se daju nezavisno od licnosti obveznika koji trazi uslugu od drzave (npr. oslobadjaju se od placanja taksa lica koja podnose prijave od opsteg interesa).

40. DOPRINOSI

Prema tradicionalnoj fiskalnoj teoriji, doprinosi se naplacuju kada dolazi do mesanja i preplitanja pojedinacnog i drustvenog interesa i to u znatnoj meri. Drzava ili uza politicko-teritorijalna zajednica opterecuje doprinosima sopstvenike granicnih imanja zbog individualne koristi koje imaju od neke aktivnosti drzave. Neki pisci su doprinose izjednacavali sa porezima. Pojavom doprinosa u praksi veceg broja zemalja krajem 19. veka uslovio je pokusaj definicije ovoga u gradjanskoj finansijskoj literature. Tako je poznata definicija americkog finansijskog pisca Edwina Seligmana, koji je za doprinose napisao da su prinudna davanja koja se cine u proporciji prema posebnoj koristi, da bi se pokrili rashodi koji se cine u javnom interesu, zbog cega dolazi do posebnog porasta u vrednosti nepokretnine. Kod doprinosa se pojavljuju odredjene karakteristike koje ih razlikuju od drugih finansijskih prihoda, zbog cega se izdvajaju kao poseban oblik prihoda. Osnovne karakteristike doprinosa su:

- prinudna su i jednostrana davanja;- kod doprinosa postoji individualna, stvarna ili pretpostavljena korist od

delatnosti drzave;- kvantitativni iznost placanja doprinosa zavisi od troskova koje ima drzava za izvodjenje odredjenih radova i od procenjene vrednosti koristi koje neposredno ima obveznik,

Iz ovih karakteristika zapaza se odredjena podudarnost sa porezima. Naime, kao i porezi, i doprinosi su obavezna i prinudna davanja. Kao i porezi, jednostrano se namecu obveznicima, Takodje, kao i kod poreza, i kod doprinosa pribavljenim sredstvima se ostvaruje opsti interes. I porezi i doprinosi primenjuju ista poresko-tehnicka nacela za utvrdjivanje i naplatu. Medjutim, postoje i razlike, tj. doprinosi se razlikuju od poreza postojanjem individualne (opipljive) koristi obveznika od placanja doprinosa. Doprinosima treba da se pokrije samo jedan deop kostanja izgradjenih objekata. Izvrsiti kvantifikovanje iznosa doprinosa je vise politicko nego finansijsko pitanje. Visinu doprinosa kao sto je receno, uslovljavaju dva elementa: kostanje kolektivne usluge i visina koristi koju obveznici ostvaruju. Postojanje licne i merljive koristi od usluga drzave priblizava doprinose taksama. Medjutim, doprinosi se razlikuju i od taksa. Naime, inicijativu kod doprinosa za davanje usluge nisu trazili obveznici doprinosa. Ta usluga im je nametnuta. Kod taksa, po pravilu inicijativu za usluge drzave ima takseni obveznik. Za razliku od taksa, kod doprinosa se po pravilu pojavljuje za obveznike neka materijalna korist od aktivnosti drzavnih organa. S tim u vezi, doprinosima se ostvaruju odredjeni trajni interesi cije je zadovoljenje stalno. Kod taksa se radi po pravilu o zadovoljenju prolaznih potreba.

41. PARAFISKALNI PRIHODI

Parafiskalni prihodi su se pojavili uoci II svetskog rata. Teorijsko oblikovanje parafiskalnih prihoda pocinje ispitivanjem rasprave koju su vodili pre vise od 40 godina italijan Morselli i francuz Layfenbyrger. Morselli je objasnjavao parafiskalne prihode kao fenomen ekonomske i socijalne prirode, razlikujuci ih od poreza kao fenomena politicke prirode. On je cak smatrao i da se kod parafiskaliteta ne pojavljuje prinuda. Nasuprot njemu, Layfenbyrger je smatrao da je parafiskalni prihod jedna vrsta poreza i da ga u poreze treba vratiti bez oklevanja. Parafiskalni prihodi su sporedni fiskalni prihodi i pojavljuju se uz fiskalne prihode drzave. Osnovne karakteristike parafiskalnih prioda su:

- placanje parafiskalnih prihoda vrse samo clanovi drustvenih grupa povezanih ekonomskim i socijalnim interesom;- sredstva pribavljanja primenom parafiskalnih prihoda ne ulaze u budzet;- parafiskaliteti su destinirani prihodi jer sluze za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih ciljeva clanova drustvenih grupa koji ih placaju;- ove prihode, po pravilu, direktno ne regulisu drzavni organi.

Po francuskoj klasifikaciji, parafiskalni prihodi se dele na tri osnovne vrste i to: ekonomske, socijalne i profesionalne. Ova podela izvrsena je prema oblastima drustvenog zivota i prema ciljevima kji se njima ostvaruju. *Ekonomski parafiskaliteti se javljaju kao takse u korist javnih ustanova koje se finansiraju autonomno. *Socijalni parafiskalitet se izrazava kroz kotizaciju i doprinose kojima

se finansira socijalno osiguranje. *Profesionalni parafiskaliteti se pojavljuju kao davanja koja sluze za izdrzavanje profesionalnih ustanova.U savremenoj teoriji rasireno je shvatanje o bliskoj vezi parafiskaliteta i poreza. Istice se da je parafiskalni priod destinirana dazbina, nametnuta kao obaveza licima koja se nadju u odredjenoj, opstim propisom predvidjenoj situaciji. Cesto se u samom zakonu postavljaju osnovi sistema odredjenog parafiskaliteta, cime se u znacajnoj meri limitiraju ovlascenja parastatalnih organizacija. Postupak utvrdjivanja, naplate i kontrole parafiskaliteta i poreza je, po pravilu, identican i poveren nadleznim drzavnim organima.

42. JAVNI ZAJAM

Pod javnim zajmom podrazumevamo prihode koje drzava prikuplja putem zajmova koje je nakon odredjenog vremena duzna da vrati zajedno sa kamatom. Od javnog zajma potrebno je razlikovati javni dug. Naime, javnim dugom se oznacavaju ukupne obaveze drzave po osnovu zajmova, zakonskih, ugovornih i drugih obaveza. Moderni sistem javnih zajmova se izgradjuje tokom 19. veka cijem ucvrscenju sigurno pomaze pojava ustava u nekim drzavama tog vremena. Istorijski gledano postoje razlicita razmisljanja o opravdanosti postojanja i stepena zastupljenosti u sistemu prihoda javnog zajma kao instrumenta za finansiranje potreba drzave. Po starijim autorima, zajmovi nemaju za cilj da obezbede izvore prioda, vec samo da obezbede sredstva. To obezbedjivanje sredstava bi bilo iznimno u tacno odredjenim slucajevima i to: neuskladjenog priticanja drzavnih prihoda sa rashodima i izuzetno, ako uvecani rashodi ne mogu biti pokriveni javnim drzavnim prihodima. Noviji autori ne priznaju razliku izmedju zajma kao prihoda drzave i dazbinskih javnih prihoda. Zajmovima se daje pozitivna ocena ako sredstva uzeta na zajam budu koriscenja za investiranje u proizvodne poduhvate, onda ona mogu odigrati znacajnu ulogu u mobilisanju i boljem koriscenju raspolozivih sredstava. Javni zajam se razlikuje po svojim obelezjima od poreza. Tako, javni zajam se zasniva na gradjansko-pravnom (ugovornom) odnosu a porez na upravno-pravnom odnosu. Javni zajam se dobrovoljan. Od interesa potencijalnih zajmodavaca ce zavisiti da l ice zajam biti upisan ili ne. Od ovog pravila postoji izuzetak postojanjem obaveznih i poluobaveznih (patriotskih) zajmova. Druga razlika ogleda se u tome da se zajam raca a porez je po pravilu nepovratno davanje. Treca razlika je u tome da su porezi po pravilu nedestinirani prihodi a javni zajmovi su destinirani.Javni zajam se razlikuje i od privatnog zajma. Uslove za zakljucivanje javnog zajma drzava utvrdjuje jednostrano. Kod privatnog zajma stranke su ravnopravne. Javni zajam se zakljucuje za pribavljanje sredstava koja ce biti upotrebljena za ostvarivanje nekog drustvenog (opsteg) interesa. Kod privatnog zajma, sredstva sluze za zadovoljenje uzih privatnih interesa. Zakljucivanje javnog zajma se

oslanja na poverenja zajmodavca u drzavu kao zajmoprimca. Potrebno je istaci da se unutrasnji javni zajam ne moze prinudno naplatiti.

43. TENDENCIJE KRETANJA JAVNOG ZAJMA U SVETU

Posle I i II svetskog rata sve je veca primena javnih zajmova u svetu. Posle II svetskog rata ubrzava se rast javnog zajma u mnogim drzavama sveta. Vec krajme II svetskog rata, npr. u SAD je ukupan javni dug premasio masu ukupnog drustvenog proizvoda. Novi trendovi koji nastaju u savremenom svetu cine da se javni zajam pretvori od instrumenata za prikupljanje vanrednih prihoda, zbog nepredvidjenjih ili nedovoljno predvidjenih potreba, u redovan prihod drzave. Savremena drzava, nazvana “poreskom drzavom”, postepeno se pretvara u drzavu “javnog duga”. Itrazivanja pokazuju da razlozi ogromnog zaduzivanja drzave nisu vise ratne prirode niti neki izvanredni investicioni poduhvati. U zemljama OECD razlog povecanja duga se sada nalazi u brzom povecanju drzavnih transfera. Najveci od ovih transfera je za socijalno osiguranje koje trazi vece izvore, s obzirom na starost stanovnistva, veci broj stanovnika podobnih za uzivanje penzije i povecan iznos realne penzije po penzioneru. Za razliku od privatnih duznika, drzavi uvek stoji na raspolaganju mogucnost refinansiranja svojih dugova. Mogucnost refinansiranja javnog duga ne znaci ipak da je kapacitet zaduzenja drzave neogranicen, da drzava ne moze biti prezaduzena. Kod ocene kreditnog boniteta drzave itekako se gleda na njenu zaduzenost, posebno prema inostranstvu, rocnu strukturu njenog duga, izlozenost valutnom riziku te druge relevantne pokazatelje privrednih kretanja. Visoko zaduzivanje drzava dovodi do hronicnog deficita njihovih budzeta. Dolazi do znacajnog opterecenja budzeta po osnovu servisiranja duga – placanja glavnice i kamate. Zaduzenje drzave za pokrice budzetskih deficita suzavalo je prostor privatnom sektoru na trzistu novca i kapitala i dovodilo do povecanja kamata, smanjenja investicionih aktivnosti i povecanja bankrotstava. Poreska drzava dostigla je tzv. poreski limit. Svoju ekspanziju javnih rashoda pokriva javnim kreditom.

