REZIME:

Vazduh je neophodan za život ljudi, biljaka

i životinja. On je smeša gasova koja čini atmosferu,

od kojih su neki u vrlo promenljivom

sastavu: azota ima 78,08% (4/5), kiseonika 20,95%

(1/5), argona 0,93% i u vrlo malim količinama

kriptona, ksenona, helijuma, neona i drugih. U

promenljivim količinama u vazduhu može biti

vodene pare, ozona, ugljen deoksida, radona i

drugih. Sastav vazduha varira na različitim

visinama. Pri većoj visini smanjuje se sadržaj

kiseonika, a povećava se sadržaj vodonika.

Čist vazduh je osnov za zdravlje i život ljudi

i čitavog ekosistema. Nevolje nastaju kada se ovaj

odnos poremeti. Zagađeni vazduh utiče na različite

načine na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera

služi i kao sredstvo transporta zagađujućih materija

do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagađenja

kopna i vode. Zagađenje vazduha zavisi prvenstveno

od tipa zagađivača.

1. Uvod

Klima na Zemlji stalno menja, odnosno da

se oduvek menjala. Nekada ranije, sve do početka

industrijske revolucije, klima se menjala kao rezultat

promena prirodnih okolnosti. Danas međutim,

termin klimatske promene koristimo kada govorimo

o promenama u klimi koje se događaju od početka

dvadesetog veka. Promene koje su registrovane

prethodnih, kao i one koje se predviđaju za narednih

80 godina smatraju se da su nastale kao rezultat

čovekovih aktivnosti a ne kao posledica prirodnih

promena u atmosferi.

Efekat “staklene bašte” je veoma važan

kada govorimo o klimatskim promenama pošto se

odnosi na gasove koji Zemlju održavaju toplom i

kojima pripada najveća zasluga za postojanje života

na njoj. Neke od gasova koji prave efekat staklene

bašte ljudi proizvode u svakodnevnim aktivnostima.

Ta dodatna količina koju proizvode ljudi glavni je

osumnjičeni za pojačani “efekat staklene bašte”.

2. Izvori zagađenja

Glavni izvori zagađenja vazduha su

zagijavanje stanova, industrijske aktivnosti i

saobraćaj.

Najčešće zagađujuće materije su ugljenmonoksid

(CO), sumpordeoksid (SO2), azotdeoksid (NO2),

mikročestice čađi. Specifične zagađujuće materije

vazduha su i olovo, kadmijum, mangan, arsen, nikl,

hrom, cink i drugi teški metali i organski spojevi

koji nastaju kao rezultat različitih aktivnosti.

Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez

boje mirisa i ukusa. Ovaj gas nastaje prilikom

nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva.

Koncetracija od 1% CO u vazduhu je smrtonosna.

Ugljen monoksid je toksičan u visokim

koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom

zagrevanju kao prekursor ozona. Emisije potiču

uglavnom od saobraćaja. U Evropi se emituje oko

125 miliona tona, ili 11% od ukupne svetske emisije

ovog gasa.

Procenjuje se da emisija sumpor-deoksida

(SO2) u Evropi iznosi 39 miliona tona godšnje.

Emisija SO2 jedinjenja drastično je veća u zimskom

nego u letnjem periodu, zbog sagorevanja fosilnih

goriva. Zimski smog pojavljuje se najčešće i najviše

u centralnoj, južnoj i jugoistočnoj Evropi. Zato su

vlasti u državama ovih regiona krenule u kampanju

za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim

delovima. Koncentracija SO2 u atmosferi zapadno-

evropskih gradova primetno je opala u odnosu na

1970-u godinu. Pad koncentracije SO2 u atmosferi

rezultat je redukcije korišćenja fosilnih goriva u

zagrevanju domaćinstava.

