1

Alija H. Duboĉanin

LAĐARSKI PUT ZELENI LED

Moţda je Savi pod ledom toplije. Ribe, sigurno, teţe dišu, i ne mogu u igri

iskoĉiti iz

vode i na trenutak svojim ribljim okom otkriti novi svijet. Već cio mjesec rijeka

je okovana.

Februarsko inje ne opada sa vrbovih grana. Bijeli se brdoviti kraj, na studenom

suncu sjaje

se ritovi, samo se sredinom rijeke proteţe modrikasta traka najtanjeg leda. Ljeti

tom

prozirnom trakom plove brodovi jer je tada rijeka najdublja.

Nedjelja je. Mirna i besposlena. Neko je viknuo:

– Da odigramo jednu!

– Gdje?

– Na ledu.

– U šta igramo?

– U sanduk piva. Gornja protiv Donje mahale.

I već je tu bila lopta. Nova. Od koţe. Momci su skupili novac. Kupili su sanduk

piva.

Oţujskog. Odnijeli ga na obalu uz ledeno igralište. S pištaljkom u malorjekim

ustima na

njega je sjeo Ćamil. Ribar. Sada naš sudija. Njegovim odlukama niko ne smije

protivrijeĉiti. Uz igralište pocupkuju djeca. I svi koji u ovo studeno prijepodne

nemaju

toplijeg posla. Ali, od naše zagrijanosti, moţe i led poĉeti pucati.

Navijaĉi se grupišu. Grudvama će kaţnjavati slabe poteze. U ekipi Gornje

mahale, jer

nema boljih, igramo Dţenis i ja. Šerif, voĊa Gornjaka, komanduje:

– Hune, na lijevo krilo! Ti si najlakši...

Biti na lijevom krilu znaĉi biti najbliţi onoj modrikastoj liniji i najtanjem ledu.

Pristajem, jer će me, inaĉe, izbaciti iz igre.

– Ko loptu napuca tamo, sam ide po nju! – Šerif pokazuje maticu rijeke.

Poĉinjemo. 2

Da ne bi cvokotali od studeni, navijaĉi skaĉu i galame. Pod našim gumenim

ĉizmama

led biva sve zeleniji. Lopta klizi. Bjeţi. Mi padamo. Ustajemo. Pri najmanjem

sudaru

letimo na led. LeĊima sam okrenut matici rijeke. Sve više se povlaĉimo nazad.

Dţenis to

primjećuje i daje mi znak da više idem u sredinu. Šerif vrišti. Nemamo krila.

Niko ne drţi

lijevu stranu. Izglednu priliku za gol izgubismo zbog moje kolebljivosti.

Razmahnuh se. Ne

smiju primijetiti da se plašim. Moramo pobijediti. Ako izgubimo, s nama će ĉak

i babe iz

Donje mahale tjerati šalu. Ko će ĉekati drugu priliku. I to još ovakvu. Na ledu.

Otopliće. I,

zbogom naše igralište. Istopiće se. I naše stope postaće voda. A ako izgubimo

mojom

krivicom, nikada me više neće uzeti u tim. Moramo se sada dokazati. I ja, i

Dţenis. Nabacih

mu jednu loptu. Nisku. Dţenis leti. Podbacuje svoju kudravu glavu. Ništa.

Promašaj. Ipak,

zahvaljuje mi. Navijaĉi mu vikom nagraĊuju trud. Evo Šerifa. Prelazi jednog,

drugog,

neprimjetno udara visokog Resu i on pada... Pratim igru. Trĉim koliko god

mogu. Šerif

nabacuje na lijevo krilo. Lopta je moja. Hvatam je lijevom nogom. O, majko

mila! Obrukah

se. Svi zviţduci, kao snop ledene svjetlosti, sastaju se u mom strahu. Lopta

odletje do same

modrikaste trake. Sad ću morati po nju. Kako ću? Traţim pogledom Dţenisa.

Ali, ovo je

moj problem, moja borba. On mi sada ne moţe pomoći. Tresem li se? Strah je,

ili studen!

Okrenuh se lopti. Daleko je. Ispod nje valja se ledena Sava.

– Ne dajte mu da ide! – ĉujem glas starog Ĉamila.

– Ĉekaj, Hune! – viĉe Dţenis. – Donijeću konopac, pa ćemo te vezati oko

trbuha.

Dţenis otrĉa kući po konopac. Samo da što prije stigne. Gledaju me.

OsuĊivaĉki. Kao

da sam, nezasluţeno, dobio pomoć. Gledam njihova lica. Podrugljiva su. Vidim

loptu.

Daleko je. Daleko... Zakoraĉih prema lopti. Polako. Nesigurno. I, jedna ruka,

šĉepa me za

vrat, povuĉe nazad, a pijan glas zahropta:

– Ti, Hune... hoćeš da se junaĉiš. Niko od njih to ne bi smio. Gledaj ih... Dobro

ih

pogledaj!... Ko smije, nek krene za mnom... A ti, kući i knjigu u šake! I tu se

pokaţi...

Bio je to stari Bardan. Otkud se on stvori? Pijan. S flašom u jako ĉvornovatoj

ruci. Oĉi

su mu bile ledenije od leda. U bujnoj kosi, sijedoj i rašĉupanoj, zapetljale su se

slamke i

jedno kokošije pero. Uz njega je stajao, takoĊe star i rašĉupan, pas neobiĉnog

imena. Riba.

Uz tog Ribu vezane su mnoge neobiĉne priĉe. A Bradan je sam bio jedna ţiva

nedopriĉana

bajka. Nedostajala je samo njegova debela Ţiţa. Ali, i ona je tu. Eno je na obali.

U buketu

govorljivih ţena.

Bardan krenu prema lopti.

Mlatarao je rukama. Sunce se katkad lomilo na njegovoj boci. Pijanim korakom

po

ledu odmicao se od mene i ostalih igraĉa. Za njim je, sasvim mirno, koraĉao

Riba. On je,

kao i njegov Bardan, cio ţivot proveo na vodi. I sad su bili veoma blizu vode.

Tu, ispod

njih, Sava je mnogo duboka. Sa obale povremeno bi dolijetao Zizin raspukli

glas. Osim tog

glasa, za Bardanom i Ribom niko ne krenu. Ni ja.

– Evo konopca! – ĉu se Dţenis.

Trĉao je prema našem igralištu, i kad vidje izmijenjenu sliku na ledu, na ĉasak

zastade,

onda se sjuri niz obalu. Brzo se naĊe pored mene. U oĉima sam mu vidio tihu

radost što ja 3

sada nisam tamo gdje je Bardan i njegov pas. A Bardan je već bio blizu lopte.

Saginje se.

Pruţa ruku da je dohvati. Lopta bjeţi. Bardan tetura za njom. Jednom rukom ne

moţe je

podignuti, a druga mu je zaposlena bocom. Uspjeće. Pas je uz njega. Neće. Pas

je

uznemiren. Lopta leti prema nama, ali ona više nikog ne zanima. I Bardan svu

teţinu

prenosi na jednu nogu, i led puca. Svi dobro znamo taj zvuk cijepanja. Bardan

pada. Boca

mu ostade u ruci. Raširenih ruku i nogu leţi na ivici raspukline.

– Bardane, drţi konopac! – povikne Dţenis i baci mu vješto ribarski konopac sa

ţeljeznom trokukom na kraju. Zazveĉa metal na ledu, ali ne doĊe do Bardana.

Konopac je

kratak. Dţenis i ja krenusmo malo naprijed. Ali, konopac se više nije mogao

baciti.

Riba je zaklonio Bardana. U poderani rukav Bardanovog kaputa Riba je zario

svoje

zube, i krećući se natraške vukao je Bardana od ledene ivice. Svi smo ušutali i

gledali šta

radi pas. Nisu se ĉule ni ţene na obali. Bardan je jednu ruku pruţao psu, a iz

druge nije

puštao flašu. Nikad ovo nismo vidjeli. Riba se okliznu, ali brzo raširi sve ĉetiri

noge i

ponovo povuĉe Bardana. Pas je znao šta radi, a Bardan se nije trudio da ustane

jer bi se led

opet provalio. Riba vuĉe. A mi, kao da i mi svojim zubima drţimo za Bardanov

rukav i

vuĉemo ga prema sebi. Vilice nam se steţu. Ĉuje se škrgutanje. Ako se mišlju

moţe vući i

pomoći, onda smo svi grizli taj prljavi i poderani rukav. Tek kad se na sigurnom

Bardan

uspravi, raskreĉi noge i sve nas opsova, iz svih grla proli se urlanje. Pas ne reĉe

ništa.

Utakmica više nije imala smisla.

Skriveni iza velike klade na obali, Dţenis i ja ĉekamo da se ljudi raziĊu. Otišla

je i

Ţiţa, lomeći svoje otekle debele prste. Odvukli su se igraĉi i njihovi navijaĉi.

Svi ohlaĊeni.

Na leĊima su nosili Bardanov plavi pogled. Niko se ne sjeti da se posvaĊa oko

dijeljenja

sanduka piva na kom je sjedio ribar Ćamil. Pored Ĉamila sjede i Bardan, a kraj

njegovih

nogu naĊe se Riba. Starci se kucnuše. Ubrzo, poĉeše letjeti ĉepovi pivskih boca.

Pred njima se naĊosmo Dţenis i ja. Htio sam nešto reći Bardanu. Ne znam šta.

Ni kako

bi se to trebalo reći. Stajalo mi je u grlu. Naviralo iz srca. Moram to uĉiniti. Ali,

kako?!

Bardan me gleda u oĉi, koje me bole, pa će reći:

– Ĉovjeĉe, potegni! – i pruţi mi onu svoju bocu koja je s njim bila na sredini

Save.

Potegli smo.

I ja.

I Dţenis.

Onda smo skakali trudeći se da iz stomaka izbacimo nešto kao vrelo ugljevlje.

Gledajući nas kako poskakujemo, Bardan se grohotom smijao, i kroz smijeh

govorio:

– E, još vas neću ţeniti!

ZLATNA NARUKVICA 4

Bijele se breţuljci iznad Save. Februarski dan pun snjeţne bjeline i

kratkotrajnog

raskošnog sunca. Cakli se stvrdnuta kora. Ĉista i lijepa zima. Bijeli se voćnjak,

bijele se

vrbaci, pod ledom grgoću stanjeni potoci. Cijeli kraj liĉi na fantastiĉnu sliku

koja će trajati

još samo ĉasak, zato je upijaj, gledaj, zapamti tu kristalnu svjetlost, jer će se

uskoro sva

istopiti.

Dva lovca, Dedo i Nisvet, sa ĉudnim oruţjem u promrzlim rukama, gaze prema

velikoj

Nikolinoj njivi. Oni ne pamte da je ta njiva ikada orana. Prvi put se to dogodilo

jesenas.

Uzorao Nikola staru ledinu, priprema je za bostanište. Ispod golemih brazda,

sigurno, ima

suhe trave. Zato je njihovo oruţje kojim će loviti zeĉeve zaista ĉudno. To su

obiĉne vile.

Zeĉevi u snijegu ostave trag kad se sakriju pod brazdu i grickaju suhu travu. Po

snijegu će

bosti vilama. Vjerovatnoća da će pogoditi baš zeca sasvim je mala, ali nikad se

ne zna.

Izazov je velik. Uspiju li, eto doţivljaja o kom će se priĉati.

Vile su spremne. Po kori snijega ĉitaju cijelo pismo ispisano troprstim

noţicama,

većim i manjim šapama, a tu su i cijeli nizovi "dvotaĉki" koje su utisnule srne

lakim

skokovima. Budi se u njima nešto strašno i staro, neki kosmati lovac naoruţan

lukavstvom i

svim lovaĉkim vještinama, sijeva oĉima po blještavom snijegu, njegovom ĉulu

mirisa ne

moţe promaći ni vjetrom zameteni juĉerašnji trag psa lutalice.

Njihove vile se zarivaju u snijeg.

Na oštrim šiljcima vila vide tragove zemlje. Sloj snijega spira zemlju sa

metalnih

šiljaka, pa iza njih ostaje ĉudan trag. Ĉetiri taĉke boje zemlje na bijeloj podlozi

snijega.

Ponekad, vilama izvade i cijelo grumenje stajskog Ċubreta. Prije nego što je

uzorao, Nikola

je staru ledinu dobro poĊubrio.

– Ha, eno ga! Drţi ga! – Dedin glas potrĉa za krupnom zeĉinom. Uzalud.

Iskoĉio je tu

ispred njih, ispod nagnute brazde, i lijepo ga je vidjeti kako gipkim skokovima

grabi preko

snijega i nestaje u gustoj šikari. Ostavio im logu, još toplu od svog tijela. Eto,

sad je bio tu,

onako krupan i lijep, sav od zategnutih mišića i divljeg mirisa. Da su boli dva

koraka

lijevo...

Vile se s novim ţarom zariše u snijeg. Nije on sam. Gdje vidiš jednog zeca, tu je

negdje i drugi. Njegova ţenka ih odnekud baš sada posmatra uplašenim oĉima.

Mogla je

ostati sama cijele hladne zime.

– Nisvete, gledaj! Vidi ovaj ulov! – Dedin glas je ponovo drhtao od uzbuĊenja.

To

uzbuĊenje je bilo one vrste koju doţivljava djeĉak ţeljan svega, kada iznenada,

na prašnjavoj

cesti, naĊe krupnu narukvicu.

– Narukvica! – Nisvet se zapanji.

– Zlatna!

Na snijegu, kliznuvši sa šiljaka vila koje su je izvukle ispod snijega, uprljana

Ċubretom, blještala je masivna zlatna narukvica. Nisu je odmah podigli. Gledali

su je.

Uţivali u iznenadnom otkriću. Pogledaju se. Jest. Istina je. Pred njima je ţut

zlatan krug.

Taj sjaj vrijedi mnogo bombona, noţića, kupovnih skija, olovaka, pištaljki,

koţnih lopti,

torbi, vrijedi cio ĉamac koji bi mogao biti njihov, samo njihov, niĉiji više,

najljepši ĉamac 5

na Savi. San je trajao kratko. Dosjećali su se. I hladili. Ţelje se istopiše, a

umjesto njih

pojavi se jedno lice, neobrijano, ćutljivo, sasvim mirno, puno blage tišine.

Pogledaše se.

– Nešan? – reĉe Nisvet.

– Nešan – potvrdi Dedo.

U cijeloj priĉi o Nešanu, koja se zaĉela jesenas, prvo šapatom, stidljivo, a onda

sve

ţivlje i glasnije, ništa se ni sa ĉim ne slaţe; tek, jedno je sigurno: Nešan je

nestao. Niko ne

zna dokle je stigao, i hoće li se vratiti. Ako ga gdje stigne glas o ovoj narukvici,

moţda

ćemo ga opet vidjeti.

Nešan je star ĉovjek, mnogo star. I mnogo sam. U Duboĉcu nema nikog svoga,

osim

djece. Naĉulo se da negdje ima ţenu, i djecu, i da je bogat tamo gdje se seli

svakog

proljeća. Ĉim zamiriše zemlja i napupaju vrbe, Nešan se izgubi, otputuje bez

pozdrava, i

već se zna, neće ga vidjeti do prvog ţutog lišća i hladnih vjetrova koji ga

odnekud vrate,

tihog i neobiĉno mirnog. Priĉa malo, gotovo nikako. Ima nešto izmeĊu njega i

Nikole, jer

zime provodi u jednoj kućici naslonjenoj na veliku Nikolinu staju, punu krava,

teladi i

konja. Ĉim doĊe, brigu oko Nikoline stoke preuzima Nešan, a plata mu je hrana

i stan.

Kaţu, roĊen je ovdje, pa se ne moţe sasvim išĉupati i primiti se tamo gdje je

presaĊen; kaţu

da od neĉeg bjeţi ovamo nama, a onda opet od nas bjeţi tamo, ne zna se gdje.

Kaţu,

bolestan je, od našeg ljeta lijeĉi se tuĊim, od tuĊe zime lijeĉi se našom. Kaţu, u

povjerenju,

šapatom, nisu u pitanju ni zime, ni ljeta, od drugih bolesti boluje ta selica.

Ljubav... to je! I

još tiše: Nikolina Vera. I to Nikola zna...

Nešan šuti. Morao je naĉuti šta se sve plete oko njegovih jesenskih dolazaka i

proljećnih odlazaka, ali, niti šta osvjetljava, niti zatamnjuje. Miran je i nejasan

kao Sava kad

priznaje svoje obale.

U rijetkim trenucima otvara se djeci. Iznenada, ĉešući svoju sijedu ĉekinjastu

bradu,

progovori tihim, jedva ĉujnim glasom. Onaj ko ĉuje taj glas, a Dedo i Nisvet su

ga ĉuli više

puta, i krene za njim, putovaće pustim daljinama, veraće se na snjeţne vrhove

planina,

ploviće rijekama većim i od Save, loviće velike ribe po beskrajnim morima

punim ĉudnih

ljudi i ĉudnih jezika, spavaće pod vedrim nebom na toplim kamenim ploĉama,

pokrivaće se

zvijezdama i plavim zavjesama daljina, nauĉiće da svugdje ima ljudi i vode, i da

ĉamci

mijenjaju svoj oblik, a namjena im je vrlo stara... Djeca su ga voljela.

I Dedo, i Nisvet...

Jesenas, tek što se pojavio, tih kao kućni prag, puĉe za njim teška optuţba.

Lopov.

Star, a krade, kako ga nije stid. Ukrao je Nikolinoj Veri zlatnu narukvicu. Ko je,

zapravo,

on?! Ništa mi ne znamo o njemu. Pritegnućemo ga. Progovoriće. Nisu s njim

ĉista posla.

Ne šuti on uzalud. Krije nešto... Rijeĉi osude krenule su od Vere.

I Nešan nestade.

Zlatna narukvica još je leţala u snijegu.

Dedo baci vile, uze je, pa je opra bijelim snijegom. Sjajila se.

– Njome ćemo oprati Nešanov obraz – reĉe Nisvet. 6

– Opraćemo – potvrdi Dedo opraštajući se sa svojim djetinjim ţeljama.

– Gdje li je sada on?

– Ko zna...

Djeĉacima, uznemirenim teţinom ulova, uĉini se da narukvica ne sija svojini

sjajem.

Taj bljesak je ukraden s Nešanovog lica. Vraćajući se kući, razmišljaju kako da

taj sjaj, što

brţe, vrate na njegovo mjesto...