44. PODELA (KLASIFIKACIJA, VRSTE) JAVNIH ZAJMOVA

Zavisno od kriterijuma koji se primenjuju u teoriji, postoji razlicito razvrstavanje javnih zajmova. Najcesce podele su:

(1) UNUTRASNJI (domaci) I SPOLJASNJI (strani) ZAJMOVI – U zavisnosti od lica – poverilaca koji drzavi daju zajam, zajmovi se mogu podeliti na unutrasnje i spoljasnje. Ako zajam daju nacionalni poverioci onda se govori o unutrasnjim zajmovima, a ako zajam daju inostrani poverioci onda se radi o spoljasnjim zajmovima. Neki autori kriterijum podele na unutrasnje i spoljasnje zajmove utvrdjuju prema mestu gde je zajam zakljucen i vrste valute koju zajmodavac prenosi u vlasnostvo zajmotraziocu. Kljucna razlika izmedju

unutrasnjeg i spoljasnjeg zajma je u tome sto spoljasnji omogucava uvoz realnih sredstava i time omogucava drzavi da obezbedi dopunsku opremu bez neposrednog smanjenja sredstava za druge namene, bilo potrosnju ili akumulaciju. Medjutim, nakon isteka roka zajam se mora vratiti zajedno sa kamatom. Spoljni zajmovi su tezi za drzavu jer ona mora da dodje do deviznih sredstava da bi otplatila dug. Drzava, dakle, mora da oporezuje svoje obveznike da bi otplatila dug. Otplata ce dovesti do smanjivanja javnih i privatnih rashoda. U tom kontekstu, unutrasnji zajam je za drzavu laksi za otplatu. Osnovni razlozi spoljnog zaduzivanja drzava su obicno znacajni strategijski investicioni poduhvati, monetarni i devizni razlozi – obezbedjivanje deviznih rezervi, uravnotezenje platnog bilansa i td. Unutrasnje zaduzenje je u vezi sa zadovoljavanjem potreba kao sto su: otklanjanje budzetskog deficita, investiciona ulaganja i td. Po pravilu, spoljne zajmove drzava zakljucuje sa komercijalnim bankama, medjunarodnim organizacijama ili drzavama.

(2) DOBROVOLJNI, OBAVEZNI (prinudni) I PATRIOTSKI (poluobavezni) ZAJMOVI – Polazeci od metoda obaveznosti zakljucivanja zajam, zajmove mozemo podeliti na dobrovoljne, obavezne i patriotske.* Priroda zajmova je da se oni dobrovoljno zakljucuju, pa su zbog toga javni zajmovi po pravilu takvi. Glavna karakteristika je svakako kamata, koja je, da bi bila atraktivna, u najmanju ruku visoka kao trzisna, a cesto moze biti i visa od nje. Pored kamate, drzava daje i druge pogodnosti. Nekada ona kombinuje kamatu sa izvlacenjem zgoditaka. To je moguce uciniti na dva nacina. Prvi nacin je da drzava na placa nikakvu kamatu, vec da umesto toga ona s vremena na vreme izvlaci odredjene zgoditke. Drugi nacin je da drzava isplacuje nizu kamatu od trzisne vrednosti, od sredstava do nivoa trzisne kamate formira fond koji sluzi kao podloga za izvlacenje zgoditaka. Jedna od znacajnijih povlastica je sigurno u oslobodjenju od poreza prihoda od javnih zajmova. * Prinudni (obavezni) zajam se pojavljuje kao izuzetak od pravila da je priroda zajma inkompatibilna sa prinudom. Drzava uvodi prinudni zajam obicno u uslovima nekih izuzetno znacajnih potreba za sredstvima, kada je nemoguce pribaviti dobrovoljnim zajmovima, dok se poresko opterecenje vec izuzetno veliko. Prinudni zajmovi negativno uticu na poverioce i na stvaranje povoljne klime za dobrovoljno zaduzivanje. Kod ovih zajmova susrecemo obelezja koja karakterisu poreze. Drzava jednostrano i prinudno uvodi zajam. Da bi obracunala visinu zajma pojedinog obveznika drzava utrdjuje: predmet, osnovicu, obveznika, stopu zajma i td. Ipak, prinudni zajam se razlikuje od poreza jer je drzava obavezna da zajam vrati sa odredjenom kamatom. * Patriotski zajmovi nastaju po pravilu u uslovima kada se pojavljuje izuzetni drustveni interes koji drzava zeli da realizuje. Ovi zajmovi su dobrovoljni i drzava apeluje na svest gradjana, njihov patriotizam, da upisu zajam. Uslovi kod patriotskih zajmova su po pravilu nepovoljniji nego kod dobrovoljnih zajmova. To je razlog sto ovaj zajam gradjani verovatno ne bi upisali u onom iznosu koji drzavi

treba bez poziva na patriotizam. Patriotski zajmovi se nazivaju poluobaveznim, jer cesto neupisivanje ovih zajmova od pojedinaca ima za posledicu njihovu moralnu ili politicku diskvalifikaciju.

(3) KRATKOROCNI, SREDNJOROCNI I DUGOROCNI ZAJMOVI – Zavisno od roka (vremena) vracanja zajma, zajmovi se dele na kratkorocne, srednjorocne i dugorocne. U savremenim uslovima se kao kratkorocni zajmovi pojavljuju oni ciji je rok vracanja do 3 godine. Srednjorocni zajmovi su oni koji se vracaju sa rokom otplate do 10 godina, a dugorocni sa rokom vracanja duzim od 10 godina. Kratkorocni zajmovi najbolje odgovaraju poveriocima (zajmodvcima) jer je rizik vracanja manji, posebno ako su privredni tokovi nestabilni.

(4) LETECI I KONSOLIDOVANI ZAJMOVI – Kriterijum podele na letece i konsolidovane zajmove je kumulativno rok vracanja i namena koriscenja sredstava od zajmova. Tako leteci (nestalni i povremeni) zajmovi su izuzetno kratkog roka vracanja (3, 6, 9 meseci i najduze godinu dana) i nedestinirani su prihodi. U savremenim uslovima razvijenog finansijskog trzista uloga kratkorocnog zajma postaje izuzetno vazna. Dugorocni zajmovi su po pravilu skuplji te zbog toga nepovoljniji za drzavu. Konsolidovani zajmovi su zajmovi ciji je rok vracanja duzi od trajanja budzetske godine i sredstva prikupljena od ovih zajmova imaju unapred utvrdjenu namenu. Leteci zajmovi se najcesce zakljucuju za premoscenje raskoraka u priticanju redovnih prihoda drzave i rashoda koje ona ima u toku trajanja budzetske godine.

(5) EMISIJA ZAJMA PO PARITETU, ISPOD I IZNAD PARITETA – Prema kursu obveznica po kome se zajmovi emituju, moguca je podela na zajmove po paritetu, ispod pariteta i iznad pariteta. * Kurs obveznica zajmova po paritetu (al pari emisija) jednak je sa njihovom nomninalnom vrednoscu. Drzava vraca onoliko poveriocu zajma koliko je i primila, s ugovorenom kamatom. Ova vrsta zajma, u savremenim drzavama je najcesca. * Kada drzava za nominalnu vrednost oznacenu na obveznici pristaje da primi manje sredstava govorimo o emisiji ispod pariteta. Ovim putem dolazi do nepoklapanja nominalne i realne kamate sa iznosom koji je drzava primila. Drzava se sluzi emisijom ispod pariteta najcesce u slucajevima kada su joj neophodna izuzetno znacajna sredstva ili kada je njena kreditna spososbnost na niskom nivou a na novcanom tzistu nema dovoljno sredstava. Emisija ispod pariteta se pojavljuje kao mera koju preduzima drzava da bi stimulisana potencijalne zajmodavce.* Redje se u praksi pojavljuje emisija iznad pariteta. Kod ove emisije, nominalna obveznica glasi na manji iznos od onog iznosa koji drzava stvarno prima. Drzava prima vise a vraca manje, pa je nominalni emisioni kurs iznad pariteta. Kamata oznacena na obveznici je visa od realne. Za emisiju iznad pariteta neophodna je i visoka kreditna sposobnost drzave.

(6) AMORTIZACIONI I RENTNI ZAJMOVI – Podela na amortizacione i rentne zajmove, zasnovana je na utvrdjivanju ili neutvrdjivanju roka vracanja zajma. Kod amortizacionih zajmova se utvrdjuju rokovi zajma, dok se kod rentnih zajmova to ne cini. Drzava se obavezuje da amortizacione zajmove vrati u celini prema unapred utvrdjenom planu i odredjenom roku. Rentni zajmovi nemaju utvrdjeni rok vracanja glavnice. Drzava se obavezuje samo u urednom placanju ugovorne kamate. Postoji i nedostatak rentnih zajmova. Odlazuci vracanje duga drzava moze doci u poziciju preopterecenosti zaduzenjima. Takvi procesi ce je primorati da pristupi pojacanom oporezivanju obveznika ili pak raspisivanju novih zajmova radi izvrsavanja svojih obaveza i zadrzavanja poverenja zajmodavaca. Postoji jedan oblik rentnog zajma, tzv. “ vecita renta” kod koga se drzava ne obavezuje da vraca glavnicu zajma, vec da samo placa kamatu. Kod vecite rente poverioci mogu doci i do glavnice tako sto ce prodati obveznice na berzi.