(Proteklih nekoliko dana zagađenost

vazduha u Banjaluci premašila je maksimalne

granične vrednosti, a u sredu je izmerena najveća

koncentracija ugljen-monoksida i azotnih oksida za

proteklih šest godina. Svi parametri kojima se meri

zagađenost vazduha drastično su povećani u

poslednja dva dana. Koncentracija ugljen-

monoksida iznosi 8,9 miligrama po metru kubnom,

što je veliko povećanje, jer inače imamo ovu

koncentraciju oko 1,15 miligrama. Sumpor-deoksid

je 50 miligrama po metru kubnom i takođe je

povišen. Ipak, najviše je povećana koncentracija

azotnih oksida, koja je u sredu iznosila 19

mikrograma po metru kubnom, a inače iznosi do 10

mikrograma maksimalno. Najveći zagađivači su

mala privatna ložišta, kojih ima mnogo u Banjaluci.

Pored toga, i vremenske prilike idu na ruku većoj

koncentraciji zagađivača.)

Emitovane kisele supstance kao sto su

ugnjendeoksid SO2 i azotdeoksid (NO2) u atmosferi

se mogu zadržati i do nekoliko dana i za to vreme

preći razdaljinu od preko nekoliko hiljada

kilometara, gde se preobražavaju u sulfurnu i azotnu

kiselinu. Primarni polutanti SO2 i NO2 i njihovi

reakcioni proizvodi nakon njihove depozicije i

promene padaju na površinu zemlje i povrsinških

voda (kisele kše) gde uzrokuju zakiseljavanje

sredine. Efekti acidifikacije odražavaju se na:

vodene organizme koji su osetljivi na povećanje pH

i povećanje toksičnih metala u vodi, biljke su

osetljive na povećanje koncentracije hidrogenovih

jona u zemljištu, ljudi takođe trpe posledice

acidifikacije zbog konzumiranja površinske ili

podzemne vode koje često imaju neprimeren pH i

povećanu koncentraciju metala.

3. Trend globalnog zagrevanja

Prema izvještaju Nacionalne zdravstvene

akademije SAD-a (NAS) nijedna katastrofa u

celukupnoj poznatoj prošlosti neće izazvati toliko

poguban uticaj na civilizaciju i život na planeti kao

što bi to moglo izazvati trend globalnog zagrevanja.

Do sada je o tom pitanju najrelevantnijom smatrana

studija objavljena nakon završetka Međuvladinog

panela o klimatskim promenama, održanog 2001.

godine u okviru Ujedinjenih nacija (IPCH), koja

prognozira da bi temperatura na površini zemlje do

2100. godine mogla porasti od 1,4 do 5,8 stepeni

Celzijusovih. Ova studija predviđa da bi takav rast

temperature mogao prouzrokavati otapanje lednika i

artičkog polarnog prekrivača, povećanje nivoa mora,

pojavu oluja, destabilizaciju i nestanak životinjskih

staništa i migracije životinja prema severu,

salinizaciju pitkih voda, masovno uništenje šuma,

ubrzan nestanak biljnih vrsta i velike suše.

Ukoliko se uzme u obzir da će zahvaljujući

ljudskoj aktivnosti udvostručiti količina CO2 koja će

se u ovom veku emitovati u atmosferu, moglo bi

sazreti uslovi za naglu klimatsku promenu na

globalnom nivou, i to možda u razdoblju od samo

nekoliko godina.

Slika 1. Prognoza zagrevanja planete do 2100.

godine

Pored industrije, saobraćajna delatnost

predstavlja jednog od najvećih zagađivača životne

sredine, zbog emisije štetnih gasova, koji se javljaju

kao produkt sagorevanja pogonskog goriva. Jedan

od ovih nusprodukta je CO2 (ugljen-deoksid), gas

koji predstavlja i osnovnog “krivca” za stvaranje

efekta staklene bašte, odnosno globalnog zagrevanja

planete. Primat u emitovanju štetnog gasa CO2, u

saobraćajnoj delatnosti, ima drumski saobraćaj, s

obzirom na broj transportnih sredstava i

nemogućnost primene druge vrste pogonske

energije.

Problem zagrevanja planete je veoma

kompleksan za čije rešavanje je neophodno učešće

većine zemalja, a posebno onih koje imaju veoma

razvijenu industriju i saobraćaj, kao što su Amerika,

Rusija, Kina i dr.