Da vrate Nešana.

I s njime izgubljeni svijet.

ZIMSKA NOĆ

Zimska noć puna ledenih zvijezda. Modro nebo i studena tišina. Na strehama

rastu

goleme ledenice. Ĉuje se kako od studeni pucaju granĉice u voćnjaku.

– Noćas će zec traţiti svoju majku – reĉe glasno sasvim gluha Mica i velikim

makazama rasijeĉe poderanu nogavicu djeĉijih hlaĉa.

– De, potegni – ponudi je baba Kaja prinoseći joj pod nos skoro ispraţnjenu

bocu

rakije.

– Zzzar ja da iiidem iiiz kuće?! – jedva sastavi mucava Ana.

Iz otvorene rerne mirišu peĉeni krompiri. Babe sjede na podu. Pred njima je

gomila

krpa, starih i iznošenih komada odjeće. Te izlizane komade platna babe sijeku u

tanke trake,

namotavaju golema klupka od kojih će ove zime otkati nove ponjave.

Sve što je zdravo i mlado davno je pospalo. Budne su još jedino babe i njihove

makaze.

– Mmmladossst joj se ne ssskratila – pokušava poĉeti priĉu Ana, a u toj mucavoj

priĉi

pripita Kaja zna svaku rijeĉ, što se ne bi moglo reći za gluhu Micu, koja već

godinama

razgovara sa svojim pokojnim Andrijom.

– Moja rrroĊena snaha mmmene iz kuće.

– Rekla sam mu, sestro moja, kako da nisam. Sto puta sam mu rekla: ne idi,

Andrija, u

rat, djeca su nam sitna – odgovara joj Mica.

Kaja šuti. Teĉe studeno vrijeme. Mirišu krompiri. Ani dršće šiljata brada, i jedna

krupna suza, zapala u duboke bore, razliva se po suhom licu. Troje makaze

ujedaju gomilu

krpa.

– Oooţenih jesenas mmmoga Vladimira...

– Zameli se putevi mome Andriji.... Ni traga, ni glasa...

– Aaa lijepa je, oooĉi na njoj da ooodmoriš...

– Sudbina, moja Ana!... Otišao za svojom sudbinom. Sama sam djecu na put

izvela...

– Voda – polako i tvrdo reĉe Kaja, kao da se sva mudrost i nesreća ovog svijeta

slivaju 7

u tu rijeĉ, i ponovo se zatvori u svoju tišinu. Na dnu boce zamućka rakija.

One su znale šta za nju znaĉi rijeĉ voda. LaĊar joj je muţ bio. I sin laĊar. A na

rijeku

se spustila magla. Gusta, siva, neprozirna savska magla. LaĊa teretna, puna drva

koja su

natovarili pod Motajicom, u Kobašu. Na laĊi samo njih dvojica, otac i sin. Sve

što je Kaja

imala. U punom zaletu, drvena laĊa je naletjela na podvodno kamenje. I raspala

se. Magla

je trajala danima. Savom su plivale cjepanice, odvaljeno kormilo raspukle laĊe, i

ĉamac koji

su uhvatili drugi laĊari. Traţili su ih. LaĊari i ribari. Mlinari i lovci. Kad se

magla podigla,

vidjelo se sve, osim njih. Kasnije, mnogo kasnije, našli su sina, sahranili. Oca

nisu nikada.

– Lijepa, i zzzla. Ssssedam lica zzza sssedam dana pppromijeni.

– Nek mi svi kaţu da ga nema, ja neću! Ima! Ima negdje moga Andrije. Nije

pravo da

ga nigdje nema.

– Voda...

– A mmmoj Vlado... izzzmeĊu dva dooobra... Šššuti... Danju vene. Noću

cccvjeta.

– Tri unuka nose njegovo ime... I ovoj kući je ime Andrija, i bunaru pred kućom,

i

vodi u bunaru, i onim šljivama, i zemlji koja nas hrani... Ima Andrije. Ima! U

proljeće

izbehara ime Andrijino, pa nam drago što smo ţivi.

– Gdje ima ljepppote... tttu nema mmmira. Saaad ja to zzznam.

– Vodaaa – razvuĉe Kaja.

Huknu vatra u peći. Gladne makaze jednako grizu platno. Debljaju se šarena

klupĉad.

Kad god Mica ispruţi tešku nogu, zapucketaju kosti u koljenu. U prozorima se

odslikava

modrikasta boja zimskog praskozorja.

– Ooomilila mu... dddušu uzela... pppa ne pppušta.

– Ima neko doba, druge moje, ne ĉulo zlo, kako ga sanjam. Kao, stoji Andrija,

isti

onakav kakav je otišao, na nekom brijegu, iza leĊa mu sunce, i maše mi onom

svojom

jakom rukom. Zove me da se njemu na brijeg popnem. I ja krenem, ali svaki put,

prije nego

što stignem do njega, probudim se, sva u ledenom znoju. Dok idem uz brdo,

prema mome

Andriji, djeca se skupe iza mene, pa me oĉima drţe, ne daju mi da idem. Vuku

djeca sebi,

vuĉe Andrija na brijeg. I ţao mi kad se probudim.

– Aaa... ja joj sssmetam...

– Voda – i opet se nad Kajom sklopi tišina. Kukuriknu pijetao. U okviru prozora

jutarnje bljedilo. Sviće. Iz susjedstva odgovoriše pijetli. Budi se svijet.

– Teeeška je ljepppota...

– I svaki put sam mu, u snu, sve bliţe...

Mica ustade, škripnuše kosti, ugasi golu sijalicu, i na vruću peć stavi lonĉić vode

za

prvu jutarnju kafu. Troje makaze, koje su svu noć putovale, miruju na starim

krpama.

Šuti noć namotana u šarena klupka. 8

LICE S PROZORA

Mart je. Bolesno i modro vrijeme. Kašljucaju starci. Proljeće se sporo i muĉno

izvlaĉi

ispod prljavih krpa snijega. Zimske igre su završene, a proljećne se ne mogu

zapoĉeti. Po

praznim klupama u parku vuĉe se dosada. Jedno dijete pade, i svojom

mlijeĉnobijelom

bundicom, kao upijaĉem, posuši tamnu lokvicu na izlokanom asfaltu. Njegova

majka, sa

krikom kakav ĉine ptice kad im se ptiĉe naĊe u opasnosti, doskoĉi, podiţe ga, sa

bundicom

krenu i lokvica, onda ga poĉe ljubiti u rumene obrašĉiće. Djeĉaĉić zaguguta...

Skitam.

IziĊoh da mi se nešto dogodi. Moţda susret, pogled... Po ulici se razvuklo dugo

poslijepodne. Zrak je pun vlage. Koraci spori. Besciljni. Iz izloga zuri u mene

krupnooka

plastiĉna lutka. Pozdravih je smiješkom. Ali, njen ukoĉeni pogled već je

mirovao na tuĊem

ramenu. Umalo ne udarih u golo stablo lipe. Osjetih miris kore. Zastadoh.

Krenuh pogledom

uz potamnjelo drvo. IzmeĊu vitkih grana, iz upadljivo ĉistog stakla velikog

trokrilnog prozora i razvuĉenih zavjesa, ugledah lice nalik lutki iz izloga.

Krupne plave oĉi,

kosa svijetla, obrazi bijeli... Sve je to bilo ţivo, naglašeno ţivo, samo je

pretjerana bjelina

lica bila neprirodna.

Odmakoh se od lipe.

Sa velikog prozora na prvom spratu sive starinske zgrade, kao suncokret, prati

me lice

djevojĉice. Pogledam okolo. Moje zadrţavanje pod prozorom nije izazvalo

paţnju prolaznika.

Podigoh glavu prema prozoru. Gledamo se. Nešto se ĉudno dogaĊa. Ona ne

sklanja

pogled. Što da radim? Te oĉi me veţu. Poletjeću gore i nestati u njihovom

plavetnilu.

Smanjujem se. Ne znam što ću s rukama.... MeĊutim, ubrzo saznadoh što ću sa

nogama, jer

se na prozoru, desno od djevojĉice, pojavi lijepa, ali ozbiljna ţena, te šmugnuh

za prvi ugao

zgrade znajući da ću već sutra biti pod prozorom, gurati se s lipom da bih zauzeo

što

pogodnije mjesto.

Da bih ostao sam, zavarao sam drugove iz ulice, i evo me opet pod velikim

ĉistim

prozorom.

Ona ĉita. Plava kosa joj rašĉešljana po sredini tjemena. U kosu joj upletena

tamnomodra mašna. Uĉini mi se, to je krupan leptir, sad će odletjeti. Valjda je

osjetila da je

posmatram, podiţe glavu. Bljesnu lice u okviru prozora, zatalasa se nemirna

kosa. Primaĉe

se prozoru isturajući ramena naprijed, ĉineći kratke trzaje kao da vuĉe stolicu za

sobom.

Kad je licem skoro dotakla staklo, usne joj se oblikovaše u ruţu, i ona huknu.

Nekoliko

puta. Staklo se zamagli. Tankim prstićem na zatamnjenom staklu nacrta veliko

N. PoĊoh za

prstom. Sriĉem: N a d a... Sa posljednjim slovom postade mi bliţa. Krenula je

prema meni.

Dala mi je svoje ime. Šapućem ga. Usne mi imaju oblik njenog imena. I ja

poĉeh, širokim

potezima po zraku pisati: Vinko... UsredsreĊeno je gledala moju ruku, na slovo

o. Nada se

nasmiješi. Osmjelih se, napravih još jedan znak rukom. Ona se zbuni. Misleći da

nije

razumjela znak, već sasvim ohrabren, ponovih ga. Moja ruka ju je zvala da

iziĊe. Tu pred 9

zgradu. Samo ĉasak. Ali, ona se rastuţi, i jasno vidjeh, dvije krupne suze klize

niz lijepe

obraze. Objema rukama navuĉe tešku zavjesu. Sakri se.

Ne razumijem.

Ĉime sam je povrijedio? Da nisam prenaglio pozivom da iziĊe? Ništa ruţno

nisam

mislio. Stvarno, ništa ruţno... Lutka iz izloga blizu Nadinog prozora smije mi se

ukoĉenim

osmijehom, kao da se ruga.

...Ponovo pod prozorom. Sipi sitna kišica. Podupirem lipu. Ona se ne ljuti. Kao

sestra,

iznad moje nemirne glave drţi svoju najdeblju granu. Ĉuva me. A na prozoru

nema nikog.

Beskrajno dugih dvadesetak minuta u okviru prozora slika se ne mijenja. Šute

zavjese.

Navuĉene. Ni da se zanjišu... Zvjeram okolo. Odšetam, kao, prolazim ovuda

sluĉajno.

Vraćam se. Gledam. I vidim: ruka mi daje znak da doĊem. Lijepa odnjegovana

ruka

ukrašena prstenjem i narukvicom. Kako ću? Pokret ruke prati širok ţenski

osmijeh. Njena

majka.

Krećem. Hrabrim se. Smišljam šta ću reći, a da ne ispadnem nekakav. Reći ću...

već

sam na stubištu. Uzvlaĉi me moja ţelja da ĉujem Nadin glas.

– DoĊi, slobodno. Ti si Nadin drug – zvuĉnim i punim glasom pozva me njena

majka.

Stajala je ispred vrata njihovog stana.

Pozdravljam, ko zna kako.

Ulazim.

Preparirani orao, u predsoblju, raširi nada mnom ogromna krila, a veliko

ogledalo mi

reĉe da skinem s lica izraz djeteta uhvaćenog na kaţnjivom djelu.

Ţena, još joj ne znam ime, otvori jedna vrata, i cijela soba se ispuni Nadinim

licem.

Nešto reĉe ona, nešto spetljah ja, ostadosmo sami, i ponovo mi se javi slika

suncokreta sa

tamnomodrim leptirom. Nada se drţala oĉima za moje oĉi, i dok me tako

gledala, ni u šta

drago nisam mogao pogledati. Kad mi pogled krene naniţe, ona ga vrati na

visinu svojih

oĉiju. Ipak, vidjeh, Nada sjedi u invalidskim kolicima....

Već je lipanj. Prozor je stalno otvoren. Miriše rascvjetala lipa. Sjedim s Nadom

kraj

prozora. SreĊujemo njenu zbirku lutaka. Donosim joj knjige, i cijele grane

proljeća.

Ĉitamo. U njenoj sobi miriše cijela šuma. Nada ponekad zajeca. Zadrhtim i ja s

njom. Onda

se oboje smijemo. Grlato. I lutke se s nama smiju, i knjige plješću koricama...

Miriše lipa pod prozorom.

KUĆA U ČAMCU

Miriše proljeće nad razlivenom Savom. U vodu su zagazile i razbeharale šljive.

Ĉudna

slika pod plodnim aprilskim suncem. U vodi je i dio glavne ceste. Ritovi, njive

sa

pšenicom, voćnjaci, naši skriveni putevi kroz neprohodne vrbake. Sve je pod

vodom. Naš 10

ĉamĉić upravo plovi preko igrališta. Dţenis ga potiskuje zamasima lakog vesla.

U

poplavljenim njivama voda je mirna. Tamnozelena na travnatim poljanama, a na

oranicama

ima boju zemlje. Dţenis u ĉamac ubacuje sve što misli da će mu trebati. Ili ono

što će

nekog obradovati. Plastiĉne lutke. Letvice. Kutije razliĉitih oblika i veliĉina.

Lijepe dašĉice.

NaĊe se tu i poneka cjepanica. I cijela stolica. Sava diţe i nosi sve što moţe

plivati, i ne pita

šta je i ĉije je.

– Gdje ćeš staviti baba-Neru ako natrpaš pun ĉamac drangulija? – upitah ga

radosno.

Jer, bili smo dio nestvarne slike saĉinjene od vode, zemlje i sunca.

– Baba nije teška – odgovori Dţenis loveći veslom neobiĉnu limenu kutiju.

Sinoć je Sava naglo nadošla. Dţenisov otac je deţurao sa ostalim ljudima. Nije

mogao

nagovoriti svoju majku, Dţenisovu babu Neru, da napusti svoju staru kuću

okruţenu

vodom. Njena okućnica postala je malo ostrvo. Voćke oko kuće već su do

koljena u mutnoj

Savi. Iz nakrivljenog odţaka, s kapom koju ĉini rodino gnijezdo, izvija se i

odmah ka vodi

pada plaviĉast vrbov dim. Otvoren je i prozor, okrenut suncu, i u okviru se vide

bijeli

jastuci. Baba prozraĉuje svoju posteljinu. Ugledasmo je. Povijena, ali oštra u

pokretima,

svojim dvjema ovcama nudi nešto u velikoj kanti.

Prije Dţenisovog oca, krenusmo da babu prevezemo do njihove kuće.

Pribliţavamo se.

U dvorište uplovismo ĉamcem. Dţenis bira mjesto na kom će se najviše

pribliţiti kući.

Baba se pretvara kao da nas nije primijetila. Kao da se ne raduje našem dolasku?

A veliki

pas, sav rundav i star, laje ozbiljno, domaćinski.

Dţenis iskoĉi iz ĉamca, navuĉe ga na iznenaĊenu travu, okrenu se baki, pa će s

primjetnim ponosom:

– Kako si, bako? Mi došli!

Iz blata se izvukoše muške gumene ĉizme na bakinim nogama, kanta pade pred

ovce, a

suha usta zašuštaše:

– Gdje ti je otac?

– Radi.

– Hm... Radi!

Baka pogleda u ruševnu kuću. Podiţe oĉi prema odţaku. Na njemu je stajala

roda sa

granĉicom u dugom kljunu.

– Pa, hoćemo li? – oprezno će Dţenis.

– A kuća! – Nera će oštrije.

– Neće kući ništa biti. Vratićemo te ĉim se voda povuĉe.

Baka šuti. Okreće se ovcama. Nešto traţi.

– Prvo ovce! – zapovjedi nam.

– Bako, mi ćemo dolaziti hraniti ovce! – buni se Dţenis.

– Rekla sam: prvo ovce! Ni rat mene od njih nije odvojio, neće ni voda. Ne znaš

ti,

sinko, šta je ovca.

Nema druge. Moramo voziti i ovce. 11

– Da im veţemo noge? – umiješah se i ja.

– Tebi ću ja jezik zavezati! – odbrusi Nera.

Valjda su i ovce shvatile da se ne vrijedi opirati, pa su sasvim poslušno ušle u

ĉamac.

Mi smo im samo malo pomogli jednim štapom, kad baka nije gledala.

Kad ovce legoše meĊu Dţenisove naplavine u ĉamcu, on zadovoljno viknu:

– Hajdemo sada, bako! Ţurio je, da iznenadi oca.

– Sad uvedi Kasana – baka će mirno.

– Ne moţe pas sa ovcama. Neka on ĉuva kuću. Donosićemo mu hranu – buni se

Dţenis, ali uzalud.

Uvedosmo psa u ĉamac. Ovce ga se nisu nimalo plašile. I pas ih je gledao

sasvim

prijateljski.

– Hoćemo li sada krenuti? – ponada se Dţenis.

– Nećemo. NaĊi maĉka.

– Maĉka? Misliš li da Kasan nema ništa reći maĉku – zavapi Dţenis.

– Nema.

Rastrĉasmo se po ostrvcetu. Nema ga u kući, nema u šupi, u staji, na tavanu, pod

krevetom... Baka se nasmija kad ga naĊosmo u ĉamcu. Leţao je pored Kasana.

Grijao se

njegovom olinjalom bundom.

Dţenis gleda Neru i ne smije ništa reći. Ĉuje se duboko nadiranje vode. Iz

potopljenog

vrbaka oglase se vrbe.

– Kokoši – reĉe baka tiho, a lice joj se rascvate na suncu – poveţite im noge.

Na jednoj šljivi naĊosmo komad kanapa i povezasmo noge kokošima. Ĉamac je

već

bio pun. Dţenis izbaci nekoliko dašĉica i kutija. Nikada se u ovom ĉamcu nije

našao ĉudniji

teret. I zaĉudo, ne bune se ni ovce, ni kokoši, ni pas, ni maĉak, iako im je već

tijesno. Šta će

biti kada u ĉamac uĊemo još nas troje?

– Priĉekajte – baka će odluĉno, i ode u kuću. Dţenis nemoćno širi ruke:

– Šta li će joj sad pasti na pamet?

