.Habilitacioni rad za struno zvanje kandidat: Nina Dimi, diplomirani slikar-restaurator mentor: mr Jovan Panti, restaurator savetnik Beograd, maj 2011.

Konsolidacija papirnih nosiocaSadraj:PAPIR, HARTIJA Istorija papirnih nosioca Istonoazijska proizvodnja papira Arapsko-maorska proizvodnja papira Mainska proizvodnja papira Savremena proizvodnja papira Tehnologija savremene proizvodnje papira Runa proizvodnja papira Vrste papira Uzroci propadanja papirnih nosioca Uticaj veziva na papir Uticaj punioca na papir Uticaj biolokih faktora na papir Fizika oteenja: svetlost, toplota, vlaga i praina Uticaj toplote na papir Uticaj vlage na papir Uticaj praine na papir Hemijska oteenja: kiseline, alkalije (baze), gasovi Fizike osobine papirnih nosioca Istorija konzervacije - restauracije papirnih nosioca Savremeni metodi konzervacije papira Istorija konsolidacije papirnih nosioca Konsolidacija Ojaavanje ili vraanje jaine papirnim nosiocima Polimeri koji se koriste za lepljenje i konsolidaciju Veziva Veziva na vodenoj bazi: prirodni polisaharidi tirkovi Funori (Funori) Gume i smole Proteini elatin Tutkalo Jesetrino tutkalo Kazein Modifikovani prirodni polimeri Metilceluloza Natrijumova so karboksimetilceluloze KMS Hidroksipropilceluloza Acetat celuloze Polivinil acetat Rastvorljiv najlon (EKS) Etil metilakrilat/metil akrilat kopolimer V-72 N-Butilmetakrilat ili V - 67

Parafin BEVA 371 Sintetika veziva i disperzije Ilves 40-704 Ropleks AS-234 Voda ili rastvara kao regenerativni agens Fejsing Agensi za postizanje mat izgleda Alkohol ili drugi rastvori Zakljuak Primeri iz prakse Literatura vrh strane

Svako delo za restauraciju je sluaj za sebe, nosi poseban problem i prema tome,zahteva odgovarajui tretman. Meutim, ima nekih osnovnih pricipa. Jedan od najvanijih je: ''Skinuti to je vie mogue onoga to su ovek i vreme mogli naneti na jedno delo, a dodati to je manje mogue'' (1) (1) Brandi, C, Teorijski osnov restauracije, Reantika, br. 12, Beograd, januar 2003.

PAPIR, HARTIJA Papir je tanko, pljosnato, kontinuirano tkivo, nainjeno od isprepletenih vlakana biljnog porekla, hemijskim i mehanikim postupcima povezano odgovarajuim vezivima (skrobom, tutkalom, kolofonijumom i sl.), i punjeno puniocima u mikroskopsko sitnim meuprostorima izmeu vlakanaca.Pretee papira

Naziv papir (2) ili hartija, kao pojam, vezan je sa pojmom biljke papirus, od koje su se pravili listovi za pisanje i crtanje, odnosno islikavanje. Najstariji neposredni prethodnik papira je papirus. Cyperus papyrus je movarna biljka koja raste uz reku Nil, sa stabljikom debljine ruke, koja izraste i do tri metra. Pronalazak papirusa kao nosioca podloge za pisanje, potie iz vremena razvoja Egipatske civilizacije (3000-3500. p.n.e.). U Grku je preneen i upotrebljavan od VII veka p.n.e., odakle se prenosi u Rim i ostale delove Evrope, gde se koristio sve do X veka (3). Papirus se dobija laminacijom traka srike, nema usitnjena vlakna, kao papir u papirnu smeu, ve je rean/lepljen, i to ini sutinsku razliku. Tapa sa Pacifikih ostrva i tkz. pirinani papir sa Formoze (koji nije piriani a nije ni papir, iako ga kineski a i drugi umetnici oboavaju jer je gladak i beo, od stabla drveta Fatsia papyrifera, imaju povrinski izgled papira, ali nisu papir jer u procesu proizvodnje nemaju usitnjena macerovana vlakna. Poreklo pergamenta je Pergamon (gr. Pergamenon) grad u Maloj Aziji, koji se nalazio u dananjoj Turskoj, nedaleko od Bergama. Jedan od gradova, poznat u antikom svetu po svojoj biblioteci, koja je u helenistikom periodu obuhvatala oko 200.000 svitaka. Pojava pergamenta je vezana za anegdotu: U vreme vladavine pergamskog kralja Eumenesa u II veku p.n.e. (197-158/9.g.p.n.e.), faraon Ptolomej Filadelf stavio je zabranu na izvoz papirusa kao izrazito dragocenog. U elji da proiri svoju biblioteku, kralj Eumenes morao je da pronae zamenu papirusu. Reenje podloge za pisanje nali su u preradi ivotinjskih koa, pergamentu, materijalu koji je bio u upotrebi od II veka p.n.e. pa do kasnog srednjeg veka, kada ga u Evropi zamenjuje papir. Izum papira nije ugrozio proizvodnju pergamenta. Proizvodi se i dalje i koristi za ispisivanje trajnijih (sveanih) dokumenata, a posle izuma tampe i za tampanje crkvenih i kolskih

knjiga, enciklopedija, kalendara i sl. Koristimo ga i danas, uglavnom pri izradi i tampanju sveanijih dokumenata (4). Napola porozan pergament je otporan i elastian materijal, koji starenjem postaje krhkiji, lomljiviji. U veini sluajeva posivi i dobije pege, na vlagi se iri i nabira, na toploti se skuplja u pravcu izvora toplote. Napojen uljem pouti, postaje prozirniji. Po suenju ulja pergament se nabora i otvrdne. Pergamentne listove su i bojili. Bojenje njegove povrine beleimo ve u IV i V veku. U Carigradu i Rimu su pergament (>dlakavu< stranu) bojili jarko crvenom bojom, crnom, plavom, zelenom itd. Na takvom fondu je tekst ispisivan zlatom i srebrom. (Koe su bile tavljene biljnim tavom, hrastovom, smrekovom ili vrbovom korom, iarkama i sl.) Usitnjeni pergamentni listii se upotrebljavaju za konsolidaciju papira (5).2. Na staroegipatskom pa - p - iur znai biljka sa Nila; Grki: rapyros - papirus, lat. Papyrus znai ime za biljku sa Nila. Hartija: od gr. chartes - znai list papira ili papirusa. 3. Egipani su stabljiku papirusa sekli na 15x10 cm dugake komade. Ogulivi tvrdu liku noem, rezali su vlaknastu sriku na trake do 3cm iroke, koje su unakrst slagane na tvrdu podlogu daske. Namakanjem, udaranjem i presovanjem, uz delovanje isceene vode i skroba, iz srike nastajali su smeebeli listovi (plagule), koji su sueni i orezivani, a zatim obraivani, odnosno glaani (koljkom ili glatkim komadom kamena). Na taj nain su se pravili pojedinani listovi (folia). Ako je bilo lepljeno vie listova, dobijali su duu traku (scapus), a rolne (volumina) su motane oko tankog tapa (umbilicus). Prema kvalitetu, charta regia je naziv za najfiniji papirus za pisanje, za razliku od grubog (emporetica) papirusa. Hozo, Devad, Umjetnost multioriginala, GP Ljubljana, 1988. 4. Pergament je izraivan od oienih i kreom tavljenih ivotinjskih koa, uglavnom ovijih, kozijih, teleih, pseih i zeijih. Najskupocenije vrste su izraivane od koa tek ojagnjene jagnjadi. `Prve prerade koe u pergament izvedene su tretiranjem sirove koe gaenim kreom. Kvalitetnije i meke vrste pergamenta su izraivane tavljenjem koe sokom od urmi. Neto savreniju tehnologiju prerade koe u pergament beleimo u Evropi. Obino je unutarnja strana koe premazivana kreom. Posle nekoliko dana metalnim lopaticama se skidala dlaka, koa se namakala u krenoj vodi, a zatim napinjala na posebno konstruisane okvire za suenje. Glaanje je obavljano plovucem uz povremeno posipanje koe kreom i kredom, to je ujedno doprinosilo beljenju njene povrine. Svojstvo neprozirnosti postizano je talkom, a ako se elelo istai svojstvo prozirnosti, koa je naknadno tretirana kalijevim karbonatom (popularnije: pepelom, potaom). Hozo, Devad, Umjetnost multioriginala, GP Ljubljana, 1988. 5. vidi poglavlje Konsolidacija vrh strane

Istorija papirnih nosioca Hartija je u proteklih 20 vekova obeleila tri velike kulture: azijsku - Kineze sa velikim uticajem na svoje susede, bliskoistonu arapsku, i zapadnu - evropsku. Istorijski razvoj proizvodnje papira moemo podeliti u vie perioda:Istonoazijska proizvodnja papira

Papir se na Istoku pominje ve na poetku II v. p.n.e. Najstariji primerak sauvanog papira je tanak, ukast, vlaknasti papir biljnog porekla pronaen u grobu Pa-Chiao u Sianu u Shensi provinciji (od 202 g. pr.n.e. - X v.n.e., a pripadao je Han dinastiji). Papir koji je naen u Kineskom zidu potie iz 2. v.n.e., ispitivanjem je utvreno da je pravljen od krpa. Direktan prethodnik papira bile su na istoku trake bambusove trstike koje su se koristile u Kini za pisanje ve u III veku (povezane u snopove), a kasnije se za pisanje koristi fino tkanje svile. Papir od celuloznih otpadaka i otpadaka svilenih vlakana verovatno se proizvodio i pre 105. godine, ali se zbog materijalnih dokaza u literaturi proizvodnja papira najee vee za 105. godinu n.e. kada je Ts'ai Lun podneo

caru izvetaj o usavrenom postupku (znai da je postupak bio poznat i pre) (6). Unapreenje procesa proizvodnje papira u Kini pripisuju Tso Tzu-yi-u u 150. g.n.e. A proizvodnja ostaje kineski monopol. Papir se izvozio iz Kine u sva podruja istonih civilizacija. Nezavisno od proizvodnje papira u Kini, Koreji i Japanu, stare amerike civilizacije su, oko 500. g.n.e., za pisanje, pored kamena, drveta i koljki, koristile i specijalni papir, pravljen od kore drveta, kojeg Maje nazivaju HUUN, a Asteci (u IX v.) AMATL. Iako je veina starih rukopisa srednjeamerikog podruja unitena, postoji nekoliko primeraka pisanih na ovom specifinom papiru (sauvan je bogato ilustrovani tzv. Drezdenski kodeks nastao izmeu 900-1100. g.). Sama tehnika proizvodnje papira od kore drveta preivela je sve do naih dana: tako i danas indijansko pleme Otomi u junom delu Meksika pravi papir starom pretkolumbijskom tehnikom.Arapsko-maorska proizvodnja papira

Kinezi su briljivo uvali tajnu dobijanja papira sve do 610. g., a onda za proces proizvodnje saznaju Koreanci, a potom iste godine i Japanci. Da bi ve 707. g. papir proizvodili i u Meci. Godine 751., sa procesom proizvodnje papira upoznaju se i Arapi koji pre toga koriste najvie pergament i papirus, ali i uvozni papir (zbog procvata nauke i umetnosti, bogate prepisivake delatnosti vezane za okupljenu inteligenciju koja je prebegla u Persiju iz antikog dela sveta, potreba za hartijom je postala neizmerna). Do otkrivanja tajne procesa proizvodnje papira dolaze Arapi preko zarobljenih Kineza i ve iste godine podiu mlin u Samarkandu, a 793. g. i u Bagdadu, zatim i u Damasku (odakle se papir izvozi i prodaje dalje u Evropu). Proizvodnju su arapi vrlo brzo i unapredili i prilagodili svojim potrebama: - celulozna vlakna ne tucaju se vie drvenim tukom u kamenom avanu ve usitnjavaju u tzv. papirnim mlinovima, koristei vodenu snagu - pored celuloznih vlakanca od starih krpa, kao sirovinu ve u VIII veku koriste i pamuna vlakna (vatu) - nena sita od bambusovih i svilenih vlakana koja su se koristila u Kini zamenjuju metalnim sitima - kao vezivo, u papirnoj kai, ili kao povrinski naneeno, koriste kvalitenije skrobno vezivo od finog brana - proizvode papir u raznim bojama: pored belog i plavi, crveni, uti (dodavanjem pigmenta u papirnu kau). Za svakodnevnu upotrebu su koristili izbeljeni papir, za svetkovine crveni, za smrtne presude plavi, a uti papir je bio privilegija bogatih. Arapi izvoze papir na mediteransko i evropsko trite preko Damaska (chana damascena), a i preko Sicilije i panije. Godine 900. poinje proizvodnja papira u Egiptu, 1100. g. u Maroku. Prvi mlin - fabrika na evropskom tlu je verovatno Xativa 1151. g. (dananji San Felipe, kod Valencije) koju podiu Arapi. Izvan arapskog sveta, prema nekim izvorima, papir se prvi put proizvodi u mestu Vidalan 1147. g. (na francuskoj strani Pirineja. Pretpostavlja se da je proizvoa Jean Moltgolfier nauio ovaj zanat kao zarobljenik u Damasku. Zbog sve veeg broja proizvoaa papira ve 1154. g. nailazimo na prvi vodeni znak (zatita kvaliteta papira fabriki utisnutim znakom). U XIII veku, zbog ve pomenutog procvata evropskih univerziteta (pre svega u Italiji) i sve vee potranje, osniva se 1276. godine i prva fabrika papira, blizu Ankone, u gradiu Fabriano poznata fabrika "Fabriano" (koja radi i danas), a zatim i niz manjih mlinova izvan Italije: 1338. godine u Trojesu (Francuska), i tek krajem XIV veka u Nemakoj: 1389/90. godine u Nirnbergu, a kasnije i u Kelnu i Maincu (zbog razvoja ksilografije). Druge zemlje sve do kraja XV veka uvoze papir. U Engleskoj se prva fabrika osniva 1494. godine, u Meksiku 1575. g., i u Rusiji