Ujedinjene Nacije smatraju da se klima

menja, pa je angažovano oko 2000 svetskih

vrhunskih naučnika, koji su radili pod okriljem UN-

a kao IPCC komisija (IPCC − Intergavermental

panel of climate change). Zaključak ove komisije je

da se zemlja najviše zagrevala u 1990. godinama,

kada je zabeležen porast temperature od čak 0,6

stepeni Celzijusa, što predstavlja najtopliju dekadu u

poslednjih 1000. godina. Takođe su došli do

zaključka da je veličina snežnog pokrivača, u

odnosu na 1960. godinu, opala za oko 10%, kao i da

su reke i jezera u severnoj hemisferi zaleđene oko

dve nedelje manje nego što je to bio slučaj u

pomenutoj godini. Nivoi mora su porasli za oko

0,10,2 metra od početka XX veka.

Podaci su poražavajući za kompletnu

civilizaciju, s obzirom da naučnici predviđaju velike

poplave, jače oluje, pa čak i porast temperature od

1,45,8 stepeni Celzijusa u narednih 100 godina, što

bi predstavljalo pravu katastrofu, pogotovu za

zemlje u razvoju. Osim ovih predviđanja, postoje i

ona veoma pesimistička kojima se ovakvo

zagrevanje predviđa u narednih 20 godina, (do kraja

2100. godine i opstanak ljudske vrste bio bi doveden

u pitanje).

Koliko su štetni efekti preterane emisije

ugljen-deoksida, većina stanovništva još uvek ne

može da razume, ali naučnici širom sveta

pokušavaju da nađu pravo rešenje ovog problema.

Velika emisija CO2 i ostalih zagađujućih materija je

rezultat odsustva ekološke logistike u industriji i

energetici, kao i korišćenje fosilnih goriva u

saobraćajnoj delatnosti (poseban primat drumskog

saobraćaja). Efekat staklene bašte, Albedo efekt i

promena pravca kretanja Golfske struje su samo

neke od posledica globalnog zagrevanja, odnosno

uticaja na životnu sredinu.

4. Efekat staklene baste

Osnovni naučni dokazi pokazuju da CO2

igra značajnu ulogu kad je u pitanju efekat staklene

baste. Inače, ovo je prirodni fenomen - rezultat

apsorpcije kratkotalasnog Suncevog zračenja koje

Zemlja apsorbuje, ali zbog pojasa ugljen-deoksida i

drugih otrovnih gasova u atmosferi infracrveni zraci

ne mogu da se probiju u kosmos, već ostaju pod

slojem gasova i ponovo ih apsorbuje Zemlja

(dugotalasno infracrveno zračenje). Ovaj proces

rezultuje efektom zagrijevanja atmosfere do tačke

koja je mnogo viša nego sto bi to normalno bio

slučaj, jer je znatno povećana prisutna koncentracija

CO2 i drugih gasova staklenika u atmosferi. Pošto su

za značajne količine gasova staklenika odgovorni

upravo antropogeni izvori, ovaj efekat je privukao

pažnju javnosti, ali i rezultate i uočene promene

izazvane njegovim dejstvom.

Efekat staklene bašte predstavlja jednu

prirodnu pojavu, pri kojoj atmosfera apsorbuje

Sunčevu energiju zagrevajući dovoljno Zemlju za

mogući opstanak života. Ovaj prirodan proces

narušava se emisijom ugljen-deoksida, metana kao i

sečom šuma (vidjeti sliku 2.).

Sunčeva energija “udara” u Zemljinu

površinu (pravac i smer 1), pri čemu se deo energije

odbija u svemir (2). Zemlja apsorbuje jedan deo

energije, a drugi odbija i emituje toplotu (3).

Međutim, za razliku od drugih gasova, CO2

apsorbuje (iz 3) i reemituje deo energije na površinu

(5), a deo u svemir (4). Reemitovana energija (5)

povećava temperaturu površine Zemlje i stvara

efekat staklene bašte.

Slika 2. Proces stvaranja efekta staklene bašte

5. Albedo efekat

Planinski glečeri se smanjuju u mnogim

delovima sveta mada su naučnici posebno zabrinuti

za oblast Aljaske. U tom području je u zadnjih 50

godina nestalo oko 80 kubnih kilometara leda.