Nismo dugo ĉekali. Jedva da smo pogledali oko sebe. Voda. Oko nas moćna

tamna

voda. Uĉini mi se da je i Nerino ostrvce krenulo niz Savu. Plovi cijela kuća, i mi

s njom.

– Ovamo! – viknu baba.

Utrĉasmo u kuću. Šta li to baba ţeli ponijeti?

Pored neravnog zida stajala je golema škrinja od drveta. Lijep predmet. Oblik

škrinje

umanjivao je njenu veliĉinu. Izrezbarena je. Ubrzo saznadosmo da je i teška.

Krupne ruţe i

loze obavijale su bakinu škrinju. Mirisala je na dunje. Baka je pazila da škrinju

ne oštetimo.

Kad je njeţno naslonismo na vrh ĉamca, Dţenis jeknu:

– Bako, neće moći! Potopićemo se!

– Hoće, hoće – Nera će mirno.

Nekako namjestismo škrinju na sredini ĉamĉića. Pod nju podbacismo stare

vreće. Na

lijepi poklopac odmah se popeše pas i maĉka. Ovce su se mirno pribijale jedna

uz drugu.

Voda je utišala i kokoši. Ali, ĉamĉić je već svom teţinom leţao na zemlji i teško

će se moći 12

pokrenuti. Dok smo pokušavali da ga pomjerimo, baka je ponovo otišla u kuću.

Neće,

valjda, još nešto nositi? Upinjemo se. Uzalud. Ĉamac se ne miĉe. Moramo nešto

izbaciti da

ga olakšamo.

– Djeco! – zove nas.

Dţenis poblijedi. Znao je dobro svoju baku. Kad ona što zakaĉi, to se i otkida.

Ako je

naumila da ponese cijelu kuću, ona će je i ponijeti.

– Ja ne smijem. Idi vidi šta je – Dţenis će obeshrabren.

Sanduk. Ogroman sanduk. Pun posteljine i posuĊa i stvari koje samo Neri nešto

znaĉe.

Pored sanduka stoji Nera i suhim ruĉicama stišće neobiĉnu kutiju okovanu

srebrom. U

vratima se ukaza iznenaĊena Dţenisova glava. Pogled mu skaĉe sa sanduka na

kutiju.

– Nismo uspjeli. On je tu – Dţenis će glasom u kom se moglo razabrati i

olakšanje.

– Ko je tu?

– Otac.

Istrĉasmo u dvorište koje se oĉito smanjivalo. Sa svih strana, kao okrugli kolaĉ,

nagrizala ga Sava. Sa istoĉne strane kući se pribliţavao Dţenisov otac. Snaţnim

zamasima

vesla vozio je njihov veliki ĉamac. Kad ugleda Dţenisov pretovareni ĉamĉić,

poĉe se

smijati.

Pored nas se naĊe i Nera.

Oĉi su joj pjevale.

Blago, ali pobjedniĉki, naredi nam:

– Iznesite sanduk.

Izbeharale šljive su sve dublje gazile u vodu.

Kuća i baka dugo su se opraštale.

VESLO

Na talasićima se prelamaju svjetlosne trake majskog sunca. Sava se vratila u

svoje

pjeskovito korito. Vrbak je buknuo. Svijetli se vedrozelena boja lišća. Šûme

sokovi u

mladim stablima. Raskriljuje se, raspjevava, cio vidik. Brodovi sijeku maticu

rijeke, bruje

snaţne mašine, pjene se vrhovi teretnih šlepova. Mogli bismo naš ĉamac vezati

za

posljednji šlep, odvesti se uz vodu koliko ţelimo, pa se odozgo spustiti, polako,

mirno,

mijenjajući vidik pred oĉima, do naše obale. Kaţem, mogli bismo, ali nemamo

vesla.

Ostavio sam ga sinoć u ĉamcu, i sad ga nema. Bilo je to lijepo veslo. Lako.

Jasenovo.

Izradio ga stolar Emin. Obojio plavom bojom.

Ribari su izvukli ĉamce na šljunkoviti sprud. Ĉiste ih. Krpe. Limenim trakama

zatvaraju raspukline. Miriše vreo katran. Ĉamci se njime premazuju. Ribari

galame. Priĉaju

svoje ribarske priĉe pune velikih neulovljenih riba. Oko njih se vrzma Vedan

zvani Tica. 13

Taj djeĉak zaista ima na licu nešto ptiĉije. I to ne pitominu i raskoš ptice

pjevaĉice, već

nešto grabljivo.

– Tica! – zovnu ga Dţenis u naš ĉamac bez vesla.

– Šta hoćeš? – Tica će nepovjerljivo.

– Da te nešto pitam.

Tica ide prema nama. Ne ţuri. Takav korak imaju lisice dok se pribliţavaju

plijenu. U

svakom trenutku spremne su odskoĉiti nazad, ili ustranu. Izbjeći iznenadni

napad. A baš

takav prepad spremao je Dţenis.

– Šta je? – upita Tica oprezno.

– Da nam posudiš jedno veslo. Moţe i dva. Hune je svoje veslo sinoć ostavio u

ĉamcu,

i sad ga nema. Dţenis govori sporo, gledajući Ticu pravo u oĉi.

– Nemam vesla. Dao sam ga Luki. Otišao u Brod.

– Onda ništa – Dţenis će kao nezainteresovano.

– Poigraj se s nama. Hune misli da ti ne bi izdrţao...

– Šta ja ne bih izdrţao?! – junaĉi se Tica.

Ništa ne razumijem.

Dţenis otpoĉinje neku svoju igru.

– Hune i ja smo se kladili da ti ne bi mogao šutjeti ni pet minuta – Dţenis će

lukavo.

– Zašto da šutim pet minuta?

– U tome i jest stvar. Jednostavno, da šutiš! Dţenis oko njega plete svoju mreţu.

Nije

mi jasno šta hoće. Ne miješam se, da šta ne pokvarim.

– Dobijaš ovu novu ĉakiju.

Dţenis mu ispred nosa maše novom ribarskom ĉakijom. Izaziva ga. Na nešto

navodi.

– U šta se vi kladite?

– To za tebe nije vaţno.

– Samo da šutim? – Tica će glasnije.

– Da šutiš – Dţenis odgovara mimo.

– A vi ćete priĉati?

– Hoćemo.

– Nećete me zasmijavati?

– Ne.

– Nek Hune donese sat.

Donesoh sat od jednog ribara.

– Stavi škljocu ovdje da je gledam!

Na dasci, pored sata, naĊe se Dţenisova ribarska škljoca sa drškom okovanom

sedefom.

– Spreman?

– Jesam.

– Sad!

I nastade tišina. 14

Talasići liţu stranice ĉamca. Tica izbeĉio oĉi. Stišće usne. Gleda sat, i ĉakiju. I

ja sam

tih. Ne znam šta se dogaĊa. Dţenis, pretvarajući se da mu je dosadno, gleda

tamo preko

rijeke u ušorene slavonske kuće. Na Ticinom licu sve je više ĉuĊenja. Ni on ne

zna u šta je

upao, kakvu igru igra, ali, lice mu se opušta dok gleda u novu ĉakiju. Još malo,

pa će biti

njegova.

Onda Dţenis progovori obraćajući se meni:

– Hune, otiĊi do Ticine kuće. U ovo doba njegov otac obiĉno spava na sećiji u

kuhinji.

Probudi ga. Polako. Nemoj ĉovjeka da prepadneš...

Ticine oĉi sve više krupnjaju. Grize svoju donju usnu. Samo što ne progovori.

Poĉeo

sam razumijevati Dţenisovu igru. Pošto je napravio pauzu da Ticu smori, on

nastavi:

– Sinoć se njegov otac napio. Moţda je zle volje. Budi paţljiv. Zamoli ga da ti

da

plavo veslo od jasenovine. Sinoć ga je Tica donio. Moţda je u šupi...

– Ne!.... Prebiće me! – prasnu Tica. Dţenis se nasmija. Ĉakiju stavi u dţep, a sat

prinese Tici pod nos.

– Šteta. Ostalo ti je manje od minute. Mislio sam da si tvrĊi.... Hoćeš li sam

donijeti

veslo, ili više voliš da nas dvojica poĊemo s tobom?

– Sam ću – procijedi Tica.

– Poţuri.

Tica ode uz obalu. Okreće se i gleda nas. Kao da ne moţe vjerovati šta se s njim

dogodilo. Ode ĉakija. Ode veslo. Izbruka se.

– Kako si znao? – pitam Dţenisa sa zbunjenošću i oduševljenjem.

I sam se ĉudeći neobiĉnoj igri, on odgovori:

– Nisam znao.

Talasi snaţnije zapljusnuše naš ĉamac.

Opet će s njima igrati plavo veslo.

TRI PUTA

Svi su već nešto uradili. Nešto veliko. Juĉe je Grdan preplivao Savu, bez pratnje.

Sam.

Mihajlo je šlepom, sa svojim stricem, plovio ĉak do Dunava. Stalno im priĉa o

selima i

gradovima koje je vidio na dalekom putu. Irfan je skoĉio sa najviše skakaonice.

Pravo na

glavu. I ništa mu nije bilo. Isplivao je. Rifo se, neki dan, popeo na vrh dţamijske

munare. I

nije pao. Kaţe da se sa one visine, tamo preko rijeke, vide plavi vrhovi planina,

a iza njih, u

sivim maglama, širi se daleki svijet. Opet će se popeti. I gledati.

A on, Eso Kos, devetogodišnji djeĉak, ništa nije uradio ĉime bi se mogao

pohvaliti kad

se predveĉe sastanu pod velikim topolama na obali Save.

Ĉetvrtak. Pijaĉni dan u Derventi. Jutro ĉisto kao malo dijete dok spava. Prema

gradu 15

kreću se cijele kolone seljanki u bijelim narodnim nošnjama. Zveckaju zvonĉići

na konjskim

grivama. Skiĉe prasići u zapregama. Na glavama ţena iz Slavonije njišu se pune

pletene korpe.

Pomiješan sa nepoznatim ljudima, konjima, zapregama i kamionima, ovcama i

mekim

jutrom, ide i Eso Kos. Preko leĊa prebacio Ċaĉku torbu. U njoj ima hljeba, mesa,

sira, i

dvije rumene jabuke. Jutros su prema gradu otišle njegova majka i tetka. Rekle

su mu da

ĉuva kuću, da nahrani psa i kokoši. Krenuo je i on s namjerom da što dalje

stigne, da vidi

svijeta. Na stolu u njihovoj kući leţi presavijen papir, list istrgnut iz njegove

sveske, i na

njemu piše: "Ne brinite se. Ja ću se vratiti."

Ide Eso Kos. Već je na vrhu uzvišice s koje puca širok vidik. Vrh fabriĉkog

dimnjaka

izranja iz doline. U strani, po blagim padinama breţuljaka, svijetle se kuće.

Sunce se lomi

na staklima. Primiĉe se gradu. Rijeka, mnogo manja od njihove Save, teĉe

ravnicom i dijeli

grad na dva nejednaka dijela. Njena voda jednom će biti Sava. Susreće sve više

nepoznatih

ljudi. Stranac dugih svijetlih brkova pogleda ga pitomo i zaĉuĊeno. Kud je

krenuo ovaj

djeĉak s Ċaĉkom torbom na leĊima, i dokle će stići? A ĉarobne slike daljina

smjenjuju se

pred Esinim oĉima, san ga vuĉe naprijed, u nove vidike, pred lica nepoznatih

ljudi i krajeva.

Miriše grad. Huĉi. Vika i ţurba. Niko ne ide polako. Osim staraca, i Ese. Na

sajmištu,

prije mosta, uz lijevu obalu rijeke, neobiĉno šarenilo. Konji, volovi, krave, telad,

sve

vezano za ţeljezne stupove i grede. Na uzdignutim drvenim postoljima prodaje

se odjeća,

obuća, drangulije i uţad, alat i pletene ĉarape. Ima svaĉega. I svakakvih ljudi.

Jedan ĉiĉa,

velik kao brijeg, ogromnog stomaka, sitnom i mršavom seljaku daje novĉanice,

ovaj ih

prebrojava, zagleda kao da im ne vjeruje, trpa u njedra, pod prljavu košulju, a

onda daje

uzicu u šake ogromnom ĉovjeku. Eso ide pogledom uz uzicu i dolazi do lijepe

konjske

glave. Konj rţe kao da zna šta se dogaĊa. Neće da se rastane sa ovim mršavim

ĉovjekom.

Krenu dalje. Da naĊe izlaz iz grada. Prelazi most. Rijeka teĉe. Plitka je i brza. I

nijednog ĉamca na njoj nema. Esogleda po licima koja mu dolaze u susret. Traţi

ono koje

smije upitati gdje se izlazi iz grada. Mora dalje. Ni noge ga još ne bole, a oĉi se

nisu

zasitile.

– Bako, gdje se odavde izlazi! – obrati se jednoj starici.

– A gdje ti ideš, sinko?

– Idem daleko!

– Daleko se moţe na sve ĉetiri strane.

– Ĉetiri puta?! – zaĉudi se Eso.

– Ĉetiri – potvrdi starica.

– A kojim se putem moţe stići najdalje?

– Eh, kojim.... Pravim. Pravim se putem moţe stići najdalje.

Jedan je put znao. Onaj kojim je došao. PoĊe da pogleda tri nepoznata puta.

Probaće

jedan, onaj pravi, i njime će krenuti dalje. Prije toga, odluĉi iznenada, da pored

mosta siĊe

na rijeku, pojede nešto od onoga što ima u torbi, da se napije vode sa ĉesme iz

koje je

neprestano tekla voda. Bistra. Hladna. Zvala ga. 16

Prvi put koji je vodio iz grada bio je sasvim blizu onog kojim je došao. I zato

nije

njime krenuo. A bio je i previše ravan. Sasvim ravan, prav, i vruć. Asfalt se

razmekšavao i

sijao na suncu. Mnogo je kamiona tutnjalo njime. Desno od toga puta nizale su

se zgrade

kasarne. Eso se vrati na most.

Drugi put je krivudao kroz grad. I na njemu je izgubio najviše vremena. Mamile

su ga

slastiĉarne. Mirisali kolaĉi. A on novca nema. Ni paricu. Stajao je pred izlozima.

Gledao

neobiĉne i skupe predmete. Naroĉito su ga privlaĉili izlozi sa ribarskim

priborom. Maštao

je o velikim somovima i štukama posmatrajući lijepe štapove sa namotanim

"silkom" na

metalnom koturu. Tu su i varalice, neobiĉni mamci. Plastiĉne ribice izgledaju

kao ţive.

Teško se otkidao od tih izloga. Lopte, kopaĉke, dresovi, mreţe, hlaĉe sa mnogo

dţepova,

knjige pune ĉuda, sjajnih korica, koţne Ċaĉke torbe... Prema ovim u izlogu

njegova torba

liĉi na zguţvanu krpu. Izvuĉe se iz ulice, teško i sporo, i naĊe se na otvorenom

putu S lijeve

strane tog puta je velika bolnica. Od nje dopiru bolesni mirisi. A s desne strane

je groblje.

Vrati se. Da pogleda i treći put.

Treći put stere se pored velike fabrike. Stabla topola u pravilnom rastojanju ĉine

hlad

duţ cijelog puta. Ovo je najlakši put. A on hoće onaj kojim se stiţe najdalje.

Vrati se na sajmište.

Već je opustjelo.

Smanjile su se i gomile lubenica.

Kako brzo proĊe dan. A on još nije izabrao put. Privuĉe ga zelen zaravanak uz

rijeku.

Tu će se odmoriti, razmisliti, a onda će krenuti dalje. Da se nagleda svijeta.

Isprazni torbu. Slatko pojede preostalu hranu. Mogao bi se malo i okupati.

Oznojen je,

umoran. I noge ga bole. Spusti se do vode. Svuĉe odjeću. Zagazi u vodu. Plitka i

topla. Nije

kao Sava, ali odmara. Niţe njega kupaju se neki djeĉaci. Rado bi se s njima

upoznao, ali ne

zna kako.

Vrati se do torbe.

Obuĉe se. Opruţi po travi.

Svijet mu se magli pred oĉima.

Zaspaće.

Ispod teških oĉnih kapaka vidio je tri puta. Jedan od njih mora izabrati. Onim

ĉetvrtim,

jednom će se vratiti. To je put za vraćanje.

Kroz san ĉuo je glasove. Dolazili su iz daljine. Njega su zvali ti poznati glasovi,

puni

brige, i iznenaĊenja. Bio je to glas njegove majke, i tetke. A on je putovao preko

rijeka i

planina. Gledao ĉudne ljude i predjele. Plovio je bijelim brodom po najplavljem

moru iz

kog izrastaju kamena stabla. Ĉudno. I ribe imaju krila, i lete iznad vode.

Probudio se u svom krevetu.

Sunce je već odskoĉilo.

U sobi je puno svjetla.

Prozor je otvoren. Njiše se bijela zavjesa.

Glava mu je bistra, ali kako? Nešto se tu ne slaţe. Svašta je sanjao. Potraţi svoju 17

torbu. Tu je. Sjeti se poruke na stolu. Jurnu u drugu sobu. Tu je i papir. Ni

pomjerio se nije.

Brzo ga strpa u dţep. Iz dvorišta doĊe majĉin glas:

– Jesi li se probudio, Eso?

– Jesam, mama!

– Sanjao si nešto lijepo? – mati je već govorila s vrata.

– Da. Mnogo lijepo.

I to bi sve. Mati ne reĉe ništa više.

Eso uze torbu. Otvori je. Na dnu su mrve.

Ponovo vidje tri puta.

I nasmiješi se.

Jednom, taĉno će znati koji je pravi.

I njime će krenuti.

Daleko.

RIBNJAK

Bilo je to prošlog ljeta.

Dva djeĉaka, Edo i Mašo, bili su susjedi, i u igri prijatelji. Edo je povisok, jake

graĊe,

nikad do kraja otvoren. Od oca trgovca naslijedio je strast za trgovinu. Prodavao

je sve što

se u našim prilikama moglo prodati. Sliĉice, igraĉke, jeftine romane, kutijice,

noţiće,

olovke... Ni iz jednog posla, ni iz igre, nije izlazio oštećen. U svakoj razmjeni, i

prodaji,

neobiĉno je uţivao. Najobiĉniju stvarĉicu, bez namjene i bez ljepote, znao je

tako nahvaliti

i precijeniti da su se lakovjerni otimali za nju. U takvim prilikama drţao se kao

da ti ĉini

golemu uslugu dok za bezvrijednu stvar prima pretjeranu cijenu. A Mašo?

