Др М илован Р. П е ц е q

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ И ЕФЕКАТ СТАКЛЕНЕ БАШТЕ

2

ПРЕДГОВОР

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Скоро деценије научници указују на поремећај осјетqиве равнотеже која је последица односа хлађеwа и загријаваwа Земqе. Глобално загријаваwе представqа глобалну опасност по еколошки систем Земqе који се налази у крхкој равнотежи. Постоји висок степен сагласности међу стручwацима да су савремене климатске промјене које се манифестују у глобалном отопqаваwу климе антропогеографског поријекла. Xејмс Хенсен из Годардовог института агенције НАСА га је назвао као "дејство стаклене баште" (Греенхоусе).

До недавно упркос поражавајућим опоменама климатолога "дејство стаклене баште" се доживqавало као академско питаwе, далеко од нарастајуће планетарне опасности. Међутим, има мишqеwа да утицај "стаклене баште" није чак ни доказан и да се ово питаwе глорификује а да је највећи део угqен диоксида антропогеног поријекла кога упијају воде Свјетског океана или користе биqке у процесу фотосинтезе тако да остатак не може довести до осетнијег глобалног пораста температуре.

Без обзира, свједоци смо посqедwих година савремених промјена климе, који су мета

2

интересоваwа не само климатолога и метеоролога, него и географа, биолога, еколога, шумара, агронома, хидролога, медицинара, филозофа, социолога, грађевинара итд. Због глобалне опасности која сваким даном добија отимајућу ширину, ово питаwе садржи и озбиqну политичку конотацију. Најауторитативнији политичари Свијета су се састали више пута, како би ставили под контролу емисију гасова (посебно угqен диоксида), који утичу на "ефекат стаклене баште". Коначно, озбиqан прилаз Организације Уједиwених нација (ОУН) и wених специјализованих асоцијација пуно говори о значају ове појаве.

Због праћеwа и неопходне сарадwе између различитих научних области и различитих држава при Организацији Уједиwених нација (ОУН), кроз сарадwу Програма за Животну средину (УНЕП) и Свјетске метеоролошке организације (WМО), формиран је Међудржавни панел о климатским промјенама (ИПЦЦ).

Уколико су се жестоке врелине које су бележене од а 1988. у САД-а, у незапамћене васеqенске поплаве у Немачкој, Француској и Средwој Европи, током 1998/99. године, а потом бројне непогоде колоквијално третиране, данас више не могу.

Готово да нема земqе у Југоисточној Европи гдје се свакодневно догаћају пожари. Суше су

2

пратећа појава а штете проузроковане високим температурама су огромне и ненадокнадиве.

Међутим, да је климатска мапа пуна невјероватних контраста показују примјери, какви су забиqежени у Италији, гдје је на Алпима почетком августа на крају 20-ог века пао снег висине шест центиметара, праћен кишом и ветром. Температура је пала на 150С. То је био и најхладнији почетак августа на Апенинском полуострву у последwих 50 година. Почетком 2007. године Алпи нису били тако топли у последњих 1500 година а снега је било само на висинама преко 1500 м висине. На познатим алпским скијалиштима је суморно расположење. Америчко-канадски научни тим је саопштио да је у новембру 2006. године Арктички ледени појас био за 2 милиона км2 мањи него што је требао да буде са опасном тенденцијом убрзанијег отапања која се пројектује до 2040. године. Слично је на Тибету и на Хималајима. Према извештају Светског фонда за дивљину (WWФ) на Тибетанском платоу је за последwих 40 година леднички покривач је смањен за 6.600 км2. На снимку Насе из 2005. године забележена је најнижаконцентрација леда на Арктику. Површина под ледом се смањила на 5,30 милиона км2 У јулу 2000. године је забиqежен снијег на Влашићу и Копаонику.

Најновије временске непогоде, праћене невјероватним контрастима, који се манифестују у брзим смјенама топлих и хладних периода у qетној сезони, који су крајwе нетипични у Југоисточној Европи за летwе мјесеце, показује сву замршеност и

2

непредвидqивост климатских токова, који постају све више непредвидqиви и опасни по qудско здравqе.

Ови и многи други примјери нарочито у 1999/2000. години, показују сву озбиqност овог процеса, који опасно пријети екуменизираном свијету. Дилеме више нема, на Земqи је све топлије. Дефинитивно смо у посqедwој декади ушли у топлији интервал, са свим манифестацијама које прате такву појаву. Да би се оне могле реалније сагледати и квантификовати потребно је анализирати узроке и ток промјена климе, раније и данас.

2

ТЕОРИЈЕ КЛИМАТСКИХ ПРОМЈЕНА И МИЛАНКОВИЋЕВ ЗАКОН

Није спорно да се клима у прошлости непрекидно мијеwала резултирајући бројним топлим или хладним раздобqима. Тако је битно утицала и одређивала животне токове на Земqи. За проучаваwе и упознаваwе климе на Земqи користе се: инструментална мјереwа, историјски записи и палеогеографски подаци

Клима представqа средwе стаwе атмосфере која одражава уравнотеженост геофизичког система кога чине атмосфера, океани, ледници, биqни покривач и окружујућа васиона. Због неусаглашеног дјеловаwа појединих компонената геофизичког система на атмосферу, долази до повременог одступаwа од средwег стаwа атмосфере. То су заправо колебаwа климе чије границе за сада нису познате. Промјене климе условqава еволуција компонената геофизичког система: промјена хемијског састава атмосфере, промјена површине Свјетског мора, положаја и облика континената, промјена интензитета сунчевог зрачеwа, измјене албеда итд. Поред глобалних промјена климе утврђена су и wена ритмичка колебаwа.

Секуларне промјерне климе су реда величине 200 година и сматрају се промјенама климе у инструменталном периоду. За почетак

2

секуларног периода сматра се деветнаести вијек.

Промјене и колебаwа климе догађале су се у историјској и геолошкој прошлости. Проучаваwем оваквих промјена бави се палеоклиматологија. Она се ослаwа на податке који су доступни из инструменталног периода и податке који су сачувани у историјским qетописима, историјским изворима и старијим биqешкама. Инструментални период је најпоузданији, јер пружа обиqе података на основу којих се може дати озбиqан суд о климатским промјенама. Нажалост, само је мали број вриједних података који су стари два или три вијека. Најдужи низ података који припада инструменталном периоду потиче из Холандије и датира из 18. вијека.

Када је у питаwу геолошка прошлост ослаwамо се на различите индикаторе, очуване у стијенама, који јамачно указују на промјене климе. Проучаваwе палеоклиме има голем научни и пректични значај. На томе се граде важне претпоставке о закономјерним промјене климата. Сасвим је сигурно да се на томе могу заснивати представе о креираwу дугорочних климатских прогноза. Палеоклиматски подаци су драгоцјени у истраживаwу рудних лежишта.

Теорије климатских промјена своде се на тере-стричке (земаqске) и астрономске.

Астрономске теорије се ослаwају на појаву великих и дуготрајних климатских промјена какве су глацијали и интерглацијали. За сада

2

једину признату теорију о промјени климе на Земqи дао је Милутин Миланковић. Wегова теорија се заснива на законима механике и физике уз савршено коришћеwе математике. Полази од чиwенице да су температурни режими и клима на Земqи зависни од Сунчевог зрачеwа, Миланковић узима у обзир: нагиб земqине осе, ексцентричност земqине путаwе и вријеме наступаwа равнодневница. Промјене ових астрономских елемената доводе до промјене дотока количине енергије која долази на различите географске ширине у појединим годишwим добима.

Миланковић је прихватио став Владимира Кепена да ширеwе леда на Земqи није условqено хладним зимама, него свјежим qетима. Познавајући и вриједност соларне константе, узимајући у обзир нагиб Земqе, Милутин Миланковић је израчунао количину Сунчевог зрачеwа на јединицу површине у току годишwих доба на сваку географску ширину у току 600.000 година и тиме израчунао трајаwе и интензитет ледених доба. Уважавајући чиwеницу да се количина топлоте коју прими Земqа од Сунца у току једне године не меwа, него зависи од наведених параметара, различито распоређених са географском ширином и годишwим добима, Милутин Миланковић” је израчунао количину Сунчевог зрачеwа која пада на јединицу површине током годишwих доба на свакој географској ширини за посqедwих 600.000 година. То је позната

2

Миланковићева крива осунчаваwа на основу које се процјеwује број и вријеме појаве ледених доба. Минимум qетwег осунчаваwа на криви одговара ширеwу ледника а максимум wиховом повлачеwу (Миланковић, М., 1941).

Милутин Миланковић је заслужан што wеговим методом можемо на темеqу научних представа предвидјети глобалне климатске промјене, без али и са негативним утицајем човјека, за сqедећих неколико хиqада година (Сл. 1.)

2

Сл. 1. Глобалне промјене климе у посqедwих 150.000 година и прогнозе за будућих 25.000

2

година по М. Миланковићу.

Миланковићева теорија је након провјера стекла убрзо право грађанства. Озбиqну верификациоју Миланковићев канон је добио од Кепена и Вегенера 1924. године, који су упоређујући криву хронологије ледених доба према помјераwу границе висине алпских ледника, коју су конструисали Пенк и Брикнер 1909. године, констатовали велику подударност. Миланковићев метод је провјераван Уријевим методом одређиваwа температура прошлости помоћу односа изотопа кисеоника 18 и кисеоника 16 у скелету морских организама. Потврду Миланковићеве теорије показали су нивои тераса и спрудова као посqедице осцилација нивоа мора у прошлости.

Када је 1976. г. изведена спектрална анализа добијене криве коју су израдили у оквиру међународног истраживачког пројекта ЦЛИМАП, која најреалније осликава хронологију појаве ледених доба у току последwих 500.000 година, утврђена је висока подударност са Миланковићевом теоријом. Тиме је Миланковићева теорија о утицају астрономских фактора на климу Земqе прихваћена.

У терестричке узроке убрајамо: вулканску активност, промјене распореда копна и мора и висине реqефа (соларно-топографска теорија), режим морских струја, промјена концентрације

2

ЦО2 и аеросола који доводе до ефекта стаклене баште и коначно антропогени фактори.

Колебаwе климе на нашим просторима може се запазити из црквених записа и других хроника, од 14. до 19. вијека, које је сакупио Павле Вујевић. У монографији П. Вујевића изложени су подаци о промјенама климе, о екстремним временским појавама, поплавама, појавама глади и куге од 1358. до 1864. године.

Запис из 1371. године говори да је због временских услова "глад била каква дотле не беше и каква се неће никад више видети". Занимqив је и запис из Свете Горе из 1621. године "зима би тако сурова, дрвеће, нарочито смокве, сасушише се из корена". Запис из 1640. године "снег пао на лиснате шуме у брдима и на жито у класу" и онај из децембра 1651. године "цветале qубичице и трава била као почетком маја", показују необичне појаве иако се средwе стаwе атмосфере није мијеwало. "Године 1716. за време рата у Босни и Херцеговини са Немцима пао је снег 12. августа, било је мразно и на рекама се појавио снег." Ове биqешке су сачуване у библиотеци С. Петрсбурга и у фраwевачком самостану у Фојници. Снег је тада нанео велику штету житу. Сqедеће 1717. године "снијег је пао у босанским планинама 20.јула". Супротно овим појавама благе зиме са мало снијега забиqежене су 1738. године, када се у Бачкој и

2

Срему појавила куга, затим 1745., 1746., 1754., 1772., 1793., 1822. итд. Сличне биqешке наводе сушу на Косову 1499. године у Срему 1583. године у Босни и Херцеговини 1666. године у Херцеговини и Семберији 1740 итд.

Можда је сва филозофија климатских промјена најбоqе садржана у запису који је сачуван у манастиру Крушедол из 1605. године. Тада су велике суше уништиле летину, изазвале глад и миграције становништва. Бачка и неки други крајеви су остали без становништва док је за "парче хлеба отац продавао своје дете, син оца, родитеqи своју кћер, брат свог брата." На Цетиwу је 1608. године владала глад док су Дробwаци 1720. године опустели а становништво мигрирало према ужичком крају.

Примјера сличне врсте има још записаних на нашим просторима. Они указују на колебаwа климе са свим посqедицама које она носи. Значајан дио записа Павла Вујевића користи се у анализама Д. Дукића. Он је извео корелацију између климатских промјена и циклуса Сунчеве активности и добио резултат који потврђује ову хелиоклиматску везу на нашим просторима (Дукић, Д., 1987).

Палеоклиматска реконструкција климе залази у најстарија времена и служи да би се утврдиле промјене и колебаwе климе у прошлости. За такве судове користе се подаци из: инструменталног периода, подаци у

2

qетописима, старим биqешкама, историјским изворима и палеогеографским подацима.

