'Kultura i smrt Boga' Terryja Eagletona istrauje promjenjive odnose religije i kulture te kako je dolo do toga da je Bog itekako prisutan u svijetu koji ga je proglasio mrtvim. Knjigu je na hrvatski prevela Petra trok, objavila Naklada Ljevak, a urednik Kristijan Vujii u razgovoru za tportal.hr otkriva to Eagleton, jedan od najvanijih suvremenih teoretiara knjievnosti, otkriva itateljima u 'Kulturi i smrti Boga'.'Neka one kojima je religija dosadna, nevana ili uvredljiva ne zastrai naslov. Ova knjiga ne govori toliko o Bogu koliko o krizi prouzroenoj njegovim navodnim nestankom', upozorava na samom poetku knjige 'Kultura i smrt Boga' njezin autor Terry Eagleton, glasoviti britanski teoretiar knjievnosti, ujedno jedan od rijetkih iskrenih vjernika na intelektualnoj ljevici. Stoga njegova promiljanja o religiji izlaze iz uobiajenih okvira i podjela, ega je odlian primjer i 'Kultura i smrt Boga', lako itljiva, ali nimalo povrna knjiga za iroku publiku koja nudi nove perspektive u debati o mjestu religije u suvremenom svijetu.

Kristijan Vujii se ve prije uredniki bavio Eagletonom kao autorom, tako da odlino poznaje promiljanja ovog britanskog teoretiara, pa je otkrio i to sve itateljima nudi 'Kultura i smrt Boga'.Terry Eagleton jedan je od rijetkih iskrenih vjernika na intelektualnoj ljevici. Koliko ta njegova donekle usamljenika pozicija obiljeava knjigu 'Kultura i smrt Boga', pitamo Vujiia, a on odgovara sljedee: 'Iako ostaje pitanje je li Eagleton klasini vjernik ili nije - unato tomu to potjee iz radnike, religiozne irske obitelji, on je i jedan od glavnih marksistikih kritiara svoje generacije - svakako da u novijim knjigama uveliko kritizira tzv. nove ateiste - primjerice Dawkinsa u knjizi 'Razum, vjera i revolucija' - s jedne strane, ali i institucionalno kranstvo s druge strane. 'Uz pomo nekoliko svojeglavih dominikanaca', kako navodi u spomenutoj knjizi, kao mladi dolazi u doticaj s tzv. novom teologijom. Rano je svoje katolianstvo okrenuo ulijevo, da tako kaem. Njegova je pozicija zanimljiva upravo zbog toga. U knjizi 'Kultura i smrt Boga' pokuava u raspravi o Bogu od prosvjetiteljstva preko klasinoga njemakog idealizma i romantizma do (post)modernizma povezati dvije velike teme kojima se bavi: ideju kulture i religije. Upravo se ta njegova usamljenika pozicija moe oslikati u tome kakav je njegov Bog ili, jo bolje reeno, njegov Isus. Autor hvali udoree to ga propovijeda Isus - budui da je za Eagletona ono oslobaajue - ali za mnoge 'vratolomno, ekstravagantno, lakomisleno, neumjereno, sablazan za pisare i kamen smutnje za posrednike u trgovanju nekretninama'. Podsjetimo se samo nekih Isusovih ideja koje to potkrepljuju: oprosti neprijateljima, podaj i koulju i ogrta, ljubi one koji te vrijeaju, hodaj jo jednu milju, ne misli na sutra. Takvu poziciju autor ima i u spomenutoj knjizi.'Religija je, dri Eagleton, oduvijek bila jedno od najmonijih sredstava za opravdanje politike vlasti. 'Ali to nije njezina jedina funkcija', kae Kristijan Vujii te dodaje: 'Mnotvo fenomena, od prosvjetiteljskoga Uma do modernistike umjetnosti, preuzelo je zadau pruanja zamjenskih oblika transcendencije Autor u knjizi tu tvrdnju dokazuje i time 'da je najdomiljatija od tih zamjena bila kultura, i to ne toliko u uem koliko u irem smislu te rijei'. U ovih nekoliko stoljea, pa i u dananjoj, suvremenoj kulturi svata se nudilo kao surogat Bogu.'Primjerice, Auguste Comte osnovao je tzv. religiju ovjeanstva sredinom 19. stoljea i ustrojio je tako to je sve onozemaljske vrijednosti i ikone zamijenio zemaljskim vrijednostima poput altruizma, napretka i sl., podsjea Vujii. 'Ali Eagleton dri da sve dok Boga zamjenjuju Um, umjetnost, kultura, Geist, imaginacija, nacija, drava, narod, drutvo, moral ili neki drugi vrsni surogat, Vrhovno bie zapravo nije posve mrtvo', kae Vujii.Eagleton uzima 11. septembar 2001. kao razdjelnicu suvremene povijesti te pie o stanju i percepciji religije prije i poslije napada na njujorki Svjetski trgovaki centar. Koja je razlika, to se promijenilo nakon tog napada?

