Jerkov - Od nove tekstualnosti do kulturne poetike

Delo Milorada Pavia izdvaja se u srpskoj knjievnosti mnogim odlikama, od autentinog stila i fantastine imaginacije do dubokog kulturno-istorijskog pamenja i neoekivane drutvene aktuelnosti. U Pavievom delu naroito je vano to kako se proiruje smisao knjievnog oblikovanja. Njegov neobian stil, prepun paradoksalnih figura i knjievna imaginacija, nagovetavaju jedno od najvrednijih ostvarenja naeg doba koje je u zauujuem dosluhu sa buduim nainima komunikacije.Veliku panju privlai injenica da se u Pavievom delu menja poloaj knjievnog teksta. Knjievni tekst se po pravilu ita zato to u njemu postoji neto drugo to je vanije od samog teksta. To je knjievno stvaralatvo. U itanju se vidi sve drugo samo ne tekst. Ono to se isputa iz vida jeste tekstualnost, svojstvo teksta da bude tekst. U Pavievom tekstu istovremeno sa oblikovanjem onoga u tekstu oblikuje se i tekstualnost, koja se u itanju ne sme prevideti. Inae e italac biti u opasnosti da mu izmakne ne samo smisao, ve i odnosi koji vladaju u tekstu, kao i razlozi za prekoraenje uobiajenih postupaka i normi. Da bi skrenula panju sa unutranje strane teksta, nova tekstualnost trai od itaoca da izroni u spoljanju stranu; kako tekst izgleda, kakve su veze izmeu njegovih delova, kakav je oblik knjige i kakva je vrsta tampe. Ono to je tradicionalno u knjievnosti unutranje i spoljanje, kod Pavia je spojeno. U njegovim delima raa se i nova tekstualnost, a sa njom i nova poetika itanja. Veliki je, meutim, problem kako opisivati tu novu tekstualnost. Spoljanja strana teksta je u savremenoj knjievno-teorijskoj misli sasvim malo prouavana. Tradicionalna filoloka ispitivanja uzimaju u obzir materijalnu stranu zapisa. To je i razlog da figura palimpsesta i ideja knjige nisu u dovoljnoj meri poetiki shvaeni i kada je re o Pavievom delu. Modernizam i avangarda su, dodue, naglaavali tekstualnu stranu knjievnog dela, ali to iskustvo nije dovoljno. Tu je pre svega re o ruenju knjievne tradicije, dok Pavieva dela nemaju takav programski stav. U njima se knjievna prolost reintegrie, to je odlika postmodernog odnosa prema tradiciji. Kod Pavia se oivljava barok, ali i sve epohe od prosvetiteljstva do modernizma.Era kompjutera otvorila je jedan novi simboliki prostor. Slobodno korienje, oblikovanje i osmiljavanje virtuelne stvarnosti obnovie interes za knjievnost, jer ona oduvek stvara simbolike realnosti koje su i same virtuelni svetovi.Pavieva dela tragaju za oblikom ukorenjenim u svetu knjievnog dela. Zbog toga se Pavieva razmiljanja dovode u vezu sa romantiarskim razmiljanjima o organskoj formi zaetoj u samom materijalu koji oblikuje knjievno delo. Tako na primer, Hazarski renik ima oblik renika to je neophodnost da se znanje i istorijsko posredovanje pristupi prii o Hazarima koja se drugaije ne moe ispriati. To je i nunost da se tekst rascepi na dva dela kao klepsidra, to se vezuje za samu priu i obradu legende o ljubavnicima koje deli moreuz. Oblik teksta potvruje smisao prie o razdvojenosti. Po ovome, Pavieva dela sastavljaju poetiku celinu i mogu se uporediti sa delima pisaca za koje se kae da su pisali samo jednu knjigu. Epska irina se u XIX veku izraavala kroz cikluse romana, dok je u modernizmu re o obuhvatanju celine romanesknom sveu. Za razliku od njih, Pavieva