ПАЛЕОКЛИМАТОЛОШКА РЕКОНСТРУКЦИЈА КЛИМЕ И ГЕОЛОШКИ

РИТМОВИ

За дугу еволуцију климе на Земqи велики значај имају палеографски подаци. Земqа је од 5 милијарди година колико је стара прошла дуже вријеме кроз своје астрално (ужарено) стаwе, обавила се чврстом кором и потамwела. Од тада је за wу Сунце најважнији извор топлоте. У липалианској ери, 600 милиона до милијарду година уназад, клима је била жарка. Сматра се према неким минералима који настају при ниским температурама, да се тада јавило прво ледено доба. Индикатори за реконструкцију климе у геолошкој прошлости могу бити наслаге соли (указују на високе температуре и малу влажност), наслаге боксита (индикација топле и влажне климе), фосилни остаци флоре и фауне (топла клима), минерали жеqезног оксида, кречwачки седименти и корални гребени (настају у топлим морима).

Хладнији периоди карактеристични по знатним температурним амплитудама, праћени глацијалима и интерглацијалима, резултирали

2

су већим накупинама продуката дробqеwа стијена. Одликују се колебаwем нивоа мора и постојаwем серије подморских тераса.

Геолошке епохе у којима су се догађали тектонски покрети (каледонска, херцинска, алпијска орогенеза) биле су одвојене дугим временским етапама мироваwа. Паралелно са тим догађале су се глобалне климатске промјене. Тако се стварала идеја о геолошком ритму у трајаwу 200-250 милиона година. Већина истраживача је геолошки ритам повезивала је са галактичком годином, условqавајући га промјеном галактичног гравитационог потенцијала у околини Сунчевог система и елиптичног облика wене путаwе. Сву сложеност у истраживаwима ледничких ритмова открили су француски геолози 60-тих година у траговима ледничких облика (валови и ледничке увале) у Сахари за вријеме синхронизованог каледонског набираwа доказаног у ордовицијуму.

Благодарећи томе у касном протерозоику потврђени су трагови три ледничка периода. Резултати истраживаwа су скратили геолошки ритам понавqаwа ледничких периода на сваких 150 милиона година. Познато је Иверсена - Гричук - правило о процјени геолошког ритма, које уважава криве топлотне снабдјевености, суше и влажности. Натоплији кламат је био у девону (палеозоик), а најхладнији у перму (палеозоик) и плеистоцену (кенозоик), када су била велика

2

ледена доба. Иверсен-Гричуково - правило се може примјенити закономјерно у прошлост све до камбријског (палеозоик) ледничког периода. Леднички период је био на крају ордовицијума (палеозоик). Могуће је пронаћи и хладни екстрем ритма. Основна карактеристика тријаса (мезозоик) је сушност. Влажни периоди су били у карбону (палеозоик) и палеогену (кенозоик), док је у ордовицију био леднички период. Влажна клима је била током силура и почетком девона док је у другој половини ордовицијума климат био влажан. Камбриј је био топао и сув (Максимов, Ц. В., 1990).

Трагови првог леденог доба падају на крај палеозоика. При крају палеозоика (250-300 милиона година уназад) јавило се и друго ледено доба и тада је лед покривао знатан дио тропских области копна Пангее. Клима палеозоика прије 230-570 милиона година уназад, била је влажна и топла (наслаге соли и гипса). У мезозоику (70-230 милиона година уназад) развила се зоналност климе на Земqи, који ће се продужити у терцијеру (2 -70 милиона година уназад). При крају тог периода јавило се треће ледено доба и послије тога дошло до осјетног скока температуре, да би се серија ледених доба јавила у посqедwих 700 000 година (Радиновић, Ђ., 1997).

Занимqива је анализа еволуције климе на Земqи из једног интересантног угла. Већи дио мезозоика има топлу климу (налази корала и

2

алги). У првој половини јуре клима је била влажна а на крају сува. Посебно топла клима била је у јури када се појавqују велики гмизавци. У мезозоику се под нејасним околностима јавqа само једно залеђиваwе. То је познати ледени пропуст (Максимов, Ц. В., 1990).

Споменимо да Ц. В. Максимов посебно истиче кwигу "Уран и живот у историји Земqе", В. Наручева, у којој су сасопштене занимqиве научне идеје. Он сматра да је у геолошкој историји било "зараза" у вријеме ствараwа наслага планктонског талога, обогаћеног ураном и фосфором. Он открива да периодика тих етапа је 31-32 милиона година, наводећи да су наслаге планктона обогаћене уранијумом и фосфором појавqују у рифтогеним системима који су били повезани са епохама пулзационог ритма Земqе. Тврди се да период таложеwа остатака планктона обогаћеним ураном може се повезати са настајаwем шкриqаца, великих наслага нафте и налазишта урана.

Терцијер (прије 70 милиона година) карактерише температурни контраст између екватора и полова. Клима плеистоцена (траје 2,2 милиона година) била је наизмјенично хладна (глацијације) и топла (интрглацијације). Према рачуницама температура посqедwег глацијала у Вирму, била је нижа за 13С од данашwе. Сагласно томе у Сарајеву је температурни средwак износио - 3 С до - 4С. Посqедwе ледено доба

2

било је прије 14.000 година и од тада је примјетно отопqаваwе.

Савремено доба одликују два топла налета (од 5000 до 2000 година п.н.е.), када је температура на земqи била већа за 3-4С од данашwе. Друго отопqаваwе кулминира крајем 1000. године наше ере, а од првог га одваја захлађеwе које је трајало од 9-5 вијека п.н.е. Ново захлађеwе почиwе у 13 вијеку и познато је као "мало ледено доба". Температурне прилике блиске данашwим јавqају се тек у 18 вијеку. То је вријеме које се покрива инструменталним мјереwем. Од почетка 19. вијека примјетне су маwе температурне варијације. Примјетно отопqаваwе се биqежи од почетка 19. вијека до 30-тих година 20 вијека. То ће довести до пораста температура на сјеверној полулопти за 0,6º0С, у односу на крај 19. вијека. Затим долази до захлађиваwа све до 60-тих година 20. вијека са падом температура за 0,30ºС у односу на претходни период, без обзира што је емисија угqен диоксида и других гасова који поспјешују ефекат стаклене баште растао. Ово захлађеwе је било кратко , са дистанце гледано помало изненађујуће и компликованије објашwиво. Изазвало је бројне натписе који су најавqивали знатно хладнији наступајући период, чак до те мјере да је најавqивано "ново ледено доба". Од краја 60-тих година наступа ново отопqаваwе климата које у вијековном ходу достиже максимум у посqедwој декади

2

двадесетог вијека, надмашујући до тада најтоплију декаду 1981-1990. године.

Према подацима Националне администрације за океанографију и атмосферске прилике (НАОА), најтоплија је у двадесетом вијеку била 1997. година. Просјечна глобална температура 1997. године износила је 16,92º0С. То је за 3/4 степена више од нормалног просјека или 0,15º0С топлије од претходног рекорда који је забиqежен 1990. године. То је била најспарнија декада у којој је девет од укупно једанаест најтоплијих година у овом вијеку.

Замјеник директора Националне администрације за океанографију и атмосферске прилике (НАОА), метеоролог Елберт Фрадеј је посебно нагласио "Први пут сам сигуран када кажем да постоји qудска компонента која проузрокује пораст температуре". Очекује се до 2100. године даqе повећаваwе гасова који изазивају "ефекат стаклене баште", што ће у реалним пројекцијама, постепено повећати глобалну температуру и просјеку за 0,49 до 1,7º0С. Ако се уважавају геолошки стандарди то би био драстичан пораст који би битно утицао на повећаwе нивоа мора са свим посqедицама које би изазвао трансгресиван водени талас. Необично загријаваwе у пацифичкој зони диктира , посебно око Божића, временски феномен "Ел Ниwо". О томе ће бити ријечи касније.

2

РИТМИЧКЕ ПРОМЈЕНЕ КЛИМЕ

Дефинитивно је сасвим сигурно да под утицајем Сунчеве активности у краћим и дужим временским циклусима настају одређени временски поремећаји. Не ради се тада о класичним климатским промјенама, него о цикличном колебаwу климе. Таква циклична колебаwа имају ритмички карактер. Зато треба разликовати глобалне од ритмичких промјена климе.

Под р и т м о м подразумјевамо поновqивост комплекса појава током времена, које се развијају у једном правцу. У географском омотачу разликујемо двије форме ритмичности: периодичну и цикличну.

Под п е р и о д о м се подразумјева ритам једнаке дужине, какви су напримјер ротација и револуција Земqе.

Ц и к л у с и представqају временске распоне у којима се промјенqивом дужином догађају одређене појаве. Дужина трајаwа ритмова је различита. Постоји: дневна, сезонска, унутарвјековна, вишевјековна ритмика и коначно геолошки циклуси.

Најинтересантнији, можда и најважнији утврђени климатски ритам је једанаестогодишwи циклус сунчеве

2

активности. Има значајно биоклиматско дејство. Велики напор уложен је ради утврђиваwа узрочне везе између пјега на Сунцу са темпрературама и падавинама. Да ли постоје такве хелиоклиматске везе или не, у научном свијету су се распламсала различита мишqеwа. Ту везу је 1873. године утврдио водећи климатолог и несумqиви ауторитет Владимир Кепен климатолошко-статистичким путем, након сериозне анализе метеоролошких података на цијелој Земqи. С обзиром на указани значај овог ритма посвећујемо му посебну пажwу.

Свеукупност појава које се дешавају на Сунцу и манифестују преко: броја и величине пјега, интензитета протуберанци и сунчевог вјетра, ширина магнетног поqа и короне, чине Сунчеву активност, која кулминацију има у просјеку сваке једанаесте године. Најочигледнија манифестација Сунчевих циклуса је број пјега на фотосфери. Зато се оне имају у виду када говоримо о активности Сунца. Временски број пјега мијеwа се у размаку од 9-14 година или у просјеку 11,25 до 11,50 година. У првих 4,6-5 година број пјега на Сунцу расте достижући максимум, да би сqедећих 6,5 година имала минималну вриједност.

Климатске посqедице Сунчеве активности се уочавају код температура ваздуха и падавина. Температуре ваздуха нешто су више у периоду минималног броја пјега и непосредно након

2

wега. Супротно је када имамо максимум активности. Пјеге су хладнија мјеста на Сунцу, а wихова температура је за 1000-1500º0С нижа од температуре околине. Пјеге ишчезавају послије неколико часова или дана. На половима и екватору пјега готово нема. Димензије им понекад Error! Bookmark not defined. достижу величину неколико дијаметара Земqе. У годинама активности Сунца оштро нараста број експлозија грандиозних бакqи материје-протуберанца као и други видови активности Сунца.

Половином јула 2000. године, свјетске агенције су донијеле вијест да су милијарде тона усијане плазме избачене је гигантском експлозијом Сунца, крећући се према Земqи. Она је изазвала бројне сметwе у раду сателита, енергетских и комуникацијских система на Земqи.

У геомагнетној опсерваторији Гроцка од 10-20. јула 2000. године регистровано је више поремећаја магнетног пола Земqе. Тако је у 9 УТ (по свјетском времену) или у 11 сати по локалном времену регистрован ефекат Сунчевих хромосферних ерупција. Сутрадан је регистрована у 9.41 УТ интензивна геомагнетна бура. У петак, 14. јула 2000. године у 15.33 УТ забиqежена је интензивна геомагнетна бура. Слични поремећаји забиqежени су и сутрадан, 15. јула 2000. године, да би од недјеqе геомагнетно поqе ушло у фазу смириваwа (Слободанка Андрић,

2

Сунчев ветар очекиван и безопасан, "Политика", 20. 07.2000. године).

Велика количина високоенергетских честица које чине усијану плазму "донесена" је Сунчевим вјетром на 10-20 пречника близу Земqе. Енергија поремећаја у магнетном поqу Сунца у своју максималну фазу, до поларних и субполарних ширина стиже за око три часа, а до умјерених ширина, гдје је и наша Земqа за око шест часова од времена регистрације почетка геомагнетних бура.

Ова грандиозна енергија је изазвала велике и компликоване поремећаје у структури атмосфере. Првенствено је атмосфера учиwена нестабилном. Ради се о интензивним процесима у магнетном поqу Сунца који се манифестују као: Сунчеве хромосферске ерупције, активне групе Сунчевих пјега на Сунчевом диску, соларне буре, магнетосферске и јоносферске буре.

Иначе, интензивне магнетне буре су уобичајене појаве у животу Сунца, које се биqеже у години максималне Сунчеве активности, као што су 2000 и 2001. година. Циклуси Сунчеве активности су из практичних разлога обиqежени. Првим се рачуна онај који је започео 1755. године. У току је 23. циклус, који је почео 1997/1998. године.

У Вујевићевој монографији, која садржи 293 биqешке, наводе се године са благим или врло хладним зимама, затим са сувим или кишним qетима или пак сушама праћеним појавама

2

глади са ниским водостајима река, поплавама и појавама куге за период 1358-1864. године (Вујевић, П., 1931).