'Sukob Zapada i radikalnoga islama ukljuuje brojne ironije. I islam i postmodernizam ele stopiti kulturu i religiju, ali na razliite naine. Tako se autor vraa dogaaju 11. septembra kao razdjelnici: novi ateizam nikako nije roen u ruevinama Svjetskoga trgovakog centra, ali se pojavila potreba 'za novom, militantnom obranom zapadne civilizacije, s obzirom na zlo koje prijeti s Istoka'. Nakon 11. septembra u zapadnim se zemljama razvila islamofobna histerija. Naravno, prema Eagletonu, slika Boga kojom se pritom baratalo bila je slika mranog, fundamentalistikog, teroristikog Boga. Obnova rasprave o Bogu na taj je nain rezultat takozvanog rata protiv terorizma, ali i krize zapadnog liberalizma koja se izrazila u srazu liberalizma s netolerantnim, u pitanju kako tolerirati netoleranciju. Kao to je Eagleton rekao u jednom intervjuu: 'Suoavanje s fundamentalistikim neprijateljem otvara pitanje gdje su granice tolerancije.' Zapad, s druge strane, zakljuuje autor u knjizi, jo uvijek vjeruje u neosporne apsolute kao to su 'sloboda, demokracija, pa ak i (barem s druge strane Atlantika) Bog i vrag'. Problem je u tome, dodaje, to ta uvjerenja moraju preivjeti u kulturi skepticizma koja ih osakauje', objanjava urednik Vujii.Ali kakvu je to krizu proizveo navodni nestanak Boga, pitamo. Vujii odgovara: 'Proglaeni nestanak i smrt Boga ogledaju se prije svega u ve spomenutim pokuajima konstruiranja i nametanja surogata Bogu. Kriza smrti Boga kriza je svih pokuaja da se taj nedostatak nadomjesti neim boljim jer je uvijek rije tek o jo jednom od boanstava ovoga svijeta, a to je ono to je dovelo i do 'smrti ovjeka', kao to je Foucault spomenuo na jednom mjestu ('Bog i ovjek umrli su zajednikom smru'). Kada je Bog nasilno izguran i poniten iz naih ivota, ovjek se nuno gura na njegovo mjesto, a to uvijek ini na nasilan nain, kako je to pokazao i Nietzsche svojim eksperimentom s nadovjekom... Navodni nestanak Boga tako dovodi do krize morala, odgovornosti i suosjeanja.' Nasuprot tome, Eagleton na kraju knjige poziva na stvaranje pravedne i evaneoski suosjeajne zajednice, kao i solidarnosti s osiromaenima i obespravljenima, te zakljuuje da se 'upravo tu moe roditi nova konfiguracija vjere, kulture i politike'.