Glečeri se obično tope kada u toku zime padne

manje snega nego što se tokom leta istopi. Količina

snega na većini planina Aljaske je znatno smanjena.

Računa se da je stvar toliko ozbiljna da čak polovina

vode koja usled topljenja ide ka okenima potiče od

topljenja leda na Aljasci.

(U martu 2002. javnosti je skrenuta pažnja

na pucanje ledene ploče Larsen B na Antarktiku.

Naučnici su bili prilično iznenađeni brzinom kojom

se odvajanje događalo. “Komad” leda za koji je

procenjeno da teži oko 5000 miliona tona i koji ima

površinu nešto manju od države u kojoj živimo,

odlomio se od kontinenta i raspao na hiljade manjih

santi leda. Eksperti su ovakav ishod predvideli još

pre nekoliko godina ali su i oni bili iznenađeni kada

se sve završilo za samo mesec dana. Odvajanje ove

ledene mase nije uticalo na nivo mora pošto je i pre

odvajanja led plutao na vodi. To nažalost nije

uklonilo sumnje naučnika da će buduća odvajanja

leda na Antarktiku i drugim mjestima imati

ozbiljnog uticaja na nivo mora.)

Temperature su na Antarktiku u proseku

porasle znatno više u odnosu na ostatak planete [čak

2.5 stepena Celzijusa za 50 godina] a razlog za to i

dalje nije sasvim jasan. Krivica neminovno pada na

globalno otopljavanje koje je izazvao čovek pošto

brzina odvajanja ledene ploče poput Larsena B do

tada nikada nije zabilježena. Ako se počnu topiti i

ledene mase na samom kontinentu tj. kopnenom

delu Aljaske, neminovno će doći do drastičnog

povećanja nivoa mora. Na primer, ako se potpuno

otopi cela ledena masa zapadnog Antarktika nivoi

mora će porasti za 5 do 6 metara. Ovakav ishod bi

predstavljao kataklizmu globalnih razmera.

Situacija ni u Evropi nije mnogo bolja. Od

1850. godine istopilo se oko polovina ukupne mase

leda Alpskih glečera a prognoze kažu da će se do

kraja ovog veka istopiti polovina od sadašnje

preostale ledene mase. U poslednjih 100 godina

nivoi mora su porasli od 10 do 20 cm a predviđa se

da će rast nivoa u budućnosti biti još drastičniji.

Albedo efekat je direktna posledica

povećanja emitovanja CO2 i ukupnog porasta

temperature s negativnim efektom topljenja leda.

Stvaranje Albedo efekta ilustrovano je na

slici 3. Sunčeva energija (pravac i smijer 1) odbija se

od površine leda, a Zemljina površina, tamnije je

boje, apsorbuje veću količinu toplote (2). Međutim,

topljenjem leda sve veća površina Zemlje je izložena

Sunčevoj energiji, usled čega se više i zagreva (3).

Površina leda se topi, tako da ostaje deo koji ne

može da se istopi.

Slika 3. Topljenje leda (Albedo efekat)

IPCC - Intergovernmental panel on climate

change je telo koje su formirale Ujedinjene nacije za

ocenjivanje naučnih, tehničkih i socio-ekonomskih

aspekata važnih za razumevanje klimatskih

promena, mogućih posledica i mogućnosti za

prilagođavanje i umanjivanje negativnih efekata.

Prema prognozama IPCC-a, u slučaju najpovoljnijeg

razvoja situacije, odnosno najmanjeg mogućeg

povećanja obima emisije gasova staklene bašte, do

2080. godine doći će do povećanja nivoa okeana od

9cm do 48cm. U slučaju nepovoljnijeg razvoja

situacije očekuje se povećanje od 16cm do 69cm.

Već sada su na udaru pojedina ostrva na

Pacifiku na kojima sve češće dolazi do poplava.

Neki stanovnici su se već odselili iz najugroženijih

zona a ukoliko se sadašnji trend nastavi i svi ostali

će morati da krenu njihovim stopama.