Ставqајући ове корисне записе у однос са средwим годишwим вриједностима Волфовог релативног броја за Сунчеве пјеге у периоду 1749-1985. година, показала су извјесне правилности између интензитета Сунчеве активности и поменутих појава (Дукић, Д., 1987).

Интересантно је навести да се елементарне непогоде и куга појавqују чешће у вријеме слабqеwа Сунчеве активности. Веома корисна Дукићева анализа показује да је у 21 циклусу Сунчеве активности од 1749-1985. године, у график унесено 128 појава промјене климе, непогода и куге. "У 66 случајева или 51,56% ове појаве догодиле су се у циклусима са слабqеwем Сунчеве активности, 26 или 20,31% у периоду wеговог појачаwа, 22 или 17,19% у време минимума, а 14 појава или 10,94% у периоду максимума Сунчевих пега, односно максимума Сунчеве активности (Дукић, Д., 1987. стр. 361)..

Дакле, на нашим просторима се елементарне непогоде и катастрофе дешавају најчешће у вријеме минимума Сунчеве активности.

Анализе поплава на Дунаву, Сави и Великој Морави од 1901-1975. године и прогнозе истих, Q. Гавриловић везује за једанаестогодишwи циклус Сунчеве активности. На основу добијених резултата прогнозирају се

2

катастрофалне поплаве у наредном периоду у сагласности са циклусима Сунчеве активности (Гавриловић, Q., 1981).

Значајна истраживаwа Т. Ракићевића о Сунчевој активности и колебаwу климе Београда у периоду 1888-1963. године потврдила су ову хелиоклиматску везу (Сл. 2). Готово стогодишwи период истраживаwа у Београду показује да у вријеме минимума Сунчевих пјега при претежно зоналној циркулацији атмосфере, qета нису тако топла, а вегетациони период карактеришу значајне количине падавина. Што се тиче година са максимумом пјега, оне имају релативно високе просјечне годишwе температуре и малу суму падавина. Једино се неуобичајно понашала 1923. година, којом почиwе четврти циклус. Тада је минимум активности пратила висока просјечна температура која је износила 13º0С и мала количина падавина од 422,5 мм (Ракићевић, 1977).

Интересантна је веза циклуса Сунчеве активности и појаве епидемије на Земqи. Овакву везу проучавали су многи климатолози и qекари. Веома успјешно је то чинио Л. Чижевски, који је установио да максимум Сунчеве активности прате разне епидемије, због повоqних климатско-биолошких услова за размножаваwе бактерија и вируса. Л. Чижевски је давне 1930. године предвидео девет пандемија грипа и епидемију колере 1960-1962. године, која је задесила земqе

2

југоисточне Азије. Тако се од девет пандемија грипа, осам јавило тачно када је то предвидео Л. Чижевски. Од 15 епидемија колере које су описане у раздобqу 1750 године чак 12 се поклапа са фазама тзв. појачане активности Сунца. По истом принципу су епидемиолози најавили и познати грип 1968. године.

2

Сл. 2. Хелиоклиматска веза између сунчевих пјега, температура и падавина у Београду за период

1888-1963).

Врло је интересантно да су истраживаwа у Wемачкој показала да је у вријеме појачане Сунчеве активности повећан број несрећа у саобраћају и у рудницима. Уважавајући значај

2

ове хелиоклиматске везе, Мађари су осамдесетих година 20-ог вијека увели хелиопрогнозу указујући на појачану Сунчеву активност. Код wих је за вријеме појачане активности Сунца знатно повећан број повреда и удеса мећу радницима који раде у металургији. Својевремено су у бившој републици Чехословачкој увели праксу упозораваwа возача у вријеме појачане активности Сунца, ради опрезне вожwе.

Интересантна су запажаwа италијанског хемичара Ђ. Пикардија да је брзина испадаwа ситних честица у колоидним растворима везаана за активност Сунца. Циклус Сунчеве појачане активности се доводи у везу са размножаваwем скакаваца и других поqопривредних штеточина.

У Великој Британији су утврдили да је сваких једанаест година више непогода са муwама. У тим интервалима је скоковит је раст броја кварова на електричним инсталацијама.

Примјера сличне садржине, који указују на ову хелиоклиматску везу има више. Уxбеничка литературе биqежи поред 11-годишwег циклуса Сунчеве активности, још неколико климатских ритмова, које селективно излажемо. (Дукић, Д., 1981).

Познат је тридесетпетогодишwи циклус у режиму температуре, ваздушног притиска и годишwе суме падавина, уочио је Е. А. Брикнер након анализе метеоролошких података за временски период од 180 година,

2

података о повлачеwу ледника о поплавама и изразито хладним зимама. О постојаwу Брикнеровог циклуса потврдно се изјаснио на основу qетописних података М. А. Боголеров. Он је 1907. године установио постојаwе 33,5-годишwег циклуса колебаwа климе. Брикнеров циклус је потврдио И А.В. Шнитиков. Цијени се да је узрок постојаwа Брикнеровог циклуса колебаwа климе у промјени опште циркулације атмосфере, која настаје због ритмичких измјена Сунчеве активности. Оспоравајући овај циклус, А. Вагнер указује на постојаwе 16-годишwег циклуса колебаwа температуре ваздуха.

Занимqиво је споменути 80-90-годишwи циклус Сунчеве активности који 1948. године установио М. С. Ејгенсон. Почетком двадесетог вијека К. Истон је утврдио 90-годишwи ритам хладних зима у Европи. Неоспоран ауторитет Б. Л. Дзердзејевски је оспоравао директну зависност климатских флуктуација од Сунчеве активности. Оне утврдио 1,5-3-годишwи планетарни циклус циркулације атмосфере а касније и три вишегодишwа циклуса која је назвао циркулационим или климатским епохама.

Може се напоменути још неколико циклуса колебаwа климе који трају више од једног вијека. Познат је у литературе двоструки вјековни циклус М. С. Ејгенсона, који траје 160-170 година. Максимов, Рубашев и Предтеченко издвајају 200-300-годишwи,

2

односно 600-годишwи циклус Сунчеве активности. Могућност постојаwа циклуса у трајаwу од 1500-2000 година наговјештава А. В. Шнитиков.

Промјене климе у геолошким периодама објашwавају се геолошким циклусима, о чему је изложено у оквиру пелеоклиматских разматраwа.

ОТОПQАВАWЕ КЛИМАТА НА КРАЈУ

ДВАДЕСЕТОГ ВИЈЕКА

Савремене климатске промјене климе су

предмет опсежних научних истраживаwа. Клима на Земqи условqена је све више qудским активностима, којима се мијеwа савремена хемијска композиција атмосфере и гради ефекат "стаклене баште". Савременици смо отопqаваwа климе која је у посqедwих 150 година захватила цијелу планету Земqу. Коначно, свједоци смо посqедwих година топлих qета и благих зима, често без већег снијежног покривача. На овакав климатски тренд указује: повлачеwе ледника у веће висине на планинама умјереног појаса, издизаwе нивоа Свјетског океана, надираwе шума према појасу тундра у вишим географским ширинама, смаwиваwе површина под стално замрзнутим земqиштем у сјеверној Европи, опадаwе

2

нивоа воде у готово свим уворним језерима и коначно, бројни подаци о температури ваздуха са бројних метеоролошких станица расејаних широм планете (на копну, мору, планинским вијенцима, градовима, низијама, пустиwама итд).

Дакле, по свему судећи на Земqи је све топлије. Отопqаваwа климата примјетно започиwе у посqедwој декади 20. вијека и још траје, пријетећи да због узрока настанка и брзине којом се манифестује изазове непредвидqиве и нежеqене тешко контролисане посqедице у географском омотачу.

Утврђено је да је у задwих 200 година посqедwа декада 20. вијека најтоплија. То је побудило истраживачки интерес широм свијета у том правцу, собзиром на посqедице које су могуће. На многим мјестима биqеже се регионалне аномалије које се манифестују у виду суша или пак катастрофалних миленијумских поплава какве су биле у Западној Европи.

Температурни средwак је за посqедwих 100 година увећан за 0,50С. У С. Петерсбургу су за посqедwе 233 године зиме топлије за 2,7º0С, а qета за 0,54º0С. У Казахстану, Украјини, Руској низији, зимске температуре су у посqедwем вијеку порасле за 1,15º0С, а qетне за 0,4º0С. Сјеверни дијелови Канаде и Скандинавије имају посqедwи вијек температуру већу за 3,0º0С. Антарктик је од 1957/58. године топлији

2

зими за 1,250С а qети за 0,240ºС. Чикаго је топлији за 1,5º0С Париз, Вашингтон и Бостон за 1,0º 0С. Београд је топлији за 0,95º0С (Ракићевић, 1991).

Није искqучено да се ради о највећој брзини глобалних климатских промјена за посqедwих милион година. Wих прати интензивније отапаwе ледника и пораст евстатичког нивоа мора који, за посqедwих 100 година износи 10-15 цм.

Британски климатолози са Универзитета "Еаст Англиа"из Норича утврдили су на основу података са хиqаду метеоролошких станица расејаних у свим дијеловима свијета, да је током посqедwих 150 година температура на Земqи порасла за 0,6º0С. У Аустралији је тим стручwака на темеqу података са 1220 метеоролошких станица у сеоским станицама сјеверне и јужне полулопте утврдио да је клима у посqедwих сто година топлија за 0,50ºС (Јонес Д.П., 1988).

Женевски скуп на коме су учествовали представници из 30 земаqа у новембру 1988. године доноси закqучак да је просјечна глобална температура ваздуха виша за 0,6º0С него што је била прије сто година и да је савремено отопqаваwе климата посqедица ефекта "стаклене баште". Замјеник директора Националне организације за океанографију и атмосферске прилике (НАОА), метеоролог Елберт Фрадеј је посебно нагласио како је први пут сигуран казати да

2

qудска компонента проузрокује пораст температуре.

Занимqиво је ауторитативно питаwе француског климатолога који је замишqен да ли је Француска у умјереном појасу, не сумwајући да се уопште у став о отопqаваwу климата (Ренауд, Т., 1990).

Озбиqна разматраwа у раду "Клима Београда и тренд глобалног климата" потврћују да климат Београда прати тренд глобалног отопqаваwа климе. Температуре ваздуха, које се у Београду систематски мјере од 1887, године, су током 20-тог вијека у просјеку постале више за 0,5º0С. Напоменимо да су за вјековни ход температура у Београду занимqива "регионална одступаwа" која резултирају закашwаваwем "температурних максимума у односу на глобалне максимуме". Утврћено је смјеwиваwе "влажнијих и сушнијих периода различите дужине трајаwа", тенденција постепеног пораста облачности и просјечно повећаwе падавина за 40 мм.

Тиме се климат Београда "уклапа у савремене трендове климе западне Европе" Запажају се промјене у режиму падавина , па је главни максимум падавина у периоду 1891-1920. године био је у мају, а секундарни у октобру, док је главни минимум био у фебруару. У периоду 1961-1990. године главни максимум падавина је у јуну, а секундарни у децембру, док је главни минимум у октобру. (Ракићевић, Т., 1994. стр. 71-77 ).

2

Дакле, вијековни ход падавина у Београду има тренд постепеног пораста годишwе суме падавина и смјене "влажнијих и сушнијих периода у виду циклуса различите дужине" (Ракићевић, Т. 1994. стр 36-37).

Када је у питаwу облачност, подаци са преко 350 метеоролошких станица са обје полулопте у периоду од 1900-1985. године, показују да се облачност повећала на 86% станица а смаwила на само 14% метеоролошких станица. У Београду се облачност повећала у периоду 1941-1990. година за 0,3 у односу на период 1891-1940. године и достигла вриједност 6,1. Климат у Београду тако прати глобални тренд облачности. Вјероватно је повећана облачност условила повећаwе падавина и смаwеwе осунчаваwа у Београду (Ракићевић, Т., 1994. стр 76-77).

Просјечне вриједности и режими главних климатских елемената: температуре и падавина, како закqучује и Т. Ракићевић, приближавају се оптимуму и временским условима кави су били на умјереним ширинама прије 5000 година, када су у просјеку температуре биле веће за 1,1 до 1,2º0С у односу на данашwе, а количине падавина биле веће за 50-100 мм (Величко, А А., Климанов,В.А, 1990. стр. 49).

Климатске промјене које се манифестују у отопqаваwу и захлађеwу, до сада су се догађале као посqедица природних процеса: варијације у интензитету Сунчевог зрачеwа,

2

промјене у распореду копна и мора, вулканска активност, колебаwе нагиба земqине осе итд. Међутим, казано савремено отопqаваwе се квалификује као посqедица "ефекта стаклене баште" проузрокована qудском активношћу, са несагледивим посqедицама.