45. EMISIJA JAVNOG ZAJMA

Pod emisijom javnog zajma podrazumevamo postupak koji sprovodi drzava radi pribavljanja sredstava od potencijalnih zajmodavaca – pravnih i fizickih lica. Glavni poslovi koji se sprovode u vezi sa emisijom zajma sa javnim upisom jesu: raspisivanje, upis i naplata zajma. Prakticna realizacija naplate zajma se vrsi urucivanjem obveznica upisnicima zajma. Urucenje obveznica se pravno tretira kao kupoprodajni odnos. Poverilac kupuje obveznice i time uplacuje zajam, stoga se umesto izraza urucivanja obveznica, odnosno zakljucivanja zajma, upotrebljavaju termini “prodaja” odnosno “kupovina” obveznica. Obveznice predstavljaju isprave o dugu koje drzava izdaje upisnicima zajma. Pojavljuju se dve vrste obveznica: obveznice na ime i obveznice na donosioca. Obveznice na donosioca su u praksi cesce u primeni dok su obveznice na ime zbog slozenosti prenosa redje u primeni. Organizaciono-tehnicki posao urucenja obveznica (kupoprodaja) kojim se izrazava emisija zajma se obavlja na dva nacina putem: direktnog i indirektnog metoda.

a) DIREKTAN METOD – Kod ovog metoda urucivanja obveznica drzava neposredno organizuje sve poslove, obezbedjuje prostorije i druge neophodne uslove. Ovakav nacin emitovanja zajma ima pozitivne i negativne strane. Pozitivna strana je da drzava dolazi do finansiranja sredstava u celini i nije obavezna da daje sredstva u vidu provizije bankama koje bi taj posao uradile za njih. Negativnost je da drzava mora da se stara o propaganda zajma, da angazuje svoj cinovnicki aparat za realizaciju zajma i td. Drzava ne dolazi odmah do neophodnih sredstava, vec postepeno i zavisno od realizacije, bez obzira na to sto im ona odmah trebaju. S tim u vezi, ne zna se unapred ni koliko iznos sredstava ce se uopste prikupiti. Stoga se moze desiti da drzava ne uspe da upise zajam u iznosima koje je trazila (podbacaj zajma) pa ce onda morati da trazi i druge izvore za obezbedjenje sredstava. Ako u tome ne uspe bice prinudjena da odustane od

zajma. Druga mogucnost jeste da se zajam preupise (prebacaj zajma). Ako je namena za koju je zajam upisan takve prirode da ce veca sredstva potpunije ostvariti ciljeve koji su postavljeni, onda je prebacaj zajma dobrodosao. Medjutim, ako je neophodno samo onoliko sredstava koliko je drzava utvrdila raspisivanjem zajma, onda ce biti potrebno obustaviti dalje upisivanje zajma kada se upise trazeni iznos. Preupisani iznosi mogu se smanjiti na dva nacina: a) proporcionalnim smanjenjem svim upisnicima; b) priznavanje upisa svim malim stedisama a smanjenje onima koji su upisali visoke iznose. U ovom drugom slucaju bi se u uslovima izuzetne privlacnosti javnog zajma postovalo nacelo pravednosti. Direktna metoda, da bi bila uspesna, zahteva postojanje dve osnovne pretpostavke. Prvo, drzava treba da ima sredjene finansije i da zbog toga uziva veliko poverenje kod svojih gradjana, kao i da na samom trzistu novca postoje raspolozive kolicine slobodnog novca koji trazi svoj plasman. Drugo, potrebno je da drzava ima na raspolaganju odgovarajuci cinovnicki aparat koji ce taj odgovoran i vrlo osetljiv posao obaviti brzo tacno i na vrlo susretljiv nacin. Jedan oblik direktne emisije jeste emisija javnog zajma na berzi. Drzava moze prodavati obveznice zajma na berzi po tekucem berzanskom kursu. To se moze uciniti na dva nacina: a) preko drzavnog organa; b) preko vberzanskih agenata koji za taj posao dobijaju naknadu od drzave.

b) INDIREKTAN METOD – Za razliku od direktne metode, gde drzava obavlja sve poslove oko upisa i uplate zajma, kod indirektnog metoda taj posao drzava prepusta odredjenoj banci ili konzorcijumu banaka, koje to rade radi ostvarivanja zarade. Banka, odnosno konzorcijum banaka, otkupljuje obveznice od drzave s pravom da ih preprodaje zainteresovanim licima. Zarada banke, odnosno konzorcijuma banaka, proizilazi iz razlike kupovnog i prodajnog kursa obveznica. I indirektna metoda ima pozitivne i negativne osobine. Pozitivna je sto se njenom primenom obezbedjuje drzavi odmah onoliko sredstava koliko je i predvidela za ostvarivanje utvrdjenih poduhvata. Negativna strana je ta sto ona iziskuje velika sredstva za alimentiranje troskova emisije zajma, za placanje provizije bankama koje su ukljucene u ovaj posao.

46. OTPLATA (AMORTIZACIJA) JAVNIH ZAJMOVA

Drzava pristupa otplati zajmova iz vise razloga: pravnih, finansijskih, ekonomskih, politickih i etickih. Izuzetno je znacajno za kreditnu sposobnost drzave da na vreme i u ugovorenim iznosima vrati zajam. Poznato je da se izgubljeno poverenjo tesko vraca ili se uopste vise ne vraca. Ugovor o zajmu prestaje otplatom glavnice i placanjem kamate. U savremenom svetu preovladjuju zajmovi kod kojih je odredjen rok za povratak. Ti rokovi povratka mogu da budu takvi da omogucuju drzavi da sama odredi momenat povratka zajma ili da je ona obavezna da isplati dug po unapred utvrdjenom planu. Zajam se moze emitovati tako da se utvrdi otplata duga do krajnje odredjenog roka (tzv. dugovi sa promenljivim rokom otplate). Pored toga, postoje i zajmovi koji se isplacuju na razlicite nacine po

cvrstom planu utvrdjenim ugovorom. Kod dugova sa promeljivim rokom otplate drzava ima odredjenu slobodu izbora tako sto moze dug isplacivati od odredjenog dana. Ovakav nacin otplate zajma ima svoje prednosti jer omogucuje drzavi elasticnost otplate, zavisno od budzetskih mogucnosti. Medjutim, slabost dugova sa promenljivim rokom otplate je to sto se drzava nalazi u iskusenju da stalno odlaze vracanje zajma, do zadnjeg trenutka te da onda ceo dug mora odjednom isplatiti. Kao sto je vec receno, postoje i zajmovi koji se otplacuju po cvrstom planu. Ovde se razlikuju vise nacina isplate, neki od njih su:

a) Cesta je u praksi otplata organizvana u obliku anuiteta (tzv. anuitetski javni krediti) a vrse se tako da svaka isplata sadrzi deo glavnice i pripadajuce kamate. Nakon proteka utvrdjenog broja godina kredit se u potpunosti isplacuje. Ovaj nacin otplate ne odgovara sitnim poveriocima (stedisama) dok je za krupne poverioce povoljan oblik amortizacije duga.b) Drugi nacin moze biti takav da se otplata glavnice vrsi u jednakim iznosima, sto za duznika (drzavu) predstavlja vece opterecenje na pocetku, ali kasnije, zbog opadanja iznosa kamate, otplata biva sve laksa.c) Treci nacin jeste vracanje duznog iznosa odjednom u utvrdjenom roku. Ovako se najcesce amortizuju kratkorocni zajmovi.

Interes poverioca (zajmodavca) nije samo u tome da mu se pozajmljeni iznos vrati uredno u nominalnom iznosu. Potrebno je da on dobije kolicinu koja ce ocuvati njegovu realnu vrednost i pripadajucu kamatu takodje u realnoj vrednosti. Ponekad se u praksi pojavljuje i neredovna regulacija odnosa izmedju poverioca i duznika. To se vrsi putem repudijacije i drzavnog bankrotstva. *Repudijacija duga oznacava jednostrano donetu odluku drzave kojom ova obustavlja placanje nekih ili svih obaveza nastalih do odredjenog momenta ili nastalih u izvesnim uslovima. *Kada drzava objavi da vise nece izvrsavati svoje obaveze, rec je o drzavnom bankrotstvu. To se obicno desava kada se drzava nadje u ekonomskoj krizi i objektivno je u nemogucnosti da izvrsava svoje obaveze.

47. KONVERZIJA JAVNIH ZAJMOVA

Konverzijom se naziva finansijska operacija kojom se menja neki od bitnih elemenata zajma. U teoriji postoji razlikovanje konverzije u uzem i konverzije u sirem smislu. Konverzija u uzem smislu oznacava izmenu – po pravilu smanjenje kamatne stope zajma. Dok konverzija u sirem smislu, pored reduciranja kamate, podrazumeva i neke druge izmene kod ugovora o zajmu. Inicijativu za izmenu ugovora o zajmu, po pravilu preduzima drzava, zato se logicno moze zakljuciti da se najvecim delom konverzijom menjaju uslovi zajma u cilju stvaranja povoljnijih uslova za drzavu koja se pojavljuje kao duznik. U toku koriscenja zajma mogu se bitno izmeniti uslovi u privredi odredjene zemlje. Te promene mogu dovesti do izmene, odnosno smanjenja kamatne stope na novcanom trzistu. Drzava cije je opterecenje zajmovima izuzetno znacajna stavka u budzetu, zainteresovana je da taj teret sto vise olaksa. To je motiv da pristupi konverziji, tj. smanjenju kamate i

njenom svodjenju na nivo koji se krece na trzistu kapitala. Postoje zajmovi koji se ne mogu po zelji drzave svakog trenutka menjati, dok drugi mogu. S obzirom na pravnu formu, postoji dobrovoljna i prinudna konverzija. Najcesca vrsta dobrovoljne konverzije je “al pari’ konverzija – Pari konverzija, koja se jos naziva klasicnom konverziojom. Al pari konverzija je postupak kojim se poveriocu omogucuje, nudi da slobodno odluci hoce li da primi glavnicu duga u nominalnom iznosu ili da prihvati novu obveznicu s manjom kamatom. Kod prinudne konverzije, poveriocu se ne daje nikakva sloboda. Njemu se prosto namecu nove obveznice umesto starih koje su glasile na vece kamate. Rasirenost konverzije se narocito ispoljila posle oba svetska rata, posebno kod spoljnih zajmova.