U svakom delu sveta je potrebno pažljivo

preračunavanje o tome kakav će uticaj imati sada

već izvesno povećanje nivoa mora na čoveka i

njegovu okolinu. Kakve je korake moguće preduzeti

za eventualno sprečavanje ovakvog scenarija kao i

koje se mere mogu preduzeti da bi se što bezbolnije

adaptirali na posledice. Akcija će sigurno imati

velike finansijske implikacije ali će ignorisanje

sasvim izvesno imati poguban uticaj na život ljudi.

6. Golfska struja

Okeani na Zemlji su neprestano u pokretu.

Njihove struje kreću se prilično zamršenim

putanjama na koje utiču vetar, salinitet i temperatura

vode, oblik okeanskog dna i okretanje Zemlje.

Golfska struja je je jedna od najjačih

okenaskih struja naše Plave planete. Pokreću je

kretanja vjtra na površini i razlike u gustini vode

ispod površine. Površina vode u severnom Atlantiku

se hladi vetrovima sa Arktika. Tu voda postaje

slanija i gušća pa ponire na dno okeana. Hladna

voda se pomera ka ekvatoru gde se polako greje.

Golfska struja, da bi zamenila hladnu vodu sa

ekvatora pomera vodu iz Meksičkog zaliva ka

severu u Atlantik. Golfska struja donosi toplotu na

obale zemalja sjeverozapadne Evrope i glavni je

razlog što su tamo zime relativno blage [u poređenju

sa zemljama iste geografske širine koje se nalaze

duboko u Evropskom kontinentu]. Prosečna

godišnja temperatura na sjeverozapadu Evrope je

oko 9 stepeni viša od proseka za ovu geografsku

širinu.

Negde pri kraju poslednjeg ledenog doba,

kada se topio ledeni pokrivač Severne Amerike,

naglo povećanje dotoka sveže vode smanjilo je

salinitet površinskih slojeva Atlantskog okeana pa je

manje “guste vode” krenulo ka dnu i pomerilo se ka

ekvatoru. Ovo je znatno smanjilo ili sasvim

prekinulo toplu struju iz Meksičkog zaliva.

Temperature u severozapadnoj Evropi su za samo

nekoliko dekada opale za 5 stepeni.

Najnovija merenja su pokazala da je od

1950. došlo do smanjenja od 20% u protoku hladne

vode kroz Faeroe Bank kanal između Grenlanda i

Škotske. Ova putanja je jedan od glavnih izvora

gušće hladne vode koja pokreće drugu komponentu

[baziranu na gustini] Golfske struje. Moguće je da

postoji povećan dotok iz drugih izvora hladne vode,

ali ako to nije slučaj ovo bi mogao biti početak

slabljenja Golfske struje.

Danas je ledena ploča na Grenlandu

“stabilnija” [nego pred kraj poslednjeg ledenog

doba] ali bi globalno povećanje temperature [i

posledično topljenje ledenih santi u morima] kao i

povećanje obima padavina možda dodalo više sveže

vode u severni Atlantik, poput situacije pri kraju

poslednjeg ledenog doba.

Sadašnji klimatski modeli predviđaju

sledeći scenario - ukoliko emisija gasova staklene

bašte nastavi da se povećava, komponenta bazirana

na gustini vode koja pokreće Golfsku struju će

najverovatnije opasti za 25% u narednih 100 godina.

Kako Golfska struja bude slabila biće sve

nestabilnija pa nije isključeno da u budućnosti

potpuno stane.

Osim predviđenog efekta hlađenja i oštrijih

zima, pretpostavlja se da bi usled ovog poremećaja

došlo i do drugih promena klime u cijeloj Evropi.

Očigledno je da, globalnim zagrevanjem

planete, dolazi do topljenja naslaga leda, koje zatim

uzrokuje ne samo dalje zagrevanje planete već i

promenu koja je najuočljivija na vodenim

površinama. Nivoi vodene površine, odnosno

okeana i mora, usljed topljenja naslaga leda

značajno bi porasli, dok bi njihova temperatura

varirala i imala veliki uticaj na tople morske struje

koje dolaze iz tropskih predela.