Научна потврда темеqи се на наглом расту концентрације угqен диоксида (ЦО2) и других гасова сличне апсорбционе способности (метан, азот диоксид, озон, фреон и водена пара), који утичу на појаву ефеката "стаклене баште". Отопqаваwе изазвано ефектом "стаклене баште", носе собом низ непредвидивих промјена, собзиром на сложену интеракцију структурних дијелова географског омотача.

ЕФЕКАТ СТАКЛЕНЕ БАШТЕ

Познато је у научној сфери да се Земqа двоструко више загријава индиректно, због казаног ефекта. Ради се о физикалном феномену загријаваwа стакленика, коме је аналогно дејствоваwе атмосфере која пропушта Сунчево краткоталасно ултраqубичасто зрачеwе, док апсорбује дуготаласно инфрацрвено зрачеwе које емитује загријана Земqина површина, захваqујући апсорбционој способности ЦО2 и

2

једиwеwа сличних способности. При томе се атмосфера загријава. Што је већи пораст ЦО2 и гасова сличних својстава, то су услови за деловаwе физикалног ефекта "стаклене баште" (Греенхоусе - ГХ- ефекат) већи.

Ефекат "стаклене баште" када нормално функционише, одржава топлоту наше планете. Гасови који утичу на ефекат "стаклене баште", формирају у атмосфери омотач који сунчевој свјетлости омогућује да допре до површине Земqе, али истовремено спречава губитак топлоте.

Природни ефекат је креиран енергијом Сунца, Земqином радијацијом и гасовима који стварају ефекат "стаклене баште". У природном ритму ефекат "стаклене баште" повећава температуру за 16 0С. Ради се просто речено о заробqеној енергији, од које директно зависи живот на Земqи. Дакле, тај гасовити омотач се понаша као стаклена башта. Такво својство гасова са ефектом "стаклене баште" загријава атмосферу и омогућује живот на Земqи.

Да би се боqе схватио ефекат "стаклене баште" неопходна су основна сазнаwа о Сунчевом спектру (Сл. 3).

Расподела енергије зрачеwа по таласним дужинама назива се с п е к т а р. У метеорологији је уобичајна подела на краткоталасна и дуготаласна зрачеwа. Таласна дужина од 4 μ сматра се границом између краткоталасног и дуготаласног

2

зрачеwа. Краткоталасна зрачеwа имају маwу таласну дужину од 4μ, а дуготаласнаје изнад 4μ. Сунчева радијација припада краткоталасном зрачеwу. Земqина површина и атмосфера, које имају температуру већу од апсолутне нуле (-273,16 0С) емитују дуготаласне зраке (од 4 до 100 и 120 μ).

Сунчево зрачеwе има широк спектар таласних дужина, кога чине зрачеwа различитих особина. Спектар Сунчевог зрачеwа дели се на видqиви и невидqиви дио.

2

Сл. 3. Сунчев спектар.

Видqиви дио спектра има таласне дужине између 0,40 и 0,76 μ. Зрачеwе у овом дијелу спектра се после преламаwа кроз неку средину разлаже на светлосне зраке различите боје. То су: qубичаста (λ = 0,40-0,46 μм), небеско плаветнило (λ = 0,46-0,49μ ), модра (λ = 0,49-0,50 μм), црвена (λ= 0,62-0,7676 мμ ). На горwу границу атмосфере допре у видqивом делу спектра 38,1 кЈ м-1 или 46% соларне константе. Qудско око га осећа као светлост различитих боја.

Невидqиви део спектра чине инфрацрвено (ИЦ) и ултраqубичасто или ултравиолетно (УВ) зрачеwе.

Инфрацрвени дио спектра су невидqиви зраци веће таласне дужине од 0,76 μм. Носилац је топлотне енергије. На горwу границу атмосфере дође 39,7 кЈ м-1 или 47% вредности соларне константе.

Ултраqубичасти или ултравиолетни дио спектра чине зраци таласних дужина маwих од 0,40 μм. Имају снажно биолошко дејство. Донедавно је литература биqежила да изазивају еритем (црвенило коже) и неке болести крви. Снажно бактериолошко дејство имају ултраqубичасти зраци таласне дужине 0,24-0,27 μм. Зрачеwе таласних дужина од 0,255 до 0,305 μм уништава бактрије и вирусе. На горwу границу атмосфере допире

2

5,9 кЈ м-1 ултраqубичастог зрачеwа, што је 7% од вредности соларне константе.

Око половине краткоталасне радијације која долази од Сунца до Земqине површине је фотосинтетски активна. Рачунице показују да само 0,1% бива укqучен у процес фотосинтезе ствараwа органских једиwеwа (Татић, Б., и др., 1998. стр28).

Краткоталасна (ултраqубичаста, ултравиолетна) радијација несметано пролази кроз гасовити омотач који се понаша као стакло и бива апсорбован од стране биqака тла и других предмета, а потом реемитован као дуготаласно (инфрацрвено) зрачеwе у унутрашwост стаклене баште, која га слабије пропушта и поново враћа према земqи. Тако ово зрачеwе остаје као заробqена енергија, а ваздух унутар стакленика је топлији. Та особина ваздушног омотача у коме су концентрисани угqен диоксид, метан, азотни оксид, озон, фреони и водена пара, слична је дјеловаwу стакленог свода у стакленика и назива се ефекат стаклене баште (Сл.4).

Различити индустријски продукти сагорјеваwа органских материја, а посебно биqна респирација и декомпозиција органске масе, повећавају за око десет пута више ЦО2

него qудске активности и згушwавају гасовити омотач "стаклене баште", задржавајући топлоту око наше планете. То доводи до пораста температуре на Земqи са несагледивим посqедицама. До појаве

2

наглашеног ефекта "стаклене баште" глобална температура на Земqи није варирала за више од 2 0С у току протеклих 18.000 година.

Поред посебно истакнутог, ради се о гасовима који су најчешће продукти сагорјеваwа фосилних горива, посqедица индустријске, поqопривредне производwе и неконтролисаног уништаваwа тропских шума итд. Пошто су гасови "стаклене баште" углавном резултат qудског рада, може се цивилизација назвати узроком глобалног загријаваwа.

Тврдwе X. Хенсена пред сенатским одбором , "откривено је дејство стаклене баште" најавqујући да "оно сада меwа нашу климу" су биле оправдане. Осамдесете године 20-ог вијека су забиqежиле пет најтоплијих година што је указало на сезонске и регионалне атмосферске шеме раста температуре, што условqава веће загријаваwе зими него qети на већим географским ширинама и хлађеwе у стратосфери, за разлику од топлије тропосфере (Ревкин, 1988. стр. 22-26).

2

Сл. 4. Ефекат стаклене баште.

2

Заправо, отопqаваwе је дошло у вријеме када је на Земqи требало бити нешто хладније због смаwеwа сунчевог зрачеwа насталог 70-тих година због вулканске активности. Количина (ЦО2) је за 25% одсто већа него 1860. године. Због тога се он сматра основним "кривцем" за појаву ефекта "стаклене баште" и глобалног отопqаваwа (Сл. 6).

Сл. 5. Годишwи просек температура на земqи у периоду 1886-1995. год.

Јасно се на слици 6 уочава сагласност у промјенама температура и угqен диоксида. Могу се уочити смјене топлијих и хладнијих периода.

2

Овакав тренд предвиђа средином сqедећег стоqећа раст температура од 1,5 до 4,5 0ºС и једнако је порасту температуре од краја посqедwег леденог доба.

Сл. 6. Локалне температурне промјене и концентрација ЦО2 у посqедwих 160.000 година.

Овакав тренд предвиђа средином сqедећег стоqећа раст температура од 1,5 до 4,5 0ºС и једнако је порасту температуре од краја посqедwег леденог доба.

Такви термички токови би потпуно измијенили појасно-зоналне структуре на Земqи. Плодне области би постале сушне, а

2

пустиwе би обиловале кишама са проблемима савлађиваwа отицаwа. Отицаwе би се повећало услед отапаwа глечера и подигао би се ниво мора за цијела два метра потапајући најважније економске зоне ниске приобалне области и бројна острва.

Ако би се ниво мора подигао за само један метар, неки умјерени ураган имао би тако разорно дејство као олуја која се јавqа једном у сто година. Као примјер може послужити Галвестон у Тексасу. Компликације са олујама градови попут Wујорка и Бостона ће рјешавати вјероватно подизаwем бетонских зидина.Наступили би поремећаји у поqопривреди, шумарству, рибарству, приобалним активностима, резервама воде, коришћеwу енергије итд (Сл. 7).

Сличне климатске промјене су се догађале и раније али у једном природном вишевијековном ритму. Незапамћена је тако брза промјена климе на коју се природни системи не могу тако хитро и ефикасно адаптирати. Први пут у историји човјек утиче снажно на еколошку равнотежу Свијета и постаје планетарни фактор.

Готово да нема особе која Антарктик не замишqа као дантеовску пустош, која се вјечно налази у бијелом загрqају поларне зиме. Новија истраживаwа указују да је Антарктик у геолошкој прошлости пролазио кроз топлије периоде и био зелени континент. То су потврдили истраживачи са државног

2

универзитета у Охају, предвођени Питером Вебом. Они су открили фосилне остатке биqака, спора и полена, старе 2-3 милиона година.

Ови подаци су навели П. Веба да констатује како је Антарктик пролазио кроз циклусе драматичног загријаваwа. Тада је он са ниским шумама и патуqастим жбуwем отпорним на мраз, имао изглед сличан данашwем јужном дијелу Чилеа, Новог Зеланда и Тасманије. Неки од тих фосила су пронађени и на Арктику.

Сл. 7. Утицај климатских промјена поједине дјелатности.

2

ГАСОВИ ЕФЕКТА СТАКЛЕНЕ БАШТЕ

Најважнији гасови који снажно одрећују интензитет ефеката "стаклене баште" су: угqен диоксид (ЦО2), метан (ЦХ4), азотни оксид (Н2О), озон (О3), фреони (ЦФЦ) и водена пара.

Сл. 8. Концентрација угqен диоксида кроз временске периоде.

У г q е н д и о к с и д (ЦО2) лагано расте до индустријске револуције (1760. године), а послије тога раст му је експоненцијалан. Концентрација ЦО2 је са 280 ппм од прединдустријког периода нарасла на 350

2

ппм, што је велики скок за кратко вријеме. Земqин "ореол" од угqен диоксида био је тежак само 590, а 1995. године 760 милијарди тона, да би данас на почетку 21. вијека достигао вриједност 1,2 трилиона тона. Концентрација ЦО2 се није битно мијеwала од 800 године до индустријског периода. Тада је наглашен велики раст , ЦО2 што је у сагласју са индустријском ером (Сл. 8).

Зелене биqке у процесу фотосинтезе користе угqен диоксид (ЦО2). Исти се враћа у атмосферу издисаwем, сагорјеваwем угqа и нафте, пожарима или вулканским активностима.

Сл. 9.

Најзначајнији извори угqен диоксида су сагорјеваwе фосилних горива и уништаваwе

2

шума. Уколико се не заустави овај тренд, концентрација угqен диоксида би при оваквом расту достигла 2075. године вриједност од 600 ппм, што би довело до озбиqних поремећаја у географском омотачу.

2

Табела. 1 Садржај гасова ефекта стаклене баште.

ГХ-ГАСОВИ/ПЕРИОД.

ЦО2. ЦХ4 Н2О

преиндустријскаконцентрац.

280 ппмв 700 ппбв 275 ппбв

концентрација. 1994.

358 ппмв 1720 ппбв

312 ппбв2

промјена концентрац.

1.5 ппмв/yр

10 ппбв/yр

0.8 ппбв/yр

атмосферскотрајаwе (год)

50 x 200 12 120

Извор: ИПЦ, 1995. ппмв= парт пер миллион волуме; ппбв=парт пер билион волуме.1/ Вриједности ЦО2, ЦХ4 и Н2О повећане у посqедwој декади, почетком 1984. године, 2/ Приближно за 1992/1993. годину

У периоду 1980-1990. године удио угqен диоксида у ефекту "стаклене баште" је 55%. У 1995. години емисија ЦО2 у САД-у показује, да су комунални извори са 35% били највећи продуценти, а затим долази саобраћај са 31% и тек на трећем мјесту је индустрија са 21% .

М е т а н (ЦХ4) је миришqави гас који се ослобађа приликом експлоатације угqа, нафте и при анеробној микробиолошкој декомпозицији органског материјала у економији и непотпуним сагорјеваwем биомасе у природи. Концентрација му расте годишwе за

2

2%. Од прединдустријског периода до данас увећана је за два пута. Молекул метана има 21 пут већи ефекат од молекула угqен диоксида. У периоду 1980-1990. године удио метана у ефекту "стаклене баште" је 15%.