48. POJAM I KARAKTERISTIKE JAVNIH (DRZAVIH) RASHODA

Trosenje sredstava da bi se zadovoljile odredjene potrebe naziva se rashodom. Kada to izdavanje, odnosno trosenje vrsi drzava ili drugi javnopravni kolektivitet govori se o javnim (drzavnim) rashodima. U savremenim drzavama javni rashodi se iskazuju, po pravilu, kroz trosenje novcanih sredstava za zadovoljavanje drustveih potreba. Za ostvarivanje svojih funkcija drzava kupuje novcem neophodna sredstva i druga materijalna dobra. Za placanje svojih sluzbenika i drugih radnika za obavljeni rad, drzava takodje mora da angazuje novcana sredstva. U mnogim drzavama postoji kontinuirani i snazan rast javnih rashoda. Medju teoreticarima i prakticarima postoje razlicite ocene oportunosti javnih rashoda. Tako su stariji teoreticari smatrali da svaki rashod koristi nacionalnoj privredi. Medjutim, klasicari finansija negativno se odnose prema drzavnim izdacima, odnosno rashodima. Po njima, javni rashodi su destruktivnog i potrosackog karaktera. Stavove teoreticara u liberalnom kapitalizmu prati i praksa. Kriterijum za merenje efikasne vladine finansijske politike jeste doslednost bore za smanjenje rashoda. Javni rashodi se danas ipak pojavljuju u funkciji pospesivanja privrednog razvoja i uticaja na stabilizaciju privrednih tokova. Javni rashodi se koriste i za ostvarivanje vitalnih funkcija drzave: unutrasnje i spoljasnje bezbednosti, za rad upravnih, pravosudnih i drugih drzavnih organa, za obrazovanje i td… Sigurno je da se danas bez javnih rashoda ne moze normalno odvijati drustvena reprodukcija, a bez njih je nemoguce i funkcionisanje drzavnog aparata koji je neophodan savremenom drustvu. Kod zadovoljavanja licnih potreba, glavnu ulogu ima u savremenim drzavama trzisni mehanizam. Zbog prirode javnih potreba, trziste se ne pojavljuje kao uspesno u alokaciji resursa.

49. OBIM I TENDENCIJE KRETANJA JAVNIH RASHODA

U istoj zemlji u razlicitim vremenskim periodima, postojala su razlicita misljenja o tome koliki je obim javnih rashoda tolerantan i u funkciji privrednog razvoja. Ako se ne moze precizno odrediti, obim javnih rashoda, ipak se moze reci od cega taj

obim najvise zavisi. Sigurno je da od materijalne (ekonomske) snage privrede zavisi mogucnost drzave da u potpunosti ili delimicno zadovolji svoje potrebe. Zato visokorazvijene drzave mogu i veci procenat nacionalnih dohotka da izdvoje a da to ne bude stetno za privredne subjekte. Za ocenu efekata javnih rashoda na privredu nije bitan samo procenat izdvajanja iz drustvenog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka. Izuzetno je znacajno i to u koje svrhe se trose sredstva koja drzava pribavi. Ako drzava znacajna sredstva iz budzeta ulaze u privredu i to u onim sektorima koji su izuzetno znacajni za privredni razvoj i veca izdvajanja iz nacionalnog dohotka, ne bi se mogla stetno reprodukovati. S druge strane, trosenje sredstava za nereproduktivne potrebe moze negativno da utice. I pored elasticnosti drzavnih rashoda, ipak postoje ogranicenja za drzavu u pogledu zadovoljenja njenih potreba. U praksi se pojavljuju znacajni pokazatelji koji mogu upozoriti drzavu da je presla dozvoljenu granicu obima javnih rashoda. U takve sigurno se mogu ubrojati: manifestacije privredne krize kroz pojavu gubitaka; emisija papirnog novca u znatnom iznosu kao cesta pojava u strukturi prihda drzave; rasirenost nezakonitog izbegavanja placanja poreza medju obvaznicima i td. Krajem 19. veka, nemacki teoreticar Vagner ispitujuci kretanje javnih rashoda u zemljama zapadne Evrope, uocava njihov stalan rast. Rast javnih rashoda po Vagneru nekada i premasuje visinu prihoda. Prateci rast drzavnih rashoda u duzem periodu od oko 100-150 godina, nemacki teoreticar Tim izdvaja dve faze. Prvu fazu, koja se izrazava samo kroz apsolutni porast javnih prihoda. I drugu fazu, gde se pojavljuje i njihov relativni porast u poredjenju sa kretanjem narodnog dohotka. Ovaj drugi porast, koji nastaje kasnije, Tim objasnjava potrebom sagledavanja tzv. vremenskih pomaka.

1) Prvi je prirodni pomak. Naime, bilo je potrebno da prodje izvesno vreme da se zadovolje osnovne egzistencijalne potrebe ljudi, pa da tek kasnije, dostizanjem veceg dohotka po glavi stanovnika, ljudi zadovolje i potrebe za obrazovanjem, kulturom, zdravstvenim uslugama i td.2) Sa prirodnim pomakom povezan je i tzv. sistem uslovljenog pomaka kji pojacava delovanje prirodnog pomaka, koji se ogleda u tome da uslovi za povecanje profita dovode najpre do porasta investicija a potom i do povecanog zadovoljavanja zajednickih potreba.3) Treci pomak je institucionalni. Ovaj pomak dolazi posle prirodnog i sistema uzrokovanog pomaka. Institucionalni pomak se ogleda u tome da drzava prihvata potrebe koje su se pojavile u znacajnim rrazmerama i sama ih realizuje.4) Cetvrti pomak je ideoloski. Rashodi se duze zadrzavaju na nizem nivou zbog opstajanja ideja klasicne finansijske teorije o potrosackom i neproduktivnom karakteru javnih rashoda.

50. PRIVIDNI I STVARNI UZROCI POVECANJA JAVNIH RASHODA

Rast javnih rashoda moze biti nominalan, kada ne dolazi do pojacanog fiskalnog pritiska nad obveznicima, i realan kada do tog pritiska dolazi. U vezi sa ovim pojavama, i danas se uvazavaju shvatanja francuskog teoreticara Gastona Zeze-a, koji je izvrsio sistematizaciju uzroka porasta javnih rashoda na prividne i stvarne. Prividni uzoci bi samo nominalno izrazili rast javnih rashoda, a stvarni realno.

(A) PRIVIDNI UZROCI PORASTA JAVNIH RASHODA – U prividne uzroke porasta javnih rashoda se ubrajaju:

1/ SMANJENJE KUPOVNE MOCI NOVCA – Sigurno je da inflacioni tokovi, koji obezvredjuju novac, izazivaju nominalni rast javnih rashoda. Da bi drzava zadovoljila potrebe na istom nivou mora nominalno da ima vece rashode za iznos obezvredjenja nacionalnog novca. Drzavi nista ne znace veci brojcani iznosi u njenom budzetu, ako za taj novac ne moze da nabavi materijalna dobra u kolicini, ili vecoj, koju je nabavljala pre pojave inflacije.2/ IZMENA U TEHNICI SASTAVLJANJA BUDZETA – Prihodi i rashodi se u budzetu mogu iskazati u neto iznosu ili u bruto iznosu. Kada se sa tzv. neto tehnike predje na bruto tehniku, prihodi i rashodi se iskazuju u svom punom iznosu. Tada se prihodi pojavljuju u iznosu bez odbijanja rashoda koji su neophodni da bi se ti prihodi naplatili. Isto tako i rashodi se pojavljuju u punom iznosu bez prebijanja sa prihodima koji su nastali trosenjem tih rashoda. 3/ PROMENA TERITORIJE I STANOVNISTVA – Ako bi doslo do promene velicine teritorije odredjene zemlje i s tim u vezi i porasta stanovnistva, neminovno ce se pojaviti veci troskovi za finansiranje tako povecane drzave. U ovom slucaju izrazice se i veci fiskalni kapacitet te drzave kroz postojanje brojnijeg aktivnog stanovnistva kao potencijalnih obveznika dazbina.

(B) STVARNI UZROCI POVECANJA JAVNIH RASHODA – Postoje brojni razlozi koji dovode do stvarnog (realnog) porasta javnih rashoda. Sa razvojem proizvodne snage ti razlozi se umnozavaju. Znacajna razlog stvarnog porasta javnih rashoda je svakako ekonoske prirode. Tome doprinosi najvise nova uloga drzave u privrednom zivotu. Preciznije, dolazi do prosirenja ekonomske uloge drzave i njenog direktnog i indirektnog intervencionizma. U ovu kategoriju spadaju rashodi za infrastrukturu, subvencije pojedinim sektorima privrede, podrska nerazvijenim regionima u zemlji, mere u sektoru radne snage i dr. Strukturne promene javnih rashoda razlicito se odrazavaju na pojedine nivoe vlasti u okviru drzavne zajednice u zavisnosti od raspodele funkcija, tako da je intenzitet rasta javnih rashoda razlicit. Stvarnom zbirnom rastu javnih rashoda izuzetno doprinosi i zamasno sirenje javnih rashoda, tzv. socijalnog blagostanja: u sferi zdravstva, obrazovanja, kulture i sl. Ne treba zanemariti da porast funkcija drzave na ekonomskom i socijalnom planu jaca i njenu moc.

51. PODELA JAVNIH RASHODA

U teoriji finanisja postoje brojne podele javnih rashoda. Medjutim najcesce podele koje se pojavljuju u finansijskoj literatiru su:

1. REDOVNI I VANREDNI JAVNI RASHODI – Ova podela je nezaobilazna i jedna je od najstarijih podela javnih rashoda. Najcesce se polazilo od toga da li su redovni rashodi oni koji se mogu unapred predvideti, koji su po visini stalni i koji se redovno pojavljuju u budzetu. Vanredni rashodi bi bili oni koji nemaju ovakva obelezja. U praksi su, medjutim, nastajali problemi kod prihvatanja obelezja koji odredjuju redovne ili vanredne rashode. Naime, osobina predvidljivosti rashoda se u brojnim slucajevima pojavljivala i kod redovnih ali i kod vanrednih rashoda. Stalni porast javnih rashoda ukazuje na neupotrebljivost ovog obelezja pri razvrstavanju rashoda na redovne i vandredne. Ostaje, pravilno i logicno stvostvo da su redovni rashodi oni ko se pojavljuju svake godine u budzetu, a vanredni oni koji se neredovno pojavljuju, odnosno koji se pojavljuju s vremena na vreme. I poneki vanredni rashodi se pojavljuju periodicno, pa se s pravom ukazuje da je godisnjost budzeta razlog sto se neki rashod koji se periodicno pojavljuje, ali s duzim vremenskim intervalima, ne svrstava u redovne vec u vanredne rashode.