Mršav i

bolešljiv. Bez oca. Uvijek se osjećao zbog neĉega krivim. Mogli smo ga bez

velikog truda

ubijediti da je on kriv što danas pada kiša, što je Sava poplavila ritove prije

vremena...

Rastuţivalo je to lice vjeĉnog krivca.

Nagovori Edo krhkog Mašu da zajedniĉki naprave dobar posao.

Okretan i preduzimljiv, lukavo škiljeći, gledao je Mašu:

– Moći ćeš sebi kupiti knjige. I na vašaru ćeš se provesti kao niko tvoj.

– Šta ćemo raditi?

– Skoro ništa. Treba se samo sjetiti – reĉe Edo kuckajući se prstom po ĉelu.

– Kako? – pita Mašo već preplašen od iznenadne sreće. Edo šuti. Gleda ga.

Pravi se

vaţan.

– Otvorićemo ribnjak – reĉe polako, uţivajući u svom glasu.

– Ribnjak?

– Da. Ribnjak. 18

– Kako? Gdje?

– PoĊi sa mnom. Pokazaću ti.

Brzo skrenuše sa glavne ceste. Udariše utrtim kolskim puteni prema potoku koji

se

uliva u Savu. Potok je zarastao u stare vrbe, trnje i ostruge. Kad doĊoše do prvog

izvora,

proĊoše kroz stari voćnjak, pa se uputiše prema napuštenoj kući. Naprijed ide

Edo

dugaĉkim sigurnim koracima, za njim poskakuje Mašo, zadihan i uzbuĊen.

– Ovdje, – pokaza Edo staro, napušteno pojilište.

Jedva se probiše do velike jaruge. To je ţiva voda, sa izvorom koji ne presušuje

ni za

vrijeme najvećih vrućina, ali zapuštena. I kuća je takva, nagnuta jednospratnica

od cigle, i

velika drvena šupa, i voćke oko kuće. Sve nagnuto, bez ljudske ruke. Stakla na

prozorima

su polupana, a krov provaljen.

– Ni ove godine ovdje se niko neće pojaviti. Njih više nema, a sin ţivi u Kanadi

– reĉe

Edo zadovoljno.

– Moramo oĉistiti pojilište. Plitko je – reĉe Maso kao da se izvinjava što je

pojilište

plitko.

– To ćeš ti uĉiniti, a ja ću nabaviti mlade šarane.

– Ako me neko vidi?

– Reci da traţiš rovce. SnaĊi se.

– Ko će ti dati mlade šarane?

– To je moja briga. Ti samo oĉisti jarugu. Iskopaj što dublju, i šira. Donijeću

mnogo

šarana. Priznaj, ideja je dobra. Tu će rasti, debljati se, krupnjati, onda ćemo ih

zajedno

povaditi i prodati gostioniĉaru Fiki. Ne mogu nam pobjeći, ne treba ih ĉuvati, a

niko se neće

sjetiti da tu ima riba, i to mnogo. Ti ćeš im ponekad donijetu šaku pšenice i

kukuruza.

Dogovoreno?

– Dogovoreno – potvrdi Mašo.

– Onda, sutra poĉni kopati, a ja ću, kad ti završiš, donijeti ribice.

Vratiše se.

Mašo je danima ureĊivao budući ribnjak. Lopatu je skrivao u visokoj travuljini.

Bjeţao

je u napuštenu kuću kad se pojavi sluĉajni prolaznik, ili nijemi Matan, vjeĉna

skitnica. Edo

je donio mlade šarane, i nikad se više nije pojavio. Bavio se drugim poslovima, i

igrama.

Znao je da se Mašo ne odvaja od njihovog ribnjaka.

Sjedi Masšo kraj vode, sam, širok vidik puca od napuštene kuće. Sanja. Mnoţe

se

ţelje. Kako će se mati obradovati kad joj pokaţe knjige za novi razred. A tek

sestra! Ako

dobiju dovoljno novca (pri toj misli djeĉak ustaje, prilazi vodi, da mu je vidjeti

kolike su

ribe, jesu li porasle?), kupiće sestri bijeli šal. Lanjske zime je ţeljela bijeli šal.

Ali, tek je

kraj maja. Ima još mnogo dana do vaĊenja ribe. Kako sporo teĉe vrijeme.

Sporije od Save,

po kojoj, eno, plove laĊe i ĉamci, i djeca se već kupaju, od jutra do mraka. I niko

se ne pita

gdje je on.

Kad god je mogao, iskradao se iz kuće, donosio ribama komade kruha. Bacao je

u

vodu grumenĉić za grumenĉićem, i lica puna nade gledao kako već porasli

šarani izranjaju 19

na površinu i otimaju se za hljeb. U vodi je vidio plavi odraz neba. Jedan bijeli

oblaĉić je

liĉio na mlado slonĉe. Takvih će biti na vašaru. A preko svega, kao tanka

zastava, lepršao je

sestrin šal, bijel, lak i topao.

Jednom, dok je sam obilazio ribnjak, znatiţelja ga povuĉe prema napuštenoj

kući. Bi

li? Smije li? PriĊe raspuklim vratima. Otvorena su. Vjetar ih godinama otvara i

zatvara. Sa

niskih tavanica visi pauĉina. Po podu tragovi ptiĉijih pera. Sove. I sad su tu.

Skrivaju se.

Moţda u tami odţaka. Iz razobliĉenog predsoblja drvene stepenice vode na

sprat. Miriše na

samoću i tugu. Pamti Kovaĉeve, naroĉito sijedu ţenu s preslicom u rukama. Kao

da je

ţivjela samo u toj slici. Ruke srasle s preslicom. Krenu uz stepenice. Škripe.

Jedna daska je

trula. Na tom mjestu prokišnjava. Pogleda gore. Kroz strop i krov vidi se

komadić neba u

obliku lista topole. Rêţe daske pod bosim nogama kao da grde uljeza. Vrata na

gornjim

sobama nema. Neko poskidao i odnio. Komadi starog kreĉa pali su po drvenom

krevetu bez

posteljine. Pomjeri se krilo jednog prozora. Ne, sve miruje, samo se nevidljivo

stropoštava

prema zemlji. PriĊe prozoru. Uplašen od onoga što je vidio kod ribnjaka povuĉe

se dublje u

sobu. Srce lupa. Trese se stara kuća. Vrati se prozoru. Virnu. On je. Edo. Voda

mu iznad

koljena. U rukama naroĉita mreţa za hvatanje riba. Moţda neće. Hoće. Mreţa je

u vodi.

Traţi ih. Podiţe mreţu. U pripremljenoj vreći naĊe se nekoliko šarana. Još dva

puta Edo

zahvati mreţom. Onda, sakri mreţu, vrati se po vreću, baci je na leĊa i krenu u

pravcu Save.

Mašo vidje kako njegovi snovi pucaju i ruše se kao ova napuštena kuća.

Istrĉa napolje.

Nešto se u njemu pokrenulo. Prvi put ne osjeća se krivim. Sve je vidio. Pratiće

ga.

Iste veĉeri i Mašo je, poslije silne borbe sa svojim stidom, otišao gostioniĉaru

Fiki.

Fiko je nekad drugovao s njegovim ocem. Neće ga odbiti.

– Ĉika Fiko – drhtao je i blijedio Maso – da li vam je danas Edo prodao šarane?

– Jest, sine, jest! A što pitaš?

– To su i moji šarani...

– I tvoji. Ne razumijem... Sve ti meni polako ispriĉaj.

Uz grcanje, crvenjenje, ali s nadom da će spasiti svoj san, Mašo ispriĉa

debeljuškastom Fiki sve od poĉetka do kraja, i ovako završi:

– Nemojte mu davati pare, nego mu kaţite da će sav novac dobiti pred vašar.

Onda

pozovite i mene, i njega, i moj dio mi dajte pred njim. Hoću da mu tada vidim

lice.

– Vidi ti njega – nasmija se gostioniĉar – isti otac. E, da znaš, spremićemo mu

pravo

iznenaĊenje. Ne brini, i pazi na majku.

Mašo se umiri. Odlazio je na rijeku, kupao se s vršnjacima, radovao se svakom

danu,

popravljao oĉev stari ĉamac, i samo majka na njemu primijeti promjenu. Kratak

smiješak u

uglu njenih usana, i ništa više. Šutjela je.

DogaĊalo se da Mašo, iz daljine, primijeti Edu sa vrećom na leĊima. Sklanjao

mu se s

puta. Da se ne sretnu. U igri, Edo je znao iznenada se pribliţiti Maši, i smiješeći

se upitati:

– Kako naš ribnjak? Još malo, pa ćemo vaditi ribu. Samo, nikom ni rijeĉi.

I jednog jutra majka mu reĉe: 20

– Mašo, nešto te zove gostioniĉar Fiko. Kaţe da doĊeš veĉeras. Mašo se okrenu

na

drugu stranu da mu mati ne vidi lice. Ako ga vidi, sve će proĉitati. Djeĉak otrĉa

na rijeku.

Sjede na ĉamac i zagleda se u vodu. Vidio je svoje, i Edine šarane. I opet se

bijeli šal razvi

po nebu, i razlista se nova, ĉudesna knjiga.

Sporo prolaze sati. Vuĉe se dugi dan. Ne zna kud bi, i šta bi sa sobom.

Glavnom cestom zaĉu se jeka. Trube kola hitne pomoći. Na bijelim kolima sjaji

se

crveni krst. Kola se zaustaviše pred Edinom kućom. Eno, vode Edu prema

kolima. Kupe se

ljudi. Raspituju. Šta se dogodilo?!

– Mašo, Edu je strašno izujedao bijesan pas! – reĉe mu sestra.

– Kako? Šta?

– Nosio je punu vreću riba. Pas je išao za njim. Bio je gladan.

Kola hitne pomoći opet jeknuše. Izgubiše se na prvom zavoju.

Ljudi se poĉeše razilaziti, a s njima i priĉa o djeĉaku, psu, i ribama.

Mašo ode na Savu da razgovara sa vodom.

SAN OBUĆARA RAMIZA

Na klupi pod lipom opet je ţivnulo. Bardan je buĉan. Sa svojim susjedom,

obućarom

Ramizom, odigrao je partiju domina. I pobijedio. Dva starca, ribar i obućar,

gledaju se kao

pobjednik i poraţeni. Iz kafane "Štuka" djeĉak im donese kafe. Po kazni plaća

Ramiz.

Razmakoše se da naprave mjesta starom bakarnom pladnju.

– Kako tvoja radnja? – upita Bardan.

– Dobro, radi se...

– A cipele? Pet pari cipela?

– Pa...

– Nisi prijavio kraĊu?

– Nisam.

– Oštećen si.

– Moţe biti.

– Ĉudan si. Zar nećeš kazati ni starom Bardanu? Ima tu nešto.

– Ima – potvrdi Ramiz.

Bardan ĉeka da Ramiz progovori, a Ramiz ĉeka da mu se domine sloţe.

Progovori li,

opet će biti naveden na gubitak. Bardan zna da njegov susjed govori kao da

ekserĉiće

zakiva u tvrd Ċon. Tu ni rijeĉi ne smiju propuštati vodu, i ne smiju se raspasti pri

prvom

prelaţenju kroz posavsko blato.

Ramizu se ĉini da će izgubiti i ovu partiju, ali ne moţe uzmaknuti.

– Moţda i nisam pokraden. 21

– Pa gdje su cipele?

– Otišle niz cestu sa drugim cipelama.

– Ne razumijem.

– Ni ja.

Ramiz malo pošutje, pa se otvori:

– Bila je noć. Mjeseĉina. Da igle bereš. Sjedim kraj prozora. Sam. Gluho doba.

Ne

ĉuje se ni pas, ni ĉovjek. Nebo došlo duboko. Miriše tišina. Raskrilim prozor,

onaj iznad

radnje. Sobu ispuni svjeţina. Ne spava mi se. Nesanica. A moţda i sanjam.

Onda sam ih ĉuo. Dolazile su od ĉaršije, preko mostića. U njima su morali biti

vojnici,

cijela kolona vojnika. Huk ravnomjernih koraka se pribliţavao. Škripao je

šljunak.

Zatutnjale su ispod mojih prozora. Bez vojnika. Prazne. U koloni po jedan.

Desna. Lijeva.

Prolaze prazne vojniĉke cokule kraj moje obućarske radnje. Otišle su dolje, niz

Savu. Na

pravilnim razmacima, izvan stroja, išle su oficirske ĉizme, visoke, oštrog

pokreta. Sve

prazno. Zanijemio, iza pritvorenog prozora, ja gledam. Pune mjeseĉine jedne su

hramale,

zaostajale, kidale stroj. Primakoše im se one lake, komandirske, nešto im rekoše,

pa i one

uhvatiše korak. Na kraju kolone bilo je i rasparenih. Išla je lijeva bez desne,

desna bez

lijeve, napornim zamasima, kao da se vojnici, koje ja ne vidim, naslanjaju na

štake. Iza njih

su, zatvarajući kolonu, prošle još jedne visoke ĉizme, nisu im dale da se odmore.

I, opet se sve utiša, osim u meni.

Dolje, u prizemlju, u mojoj radnji, ĉujem korake. Uznemirile se. Sišle sa polica.

Hoće

napolje. Pogledam prema tvojoj kući, komšija si mi, tvoj se prozor ne otvara.

Nad cijelim

krajem tišina. Ni pas da zalaje, ni pijetao da kukurikne. A gore se smiju

zvijezde. Ne znam

jesam li budan, ili sanjam.

Polako, da ne povrijedim tišinu, opet raskrilim prozor. Mir na krovovima. I Sava

šuti.

Samo se ja sa sobom razgovaram, i dozivam se šapatom. Da se ne izgubim.

Opet ĉuh, i vidjeh.

Od Pjevalovca prema ĉaršiji idu dva para gumenih opanaka. Idu, pa zastanu, a

onaj

desni par, kad koraĉa, zanosi se i naginje. Smio bih se zakleti da sam ih poznao.

Onaj što se

u hodu zanosi, i ti znaš ko je, a ovaj od mene, bliţe mome prozoru, sigurno je

njegov drug

Martin. Odoše prema ĉaršiji, a mene ostaviše da se ĉudim, i sam raĉunam šta se

to dogaĊa.

Ne potraja dugo, na glavnu cestu, sa Save, pomoli se grupa ribarskih ĉizama. Do

kukova visoke, mokre. Jedne skrenuše u tvoju avliju. To si bio ti. Pomislih, šta

će biti ako ja

više ne mognem vidjeti ljude, nego samo njihovu obuću. A i to moţe biti.

Priznaj da moţe.

Napregnem se, gledam, ne varam se, u tvoju avliju ulaze prazne ĉizme, a tebe u

njima

nema. Htjedoh doći do tvojih vrata, probuditi tebe i Ţiţu, vidjeti šta je s tobom,

ali se ne

pomakoh. Noge me ne drţe.

Samo da svane, mislim. Biće opet ljudi u obući, samo da svane.

Od ĉaršije se opet nešto pomoli. Idu u grupi, ne ţure, jedne dobre muške cipele,

od

prave koţe, one teško koraĉaju kao da ĉovjek nosi kofer. Uz njega su ţenske

cipele, oštrih

peta i lakšeg koraka. IzmeĊu njih, izmeĊu dvojih djeĉijih cipelica, staraĉkim

korakom idu 22

meke platnene cipele. U njima je morala biti neka starija ţena. Cijela porodica.

Pokušavam

razabrati ko se to kući vraća, jer mi se ĉinilo tako, da se vraćaju. Ti to, moţe biti,

nisi

primijetio, drukĉije ide obuća koja se vraća, a na svoj naĉin ona koja odlazi.

Ispred njih iz

jedne avlije iziĊoše stare nanule, stadoše ĉasak s njima, pa presjekoše cestu,

odoše u drugo

dvorište.

Nešto kasnije, pod mojim prozorom, zaustaviše se ţenske sandale, i nove cipele

kakve

danas nose mladići. Stoje, pa se pokrenu, nagnu se, ţenske sandale oslone se na

prste, pa im

se teţina opet spusti na pete. Jedne uz druge, kao da su ljudi u njima, zagrljeni,

odoše prema

Savi.

Buka u mojoj radnji opet se pojaĉa. Sišao bih da ih smirim, ali ne mogu.

Vidim, nikog nema, a vrata se otvaraju, izlaze napolje cipele koje sam

popravljao, i

odlaze prema kućama svojih vlasnika. I kako da ih pitam jesu li im se cipele

vratile. Šta će

ljudi misliti o meni. Sutradan, baš one cipele koje sam vidio da odlaze, nisam

našao u

radnji.

Obradovah se kad u obući ugledah ljude. Ne mogu se te ljepote nagledati.

Bardan šuti. Gleda u svoje poderane cipele.

– Da odigramo još jednu? – upita Ramiza.

Na izlizanoj dasci klupe pod lipom domine opet poĉeše traţiti svoj par.

BANICE

Milanu Brujiću

Toplo veĉe kod moga druga iz zaviĉaja, arheologa Adema Šanĉića, završilo se

neobiĉnim darom, koji ću, evo, s vama podijeliti. Otprilike u ono doba kad je

vrijeme djeci

da spavaju, u neveliku sobu, pretvorenu u kućni muzej i biblioteku, utrĉala je

Ademova

kćerka Denisa, desetogodišnja djevojĉica, sva razigrana kao majski leptir, a

leptiri su

najnjeţniji smijeh prirode, uskoĉila u oĉevo krilo, ĉupnula ga za krupan, već

posijedio brk, i

rekla:

– Došla sam po svoju priĉu...

U tom trenutku otkrio sam da je Adem nauĉio svoju djevojĉicu da svako veĉe,

ili bar

kad god moţe, uzme svoju priĉu. A to uzimanje i predavanje priĉe, izmeĊu oca i

kćerke,

vršeno je tako prirodno, kao kad pada topla ljetna kiša na cijelu njivu

rascvjetalog lana, kiša

od koje se dobija nova snaga i svjeţina.

– Poĉeli smo priĉati priĉe o zanimanjima – reĉe Adem kćerki.

– Sinoć su kovali kovaĉi – zacvrkuta Denisa.

– A veĉeras? 23

– Veĉeras... će biti priĉa o tvom zanimanju – i tanki prstići zamrsiše drugi brk.