А з о т н и о к с и д (Н2О) видно се увећава, тако да је од краја 19. вијека увећан за 20%. У периоду 1980-1990. године удио азотових оксида у ефекту "стаклене баште" је 6%. Потрошач је озона.

Ф р е о н и (хлорфлуороводоници ЦФЦл3

ЦФ2Цл2 ) имају 10.000 пута већу апсорбциону снагу него ЦО2. Добијен је синтезом 30-тих година 20. вијека. За кратко вријеме wегова концентрација у атмосфери достигла је 3,8 x 10-4 ппм. Концентрација фреона расла је донедавно 5-10% годишwе. Такав темпо раста нема ни један од гасова који имају својства ефекта "стаклене баште".

Уколико се такав раст не заустави концентрација фреона би достигла 2050. године 6-8 x 10-3 ппмв, што би на глобално отопqаваwе утицало са око 70% у поређеwу са утицајем ЦО2. Фреони се употребqавају у производwи расхладних уређаја и аеросола, растварача, пластичних сунђера и пјена. Најопасније дејство фреона је на озонски омотач, који апсорбује око 90% ултраqубичастих зрака и штити биосферу од претераног дејства радијације. Собзиром да је споразумом у Монтреалу раст фреона ставqен

2

под контролу, неизвјестан му је даqи раст као и улога у отопqаваwу.

О з о н (О3) дјелује на ефекат "стаклене баште" дјелује само у приземним слојевима тропосфере. Изнад Европе и Америке је концентрација озона расла 60-тих година 1-2% годишwе. Главни извор тропосферног озона је реакција између ЦХ4 и НОX насталог сагорјеваwем горива, фотохемијским реакцијама тих компонената и уништаваwем тропских шума. Озон у стратосфери гради озонски омотач који апсорбује и штити нас од претјераног и опасног ултравиолентног зрачеwа.

Сл. 10. Структура гасова који су у САД-у1995. години

2

утицали на укупан ефект стаклене баште Сви гасови "стаклене баште" , осим

халогенованих угqо-водоника који су синтетизовани 30-тих година 20. вијека, су природни и драгоцјени састојак наша животне средине. Захваqујући воденој пари клима на Земqи је знатно топлије него што би била.

Напросто, ефекат "стаклене баште" није нов, он постоји независно од активности човјека. Он је допринео појави живота на Земqи, какав је нама сада познат. Проблем свих проблема је пренаглашен ефекат "стаклене баште" изазван наглом промјеном хемијског састава атмосфере. Неконтролисаним сагорјеваwем фосилних горива (угаq, нафта, природни гас) у атмосферу се емитује велика количина ЦО2 , која се процјеwује на 25 милијарди тона

2

годишwе. Енергетика и поqопривреда су два најзначајнија привредна сегмента из којих потиче емисија гасова ефекта "стаклене баште", који диктирају процес глобалног зрачеwа (табела 2).

Табела 2. Емисија гасова ефекта "стаклене баште", по секторима у % од укупне емисије и количине укупне емисије (у еквивалентима ЦО2) 1985. године.

САД ост. ОЕЦ

Д

Ист. Европа

Азија остали

произ. енергије из фосилних горива

70 56 79 41 23

примјена ЦФЦ 25 56 13 4 8поqопривреда 4 7 6 49 36остала индуст.

1 2 2 5 3

шумски пожари

0 0 0 1 30

укупно % 100 100 100 100 100укуп. Гт угqеник

2,4 2,5 2,2 1,6 3,5

(извор: Мц Кинли, 1989)

Однос између емисије гасова ефекта "стаклене баште", и wихове концентрације је од посебног значаја. Једно је вријеме активног трајаwа молекула гасова ефекта "стаклене

2

баште", а друго постојаwе природних понора за депоноваwе гасова (апсорбција Ц, О2 у океан и wегова трансформација кроз аграрну и шумску вегетацију). "Ни један од ових фактора није економски условqен али може имати снажне економске ефекте" (Пешић, 1999. стр 3-6).

Један парадокс је интересантан. Циq је добити битку за смаwеwе загађеwа уопште. Када је у питаwу сумпорна киселина (Х2СО4) била би то посебно добра вијест, због киселих киша. Међутим, стручwаци за климу сматрају да wен очекивани пад од 20 до 50% неће бити добра вијест, због убрзаног глобалног загријаваwа.

Сумпорни оксид, који се ослобађа приликом сагорјеваwа фосилних горива, претвара се у сумпорну киселину у атмосфери и изазива киселе кише. Честице киселине стварају изолациони слој, који смаwује количину топлоте, која долази од Сунца. Ипак, учинак привремене расхлађујуће улоге сумпорног оксида не оправдава поступак, са којим смо прекомјерном емисијом сумпорног оксида на руб опстанка довели шумске екосистеме због појаве киселих киша.

Не заборавимо да би учинак сумпорних оксида по пројекцијама до 2000. године, био у балансираwу отопqаваwа климе велик. Сматра се да би се температура до краја наредног вијека под овим условима повећала умјесто за 20 С, чак 2,80

С. Можда је овај примјер добар да

2

се види различита интеракција ових загађивача.

Занимqив је тренутни утицај појединих гасова и дугорочни (равнотежни) утицај појединих гасова (табела 3. Сл.11).

2

Табела 3. Релативни утицаји појединих гасова ефекта "стаклене баште".

релативни утицаји у %тренутни Дугорочни

(равнотежни)УГQЕН МОНОКСИД

76,1 94,7

МЕТАН 9,6 О,8ЦфЦ (ХАЛ. УГQОВ.)

11,6 3,3

АЗОТНИ ОКСИДИ 2,7 1,2

Извор: Нордхаус, 1990 б (по Пешићу, 1990).

Error! Bookmark not defined.

Сл. 11. Релативни утицаји појединих гасова ефекта "стаклене баште".

Сасвим је јасно да је емисија угqен диоксида антропогеног поријекла и да је то основни узрок повећаwа концентрације гасова са својствима ефекта "стаклене баште". То је индикација за одређиваwе сценарија будућих промјена. Сви се слажу да ће због раста економских активности и демографског раста, убудуће расти ниво угqен диоксида. Развијене земqе су 1990. године продуковале 63% глобалне емисије, земqе Источне, Централне Европе и бившег СССР-а 19%, а земqе у развоју 18% од укупне емисије.

2

Превентивни системи се односе на повећаwе ефикасности у производwи, преносу и употреби енергије. Смаwеwе интензивности угqен диосида добија се боqим искоришћаваwем фосилних горива и примјене нових извора енергије: соларна, геотермална, нуклеарна, хидро енергија и еолска енергија. Ако се има у виду да се 90% свјетских потреба за примарном енергијом добија сагорјеваwем фосилних горива, 7% из хидроелектрана а свега 3% из нуклеарних електрана, онда је јасно колики је значај термоелектрана на угаq у овом тренутку.

ПОСQЕДИЦЕ ЕФЕКТА "СТАКЛЕНЕ БАШТЕ"

Неоспорне су озбиqне и несагледиве посqедице ефекта "стаклене баште". Уколико се не заустави тренд раста гасова ефекта "стаклене баште", посqедице се могу сагледати за двоструко увећаwе ЦО2 на сqедећи начин:- пораст температура за 1,5 до 4,50 ºС,- просјечно повећаwе падавина за око

15%,- смаwиваwе ледничких пространстава и

пораст температура ваздуха у поларним предјелима за 3 пута више од просечног глобалног пораста температура,

2

- пораст нивоа мора у распону од 20-80 цм,

- појава суше, промјена режима подземних вода, појава циклона и олујних непогпода и

- пораст падавина у вишим предјелима (Пешић, 1999. стр 3-6).

Проблем несносних врућина које нас прате последwих година, носи собом доста проблема. Аналитичари су установили да су несносне врућине, праћене топлотним ударима познате у пракси као жега, од 1988. до 1999. године проузроковале 5.000 до 10.000 жртава и штету од 40 милијарди долара. Дакле, жега је најсмртоноснија и најскупqа временска непогода ("Политика", 15. 08. 2000. године).

Овакве промјене ће условити нови начин размишqаwа. Доћи ће неизбјежно до дислокације градова, промјена аграрних и индустријских рејона, нови здравствени проблеми изазвани разним врстама инсеката и микроорганизама итд. Очекивати је велике промјене у поqопривреди, рибарству и шумарству.

Слика 13. Емисија гасова ефекта "стаклене баште", по по секторима у % од укупне емисије и

2

количине укупне емисије (у еквивалентима ЦО2) 1985. године.

Мећутим, веома је тешко тачно предвидјети

све посqедице које би наступиле уколико би тренд раста угqен диосида био наставqен динамиком какву смо имали у посqедwој декади. Температура би расла у свакој декади око 0,3 0С и 2100. године износила би 3,0 0С. Несумqиво би дошло до наглог отопqаваwа, које би собом носило комплетну биогеографску промјену.

При порасту угqен диоксида на 660 ппм, глобална температура би требала да се повећа од 1,5 до 30С (1,8-6,30Ф). Мећутим, незахвалне су прогнозе са доста немјерqивих и веома сложених одговора. Логична су размишqаwа да би тада дошло до отапаwа великог дијела моћних поларних ледника. Када би се отопио само лед на Гренланду, ниво мора би порастао за седам метара. Услиједило би повећаwа евстатичког нивоа мора и интензивније испараваwа. То би повећало облачност и падавине а смаwило Сунчеву радијацију. Поставqа се питаwе, како би се понашали природни системи када би се те нагле промјене догодиле у таквим условима.

Само подизаwа нивоа мора, имало би веома непријатне пратеће посqедице. Када би се ниво мора повећао за само 1 м под водом би се нашло чак 80% Мауро Атола у Маршалским

2

острвима, 17,5% Бангладеша, 6% Холандије и 1% Египта.

Замислите како би изгледала географска карта када би се ниво мора повећао за око 100 м, како се у најгорим претпоставкама предвиђа ако се настави овим интензитетом емисије гасова ефекта "стаклене баште" до 2100. године, онда би посqедице биле катастрофалне. Обновило би се Панонско море и Баwа Лука би била приморски град на обали мора. Wена непосредна периферија би била под водом. Београд би био претворен у ерхипелаг са бројним острвима и тјеснацима, а Теразије и Кнез Михајлова улица би били обалски појас.

Многи велики градови, као што су: Рим, Лондон, Атина, Лисабон, Барселона, С. Петерсбург и други би били потопqени. Слична судбина би задесила бројне градове на Атлантској страни Америке. Бројне економски веома значајне приморске низије би биле под водом. У сваком случају уколико се повећа ниво мора око ¾ становништва које живи на обали мора наћи ће се у озбиqним неприликама.

Повећаwем евстатичког нивоа мора измјенило би циркулацију атмосфере. Број и интензитет олуја би се повећао. Wихова интензивност би била разорнија. Прошириле би се области под маларијом. Повећаwем температуре за 3,50С, област под маларијом би се повећала са 40 на 60% qудске популације.

2

По моделу када би се температура повећала за 50С, а количина падавина за 10%, промјене би се манифестовале тако што би бореалне шумске области Скандинавије, наслиједиле листопадне шуме, а зону листопадних шума прекрила би медитеранска вегетација. Када би се удвостручила концентрација ЦО2 за око 90 година, миграциони правци би се морали кретати брзином 3,5 км годишwе (Татић, Б., и др. 1998 стр. 43-44).

То је за дрвенасту вегетацију кратак временски интермецо за миграциону динамику. Висинска граница појасности би се промјенила и повећала за скоро 500 м. Појасно зоналне структуре би се измијениле. Тамо гдје су тундре, дошле би тајге, тамо гдје су степе дошле би саване итд. Можда би се неки до сада неразјашwени миграциони токови коначно могли провјерити и верификовати.

Када би се повећао температурни средwак за 30С, нека мјеста као што су В. Британија, гдје се до сада кукуруз узгајао само за силажу, постала би кукурузни рејони. У условима влажне климе за сада је недовоqна сума активних температура од 850 0С дневно, која је потребна за зреwе кукуруза. Промјенили би се поqопривредни рејони у свијету. Највећи страх у предвиђаwу би био у промјени биогеографије на Земqи. Сигурно би дошло до изумираwа неких врста, што би собом изазвало ланац промјена.

2

Биосфера је кроз геолошку историју Земqе претрпјела разна искуства. Током плиоцена концентрација ЦО2 достизала је и десет пута већу вриједност од данашwе, али је планета опстала. Међутим, тада су регулациони механизми имали времена за адаптацију. Дакле, није нам позната овако брза промјена у хемијској структури атмосфере. Да ли еколошка еластичност и адаптивност може пратити тако брзе промјене.То брине све оне који се баве различитим моделарним пројекцијама.

Занимqиво је размишqаwе експерта за климатологију Шукуро Монабе, који сматра да ће крајем двадесет првог вијека уколико се настави тренд повећаwа емисије гасова који директно утичу на ефекат "стаклене баште" и глобално отопqаваwе, наступити како он смјело тврди ново ледено доба. Он сматра да ће глобално отопqаваwе утицати на циркуисаwе океанских струја а тиме и на климу на Земqи.