1576. godine (7). Adekvatnu primenu papir dostie tek procvatom tamparstva. Poznato je da su Kinezi ve u V veku koristili specijalne kamene ploe kao kliee za tampanje specijalnih tekstova. Kasnije se u ovu svrhu koristi drvo, a 969. g. pojavljuju se ve i prve karte za igranje u Kini. Najstariji tampani tekst na papiru koji je sauvan je Povelja carice Shoioku iz 770. godine. Vetina tampanja nije stigla u Evropu ranije, pre svega zbog injenice da su Arapi zabranjivali umnoavanje tekstova (iako su u Egiptu arapskog perioda naeni neki umnoeni tekstovi koje strunjaci pripisuju periodu izmeu 900. i 1300. godine). U tom periodu u Kini su poznata ve i metalna pomina slova za tampanje (1234. g.). Predpostavke o sponi izmeu istonjake tradicije i Gutembergovih otkria su vrlo verovatne. U Italiji, papir se koristi i za prepisivanje antikih tekstova. U nekim podrujima, ak i u XIII veku, zabranjeno je na papiru izdavati javne i pravne dokumente sa napomenom da je nepostojan materijal (8).Mainska proizvodnja papira

Prekretnicu u istoriji proizvodnje papira predstavlja pronalazak maine za usitnjavanje krpa, 1670. g. u Holandiji. Konstruisana je, i poela da se primenjuje specijalna maina, ili ureaj od dva kanala u kojima je vodoravni cilindar sa noevima koji usitnjavaju krpe na potrebnu duinu vlakana, a ujedno i mea/melje vlakna u masu sa puniocima, bojom i vezivom. Tada su tzv. papirni mlinovi izali iz upotrebe. Ovaj primitivni "mikser" je nazvan "Holander". Fero de Rejmur (R. A. Ferchault de Raumur 1682-1727) poznati biolog, posmatrajui kako se prave "gnezda" od drvenih vlakana, prvi je doao na ideju da se ova jeftinija celuloza upotrebi i u proizvodnji papira. Tako je u Francuskoj ve 1784. g. poela proizvodnja papira od celuloznih vlakana jute, raznih trava, kopriva i slinog otpadnog materijala.6. Prvi papir u Kini proizveden je od otpadaka svile. Ts'ai Lun je umesto svile upotrebio konoplju i lan, krpe i biljna vlakna drvenaste biljke Broussonetia papyrifera iz porodice dudova (Moraceae), ija vlakna i danas slue u proizvodnji tankih japanskih papira. Ts'ai Lun je te sirovine kuvao s kreom, tucao u kamenom avanu drvenim tukom i temeljno ispirao u tekuoj, renoj vodi. Od dobijenih vlakana pravi se retka kaa koja se vadi pomou sita napravljenog od bambusovih tapia i svilenih konopaca. Zatim se ujednaenim pokretima sita odstranjuje voda, pri emu se vlakna prepliu stvarajui list. Posle toga, list se skida i sui na suncu ili na nekoj zagrejanoj podlozi, a zatim slae jedan na drugi i u svenjevima presuje u drvenim presama. Tek posle toga dolazi eventualno lepljenje (premazivanje sadrom, elatinom od liajeva ili skrobom) i glaanje slonovom kosti, da bi bili jai, ravniji i sjajniji. Lepljenje se vri povrinski ili potapanjem u lepak biljnog porekla. Listovi su esto posipani talkom. Kao vezivo su prvo upotrebljavali skrob, a kasnije tutkalo. Hozo, Devad, Umjetnost multioriginala, GP Ljubljana, 1988. 7. U Evropi se proizvodnja papira nije mnogo razlikovala od arapskog naina proizvodnje: papirna masa se usitnjavala u papirnim mlinovima, belila uz dodavanje punila i veziva, cedila tako dugo da se postepeno pretvarala u neto gue, tanke ploe, koje su se presovale izmeu slojeva filca i suile u zagrejanim prostorijama. To je runo proizveden papir, sa karakteristinim nejednakim i istanjenim rubovima, karakteristinom strukturom, koja zavisi od vrste sita na kojem je masa ceena (rebrasti papir - vere - ceen je na situ slinom rotilju, za razliku od kao pergament glatkog velin-papira, koji je ceen na situ ravnomerne iane mree. Proizveden papir se naknadno tutkalisao, glaao, eventualno bojio itd. Cena mu je bila via od cene tkanine. Hozo, Devad, Umjetnost multioriginala, GP Ljubljana, 1988. 8. U likovnoj umetnosti u poetku se koristi kao pomono sredstvo (kartoni za specifine likovne projekte, prenoenje crtea sa kartona na prepariranu dasku kod izrade ikona), a u vreme procvata grafikih tehnika (u XV. v.) koristi se sve ee i za izradu skica, crtea, akvarela, kao i u slikarstvu minijatutra. Karakteristini barokni crtei tzv. dissegno colorito tipini za Murila, El Greka, Rubensa i Jordaensa raeni su na papiru. Kao trajni nosilac tafelajne slike

temperno/uljane tehnike, papir postaje tek u vreme ekspresionizma. U to vreme ve se u znaajnijim likovnim centrima fabriki rade kvalitetni kartoni koji adekvatno preparirani, predstavljaju dobru zamenu za komplikovanije podloge klasinog tipa. Mnoge inovacije vezane su za opus Edgara Degaa, pogotovo kada su u pitanju dela raena meanom tehnikom (crte, pastel, gva, monotipija i slino). Puna emancipacija papira kao nosioca slike evidentna je u opusima Kleea i Kandinskog. (Metka Kraiger-Hozo, Slikarstvo/metode slikanja/materijali, Svjetlost, Sarajevo, 1991.)

Savremena proizvodnja papira

Mainska proizvodnja papira poinje od 1840. godine, a glavna sirovina postaje drvo. Od 1846. godine uvode metode za upotrebu mehaniki (brueno drvo) i hemijski preraene drvne celulozekao sirovine u proizvodnji papira. Manufaktura u Esonesu poela je proizvodnju papira jo 1355. godine. Godine 1798,. predradnik Nikolas Luis Robert (Nicholas Louis Robert), nezadovoljan sporim odvijanjem procesa proizvodnje u ovoj renomiranoj fabrici, doao je na ideju da zameni sporu runu manipulaciju pomou sita manjih dimenzija pokretnim sitom,koje je omoguilo proizvodnju papira u rolnama i bitno smanjilo proizvodne trokove. Nikolas Luis Robert je konstruisao mainu koja je prvo koriena u Engleskoj, a ve 1806. godine proradila je i usavrena maina za papir. Sve vea potranja papira u XVIII veku ubrzala je ispitivanja i mogunosti primene najrazliitijih celuloznih vlakana za proizvodnju papira, pa 1874. godine vedski hemiar Ekman pronalazi industrijski postupak za proizivodnju sulfitne celuloze, koja predstavlja najkvalitetniju celolozu drveta (dodue, daleko slabijeg kvaliteta od klasinih sirovina). Godine 1873. izraena je i maina za satiniranje, ime je industrijski proces proizvodnje zaokruen.vrh strane

Tehnologija savremene proizvodnje papira U zavisnosti od sirovine, proces savremene proizvodnje papira sastoji se od itavog niza mehanikih (otkoravanje, seckanje, bruenje, mlevenje, razvrstavanje, proiavanje, pranje itd.) i hemijskih procesa (ienje, kuvanje, beljenje itd.) u pripremi vlaknaste mase, koja se u maini za izradu papira oblikuje u vlaknastu traku, presuje, i na posebnim zagrejanim valjcima sui i glaa. Papir za posebne namene se dodatno glaa (satinira). Osnovne sirovine u proizvodnji papira su celuloza, vezivo i punioci. Celuloza se veinom dobija iz drveta etinara, ija vlakna sadre preko 50% celuloze. Vlakna liara su suvie kratka i zato slue uglavnom kao dodaci. Od jednogodinjih biljaka za proizvodnju papira dolaze u obzir pamuk (skoro ista celuloza (98%), lan (60-90% celuloze), konoplja, brnistra, manila i juta. Meu kvalitetnije sirovine ubrajamo lanena ili konopljina vlakna, koja daju postojan papir, otporan i elastian, ali su u proizvodnji papira zastupljena i sva ona biljna vlakna koja sadre vie od 40% celuloze i imaju potrebnu minimalnu duinu. Koristi se svila (kao jedino vlakno ivotinjskog porekla), specijalne vrste vlakana - Broussonetia Papyrifera (dud), vlakna pamuka, brnistre, manile, jute, kao i vlakna industrijske slame, i celuloza drveta. Vlakna lana i konoplje sadre oko 65-89% iste celuloze, odlikuju se duinom vlakana, zbog toga i elastinou. Vezivo se dodaje papiru da sprei upijanje i razlivanje boje. Zato npr. filter-papiri ne sadre vezivo. Kod loijih vrsta papira

najee se kao vezivo koristi kolofonij u obliku smolnog sapuna (vezivo neotporno na svetlost i krtost) dok se za bolje vrste papira koriste skrob, dekstrin, tutkalo, lateks, a u novije vreme i razne sintetike smole, derivati celuloze rastvoreni u vodi. Papir od pamuka zbog svojih veoma kratkih vlakana i velike hidrofilnosti, spada u neto slabije vrste papira. Najslabije vrste papira su drvni papiri, kao i oni za koje su upotrebljena vlakna rai, ovsa, jema, penice i pirina. Kao punioc u proizvodnji papira najee se upotrebljavaju glina, kaolin, talk, gips, cinksulfid, barijumovi spojevi, kreda, a esto i razni pigmenti (ili za postizanje maksimalne beline ili za toniranje papira). Pigmenti - boje dodaju se u samu papirnu pulpu ili kasnijim umakanjem u rastvor boje. Funkcija punioca je popunjavanje mikroskopski sitnih meuprostora izmeu celuloznih vlakana i na taj nain papir postaje tei, celuloza postaje glatkija i ujednaenija, smanjuje se prozirnost papira, poveava upojnost, ali i smanjuje elastinost. U savremenoj tehnologiji proizvodnje papira postoje uglavnom dve faze: proizvodnja pulpe (polufabrikata, odnosno vlaknaste mase) i prerada polufabrikata u finalni produkt - papir. Nain prerade zavisi od vrste sirovina. Ukoliko se za sirovinu koriste krpe, njih treba prebrati, sortirati po vrsti vlakna, boji, istoi i jaini. Zatim "odlaze" u mainu za usitnjavanje, pa za ispraivanje, i mainu za pranje, gde se delovanjem sode stare krpe oslobaaju masnoe i prljavtine. Ukratko - rastresanjem, ispraivanjem, seenjem, razvrstavanjem, isisavanjem praine, kvaenjem, ispiranjem, mlevenjem i belenjem dobija se polufabrikat - vlaknasta masa - koja "odlazi" u mainu za proizvodnju papira, na dugo sito, gde se oblikuje u traku, presuje i na zagrejanim valjcima sui i pegla. Za slabije vrste papira koristi se drvna celuloza koja se prerauje u drvenjau mehanikim putem (cepanjem, otkoravanjem, seckanjem itd.), ili se hemijskim putem postie celuloza razliitog stepena istoe. Postoje razne metode za dobijanje celuloze iz drveta: od tzv. kiselih do alkalnih postupaka, iji je cilj uklanjanje svih tetnih pratilaca celuloze.(9) U drugoj fazi, prerada polufabrikata u finalni produkt - papir - izvodi se na maini za proizvodnju papira: retka kaa pulpe (1 deo vlakana na 100 do 200 delova vode) dovodi se na beskonanu traku od metalnog sita, koja se polako kree i trese izmeu dva metalna valjka. Vlakna se kod treenja isprepliu, nastaje beskonana traka papira, ona dolazi jo mokra meu valjke, koji iz nje istiskuju vodu (od 50% do 60% vode), ostatak vode ukloni se izmeu bubnjeva grejanih parom, proavi izmeu cilindara za hlaenje i eventualno kroz ureaje za glaanje (satiniranje). Traka papira izlazi iz maine i ukoliko nije posredi rotacioni papir - ree u tabake. Specijalni papiri imaju i vodeni znak, koji se dobija tako da se na sita privrste metalni oblici (crtei), koji prolazei kroz posebni sistem valjaka utisnu u papir znak. Na tom mestu je papir tanji i prozirniji. Utisnuti ili fal vodeni znak dobije se utiskivanjem vrstog iga u gotov papir pomou tekih valjaka. Pored glaanja, dorada papira obuhvata i eventualne procese premazivanja i impregniranja.Runa proizvodnja papira