2. LICNI I MATERIJALNI RASHODI – Kriterijum ovog razvrstavanja javnih rashoda je obejkt trosenja. Tako bi licni rashodi bili oni koje drzava ima za placanje dohodaka svojih sluzbenika i drugih radnika, za penzije, invalidnine i td. Materijalnim rashodima se pokrivaju potrebe drzave za investicije radi odrzavanja postojecih objekata i sredstava za rad ili izgradnju novih objekata p[otrebnih drzavi. Takodje, u materijalne rashode spada i nabavka novih sredstava za rad, nabavka kancelarijskog materijala, izdaci za odrzavanje cistoce i td. Za optimalno zadovoljenje potreba drzave neophodna je odredjena srazmera izmedju licnih i materijalnih radhoda.

3. RASHODI CENTRALNIH ORGANA I RASHODI UZIH TERITORIJALNO-POLITICKIH JEDINICA – Polazeci od toga ko je nosilac rashoda, rashode mozemo podeliti na rashode centralne vlasti i rashode lokalnih kolektiviteta. U federalnim drzavama, rashodi se dele na rashode federacije, clanica federacije i lokalnih kolektiviteta. Sa porastom uticaja drzave na privredni zivot imali smo povecani stepen centralizacije javnih rashoda. Razlozi tome su visestruki. Poboljsanje transporta i komunikacija pre svega, uzrokuje potrebu za unificiranjem standarda javnih usluga, sto se najbolje moze ostvariti centralizacijom i kontrolom opsega javnih rashoda. Rastuci uticaj eksternih efekata, narocito onih vezanih za porast urbanizacije, zahtevao je veci stupanj centralne kontrole nad vladinim rashodima na lokalnom nivou.

4. STVARNI I TRANSFERNI RASHODI – Stvarni rashodi su rashodi drzave koji se manifestuju kroz isplatu novcanih sredstava za plate radnka i sluzbenika kao i za dobavljanje materijalnih dobara koja su neophodna za rad

drzavnih organa. Kod transfernih rashoda, drzava samo preraspodeljuje sredstva od poreskih obveznika drugim krajnjim korisnicima. Za stvarne rashode, drzava dobija odredjenu protivnaknadu – ulozeni rad svojih sluzbenika i materijalna dobra od nabavljaca, dok kod transfernih rashoda drzava ne dobija nikakvu protivnaknadu. Postoje tri vrste transfernih rashoda, a to su: socijalni, ekonomki i transferi u vezi sa otplatom kamata javnih dugova. *Socijalni transferi su rashodi drzave za isplatu penzija i nvalidnina, za razne vrte socijalne pomoci i td. *Ekonomski transferi su: regresi, premije, kompenzacije, subvencije i td. Davanjem regresa drzava olaksava nabavku odredjenih proizvoda finansiranjem razlike izmedju prodajne cene i cene kostanja. Premija je davanje, kojim drzava stimulise odredjenu delatnost. *Transferi u vezi s otplatom kamata javnih dugova nazivaju se i finansijskim transferima.

5. PRODUKTIVNI (rentabilni) I NEPRODUKTIVNI (nerentabilni) JAVNI RASHODI – Javni rashodi koji doprinose stvaranju dohotka nazivaju se produktivnim (rentabilnim), a oni koji ne doprinose nazivaju se neproduktivnim (nerentabilnim).

52. POJAM, POJAVA, RAZVOJ I KARAKTERISTIKE BUDZETA

Sigurno je da je jedno od najosetljivijih pitanja u zivotu ljudi pribavljanje finansijskih sredstava, njihovo rasporedjivanje i trosenje. Moze se samo zamisliti kakav bi haos i kakve bi zloupotrebe i rasipanja novca nastalo kada drzava i druge teritorijalno-politicke zajednice ne bi imale odredjene institucionalizovane instrumente finansiranja, u kojima bi planirali i utvrdjivali svoje prihode i rashode. U najvecem broju savremenih drzava postoji vise instrumenata finansiranja. Moze se reci da se savremeni pravno oblikovani sistem zadovoljavanja javnih potreba danas po pravilu oznacava pluralnim, i pored budzeta ga cibe i sledeci instrumenti finansiranja: finansijski programi, posebni racuni i podracuni, budzetski fondovi i finansijski planovi. Medjutim, najvaznije centralno mesto i danas zauzima budzet. Budzet je opsti instrument finansiranja potreba teritorijalno-politickih zajednica. Budzetom se utvrdjuju sredstva koja ce drzava prikupiti kao svoje prihode i ta sredstva rasporedjuju. Koncept savremenog budzeta vodi poreklo iz Engleske i Francuske i razvoja njihovog parlamentarizma. U pocetku su burzoaske drzave nastojale da budzet bude jedini instrument finansiranja opstedrustvenih potreba ali se kasnije pojavljuju i drugi instrumenti, najcesce u obliku fondova. Termin budzet je Engleskog porekla, a nastao je od latinske reci "bulga" sto znaci kozna torB, koja se kasnije transformisalabu starofrancusku rec "bugette" sa znacenjem male torbe, da bi kao takva presla u Veliku Britaniju i modifikovala se u rec budzet. Budzet je izuzetno kompleksanbinstrument, koji u sebi sadrzi vise razlicitih elemenata: finansijski, ekonomski, politicki, pravni i socijalni. Finansijski karakter se izrazava time sto se u.njemu brojcano iskazuju prihodi po izvorima, vrstama, oblicima i podoblicima, a rashodi po nosiocima, korisnicima i namenama. Na taj

nacin, budzet omogucuje finansiranje drzavnih potreba kroz prikupljanje, rasporedjivanje i trosenje sredstava. Izuzetno je znacajna.i politicka priroda budzeta. Budzet donosi predstavnicko telo (parlament, skupstina), te ima.mogicnost da tom prilikom ocenjuje rad izvrsne vlasti, vlade, i da tajrad kontrolise. To omogucuje parlamentu da vodi odlucujucu rec u vodjenju ekonomske i socijalne politike drzave. Ekonomske.funkcije se izrazavaku kroz anticiklicnu orijentaciju budzeta. Naime, tada su znacajna sredstva planiranja budzetom za tzv. velike javne radove, koji su omogucavali investicije i zaposljavanje. Na taj.nacin se delovalo protiv depresije u privredi. Pored monetarne politike, u savremenim drzavama je u istoj funkciji i fiskalna politika, u kontekstu ove i budzetske politike. S pravom se od savremenog.budzeta trazi da utice na stabilnost privrede i drustva. Zato budzet mora biti selektivan i restriktivan na rashodnoj strani. Danas se vodi aktivna budzetska politika radi odrzavanja stabilnosti cena i stabilnosti valutnog kursa. Budzet iskazuje i svoju socijalnu prirodu. Polazeci od nacela placanja poreza prema ekonomskoj snazi, drzava predvodja da zahteva vise od imucnih nego od siromasnih. Po pravilu, budzet se donosi u formi pravnog akta, zakona ili odluke. Budzet je racunsko-pravni akt u kome se planirajuvprihodi i rashodi teritorijalno-politicke zajednice za odredjeni vremenski period, po pravilu godinu dana, radi ostvarivanja finansijskih, ekonomskih, socijalnih i drugih ciljeva. Iz ove definicije mogu se izvuci osnovne karakteristike:

1. Budzet je plan u kome se planiraju prihodi i rashodi za finansiranje opstedrustvenih potreba;2. Radi uspostavljanja reda u finansijama prihodi i rashodi u budzetu se daju pregledno - sistematski rasclanjeni;3. I pored odredjenih promena nastalih razvojem budzeta, u teoriji preovladava shvatanje o potrebi ravnoteze prihoda i rashoda u budzetu, sto je uslov zdravog finansiranja;4. Kroz budzet vlada izrazava program svoje drzavne aktivnost;5. Zbog znacaja za teritorijalno-politicku zajednicu budzet se najcesce donosi u formi.zakona ili drugog akta sa najvisom pravnon snagom koji moze doneti neka teritorijalno-politicka zajednica.

53. PRAVNI ASPEKT BUDZETA

Organizovano trosenje finansijskih sredstava kroz budzet je u savremenim uslovima nemoguce bez precizne.pravne regulative. Finansijsko pravo u budzetu gleda skup normi.kojebregulisu sistematizovane odnose organa ciji je zadatak da predvidjaju, ostvaruju i koriste zajednicka sredstva. Pozitivnim pravom se utvrdjuje postupak donosenja, izvrsenja i kontrole budzeta. Detaljno je regulisano citavo drzavno rukovodstvo: sastav i izvrsenje budzeta, kao i tehnika svih detaljnih evidencija, te kontrola u pogledu trosenja, rukovanja i cuvanja drzavne imovine, odnosno novcanih i drugih sredstava koji pripadaju budzetu ili su nabavljena iz

budzetskih sredstava. Posebna grana finansijskog prava, koja se naziva budzetskim pravom, bavi se pravnim aspektom budzeta. Budzetsko pravo zajedno sa pravnim normama o prihodima i rashodima i rashodima cini.organsku.celinubpravnog rezima finansiranja javnih potreba. PRAVNA PRIRODA AKTA KOJIM SE DONOSI BUDZET - Postoji razlicito poimanje pravne prirode akta kojim se donosi budzet, u teoriji, zakonodavstvu i praksi. Egzistiraju shvatanja da je budzet zakon i u formalnom i u materijalnom smsislu. Grupa teoreticara koja je takvog misljenja polazi od sledeceg: budzet donosi predstavnicko telo a neki administrativni organ, i sadrzi redovne obavezne norme za drzavne organe u pogledu njegovog izvrsenja. Te se norme odnose na naplatu prihoda i trosenju sredstava. S druge strane, drzavni organi mogu upotrebljavati budzetska sredstva samo za one potrebe za koje su ona predvidjena. Postoje i drugacija misljenja. Naime, prihodi budzeta se ne ustanovljavaju aktom kojim se donosi budzet, isto tako se tim aktom ne vrse ni rashodi. Ta pitanja se regulisana posebnim zakonima i drugim propisima. Usvajanjem budzeta se samo aktiviraju ti propisi o naplati prihoda i vrsenju rashoda. Budzet je planski akt. Treci, pak smatraju da je budzet u odredjenim elementima zakon a u odredjenim elementima plan. Plan je sto se tice dela prihoda, a zakob u delu rashoda. Motiv za ovakvo razmisljanje je u tome sto se u budzetu prihodi samo planiraju po vrsti i visini, ali te norme nisu obavezne, one su orijentacione odnosno upucujuce smernice.