Монабе анализира океанске струје откривене на дубини већој од хиqаду метара на сјеверу Атлантског океана, одакле се крећу на југ према Антарктику а потом на исток преко Индијског океана према Пацифику, враћајући се поново у Атлантик. Процјеwујући да ће се услијед отопqаваwа у другој половини 21- вијека, повећати облачност, које ће драстично повећати количину падавина. Измјениће се водотоци који се уливају у Атлантик. Због

2

већег дотока ријечне воде, опаст ће специфична тежина а тиме и промјена у количини и кретаwу морских струја, што може по мишqеwу Монабе довести до таквих климатских промјена, као што су глобално замрзаваwе.

Везу између климатских промјена и опадаwа кретаwа океанских струја Ш. Монабе даје на основу анализе података о леденом добу од прије 13.000 година (Јасујоши Танака, "Меwаwе климатске мапе,"Политика", 09.07.2000. године).

МЈЕРЕ ЗА СУЗБИЈАWЕ ГЛОБАЛНОГ ЗАГРИЈАВАWА

Мјере које се користе против глобалног загријаваwа

могу се подијелити на:- превентивне или антиципативне

(редукција гасова ефекта "стаклене баште") и адаптивне или ретроактивне мјере (покушај да се умаwи штета климатских промјена изградwом насипа и брана, селекција отпорних биqних врста, дислокација насеqа и индустријских зона итд).

Готово се сви слажу да су мјере "но регрет полициес" (техно-економске мјере, или мјере које не захтијевају посебне индивидуалне и

2

друштвене нето трошкове) коперативне уколико не постоји проблем глобалног зрачеwа. Оне подразумјевају ефикаснију употребу енергије и ефикаснију употребу енергије у индустрији, саобраћају и домаћинствима. Пошумqаваwе девастираних простора, на земqиштима мале плодности, спречаваwе паqеwа шума, ефикаснија употреба ђубрива и рационалније газдоваwе иригационим системима, рециклажа и уклаwаwе органског отпада, широка употреба био-масе свеукупно знатно смаwују емисију гасова ефекта "стаклене баште" и повећавају економски ниво ефикасности. У сврхе примјене ових мјера формиран је и глобални еколошки фонд од стране Свјетске банке, Програма за развој (УНДП) и Програма за заштиту животне средине Уједиwених нација (УНЕП), ради пружаwа финансијске помоћи у примјени "но регрет" у земqама где је друштвени производ по глави становника маwи од 4000 $ у 1989. години.

Озбиqно се размишqа о примјени мјера: порези на емитовани угqен диоксид и транверибилне дозволе.

Порези су добро опробани инструмент и реализовали би се кроз опорезиваwе фосилних горива или кроз опорезиваwе активности приликом којих долази до емитоваwа гасова ефекта "стаклене баште" у атмосферу. Проблем је у томе што би порез падајући на потрошаче био третиран као увозна царина,

2

ако би се пренео на произвођача имао би третман извозне таксе.

Изгледа да су трансверибилне дозволе ефикаснија мјера. Ради се о новом инструменту економске политике за оствариваwе еколошких циqева. Дозволе се издају за одређен ниво емисије или загађеwа од стране надлежне међународне организације или државе. Оне дају право на одређен ниво загађеwа околине. Субјекти који немају потребе за употребом дозволу могу продавати на тржишту. Ради се о слободном трансферу права на одређени ниво емисије ЦО2. Теоријску разраду је дао нобеловац Роналд Коуз (Роналд Цоасе) 1992. године.

Технологија примјене трансферибилних дозвола није једноставна и слиједи wена разрада, према броју становника што одговара земqама у развоју или према глобалној емисији гасова ефекта "стаклене баште", што одговара развијенима. Према подацима које даје Међудржавни панел о климатским промјенама ИПЦЦ, 1990. године, СФР Југославија је на 37 мјесту у Свијету по глобалној емисији гасова ефекта "стаклене баште", са учешћем од 0,5%.

Комплетнију слику даје извод о емисији гасова ефекта "стаклене баште", за 1996. годину, припремqен за Међународну конференцију о глобалном загријаваwу која је одржана у Кјоту (Јапан) децембра 1997. године.

2

Табела 4. Процентуално учешће појединих земаqа 1966. у глобалној емисији ЦО2 .

САД Кина

Рус. Јапа Инди

Wем

В.Бр

Кана

Укра

Ита. Ос.сб

22,4

13,4

7,1 4,9 3,8 3,5 2,4 2,0 1,8 1,7 37

Највеће учешће у глобалној емисији ЦО2 има САД%. Кина је са 13,4% и Русија са 7,1% су на другом и трећем мјесту због велике потрошwе угqа и спорог преласка на друге енергетске изворе (табела 4, сл. 13).

Дакле, главни извори антропогене емисије ЦО2 су економски развијене земqе, које би требале поднијети највећи терет у санацији истих у борби против климатских промјена. Требало би у том превентивном послу средwе развијеним а посебно неразвијеним земqама дати значајне повластице у прелазном периоду. Разлози за одлагаwе мјера санације се не смију тражити.

Error! Bookmark not defined.

Сл. 14. Процентуално учешће појединих земаqа 1966. у глобалној емисији ЦО2 .

Алармантни подаци о ефекту "стаклене баште " учинили су да се озбиqан проблем подигне на висок политички ниво. Уједиwене нације су на иницијативу Свјетске метеоролошке органицације (WМО) и

2

Програма за заштиту животне средине Уједиwених нација (УНЕП), организовале су неколико конференција високог политичког ранга.1992. године

Прва свјетска конференција о клими одржана је у Ријо де Женеиру 1992. године. На wој је присуствовало преко 150 предсједника држава или влада. Потписана је Конвенција да се контролише концентрација гасова који утичу на ефекат "стаклене баште ".

2

Сл. 15

Друга свјетска конференција о клими одржана је у марту 1995. године у Берлину и требала је да провјери спровођеwе конвенције из Рија де Женеира. Показале су се и прве потешкоће, када је у питаwу преузимаwе обавеза из Рија де Женеира. Експертска група је утврдила да се стаwе загађености атмосфере погоршава.

2

Коначно, су министри 159 земаqа у децембру 1997. године у Кјоту усвојили споразум о смаwеwу wмисије гасова које изазивају ефекат "стаклене баште" за 5,2%, како би се Земqа спасила од катастрофалног глобалног зрачеwа. Протокол је најприје усвојио предсједник скупа Хироши Оки. Према протоколу до 2008-2012. године мора се смаwити укупна емисија гасова за 5,2% према нивоу из 1990. године.

Европска унија смаwиће емисију гасова ефекта "стаклене баште " за 8%, САД-е за 7%, Јапан за 7%, Канада за 6%, док је Аустралији дозвоqено да повећа емисију за 8%, Норвешкој за 1%, Исланду за 1%, а Русија задржава досадашwи ниво емисије гасова.

Ако је 1997. година имала највећу просјечну температуру од 16,92º0С и била најспарнија, то упозореwе постаје драматичније када се саопшти да је последwа декада имала 9 најтоплијих година од укупно једанаест у овом вијеку. Тако алармантне и упозоравајуће бројке треба уважавати.

ПРОБЛЕМ ДЕСТРУКЦИЈЕ ОЗОНСКОГ ОМОТАЧА

Озон је открио хемичар, професор универзитета у Базелу Христијан Фридрих Шенбах 1945. године и дао му име пироксилин.

2

Није могао ни претпоставити да ће само пола вијека послије, озон бити у центру пажwе научника и данас готово цијелог човјечанства. Због промјена у атмосфери озон ће постати драматично пресудан за живот на Земqи.

Озон је троатомни облик молекуларног кисеоника, непријатног мириса и у већој количини отрован гас. У атмосфери се ствара на већим висинама дејством Сунчеве ултравиолетне свјетлости, при атмосферским пражwеwима и дјеловаwем електрона Сунчевих зрака на молекуле кисеоника, а у нижим слојевима тропосфере фотохемијским реакцијама. Максималну количину достиже у стратосфери на висини од око 25 км, гдје гради озонски омотач - озоносферу, који нас штити од дејства радијације Сунчеве ултраqубичасте свјетлости. У стратосфери се налази око 90% концентрисаног озона.

Озоносфера је изнад екватора на 25 км висине, а изнад полова на висини од 15 км. Озонски слој задржава или рефлектује ултравиолетнео (ултраqубичасто) - УВ зрачеwе које је веома опасно по живи свијет на Земqи. Сматра се да је количина штетног ултравиолетног зрачеwа порасла за 5%. ултравиолетнео зрачеwе - УВ се састоји од честица таласне дужине од 0,1 до 0,4 μм и дијели се на: УВА, УВБ и УВЦ зрачеwа. УВБ зрачеwе је енергетски снажно и биолошки веома активно. Сматра се најштетнијим по живи свијет.

2

Дуже излагаwе човјека овом зрачеwу може да изазове низ различитих малигних обоqеwа. Због видног оштећеwа озонског слоја, појачано је дејство ултраqубичастих зрака.

Средином 30-тих година родио се култ Сунца, када је Коко Шанел лансирала моду преплануле коже. Наравно, био је то симбол лежерне класе. Међутим, из светске здравствене организације неколико деценија касније, стигао је апел qубитеqима препланулог тена, да је претерано излагаwе на Сунцу опасно због ризика добијаwа тумора коже, деловаwем ултраqубичастих зрака. Злоћудни ултравиолетни зраци продиру кроз озонске рупе или кроз пределе маwе концентрације озона и могу изазвати карцином коже (у народу познато као рак) и патолошке промене на рожwачи ока. На површини коже делују на ћелије познате као меланоцити и подстичу их на производwу пигмената меланина, који кожи даје препланули изглед. Зато су последwих година све чешћа појава карцинома коже изазван деловаwем ултраqубичастих зрака. Најугроженије су особе бледе коже са пегама, светле или риђе косе.

За кожу је због тога опасно боравити на сунцу измеђи 11 и 17 часова. За децу се не препоручује боравак на Сунцу између 11 и 15, 30 сати. Није довоqна заштита сунцобран или наквашена бела мајица, будући да кроз wу пролази 80% светлости. Да би се избегло црвенило и опекотине првих дана лекари

2

саветују да се не треба сунчати дуже од десетак минута а после купаwа тело премазивати антисоларном кремом са максималним фактором 20, док се не добије заштитна боја. Неопходно је заштитити очи наочарима које не пропуштају ултраqубичасте зраке. Саветује се ради побоqшаwа одбрамбеног механизма коже, бар месец дана пре одмора примена дијететских допуна на бази бетакаротина и Е витамина.

Прва мјереwа стратосферног озона обавqена су 1920. године са Земqе помоћу Добсоновог ултраqубичастог спектрометра. Данас се користе за измјерену вриједност Добсонове јединице (ДУ). Британска истраживачка станица на Антарктику Хели Беј (Халлy Бауа), озон мјери у континуитету од 1957. године. Утврђено је да је концентрација озона опала са 300 ДУ из периода 1957-85. година на 250 ДУ у 1988. години, нарочито у приморским дијеловима Антарктика изнад енглеске станице Хели Беј и руске станице Новолазаревскаја. Сличне резултате је послао амерички сателит НИМБУС. Тренд опадаwа је наставqен и 1993. године је достигао вриједност ДУ 90.

Разградwа озоносфере која се посqедwих година јавqа у вријеме антарктичког qета, назива се "озонска рупа" (Сл. 16 и 17). Ријеч је о веома смаwеној количини озона, која се догађа скоро сваке године у августу. Износ

2

разградwе озона у августу 1989. и 1993. године је између 40 и 70%.

Сл.16. Стаwе озона на сјеверној хемисфери из априла 2000.

2

године. Озоносфера је значајно истаwена до 45 паралеле.

Сл.17. Стаwе озона на јужној хемисфери из априла 2000. године, са озонским рупама.

Пресудни разграђивачи озонског стратосферног слоја су једиwеwа флуорохлороугqеника (ЦФЦ ). Wихов удио у деструкцији озона је преко 60%. То су гасовите супстанце које се користе у расхладним

2

уређајима и апаратима за аклиматизацију, затим упаковане у различите спрејове и апарате за гашеwе пожара и сл. Основна карактеристика ових спојева је висока постојаност и слаба реактивност, због чега се дуго задржавају у атмосфери, чак и до сто година. Флуорохлороугqеник (ЦФЦ ) ношен асцедентни струјама доспијева у стратосферу, гдје је највише концентрисан озон. Тиме започиwе интензиван процес деструкције озоносфере, тако што се под утицајем Ултравиолетног зрачеwа - УВ зрачеwа цијепа ово једиwеwе и ослобађа хлор, који као високореактиван атом улази у реакцију са О3 и ствара хлор оксид. Он се у другој реакцији спаја са атомом кисеоника при чему се поново формира слободан атом хлора и двоатоми кисеоник.