Radi specifinih potreba, jo uvek se dobri crtai, akvarelni, pastel i grafiki papiri izrauju runo - pomou pravougaonog drvenog okvira, sa finim metalnim sitom koje je veliine i oblika budueg lista. Radnik bi zagrabio odreenu koliinu papirne pulpe iz drvene kace, lagano tresui i naginjui okvir,

ravnomerno bi podelio vlakna i izazvao njihovo preplitanje (pustovanje). Vei deo vode pri tom bi izcurio kroz sito. Posle toga bi mokar list papira izbacio na filc. Slagao bi list papira na list filca, jedan na drugi dok ne bi dobio dovoljno debeo blok, koji bi stavljao pod runu presu. Presovanjem bi istisnuo jo vie vode i dao papiru ravnu povrinu, posle ega bi listove papira suio i peglao. Opisani postupak se u sutini ne razlikuje od tradicionalnog kineskog postupka poznatog ve u prvom veku nove ere. Karakteristika runog papira su nejednaki i istanjeni rubovi, specifina struktura, koja zavisi od vrste sita na kojem se papirna kaa cedila (tzv. verge - rebrasti papir ceen je na situ slinom rotilju; tzv. velin (fr. = pergament) - glatki papir ceen je na situ od iane mree). Papir namenjen pisanju umakao se na kraju u rastvor tutkala i stipse radi manje upojnosti, suen je i runo peglan. "Moderna runa proizvodnja" specijalno kvalitetnih papira predstavlja unekoliko modernizovanu verziju - papirna pulpa u tom sluaju ne dolazi na beskonano sito ve se cedi u sitima odgovarajueg formata i strukture te tako zadrava sve kvalitete klasinog runog papira.(9) Najee se primenjuje sulfitni proces, natron, sulfatni i poluhemijski. Sulfitni proces se izvodi kuvanjem drveta pod pritiskom od 4 do 5 atm. Na temperaturi od 130 do 140C sa bisulfitnim lugom (sumpornom kiselinom i kalcijevim bisulfitom). Na taj nain se postie odvajanje lignina rastvaranjem. Nerastvorena ostaje sirova celuloza koja sadri 2-8% lignina, manje ili vee koliine hemiceluloza, smola i bojenih materija, kao i malu koliinu neskuvanih delova drveta (vorova. like i sl.). Proces se ne produava, jer bi se celuloza mehaniki i hemijski otetila. Natron i sulfatni postupak se izvodi odvajanjem celuloznih sastojaka drveta pomou natrijevog hidroksida. Ovim postupcima se najee prerauje drvo liara (topola, javor, breza, kesten i dr.), od etinara smolasta jela i bor, ali i slama i sline sirovine. Alkalni postupci se manje primenjuju mada se pomou njih u celulozu moe preraivati drvo loijeg kvaliteta, kao i svaka druga biljna sirovina, to se ne moe uraditi sulfitnim postupkom. Daje mnogo tamniju celulozu, koja se tee beli. Prinos iz drveta je manji, a proizvodnja je skuplja. (Hozo, Devad, Umjetnost multioriginala, GP Ljubljana, 1988.) Vrste papira

Vrsta i kvalitet papira zavise, pre svega, od vrste sirovina, veziva i punioca, koja se dodaju retkoj kaastoj papirnoj masi (to su dua vlakna od kojih je izraen papir, on se tee lomi i cepa), a zavisi i od naina izrade. Papir koji u sebi sadri smolni sapun na svetlosti dosta brzo pouti. U procesu proizvodnje dobijen papir je hrapav. Glatkou papira postiu u doradi glaanjem (satiniranjem) pomou posebnih maina, kalandera za satiniranje (koji se sastoji od niza valjaka poreanih jedan iznad drugog i koji se meusobno dodiruju, i to - valjak od tvrdog liva i papirni valjak naizmenino). Pored glaanja, dorada papira obuhvata i premazivanje, impregniranje, premotavanje, rezanje, sortiranje i pakovanje. Nain razvrstavanja proizvedenog papira zavisi od razliitih elemenata. Pojedine vrste papira su razvrstane u grupe u kojima dominiraju nain izrade, sastav vlakana, povrinska obrada (struktura), namena, teina, itd. Papir razlikujemo: - po nainu izrade: runi papir, mainski papir - prema upotrebljenim sirovinama: a) papir od krpa, b) papir sa primesom krpa, c) bezdrvni papir, d) papir sa primesom drvenjae, e) papir iz slame, f) "celulozni" papir, g) smea lepenka, itd. - prema teini, odnosno gramaturi: a) papir (do gramature 150 g/m2), b)

polukarton (od 150 do 250 g/m2), c) karton (od 250 do 400 g/m2) Tako na primer: svileni papir .......................................................... 18 g/m2, proziran papir ....................................................... 30 gAn2, novinski papir........................................................... 55 g/m2, pisai papir................................................................ 70 g/m2, jak pakpapir............................................................... 120 g/m2, tanak karton ........................................................... 150 g/m2, karton ......................................................................200 g/m2 - prema povrinskoj strukturi: a) mainski - glatki (m.glat) papir, b) jednostrano glatki (j.glat) papir, c) satinirani (sat) papir (mat, polumat i otro satinirani) - prema kvalitetu povrine a) prirodni papir (bez oplemenjene povrine), b) premazni papir - prema nainu proizvodnje: a) sulfitni, b) sulfatni, c) runi papir, d) duplekskarton, e) kairani papir itd.; - prema svojim karakteristinim svojstvima: a) pravi pergamentni papir, b) pergament-vetaki, c) pergamin, d) jednostrano glatki papir, e) svilasti papir, f) premazni papir, g) obojeni papir itd.; - prema nameni: a) pisai papir, b) crtai papir, c) tamparski papir, d) papir za pisau mainu-tampanje, e) omotni papir, f) specijalni papiri (dekorativni, filter, upijai, cigaretni, za unitavanje insekata, fungicidni itd.); - prema nainu dorade: a) papir u koturima, b) papir u formatima. - po nainu presovanja: a) vrue presovani (glai, sjajniji, bolji za tu i pero...), b) hladno presovani (grublji, porozniji, slian runim papirima), c) grubi, hrapavi ili tzv. sirovi-nepresovani (pogodan za akvarel), - formatu: nekada su proizvodili uglavnom dva formata papira: tzv. kancelarijskiformat 33 X 42cm ifolio (tal. - list) formata 21 x 33cm (danas umesto njega A 5 DIM.Od 1922. godine najee se koriste tzv. DIN formati papira kojima se stranice odnose kao stranica bilo kojeg kvadrata prema dijagonali tog kvadrata. Prema tome, ako prepolovimo jedan ili sastavimo dva tabaka standardnog formata, dobiemo opet format istih proporcija.vrh strane

Uzroci propadanja papirnih nosioca Prirodno starenje i propadanje je nezaustavljiv proces koji se moe usporiti dobrim uslovima uvanja. Taj proces je kod papirnih nosioca uzrokovan sadrajem celuloze u nitima. Celuloza je po svom hemijskom sastavu ugljeni hidrat. U konzervatorskom smislu za slabosti i propadanje celuloze su pre svega bitna njena svojstva, kao to su higroskopnost, osobina apsorpcije vlage iz vazduha, podlonost hemijskom procesu oksidacije, neotpornost na dejstvo kiselina, i u povoljnim uslovima kao to su poveana vlanost i temperatura razvoj plesni i gljivica. Lo izbor materijala i njihova nepravilna upotreba, esto su uzronici ubrzanog propadanja, i najee se manifestuju pri pogrenom izboru materijala. Neodgovarajui uslovi uvanja i greke u manipulisanju umetnikim delima u najveem broju sluajeva imaju za posledicu vidljivu tetu. Uslovi uvanja se

odnose uglavnom na vlanost i temperaturu. Optimalni uslovi uvanja podrazumevaju temperaturu od 18 do 21C. Promena optimalnih uslova deluje na celu strukturu dela, rasuivanje i pucanje u suvim uslovima, ili truljenje i raspadanje veziva i slikarskih slojeva u vlanim uslovima. Loe manipulisanje, este seobe i neadekvatan nain pakovanja, najee izazivaju mehanika oteenja, kao to su, na primer, probijen, iseen, ili deformisan papir. Pritisak i vibracije takoe izazivaju oteenja. Loe izvedni konzervatorski radovi podrazumevaju nepravilno i neadekvatno primenjene materijale i metode, kao i lou procenu, koja za posledicu ima suprotan efekat, prouzrokujui nove naknadne probleme i deformacije koje u mnogim sluajevima trajno menjaju izgled umetnikog dela. Namerna oteenja nastaju kao posledica ratnih razaranja sa namerom da se iz ideolokih, politikih, stratekih i drugih razloga otete, ili potpuno unite umetnika dela, a u nekim sluajevima i iz psihopatskih, ili materijalnih razloga. Papir industrijske proizvodnje esto ve na trite dolazi sa razliitim nedostacima koji najee i nisu vidljivi bez temeljnijeg ispitivanja. Najei nedostatci su: - ostaci lignina u papiru, koji utiu na privremeno propadanje, - nepotpuna sterilizacija - pogotovo kod bruenog drveta u kojem nisu uniteni termofilni organizmi i otporne spore, nepravilno, prebrzo kretanje sita sa papirnom pulpom, to utie na nejednaku dimenzionalnu stabilnost i nejednaku mehaniku otpornost. - prisustvo gvozdenih estica u papiru usled oteenih valjaka za ceenje i presovanje papira. Ovu pojavu primjeujemo esto na hrapavim akvarelnim papirima loijeg kvaliteta a vidljiva je tek nakon kvaenja (na papiru se pojave ute mrlje), - prisustvo mineralnih soli koje u papirnu masu dolaze prilikom pranja ili ceenja papirne mase - prisustvo registrujemo nanoenjem vodene boje koja se na takvim mestima razliva, ili ak razgrauje samu papirnu masu. Stepen polimerizacije (prema Helmutu Bansi - durchschnittliches Polymerisationsgrad skraeno - DP = proseni stepen polimerizacije celuloze papira (navod: Alterungbestdndigkeit alter und moderner Papiere Helmut Bansa; Maltechnik 1977/4) je proces starenja papira i zavisi od smanjenja prosenog stepena polimerizacije njegove celuloze - DP - koji je individualan i zavisi od niza faktora: ako je DP = 900 i ako se papir nalazi uskladiten na temperaturi 10C, u prvom se veku DP smanjuje samo za 10%, a u drugom jo za 50%; kod 20C za isto vreme DP se smanjuje i za 200%; na viim temperaturama DP rapidno pada; na 32C molekuli vode, koji se nalaze u svakoj celulozi zauzimaju drukiji raspored i dobijaju veu mogunost aktivnosti. Vlakna koja ve prilikom izrade papira imaju nizak stepen polimerizacije nisu trajna (zato se u sastavu i navodi esto koliina visokomolekularne i niemolekularne celuloze). Stepen polimerizacije je duina lanca celuloze, tako da, npr. vlakna sa stepenom polimerizacije ispod 200, nemaju otpornost na kidanje, savijanje i raspadaju se u prah. Poveanjem stepena polimerizacije mehanike osobine vlakna se pobovljavaju i optimalni je 1000 - 2000, da bi u toku dugogodinjeg procesa starenja polako opadao do 700; A kada DP ide ispod 700 mehanika svojstva hartije se pogoravaju. Celulozna vlakna koja se bele i intenzivno prokuvavaju imaju nii molekularni stepen i sadre vie karboksilnih grupa, lake hidrolizuju

nego prirodna vlakna. Prisustvo zemljanoalkalnog karbonata neutralizuje ove grupe, i u ovom sluaju je bitno da ak i papir koji sadri drvenjau moe da bude postojaniji ako sadri kalcijum-karbonat. Stari papiri sadrali su uvek barem 5% krede. Pored navedenih nedostataka prilikom same proizvodnje nepravilnim reimom uvanja na papir mogu negatvno da utiu mnogi bioloki, fiziki i hemijski faktori. Uticaj veziva na papir Veziva primenjena u procesu proizvodnje papira, skrob i tutkalo, sami po sebi ne izazivaju degradaciju ali ako se koriste u veim koliinama, papir gubi mehaniku otpornost u procesu starenja. Smolni sapun - kolofonijum (vezivo jeftinijih papira) koje delimino razgrauje celulozu (smanjuje DP, a utie i na tamnjenje papira i njegovu krtost. Uticaj punioca na papir Stari papiri sadre obavezno i do 5% krede, koja je bila prisutna kao dodatak, ili jednostavno kao posledica ispiranja vlakana u vodi sa veom koliinom krenjaka. Kod prerade krpa koristio se i ivi kre. ak i papir koji sadri drvenjau moe biti postojan ako sadri kalcijum-karbonat. Na taj nain neutralizuju se eventualni kiseli faktori u papiru i obezbjeuje odgovarajua rN vrednost. Vea koliina punioca u papiru proporcionalno utie i na manju mehaniku otpornost papira (smanjuje elastinost celuloznih vlakana). Svi punioci ne utiu podjednako tetno na papir: najmanje tetna je kreda, glina, cinksulfid i titandioksid u umerenim koliinama. Uticaj biolokih faktora na papir Bioloka oteenja papira izazivaju mikroorganizmi, insekti i glodari. Mikroorganizmi se razvijaju samo u vlanoj, baznoj ili kiseloj sredini. injenica je da svi mikroorganizmi ne napadaju celulozu (ee razgrauju organska veziva i masnoe u papiru). uvanjem papira u odgovarajuim uslovima (temperaturi, relativnoj vlazi i sterilnosti) spreavamo njihov negativni uticaj. Insekti mogu da prouzrokuju i vea oteenja jer se pored skroba, belanevina i eera hrane i celulozom. Optimalna temperatura na kojoj ive kree se izmeu 25-30C. Papir najee napadaju tzv. knjike vai, eera, bubavaba, a najopasniji su termiti koji predstavljaju i izraziti primer simbioze sa mikroorganizmima (u telima termita naene su razne vrste mikroorganizama).Fizika oteenja: svetlost, toplota, vlaga i praina