Uticaj zagrevanja na Golfsku struju je

posebno istražen s obzirom da Golfska struja

predstavlja jedan veliki konvoj vode, koji

transportuje toplu morsku vodu oko naše planete, na

taj način utičući na temperature kako mora tako i

kopna.

Kretanje Golfske struje i uticaj globalnog

zagrevanja, odnosno topljenja leda, na njen pravac

kretanja prikazano je na slici 4.

Površinska voda (1) nosi toplu, slanu

morsku vodu iz tropskih predela, koja se hladi i tone

u dubinu (2). Hladna voda plovi nazad ka Ekvatoru

(3) i jednim delom hladi okean koji greje severnu

Evropu. Topljenjem leda voda se hladi i odlazi u

dubine (4). Na ovaj način dolazi do remećenja

stalnog procesa kruženja Golfske struje, jer se

hlađenjem vode na mestima topljenja leda, voda se

preusmerava (5).

Slika 4. Promena pravca kretanja Golfske struje

Naučnici nemaju čvrste stavove da li će

globalno zagrevanje samo usporiti kretanje ove

struje, ili će je u potpunosti ugasiti. Ni jedna od ovih

prognoza neće biti povoljna, jer su naučnici u

jednom složni, a to je da će doći do klimatskih

poremećaja u Severnoj Evropi, koja u potpunosti

zavisi od Golfske struje.

7. Protokol iz Kjota

U proteklih dvadeset godina održano je

nekoliko skupova pod okriljem Ujedinjenih Nacija,

kako bi se postepeno rešio ovaj problem. Jedan od

poslednjih je održan u Japanu, u gradu Kjoto, na

kojem je prisustvovalo više od 140 predstavnika

različitih zemalja. Problem koji Kjoto protokol

obrađuje je klimatska promena, odnosno brzina

kojom se naša planeta zagreva. Ovakav način

saradnje, pruža realno sagledavanje problema (ne

može se rešiti jednim sporazumom), koji se ne

odnosi samo na smanjenje emitovanja CO2, već

celokupnog zagađenja planete zbog neadekvatnog

rukovanja otpadom, otpadnim vodama i mnogim

drugim štetnim materijama. U japanskom gradu Kjotou 1997. godine

oko 50 zemalja potpisalo je Okvirnu konvenciju

Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, čiji je

cilj sprečavanje i smanjivanje emisije otrovnih

gasova, pre svega ugljen-deoksida, koji se smatraju

glavni uzročnicima porasta temperatura na Zemlji,

odnosno stvaranja efekta “staklene bašte”.

Prema Protokolu iz Kjotoa, industrijske zemlje do

2012. godine moraju da smanje emisiju štetnih

gasova u atmosferu u prosjeku za pet odsto u odnosu

na nivo emisije 1990. godine.

Problem je u tome što taj dokument postaje

pravno obavezujući tek kada 55 zemalja koje

proizvode 55% globalne emisije ugljen-deoksida

ratifikuju Protokol.

SAD i Australija su, međutim, istupile iz

Protokola, Kambera uz obrazloženje da će njegovom

ratifikacijom izvoz prljave industrije biti usmjeren

ka zemljama u razvoju, a u Australiji nastati manjak

radnih mijesta, što će, prema mišljenju premijera

Džona Hauarda, znatno ugroziti industriju zemlje.

Interesantno je, međutim, da, prema Protokolu,

Australija ima pravo da za osam procenata poveća

nivo emisije CO2 u odnosu na 1990. godinu.

SAD, najveći svetski zagađivač, svoje odbijanje su

obrazložile činjenicom da bi ratifikovanje Kjoto

protokola nanelo štetu nacionalnoj ekonomiji, a

Vašington je zauzvrat formulisao domaći plan

zaštite životne sredine.

U Evropi su do sada Kjoto protokol

ratifikovale: Austrija, Belgija, Danska, Finska,

Njemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg,

Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo Velika

Britanija, Sjeverna Irska, Norveška, Malta,

Rumunija i Slovačka.