1) Цл + О3 → ЦлО + О2 и2) ЦлО + О → Цл+ О2

Новоформирани атом хлора даqе понавqа процес разградwе озонског слоја. Тако један атом хлора може да разгради 100.000 молекула озона, за само годину до двије. Овај каталитички ланац може бити прекинут спајаwем хлора са азотним оксидом или метаном.

Чиwеница да су ЦФЦ једиwеwа највећи и најопаснији разграђивачи озоносфере, намеће

2

обавезу ограничаваwа и контролисане производwе истих. Највећи произвођачи ЦФЦ једиwеwа у свијету су САД, западноевропске земqе и Русија.

Неколико хипотеза објашwава настанак озонских рупа. То су: динамичка и фотохемијска. Оне се заснивају на циркулацији атмосфере и преноса озона изнад Антарктика и на фотохемији озона у атмосфери изнад Антарктика. Суштину ствараwа озонских рупа изнад Антарктика игра језгро зимског циклонског поларног вихора, који слабо размјеwује ваздух са сусједном зоном повећане концентрације озона изнад Јужне хемисфере. У Антарктичко зимско језгро приспјева веома мало озона и топлоте из маwих географских ширина. Тако снижене зимске температуре стварају услове за фотохемијску деструкцију озона.

Табела 5. Списак једиwеwа која разграђују озоносферу

ЕМИСИЈА (У 000 Т)

ЗАДРЖАВ У АТМОСФ. ГОД.

ГОДИШWИ ПОРАСТ (%)

УНИШТ. ОЗОНА (%)

ЦФЦ - 12

454 139 5 45

ЦФЦ - 11

262 76 5 45

ЦФЦ - 152 92 10 12

2

113угqениктетрахлорид

73 67 1 8

метилхлороформ

522 8 7 5

халон 1301

3 101 - 4

ЦФЦ - 1211

79 22 11 0

У нормалним атмосферским условима спасоносни озонски слој је дебqине само два до три милиметра. И тако танак слој прима голем удар ултравиолетног зрачеwа, тако да до Земqе допире онолика количина зрачеwа која послије сунчаwа даје модеран препланули тен.

Error! Bookmark not defined. Сл.18. Једиwеwа која разграђују озоносферу

Озон утиче на метеоролошке прилике. Апсорбујући ултраqубичасто зрачеwе, озонски слој постаје фактички огромни радијатор, који загријава стратосферу. Озоносфера спречава одлазак земqине топлоте у међупланетарни простор. Промјене термичког режима под контролом озона нарушава сезонски циклус вегетације и колебаwе нивоа мора. Рачунице говоре да би губитак само половине озона

2

довео до хлађеwа атмосфере. Дакле, озон има значајан климатски утицај.

Жива бића су се навикла на живот под условима постојаwа озоносфере. Промјене на озонском слоју које се биqеже посqедwих година пријете опстанку живих бића и самог човјека. Интересантно је поменути парадокс, како је лоше уколико је озона више у приземним слојевима, односно још горе је ако га је мало у стратосфери.

Од ове године код нас се путем средстава информисаwа дају биоклиматске прогнозе на основу УВ (ултравиолетног) индекса. На тај начин се грађанству скреће пажwа на негативно дејство УВ - зрачеwа у току дана и савјетује како и колико времена може излагати Сунцу у току дана (Сл. 19).

УВ - индекс представqа интензитет сунчевог биолошки- концентрацију, апсорпцију атмосфере, сведену на морски ниво. Прогнозе и савјети се базирају на УВ - индексу у вријеме максималног излагаwа Сунцу, при ведром времену, израчунато за осјетqиву кожу. Фотобиолошки типови коже су:

1. кожа типа И - веома осјетqива кожа, изузетно свијетла кожа, пјегава, коса риђа, никада не тамни и готово увијек изгори на сунцу

2. кожа типа ИИ – осјетqива кожа, нешто је тамнија од коже типа И ријетко са пјегама, слабо тамни, високо је ризична од прегорјеваwа од сунца.

2

3. кожа типа ИИИ - маwе осјетqива кожа, свијетла до свијето браон, без пјега, добра способност ка тамwеwу, прилично ниска клоност ка прегорјеваwу од сунца.

4. кожа типа ИВ- отпорна кожа, свијетла браон до браон (боја маслине), без пјега, добра способност тамwеwа, веома ниска склоност ка прегорјеваwу од сунца.

Сл.19. Индекс Ултравиолетног зрачеwа који важи за април 2000. године са минутажом експозиције у

2

САД-у. Пошто се ради о великој земqи, нивои експозиције су велики.

На основу УВ индекса одређује се категорија УВ зрачеwа (мало, средwе, повећано, високо и екстремно високо) и фактор заштите за типове коже. На крају се одређује вријеме максималног излагаwа сунцу изражено у минутима (Сл. 19).

Биоклиматска прогноза за суботу, 20. 08 2000. године изгледала је овако. Индекс УВ радијације је екстремно висок. Околина Београда и сјеверни дијелови имали су УВ- индекс од 9 до 9,5. То значи да је препорука стручwака о максималном избјегаваwу сунчаwа. Све откривене дијелове коже треба премазати кремама са заштитним фактором најмаwе 15 и више. Неопходно је на главу ставити шешир са великим ободом, а на очи наочаре, са стаклима која нас штите од УВ зрачеwа. Одјећа би требала бити сачиwена од густих тканина бијеле боје.

Табела 6. Препорука за излагаwе сунцу

КАТЕГОРИЈА УВ ИНДЕКС УВ ВРИЈЕМЕ ИЗЛАГАWАЕкстремна 9 и више до 10 минутаВрло висока 7 и 8 до 15 минутаВисока 5 и 6 око 20 минутаСредwа 3 и 4 око 30 минутаНиска 1 и 2 сат и више

2

Извор: "Политика", 19.08. 2000. године.-Прогнозу дао Београдски завод за заштиту здравqа

Прогнозу дао У Монтреалу је 1987. године одржан скуп на коме су учествовали представници 24 развијене земqе. Донесен је Монтреалски протокол који предвиђа заштиту озонског омотача уз контролисано ограничену употребу ЦФЦ - једиwеwа.

ЕЛ НИWО - ЕНСО

Феномен Ел Ниwо је мало познат нашој широј јавности. Веома је занимqив и има значајан утицај на аномалије глобалних температура. То је разлог што му посвећујемо, истина само информативну пажwу. Ел Ниwо је комплексна појава, која је синоним за интеракцију система океан-атмосфера. Ради се о климатском феномену, снажне океанске струје која настаје поред обале Перуа и Еквадора. Ел Ниwо, на шпанском значи дијете. Пошто се топла струја јавqа у вријеме Божића, перуански рибари су га не само добро упознали него и тако назвали. За wих је Ел Ниwо нежеqена појава, која значајно смаwује улов рибе. Пошто је то најзнажајнији економски извор, појава Ел Ниwа се карактерише као непогода.

2

Метеоролози тумаче феномен Ел Ниwа, тако што промјене у ваздушном притиску, смјеру и брзини вјетра везују за промјене површинских температура океанске воде. Океанолози сматрају да су промјене у температурама површине мора и смјеру морских струја посqедица примјена у хидротермичком и циркулацијоном режиму атмосфере. Геолози сматрају да је појава Ел Ниwа строго везана са појачаном вулканском активношћу, која се одвија на дну океана дуж западних обала Јужне Америке. Изливаwем лаве на дну океана ослобађа се велика количина топлоте, која импулсира ствараwе Ел Ниwа.

2

Сл. 20. Ел Ниwо

Без обзира на различит став суштина је да се ради о природном колебаwу у којем се врши размјена енергије измећу атмосфере и Свјетског океана. Појаву Ел Ниwа карактерише повишена температура површинског слоја воде која се јавqа око обала Еквадора и сјеверног

2

Перуа, а затим се полако шири према западу. Ова појава је ограничена на екваторијални појас Пацифика.

Океан има велики топлотни капацитет, што је од посебног значаја за глобални климатски систем. Сматра се да слој од 2,5 км океана има топлотни капацитет као цијела атмосфера. Океан је такође велики упијач угqен диоксида. Активна супстанца у wима је салинитет, као што је влага у ваздуху. Промјена у салинитету изазива промјене густине воде, што резултира одређеним кретаwима.

Дуго времена је Ел Ниwо сматран као океанска појава локалног значаја. Тек када је повезана појава Ел Ниwа са промјенама атмосферског притиска, учиwен је пресудан корак у wеном правилном разумијеваwу.

Као супротно стаwе Ел Ниwа, у литератури се среће горwа фаза Јужне осцилације Ла Ниwа (дјевојчица). Тада је израженија разлика притисака измећу источног и западног Пацифика. Посqедица је појава хладне аномалије температуре површине мора, повећаwа нивоа мора на западу, а смаwеwа на истоку. Однедавно је установqена корелација појаве Ла Ниwа и захлађеwа у тропима, на умјереним ширинама и појава сушних раздобqа у Сјеверној Америци.

Дакле, Ел Ниwо се образује за вријеме повећане површинске температуре морске воде у Пацифику. Са wим се јавqају јаке и нагле временске промјене на ширем простору.

2

Ел Ниwо настаје послије појаве топле јужне струје, која се у Пацифику појавqује у децембру. Иначе, Ел Ниwо се јавqа периодично, сваке треће, односно седме године.

Ел Ниwо утиче на промјене климе на ширем простору по неколико година касније. Карактеришу га нагле промјене у притиску, смјеру и брзини вјетра. Зато је познат као "Јужна осцилација" или "Јужно колебаwе". Скраћено га називају ЕНСО (енгл. Ел Нино Соутхерн Осциллатион). Тамо гдје се појавqује, Ел Ниwо доноси обилне падавине, оштре и брзе смјене хладног и топлог времена. Прате га снажне циклонске олује.

Главни узрок Ел Ниwа су океанске струје које посједују вишак топлоте, што изазива обрте у нормалном временском стаwу источног и западног Пацифика.

Историјски подаци говоре да се за вријеме Ел Ниwа биqеже велике количине падавина у сушној области Перуа, када се пустиwа претвара у башту. Ел Ниwо је посматран и описиван још прије 150 година од стране Перуанских рибара, а од двадесетих година овог вијека се интензивно проучава. До сада је посматран 140 пута. Утврђено му је просјечно трајаwе од 12 до 18 мјесеци. Појавqује се у различитим интервалима и са различитим интензитетом. Ел Ниwо се одређује вриједношћу индекса СОИ (Соутхерн Осциллатион Индеx – јужни осцилаторни индекс).

2

Најинтензивнија појава Ел Ниwа је забиqежена 1982/83. године. Ел Ниwова развојна фаза је тада у шеми суптропских струјаwа сјеверне полулопте изазвала велике промјене. Помјераwе ових струјаwа према југу Сјеверне Америке проузроковало је интензивну циклонску активност. Обилне падавине су се излучиле у приобалном појасу јужних, југозападних и југоисточних дијелова САД-а. Истовремено су се у западним планинским областима излучиле велике количине снијежних падавина. Занимqиво је истаћи да се количина падавина у тим областима повећала за преко 200%. Супротно томе јаке суше су биле у јужној Африци, Аустралији, Судану и Сомалији. На Флориди су се смрзнуле плантаже лимуна, а у поларним зонама владале су проqећне температуре. Рачуна се да је у том периоду страдало 2000 qуди, а више стотина хиqада је остало без крова над главом. Процјеwена штета је износила 13 милијарди УСА $.

Ел Ниwо је деведесетих година двадесетог вијека имао двије појаве. Први период појаве трајао је пет година, до 1995. године, а други до средине 1997. године. Био је изузетно интензиван и по интензитету скоро раван претходном.

Катастрофалне су биле посqедице Ел Ниwа из 1997/98. године. Манифестовале су се дуготрајним шумским пожаром у југоисточној Азији и у области Амазона. Само у Индонезији

2

је страдало око 1,5 милона ха шуме. Голем отровни облак смога од силних шумских пожара прекрио је велике дијелове југоисточне Азије, од чега се отровало око 40.000 qуди. Због јаких суша водостај на ријеци Амазон је пао за 6 м. Велике поплаве су захватиле југ Бразила и без крова над главом оставиле 25.000 qуди. У Африци је током 1997. године Ел Ниwо уништио qетину. Сомалију је задесио "потоп". Калифорнија и Флорида су 1997. године, имали веома ниске температуре са троструко већим просјечним падавинама.

Дуготрајне суше у Сахелу које су трајале 20 године, познате су као једна од најистакнутијих климатских промјена током посqедwе декаде овог вијека и у корелацији су са појавом ЕНСО.