Svetlost Neki delovi spektra poseduju osobinu da sami ili u prisustvu drugih inilaca (vlage, kiseonika,...) ubrzavaju neke reakcije za koje postoje i drugi uslovi. Na papir deluje tetno ve i sama svetlost, dok UV zraci utiu na krtost vlakana i cepanje lananih veza izmeu elija. Trajnost papira je obrnuto proporcionalna vremenu izlaganja svetlosti. Zato je za uvanje dela na papirnim nosiocima idealna prostorija bez prozora koja se osvetljava samo povremeno, propisanim osvetljenjem. Drugu varijantu, koja se najee i koristi, predstavlja uvanje dela na papirnim nosiocima u mapama zatienim od svetlosti, zatvorenim preklopima - kouljice, od rN neutralnog

papira, pohranjenim u planerima. Obavezno je i jedno i drugo. Uticaj toplote na papir: Delovanjem toplote ubrzava se proces starenja, papir uti, postaje krt, gubi otpornost na savijanje (pogotovo ako sadri i lignin). Delovanjem toplote dolazi i do oksidacije i hidrolize celuloze, smanjenja molekularnih veza, smanjenja prosenog DR; Otpornost papira se zato esto ispituje tretiranjem pomou toplote. Starenje: 72 sata na 100C deluje na proces starenja kao 28 godina na 20C, tako i loe vrste papira mogu izdrati i vie vekova ako se adekvatno uvaju. Uticaj temperature najlake moemo precizirati komparativnom analizom odnosa temperature na DP papira: ako je DP 900 i ako se papir nalazi uskladiten na temperaturi od 10C, u prvih 100 godina, DP se smanjuje samo za 100, a u drugom veku za 50. Na 20C za isto vreme DP se smanjuje za 200 ili 300 (iako to po samoj vrstoi papira u toj fazi slabo zapaamo), dok na viim temperaturama DP rapidno pada. Na 32C molekuli vode koji se nalaze u svakoj celulozi - zauzimaju drukiji raspored. Uticaj vlage na papir: Vlaga sama po sebi ne utie na postojanost papira kao temperatura, ali moe biti veoma tetna u sprezi sa drugim iniocima i zato je izuzetno vana za postojanost papira. Konstantna vlanost: idealan postotak vlanosti je 55-65% relativne vlage (u tom sluaju papir sadri 5-7% vlage). Ako se papir nalazi u prostoriji u kojoj je sadraj vlage ispod 40% relativne vlage, papir postaje krt, a ako je sadraj vlage iznad 75% omoguava razvoj plesni i mikroorganizama. Vlaga postaje opasna kod visokih temperatura. Sam uticaj vlage na dimenzionalnu stabilnost papira razraen je u kontekstu fizike osobine papira. Uticaj praine na papir Praina je osnova za dalje skupljanje i taloenje tetnih inilaca a time i propadanja papira jer privlai vlagu iz vazduha i stvara pogodne uslove za razvijanje mikroorganizama. Mineralne estice praine deluju i abrazivno na papir (ako su male, prodiru meu vlakna papira, prilikom savijanja lista oteuju vlakno, ako su otre, oteuju mehaniki povrinu).Hemijska oteenja: kiseline, alkalije (baze), gasovi

Uticaj kiselina na papir Apsorpcijom sumpor-dioksida iz vazduha i kasnijom oksidacijom sa kiseonikom, uz prisustvo vlage, u papiru se stvara teko isparljiva sumporna kiselina koja ubrzava njegovo propadanje (u minimalnoj koncentraciji sa dejstvovom od 240 sati smanjuje mehaniku otpornost za 40%). Celuloza ve u prirodnom stanju reaguje pomalo kiselo, a prilikom prerade moe dobiti i dodatnu kiselost. Idealno bi bilo da je papir neutralan: ako se rN vrednost nalazi u taki neutralnosti (rN 7), postojanost papira je dobra. Najmanje pomeranje za 1,5 do 2 nie znai ve slabu postojanost. Posebno loe utie ugljenikova kiselina koja se u papiru stvara usled procesa izmeu stipse (kisele soli - KA1(SO4) i krede (alkalni kalcijum-karbonat) u pulpi se tako gradi ugljenikova kiselina, aluminijum- hidroksid i kalcijum-sulfat. Aluminijum-sulfat je prisutan u svim vrstama papira vezanim smolnim ili ivotinjskim vezivom (ili

kao sredstvo za razgraivanje smole, ili kao sredstvo za uvrivanje tutkala). Vanu ulogu u neutralizaciji kiselosti papira igra kreda (zemljano-alkalni karbonat), koje bi u papiru trebalo da bude barem 5%. Prisustvo kiselina kasnije je mogue i usled razliitih boja, mastila, tueva...vrh strane

Fizike osobine papirnih nosioca Papir spada u grupu lakih i elastinih nosioca. Poznavanje, identifikacija sastava papira i procesa proizvodnje, omoguavaju u mnogim sluajevima datiranje, poreklo papira a i postupak konzervacije. Razliite biljke, njihova vlakna, imaju drugaije fizike i hemijske kvalitete ukljuujui i razliite odnose lignina, boje, upijanja, punoe, vrstine... Poznavanje sastava pomae u predvianju kako e odreeni papir reagovati na specifine tretmane, na primer vlaenje, belenje ili tretmane neutralizacije. Veina papira ima glavnu strukturalnu komponentu celulozu, sa dodatkom hemiceluloze, lignina i drugih ve spomenutih komponenata. Vlakna za izradu papira dobijaju se direktno od biljaka ili od tekstilnih odpadaka. Recepti za pulpu ukljuuju i dlaice od semenki (pamuk), vlakna (jute, ramie, duda, lana, konoplje), drvo (meko etinari i tvrdo iroko lisno drvee), trave (slama, bambus, odpadci u preradi eerne trske) i vlakna lia (manila, sisal (Agave sisalana). Testovima i iskustvom, konzervator moe da proceni vlakna. Tana procena papira nije neophodna do konzervatorskog tretmana, tako da indentifikacija vlakana treba da se utvrdi u toku procesa postavljanja dijagnoze o stanju papira. Boja papira ima dva aspekta, prvi je originalna boja papira po proizvoau i trenutna - zateena koja je rezultat procesa starenja i drugih inilaca. Delovi originalne boje papira, mogu da budu ouvani fragmentalno, na delovima koji su bili pokriveni ili zatieni. Upotreba belih boja od strane umetnika (u raznim slikarskim tehnikama - medijima), ili, rasvetljavanja svetlim bojama, na istom papiru, pre slikanja, moe da sugerie da originalna boja papira nije bila bela. Ako je rasvetljavanje injeno alkalnim materijalom, na primer kalcijum karbonatom, to titi, uva originalnu boju papira, koja je na delovima koji nisu tretirani izbledela i dekolorisana. Ponekad je originalna boja papira parcijalno ouvana i na poleini dela. Kad su knjige, mape ili albumi u pitanju situacija je bolja, jer povez - mapa, uvaju dela. Tako da je neto lake odrediti originalan ton hartije. Originalna boja se odreuje pomou prirodnog tona vlakana (npr. pamuk), i prema raznim karakteristikama autentinog vlakna u originalnom tonu (stanju). U toku procesa proizvodnje, kada se papir proizvodi od nebojenih krpa, fermentacija moe da rezultira utilom vlakana i kremastim tonom. ukasti papiri su krajnji produkt, i to je njihova autentina boja. Na nekim starim papirima koji su pravljeni potapanjem krpa u krenu vodu, i tom prilikom dobili poveanu koliinu kalcijuma postajali su belji. istoa vode, ili sastav vode u kome ima gvoa ili bakra, u proizvodnji papira moe da prouzrokuje promenu boje papira u uto. Visok procenat kalcijuma u vodi moe da izbeli papir. Namenski beljena-prosvetljena pulpa hemijskim izbeljivaima, kao i dodaci pulpi, ili ve gotovom listu (lepak, punioci, optika sjajila, boje i pigmenti) takoe menjaju boju papira. Npr. ukast izgled moe da bude posledica dodavanja elatinskog lepka, za ojaavnje papira. Posvetljavanje, tamnjenje, ili tonske promene originalne boje, moe da bude

rezultat hemijskih promena izazvanih starenjem, loim uvanjem i rukovanjem, mikroorganizmima, izloenosti svetlu ili loim konzervatorskim tretmanom. Na primer promena boje samog originalnog veziva u papiru moe da se javi usled degradacije prouzrokovane sulfonskom kiselinom, koja je pratei produkt aluminijuma, stipsa u vezivu. Konzervatorski tretmani mogu da ublae ove promene, tamo gde su evidentna nestabilnost i degradacija originalnog veziva tretmanima konsolidacije. Meutim, nije uvek mogue da se povrati originalna boja papira. Treba prihvatiti promene boje papira prouzrokovane prirodnim starenjem i naslednim faktorom papira, koji je jedna od osnovnih karakteristika i estetskih obeleja. Integritet dela i njegove specifine potrebe odreuju tok konzervatorskog tretmana. Teina je odreena debljinom i gustinom lista i postojeim dodatcima. Mainski papiri, danas imaju fabriki definisane teine. Teina moe da bude promenjena odstranjivanjem rastvorljivih ili razgradivih dodataka ili drugih steenih komponenti npr. lignin, kiselih produkata, punioca, lepljivih pasti, izbeljivaa, itd. u toku konzervatorskog tretmana. Promene u teini hartije, u toku i posle konzervatorskih tretmana na umetnikom delu, obino nisu znaajan faktor kao predmet razmiljanja mnogih konzervatora, ali su bitni. Debljina je odreena debljinom vlakana koja su upotrebljena u pulpi, i valjcima kroz koje prolazi prilikom proizvodnje (laminacijom, prolaskom kroz valjke mokrih ili suvih listova, i presovanjem listova na vrue). Mainski proizveden papir danas ima standardizovane debljine. Debljina papira moe da bude promenjena bubrenjem vlakana prilikom tretmana vodom, ili alkalnim rastvorima za vreme tretmana, i presovanjem na mokro radi ispravljanja. Nedostatak panje i kontrole moe da rezultira poroznijem, "oteklom" listu. Jaina je odreena jainom vlakna, koja zavisi od vrste i kvaliteta vlakna, i od jaine interakcije izmeu pojedinanik vlakana (opet zavisi od vrste vlakna i kvaliteta i procesa proizvodnje). Po Brauningu, (Browning 1977),- "Veze izmeu vlakana proistiu iz hidrogenskih veza koje se javljaju u hidroksilnim grupama na povrini vlakana koja se fiziki dodiruju". Jainu odreuje nain i vrsta udaranja za vreme pripreme pulpe, koje pomae da se odredi nain interakcije vlakna. Kao drugo, metod proizvodnje papira e odrediti smer vlakana: runi nema smer, a mainski se cepaju u smeru ice. Tree je prisustvo i vrsta agensa jaine - veziva, preparacije i punioca. Razne povrinske preparature papira modifikuju jainu. Na pr. mukanjem - mlevenjem vlakana poveae se jaina lista, dok se povrinskim ojaavanjem dobija tvrda povrina (npr. kod papira na kojima se tampa litografija, grafika tehnika, kod koje je otpornost povrine papira veoma vana). etvrto - jaina moe da bude promenjena hemijski: papir usled starenja postaje krt, kao i u kontaktu sa kiselim materijalima, tretmanima vodom loeg kvaliteta, visoko procentnim alkalnim tretmanima, ili neadekvatnim metodama beljenja. Mehaniko oteenje i odstranjivanje originalnog agensa jaine - lepila, ili premaza povrine. Papirni nosa moe da bude oslabljen i nestrunim pranjem, ali konsolidacijom, dodavanjem veziva i adekvatnim tretmanima vodom, moe mu se nadomestiti jaina. Poroznost - mo upijanja - je stepen prijemivosti materijala na tenosti i gasove. Papir odgovara na relativnu vlagu, ili vlano/suvo okruenje, tako to absorbuje ili otputa vlagu. To se odraava razliito/nejednako, u zavisnosti od smera vlakana papira, koji se formira u procesu proizvodnje (Roberts i Eterington 1082, 3 - Roberts and Etherington 1982, 3). Mo upijanja je uslovljena higroskopnim karakterom celuloze, poroznou strukture papira,