dela objedinjuju ideju teksta i poetike itanja. Napor da se estetski aktivira oblik teksta zamenio je nastojanje da se izrazi svest junaka ili pripovedaa svojstvenih delima visokog modernizma. Ukoliko se poetkom veka govorilo o tekstu kao glavnom junaku u prouavanju literature, krajem veka se moe zakljuiti da je tekst jedan od glavnih junaka knjievnog stvaranja. Tako se kod Pavia moe govoriti o svojevrsnom knjievnom transferu. Kao na pokretnoj traci simboliki materijal iz jednog dela transponuje se u drugo delo, iz jednog anra u drugi, sve dok na kraju itanje jedne Pavieve knjige ne bude podrazumevalo poznavanje svih njegovih knjiga. Pavi pokazuje kako se iz istog korena razvijaju razliiti anrovi.U Pavievom bogatom opusu Hazarski renik je ono bez ega se ne moe nita vano rei o njegovom knjievnom stvaralatvu. Re je o svetskom bestseleru koji otvara novo poglavlje u istoriji romana. Roman-leksikon organizovan je kao renik sastavljen od tri knjige u kojima su odrednice rasporeene po alfabetu. Pria mnogo pria da bi ispriao jednu veliku priu koja se ne moe ispriati o Hazarima. Osnovna zagonetka ostaje ista: Ko su Hazari?Poznavanje istorije kulture se u Pavievim knjigama ne prikriva. Ono je obeleeno figurama znanja. Ali, Pavi ne robuje prolosti. Malo koji pisac je tako okrenut budunosti da po cenu privremenog nerazumevanja pionirski otkriva nova polja knjievnosti sve do vizuelnog pripovedanja spremnog za interaktivne medije. italac vie ne ita ono to je u tekstu, ve estetski percipira i tumai oblik, status i smisao teksta kao takvog. italac je koautor koji objektivira ono to mu je ispripovedano. Fenomen ovog procesa se, meutim menja. Hazarski renik podrazumeva da je italac slobodan i obavezan da pronae svoj put od jedne do druge odrednice romana-leksikona. On poziva na odabir avanture itanja ime se postaje aktivan uesnik u oblikovanju romana. itanje podrazumeva da se izmeu delova pronae celina. ak i u najmanje razumljivoj prii je jadno to da je ispriana. Hazarski renik se stalno menja. On nema stabilnu formu, pa sve ostaje onako kako je ispripovedano, ali nita ne ostaje isto. Pria se ne pria. Pavi doarava i komentarie nastanak hazarske polemike i zato je nestao taj narod. Tamo gde bi tradicionalni roman nastojao da gradi fikciju, tu ovo delo daje izvetaj o potrazi za Hazarima, izvetava o njihovim tragovima. Umesto da pripovedno interpretira polemiku, Hazarski renik obnavlja tu polemiku, uvajui smisao istorijskog svedoenja, ali ukida distancu. Oblik romana je, prema tome, izrazio samu polemiku. To je pria koju posreduje kao celina, a da ona u njemu nije do kraja ispriana. Ako oblik teksta kazuje ono to se tekstom ne moe rei, tekstualnost je postala estetski aktivno sredstvo. Pitanje kako ispriati ono to ne moe biti ispriano nije novo. Ono je zaokupljalo teologe i u biblijskom tekstu. Kako se moe ispripovedati boanska sutina u jednom tekstu o Hristu. Reenje je u tradicija u kojoj se razumevanje vidi kao boija milost, dok pisanje o bogu i itanje zaveta proima boansko nadahnue koje spaja tekst i itanje. Ovakvo nadahnue moe da prevlada sve razlike koje postoje izmeu dva sveta teksta biblije. Ukoliko dve razliite prie imaju isti smisao, one ine istu celinu, zadravajui sve nesaglasnosti. Tako ova polemika moe da se proiri i na trei glas u sporu. Re