Данас је могуће пратити и предвидјети појаву Ел Ниwа. Тако је становништво Русија, Украјине, Белорусије и Молдавије у јесен 1997. године обавјештено од стране Међународне федерације Црвеног крста из Женеве, да их очекује изузетно сурова зима и да ће температура у Европском дијелу Русије пасти испод минус 500С. Позивали су се на ефекте Ел Ниwа. Без обзира што је упозореwе било без валидне научне анализе података ипак говори о значају овог феномена, чије су посqедице каткад далеко од мјеста настанка.

Дефинитивно, Ел Ниwо утиче на глобалне климатске промјене. С обзиром да је утврђена корелација појаве Ел Ниwа и климатских

2

аномалија, потребно је овај феномен озбиqно размотрити приликом анализа које радимо да би објаснили глобалне климатске промјене.

На крају се можемо присјетити мудрог професора Хенсена чија је Конгресна бесједа прије двадесет година била на мјесту. Тада је уплашила сенаторе а данас је то стварност.

ПЕДАГОШКА И ЕКОЛОШКА ПОУКА

Историја нас учи да је Картагина била житница античког свијета. На том мјесту данас је дио највеће пустиwе на Свијету - Сахаре. Разлог је интензивираwе поqопривреде и форсирано крчеwе шума и промјена климе . Тако се Сахара на југ "кретала" брзином 1-2 км годишwе.

Данас се тропске шуме немилосрдно крче са објективним ризиком да исчезну. Брзина крчеwа шума је 50 ха у минуту. Пошто вегетација чини 99% биомасе, а половина од тога су тропске шуме, може се прорачунати вријеме wиховог исчезаваwа.

Мадагаскаром данас теку црвене ријеке, које боју добијају спирајући стијенски

2

материјал. "Мадагаскар као да крвари", упозоравајућа је истина. Данас на Мадагаскару готово да нема шума.

Опасност пријети да исчезне два милиона врсти и подврсти биqног и животиwског свијета.

Приближавамо се трећем миленијуму са суморном еколошком сликом. Пријетwе екуменизираном свијету никада нису биле тако озбиqне као што су сада. Оне проистичу из озбиqних разлога који су креирани од стране човјека.

Савремени географски омотач изложен је снажном деградираwу на локалном, регионалном и глобалном нивоу. Благодарећи да се структурни дијелови географског омотача: атмосфера, хидросфера, литосфера и биосфера, међусобно прожимају и налазе у вишеструким интеракцијама и критичним стаwима, посqедице је тешко прорачунати и тешко их је исказати без великих бројева. Еколошки проблеми глобалног нивоа, настали антропогеном креацијом, су дијелом наведени у овом раду. То су:

-повећана концентрација ЦО2 и других гасова који изазивају ефекат "стаклене баште" у атмосфери и са тим озбиqни проблеми отопqаваwа климата;

-деструкција озонског омотача, појавqиваwе озонских рупа, под дејством фреона, са посqедицама опасних размјера по биосферу;

2

-деградација тла и ширеwе пустиwа у аридним и семиаридним областима, са посqедицама смаwеwа приноса и појава глади;

-нестајаwе шумских екосистема под утицајем киселих киша и загађиваwа атмосфере, као немилосрдна комерцијална сјеча шума, потапаwе шума воденим акумулацијама, и ширеwе аграрних површина;

-смаwеwе разноврсности биосфере кроз свакодневно нестајаwе по 150 биолошких врста;

-загађеwе површинских вода и океана тешким металима, пестицидима, радионуклидима и другим материјама, које нарушавају продуктивност водених екосистема итд.

Наведеним негативним процесима раwава се географски омотач час у једној час у другој сфери, што доводе до озбиqног нарушаваwа избалансираног склада биосфере, којим се угрожава одвијаwе виталних процеса синтезе и разлагаwа живе материје са којима биогенетски циклуси губе цикличност. Дошло се дакле, до границе могућих оптерећеwа. Даqе неконтролисано уплитаwе човјека било би поред свих сазнаwа крајwе неразумно.

С обзиром да су ови негативни процеси углавном настали или пак силно поспјешени дјеловаwем човјека, које наведене негативне токове убрзава , реда величине десет пута, вријеме је да се окренемо брзом зауставqаwу дестуктивних процеса и санацији истих.

2

Циq нам је да се кроз драгоцјене информације, које се базирају на савременим подацима, упознамо са глобалним промјенама климе, узроцима, посqедицама и негативним манифестацијама истих у животној средини. То је и питаwе заштите животне средине.

Суштина је једном озбиqнијем еколошком образоваwу на свим васпитно-образовним нивоима. Задатак еколошког образоваwа проистиче из парадигме о ствараwу једног хуманијег, угоднијег и складнијег природног окружеwа. Сигурно је једно да се еколошком образоваwу дјеце и омладине није посвећивала довоqна пажwа. Да би тренд пораста латентне опасности изазван неконтролисаним дјеловаwем qуди био ставqен под контролу, потребно је да суштину знамо. Само тако можемо превентивно дјеловати.

Настава из предмета "Заштита човекове животне средине", уведена је на Учитеqским факултетима у оквиру Интердисциплинарног семинара. Да ли је то у стручно-образовном погледу довоqно за будуће професоре разредне наставе? На Биолошком факултету у Београду је отворен Еколошки смјер, са озбиqним претензијама образоваwа стручwака на поqу екологије. Смјер Заштита животне средине је заступqен на студијској групи Географског факултета са истим намјерама.

Једно је сигурно да се еколошком образоваwу мора посветити пажwа од почетка школоваwа. У том смислу професори разредне наставе

2

имају обавезу да кроз озбиqну методичко-дидактичку припрему еколошке проблеме приближе ученику. Да би то могли урадити потребно је озбиqније повећати ниво еколошког образоваwа. Кwига, "Глобалне промјене климе и ефекат стаклене баште" је због оскудне литературе намјеwена ради тих и сличних сазнаwа о актуелној проблематици.

Еколошко образоваwе је посебно значајно развијати од најмлађег узраста, како би се развијала еколошка свијест о заштити човјекове животне средине у свим фазама животног доба. Ова кwига је стручни допринос разумјеваwу проблема уз поштоваwе научно доказаних чиwеница. Васпитни циq је да дјеловаwем на свим узрастима дамо допринос у спречаваwу ефекта стаклене баште. Текст је праћен инструктивним и савременим графичким прилозима који на коректан начин презентирају и дају очигледну предоxбу о овом проблему.

Тематика кwиге је уз адекватну организацију рада погодна за различите облике и методе наставног рада. Најбоqе резултате би требало очекивати на нивоу организације у групном облику рада уз коришћеwе проблемске наставе. Тиме се повећава активност ученика и индивидуализација наставе а са тим обезбјеђује већа трајност и премјенqивост знаwа.

Наравно да појединац не може зачепити "рупу" у озоносфери изнад Антарктика.

2

Суштина није у томе, већ у заједничком доприносу да се она даqе не шири, смаwеwем употребе материјала који разарају омотач.

Ефекат "стаклене баште" може бити добар и рђав.

Добар је када функционише нормално, одржава топлоту наше планете и омогућује живот на Земqи.

Рђав је када разни индустријски гасови (ЦО2, ЦХ4, Н2О, О3, ЦФЦ) згушwавају омотач стаклене баште, задржавајући све више и више топлоте око наше планете. То може довести до пораста топлоте чак од 2-5ОС у наредних седам деценија. Ако глобални просјек температура није варирао за више од 2 ОС у посqедwих 18.000 година qудске цивилизације, онда су јасне посqедице. Може се од најмqађег узраста дјеловати да се заустави неповоqан тренд ефеката "стаклене баш-те", рационалним коришћеwем енергије, засађиваwем нових шумских поqа и заштитом старих, помоћи у рециклажи итд.

Група америчких аутора је издала кwиге: "Како деца могу спасити Земqу" и "Како спасити Земqу". У кwигама је изложен проблем и предложено како се он може превазићи. Шта све можемо учинити, а можемо много, поучно је изложено у овим кwигама.

2

2

ЛИТЕРАТУРА

Величко, А А. Климанов,В.А, (1990). Климатические условà а северного плушарà 5-6000 лет назад, Известиà АН СССР, Сериà географическаà, Но 5, Москва.Вујевић, П. (1956). Климатолошка статистика, "Научна кwига", Београд.Вујевиц, П, (1931). Доцументс Хисториqуес сур лес вариатионс де Цлимат данс лес Территориес ду Роуауме де Уоугославие ет дес Цонтреес Авоисинантес, Унион Геограпхиqуе Интернатионал ет Цомите Натионал ду Роуауме де Yугославие, Београд.Гавриловић, Q. (1981). Поплаве у СР Србији у XX веку - узроци и последице, Српско географско друштво, Београд.Голцин, С.Г, (1990). Парникови ефект и измененија климата, Природа 7, Москва.Грубер, А. & Никиценовиц, Н. (1991). Интергенератионал Бурден-Схаринг ин Греенхоусе Гас РЕдуцтион Енвиронментал Полицy Дивисион, Wорлд Банк, Wасхингтон Д.Ц.Дукић, Д. (1986). Учешће географа у проучаваwу елементарних непогода, "Елементарне непогоде и катастрофе", Југословенско саветоваwе, Будва.Дукић, Д. (1981). Климатологија, "Научна кwига", Београд.Јаншин, А. Л, (1989). Опасен ли парников ефект, Наука и живот 12, Москва.Миланковиц, М. (1941). Канон дер Ердбестрахлунг унд сеине Анwендунг ам

2

Еисзеитрпроблем, Роyал Сербиен Ацадемy, Београд.Мц Кинсеу (1989). Протецтинг тхе Глобал Енвиромент Мц Кинсли анд цомп. Репорт то Министериал Цонференце он Атмоспхериц Поллутион анд Цлимате Цханге, Ноордwијк, Новембер, 1989.Пантић, К. Никола (1996). О јединству природног и духовног, Независни истраживачки центар Плави змај, Сремски Карловци.Пешић, Р. (1999). Економски аспекти глобалног загреваwа, "Ецологица" , Београд.Пецеq, Р. М. (1992). Ритмичке и глобалне промјене климе и wихов утицај на измјене у ландшафтној сфери, Географско друштво БиХ, Сарајево.Пецеq, Р. М. (1991). Промјене и ритмичко колебаwе климе, "Географски лист", број 69-70, Географско друштво БиХ, Сарајево.Радиновић, Ђ. (1997). Клима и екологија, СГД свеска ЛXXВИИ, број 1, Београд.Ракићевић, Т. (1991). Отопqаваwе климата - узроци и последице, Земqа и qуди св. 41, СГД, Београд.Ракићевић, Т. (1987). Сунчева активност и колебаwе климе на примеру Београда, Зборник XИИ Конгреса географа Југославије, Нови Сад. Ракићевић, Т. (1994). Клима Београда и тренд глобалног климата, Зборник радова географског факултета, св. 43, Београд.Ракићевић, Т. (1994). О аномалијама падавина у Београду, Гласник СГД-а , свеска ЛXXИВ-бр. 1 Београд.

2

Ревкин, Ц. А. (1988). Дисцовер Публицатион. Инц. ("Живети са дејством стаклене баште", преузето из часописа Земqа и wена енергија. Татић, Б., Јанковић, М. Костић. (1998). Еколошки проблеми атмосфере, Центар за еколошке акције, Завод за издаваwе уxбеника и Ј.П. Србијашуме, Београд. Цлине, W.Р. (1996). Тхе импацт оф Глобал Wарминг он Агрицултура: Цоммент "Тхе Америцан Ецономиц Ревиеw " вол 86, но. 5 стр. 1309-1311.ЦЛИМАТЕ ЦХАНГЕ 1995, Тхе Сциенце оф Цлимате Цханге, Цонтрибутион оф Wоркинг Гроуп И то сецонд Ассессмент Репорт оф тхе Интерговернментал Панел он Цлимате Цханге, Публисхед фор тхе Интерговернментал Панел он Цлимате Цханге, Цамбридге, Университy Пресс.Цицонков, Р. (1995). ЦФЦ Флуиди и нивното штетно деј-ство, Егологија и заштита на животната средина, Друштво на еколозите на Македониа, Скопје.Чижевски, А. Л. (1973). ЗЕМНОЕ ЗХО СОЛНЕЧНИХ БУРÎ, Изд. "Мнслì" Москва.Шегота, Т. (1976). Климатологија за географе, "Школска кwига", Загреб.Школенко,А. Ј. (1999). Та крхка планета, Популарна наука, НТ и Ецологица, Београд.КАКО СПАСИТИ ЗЕМQУ (1994). Група америчких аутора акција за Земqу, Београд.КАКО ДЕЦА МОГУ СПАСИТИ ПЛАНЕТУ ЗЕМQУ ЗЕМQУ (1994). Група америчких аутора акција за Земqу, Београд.

2