stepenom maceracije vlakana (mlevenjem), nainom na koji se formira list, debljinom lista, vrstom lepkova, finiiranjem lista (na toplo/hladno valjci) i nainom na koji se uva, odnosno rN- faktorom. Mo upijanja moe da se redukuje dodavanjem agenasa za transparentnost papira, premazivanjem, ili puniocima - lepkovima (elatin, skrobni lepak, gume, smole, ili etri celuloze). Lepkovi - veziva se dodaju da bi se poboljala otpornost na bubrenje od vlage. Upijajua hartija kao dodatak nema ni vezivo niti bilo kakve premaze, tako da se tenosti lako upijaju. Dodatak stipse elatinu daje papiru tvrdou, jer je manje vodo - rastvorljivo vezivo u toku suenja. Upojnost papira moe da se redukuje odstranjivanjem rastvorljivih loih produkata u papiru. Upojnost moe da se uvea odstranjivanjem veziva ili dodataka za transparentnost iz papira tokom tretmana. U suprotnom sluaju vezivo u papiru moe da se reaktivira tokom tretmana pranja. Tretmani rastvorima, kao npr. upotreba etanola kao agensa za vlaenje poboljava upojnost papira, jer papir ostaje bez vlage koju etanol, koji brzo isparava, oduzme, odnosno povue iz papira i tada je tendencija papira da uzme koliinu vlage koja mu je potrebna. Papir u loem stanju, kiseo, pokvasi se vrlo brzo, odmah, s obzirom na akumulirana, vremenom skupljena svojstva papira, koja starost i loi uslovi ine. Npr. pad vezivnih moi lepka u papiru, utie na proces vlaenja tako to se proces odvija nejednako na istom papiru koji je nejednako propao. esto krajevi bre primaju vlagu, a takoe i delovi na kojima ima gljivica, jer one oslabe lepak u papiru, i ti oslabljeni delovi papira prave nejednako obojene delove papira ve kada im se uvede para (nejednaka obojenost/areno). Dimenzionalna stabilnost koja je u vezi sa koenzistentnou nepromenljivost/promenljivost veliine/dimenzije. (Roberts and Etherington 1982, 77) Dimenzionalna stabilnost zavisi od: moi upijanja odreenih vrsta vlakana. Uslovljavaju je karakateristike prirode lanaca molekula vlakna, koji formiraju strukturu vlakana. Ako su molekuli hidrofilni, npr. pamuk, onda e vlakno da apsorbuje vlagu; ako je higrofobian, npr. neka sintetika vlakna onda nee apsorbovati vlagu. Apsorbcija takoe zavisi od lakoe pristupanosti molekulima vode u sve delove vlakna odnosno prisustvo kristalnih amorfnih podruja. to je via kristalna struktura, bie manje porozna, hidrofilna. Dimenzionalne promene u vlaknima (npr. 1 % duine i 20 % irine) dovode i do dimenzionalnih promena u papiru. Lanena vlakna (listovi papira od tih vlakana), e reagovati drugaije od vlakana drvenog porekla. Japanski papiri imaju irok dijapazon karakteristika koje utiu na dimenzionalnu stabilnost. Stepen hidracije vlakana, poveava se produenim mlevenjem i tuenjem vlakana, kao i duina pojedinih vlakana i pravac vlakana u papirnom listu. Morfologija biljaka je odgovorna za injenicu da prirodna vlakna generalno vie upijaju - bubre samim tim, i to u irinu vie nego u duinu.vrh strane

Istorija konzervacije - restauracije papirnih nosioca Tradicija zatite i konzervacije pisanih i slikanih dela datira iz doba kada se kao nosioc za pisanje i slikanje koristio papirus u faraonskom Egiptu. Papirus je radi zatite od insekata premazivan biljnim ekstraktima, i to je jedan od najstarijih metoda zatite. U srednjem veku su veliku opasnost za papir predstavljali insekti i glodari. Tada su se u bibliotekama prvi put radile i restauracije delova koji su nedostajali, a koji su i doslikani i prepisani.

Krajem XVIII veka Francuz aptal je dao uputstva za beljenje estampi hlornom kiselinom i svoj metod podneo na odobrenje Akademiji nauka u Prizu. Godine 1797., Italijan Fabroni je napisao uputstva za hemijsku borbu protiv insekata, i podneo na odobrenje Akademiji nauka u Firenci. Polovinom XIX veka publikovana je zbirka empirijskih metoda restauracije. Tada je prvi put u cilju konzervacije razdvojen list hartije na dva dela. To je omoguilo da se originalnom nosiocu postavi podrka od papira, a da se pri tom ne izmeni originalan izgled. Metod sauvan do danas u tehnikama ojaavanja papirnih nosioca. U drugoj polovini XIX veka ovaj metod je zamenjen, iako se u nekim sluajevima pokazao i dobar. Uvedena je tanka, prozirna mreasta svila, koja je bila lepljena sa obe strane lista papira. Svila je papiru davala potrebnu jainu ali je u nekoliko smanjivala itljivost a imala je i relativno ogranien vek trajanja. Dalja istraivanja su ila u smeru pronalaenja materije koja je providna, ne kodi papiru, a koji bi sluio kao zatita od fizikih i hemijskih oteenja. Poetkom XX veka u iroku upotrebu su uli elatin (prirodni materijal) i celuloid (sintetiki materijal). elatin se primenjivao kao rastvor visoke koncentracije (8 - 12% ), zagrejan na 40 - 50oC, etkom ili tamponom vate sa obe strane papira. Rastvor je ponekad plastifikovan glicerinom. Celuloid je rastvaran u smei acetona i amilacetata i nanoen etkom na list papira, da bi se dobio elastiniji film. Ovom rastvoru, vremenom je dodat kamfor kao plastifikator. Tako je napravljen arhivski capon, koji nije bio uvek istog sastava ve u proizvoljnim odnosima. Capon se meutim, razlae uz prisustvo azotnih oksida, koji oteuju celulozu, hartija uti i vremenom postaje krta, tako da je papir propadao mnogo bre nego prirodnim starenjem. Za konzervaciju hartije je izbaen iz upotrebe. Posle je napravljen novi capon (celita) - lak na bazi acetilceluloze, koji je bio neto bolji, hemijski stabilniji i nije bio zapaljiv kao capon. Meutim, organizovanog i naunog prstupa nije bilo sve do 1898. g. kada je sazvana prva meunarodna konferencija u Sent Galenu. Ona je kao rezultat imala uvoenje novih metoda konzervacije, pomou prirodnih i vetakih supstanci. Uporedo sa celitom primenjivan je i celon, koji se razlikovao samo po plastifikatoru, izostavljen je kamfor, a uveden trifenilfosfat ili dibutilftalat. Pored acetilceluloze upotrebljavali su se jo i benzilceluloza i celofan, koji je lepljen posebnim lepkom. Korieno je i vie vrsta smola i voskova, karnauba i pelinji vosak. uvanje papira izmeu dva stakla, koja su spojena kanada balsamom je bila metoda zatite, takoe iroko u upotrebi, ali, u sluaju razbijanja stakla dolo bi i do cepanja papira, pa je i ovaj metod naputen. Rusi su tridesetih godina XX veka, poeli da se bave izuavanjem uzroka oteenja papira. Godine 1937/8. osnovali su prve labaratorije za konzervaciju i restauraciju papira pri Akademiji nauka u Petrogradu i u Moskvi pri glavnom arhivu MVD, a 1944. god. i pri Narodnoj biblioteci V.I. Lenjina. Bibliotekari i arhivisti u Americi bili su prvi koji su insistirali na organizovanoj zatiti papira. U Vaingtonu, u Kongresnoj biblioteci 1900. g. otvorena je knjigoveznica, izmeu ostalog i sa zadatkom da radi na restauraciji oteenog fonda. Tokom vremena su se razvijali novi metodi rada, tako da danas Kongresna biblioteka ima veoma dobro organizovanu slubu zatite i konzervacije. U Srbiji je prvi put otvorena laboratorija za konzervaciju starih knjiga i rukopisa 1949. godine, u Zavodu za zatitu spomenika kulture NRS. Danas je ona u

sastavu Narodne biblioteke Srbije i posluje kao centralna laboratorija za konzervaciju papirne grae u celoj Republici. Pored toga otvoren je itav niz drugih laboratorija u Srbiji - u Arhivu Srbije, Arhivu Beograda i dr. Postoje i meunarodne organizacije koje se bave problemima i unapreenjem konzervatorske slube i izdavanjem asopisa iz ove oblasti. Jedna od najpoznatijih organizacija za konzervaciju hartije jeste IPC - Institut za konzervaciju hartije u Londonu.Savremeni metodi konzervacije papira

Pod konzervacijom papirnih nosioca podrazumevamo sve mere izvedene na papirnom materijalu koje su preduzete radi saniranja bilo kakvih oteenja na njima, a koje produavaju njihov vek trajanja, usporavaju prirodno starenje, ili ih tite od raznih vrsta oteenja. Pod restauracijom se podrazumevaju svi postupci kojima se obnavlja izvorni izgled dela. Tokom vremena, po laboratorijama je izvrena selekcija starih i uvoenje novih metoda konzervacije. Kada e koji metod biti primenjen, zavisi od samog dela, od vrednosti materijala, od stepena oteenja i kvaliteta hartije od koje je objekat izraen, i da li se on konzervira zbog svoje kulturno - istorijske ili estetske vrednosti. Umetniko delo, kao svedoenje epohe koja prolazi, trai da mu se ostavi njegov istorijski aspekt, potujui tri pravila savremene restauracije: itljivost, postojanost i povratnost. itljivost dela je neophodna za zadovoljstvo gledalaca, ona trai da se rade retui, ali ogranieni na oteenja, koji se mogu utvrditi labaratorijskom analizom, ili posmatranjem golim okom iz bliza, ali ne i iz daljine. Restauratorski i metodi konsolidacije moraju biti izvedeni tako da ne menjaju izgled dela. Postojanost upotrebljenih materijala je osnovna. Materijale koji su provereni vekovima, sve vie zamenjuju savremeni materijali, za ije je proveravanje i ocenu potrebno odreeno vreme. Reverzibilost je savremen zahtev. Sva doneta reenja su privremena, ona produavaju ivot dela, ali ga ne ine venim, kako su smatrali restauratori XVIII i XIX veka. Savremeni koncept restauracije podrazumeva da svi dodati materijali u svakom momentu, mogu biti uklonjeni bez rizika za originalno delo. Meutim, ova povratnost je mogua kada su u pitanju materijali, ili retui, ali esto je nemogua kada je u pitanju ienje bojenih slojeva, stanjivanje papirnog nosioca, ili skidanje lakova, ostataka lepkova itd.vrh strane

Istorija konsolidacije papirnih nosioca Do kraja XIX veka za konsolidaciju papira korieni su samo prirodni materijali - skrobni lepak, biljne gume i smole, elatin, belance, tutkalo i elak. Sa razvojem tehnologije broj i vrste materijala su se poveavale. Prvi polimer koji je vetaki dobijen bio je na bazi celuloze. U traganju za to boljim sredstvima ne retko se greilo, deavalo se da umesto da slike, dokumenta, knjige i drugi vani objekti na papirnim nosiocima, budu trajniji posle tretiranja - bre propadnu. Tano odreenih merila kad e se koji od lepkova koristiti i u kojim koncentracijama - nije bilo. U razliitim radionicama, za iste svrhe primenjivali

su se esto razliiti lepkovi, ili lepkovi nainjeni na istoj bazi, ali prema razliitim receptima. Korienje sintetikih polimera u konzervaciji papirnih nosioca zapoeto je 1899. g. a prvi polimer bio je acetat celuloze. Poetkom XX veka, do 1920. g. uli su u upotrebu i drugi derivati celuloze. Osamdesetih godina XX veka preispituju se materijali i metode i pristupa se naunom sagledavanju. Danas se koriste vie etara i estera celuloze, rastvoreni najlon (poliamid), polivinilne smole, akrilati, metakrilati i poliestri. Viva Rej Mehra je tvorac stola sa perforiranom povrinom - suction sto. Ben Hak je prvi napravio topli suction sto, Majkl af je dizajner hladnog suction konvertor (prenosivog) rama, a Veislav Mitke je 1985/6. godine izumeo mini suction sto, za lokalne tretmane, odnosno za slike koje se ne skidaju sa slepog rama, i za manja oteenja na njima. Zajedniko za ova tri stola su perforirane aluminijumske ploe (1 x 1,5 mm perforacije): - Topli suction sto - Prenosivi ram, odnosno hladni suction sto sa jednom perforiranom ploom i moe se koristiti u kombinaciji sa toplim vakuum stolom - Mini suction sto Aparat za ovlaivanje, ultrasonina komora, koristi se kao posebna komora, ili kao dodatak na hladno-topli suction sto. Stepenovanjem konzervatorskog postupka, na kraju XX veka, sve metode su svrstane u etiri osnovne grupe: - Uvodni koraci 1 - razramljivanje dela - Uvodni koraci 2 - tehnike pripreme - Metode konsolidacija dela - Metode stabilizacija dela Savremene metode konzervacije baziraju se na metodama strukturalne kozervacije. Pojam structural je prvod engleskog izraza za slojeve, sastav, tvorevine. U strunoj literaturi se odnosi na intervencije na slojevima dela. Delo na papiru sastoji se od sledeih strukturnih slojeva: - nosioc: papir - impregnacioni sloj - podloga - bojeni slojevi - zatitni slojeviKonsolidacija