– Ja sam po zanimanju tvoj tata – našali se Adem.

– I šta još?

– Arheolog.

– Ti radiš u muzeju, a tamo je sve staro.

– I lijepo – dodade Adem.

– Kad si ti to poĉeo raditi?

– E, to je duga priĉa.

– Neka je – reĉe djevojĉica odluĉno, i udobnije se namjesti u oĉevom krilu.

I sam se, oponašajući djevojĉicu, promeškoljih u naslonjaĉi, probudi se i moja

znatiţelja, pogledom ohrabrih Adema, mada njemu moja pomoć nije bila

potrebna.

Priĉa je mogla poĉeti.

– Kad se niz breţuljke Bukvice, širokom makadamskom cestom, spušta u

Duboĉac, na

onom mjestu s kog se otvara širok vidik sa duboĉkim kućama grupisanim u

dolini, sa

vijugavom Savom koja izranja iz ravnice, oĉeše bosanska brda, i tiho nastavi put

prema

Brodu, sa širokim pojasom slavonskih ţitnica, ispresijecanih kanalima, s tog

mjesta koje

nam oĉi napuni ljepotom, moţe se primijetiti nevelika visoravan iznad Save,

sada

pošumljena borovima i jelama. Središnji dio te nevelike visoravni zauzima

nogometno

igralište. U cijelom kraju nema igrališta na tako neobiĉnom mjestu. To brdo koje

se

talasasto veţe s drugim bregovima zove se Banice. Nekada su Banice bile niĉija

zemlja,

mada je i u vrijeme mog djetinjstva postojalo igralište, sa ţivim, ĉesto tragiĉnim

utakmicama. Istoĉna strana tog brda, prije nego što je oplemeniše jele i borovi,

bila je

obrasla grmovima divljih malina i cijelim šumarcima glogova i trnja. U samom

podnoţju te

strane Banica ima lijep izvor pitke vode, a oko tog izvora ispletene su posebne

priĉe.

Banice, a naroĉito njihova istoĉna strana, bile su, pored ostalih, mjesto naših

igara.

Privlaĉila nas je ta zadivljenost niĉije zemlje, nedirnutost cijele strane brda koju

smo mogli

do mile volje istraţivati i razviti svaku igru u koju bismo se upustili. Banice su

imale samo

jednu manu: na breţuljku prislonjenom uz naše "igralište" bilo je veoma staro

groblje. To

groblje nas je plašilo, i privlaĉilo, i opominjalo, skupa sa Savom koja ga skoro

dodiruje, na

mnoge stvari koje tada nismo razumjeli. Ali Banice su za sve nas bile mnogo

više od

obiĉnog brda, ravno odsjeĉenog u najvišem dijelu, jer su nas privlaĉile svojom

velikom

tajnom. A gdje su tajne i nedirnuta mjesta, gdje plamti mašta mnogih generacija

ribara i

laĊara, gdje se u svakom ĉasu moţe dogoditi ĉudo, tu su i djeca. I mi smo bili tu

na

Banicama, raspaljivali smo priĉu koja stoljećima tinja, niti se gasi, niti bukti

pregolemim

plamenom, oĉekivali smo da mi budemo ti sretnici koji će jednom zauvijek

otkriti punu

priĉu o Banicama, i dati joj konaĉan oblik.

A priĉa, onim svojim najtanjim plamiĉkom, tek tolikim da se moţe odrţati u

ţivotu,

kaţe: to neobiĉno brdo iznad rijeke zove se Banice, dakle sasvim neobiĉno za

naš kraj koji

nikada, bar koliko pamte naše glave, nije imalo ni banova ni banica, ni careva, ni

carica, a

kraljevi su ovdje prolazili samo u priĉama i legendama, ali priĉa kaţe da su baš

ovdje, u 24

ovoj zemlji, brdu, ispod ostruga i trnja, sahranjeni ban i banica. Prije nego što su

njih

sahranili, ban i banica su zakopali, tu negdje, sasvim blizu, svoju zlatnu koĉiju.

Ta zlatna

koĉija zakopana pod gustom travom Banica predmet je starih maštanja i ţelja, i

nema

ĉovjeka u cijelom kraju koji bar jednom nije poţelio da uzme lopatu u ruke i da

preturi

cijelo brdo. I još više: priĉe o zlatnoj koĉiji su se raširile i namnoţile, i

stoljećima su

odrţavale vedar duh i nadu i onom najsiromašnijem duboĉkom ribaru, u

trenucima kad mu

je kuća bila prazna, a Sava zaleĊena. Sve se moglo zalediti, svega je moglo biti i

nestati,

samo je priĉa o zlatnoj koĉiji uvijek bila raskošna i mlada, i neprolazna.

I mi uzesmo lopate i krampove, da prekopavamo Banice, da traţimo zlatnu

koĉiju.

– Udarićemo ovdje – reĉe Milkan sa ţarom u oĉima, i pokaza tvrdo mjesto ispod

grma

glogova.

– Potkopaćemo grm. Ko zna na ĉemu su ovi glogovi izrasli – prihvatam i

podupirem

Milkanove rijeĉi.

– Ademe, moja baka kaţe da su tu gore nekada bile kuće, nekoliko velikih kuća

opasanih visokom drvenom ogradom. Sve su nastradale u poţaru, i onoga koji je

podmetnuo

vatru, a bio je to sluga kod Kazanferovih, narod je prokleo u jednoj pjesmi koju

moja baba zna...

U to avgustovsko predveĉerje, a bili su prvi dani avgusta i odluĉili smo kopati

cio

mjesec, da bismo se iskrali neopaţeni sa Save, rekli smo drugim djeĉacima da

ćemo otići na

pecanje s onu stranu rijeke, na kanale gdje u ovo doba ima malih somića.

Milkanu sam vjerovao. Bez ostatka. I ĉudio sam se tom našem tihom

sporazumu, jer

mi Milkan u svakodnevnim igrama nije bio najbliţi, ali je to postajao u svakoj

vaţnijoj

situaciji. Nismo još znali kako ćemo našu tajnu saĉuvati od djeĉaka iz Donje

mahale, jer su

Banice uvijek bile njihov teren, i kad je dolazilo do razmirica i obraĉuna, niko

od nas

Gornjaka po Banicama nije skitao bez straha.

Milkan pljunu u šake, zamahnu teškom krampom, i odvali se prvi grumen tvrde

baniĉke zemlje. Iznenadi se stara gusta trava jer ne pamti kad je posljednji put,

na ovaj

naĉin, neko remetio njen zeleni mir. S lopatom u još nezaposlenim rukama

stojim iza

Milkana. On uzmahuje s nesmanjenom ţestinom, sijevaju iskre pri dodiru

ţeljeznog lista

krampa i kamena. Kad god udari u nešto tvrdo, a to su najĉešće neveliki kameno

vi, oba se

obraĊujemo, jer tu, u toj tvrdoj zemlji koju naĉinje naša djeĉaĉka snaga, tu je

skrivena

golema tajna, i svaki udar krampa moţe je dokuĉiti. Mi ne znamo koji će to udar

biti, i da bi

se dogodio onaj pravi, moramo uĉiniti hiljade praznih zamaha.

Zadihan, obliven prvim znojem, Milkan se sklanja da ja lopatom izbacim

zemlju. Još

se nismo kako valja ukopali u brdo, još miruje glogov grm, i grebemo sasvim

plitko, po

površini naših ţelja, a već saznajemo da je mnogo lakše maštati i sanjati nego

stvarno

potkopavati Banice. Zemlja je tvrda, danima nije vidjela kišu, i ona će stalno

ispitivati

tvrdoću naše namjere. Hrabrimo se pogledima iz kojih polako nestaje prvotni

ţar, curi znoj

niz kiĉmu, prsa se nadimaju, kramp i lopata govore sve tiše. Zurimo u naĉeto

brdo, u

njegovu tamnu dubinu. Jednom, vjerujemo, dogodiće se bljesak. 25

– Vruće – reĉe Milkan i majicom obrisa svoje vruće ĉelo.

Za drage igre predveĉerje je sasvim prijatno, i onome ko ne radi naš posao,

vruće nije

bilo.

– Još ćemo malo – dašće hrabreći nas – pa ćemo se odmoriti. Sutra ćemo

nastaviti.

Moramo zaći ispod ovog grma.

Milkanov kramp opet sijevnu, ali ga sada nije nosio silan polet, nego umirena i

jasna

volja. Snaga se poĉe sama rasporeĊivati. I kao da je sreća htjela da nas malo

ohrabri, da nas

nagradi za naš trud, kramp udari u nešto tvrdo, odskoĉi iz Milkanovih raku,

zapali se

ramena iskra, i brzo nestade. Prvo trnci radosti prostrujaše kiĉmama. Uplašismo

se naših

misli. Nije moguće. Lopata i kramp otkopaše neveliku ţeljeznu kuglu.

– Topovsko Ċule – zadrhta Milkan. Uzeh ga u rake, pa ga dadoh Milkanu da ga i

on

malo drţi.

– Niko nam neće vjerovati.

– Nikom nećemo ni govoriti.

– Gdje ćemo ga sakriti?

– U našoj šupi – rekoh. – Sutra ću oĉistiti našu šupu. Mati mi već dugo govori

da to

uradim. Tamo ćemo ga sakriti.

– Ovdje se nekad pucalo. Zamisli, Ademe, da naiĊemo na cijeli top!

– Ko zna šta zemlja ĉuva.

– Kako ćemo ga donijeti do kuće? Vidjeće nas.

– Zamotaćemo u moju košulju. Smrkava se.

Još se rumeni zapad, mada se sunce više ne vidi. Umorni, ali vedri, noseći

kramp i

lopatu, i svoju ojaĉalu nadu, silazimo s Banica.

Milkan se trudi da ide pravo dok nosi, u košulju zamotano, teško topovsko Ċule.

U

uznemirenoj mašti gruhaju stari topovi. Ovog ĉasa neko pobjeĊuje a neko gubi

presudnu

bitku.

Prošavši kroz nemirnu noć punu fantastiĉnih slika ispunjenih nevjerovatnim

oblicima

kakve moţe izgraditi samo zatalasana djetinja misao, ustao sam ranije nego

obiĉno, i našao

se u staroj šupi. Šupa je izgraĊena od cigle i drveta. Zbog starosti, kao da ih više

nije

vezivala zajedniĉka svrha, cigle su bjeţale od direka i drvenih makaza u

zidovima, a drvo

se izmicalo od cigle, pa se sva šupa šarenila od rupa i duguljastih praznina kroz

koje je

sjeklo jutarnje sunce. Mlazevi svijetlih traka presijecali su šupu. Zaĉepio sam

ono što sam

mogao, ispravio što je bilo nagnuto, izvezao troja kolica smeća, oprao veliku

drvenu stalaţu

na kojoj su zveckale staklenke. DoĊe i Milkan noseći na licu tragove nemirne

noći.

– Gdje je? – upita s vrata.

– Ko?

– Đule!

– A, evo ga.

– Ovdje će mu biti dobro – reĉe Milkan, i namjesti Ċule na najniţem pregratku

stalaţe.

– Danas nastavljamo. 26

– U isto vrijeme.

Kopali smo.

Pao je glogov grm. Zemlja se odronila, i malo je nedostajalo da me zatrpa.

Iskopali

smo dva duboka popreĉna kanala, naĉinili mali lavirint. Tri dana nismo ništa

našli.

Smjenjivale su se crnica i crvenkasta ilovaĉa, pa mekša pjeskulja, u ispitivanju

naše snage.

Ĉetvrti dan, sjedimo kraj izvora u podnoţju Banica, još je vruće, alat miruje u

travi, nismo

ni poĉeli raditi, a Milkan me gleda, i vidim, bez rijeĉi me pita: vjeruješ li još

uvijek? Šutim i

ja, a moje mu lice odgovara da vjerujem. Gledam u brdo presvuĉeno travom i

grmovima, i

vidim, ali ne oĉima, nego ubjeĊenjem koje je satkano od priĉa i snova, vidim

zlatnu koĉiju

izgraĊenu od najfinijeg zlata oĉvršćenog mojom nadom i desetinama priĉa koje

je opisuju.

Te priĉe vide svaki njen detalj. U zimskim noćima okreću se ĉetiri velika zlatna

toĉka,

svijetle se rumenkasti paoci, i glava toĉkova glatko klizi oko snaţne osovine.

Okreću se

ĉetiri zlatna toĉka, prolaze kroz mutno vrijeme, izranjaju iz guste savske magle,

neukaljani i

neoštećeni sijeku debelo martovske blato. Njihov bljesak osvjetljava cijele

vjekove mraka.

– Ademe, vidi! – gurnu me Milkan. Niz brijeg, prema izvoru, išla je Dina, naša

vršnjakinja. Nosila je limenu kanticu. Dina je imala novu haljinicu posutu

crvenim

cvjetićima. Ona je uvijek više ĉinila nego što je govorila, pa se ne iznenadismo

kad nam

reĉe:

– Ja ću vam donositi vodu.

– Šta će nam voda? – odgovori Milkan ĉineći se kao da ne zna o ĉemu je rijeĉ.

– Znam šta radite. Donosiću vam vodu.

Nije vrijedilo skrivati se. Dina je znala. Nismo se mnogo protivili. Naprotiv, bilo

nam

je drago, mada to nismo rekli. Ona je naše trenutke slabosti prekinula na

najljepši naĉin.

Ulila nam je novu snagu. Tako je Dina ušla u igru ulaţući u nju svoj dio.

– Moţda ćeš nam ti donijeti sreću – rekoh Dini. – Odredi mjesto na kom ćemo

kopati.

– Tamo – Dina pokaza rukom grm divljih ruţa.

Krenusmo prema grmu, a ona nam odmah donese hladne vode.

Horni i osvjeţeni udarismo ispod ruţinog grma.

Frcaju kamenĉići, odvaljuju se komadi ilovaĉe, uranjamo u zemlju, u njena

nedirnuta

mjesta. Svako ulijetanje krampa u sve vlaţniju glinu doţivljavam kao skidanje

slojeva neke

stvrdnute tišine. Nailazimo na tanku vodenu ţilu, ne deblju od prsta. Miriše

vlaţna zemlja.

Dina, sa svojom haljinom od bjeline i cvjeća, kao leptir kruţi oko grma, napaja

nas i vodom

i onom uznemirenošću koju osjeti djeĉak u blizini ţenskih pokreta i mirisa, još

nedokuĉenih

i tajnovitih, pa i oni mame i zovu, traţe da se osvoje i doţive.

Vrh krampa zakaĉi za nešto što nije zemlja. Metalni dodir. Po zvuku udara i

Dina

osjeti da se nešto dogaĊa.

UzbuĊeni odgrćemo. I alatom, i golim rukama. Ukaza se alka boje zemlje. Sve

što je u

zemlji prima njenu boju, osim zlatne koĉije. Opkopavamo. Izrasta polulopta

velika kao

najveća bundeva. Već se javljaju znaci straha. Bomba. Šta ćemo ako ovo bude

bomba?

Otkopavamo samo rukama i drvenim klipovima. Šta god bilo, širi se zvonasto.

Sve 27

paţljivije, i njeţnije, odgrćemo zemlju.

– Zvono! – kliknu Dina.

– Jest, zvono! – Milkan će sa olakšanjem.

– Šta je pod njim?

– Izvalićemo ga krampom.

Paţljivo, zabih list krampa pod ivicu zvona.

Prihvati i Milkan. Povukosmo. Izvalismo ga. Znoj kapa niz lica. Zvono je puno

zemlje.

– Pazite na klatno. Nemojte ga oštetiti. Odoh po vodu da ga operemo.

Dina odleprša prema izvoru, a nas dvojica poĉesmo drvenim klipovima

odvaljivati

komadiće zemlje iz kruškastog zvona. Kad smo ga olakšali, iznesemo ga na

travu. O

uzbuĊenja! Na baniĉkoj travi stoji iskopano zvono. Ĉistimo ga, ribamo, kupamo.

Ukazuje

se bronzani sjaj. U ušima odjekuje mjedeni zvuk. Milkan ga podiţe za alku,

zaljulja ga,

klatno poĉe da udara, i naša se tajna istog ĉasa rasprsnu. S tragovima zemlje,

razlijeţe se

glas probuĊenog zvona. I nismo dugo ĉekali. Sa Save, i sa igrališta, dotrĉaše

djeĉaci.

ĈuĊenje. Objašnjavanje. Raspriĉala se i Dina. Zarumenjela se. A i oni cvjetići na

njenoj

haljini oţivjeli i zamirisali.

Milkan i ja kroz alku provukosmo dršku lopate, pa izmeĊu sebe ponesosmo

zvono niz

Banice, u našu šupu. Klatno je povremeno udaralo u metalnu krušku, pa su ljudi

izlazili iz

dovorišta da vide šta se dogaĊa, a djeca su pristajala za nama.

Cijelim Duboĉcem razlijeţe se glasna priĉa o iskopanom zvonu. Iste veĉeri

jedna priĉa

reĉe da je to zvono s kule Kazanferovih.

Sutradan, nismo kopali sami.

Oko nas su se vrzmali znatiţeljnici, upućivali nas gdje ćemo kopati, a bilo je i

onih

koji se prihvatiše lopata. Primijetili smo, nedaleko od nas, kopaju dvije grupe

djeĉaka.

Nadali su se zakopanom blagu starog Kazanfera, jer, gdje je zvono, tu bi se

moglo još

štogod naći. MeĊutim, poslije prvih znojeva, odustajali su, i odlazili na rijeku da

se kupaju.

Dina nas nije napuštala.

Sljedećih nekoliko dana u našoj šupi, našem prvom muzeju, naĊe se zarĊala

sablja,

kovane verige koje smo morali dovući na kolcima, dvije starinske sjekire, cijev

duge puške,

golema ĉaura od topovske granate iz ovog posljednjeg rata...

Onda se naglo okiša.

Danima lije. Ne misli prestati. Raskvasiše se Banice. U kanale i hodnike koje

iskopasmo uĊe voda. I voda je imala boju rĊe. Nad rijekom je sijevalo i gruhalo.

Letjele su

grane krhkih vrba. Klizilo je zemljište u stranama.