je, naravno, o Kuranu. Situacija Hazarskog renika oigledno ponavlja odnos svetih knjiga. Tako se reenje o Hazarima reiti jedino tako to e istina Hazara postati neto transcendentno kao to je boija istina transcendentna u odnosu na tri sveta teksta. Pavieva knjiga, ako se tako moe rei, predstavlja vid postmoderne biblije. Ne samo to nema boije istine, ve nema ni sveta u kojem se pria o njoj. Ostao je samo izvetaj pohranjen u tekstu.U srpskoj knjievnosti status dela enciklopedije, onako kako ga opisuje Mendelson, ima Vukov renik. On utvruje nacionalni jezik i reprezentuje oblike pisanja svoga vremena, predstavlja izvetaj o znanju i i donosi bogat pripovedni materijal. Pripovednu osnovu ovog renika prepoznao je upravo Milorad Pavi. Ova veza sa Vukom, naroito kada se ima u vidu uloga irila i Metodija u romanu, otkriva da je Hazarski renik knjiga srpske pismenosti, knjiga srpske kulture. Ono to je znaajno je DA SE ENCIKLOPEDIJSKO KNJIEVNO DELO VE javilo u obliku renika. Taj arhetip ostvario je Pavi kao neki pritajeni ideal kolektivnog pamenja srpske kulture. Estetski je delotvorno ono to unosi razliku u percepciju ustaljenog oblika knjige (renici, katalozi, bedekeri). Ovi oblici imaju veu izraajnu mo od petrifikovanog knjievnog teksta pretvorenog u nepromenljivi oblik knjige. Kada se taj oblik poetiki aktivira, kao kod Pavia, onda je to kulturni in. Kada romaneskna proza dovodi u pitanje poloaj knjige u itanju, onda je jedna ustaljena kulturna forma promenjena. Tako poetika pripovedanja preko poetike itanja menja poetiku kulture.Polna izdiferenciranost kritikog izdanja Hazarskog renika, za razliku od kolskog izdanja, uslovljava njihovu nemogunost da se spoje u jedno, onako kako to pretpostavlja postavka logocentrizma o jedinstvenosti i nepromemljivosti teksta. Hazari su iezli, potisnuti lik svakog naroda, ono otueno i naputeno drugo narodnog bia koje nije uspevalo da istorijski odgovori nasilju sveta. Parabola o razdvojenosti polova ula je u sredite oblikotvorne svesti. Taj nemogui preokret ve je pripremljen razdvojenou u Unutranjoj strani vetra, koja se u vremenu ne moe premostiti. Razdvojenost u polovima, koja uslovljava razdvojenost u polovima knjige, ima vano mesto u Pavievom opusu. Pavieva preterivanja kada je o ljubavnim podvizima re, skreu panju na jednu tabuiziranu sferu ivota o kojoj srpska knjievnost govori najee srameljivo.Tekst u knjizi, osim to moe biti pragmatiki identifikovan tipom izdanja (meki, tvrdi povez...), ne trpi neko dejstvo tog spoljanjeg omota. Upravo je to taka razlaza izmeu Pavieve poetike i tradicionalnog teksta. Raspravljajui na poetku Hazarskog renika o razliitim izdanjima ove knjige, prenosei izvore u naizgled autentinom obliku, Pavi daje zavrnu formulu tehnici pronaenog teksta. Ali, razlikujui muki i enski primerak knjige, on je isto onako kao to je palimpsest oiveo materijalnost pergamenta, oiveo materijalnost kodeksa. Kao da stvara individualni primerak knjige analogan onim prepisima koji su imali svog naruioca i sadravali njemu upuenu pohvalu. Primerci Pavievog teksta nisu zamenljive kopije. Na poetku stoji da u predvorju postmoderne literature lee svi oni itaoci koji nee nikad otvoriti knjigu. Oni koji tu lee mrtvi, nisu mrtvi u ivotu, ve u itanju. Pavi ovim pokazuje da oni koji ne itaju, koji knjigu ne otvore, ne