Konsolidacija obnavlja izgubljenu jainu degradiranog ili krhkog papira. Tako da je bez postupaka konsolidacije, konzervacija rizina, jer papirnom nosiocu nedostaje jaina i postoji opasnost da se pocepa, ili potpuno raspadne, dezintegrie,- ne moe da se radi na njemu. Konsolidanti su supstance koje igraju ulogu zatite. Njihovim dejstvom se povezuju papirna vlakna i ostali strukturalni elementi, koji ine papir jakim, i koji mu obezbeuju koezistentnost. Konsolidacija moe da se postigne - hemijskim (voda) ili - mehanikim sredstvima - veziva (lepkovi). Hemijski - vodom, na prvi pogled izgleda dosta apsurdno uvoenje vode u grupu agenasa za konsolidovanje papira(10). Meutim, voda ima znaajnu ulogu u povezivanju vlakana, utoliko to jaina papira dosta zavisi od apsolutne vlanosti od 68%.

Poznato je da papir postaje ekstremno krt kad dehidrira od visoke temperature, kiselosti i drugih loih uticaja. Veina vrsti papira povrati svoju elastinost i jainu nakon potapanja u vodu. S druge strane, na alost, u procesu pranja papir isto tako gubi jainu i postoji rizik da doe do dezintegrisanja papirnog nosioca kroz raspadanje vlakana u tkivu papira, povratak u papirnu masu, jer se vezivo hidracijom slabi i odlazi sa vodom. Manjak vlage, kao i viak vlage podjednako imaju i pozitivan i negativan uticaj na papir. U mnogim sluajevima voda ima pozitivan rezultat, jer papir dobije na jaini i fleksibilnosti, naroito tvrdi i krti nosai, tako da vodu moramo da uvrstimo u agense za konsolidaciju. Efekat konsolidanta voda, uglavnom ima zato to pomae da se celulozna vlakna veu, a strukturu papirnih nosioca ine celulozna vlakna, tako da voda osigurava koheziju (lat. cohaerere ). Kohezivna sila je fizika osobina supstance uzrokovana meumolekularnim privlaenjem izmeu slinih molekula unutar tela ili supstance koja ih ujedinjuje, odnosno povezuje. Voda je veoma kohezivna zbog velike polarnosti koju prave hidrogenske veze. Ovo je fiziko - hemijski proces, na prvi utisak nelogian i kompleksan ali vrlo jednostavan za demonstraciju: list papira e se uvek lepiti za sledei vlaan, mokar list, ali e se i ponovo odvojiti kada vlaga padne ispod odreenog nivoa, listovi ponu da se sue, odnosno osue se, i razdvoje. Voda ima ovu mo vezivanja papirnih struktura zbog rasporeda svojih molekula izmeu molekula celuloze i interakcije sa kiseonikom i posebno hidrogenskih veza. U sutini je ova hemijska reakcija komplikovana, ali jednostavna je za dokazivanje i uvek je prisutna u materijama koje su higroskopne, kao to je celuloza i proteini. To je hemijska reakcija koja se zove hidrogenski most vlaan most. Iz tog razloga stari papiri, koji su skoro ista celuloza, nisu iziskivali dodavanje lepka u papirnu pulpu, radi boljeg povezivanja vlakana celuloze, jer je snaga povezivanja vlakana bila direktno uslovljena hemijskim procesom hidrogenskih veza, koji poboljava kontakt izmeu molekula celuloze. Veziva su koriena da bi se ostvarila druga eljena svojstva, npr. finalno premazivanje radi manje upojnosti kao impregnacija. Jaina papira generalno, a naroito starih papira, runo proizvedenih od skoro iste celuloze, zavisi od hidrogenskih veza. Zato vlaga ima direktan uticaj na fleksibilnost i gustinu papira. U savremenijim papirima u kojima ima manje, ili malo celuloze, ova hemijska reakcija je ublaena, manje efektna, tako da lepkovi moraju da se dodaju. Lepkovi ne povezuju hemijski samo vlakna, ve i agense koji se dodaju kao punioci, koji opet odreuju specifian kvalitet savremenijih papira. To je razlog to pranje, koje se izvede sa svim merama opreza, vidno obnovi jainu papirnog nosioca. Mehaniki proces se vri lepkovima. Mehaniko jedinstvo strukturalnih elemenata papira izvodi se vezivima - lepkovima, koja vremenom gube vezivnu mo iz najrazliitijih razloga (vlaga, hemijske reakcije, mikrobioloki uzroci). Kao posledica - papir postaje slab i postoji mogunost da doe do dezintegracije strukturalnih elemenata papira. Kada papir pone da pokazuje znake slabosti treba da bude konsolidovan, odnosno da se obnove vezivni elementi u strukturnim slojevima, to znai da se cela povrina papirnog lista pokriva. Postoje i sluajevi parcijalnog konsolidovanja ogranienog dela povrine lista papira. Veziva se apliciraju finim etkama ili sprejem, a u mnogim sluajevima

je dobro i potopiti ceo papirni list u odreeni, paljivo odabrani i precizno pripremljeni rastvor veziva. Postoji dosta lepkova koji su nam na raspolaganju za proces konsolidacije papirnih nosioca, a koji se koriste i za popravke posekotina i poderotina. Izbor lepka koji pravi konzervator, zavisi od procesa restauracije, a pre svega od vrste papirnog nosioca i medija - slikarskih tehnika na njemu. Veziva mogu biti prirodna ili sintetika. Prirodna veziva, biljnog ili ivotinjskog porekla, podlona su dejstvu mikroorganizama i insekata kojima predstavljaju izvor hrane. Prirodni lepkovi gube svoje fizike i vezivne karakteristike kada raste temperatura i atmosferska vlaga. U prvom sluaju veziva postaju dehidrirana - presuuju se, gube elastinost i pretvaraju se u granulaste supstance - ljuspice koje odpadaju sa papira. Poveana vlaga ih takoe slabi do take rastvaranja, prouzrokujui gubitak vezivne moi lepila i ostavljajui takaste tragove. Da bi se spreili ovi bioloki i mehaniki efekti dodaju im se antiseptika sredstva i sredstva za ovlaivanje (ovlaivai) - glicerin, glukol, u toku pripreme rastvora. Lepkovi ivotinjskog porekla elatin, ili riblje tutkalo dolaze na trite razliite istoe. elatin koji se upotrebljava jo od antike, je odlino vezivo za konsolidaciju papirnih nosioca. Moe mu se poveati vrstoa formaldehidom i to 1:16 delova teine suvog elatina, tako da postane skoro nerastvorljiv nakon suenja. Veziva biljnog porekla gde je najkorienije brano od ita i pirina, kao i gumiarabika. Krompirovo, kukuruzno i raano brano takoe moe da bude osnova za lepak, kao i smola iz drveta trenje, ljive, breskve, kajsije i tragant, biljna guma. Odlini su i polu - sitetiki lepkovi dobijeni iz celuloze. Oni nemaju negativne osobine lepkova od brana, stabilni su i lako se postavljaju. To su metil celuloza, karboksimetilceluloza, hidroetilceluloza, hidroksimetilceluloza, hidroksipropil celuloza (Klucel G - Klucel G). Danas na tritu postoje razliite varijante i tipovi celuloza. Sve su rastvorljive u vodi, a neke i u organskim rastvaraima i zato su jako pogodne za rad. Mogunosti derivata celuloze su doprinele da su postali nezamenljivi u savremenoj konzervaciji i restauraciji papira, a posebno u procesima konsolidacije svih tipova papira. Sintetika veziva su ili termostabilna ili termoplastina. Prvi, jednom postavljeni, rezistentni su na dalje delovanje toplotom, dok drugi nisu i mogu, da se upotrebom razliitih rastvaraa vrate u prvobitan oblik. Termostabilna veziva npr. epoksi smole, ne preporuuju se u restauraciji papira, upotrebljavamo je za specijalna lepljenja. Termoplastina veziva se ee upotrebljavaju od termostabilnih veziva, jer se proizvode u dosta irokim varijantama, naroito polivinil acetati, rastvorljivi u toluenu, acetonu i alkoholu Mowilith, A34 k 3 , Vinavil; Polivinil alkoholi su reverzibilni u vodi (Mowiol, Vinavinol, Gelvatol, Rhodoviol). Poliamidi (najlon) je rastvorljiv u alkoholu (Calaton, Maranyl). Akrilati, rastvorljivi u toluenu, dobijeni su iz petroleja i acetona (Paraloid, Primal, Plexigum, Plexivol, Plextol). Kao dodatak, postoje i sintetike gume i polivinil acetali, ali, za sada se ne koriste u restauraciji celuloznih materijala. Dobre osobine lepkova, kao konsolidansa i fiksativa, zavise od procenta koncentracije odabranog i pripremljenog rastvora. Blagi rastvori su konsolidanti. Tako e jako blag rastvor delovati kao konsolidant, a kada slui kao fiksativ koriste se vie koncentracije. Za neke aplikacije mogue je dobiti kompatabilne meavine, rastvore sintetikih i polu - sintetikih lepkova npr. metilceluloze i polivinil acetata.

(10)Carmen Crespo, The preservation and toration of paper records and books: A RAMPstudy with guidelines/prepared by Carmen Crespo and Vicente Vinas, General Information Programme and UNISIST. - Paris: Unesco, 1985. - vi, 115 p.; 30 a., str. 86. Ojaavanje ili vraanje jaine papirnim nosiocima

Ojaavanje je dodavanje vezivnog materijala - lepkova papiru u cilju dobijanja odgovarajuih eljenih svojstava, i to u procesu proizvodnje papira - lepkovi se dodaju da bi se smanjila poroznost/upojnost. Povrinsko dodavanje lepkova ima za cilj formiranje tankog filma na povrini lista, na ceo list, ili parcijalno. Konsolidacija - reaktiviranje, ili ponovno dimenzionisanje je konzervatorski tretman, poseban korak, ili zaseban postupak povrinskog ojaavanja umetnikog dela na papirnom nosiocu. Cilj postupka reaktiviranja, ili dodavanja veziva je vraanje jaine veziva u papirnim nosiocima radi dopune jaine, lakeg rukovanja, poboljanja oseaja sigurnosti, poboljavanja otpornosti na abraziju, dimenzionalnu stabilnost, kontrole moi upijanja, zatite od hemijskih uticaja okoline i mehanikih oteenja, poboljanja otpornosti na prljavtinu, masnoe, fleke i rastvore kao i na reflektovanje negativnih osobina iz procesa proizvodnje papira. Cilj metoda ojaavanja konzervatorskim tretmanima je vraanje ili postizanje karakteristika koje su izgubljene ili u toku procesa degradacije papira, ili u toku predhodnih konzervatorskih tretmana. Ojaavanje papirnih nosioca je retko kad izolovan tretman, ve je u postupcima konzervacije - koracima, a cilj mu je i stabilizacija medija (mastila, boje - konsolidacija, fiksiranje, fejsing). Faktori koji utiu na ojaavanje su: Budua upotreba dela: - delo e biti u upotrebi ili e biti izlagano. Ojaavanje e osnaiti papirni nosioc dela i spreie prljavtine, masnoe, cepanje i otiranje papira, samim tim uvae ga od posledica rukovanja, npr. otisaka prstiju. To je pogotovu vrlo vano kada se radi o listovima knjiga, arhivskog materijala i likovnih dela u kolekcijama, bibliotekama, muzejima (izlau se). Za delo kojim se rukuje a koje nije drugaije obezbeeno, ojaavanje e obezbediti jainu i bie kao alternativa podlepljivanju, ili e sluiti kao zatita od prljavtine kao alternativa inkapsulaciji (encapsulation). Ako delom nee biti rukovano: potreba za ojaavanjem je manje neophodna, ali je poeljna. Estetsko i etiko stanovite: promene u refleksu - sjaju slikarskog medija i papira. Kada je delo preterano ojaano, agens za ojaavanje moe da zaostane/ostane na povrini medija menjajui originalni izgled. Takve promene mogu da postanu jo oiglednije u procesu starenja medija i postavljenog agensa.Polimeri koji se koriste za lepljenje i konsolidaciju