BUDZETSKA PRAVA - Pod budzetskim pravima podrazumevaju se ovlascenja koja imaju nadlezna tela (predstavnicki i drugi drzavni organi) u pogledu pripremanja, donosenja, izvrsenja i kontrole izvrsenja budzeta. U teoriji postoji uze i sire shvatanje pojma budzetskih prava. Po uzem gledistu, budzetska prava imaju samo predstavnicki organi koji donose budzet. Po sirem gledistu, budzetska prava obuhvataju ne samo ovlascenja predstavnickih organa vec i pojedinacna ovlascenja organa drzavne uprave u pripremanju, izvrsenju i kontroli izvrsenja budzeta. U kontekstu ovlascenja, pojavljuju se i duznosti nadleznih organa prilikom pripremanja, izvrsenja i kontrole izvrsenja budzeta. Posebna paznja se u teoriji pridaje budzetskim pravima koje ima predstavnicko telo. Parlament ostvaruje budzetska prava tako sto odlucuje o budzetskim prihodima, budzetskim rashodima i vrsi kontrolu izvrsenja budzeta. Kod budzetskih prihoda parlament utvrdjuje ukupan iznos prihoda koji ce se naplatitibu toku trajanja budzetske godine. Parlament odredjuje i izvore i vrstu prihoda pomocu kojih ce se naplatiti utvrdjeni ukupni iznosi. Na strani rashoda parlament utvrdjuje pojedinacne drustvene potrebe koje ce se finansirati iz budzeta i visinu budzetskih sredstava koja se mogu trositi za svaku pojedinu potrebu. Kontrolu izvrsenja budzeta parlament vrsi tako sto razmatra rad organa koji izvrsavaju budzet i koji naplacuju prihode i trose budzetska sredstva. Najcesce, parlamentarna praksa govori da ne postoje specijalna radna tela (odbori ili pododbori) sa nadleznoscu nadzora budzeta. Postoje drzave koje su ojacale parlamentarnu nadleznost nadzora budzeta formiranjem posebnog radnog tela. Parlament u postupku donosenja

budzeta ima u nacelu ava ovlascenja kao i kod drugih zakona, jer je budzet i sam zakon, posebne vrste. Upravo ta posebnost se temelji na odrwdjenim specificnostima koje se odnose na obim i pravnu sadrzinu parlamentarnog ovlascenja donosenja budzeta. Ona se ogleda u nemogucnosti donosenja budzeta ako ga ne predlozi vlada. Postoje dva tipicna ovlascenja parlamenta u donosenju budzeta koji je podnela vlada: a/ ovlascenje da prihvati ili odbije predlog budzeta koji je podnela vlada; b/ ovlascenje da izmeni i dopuni predlog budzeta.

54. NACELO POTPUNOSTI (UNIVERZALNOSTI) BUDZETA

Uslov za ostvarivanje nacela potpunosti (univerzalnosti) je da svi prihodi i rashodi drzave budu iskazani u budzetu. Na taj nacin, drzava je u mogucnosti da preko predstavnickog tela ima uvid u sva sredstva i onemoguci formiranje tajnih sredstava. Postoje dva metoda iskazivanja prihoda i rashoda u budzetu. To su metod bruto iskazivanja i metod neto iskazivanja prihoda i rashoda. Nacelo potpunosti ce se ostvariti ako se prihodi i rashodi drzave budu iskazali u budzetu pre svega u bruto iznosu. Bruto budzet imamo onda kad se prihodi iskazuju u ukupnom iznosu bez odbijanja rashoda koji su neophodni za naplatu tih prihoda. Na rashodnoj strani bruto nacin iskazivanja postoji ako se rashodi iskazu u punom iznosu bez prebijanja sa prihodima koji su nastali vrsenjem tih rashoda. O neto budzetu govorimo u slucaju kada se prihodi u njemu iskazu u neto iznosu, odnosno ako se prebiju sa rashodima koji su neophodni da bi se ti prihodi pribavili. Kod rashoda, nacin neto iskazivanja postoji ako se ovi prebijajju sa prihodima koji nastaju upotrebom tih rashoda. Neto budzet ima tu dobru osobinu sto je cifarski manji, pa je zbog toga pregledniji. Medjutim, to je istovremeno i nerealni budzet. Primenom neto budzeta parlamentu se onemogucuje da odlucuje o jednom delu prihoda i rashoda. Bruto budzet je cifarno glomazniji te stoga i nepregledniji, njegova defektnost se posebno ogleda u tome sto se svake godine moraju utvrdjivati i najsitniji iznosi, sto otezava rad drzavnih organa. Ipak, bruto budzet je realan budzet. Njegovom primenom drzava moze preko parlamenta pravilno da odmeri visinu drzavnih rashoda i prihoda. Izlozeni razlozi su uslovili da se danas u savremenom svetu uglavnom primenjuje metod bruto iskazivanja prihoda i rashoda u budzetu. Ipak, budzetski sistemi pojedinih zemalja omogucuju da se ucine izuzeci. Oni nisu tako cesti, a sastoje se u tome da se zakonom ili drugim aktom ustupe organu uprave odredjena sredstva radi toga da ih on bez rasporedjivanja u budzetu koristi za podmirenje nekih svojih potreba. Primena bruto metoda podrazumeva potrebu da svi prihodi ulaze u budzet, pa da se iz te centralne kase uzimaju sredstva za sve utvrdjene potrebe.

55. NACELO JEDINSTVA BUDZETA

Finansijska teorija i praksa je do kraja I svetskog rata bila jedinstvena u gledistu da ce nacelo jedinstva budzeta postovati ako se prihodi i rashodi drzave iskazu u

jednom dokumentu, odnosno aktu. Po tim shvatanjima, nuzno je da drzava ima samo jedan budzet kao instrument finansiranja i u njemu se moraju utvrditi svi izvori prihoda i ta sredstva rasporediti na pojedine potrebe. Na taj nacin ce se ostvatiti preglednost, jednostavnost i efikasna kontrola budzeta. Izlozeno jedinstvo budzeta se jos naziva i formalnim jedinstvom. Formalni pristup budzetskom jedinstvu potpuno je odbacen. Zato je najblize stvarnosti zakljuciti da se budzetsko jedinstvo primenjuje u najvecem broju zemalja, ali i da postoje brojni izuzeci tog jedinstva. Savremena nauka smatra da drzava moze voditi zdravu finansijsku politiku i sa postojanjem vise instrumenata finansiranja. Nije potrebno da postoji formalno budzetsko jedinstvo. Dovoljno je da svi prihodi drzave is vi njeni rashodi cine jednu nedeljivu celinu. Ovakvo budzetsko jedinstvo u teoriji se naziva materijalnim budzetskim jedinstvom. Samo bi ono finansiranje koje bi se vrsilo na osnovu posebnih akata i instrumenata, u koje bi se izdvojili pojedini drzavni prihodi i iz tako odvojenih prihoda finansirale neke drzavne potrebe, dovelo do nepostovanja nacela budzetskog jedinstva. Takvo finansiranje bi moglo dovesti do poremecaja i neujednacenosti u zadovoljavanju potreba. Dakle, ako svi prihodi ne cine jednu nedeljivu celinu i ako se tim prihodima ne pokrivaju svi rashodi, onda se susrecemo s egzistiranjem budzetskog pluralizma. I pluralitet takodje omogucuje nacelo potpunosti, ali se smatra da jedinstvo budzeta daje potpuniji pregled i bolju kontrolu. Jedinstveni budzet iskazuje sledece pozitivne osobine:

- omogucuje se optimalna preglednost i jednostavnost budzeta;- ravnomerno se zadovoljavaju potrebe;- odrzava se ravnoteza budzeta;- omogucava se efikasna kontrola njegovog izvrsenja;- olaksano je sastavljanje i izvrsenje takvog budzeta.

Bivse istocno evropske drzave koje su pokusavale da izgrade tzv. realni socijalizam su strogo postovale nacelo budzetskog jedinstva. Sa druge strane, savremene drzave sa razvijenom trzisnom privredom smatrale su da jedan budzet nije funkcionalan za ostvarivanje brojnih funkcija drzave koje se pojavljuju nakon velike ekonomske krize.

* VANREDNI BUDZETI – Najznacajniji izuzetak od nacela budzetskog jedinstva jeste pojava vanrednih budzeta. Vanredni budzeti, poznati i kao kapitalni ili investicioni budzeti, su instrumenti finansiranja ilvesticija u privredi i u neprivredi. Oni se razlikuju od redovnih budzeta koji se koriste za finansiranje redovnih potreba drzave (vojske, parlamenta, pravosudja i td.). Glavna vrsta prihoda za redovni budzet je porez, dok su prihodi vanrednih budzeta najcesce zajmovi, amortizacija i prodaja imovine. Postoji jos jedna posebna vrsta vanrednih budzeta koji su u primeni u vremenima kriza i ratova. Zbog obilnosti rashoda ovi budzeti svoje pokrice ne mogu naci u porezima, vec su glavna vrsta prihoda ovih budzeta zajmovi, a cesto i papirni novac.

* ANEKSI – su takodje izuzetak od nacela jedinstva budzeta. Naime, drzava ustanovljava anekse kao specijalizovane budzete zbog potrebe da nekim svojim sluzbama, najcesce u oblasti privrede, da finansijsku samostalnost. Tako se

danas aneksi javljaju kod mnogih drzavnih privrednih preduzeca (zeleznice, PTT i td.). Anekse odobrava parlament istovremeno kada usvaja i redovni budzet. Oni su prilog redovnog budzeta i po pravilu viskovi koji se pojavljuju u njima se unose u budzet i manjak nadoknadjuje iz budzeta.

* AUTONOMNI BUDZETI – Pojava autonomnih budzeta se vezuje za nastanak nove uloge drzave u ekonomskoj i socijalnoj sferi. Oni su takodje jedno od odstupanja od nacela jedinstva budzeta. Pojavljuju se kod ustanova i preduzeca cija je delatnost od javnog interesa ali van neposrednih ovlascenja drzave. Autonomni budzet se razlikuje od aneksa po tome sto njega ne odobrava i donosi parlament, vec onaj drzavni organ koji se finansira na osnovu tog autonomnog budzeta. Prihode za svoje finansiranje, autonomsni budzeti dobijaju zakonskim namicanjem od strane drzave.