Jedan od svakako značajnih koraka u

poslednje vreme je što se zemljama koje su

ratifikovale Protokol 4. juna priključio i Japan, jedan

od velikih svetskih zagađivača.

Slika 5. Fotografija grada Kjoto u Japanu

Kjoto sporazum je prvi put otvoren za

odobravanje i ratifikaciju od strane Ujedinjenih

Nacija u martu 1998. godine, na zasedanju u

Nјujorku i smatra se jednim od mogućih alata za

rešenje problema zagađenja životne sredine.

Kjoto protokol je ratifikovan 16. januara

2005. godine, od strane 141 zemlje, uključujući

svaku zemlju sa prilično razvijenom industrijom,

očekujući priključak Sjedinjenih Američkih Država,

Australije i Monako. SAD su odgovorne za emisiju

oko jedne četvrtine gasova koji izazivaju efekat

staklene bašte, a odbijaju ratifikaciju ovog

sporazuma.

Kjoto protokol je izrađen na šest svetskih

jezika i sadrži 28 tačaka, koje obuhvataju sve

zagađivače životne sredine. U ovom radu je skrenuta

pažnja na CO2, međutim postoji niz drugih gasova

koje takođe treba redukovati kako bi se smanjio

efekat staklene bašte. Redukovanje gasova prema

ovom sporazumu se odnosi na CO2, CH4, N2O,

HFCs, PFCs i SF6.

Iako neke zemlje još uvek nisu ratifikovale

ovaj sporazum, važno je započeti jedan ovako veliki

projekat, koji može doneti samo dobrobit našoj

planeti.

8. Neželjni efekti na zdravlje

Globalne klimatske promene imaće veliki

broj ozbiljnih neželjnih efekata na mentalno zdravlje

stanovništva, ističu stručnjaci Instituta za psihijatriju

na Kraljevskom koledžu u Londonu.

Procenjuje se da će efekat klimatskih

promena u bliskoj budućnosti dovesti do pogoršanja

mentalnog zdravlja u celom svetu. Prema

prognozama, zbog prirodnih katastrofa, uključujući

poplave, suše i ciklone, doći će do porasta broja

slučajeva post-traumatskog stresnog sindroma,

depresije i psihosomatskih bolesti, kao posledica

ekstremnog stresa. U vezi sa prirodnim katastrofama

pogoršaće se zdravstveno stanje bolesnika sa već

dijagnostikovanim psihičkim bolestima – u toj grupi

se očekuje povećanje smrtnosti, posebno usled

globalnog otopljavanja. Zbog visoke temperature

vazduha će porasti broj samoubistava i bolesti

zavisnosti od psihotropnih suspstanci, sa smrtnim

ishodom, ističu psiholozi.

U vezi sa izbijanjem zaraznih bolesti, koje

prate prirodne katastrofe, doći će do povećanja

prevalencije psihološkog stresa i sindroma preterane

uznemirenosti. Učestale poplave i promena nivoa

mora dovešće do prinudnih migracija stanovništva,

što će svakako uticati na psihu ljudi. Ekonoimski

problemi sa kojima će se susresti mnoge zemlje,

posebno nisko i slabo razvijene, smanjiće ulaganja u

liječenje psihijatrijskih bolesnika. Svijest o

negativnom uticaju čovečanstva na ekologiju sama

po sebi negativno utiče na psihičko blagostanje svih

nas.

LITERATURA

1. ĐORĐEVIĆ S., Uticaj zagađenja sredine

na zdravlje čoveka. Izdavačko preduzeće

Rad, Beograd, 1977. godine,

2. ISO 14004:1996 Environmental

menagement system – General guideline on

principles, systems and supporting

techniques, 1996. godine,

3. ISO 14001:1996, Environmental

menagement system – Specification with

guidance for use, 1996. godine,

4. PAVLOVIĆ M., Ekološko inženjerstvo.

Tehnički Fakultet „Mihajlo Pupin“,

Zrenjanin, 2004. godine,

5. PAVLOVIĆ M., ŠUBARA N., Ekološka

logistika. Tehnički Fakultet „Mihajlo

Pupin“, Zrenjanin, 2006. godine.