Konsolidacija je proces u kojem se nestabilni, troni strukturalni slojevi dela na papirnom nosiocu povezuju. Cilj konsolidacije je da pomou blagih rastvora, prirodnih i sintetikih lepkova u organskim rastvaraima poveu rastresite strukture, stvore preduslove za dubinsko ispravljanje i povezivanje strukturnih slojeva slikarskih medija, podloge, impregnacionih slojeva i nosioca, kao i da uspostave vrstu izolacionih slojeva u procesima razdvajanja i stabilizacije. Po prirodi materijala dele se na: konsolidacije organskim rastvorima, konsolidacije vodenim rastvorima i fejsing. Papir je organski materijal i podloan je degradaciji koju uslovljavaju: fiziki,

hemijski, bioloki i socijalni faktori. Degradacija papira se vidi u sledeem: papir se zatee, dekolorie (menja se boja papira najee ide u tonove nie), puca, gubi vrstinu - esto degradira do toga da se pretvara u prah, napadaju ga insekti, glodari, bakterije i gljivice. Kada se stanje papira pogorava, degradira se vrstina originalnog veziva u papiru. Gubitak agensa vrstine je najee poveena vlanost, koja rastvara vezivo u papiru i posle tretmana ienja. Kada je aflikovano prvobitno vezivo u papiru, papir lako apsorbuje, upija, gubi karakteristinu vrstinu i mnogo je osetljiviji na fizike, hemijske i bioloke uticaje. Da bi se spreila dalja degradacija primenjuju se tretmani konsolidacije koji zamenjuju izgubljenu prvobitnu jainu, poboljavaju mehanika svojstva i otpornost papira; Prilikom pokreta vraa se papiru zdrav zvuk (karakteristian uanj za zdrave papire), fiksiraju mastila i boje koja su nestabilna i cure (razlivaju se po povrini), tite od uticaja kiselih reakcija, otklanjaju lepljivu prainu na povrini papira. Tretmani konsolidacije imaju sledee aspekte: - Faza poveanja jaine: papir je pokriven agensom za konsolidaciju u svrhu nadometanja izgubljenog agensa lepljenja. - Faza konsolidacije: objekat je delimino ili potpuno pokriven, razliitim filmovima ili materijalima u cilju poboljanja mehanikih svojstava papira. Fiksiranje nestabilnih delova bojenih slojeva i ispravljanje deformacija impregnacionog sloja i podloge izvodi se pomou veziva i japanskog papira. Konsolidacija je dodavanje, ili u nekim sluajevima regeneracija veziva da bi se poboljala kohezija labavih ili krhkih slojeva medija, podloge i impregnacije i ponovo vee za nosioc. Ovaj konzervatorski tretman moe da se usvoji kao neophodna mera u toku tretmana dela a izvodi se fiksiranjem ili fejsingom, ili kao stalna mera zatite. Svrha fiksiranja: 1. Da bi se osigurao medij (mastilo, boje) od odvajanja od nosioca - u sluaju kada medij pone da gubi vezu sa podlogom i nosiocem. 2. Da bude zamena za dehidrirano, nedovoljno jako originalno vezivo u mediju koje je izgubilo svoju funkciju. 3. Da bi osiguralo medij u cilju sprovoenja konzervatorskog tretmana u potpunosti. (Primer: da bi se sproveli tretmani vodom na medijima koji su osetljivi na vodu). Idealan lepak za konsolidaciju trebalo bi da ima sledee osobine:

da je trajan, otporan na spoljne uticaje (vlagu, temperaturu, gasove iz vazduha) da ima odgovarajuu vezivnu mo i odgovarajuu brzinu suenja; da je providan i elastian; da je neutralan, odnosno da ne sadri materije koje tetno deluju na materijale sa kojima dolazi u dodir; da nije dobra podloga za plesni i hrana za insekte, koji napadaju hartiju; da je reverzibilan.

Ovi visoki zahtevi ukazuju na to da ne mogu da se upotrebe sva veziva koja imaju dobru vezivnu mo za restauraciju, niti svi lepkovi koji se danas primenjuju odgovaraju svim navedenim zahtevima.

Stanje i karakteristike dela koje treba razmotriti pre konsolidacije - Stanje koje iziskuje konsolidaciju moe da bude lokalni, ili opti problem (odnosno deo, ili ceo nosioc) - Opis problema 1. Krekelure boje ili bojenih slojeva. 2. Delaminacija, ili odvajanje bojenih slojeva. 3. Odvajanje bojenih slojeva od podloge i nosioca npr. fleking (perutanje) 4. Nestabilan, krt medij, npr. kao pastel, kreda ili ugljen. 5. Isueno vezivo. 6.Boja koja izgleda kao atorii (krovii), ili kao prevrnute oljice, podklobuenja. - Uzrok problema 1. Priprema, ili apliciranje slojeva. 2. Pogoranje, kvaranje ili dotrajalost veziva usled neadekvatnog uvanja, loi uslovi okruenja u kojima se objekat nalazio. 3. Dimenzionalna nestabilnost podloge (npr. skupljanje) 4. Nasledni faktori kvaliteta medija i veziva - Identifikacija, prepoznavanje problema Pravilna dijagnoza zahteva podrobna ispitivanja objekta sa lupama i binokularnim mikroskopom. Mogue je primeniti tretmane kojima je mogue izbei aplikaciju fiksativa, ili konsolidanta, kao npr. upotreba elektrostatikog tanjira - ploe, parom u ultrasoninoj komori, pranje na suction stolu, pranje potapanjem - vodeno kupatilo, pranje mokrim upijaima itd. Vizuelno oigledne promene npr. zasien medij, ili papirni nosioc - od dodavanja konsolidanta. Fizika i hemijska kompatibilnost primenjenog konsolidanta i odabranog rastavaraa sa originalnim medijem -slikarskom tehnikom, vezivom, podlogom i nosiocem. Karakteristike veziva koje biramo i primenjujemo: - reverzibilnost, fleksibilnost, higroskopnost, otpornost na skupljanje, i vezivanje u poetku i na due vreme, hemijska reaktivnost i vizuelna stabilnost. - Efekat koji e konsolidant imati na kasnije tretmane, oni koji tek slede. - Postojanje povrinske neistoe na delovima koje treba konsolidovati i elje i mogunosti da se one uklone. - Dalja namena objekta, da li e biti predmet pozajmica, da li e putovati pod kontrolisanim propisanim uslovima, kako e biti izlagan, ili e biti pohranjen u depou? Da li e esto biti premetan? - Izbor rastvaraa koji e pojaati (eljena) svojstva konsolidanta - Tehnike nanoenja - aplikacione tehnike. - Fragilnost (osetljivost), ili jaina bojenog sloja, odreuje metodu apliciranja konsolidanta. Stabilni slojevi mogu da toleriu direktan kontakt npr. apliciranje etkom. Veoma nestabilni ili jako delikatni slojevi zahtevaju upotrebu pipete, kapalicu, nean sprej, ili upotrebu tanke etkice kojom kao kopljem apliciramo konsolidant. Veliina povrine koju tretiramo takoe odreuje izbor metode apliciranja.vrh strane

Veziva Bitna svojstva veziva su: rastvorljive karakteristike, radna svojstva, podloge nosioca (donji slojevi impregnacioni) na kojima je lepak efikasan, mogunost, odnosno, nemogunost odreenih vezivnih izbora su od kljunog znaaja za dalji rad na delu, kao i preciznija fizika i hemijska svojstva i procesi (karakteristike) starenja(11).Veziva na vodenoj bazi: prirodni polisaharidi

tirkovi - skrobni lepkovi Tradicionalni - pirinani, ili itne paste Praksa upotrebe kuvanih itnih ili pirinanih pasti u konzervaciji papira dolazi iz kineske tradicije (stare tehnike upotrebe tirka i specijalne tehnike kairanja sumo slika na razliite nosioce svila, papir). tirkovi su se pravili od razliitih biljaka, ali su svi polisaharidi sa dve osnovne komponente amiloze i amilopektina. U osnovi itno i pirinano zrno od koga je tirak napravljen sadri i proteinsku komponentu - gluten, koji se uklanja da bi smo dobili istu pastu. itni tirak generalno ima vii procenat amiloze (od 17% do 27%), nego pirinaani tirak (od 16% do 17 %). Amiloza ima hemijsku strukturu veoma slinu celulozi, meutim aminopektin je pokazao da ima bolja vezivna svojstva u kombinaciji sa celulozom. Pirinani tirak generalno ima veu lepljivost i rastegljivost, gipkost, od penine lepljive paste. Kinezi koriste i svei (Ginjofunori) nekuvani i odstajali (Furinori) kuvani tirak. Aytex-P, visoko preiena hrana, itna pasta (25% amiloze) koju proizvodi Henkel Corporation, najee upotrebljavana u konzervaciji. Aytex-P je pakovan kao skrob, pomean sa vodom kuva se u tirak. U toku procesa kuvanja granule amiloze i amilopektina nabubre i pucaju, formirajui lepljivu gel - pastu, koja kada se osui stvara proziran film, koji ne boji vlakna. Postoji mnogo naina za pripremu lepljive paste. Vezivo napravljeno od skroba ili brana raznih itarica, vekovima je pored elatina korieno za lepljenje hartije. Tek posle uvoenja kolofonijuma za lepljenje industrijski dobijenih hartija, njegova upotreba u ovu svrhu je naglo opala. Meutim, skrobni lepak je i danas jedno od veziva koje najee koriste konzervatori papira. Kuvanjem brana u vodi, dobija se lepljiva, gusta, koloidna supstanca - lepak. etkom postavljen na hartiju, posle suenja pretvara se u tanak providan film koji ne smanjuje itljivost teksta niti boji vlakna. Ovo vezivo se sastoji od smee glutina i skroba u razliitim odnosima u zavisnosti od itarice koju koristimo. Glutin predstavlja proteinski deo lepka koji se sastoji od belanevina gliadina i glutenina. Vezivna mo poiva uglavnom na gliadinu. Posle kuvanja a pre upotrebe pasta mora da bude proceena i rastvorena vodom, destilovanom, na odgovarajuu itkost. Vrlo retka (kao jogurt) pasta od peninog brana ima zadovoljavajuu lepljivost. Iako generalno nije u upotrebi kao konsolidant za bojene slojeve, esto se ponaa kao konsolidant, ima tu ulogu kada je upotrebljena kao vezivo za podlepljivanje, jer prodire kroz poleinu papira do lica crtea. Kao konsolidant se koristi veoma razreena skrobna pasta - tirak, koja se dodaje rastvoru elatina koji je pripremljen za lokalnu konsolidaciju bojenih slojeva i nosioca, da bi se dobila dodatna jaina lepljenja; dodavanje kapljice retko napravljene skrobne paste u 1 - 1.5 ml rastvora elatina (elatin je u prahu hemiski preien) 4% - 5 %. Taj rastvor se koristi da spusti bojeni sloj tako to se etkicom aplikuje ispod podignutog dela boje. Slojevi boje koji su