56.NACELO REALNOSTI BUDZETA

Svako planiranje, te i budzetsko, je subjektivno procenjivanje i dobija u svom znacaju pod uslovom da postuje nacelo realnosti. Kod budzeta se proveravanje realnosti vrsi putem pracenja njegovog izvrsenja dobrom organizovanom evidencijom, a konacno kroz zavrsni racun. Donosenjem nerealnog budzeta stvaraju se veliki problemi u drzavnim finansijama. Dolazi do neravnoteze izmedju prihoda i rashoda. Takodje, nerealni budzet otezava budzetsku kontrolu parlamenta, a moze doci i do neracionalnog trosenja budzetskih sredstava. Postoje brojni razlozi koji uslovljavaju da budzet bude nerealno praniran, a najznacajniji su:

- Nestabilni privredni tokovi;- Namerno prikazivanje tzv. “friziranje” budzeta (nerealno prikazivanje

prihoda i rashoda u budzetu);- Nepostojanje dobro organizovane finansijske evidencije i statistike;- Nepostojanje iskusne i strucne administracije koja radi na izradi budzeta i njena materijalno-tehnicka opremljenost;- Losa metoda planiranja.- Na nerealnost budzeta utice i budzet ako je nespecificiran ili nije

specificiran onako kako to zahtevaju objektivni privredni i drustveni uslovi u drzavi.

57. NACELO PREGLEDNOSTI (specijalizacije) BUDZETA

Budzetska prava parlamenta se ne bi mogla ostvariti ako se prihodi i rashodi u budzetu ne prikazu pregledno, da se jasno vidi odakle ce drzava pribaviti sredstva i na sta ce ih trositi. Tu preglednost omogucuje primena nacela specijalizacije budzeta. Ovo nacelo ce se ostvariti pod uslovom da se u budzetu jasno i

nedvosmisleno mogu razlikovati prihodi prema vrstama, oblicima i podoblicima, a rashodi prema osnovnim namenama, korisnicima i nosiocima sredstava. Tako specijalizirani prihodi i rashodi se moraju u budzetu srediti i svrstati u klasifikasione jedinice. Taj se uslov naziva klasifikacijom prihoda i rashoda budzeta. Postovanje nacela preglednosti budzeta ima visestruki znacaj. Tako, primena ovog nacela omogucuje predstavnickom telu da pravino oceni potrebu pribavljanja sredstava prema ekonomskoj snazi obveznika, kao i racionalno trosenje sredstava. U demokratskim drzavama, nacelo preglednosti je nezaobilazno. Dosledno postovanje ovog nacela zahteva i ostvarivanje odredjenih uslova kod prihoda i kod rashoda. * Specijalizacija prihoda zahteva: 1/ da prihodi budu prikazani prema izvorima i vrstama; 2/ da se utvrdi visina prihoda koja ce se ostvariti od svake pojedine vrste prihoda; 3/ da se naplata prihoda moze ostvarivati u trajanju od godinu dana. Medjutim, ostvarivanje navedenih uslova nije od podjednake obaveznosti. Prvi uslov je imperarivan, on se mora postovati. Kod drugog uslova, medjutim, nije tako. Utvrdjeni iznosi prihoda od svake pojedine vrste prihoda imaju samo orijentacioni karakter. Ni treci uslov nije imperativan, jer se prihodi budzeta naplate katkad po isteku godine za koju je budzet donet.* Specijalizacija rashoda takodje postavlja tri uslova: a/ da svaki rashod mora u budzetu biti posebno iskazan; b/ da za svaki rashod mora biti utvrdjen iznos u kome se moze izvrsiti; c/ da se rashodi mogu izvrsavati u ogranicenom vremenskom periodu od jedne godine. Mada kod specijalizacije rashoda postoje neki izuzeci, ipak uslovi koji se zahtevaju su mnogo restriktivniji nego sto je slucaj kod prihoda. Npr. po pravilu je zabranjena izmena namena koriscenja sredstava utvrdjene budzetom. Ipak, praksa pojedinih drzava je diktirala potrebu da se cine izuzetci od ovog pravila. Zabranjeno je i prekoracenje iznosa sredstava utvrdjenih u budzetu, mada u praksi se javljaju pojedina odstupanja i od ovog pravila ali samo prekoracenja koja nastaju po osnovu zakonske odredbe ili postojanja obaveza po osnovu javnih zajmova. Budzet traje godinu dana, te se zbog toga zabranjuje da se potrebe utvrdjene budzetom za jednu godinu podmiruju i posle proteka te godine. Ova zabrana je imperativne prirode.

58. NACELO RAVNOTEZE BUDZETA

Kada kvantitativno prihodi odgovaraju rashodima govorimo da je budzet uravnotezen. Razlikuju se formalna i materijalna ravnoteza. Formalna ravnoteza je postignuta ako su rashodi uskladjeni sa prihodima bez obzira na izvore pokrica rashoda. Dok materijalna ravnotezxa postoji pod uslovom da su rashodi pokriveni redovnim prihodima budzeta. Ako redovni prihodi nisu dovoljni za pokrice svih rashoda, neophodna ce biti i vanredna sredstva i tada se govori o deficitarnom finansiranju. Nacelo ravnoteze budzeta je jedno od najstarijih budzetskih nacela,

cija se sustina sastoji u tome da za sve potrebe drzave treba da budu obezbedjena dovoljna sredstva. U razlicitim vremenskim periodima, ovo nacelo je imalo razlicito znacenje. Do nastanka ekonomske krize u kapitalizmu, praksa sledi stavove klasicara finansija koji su smatrali nacelo ravnoteze zlatnim pravilom finansiranja potrebe drzave. Zato klasicari negativno ocenjuju javljanje deficita i suficita u budzetu. Shvatanje klasicara finansiranja u praksi se pocinje napustati u period izmedju I i II svetskog ata. To je vreme nastajanja ekonomske krize u kapitalizmu. Vreme krize i recesije sugerira se koncepcija ekspanzivne fiskalne politike koja zahteva povecanje javnih rashoda a i smanjenje poreskih prihoda, sto dovodi do pojave deficita u budzetu. Poznate su dve teorije u vezi s tim, a to su: teorija sistematskog budzetskog deficita i teorija ciklicnog budzeta.

* Po teoriji sistematskog budzetskog deficita, ekonomski prosperitet i eliminisanje nezaposlenosti u periodu stagnacije moze se oostvariti povecanjem javnih rashoda i smanjenjem poreskog tereta. Budzetski deficit, po ovoj teoriji, razvija proizvodnju i postepeno ali sigurno otklanja nezaposlenost. Ova teorija vise puta je primenjena u praksi.* Teorija ciklicnog budzeta je takodje nastala pod uticajem ucenja Kejnza i njegovih sledbenika. Polaziste ove teorije je da budzetsku ravnotezu treba ostvariti, ali ne za godinu dana, vec za period privrednog ciklusa (7-10 godina). Zbog toga se pojava deficita u periodu kriza sanira suficitom nastalim u periodu prosperiteta.

Procesi deficitiranog finansiranja se pojavljuju kadfa se privreda nalazi u recesiji, ali je to nova pojava i u konjukturi. Ciklicni budzetski deficit se pretvara u hronicni. Budzetski deficiti su dostigli izuzetno visoke iznose, te nije lako postici ravnotezu u budzetu.

59. NACELO TRAJANJA BUDZETA (periodicnosti, godisnjosti)

Kao planski akt, budzet ima odredjeno vreme trajanja, po pravilu godinu dana. Smatra se da je to minimalan rok jer obuhvata sve sezonske varijacije u toku godine. U najvecem broju evropskih drzava (Franuska, Nemacka, nasa drzava i td.) budzetska godina se podudara sa kalendarskom godinum, sto znaci da pocinje 1. januara a zavrsava se 31. decembra. Od ovog pravila postoje izuzeci, npr. u Velikoj Britaniji pocinjr 1. aprila, u Svedskoj 1. jula… Dobre strane metoda budzetske godine su: jednostavnost, mogucnost lakseg sastavljanja zavrsnog racuna i podsticanje stednje u budzetskih rashodima. Sa pravnog aspekta, za drzavu, nacelo jednogodisnjosti budzeta bi znacilo ogranicenje njenih ovlascenja trosenja sredstava budzeta. Ta ogranicenja su na godinu dana, nakon proteka tog vremena ovlascenja se gase i da bi ponovo vazila potrebno je da se obnove. U slozenim uslovima prakticnog zivota, potreba za postovanjem nacela jednogodisnjosti budzeta ne moze se do kraja sprovesti. Nekada se budzet ne moze doneti na vreme iz raznoraznih razloga objektivne i subjektivne prirode, te se u

tom slucaju pristupa privremenom finansiraju, kada budzet traje krace od godinu dana.

60. NACELO JAVNOSTI BUDZETA

Visoki iznosi sredstava koji se preraspodeljuju preko budzeta izazivaju paznju siroke javnosti, jer se budzet najvecim delom napaja dazbinskim opterecenjem ogromnog broja gradjana. Gotovo se moze reci da nema gradjanina koji nekim finansijskim iznosom ne doprinosi, ucestvuje u prikupljenim budzetskim sredstvima. Nacelo budzetske javnosti bi trebalo da poreskim obveznicima i drugim gradjanima omoguci da se informisu o svim relevantnim podacima vezanim za finansiranje preko budzeta. Prakticno se ostvarivanje nacela javnosti izrazava na taj nacin sto se budzet i njegov zavrsni racun objavljuju. Sredstvima javnog informisanja, gradjani se obavestavaju o raspravama koje se vode u skupstinskim odborima i drugim telima kada se budzet prethodno ispituje. Javna je i skupstinska debata prilikom donosenja budzeta. Nacionalna bezbednost, pak, razlog je sto se pojedini budzetski rashodi ne objavljuju detaljno (rashodi za razne tajne sluzbe i vojsku). Postovanje nacela javnosti budzeta omogucuje formiranje javnog mnjenja kao znacajnog cinioca koji utice na drzavne organe koji odlucuju o prihodima i rashodima budzeta. Ovo nacelo bi takodje trebalo da pozitivno deluje na smanjenje izbegavanja placanja dazbina.