S jedne strane ivimo u svijetu u kojemu je Bog u meuvremenu mrtav, a s druge smo strane stalno suoeni s raznolikim vjerskim fundamentalizmima i fanatizmima. Koliko je to meusobno povezano po Eagletonu?Vujii podsjea da Nietzsche nije prvi filozof koji je proglasio smrt Boga krajem 19. stoljea te je i sam naslovom prvoga ateista poastio Schopenhauera: 'Smatrao je da je civilizacija u procesu odbacivanja boanstva dok se istodobno jo dri religijskih vrednota. Eagleton navodi da je Nietzsche u svojoj 'Radosnoj znanosti' propovijedao smrt Boga rekavi da je to 'najvaniji dogaaj u ljudskoj povijesti'. Naravno da moemo raspravljati o toj njegovoj misli i da unato svemu moemo rei kako ivimo u svijetu u kojemu je Bog i te kako iv: Bog potlaenih, ostavljenih, umornih i zaboravljenih. Eagleton naglaava da je upravo zapadni kapitalizam povezujui element koji je uspio zaeti ne samo 'sekularizam, nego i fundamentalizam, to je vrhunski pothvat dijalektike'. Tako autor u knjizi 'Kultura i smrt Boga' navodi injenicu da ovaj zapadni sustav, nakon to je 'umorio boanstvo, sada ima mo vratiti ga u ivot, kao utoite i snagu za one koji se osjeaju slomljenima njegovom vlastitom predatorskom politikom'. A takvih je, vjerujem, puno. Boja je osmrtnica na taj nain, ini mi se, prerano napisana.'Prikaz knjige Culture and the Death of God /Kultura i smrt Boga/, Terry Eagleton, Yale University Press 2014.Nema jaeg razloga da se raskrsti sa verom u judeohrianskog boga od stradanja i zla koji dominiraju naim svetom. Pa ipak ljudi koji su doiveli teke tragedije ne odriu se esto svog boga. Njihova patnja postaje razlog da jo vre prionu uz religiju. Vera u boga ispunjava duboku potrebu koju dokazi skeptika i ateista nee pokolebati.Teri Iglton, poznati profesor knjievnosti na univerzitetu u Lankasteru, knjievni je teoretiar i kritiar kulture. Protivnik je novog ateizma Riarda Dokinsa i Kristofera Hiensa, ne zato to brani religiju ve zato to misli da ova pozicija otkriva manjak razumevanja za religiju, ljudsku psihologiju i drutvo. Ateizam, kae Iglton, nije tako lak kao to izgleda. Iako ivimo u sekularnoj kulturi kojoj religija izgleda malo koristi, eliminacija boga nije uspela.Religija ispunjava dve vane funkcije, navodi Iglton. Ne samo da odrava pojedinane ivote pruajui smisao i vrednosti koji prevazilaze svetovno iskustvo, ve je i vezivno tkivo koje dri drutvo na okupu motiviui ljude da podnesu rtve u ime morala i politikog ivota. Zbog toga su evropski vladari 18. veka strahovali od irenja nereligioznih uenja: to su strahovi koji se danas prevode u zabrinutost kako e se drutvo zasnovano na linom interesu odrati na okupu bez neke ujedinjujue sile. Religija je obavljala te funkcije, smatra Iglton, jer je bila u stanju da privue podjednako i bogate i siromane, pripadnike intelektualnih elita i neobrazovane. Kombinovala je teko razumljivu teoriju sa ikonografijom i ritualima, intelektualnu disciplinu sa obraanjem ulima.Izmeu ostalog, istorija modernog doba je potraga za boijim zamenikom, pie Iglton. Ali niemu nije polo za rukom da ispuni ovaj zadatak: ni razumu, ni prirodi, duhu, umetnosti, imaginaciji pa ni kulturi.Prosvetiteljstvo nije uspelo da postane zamena za religiju usled suve, apstraktne prirode svojih principa. Kako Iglton kae, razum nam ne nudi ekstatiko ispunjenje, oseaj zajednitva niti moe da utei one to tuguju. Zapravo, veina mislilaca prosvetiteljstva nije ni imala nameru da ugrozi veru masa.Hegel, eling i drugi idealisti shvatili su neuspehe prosvetiteljstva i pokuali da nau apsolutno uzemljenje za egzistenciju i ljudsku slobodu u slobodnoj, harmoninoj, transcedentnoj subjektivnosti. Ali ove apstrakcije nisu imale anse da ispune prazninu koja nastaje gubitkom religioznosti. Privremeno, umetnosti je dopao zadatak da povee oveanstvo sa transcedentnim vrednostima. Romantiari su videli prirodu ili imaginaciju kao izvor utehe, duhovnosti i otkrovenja. Ali razumevanje umetnosti od masa je podjednako udaljeno kao i razum prosvetiteljstva. Priroda je surova, a imaginacija moe stvoriti uase.Najprihvatljivija zamena za religiju, prema Igltonu, bila je kultura kao oblik kultivacije koji