konsolidovani ovim rastvorom ostaju vizuelno i fiziki stabilni i posle pet godina prirodnog starenja. Pasta poloena u debljem sloju, ili na suvo moe da ukruti papir previe, prouzrokuje talasanje ili uvijanje, a na svetlim papirima sivkasti ton. Lepkovi od itarica se skupljaju u toku suenja, a tokom vremena mogu da nastave sa gubljenjem vlage, i skupljaju se i dalje u uslovima niske relativne vlage. itni lepak od brana je ponekad teak za skidanje i potrebno je upotrebiti enzime. Filmovi od skrobnog lepka su postojaniji od onih dobijenih od brana. Skrob od peninog brana je otporniji na prirodno starenje od pirinanog skroba. Skrobni lepak se manje koristi kao sredstvo za fiksiranje i konsolidaciju, veoma neopravdano, ve kao lepak za restauraciju i stabilizaciju. Da bi mu se poboljala svojstva dodaje se elatin, u ohlaenu pastu oko 40C, rastvoren u vodi, nekoliko kapi glicerina radi fleksibilnosti i malo alkohola. Sa metilcelulozom pripremljena od 0.5 - 1.5 % metilceluloza i skrobno vezivo, u tankom rastvoru ini izuzetan agens za konsolidaciju i podlepljivanje. Na povienoj temperaturi skrob je podloan hidrolizi i oksidaciji, dajui "britansku gumu" i dekstrin. Sve itne paste, bilo da su pravljene od brana ili skroba podlone su mikrobiolokom razaranju i zato im se dodaje neki konzervans. Funori (Funori) Funori je slab lepak koji se dobija iz morske trave Mucilage, produkat morskih algi. To je polisaharid kao i itna pasta. Nakon etve morska trava se isti, potapa, presuje i sui da bi se dobile table. Table morskih algi se rastvaraju u toploj vodi i filtrira se talog. Upotrebljava se u vodenim rastvorima u tehnici podlepljivanja kineskih i japanskih slika, kao konsolidant za osetljiva i rastvorljive u vodi slikarske tehnike. (bibliografija: Evans, Higuchi). Upotrebljava se i kao slab - blai lepak za popravke i fejsing. Njegova prednost kao konsolidanta je ta to ima veoma nizak viskozitet i moe da bude postavljan uzastopno, u vie slojeva, bez stvaranja vee koliine (tovara) na tretiranom delu slikarskog medija, mat je, a i fleksibilniji je od itnog lepka. Nanosi se, u toplom rastvoru u vodi za konsolidaciju bojenih slojeva. Gume i smole - Gume smole drvea Biljne gume (pogreno zvane i smole) su prirodno oksidovani sokovi odreenih vrsta drvea na mestima gde su zarezani, koje drvo formira kao vid zatite. To nisu kristalizovane materije, sastoje se od karbona, hidrogena i kiseonika. Obino su zrnaste ili kao suze koje variraju u rastopivosti u vodi. Mnoge karakteristike guma, npr. istoa, rastvorljivost ili tvrdoa, variraju, i konzervator ne moe da ih kontrolie. Npr. vreme izluivanja iz drveta, geografska lokacija drveta, godina starosti drveta itd. Gumarabika je najrastvorljivija guma u vodi i formira koncentraciju rastvora veu od 50 % u vodi. Upotrebljavala se, i jo uvek se upotrebljava kao vezivo za akvarele. Osnovni problem kod gumarabike kao veziva je da u procesu prirodnog starenja ima tendenciju da postaje suva, krta i lomljiva. Podlona je hidrolizi i oksidaciji slino skrobu. Njeni molekuli mogu da grade poprene veze i da se taloe pod uticajem trovalentnih metalnih jona (soli gvoa i aluminijuma). Fabrike koje proizvode vodene boje u katalozima upozoravaju na krtost,

lomljivost slojeva gumarabike. Med i/ili glicerin dodaju se rastvoru gumarabike, da bi prolongirali vreme suenja veziva u sloju boje (bojenog sloja) i poveali fleksibilnost. Ovi aditivi ponekad stvaraju dodatne probleme prilikom suenja crtea akvarela, npr. pucanje ili formiranje kristala u slikarskim slojevima. Neka skora istraivanja rastvora gumarabike pokazala su sledea svojstva: 5% - tni rastvor sadri 6% glicerina - kao proizvod - osuena, u vidu elastinog, fleksibilnog sloja. Kao poreenje, 30% glicerina u 5% gumenog rastvora oformi film koji se ne osui u potpunosti i ostaje vlaan. Temperatura na kojoj se priprema rastvor moe da promeni rastvorljivost gumarabike. Ako je ona u granulama rastvara se u vodi na umerenoj temperaturi, pri kojoj je mnogo rastvorljivija nego pripremljena u kljualoj vodi. rN vode je takoe faktor koji utie na rastvorljivost gume: nizak rN (uzrokovan kuvanjem rastvora) tee se rastvara. Rezultat apliciranja gume-arabike na sipljivu, ljuspastu boju kao konsolidant nije dobro, jer boja nastavlja da se ljuspa. Gumarabika je problematina kao konsolidant zbog tendencije da postaje krta u procesu prirodnog starenja Guma tragasant (Gum Tragacanth) je manje rastvorljiva od gumarabike u vodi a samo delimino se mea sa nekim organskim rastvorima. Ima jako izraen sjaj i izgleda kao glazura na vodenim bojama, na kojima stvara i fleke. Tamarid seme - guma Tamarind seed gum spominje je O.P.Agrawal kao konsolidant u spreju za indijaske minijature, ili boju koja je flekava. Gume smole su mleni sokovi iz vie vrsta biljaka sastavljeni su od gume, smole i vode. Sadre i male koliine eterskih ulja, delimino su rastvorljive u vodi. Koriene su nekada kao dodaci vezivima. Smole su kao, kao i guma - smole proizvodi razliitih vrsta drvea, naroito etinara, posebno bora i jele. One su proizvodi dobijeni oksidacijom eterskih ulja. Lue se kao lepljive supstance u kapima, koje ovrsnu na vazduhu. Za razliku od guma nisu rastvorljive u vodi. Smole iz etinara su uto mrke ili crvenkaste boje i sadre terpentina u razliitim koliinama, smone i pininabietinske kiseline i vodu. er lak - fiksativ - za fiksiranje lakih pigmenata npr. pastel, kreon. Polae sprejem, prskalicom. Gume se danas jo ponegde koriste kao veziva mada su uglavnom zamenjene sintetikim lepkovima u konzervaciji. Dok se smole kao konsolidansi ne koriste, jer nisu trajne.(11) Sylvia M. Rodgers , 23. Consolidation/Fixing/Facing , Book & Paper Conservation Catalog, 1988. str 243 - 250.

Proteini elatin Postoje gradacije u kvalitetu elatina. Za konzervaciju se podrazumevaju oni koji su i za fotografiju, hemiski preieni. Loije vrste nisu za upotrebu kao konsolidanti u konzervaciji, zato to sadre soli metala i druge neistoe. Rastvoren u toploj vodi od 0.5% - 1% elatin moe da bude veoma efikasan konsolidant. Topao rastvor elatina moe da se ohladi i na temeperaturu prostorije i rastvara se uspeno sa isopropil alkoholom do 75 : 25 - alkohol : voda. Vodeni rastvori ne traju dugo (samo par dana u friideru) i treba ih svee napraviti pred upotrebu, i to u razmeri koja se odreuje prema medijima i nosiocima koje treba konsolidovati. Za elatin, formaldehid je uvriva i

konzervans, meutim on izaziva unakrsno prepletanje molekula kolagena, koji pravi nerastvorljiv film (bibliografija - Hatchfield) elatin je jako vezivo, i apliciran kao topao rastvor moe da bude jako efikasan za sputanje ispupenja ili krovia, za ta je potrebna specijalna taktika da bi se omekala boja pre sputanja, i da bi se ponovo vezala za sloj boje koji je stabilan za podlogu i nosa. Rastvor elatina je viskozan i ponekad pokazuje nemogunost da prodre kroz slojeve boje. Rastvor se aplicira lokalno etkicom, ponekad moe da se nanosi i u spreju - pitoljem, ako je topao, preko celog lica dela za potpunu konsolidaciju. Moe da se desi da promeni boju medija, pogotovu kad je u pitanju svetao kolorit, trebao bi da bude testiran lokalno, na malom delu pre nego to se upotrebi na veim delovima. Kada se elatin upotrebljava u vie slojeva, jedan preko drugog, moe kada se osui, da ostavi sjajnu povrinu i u stanju je da obezboji papirni nosa pogotovu ako je izloen sledeem: svetlu, temperaturi ili visokoj relativnoj vlagi. U svakom sluaju poeljno je upotrebljavati blae rastvore, u dva sloja da bi se izbegao sjaj, a ako je jak rastvor moe da postane i krt vremenom. Na ovaj i ostale proteine mora da se obrati specijalna panja da ne bi rastvarali gornji sloj, kompozitni film (sastavljen, kombinovan iz vie boja) - ili da ne bi izazovali mreaste pukotine (mreu) na gornjem sloju boje ako se postavlja u toplom rastvoru. elatin je higroskopno vezivo, dobra je podloga za gljivice u uslovima visoke relativne vlanosti, i rado ga napadaju insekti. U prekomerno suvim uslovima postaje krto, lomljivo. Degradira se u uslovima kad je izloeno ultra - ljubiastim zracima i svetlosti, a takoe i uti prirodnim starenjem. Tako da pre nego to se ovaj konsolidant upotrebi, moraju da se utvrde naini i uslovi uvanja. Tutkalo Kao i elatin, tutkalo je proteinsko jedinjenje, u osnovi od kolagena. Preporuke za pripremu rastvora tutkala za konsolidaciju imamo jo u XV veku kod enina eninija. Tutkalo se pravi od ivotinjskih koa, ponekad i kostiju, rogova, kopita, i njegova istoa zavisi od kvaliteta i procesa prerade koa. Tradicionalno, koe se potapaju u krenu vodu. Tutkalo (Library of Congress formula) pravi se tako to se kuvaju (ne treba da vri) delii pergamenta (predhodno potopljeni u vodu da odstoje preko noi i dobro operu tokom osam sati, onda se procede kroz gazu, kao sir, i gotovo tutkalo se ohladi do sobne temperature. Dranjem u friideru ili frizu produava mu se sveina. Svetliji je po boji od rastvora elatina, a nain primene i rastvarai su u istom maniru kao elatin (za razblaivanje upotrebljava se voda i isopropil alkohol). Tutkalni rastvor moe se upotrbljavati za fiksiranje delova runo slikanih grafika i mapa. ak kad se nanese dosta debeo sloj, papir upije tutkalni rastvor prilikom pranja tretiranog dela, a tutkalo je manje vidljivo u toku suenja i posle nego mnogi sintetiki fiksativi. Mnogi konzervatori se slau da je kompatibilno sa originalnim vezivima u materijalima za bojenje (bojama za slikanje) i mastilima, nego mnoga sintetikih veziva. Pergamentno vezivo je dosta efikasno u konsolidovanju ljuspajueg bojenog sloja, aica, krovia ili bojenog sloja koji je puderast, sipljiv - osipa se; Srednjevekovni rukopisi, orjentalne umetnine, pergamentne knjige i mastila sa vrlo malo zaostalog veziva u njemu. Apliciranje lokalno, etkom je najuobiajeniji metod. Vlaenje u komori pomae da se konsolidant bolje upije u

slojeve boje. Pre konsolidanta, dobro je naneti alkohol - sprejem, koji takoe ubrzava upijanje, odnosno prodiranje konsolidanta kroz bojene slojeve do nosioca. Preporuljivo je postupak konsolidacije ponoviti vie puta ako e se objekat prati. Kada imamo vee delove za konsolidaciju, ili vee objekte dobro je koristiti blag rastvor tutkala u spreju. Pergamentno vezivo nije uvek efikasno kad su u pitanju moderni materijali i boje prilikom tretmana pranja. Moe da izazove razlivanje nekih materijala i boja prilikom nanoenja, ili da doe do prolaenja boje na poleinu nosioca. Sintetike boje mogu da zahtevaju jae fiksative. U Austrijskoj nacionalnoj biblioteci (Austrian National Library), delii pergamenta se kuvaju 24 asa, dodajui vodu rastvoru prilikom isparavanja. Kada se rastvor ugusti, u toplo se dodaju jednaki delovi vinskog sireta i alkohola, tako da je u rastvor - pergamenta, sireta, i alkohola u odnosu 1 : 3 (jedna treina celine). Sire se obavezno dodaje pre alkohola, da bi se dobro sjedinilo. Ovaj rastvor se koristi za konsolidaciju pigmenata na pergamentnim, ili velum nosiocima. Rastvor ne treba stavljati u friider, jer je sire konzervans. Prskanjem pergamenta alkoholom pre postavljanja konsolidanta, radi boljeg prodiranja u kou podloge, je preporuljivo. Sire omekava kou i ubrzava penetraciju konsolidanta. Takoe, se ponaa i kao zatita. Po jednom receptu konzervator kuva delove pergamenta u alkalnoj vodi - npr. kalcijum hidroksid ili magnezijum bikarbonat. Alkalno - bazni rastvor, rastvara kolagen efektnije nego obina voda. Rastvor se kuva tokom 16 sati, a potom se kapalicom nekoliko kappljica sireta doda, da bi se izbeglo zgunjavanje i spreilo stvaranje gela. Drugi konzervatori smatraju da je ovaj rastvor suvie alkalan, i s obzirom da su prilikom procesa proizvodnje koe bile u rastvoru krea, dodatna alkanizacija nije potrebna. Slino elatinu, tee je odrediti koncentraciju, jainu pergamentnog lepka u rastvoru. Treba poeti sa blagim 1,5 % i postepeno podii koncentraciju ako je potrebno. Jesetrino tutkalo Isinglass Jesetrino tutkalo je proteinski materijal koji se dobija od osuenih mehurova jesetre. Mali komadii se potope u toplu vodu, a dobijeni rastvor moe da se, kada se ohladi na sobnu temeperaturu, rastvori sa izopropil alkoholom (isopropyl alcohol). To je jak lepak iji je sadraj veoma ista forma kolagena, koji moe da se rastvori u tanak rastvor (tanji od elatina), i koji zbog ekstremne rastvorljivosti u vodi, moe da se upotrebljava u niskim koncentracijama kao konsolidant. U Rusiji se upotrbljavalo kao medijum za slikanje i kao konsolidant za ikone i rukopise. Kao elatin, i jesetrino tutkalo moe da se upotrebi da bi om