znaju za svoju duhovnu smrt. Od smrti je u tom sluaju stranije ne znati da si mrtav. Saznanje duhovnog ivota, to je u posedu romana. Roman odreuje polje ivota i smrti, a ne obrnuto. Od ivota van literature ne zavisi kakva e biti literatura, ve od literature zavisi kakav e biti ivot. Oni koji ne pristupe romanu nikada nee moi da saznaju priu o svom ivotu. Oni koji ne shvataju svoju ivotnu priu, ta uopte shvataju. Lik smrti moe se prepoznati i u svakodnevnom ponavljanju jednih te istih postupaka. Otpor prema ustaljenom nizu stvari je potreba da se pronae novo pribeite u autentinosti. Stvaralatvo je pokuaj da se spoznata neumitnost otkloni.Proza Pavia kree se u jasno omeenim kulturnno-istorijskim krugovima. Mediteran, Balkan i Panonija okupljaju simbolike snage njegovog pripovedanjaa kao to su Vizantija, Antika, novovekovna prosveenost i savremeni trenutak. Ukrtanje vremena, tradicija i kulturnih prostora daje posebnu dubinu i sloeni simboliki sistem. Vrednost njegove proze nije u snazi deskripcije, ve u moi evokacije. Paviu nije stalo da stvori detaljan opis junaka i dogaaja, nego da oslobodi fantaziju i doara simbolika sredita prie. Njegovo pripovedanje pokree dubinske procese nesvesnog; zahvata arhetipske sadraje i odjeke dalekih mitova. Umesto konkretizacije radnje i prostora, Pavi se uvek stara za transcendentalni smisao pripovedanja. Njegova pria je zasnovana na simbolikim i poetikim, a ne mimetikim sadrajima.Od najranijih pria do Unutranje strane vetra, MEDITERAN JE U SREDITU Pavieve pripovedne imaginacije. Pavi prati kulturne i civilizacijske prostore koji su obeleili sudbinu Srba, to obezbeuje korene istorijskog i duhovnog samorazumevanja. Mediteran nije samo Afroditino more, ve je, pre svega, neka vrsta jezera svetskog duha. Koliko je Pavievo vienje duboko dobro se primeuje po tome jer ne zaboravlja da su Srbi oduvek primorski narod. Prostor deluje suprotno od oseanja prolaznosti svojstvenom svakom toku vremena. Pavieve prie poseu za pitanjima koja odreuju nacionalni identitet i sudbinu. Vizantija je poseban sloj Mediterana i u meri znaaja za srpsku sudbinu ishodite je Pavievog pripovedanja. Raspon njegove imaginacije je velik, ali se ona uvek vezuje za pravoslavne korene. Srpska prolost je obeleena i manastirima, i stradanjima, i seobama. Pavieve pripovedne prostore povezuje urbofilija. Urbana imaginacija je zajednika svim kulturno-civilizacijskim krugovima Pavieve proze. On je najznaajniji beogradski pisac na kraju ovog veka. Beograd je u njemu dobio autora koji svoj grad osea kao nuno i prirodno literarno stanite. To je urbanitet bez kojega se uopte ne zamilja iskustvo svakodnevice u njegovoj prozi.Knjiga koja govori o Hazarskoj polemici pokazuje kako se za status istine bore razlilite prie i izvetaji, ali istina Hazara je odsutna kao i sami Hazari. Izvetaji o istini nije vie sama istina. Ono to se nalazi na dubljem planu Pavievog dela je istina odsustva , koja ostaje u neizgovorljivosti, u odsustvu etvrtog izvora, tj. Samih Hazara. Na tom mestu nalaze se komentari prireivaa i svedoanstva o sudbini samog renika. Tu se oblikuje i pria o samim savremenim istraivaima hazarskog pitanja. Kada bi se znala hazarska istina, spor bi ostao razlika narativnih strategija. Istina romana ostaje smisao celine dela i ne moe se od nje odvojiti.