Mi se povukosmo u šupu. Tu je bilo suho i mirno, a taj neobiĉni mir dolazio je

od

starih predmeta kojima je šupa bila ispunjena. Takve predmete nismo više traţili

samo pod

zemljom. Donosili smo korijenje neobiĉnih oblika, stare i odbaĉene

poljoprivredne alatke,

ribarske mreţe koje više nisu mogle uloviti ribu, one stvari nejasnih oblika i

namjene koje

je voda oblikovala i izbacila na obalu... Dina se ponašala kao domaćica naše

šupe... I 28

najednom, raznoliki svijet predmeta oko sebe poĉeli smo posmatrati drugim

oĉima. Otkrivali

smo vrijednosti i znaĉenja tamo gdje ih naše oĉi prije nisu vidjele. Nebrojeno

puta

stajao sam u šupi, u tom zatvorenom svijetu tišine, a on mi je govorio da

hiljadama godina

spavaju ĉudni predmeti pod zemljom i ĉuvaju ĉudesne priĉe koje još niko nije

ĉuo, i nije po

njima tumaĉio naš ţivot na ovoj lijepoj zemlji, punoj skrivenih koĉija i

nedosanjanih snova.

Zlatnu koĉiju nismo iskopali, ali i sada vjerujem da ona postoji, i da će je jednog

dana,

ko zna kada, otkopati neki djeĉak i djevojĉica, i voziće se u zlatnim koĉijama

mašte i ĉeţnje

za boljim ţivotom.

Ili je, moţda, bolje da se to nikad ne dogodi.

Tišina.

Sliĉna onoj u Ademovoj šupi.

Njegova kćerka Denisa, po ĉijem je djetinjem licu priĉa ispisala svoje svjeţe

znakove,

pogleda me kao neko strano tijelo greškom zalutalo u ovu sobu, a onda sa

pojaĉanim

svjetlom na lijepom licu, reĉe mi:

– Dina je moja mama!

PREKO SAVE

Podne. Junsko. Nad krajem se plavi pitomo nebo. Grupice ošišanih glavica vire

iz

vode. Kupaju se djeca. Ĉamci iza sebe ostavljaju trouglast trag. Odozgo, iza

starih mliništa,

pomalja se brod.

Svoj ĉamĉić Neven svlaĉi sa pijeska. Vraća se u Bosnu. Ţuri da rijeku preĊe

prije

broda, i da ga malo vidi, iz blizine. Preko Save je krenuo s poslom. Da staroj

susjetki kupi

malo šećera, i još manje kafe. Iznenadi se kad podiţe glavu s ĉamca i pred

sobom, tu,

sasvim blizu, ugleda Karamana.

– Povuci jaĉe mali, i ja ću s tobom – zabrunda Karaman.

Nevenu ne bi pravo. Ništa ne odgovori. Ni hajde. Ni nemoj. Pogleda brod.

Primiĉe se.

Brza "Kozara" sa dva šlepa. Karaman uĊe u ĉamac i njegova strana dobro

potonu. UĊe i

Neven, ali se pod njegovom teţinom ne stvori ravnoteţa. Prihvati veslo, iskosi

ĉamac,

kradom, ispod oka, pogleda Karamana. Teţak. Ĉvrst. Onizak. Kratkih jakih

nogu. Sjedi

ĉvrsto, kao stari panj, i velikim šaketinama drţi se za stranice ĉamca. Niz

snaţan, debeo

vrat, curi znoj. U cijelom kraju nema jaĉeg ĉovjeka od njega. Kavgadţija i

prznica da mu

nema ravna. Gdje je on, tu je rusvaj i pokora. Kupe se po prašini neduţni zubi. I

zanimanje

mu je neobiĉno. Bavi se preprodajom konja i goveda. Po selima, na prevaru,

kupi jeftinije, a

onda na gradskoj pijaci proda što moţe skuplje. Pun je prašine. Upravo se vraća

iz

neuspjele trgovine. Dva sitna oka uvukla mu se duboko pod ĉeonu kost.

– Nek proĊe brod! – naredi Nevenu. 29

– Da ga pogledamo iz blizine...

– Nek proĊe – Karaman presijeĉe djeĉakov glas.

Ispravljajući ĉamac, Neven zagrabi vodu snaţnije, pri tom se nagnu, ĉamĉić se

zaljulja, malo vode se uli u njega, i skvasi se Karamanova nabusitost. Plaši se

vode. U

djeĉakovim oĉima niĉe smiješak i brzo se izgubi. Sad je sigurniji. U njegovim je

rukama.

Brod se primakao. Velik i lijep. Vidi kormilara. Ravnomjerno bruji jaka mašina.

Sijeĉe

Savu po sredini. Ĉamac se njiše na valovima. Na šlepu, ţena u bijeloj haljini, po

zategnutom konopcu širi rublje. Kao zastave njišu se bijele košulje. Prolaze

duge laĊe.

– Sad kreni – reĉe Karaman mekše.

– Je li istina, Karamane, – ohrabri se djeĉak – da si ti najjaĉi ĉovjek u cijelom

kraju?

– He, heee, istina je – isceri se on. Pitanje mu je, oĉito, prijalo.

– A znaš li plivati?

Šutnja. Pogleda Nevena, pogleda vodu, pa reĉe:

– Ne znam.

– Nimalo?

– Nimalo...

– A zašto si bolesnog Irfana izbacio iz kafane, kroz staklo?...

Karaman opet ţivnu, godi mu:

– Da ga nauĉim pameti.

– Došao je kući sav isjeĉen i poderan. Osramoćen.

– Kako znaš?

Neven šuti. Ĉuje se veslo. Onda će ĉvrsto:

– Irfan je moj otac.

– He... he... – Karaman se glupo iskezi, htjede nešto reći, pogleda u vodu, pa u

obalu,

prešuta.

– Skidaj se! – naredi djeĉak i zaljulja ĉamac. Uli se voda. Ĉamac oteţa i dublje

leţe u

Savu. Karaman ne vjeruje svojim ušima. Zar ovo dijete da mu nareĊuje?

– Skidaj se! – ponovi Neven ĉvršće, zaljulja ĉamac, i još se vode uli u njega.

Polako, kratkim debelim prstima, Karaman otpertla cipele. Svuĉe ih. Neven ih

zakaĉi

veslom, i jednu po jednu, baci u Savu.

– Dalje! – i opet zaljulja ĉamac. Karaman gleda oko sebe, ima li odakle pomoći.

Svuda

voda. Nema. Nikakvo lukavstvo ne pomaţe. Utopiće se. Nespretno, zbunjeno,

svuĉe kaput i

košulju.

– Bacaj!

Karaman baci u vodu kaput i košulju.

Primicali su se obali. Ĉovjek zaškrguta zubima. Neven se najeţi. Pomisli na oca,

pa

opet zaljulja ĉamac. Sad se već Karaman nije smio naglo pomjeriti. Uĉini li

nagao pokret –

potopiće se!

– I hlaĉe – reĉe djeĉak praznim glasom. Nije uţivao u svojim nareĊenjima.

Karaman se jedva izvuĉe iz prljavih i mokrih hlaĉa. 30

I one se naĊoše u vodi.

Gledao je djeĉaka, stiskao vilice. Liĉio je na zvijer spremnu za skok.

Neven usmjeri ĉamac na ono mjesto gdje glavna ulica izlazi na rijeku. S tog

mjesta

vidi se razvaljen prozor na kafani "Štuka". Ta slika mu uli novu hrabrost. Ljudi

su se

okupljali na obali. Primijetili su da se nešto ĉudno dogaĊa. Znajući šta će mu se

dogoditi

ako ĉamac dotakne obalu, djeĉak zaustavi ĉamac dovoljno daleko od plićaka, i

reĉe:

– Iskaĉi.

– Duboko je – zareţa Karaman.

– Nije. Ima dna.

Karaman pogleda djeĉaka, okrenu se prema obali, ugleda ljude kako ga gledaju

bez

rijeĉi, pa urlajući iskoĉi iz ĉamca. Duboko je. Voda se sastavi iznad njegove

glave. U zraku

mu se grĉe dvije šake.

Dotakao je dno. Pjeni se voda oko nejga. Hvata se obale. Baulja ĉetveronoške.

Guta

vodu. Izašao je. Dašće. Pun je vode. Oteţao, pruţi se po šljunku. Nikad ga niko

u tom

poloţaju nije vidio. Ne vjerujući svojim oĉima, ljudi se spustiše niz obalu da mu

pomognu.

Dok su jedni ispumpavali vodu iz Karamana, drugi su pomagali djeĉaku da se

sabere.

Štitiće ga, bude li trebalo.

Karaman se pribrao.

Kosmata prsa snaţno se nadimaju.

Sjede.

Oko njega i Nevena ljudi zatvoriše krug.

Gledali su se.

Neven, slabašni djeĉak, i Karaman, najjaĉi ĉovjek u cijelom kraju.

Karaman ustade. Sporo. Teturajući. PriĊe djeĉaku u kom je srce gruhalo iako je

na

mršavom ramenu osjetio zaštitniĉku ruku ribara Ćamila. Pruţajući svoju tešku

ruĉetinu

prema Nevenovoj ruĉici, Karaman reĉe:

– Ĉovjek si.

Svi su ĉuli.

Tišina.

I Sava šuti.

Krug se rastvori.

Karaman se sporim koracima uputi svojoj kući.

Ljudi odahnuše.

Nagnuše Nevenov ĉamac da iz njega izliju vodu.

FILIP 31

– Filip!

– Filip!

Vijest se pronijela školom.

– Zove nas nastavnik Reljić.

Onu rijeĉ niko nije izgovorio, mada smo svi znali šta se dogodilo. Njen smisao

više

smo slutili i osjećali, a malo, ili nikako, razumjeli. Poplašeni i uznemireni pred

prisustvom

te rijeĉi, kao ptice kad osjete opasnost, jatili smo se, zbijali jedno uz drugo,

gledali

unezvijereno oko sebe kao da će se obliĉje te rijeĉi upravo pomoliti na vratima, i

baš nama,

koji još ništa s njom nemamo, oĉitati lekciju.

Mnogi su se Duboĉani mogli pohvaliti neobiĉnim moćima i vještinama u

razliĉitim

poslovima ali ono što je ĉinio Filip nije mogao niko. Kad god je to ţelio, mogao

je navesti

ljude da rade ono što on hoće. I sama njegova pojava, i drţanje, još iz daljine su

uoĉavani.

Visok i košĉat, odjeven ĉisto i uredno, s naroĉitim smiješkom starijeg ĉovjeka

koji se u

ţivotu nije mnogo smijao.

Priĉalo se da je bolestan.

U Duboĉcu, gdje su promjene male i rijetke, pojavio se iznenada, bilo je to prije

tri

godine, pored Save kupio komadić zemlje i tu sagradio skromnu, ali ukusnu

kućicu. Nije

imao ni ţene, ni djece. Kasnije, kad je kuća bila završena, i još mirisala na svjeţ

kreĉ i boju,

došla je za njim sredovjeĉna ţena da mu pere i kuha, i drţi red u kući.

Mi, djeca, o njemu nismo znali mnogo. Naĉuli smo da je roĊen u Duboĉcu, da je

veći i

bolji dio ţivota proveo po bijelom svijetu baveći se ĉudnim poslovima, i da se u

rodno

mjesto vratio da umre.

– Filip!

Sad ga je puna škola.

A prvi, i jedni put, prije mjesec dana, u razred na ĉas maternjeg jezika, doveo ga

Reljić. Filip je izbjegavao duge razgovore s ljudima. Šetao bi sam pored rijeke,

ili bi sjedio

pred svojom kućom, na samoj obali, listao knjige, ili bi jednostavno šutio

zagledan u neke

svoje slike i puteve. Mnogi su mu se, bez uspjeha, pokušali pribliţiti. Pokušali

su i preko

ţene. Ali, u izmicanju, i tajanstvenom skrivanju, Jozefina, tako se zvala, bila je

vješta kao i

on. U njihov svijet se nije moglo ući, a to naši ljudi nikom ne opraštaju. Krenuše

o njima

dvoma svakakve priĉe. Ni iz jedne Filip nije gledao svijetla lica.

I, najednom, evo ga u našem razredu.

Smiješi se.

Gleda nas. I mi njega gledamo. Sve je na njemu mirno i spokojno, i vitka

uspravna

figura u crnom odijelu, i snjeţnobijela košulja sa zlatnim sjajem pod grlom, i

dugoprste

šake sastavljene na prvom dugmetu kaputa, i srebrenasta kosa, samo su oĉi

kojim nas gleda,

ţive. Oĉi u koje se nije moglo gledati, a da ne osjetiš kako te one vuku, vuku,

uvlaĉe te u

sebe, i osjetiš kako im se predaješ, sasvim poslušno, bez najmanjeg opiranja,

postaješ ono

što one hoće. Shvatili smo. Priĉa o njegovim moćima nije izmišljena. Ĉudno

smo se

osjećali. Oduzeti. U šta će nas pretvoriti? Reljić ga je predstavio: 32

– Ĉika Filip će nam pokazati neke svoje vještine.

Progovorio je.

I tom glasu smo odmah povjerovali.

Slijedili smo svaku njegovu rijeĉ, i pretvarali je u djelo.

Nasmiješi se, raskravi nas, oslobodi, pa reĉe:

– Svi izvadite ĉakije, noţiće... Djevojĉice neka uzmu ĉešljeve, ili olovke....

On je govorio. A mi smo išli za njegovim rijeĉima. Tonuli u ĉudan san. Dopirale

su do

nas rijeĉi o kobasicama, o gladi... Osjećao sam u ruci tu kobasicu koju, vrlo

gladan, moram

zarezati i pojesti... Ali, on je naredio da niko ne smije odrezati ni krajiĉak.

Probudi nas.

O, ĉudne slike!

Svi se drţimo za noseve, a blizu noseva spremne su ĉakije i noţići, linijari i

ĉešljevi...

Trenutak zbunjenosti.

Gledamo se.

Nosati Ivo bi se najviše najeo.

Prasak smijeha. Teĉe radost. Tu je i vidljiv trag straha. Šta bi bilo da je neko,

ipak,

zarezao? Ruke lete prema nosevima. Ĉitavi su. Pun razred veselih noseva.

– Ti, djevojĉice, doĊi ovamo!

Za Filipovom rukom krenu mršava Rina.

On uze dvije stolice sa naslonom. I već se pred nama dogaĊalo novo ĉudo.

Opirući se

tjemenom i svojom debelom pletenicom o naslon jedne stolice, i vrhovima peta

o naslon

druge stolice, sasvim mirno, vodoravno, leţala je Rina. Gledamo. Ne vjerujemo.

Filip

pozva i debelu Dadu. Šta će sad? Dada se nije ni sabrala od uzbuĊenja, a već je

sjedjela na

trbuhu mršave Rine. Puknuće. Prelomiće se Rina. Neće.

SiĊe Dada. Probudi se Rina. Ne zna šta je ĉinila.

Odahnusmo.

– Ti, djeĉaĉe, ovamo!

IzaĊe Šerif, lukav djeĉak, jak i pun iznenaĊenja.

Sjede na jednu stolicu. Na drugu stolicu Filip pozva Slavka, kao da je znao da

baš

njega treba pozvati. Taj Šerif ni u ĉemu ne popušta.

Tišina. Gledaju oni Filipa, a on gleda njih. Na Šerifovom licu vidimo promjene,

sav se

raznjeţio, dok mu Filip govori o vrbaku, Savi, toploj veĉeri i samoći, o

djevojĉici koju voli,

o vrbama koje nikom ništa neće reći...

I Šerifova ruka, sva uzdrhtala, njeţno miluje Slavkovu ruku.

Gruhnu smijeh.

Trese se uĉionica od smijeha.

Crvene se stide obrazi.

Slavko se uzalud otima.

Šerif je jaĉi.

Zagrli ga desnom rukom, a lijevom ga miluje po kosi. 33

Filip nam uĉionicu napuni ĉudima.

Ljulja se zrak od kikotanja, cilika, uzdaha...

Šerif se osvijesti.

Ne zna gdje je bio, ni šta je radio.

Filip nam se pokloni do zemlje.

I kao što radnici sa nove zgrade uklone skele i drvenariju, pa se zgrada ukaţe

otkrivena

i lijepa, tako se nama ukazao Filip, otkriven i blizak, sa svojim ĉudnim

vještinama.

– Filip!

Udaraju naši glasovi u školske zidove. Dok smo ĉekali Reljića da ĉujemo zašto

nas

zove, Nisvet reĉe ono što je u nama narastalo:

– Moţda nije istina. To je njegova nova vještina!

MARKA

Ispred pošte u Derventi, meĊu biciklima, autima i kamionima, kao da su zalutala

iz

prohujalog vremena, stoje i jedna zapreţna drvena kola. Stara kola, iskrivljena i

sasušena, a

ispred njih, upregnut omalen konj poderana repa, ispalih kukova i dlake bez

sjaja. Taj konj i

kola godinama se ne rastaju, to se odmah vidi. Kola su sva u raspadanju,

uvezana ţicom i

konopcima, a takva je i konjska oprema, u skrpljenim komadima. Kolima prilazi

starĉić,

sitan i pogrbljen, nosi poštansku vreću u kojoj su pisma i novine, paţljivo je

namješta uz

pakete uredno sloţene na starom ćebetu. Izgled starca je u skladu sa kolima i

konjem. Bezobliĉan

šešir, sijeda brada zamršena, crne zakrpe na nekad plavom odijelu ušivene

bijelim

koncem. Starac nešto reĉe konju, konj klimnu ĉupavom glavom, kola zaškripaše.

To je

koĉijaš, i po svojoj ţelji poštar, Rahim Konaĉić zvani Marka. Konj se zove

Putko.

Ljeto je. Julsko jutro. Dan će biti vruć. Već ţeţe. Iz obliţnje pekare dopire miris

svjeţih kifli. Putko se zakreće na tu stranu. Neće krenuti dok sa Markom ne

podijeli rumenu

kiflu. Nauĉio ga starac, navadio, i Putko ĉeka svoj dio. Sporim korakom, koljena

izbaĉenih

na stranu, starac ode do prozora pekare, i opet polako, u svom ritmu, vrati se do

kola.

Prelomi kiflu nadvoje, i jedna polovina naĊe se meĊu Putkovim starim zubima.

Kad se zasladiše, krenuše...

Tandrĉu kola niz sporednu derventsku ulicu. Marka nemarno drţi kajase, dva

umašćena konopca, a Putko se trudi da na cesti probere ravniju stranu. Marka

već moţe

dremnuti. Putko zna put do Duboĉca, zna sam izići iz grada, zna se zaustaviti u

hladovini

kraj puta da odmori i sebe i svoga pospanog koĉijaša.