61. IZRADA I DONOSENJE BUDZETA

Propisima savremenih drzava se utvrdjuje da se budzet donosi pre pocetka budzetske godine. Da bi se budzet sastavio neophodno je da drzavni organi koji ga sastavljaju raspolazu mnogim relevantnim podacima svih korisnika i nosilaca sredstava koji se finansiraju iz budzeta. Takodje je neophodno posedovati i precizne ekonomske i statisticke podatke u vezi s privrednim kretanjima. Za snalazenje u tako komplikovanoj materiji izuzetno je znacajno imati i kvalifikovan kadar. Normalno je da je u najvecem broju zemalja preovladala praksa davanja izvrsnoj vlasti (upravi) prava tzv. budzetske inicijative. Postupak sastavljanja budzeta pocinje tako sto nadlezni drzavni organ pozove sve one koji se finansiraju iz budzeta, da dostave iznose sredstava koji sui m potrebni za ostvarivanje njihovih funkcija u toku naredne godine. Nakon tog poziva, korisnici budzetskih sredstava su duzni da izrade predloge svojih proracuna rashoda, eventualno i prihoda ako ce ih imati u sledecoj godini. Kada svi navedeni proracuni dospeju kod nadleznog finansijskog organa za budzet, on je obavezan da ih razmotri, analizira ih, vrsi odredjene izmene i dopune i td. Praksa je da se nacrt budzeta razmatra u okviru vladinih tela (odbora i komisija). Nakon toga, nadlezni organ za budzet poziva pojedine korisnike budzeta na pretresanje njihovih zahteva i

pokusava ih uskladiti sa proporcijama ukupnog nacrta budzeta. Kada se i izlozene radnje zavrse, nadlezni organ za budzet sastavlja nacrt budzeta. Taj nacrt, zajedno sa odgovarajucom dokumentacijom i obrazlozenjem, pomenuti organ dostavlja vladi. Vlada detaljno ispituje nacrt budzeta, uzima u obzir sve relativne cinjenice date u obrazlozenju. Predlog budzeta se upucuje parlamentu na konacno prihvatanja (odobravanje). Pre nego sto se predlog budzeta iznese na razmatranje u plenumu parlamenta, on se razmatra na odgovarajucim odborima i komisijama. U tim telima parlamenta, budzet se analizira i kriticki ocenjuje. Utvrdjivanjem eventualnih primedaba i predloga za izmene i dopune, predlog budzeta najzad dospeva na raspravu u plenumu predstavnickog tela. Na plenumu se budzet raspravlja najpre u nacelu, a onda i u pojedinostima. Nacelna rasprava je najpogodniji momenat da se odbranom, odnosno krititok budzeta ocenjhuje uspeh ili neuspeh vladinog rada. Prirodno je da se nakon te skupstinske debate budzet moze izmeniti ili dopuniti. Posle toga se pristupa glasanju o budzetu. Citava procedura oko izrade i donosenja budzeta traje oko 6 meseci. Prirodno je, da se ona zavrsi pre pocetka godine za koju se budzet donosi.

62. IZVRSENJE BUDZETA I KONTROLA IZVRSENJA BUDZETA

IZVRSENJE BUDZETA – Posle donosenja budzeta, nastupa faza njegovog izvrsenja. Izvrsiti budzet znaci naplatiti prihode, rasporediti ih i izvrsiti rashode. Izvrsenje budzeta je u potpunosti regulisano propisima: zakonima, uredbama, naredbama, uputstvima i td. Organi, odnosno lica koja su nadlezna da izvrsavaju budzet, nazivaju se naredbodavcima i racunopolagacima. Naredbodavac za izvrsenje budzeta u celini je vlada, a naredbodavac predracuna – trosenja sredstava je staresina organa i organizacvije koja se pojavljuje kao korisnik sredstava. Najvisi izvrsni organ (vlada) se stara da se prihodi naplate onako kako je to utvrdjeno u budzetu, da se u toku trajanja budzeta odrzava ravnoteza prihoda i rashoda. Da bi vlada mogla da obavi ovu svoju funkciju, njoj se od strane finansijsko upravnog organa povremeno podnose izvestaji o izvrsenju budzeta. Naredbodavci su organi koji imaju vise ovlascenja. Ovlascenje da upravljaju drzavnom imovinom, da se staraju o prikupljanju drzavnih prihoda i donose odluke o raspodeli prihoda koji sui m budzetom dodeljeni. Najznacajnija je uloga utvrdjena za ministra finansija koji se pojavljuje kao naredbodavac. Najveci deo zadataka u izvrsenju budzeta, bilo da se radi u ime najviseg izvrsnog organa, bilo po vlastito nadleznosti, pada na ministra finansija. To je lice koje u vladi ili izvrsnom vecu referise o stanju u izvrsavanju budzeta, predlaze potrebne mere, sprovodi u zivot primljene smernice i td. Prava i duznost naredbodavca u pogledu trosenja budzetskih sredstava su: angazovanje kredita; konstatovanje postojanja duga; izdavanje naredbe. Pod angazovanjem sredstava podrazumevamo preduzimanje svakog akta i odluke kojim naredbodavac stvara obavezu da se isplate budzetska sredstva. Za neke izdatke se uopste ne donosi akt o angazovanju sredstava (npr. za isplate po pravosnaznim sudskim odlukama). Sredstva se mogu

angazovati samo u iznosima koji su odobreni korisniku budzetskih sredstava. Naredbodavac, mora da konstatuje dug. To se moze uciniti na vise nacina: uvidom u isprave koje pokazuju da je narucena nabavka ili usluga izvrsena; uvidom u komisijski zapisnik i td. Uverivsi se u postojanje osnova za isplatu duga, naredbodavac donosi naredbu (odobrenje) za isplatu koju dostavlja racunopolagacu koji ce je izvrsiti. Racunopolagac je lice koje je zaduzeno da prikuplja prihode, vrsi rashode i rukuje drzavnom imovinom. U praksi, to je sef racunovodstva u organima uprave. Za razliku od naredbodavca, racunopolagac nema prado da donosi samostalne odluke. On je za svoj rad odgovoran naredbodavcu i finansijskom organu uprave i duzan je da preduzima radnje po naredbama ovlascenog naredbodavca. Racunopolagac ima pravo i duznost da pre nego sto donese nalog za isplatu proveri: zakonsku zasnovanost naredbe za isplatu koju je doneo naredbodavac; da proveri postojanje sredstava na racunu korisnika za svrhe utvrdjene naredbom i td. Ako racunopolagac smatra da naredba za isplatu nema pravnog osnova on ce odbiti da je izvrsi i o tome ce obavestiti neredbodavca. Na insistiranje naredbodavca da se njegova naredba izvrsi, racunopolagac ce zahtevati da se naredba jos jednom pismeno donese. Ako to naredbodavac i ucini, onda je racunopolagac duzan da je izvrsi i o tome obavesti nadlezni organ ili obustavi isplatu do odluke nadleznog organa.

KONTROLA IZVRSENJA BUDZETA – Pod kontrolom podrazumevamo organizovan, planski i strucan pregled poslovanja putem proveravanja, ispitivanja i uporedjivanja. Savremene drzave su zbog slozenosti postupka izvrsenja budzeta organizovale visestruku kontrolu i vrse je u raznim momentima budzetskog ciklusa. Najcesce vrste kontrola koje se pojavljuju u praksi:1. PREMA VREMENU KADA SE VRSE postoji prethodna i naknadna kontrola.* Prethodna kontrola se pojavjuje pre isplate budzetskih sredstava. Zbog toga ova kontrola moze onemoguciti one isplate koje nisu zasnovane na pozitivnim propisima.* Naknadna kontrola nastaje kada je vec izvrsena isplata iz drzavne blagajne. Stoga je ova kontrola u nemogucnosti da spreci nezakonito trosenje sredstava.2. PREMA ORGANIMA KOJI VRSE KONTROLU imamo upravnu, institucionalnu i politicku kontrolu. * Upravna (administrativna) kontrola se obavlja u okviru uprave, na nacin da visi upravni organ kontrolise nizi njoj potcinjenih organ. Stoga se ova kontrola pojavljuje pre svega kao hijerarhijska kontrola.* Institucionalne (racunsko-sudska) kontrola se pojavljuje kao samostalna i nezavisna od uprave, sto joj omogucuje i vecu efikasnost u radu. Za ove svrhe u savremenim uslovima se formira Vrhovna drzavna revizorska institucija sa generalnim revizorom javnih rashoda na celu. * Politicku kontrolu vrsi parlament. Ova kontrola se razlikuje od upravne i racunsko-sudske kontrole. Razlika se sastoji u tome sto se politicka kontrola odnosi na vec istekli period izvrsenja budzeta, dok se druge dve kontrole vrse u

toku njegovog izvrsenja. Parlament politicku kontrolu vrsi onda kada raspravlja o zavrsnom racunu budzeta.3. PREMA ODNOSU ORGANA KOJI VRSI KONTROLU I KORISNIKA BUDZETSKIH SREDSTAVA razlikuje se spoljna i unutrasnja kontrola.* Spoljnu (eksternu) kontrolu brsi odredjeni organ (upravni, racunsko-sudski, predstavnicki) izvan korisnika budzetskih sredstava. * Unutrasnja (interna) konotola se obavlja unutar korisnika budzetskih sredstava.4. PREMA METODU KOJI SE PRIMENJUJE postoji dokumentarna i terenska kontrola.* Dokumentarna kontrola se vrsi kontrolisanjem finansijskih dokumenata. Ovu kontrolu sprovodi nadlezni organ na svom radnom mestu.* Terenska kontrola vrsi se na terenu. Naime, ovlasceni finansijski organi, inspektori, vrse tu kontrolu odlazeci kod organa kome su poverena budzetska sredstva.

63. ZAVRSNI RACUN BUDZETA

Budzetski postupak se zavrsava donosenjem zavrsnog racuna. Ne bi se moglo govoriti o obaveznosti budzeta kao plana, ako se parlamentu ne omoguci da donese zavrsni akt o tome kako se budzet izvrsavao. Time se njemu omogucuju da efikasno kontrolise i ocenjuje rad vlade. Zavrsni racun pokazuje kako se budzet izvrsavao u toku svog trajanja. Odnos budzeta prema zavrsnom racunu je u stvari odnos plana prema svom izvrsenju. Zbog toga je tehnika sastavljanja zavrsnog racuna slicna tehnici budzeta, s tom razlikom sto se radnje u vezi sa zavrsnim racunom obavljaju nakon proteka budzetske godine. Najbolju ocenu o dobrim i losim stranama poreskog sistema i politike rashoda daje slika zavrsnog racuna budzeta. Ta “slika” pokazuje realnost planiranja budzeta i sluzi kao orijentir, odnosno polazna osnova za sastavljanje budzeta za narednu godinu.