zahteva duhovnu introspekciju ba kao i potovanje tradicije. Ali ni njoj nije polo za rukom da sa svojih prefinjenih visina koju naseljavaju elite dopre do ostatka populacije.Svim ovim pokuajima da se pronae zamena za boga Iglton zamera neuspeh da motiviu mase. Izuzetak je nacionalizam, iako Iglton odvie potcenjuje njegovu mo da ujedini i motivie ljude da brinu za sudbinu jedni drugih. U tom smislu, izgleda da je nacionalizam bolji kandidat za dublera religije od kulture. Kao i religija, bio je odgovoran i za zlo i za dobro.Vaniji razlog zato moderna misao nije uspela da se rei boga, prema Igltonu, lei u tome to je ona preuzela obeleja, uenja i tenje religije i samo ih presvukla u sekularnu formu. Prosvetitelji i idealisti, kao i verski ideolozi, smerali su da isporue univerzalnu osnovu za moral i zakon. Nacionalizam ima svoje rituale i svece u obliku nacionalnih heroja. Umetnost, priroda i kultura nas sprovode ka transcedentnim vrednostima.Iglton je na tragu Niea, kako kae, jednog od malobrojnih koji su prepoznali da smrt boga istovremeno zahteva smrt morala i duhovnosti. Ali Iglton ukazuje da ak ni Nie nije razumeo implikacije sopstvene filozofije kada je obznanio dolazak Natoveka kao naslednika, pravu zamenu za poraenog oveka iskidanog krivicom.Tek je postmodernizam istinski doveo do smrti boga. To je filozofija koja ne eli niti su joj potrebne nedvosmislene istine, koja nije u potrazi za temeljima i ne bavi se sopstvom kao izvorom smisla, nema potrebu za bogom niti bilo kakvom zamenom za njega. Ali bog odbija da ostane mrtav. Potrebe koje je religija ispunjavala nisu nestale. Obnova verskog fundamentalizma, rat protiv terorizma kao i razorne tendencije potroakog kapitalizma vraaju ljude natrag u potragu za vrednostima i izvesnostima koje je pruala religija.U ovaj mar kroz istoriju zapadne kulture Iglton se uputa s poletom i stilom. Dobro poznaje knjievnost kao i filozofiju, i s lakoom se kree od Kolrida do Fihtea i od T. S. Eliota do Edmunda Burka. Majstor je otre fraze i dovitljivog aforizma. Ponekad je nedosledan a ponekad nepoten prema misliocima koje razmatra. Ali itaocima zavedenim njegovom energinom prozom to verovatno uopte nee smetati.Iglton nije ljubitelj postmodernizma i ne odobrava postmoderno negiranje religije. Iako mu nije namera da brani religiju niti da nudi reenje za kripac u kojem smo se nali, Iglton povremeno preduzima poneki korak u pravcu za koji smatra da je nuan da bismo razgradili oblike ivota koji stvaraju potrebu za religijom. Potreban nam je moral koji poinje od ljudskog tela i stvara vezu sa proivljenim iskustvom. Potrebna nam je religija koja ozbiljno shvata poruku Hrista i njegovu solidarnost sa siromanima i ugnjetenima.Te ideje nisu nove. Romantizam je takoe isticao znaaj tela i proivljenog iskustva. Filozofi su jo od prosvetiteljstva verovali da moral treba da bude utemeljen u ljudskim potrebama i iskustvu. Mnogi reformatori i revolucionari visoko su uvaavali Hristov primer. Ovi reciklirani materijali deluju kao loa polazna taka za radikalnu promenu svesti i drutva.Igltonov predlog otkriva implicitnu tenziju. Njega privlai marksistika ideja da potreba za religijom i razlog boijeg odbijanja da umre, lee u prirodi kapitalistikog drutva radije nego u nejednakostima filozofije ili potrebama ljudskog srca. Iglton naglaava deficite konzumeristikog kapitalizma: njegovu sterilnost, njegov podsticaj za nestabilnu i nemirnu subjektivnost kojoj nedostaju jaka vera ili utemeljujua ubeenja. Postmodernizam je filozofija koja odgovara kapitalizmu jer je suvie doktrine loe za potronju.Ali postmodernizam nije dovoljan da bi se reio ovaj deficit. Otud obnova religije i ekstremnih ideologija. Ova analiza sugerie da bi neko bolje drutvo (iako nije jasno kakav bi oblik ono imalo) eliminisalo potrebu za religijom ili bilo kakvom zamenom. Potrebna je socijalna revolucija, a ne filozofija, da bi se odigrala smrt boga. Ali Iglton to nikada ne kae jer mu je dobro poznato da se religija ne moe svesti na svoje drutvene funkcije i da je potraga za osnovom morala i vrednosti, potrebnih za drutveni i politiki ivot, poduhvat koji se mora ozbiljno