Glave oborene na uska prsa Marka je sjedio na naroĉit naĉin. Samo je Putko

znao da li

starac u tom poloţaju zaista spava, drijema, ili je sasvim budan.

Prešli su most. Pred njima je ravan i krivudav put do Begluka. Tamo ih ĉeka

prva 34

uzbrdica. Putku dobro poznati Postranac.

– Putko, brate – promrmlja starac – hoće tvoga Marku poništiti.... I tebe sa

mnom. Tik!

Pukne peĉat, i Marka je poništen. Ne moţe se više upotrijebiti... Još ovaj mjesec,

i nikad

više. Nikad... Ti si jedan, da kaţemo, uĉen konj, vidio si i ljudskog i konjskog

svijeta,

naderao si se potkovica, a tereta si se navukao više nego što vaţe ova varoš, pa

ćeš i mene

stara razumjeti...

Putko koraĉa polako, zavrće uši unazad da ĉuje šta će Marka još reći.

– Neće nas više. Upravnik kaţe da je naše prošlo. Spori smo, veli, a nije nas

lijepo ni

vidjeti. "Pošti su ĉestito sluţio, i mi ćemo te lijepo zbrinuti, dati penziju, i sve

što uz to ide",

kaţe on. Biva, posljednje tri godine, drţao nas na svoju ruku, mimo zakona i

napretka.

"Ovo je novo, moderno vrijeme. Našim kamionom pošta će brţe stizati, a i ti si

zasluţio da

se odmoriš. I tvoj Putko." Tako reĉe.

Niz ulegnuće na putu Putko trţe jaĉe kao da se ne slaţe sa upravnikom. Marka

pripali

zguţvanu cigaru. Povuĉe dim. Zakašlja se.

– Ono jest – starac zašuta s glavom na prsima, a cigara mu se u suhoj ruci sama

skraćivala, pa će iznenada probuĊen – a i nije... Ne zna kamion šta je pismo. O

paketu da ne

govorim. Eto, puna nam kola radosti. Stiţu bijele vijesti iz šarenog svijeta. Ako

ćemo po

istini, ima i poneka tuga. S kamionom, onako brzo, bez duše, tuga će biti još

teţa, a i radost

će prepadati jer će stizati iznenada.

Bili su pred uzbrdicom.

Putko sam uspori, ali ne stade. I kola se utišaše da mu olakšaju. Na trenutak

nestadoše

u oblaku sive prašine. Pored njih je protutnjao teški kamion.

Kad se prašina sleţe, a zrak zaplavi, Marka će ţivlje:

– I juĉer je dolazio Slavko da te obiĊe. Pazi te kao svog najroĊenijeg. Zobi ti

donosi.

Za zdravlje pita... Ţivot si mu spasio. I u pjesmu su te one godine stavili. Bio si

jedna

ljepota, a ni ja za tobom nisam daleko zaostajao. I naša su kola pjevala. Kolar

Lojza nikada

nije ljepša kola napravio... Eh, Putko, trošimo se, brate, i mi, i drvo...

Kao i ti, Slavko je onda bio dijete. Mati ga donijela umotanog u deku, i s kapije

viĉe:

"Pomagaj, Rahima, zmija mi dijete ujela!". Bacim naviljak sijena u kola,

pokrijem

kabanicom, sjedne ţena s djetetom u rukama, pa krenemo u derventsku bolnicu.

Tada sam

vidio da si ti jedan duševan konj. Mlad si bio, rosa, vršnjak unesrećenog Slavka,

a kao da si

znao da od tebe sve zavisi. Nije te trebalo ošinuti, ni glasom, ni kandţijom.

Ti jak, ja u snazi, kola nova...

Frca kamenje ispod novih potkovica.

Letiš, pravo u pjesmu. Evo nas, na baniĉkom brdu, ti ne posustaješ. Sklanjaju se

ljudi,

kakvi kamioni... Nikada nijedan konj kroz Bijelo Brdo nije protutnjao takvom

ţestinom. Na

okuci pred Beglucima umalo se ne prevrnusmo. Uletjesmo u grad, pola

zemljom, pola

zrakom. Bjeţe ljudi, sklanjaju se, ali ne grde, vide u kolima ţenu sa djetetom. A

u djetetu

radi otrov. Svaka sekunda odvlaĉi ga od ţivota, svaki tvoj skok vuĉe ga meĊu

ţive.

Dignusmo prašinu pred bolnicom. 35

Odnesoše dijete.

Spasiše ga.

Tebe obliva sedam znojeva. Drhti ti svaki mišić. Ispod remenja pjena udarila.

Razumio

si, priznaj da jesi, i oveselio se na svoj naĉin, kad si ponovo vidio dijete. Ţivo.

Ţena te svojom maramom istimarila.

Marka priĉa zaneseno.

Putko šuti. Vuĉe.

Kola škripe, poskakuju.

Pisma u poštanskoj vreći taru se jedno o drugo kao da razmjenjuju adrese.

Kad izbiše na uzvišicu iznad Duboĉca, pred njima puĉe širok vidik s plavom

trakom

Save provuĉenom kroz zelenu ravnicu. Tu su. Treba se samo spustiti.

Putko zakaska ţivahnije.

POKLON

Ĉudna slika. Oko spomenika, koji se isprsio u centru ĉaršije, jure se dva starca.

Pijani

Gano vitla praznom tepsijom. Goni hromog Nazifa. Nazif dobro bjeţi. Lupka

njegova

štaka. Zvekeće Ganina tepsija. Ljudi se okupljaju. Navijaju.

– Drţi ga, Gano!

– Ne daj se, Nazife!

– Hune – trţe me Dţenis za rukav i umalo ga ne otkide – Nazif je brţi. Bjeţi mu

dva

kruga.

– Tiše. Ako te ĉuju, letjeće za nama i štaka i tepsija.

O tepsiji se, zapravo, i radi.

Prolazimo sinoć, Dţenis i ja, pored Nazifovog kućerka, uputili se na naše zborno

mjesto – klupu pod lipom, i na trenutak zastadosmo. Na pragu kućerka

sklepanog od starih

dasaka, komada limova, i nabijene zemlje, sjedi Nazif. Šuti starac. Podvio kraću

nogu, a

pored one zdrave noge ispruţio grabovu štaku. Prazno mu dvorište. Ni pileta da

pijukne, ni

psa da zalaje, djeteta za zaplaĉe, preskoĉi staru ogradu i pobjegne na Savu. Nazif

sjedi

mirno. Kao kućni prag. Gleda negdje iznad naših glava. Mi se okrećemo ne

bismo li vidjeli

u šta starac tako ukoĉeno zuri. Komad predveĉernjeg neba zapeo za vrhove

topola. I tri

ptice koje nekud ţure.

Krećemo prema ĉaršiji. Šutimo. Nikada o Nazifu nismo ovako razmišljali. Ni

sada ne

smijemo glasno. Dţenis tiho raspliće svoju misao, a ja svoju. A one, kao da se

poznaju.

Razlile se po našim licima.

– Vidi – zasijaše Dţenisove oĉi, crne i pametne.

Naslonimo se na spomenik i gledamo. 36

Stara jednospratnica sa verandom. Nekada je imala lijep krov na ĉetiri vode. Sad

se taj

krov od starosti, i nebrige, sruĉuje u praznu utrobu kuće. Na spratu, nijedan

prozor nema

stakla. Sva su porazbijana. U prizemlju ţivi Gano. Eno ga, otvara prozor okrenut

prema

ulici, i na okvir prozora stavlja veliku tepsiju. Punu. Kokoš i krompiri. Miriše.

Sad će se na

prozoru naći i boca puna rakije. Tu je i Ganina ruka koja će je milovati sve dok

se Gano ne

napije, i svali na leţaj pored prozora. Prozor će ostati otvoren. Prazna boca, i

tepsija.

Gano ima lijepu penziju, ali najviše zaraĊuje trgujući stokom. Taj će unovĉiti

sve što

ima ĉetiri noge.

Svaku veĉe sjedi pored prozora, pije, i dobacuje prolaznicima. Ako nikog nema

koga

bi mogao zadirkivati, Gano pjeva. Zapliće jezikom. Niko ne zna šta pjeva.

– Hune, odvuci ga u dvorište – reĉe mi Dţenis.

– Kako?

– Kako znaš. SnaĊi se. Nije ti prvi put.

Iza Ganine kuće mrak je gušći. Nigdje svjetla. Sakrijem se iza poderane drvene

ograde

i kamenĉićima gaĊam vrata. Nekoliko kamenĉića dovedoše Ganu. Škripnuše

vrata, Gano

opsova, i mrak se sklopi nad njim.

Potrĉah prema Savi.

Dţenis je već obavio svoj posao.

Ukrao je Ganinu tepsiju, pokrio je košuljom, pa trkom do Nazifa. Našao je

starca u

istom poloţaju. Nije mrdnuo ni nogom, ni štakom.

– Nazife! Nazife! – viĉe Dţenis dašĉući, a nagluhi starac se ne miĉe. Povrati ga

miris

peĉene kokoške i krompira.

– Gano ti poslao – viĉe Dţenis, i jedva ĉeka da spusti vruću tepsiju.

– Gano? – ĉudi se starac.

– Da, Gano... I rekao je da mu sutra vratiš tepsiju.

– Gano? Sjetio me se – viĉe i Nazif unoseći tepsiju u kućerak bez svjetla.

Dţenis me naĊe na Savi.

Jutros kruţimo oko Ganine kuće. Ĉekamo da se pojavi Nazif sa praznom

tepsijom. Po

kući se ĉuje lupa. Na otvorenom prozoru stoji velika ĉaša. Do vrha napunjena.

Eto i Gane,

stavi na prozor pladanj sa kafom. Sjede. Zapali jeftinu cigaru. Crne mu se

podoĉnjaci.

Vodnjikave plave oĉi ne vadi iz fildţana.

Doklepeta Nazif sa tepsijom.

Teško se uspentra na verandu.

Gleda Gano starca, gleda tepsiju, štaku.... U ĉudu zinuo.

– Fala ti, Gano... – zamuckuje Nazif raznjeţeno. Sad će mu suze udariti iz

umornih

oĉiju.

– Šta?! Kome fala!? – zakrešta Gano.

– Pa... tebi...

– Odakle ti moja tepsija?

– Pa... ti mi poslo... – zbunjuje se Nazif. 37

– Sad ću ja tebi poslati šta treba! – riknu Gano, i zgrabi ĉašu da gaĊa starca, ali,

vidje

da je puna, pa se predomisli.

Nazifu iz ruku ispade tepsija. Zazveketa na betonu. Štaka je pokuša smiriti.

Eno ih! Tutnje oko spomenika. Posmatraĉa je sve više. Klade se. Urliĉu. Hrabre

onog

koji bjeţi, pa onda onog koji goni.

– Hajdemo! – trţe se Dţenis.

– Kuda?

– Pod Ganin prozor.

– Zašto?

Dţenis se nasmija. Široko. Sav se strese od smijeha, pa reĉe lukavo škiljeći:

– Moţda će poslije ove trke Nazifu trebati jedna dobra kafa.

KOLIBA

Još samo da oĉistimo teren oko nje, i naša koliba je gotova. Radili smo danima.

Poslove je vodio Dţenis. Sjedosmo da se odmorimo. Umorni. I zadovoljni. Ali,

Dţenisu će,

sigurno, još nešto pasti napamet. Na lijepom je mjestu. Blizu vode. Tu riba grize

bolje nego

na drugim mjestima. Puhne li košava, udari li kiša, ili se, moţda, hoćeš osamiti, i

sreĊivati

raĉune sa sobom, i svijetom, samo uĊi. Vidi kako je lijepa. I topla. Niko te tu

neće traţiti.

Odabrali smo lijep zaravanak meĊu vrbama na samoj obali. Udarili smo visok

topolov

stup, a oko njega, kruţno, mnogo manjih koĉeva. Pruća imamo u izobilju.

Pobodeno kolje

upleli smo vitkim i glatkim prućem. Vrata, dovoljno široka, gledaju u Savu, a

prozor, zastrt

najlonskom vrećom, okrenut je glavnoj cesti. Za kupasti krov, kakav se moţe

vidjeti u

filmovima o Africi, pobrinuo se Dţenis. Vješto je zakivao letve za vrh

središnjeg stupa i za

vrhove koĉeva u pletenom zidu. Isturao je letve izvan zida, pa je oko cijele

kolibe naĉinio

strehu. Kad su rebra krova bila gotova, ispleo ga je najljepšim štapovima.

Najlonske vreće i

komade lima, koje smo nakupili po vrbaku, vješto je priĉvršćivao novim

letvama. Dok je on

radio krov, ja sam gazio po blatu. Gnjeĉio sam ilovaĉu u koju sam miješao

pljevu od

pšenice. Time sam oblijepio zidove. Nek udari vjetar kakav hoće – nema

promaje. Ilovaĉa

sa pljevom dobro drţi.

S najvećom paţnjom, unoseći u posao cijelo svoje umijeće, Dţenis je od

probranog

pruća ispleo vrata. Kad su bila gotova, sva ravna i laka, vezali smo ih debljom

ţicom za

iviĉni kolac od klena. To je tvrdo drvo. Ne trune brzo.

Malo radimo, pa se izmaknemo, gledamo svoje djelo. Tu bi ĉovjek, u nevolji,

mogao

provesti cijelu zimu. Ispred kolibe, u kosini obale, usjekli smo peć. Pokrili je

ploĉom koju

smo skinuli sa odbaĉenog kuhinjskog štednjaka. Došla je Dena. Loţi vatru. Peĉe

krompire.

Jesenje. Navukla je raznih namirnica. Skrijem se u vrbinu, pa ih gledam. Dena

peĉe

38

krompire i ribe koje Dţenis lovi svojim udicama. I njih dvoje mi se ĉine kao

neki praljudi,

davni stanovnici ovih pitomih predjela uz Savu. Dok me Dţenis ne zovne na

posao, ne

vraćam se. Gledam ih, i vidim davno prohujala vremena ĉovjeĉanstva. Ĉovjek

lovi ribu i

plete svoju kolibu. Nedostaju samo djeca. Mokra i golotrba. Sava je ista. Vrbe

su iste. I

nebo s prvim mirisima jeseni.

Sve više vremena provodimo u vrbaku.

Ribarimo. UreĊujemo kolibu. Pod smo napravili od vrbovih oblica i lišća. Moţe

se

leći. Nije hladno. Oko kolibe, već je izdrţala jednu dobru kišu, iskopali smo

kanale. Voda

otiĉe u Savu. Od dašĉica i kanapa Dţenis je napravio neobiĉne police. Na njima

ima

rijeĉnih školjki, kamenova zanimljivih oblika, pribora za kuhanje, starih udica, a

najviše

kaubojskih romana. S naslovnih strana sijevaju koltovi.

– Sutra – reĉe Dţenis zaneseno – nas dvojica ćemo naloviti ribe. A naveĉe,

pozvaćemo

svu našu bratiju. Dena će biti domaćica. Ostaćemo svu noć. Naloţićemo veliku

vatru...

Jutro je. Još ima magle u granama vrba. Natovareni konzervama, štapovima,

mreţom i

gunjevima, probijamo se kroz vrbinu. Pucketaju granĉice pod bosim nogama. Tu

je, sasvim

blizu, naša koliba.

– Vatra – Dţenis će drhtavim glasom.

Iz naše peći dizao se dim. A moţda je... Ne! Ne moţe to biti! Zbacismo prtljag.

Neko

je tu. Prikradamo se kolibi. Sakrismo se iza stare raspukle vrbe. Dţenis se uhvati

za glavu.

Mogao bi vrisnuti. Preko njegove kudrave glave pogledah prema kolibi.

– To je Nijemac – prošaputah.

– On je.

Zapravo, nije to bio nikakav Nijemac. Duboĉani su tako prozvali gluhonijemog

Matana. Bio je to on. Odmah se vidjelo da je noć proveo u našoj kolibi. Na

vratima visi

njegov poderani kaput. Uz vodu je zaboden Dţenisov ribarski štap. Gori vatra.

Miriše

peĉeni kukuruz. Matan sebi sprema doruĉak.

Svalismo se uz vrbu.

Šta da radimo?

Dţenis izgleda kao da će istovremeno i zaplakati i nasmijati se. Razorno. Grlato.

Tuţno.

– Šta radi Matan? – pitam ga.

– Uţiva... Kida moj roman, i sebi zavija cigaru. Vidi ga. Kao kod svoje kuće.

Svoje kuće Matan nikad nije imao. Niti je imao ikoga svoga. Sve što ima, bilo je

na

njemu, i u njemu. Uvijek je bio u ovom kraju. Tih. Gluhonijem. Ko zna šta je

ĉuo u svom

carstvu tišine. Zna ga svako dijete, i on zna svu djecu. Pravio je najljepše

pištaljke od vrbe.

S proljeća, njegova krpena torba napuni se vrbovim pištaljkama. Dijeli ih djeci

za komad

kruha.

– Ne mogu ga više gledati – reĉe Dţenis neprirodnim glasom.

– Zašto?

– On je sretan. 39

Šutimo.

Dţenis se bori s vjetrovima u sebi. Na vršikama vrba igra se sunce. Nešto bućnu

u

vodu. Moţda se štuka igra s bjelicama. Dţenisova prsa se šire, šire...

– Idemo! Zdravijim glasom Dţenis presijeĉe tišinu.

Gledam ga.

Lice mu došlo blaţe i pitomije. Nešto je u njemu puklo, a nešto se s neĉim

sraslo.

Progovori oštro, kao kad se mahne veslom po nemirnoj vodi:

– Napravićemo mi sebi drugu kolibu!

Vrbovo lišće zašumori. Kao da se smije.

MANGO IZ KENIJE

Na autobuskom stajalištu, ispred otkupne stanice, u ljetna predveĉerja je ţivo.

Okupe

se duboĉki besposliĉari, dangube, penzioneri i priĉalice. Ĉekaju da proĊu

posljednji

autobusi. Sa autobusima doći će i posljednje vijesti koje će se iste veĉeri

raznijeti selom.