preduzeti.Moe li se rei da ova potraga nije uspela da otkrije zamenu za boga? Pratei Niea putem nihilizma Iglton je predodreen da svaku potragu za idealima, svaku privrenost ideologiji, svaku dra moralnih vrednosti vidi pre svega kao preruenu religiju. Kritikuje Dona Greja zbog te vrste redukcionizma, ali se i sam njime slui kada tvrdi da filozofi koji nastoje da opravdaju univerzalne vrednosti zapravo samo promoviu religiju u drugom obliku.Misliti da je istina vana, braniti ljudska prava ili smatrati da nam je dunost da pomaemo siromane i ugnjetene nije isto to i imati religiozna uverenja. Razlika je izmeu ostalog i u nainu na koji se sekularna uverenja argumentuju i zastupaju. Verski propisi u osnovi poivaju na interpretaciji svetih tekstova kao boije rei ili uenja verskih autoriteta. Sekularni moral i vrednosti argumentuju se pozivanjem na potrebe ili sklonosti, odanost zajednici ili potovanje ljudskih bia (ili ivih bia, ili prirode). Vrednosti se mogu zastupati dogmatski i Iglton je u pravu kada ukazuje da su neki filozofi verovali da razum moe isporuiti nesporne moralne principe. Ali uglavnom smo se navikli na neizvesnost i moralna uverenja oslonjena na najbolje razloge koje smo uspeli da smislimo.Neizvesnost znai da zaista nema zamene za religiju. Ne postoji sekularna doktrina koja moe ono emu je religija namenjena: da nas sve ujedini pod okrilje vere, propie neupitne moralne zakone, nae nam mesto u svetu, osmisli nae postojanje i svetonazor koji miri injenice i vrednosti, empirijske zakone i boansku volju. Ali religija u stvari nikada nije sve to izvela ak ni u hrianskoj Evropi. Uvek je bilo ljudi druge vere ili drugaijeg tumaenja vere. Uvek je bilo disidenata i jeretika. Uvek je bilo sumnji u hriansku priu o stvaranju, uskrsnuu i iskupljenju. Sekularizam je samo dopunio ili ojaao izazove koji su ve postojali.Vera kojoj svi pristupaju nije ni mogu ni poeljan cilj posebno u multikulturnom drutvu koje okuplja ljude raznih vera, ateiste i agnostike. Bio bi to recept za progon i diskriminaciju. U tome su postmodernisti bili u pravu.Da li je uopte bitno to to nema sekularne zamene za boga? ini se da Iglton pretpostavlja da je zamena neuspena ako ne postigne sve to religija radi (a pod religijom izgleda uglavnom podrazumeva katolicizam). Ali verovatnija je pretpostavka da veina nas nalazi razloge za moralnost i saradnju sa drugima, kao i naine da osmisli ivot, kalemei svakakva uverenja, ideale i emotivne sklonosti: nae saoseanje za druge, sposobnost da otkrijemo vrednosti u prirodi, umetnosti ili u meusobnim odnosima, veze s decom i unucima, na posao, rodoljublje ili vezanost za zajednicu, i tako dalje. Za religiozne je vera tek deo te meavine.Istoriju modernog doba Iglton vidi kao potragu za boijim zamenikom. Ali ova potraga i problem koji je podstie, deo su dublje istorije koja ponekad izbija na povrinu u Igltonovom izlaganju. Moderno doba je definisano usponom nauke i podelom koju je ona izazvala izmeu materijalnog sveta odreenog prirodnim zakonima i kvalitetima koje asociramo sa umom i duhom: misao, slobodna volja, vrednosti i duhovnost. Pomirenje duha i materije, determinizma i slobodne volje, ili svoenje jednog na drugo, bio je primarni zadatak moderne filozofije i teologije. Eliminisanje ili rekonfiguracija boga samo je deo tog posla.Igltonov pristup modernoj istoriji pod uticajem je njegovog rada na knjievnim i kulturolokim studijama. Vie od filozofskih i teolokih teorija, zanima ga njihov odnos sa drutvom i kulturom. Zbog toga on pogreno ita namere nekih teoretiara koje razmatra. Oni se najveim delom nisu bavili traganjem za zamenom svih onih stvari koje prua religija, niti su pokuavali da uvale novu doktrinu neobrazovanim masama. Ali u pravu je kada naglaava da je religija igrala vanu ulogu u zapadnim drutvima i da njen uticaj nikako nije stvar prolosti. Igltonova perspektiva ini ga jednim od najzanimljivijih autora koji su svoju panju nedavno posvetili fenomenu koji mnogi sekularni mislioci radije ignoriu: istrajnosti religioznih ideja u politikom ivotu i kulturi.Janna Thompson,Inside Story, 01.04.2014.Prevela Milica JovanoviPeanik.net, 08.05.2014.