Neko će doputovati iz bijela svijeta, neko će otići, veseo ili tuţan, i oni će imati

vijest kojoj

će dodati ono što joj nedostaje, pa će do ponoći pojedini dogaĊaji narasti do

neĉuvenih

razmjera. Priĉaće se u "ĉitaonici" uz domine i karte, priĉaće se u kafani "Štuka",

raspaljivaće se strasti uz toplu Savu, znaće se ono što nikom ne treba i što će

sutra biti

zamijenjeno novijim vijestima. Te duboĉke "usmene novine", kako ih je nazvao

student

Besim, stizale su redovno i u najzabitije kuće i kućerke. MeĊutim, jedna stvar je

ţiva već

cio mjesec, i ne silazi sa dokonih usana.

U jedno takvo predveĉerje, koje se ni po ĉemu nije razlikovalo od drugih,

dogodilo se

ĉudo. Ljudi su ĉuĉali uz zidove koji su nosili tragove mnogih besposlenih leĊa,

raspredali

svoje nogometne i ribarske teme, izvodili šale i nepodopštine razumljive samo u

toj

zatvorenoj grupi, ĉekali da proĊe i posljednji autobus. I, kad se autobus spustio

niz Banice

kovitlajući pustu ljetnu prašinu, svi su poustajali, pribliţili se vratima kao da će

se u njima

ukazati neko koga ĉekaju cio ţivot, i ako baš sada ne doĊe, vratiće se kućama

prazni i

nesretni. Napeto gledaju u razjapljena vrata vozila, izlaze ţene natovarene

kesama i

tašnama, iskaĉe napolje i njima poznata momĉadija, i svi se okreću prema

autobusu kao da

su u njemu nešto zaboravili. Razlog tog okretanja pojavi se na vratima.

Visok i vitak mladić povi se izlazeći i na duboĉku cestu spusti svoj skupocjeni

koţni

kofer. Mladić se široko nasmija kao da time daje na znanje da je miroljubiv i da

nema zlih

namjera. Ljudi se izmakoše i oko njega, na pristojnoj udaljenosti, napraviše krug

koji se

neprekidno stezao i razvlaĉio. Autobus ode. Mladić ostade sam sa otvorenim

ustima

dokonjaka i njihovim zaĉuĊenim oĉima na svom umornom tijelu. Poĉeše se

zgledati,

gurkati, primicati se mladiću koji je mirno stajao, neko se nakašlja, dotrĉaše i

djeca. S 40

djecom smo dotrĉali Dţenis i ja. Baba Kata koja je cio svoj vijek provela u

Duboĉcu i svoja

najduţa putovanja završavala kod bjelobrodske pilane, kad vidje mladića,

sasvim lijepog i

mirnog, onesvijesti se i ljohnu u prašinu. Mladić je bio crn. Sasvim crn. Crnac.

Zaprepaštenje se pojaĉa kad mladić našim jezikom, teĉno i jasno, naroĉitom

bojom

glasa, uljudno upita:

– Moţete li mi reći gdje stanuje student Besim Ĉanak?

– Aaaa... – ote se iz mnogih grla. Cijela grupa, koja se stalno širila i bivala sve

zanimljivija, krenu za mladićem. Ĉudo neviĊeno. Afrikanac traţi Besima. Otkud

on doletje

u ove naše krajeve. Ţamor se pojaĉava. Popušta prvo iznenaĊenje. Jezici se

razvezali.

Dirkaju ga, trĉe ispred mladića da bi mu bolje vidjeli lice, pokazuju njegov

kofer. Ko zna

šta moţe iz tog kofera izaći. Jedan krokodil. Mali. Pa će narasti da nas ganja po

Savi. Nije

vjerovati ovim svjetskim vucibatinama. Otvaraju se vrata na avlijama, klepeću

krila

prozora, dovikuju se ţene, vijest se širi i plavi cijeli Duboĉac. Doputovao je

posve crn

ĉovjek. Ogroman je. Ruke su mu do koljena. Kofer od zmijske koţe. Teško

Besimu, njega

traţi. Zapaljena mašta priĉalica oblikovala je mladića po svojoj ţelji. Nije ni

stigao do

Besima, a već je ĉinio ĉuda. Klepetuše i brbljivci dobili su temu kakva se ne

propušta.

Crnac. Zamisli!

Iz dvorišta okrenutog Savi istrĉa Besim i na cesti stade kao ukopan. Na trenutak

mu se

oduze moć govora. Pola sela je pred njegovom kućom. Sabra se, pokrenu, raširi

ruke te se

izljubi sa mladićem, a masa se zatalasa. O, naš Besim ljubi crno ĉeljade!

Srećom, izgubiše

se iza velike, i što je sad vaţno, jake kapije. Šarena masa se ne raziĊe brzo. Jedni

posjedaše

uz cestu, zapališe, rasturiše priĉu u kojoj su se smjenjivali fantastiĉni detalji.

"Izvedi ga!"...

"Da ga vidimo, Besime!"... "Kako mu je ime?!"... Vikali su oni najuporniji.

Besim se pojavi

na prozoru, i moleći ih da se raziĊu, baci meĊu njih mladićevo ime:

– Zove se Mango. Mango iz Kenije!

Zadovoljni tim malim poklonom, a i time što znaju više od drugih, raziĊoše se i

najgrlatiji.

Tu noć cio Duboĉac je brujao. Nikad se više o dalekoj Keniji nije priĉalo i

nagaĊalo.

Eto, i tamo ima naroda. Ne moţe se reći da ovaj nije lijep, samo je, brate,

nekako ĉudan.

Govori kao da je svaku rijeĉ oprao u rakiji, pa mu rijeĉ ĉista i ne miriše. Kojim li

poslom

doĊe ovamo? Bude li s Besimom u veterinarskoj stanici, baš će se naše krave

iznenaditi. Ja

mu, bogami, svoju Zekulju neću voditi. Nikad se ne zna. Moţe biti da one

njihove afriĉke

krave nisu kao ove naše. Prvo ćemo mi izviditi stvar. Opet, da je kakav, ne bi ga

Besim

nama dovodio. Svašta ćemo mi doţivjeti od ovih studenata.

Već sutradan, pred improvizovanom veterinarskom stanicom rikale su naše

krave i

volovi. Vidjeli smo i poneku ovcu, a jedna snaša u sepetu je donijela tri kokoši.

Nisu tu

krave bile od svoje nevolje, već zbog onih koji su drţali konopce u tvrdim

rukama.

Umirivali su svoju znatiţelju, drugaĉije nisu mogli doći do Manga. A kad se

istog dana

Mango pojavio na Savi, sa svojim bijelim kupaćim gaćicama, i još bjeljim

osmijehom, sve

staraĉke, i djeĉije, i djevojaĉke oĉi, bile su uprte u njega. Veseo neki momak. I

sve razumije 41

šta govorimo. Zna i veslati. Kad je sa Besimom preplivao Savu, na onu stranu i

nazad,

postao nam je mnogo bliţi.

Prolaze topli ljetni dani. Topi se znatiţelja. Pred veterinarskom stanicom sve je

manje

krava. Ljudi se navikavaju da na cesti, u prodavnici, u kafani, u savskom vrbaku,

sretnu

izenanda crnog Manga i da ga toplo pozdrave. Da je ostao s nama, on bi malo

pobijelio, a

mi malo pocrnjeli, i još bismo se hvalili da nam je rod roĊeni. Ali, o Mangu se

raznese nova

priĉa.

Bilo je nekakvo ĉudno poslijepodne, puno nade u zraku, i tihe sjete u šumorenju

vrba.

Na obali Save sjede Mango i Besim i raspredaju svoje studentske teme. Iza leĊa

im je lijepa

livada obrasla pitomom djetelinom. Kroz tu djetelinu, polako, dogovarajući se, s

leĊa im se

pribliţavaju naši domaći snagatori. Njih dvojica i dalje priĉaju, sasvim mirni,

kao da ne

znaju šta ih ĉeka. Izgleda da su s Mangom i Besimom imali neke nesreĊene

raĉune oko

djevojaka. Niko se nije pomjerio, niko osvrnuo, samo je naš vršnjak Ništan iz

ĉamca viknuo

svojim piskavim glasom:

– Eto ih s leĊa!

Mango je dobro pogledao djeĉaka, mahnuo mu u znak zahvalnosti. Krajiĉkom

oka

uhvatio je kavgadţije iza sebe i poĉeo zviţdati. Oni iza leĊa to zviţdanje su

shvatili kao

uvredu. On ih, znaĉi, još i izaziva. Zviţdi im. Besim je šutio. Mango zviţdao. Ti

zviţduci

su bili ĉudni. Kao da je njima dozivao daleke rijeke svoje rodne Kenije. Tu

posebnost u

zvucima oni iza njegovih leĊa nisu primijetili. Pribliţavali su se. Sašaptavali.

Kovali plan.

Onda su naglo stali. Moţda su tada razumjeli da to zviţdanje nije uvreda, ali bilo

je kasno.

S Mangovim zviţdanjem miješalo se šištanje u visokoj djetelini. Svi se zbuniše.

Ĉudni i

neobjašnjivi ţmarci sijevali su im kroz zdrava tijela. A Mango jednako zviţdi. I

u djetelini

zviţdi. Onda je jedan kriknuo. Ne od snage. Bio je to strah. Golem strah. Trava

je bila puna

zmija. Mango ih je zvao upomoć. Išle su prema njegovom glasu. Uz muĉno

urlanje prznice

se razbjeţaše. I Mango drugaĉije zazviţda. Vraćao je zmije.

Jezici se opet razvezaše.

Mangu se više niko nije smio pribliţiti. Osim Ništana. A taj Ništan.... Nadimak

mu sve

govori. A niko ne zna dati nadimak kao Duboĉani. I pri tom biti, ponekad, grubo

nepravedan.

Ništan je i sam pomogao da ga tako zovemo. On je od svake igre pravio jedno

veliko Ništa. Upropastio je mnoge naše poduhvate. Zbog njega smo se, skaĉući

sa praznog

šlepa, svi mogli podaviti. A bilo nas je mnogo veselih i hrabrih. Takav Ništan

pribliţio se

Mangu. ViĊali smo ih zajedno u vrbaku, i na ĉamcima. Zajedno su i Savu

preplivali. Pratili

smo ih i sve vidjeli. Ništan je uĉio zviţdati.

Mango je otputovao.

I Besim s njim.

Kao mulj poslije duge poplave taloţila se priĉa o Mangu.

Ništan je bio tu. I nekako se ispravio u hodu. S lica mu je zraĉila nova sigurnost.

Niko

ga više nije zovnuo Ništanom. Sasvim lijepo izgovarali smo njegovo ime –

Slavko! Nudili

smo mu najljepše dijelove ukradenih lubenica, na utakmicama trĉali za njega,

nabacivali 42

mu lopte da on da gol, posuĊivali mu svoja nova naliv-pera... I sve bješe uzalud.

Nikad

nismo otkrili da li je Slavko stvarno nauĉio ĉudnu Mangovu vještinu.

Mi se u grupama penjemo na stabla, i zviţdimo. Zviţdimo.

Trese se selo od naše zvizge.

Ništa nismo dozvati.

Poplašili smo sve što je moglo bjeţati. U jesenskom treperenju vrbovog lišća, u

fijukanju vjetra s juga, ĉuli smo pitomi i bijeli Mangov smijeh.

MATANOVE KORPE

– Niko ne zna šta nosi u svojoj korpi – reĉe starica Veda gledajući negdje iznad

naših

nemirnih glava. Drţeći domine u rukama okrenusmo se Dţenis i ja, i vidjesmo

ĉovjeka koji

je nosio puno korpa pletenih od vrbovog pruća. Bio je to Matan. Znali smo da će

se

zaustaviti i pred našim dvorištem. Cio naramak korpa spustiće na zemlju,

odvezaće jednu i

ostaviti je pred kapijom. Ako ga neko rukom pozove i plati mu tu korpu, on će

ući u

dvorište, ako ga niko ne pozove, Matan će produţiti ostavljajući korpu pred

vratima. Ţivio

je od tih korpa, i svaka naša kuća ih je imala.

– Djeco draga – zaţumori Veda – da znate šta je upleteno u te Matanove korpe.

Eno ih

i ja kod kuće imam pet-šest. Ne znam šta ću s njima, a opet, neka ih. U njima je

Matanova

nafaka.

– Kakva nafaka? – graknu Dţenis.

– Nije vas ni bilo na ovom ĉudnom svijetu, kad se to dogodilo...

– Šta se dogodilo? – Dţenis će znatiţeljno, ostavljajući domine.

Vidio sam da od naše igre nema ništa. Poĉinjala je nova igra, neobiĉna i

tajanstvena.

Veda othuknu, mahnu suhom ruĉicom kao da od sebe tjera neku hladnu misao,

namjesti se

bolje na razastrtoj ponjavi, pa poĉe polako, iz daljine:

– Vi samo znate da je Matan Zemljić gluhonijem. I ništa više. Moţda se više i ne

sjeća

kako je ĉovjeku kad mu uho miluje topla ljudska rijeĉ, kako je soĉan smijeh i

plaĉ djeteta, i

kako se javlja svojim glasom i nebo i zemlja. Evo, trava, i ona nekad progovori i

tuţnog

obraduje. Ne ĉudite se, ako vam reknem, da se i vrbe preko Save dozivaju...

– Zar se Matan nije rodio gluhonijem? – upada Dţenis nestrpljivo.

– Nije. U snu se ne snilo, bio je vaših godina, moţe biti mlaĊi, kad se dogodilo...

– Šta se dogodilo? – opet ulijeće Dţenis.

– Polako, dijete. Polako... Ima tome lijepa vremena. Ne ponovilo se, ĉovjek

omrkne, a

ne osvane. Rat. Ko ga ţelio, dabogda ga u svojoj kući imao. A zima suha.

Pucaju stabla od

studeni. Mrzne se srce u prsima. Sastala se nevolja svake vrste, pa udarila po

slabom i

nejakom. A mi nevoljni, naslanjamo se jedni na druge koliko moţemo, pa makar

malo 43

sporije upadamo...

E, jedne takve noći, teške i studene, zamrkla Ivka sama sa svojim Matanom.

Gdje joj

je Ante, ne zna. Gluha i duboka noć, puna studeni i straha. I drvo samo na njivi

dršće.

Tu noć zaboli Ivicu ispod srca. Pati se jadnica, ne kazuje malodobnom Mati.

Grĉi se

na podu. Misli, dijete spava. Zubima otkida komade jastuka. Teško se sa ovim

svijetom

rastaje. I prepalo se dijete, pa istrĉi napolje. Krenuo Matan do svoje tetke, Ivkine

sestre

Ruţe. Ja i Ruţa smo parosnice. I ona bi vam ovo sve znala ispripovijedati.

– Šta je dalje bilo? – poţuruje Dţenis.

– Sve je bilo, draga moja djeco! – othukuje Veda. – Sve. O tome nam je kazivala

Ruţa. Krenula ona zorom da obiĊe sestru. I da joj štogod odnese. Nije se imalo,

pa svaka

mrva pomogne ĉovjeku. Gazi ona kroz snijeg, ogrnula se starom kaputinom,

gleda preda se,

i u snijegu vidi vuĉije stope. Iznenadi se ţena. Nikad se vukovi nisu kućama

primicali.

Slabo je ko u našem kraju vidio vuka. Biće i njih glad natjerala, pa Ruţa dobro

pogleda oko

sebe. Goloruka je, a nigdje ţive duše. Sama ţena, a jutro gluho i smrznuto. Jesu,

vuĉije

stope. Mnogo vuĉijih stopa. I muško bi se prepalo. Da bar gdjegod pašĉe lane.

Ništa. I

nikog. Poĉne Ruţa dozivati sestru. Slabo viĉe. Što od straha, što od studeni, zubi

joj

cvokoću. I nesretna doĊe do one jabuke na Markanovoj njivi. Oko jabuke snijeg

posve

ugaţen. Samo vuĉije šape. Cijeli ĉopor je igrao svoje vuĉije kolo oko mlade

jabuke. Stablo

izgrebano. Zaskakivali se gladni i krvoloĉni. Strese se Ruţa od straha i podigne

oĉi gore

meĊu grane. I sve vidi. Na najvišoj grani, u rašljama, smrznut i bez svijesti

njihov Matan.

Ţiv li je? Smrznut? Ruţa zapomaţe iz sveg glasa. Dijete je ne ĉuje. Smrzlo se.

Pokuša se

popeti na jabuku. Ne moţe. Poĉne dozivati Matana. Ništa. Dijete je ne ĉuje. Ni

sestra joj se

iz kuće ne javlja, a kuća nije daleko. Tu je, ispod brijega, ne zna, jadna, šta će,

ne moţe

Matana ostaviti na jabuci, a ni popeti se ne moţe. Otrĉi do Ivkine kuće da joj

javi i da

ljestve ponesu, pa da ga zajedno skinu sa jabuke.

I dobro je Ruţa ostala pri pameti. Ušla je u Ivkinu kuću, i dugo napolje nije

izlazila. A

kad je iz kuće izašla, to više nije bila Ruţa, nego jedna golema tuga. Smrzavale

su se suze

na njenom lijepom licu. Padala je u snijeg, ĉupala se iz snijega i nesreće i jedva

ţiva

dopuzala do kuće staroga Markana.

Tu zimu Markan je u svoju kuću primio i Ruţu i Matana.

Ni Ruţa se nikad nije posve sabrala. Isplakala je svoju mladost. Ljudi su je

viĊali pod

onom jabukom u gluho doba. Zvala je Matana da siĊe, da joj se odzove. Njen

glas Matan

više nikad nije ĉuo.

Eno, nosi korpu i pred vašu kapiju. Skoĉite, otvorite mu vrata.

Obamrli od Vedinih rijeĉi, Dţenis i ja se ne znamo pomaknuti. Starica nas

gurka, i iz

svoje metalne kutije za duhan vadi dvije papirne banke da damo Matanu za

korpu.

S kapije nas gleda Matan i teškom rukom briše znoj sa lica, nepomiĉnog kao da

je od

gume. Tragovi zvukova ne vide se na tom licu.

Papirna dvobanka u mojoj ruci teška je kao olovo.

Stresli smo se. I Dţenis. I ja. 44

Valjda pred Matanovim ţivotom.

I dugo nismo smjeli dodirnuti korpu od vrbovog pruća.

KUKA

Ljetno predveĉerje u centru Duboĉca, naroĉito u onom drvoredu koji izlazi na

Savu,

ĉesto je na ĉudan naĉin sveĉano. Kao da će se svakog ĉasa nešto dogoditi, nešto

krupno i

svijetlo o ĉemu će se cijele iduće zime ispredati tople priĉe. Ulaziš li prvi put u

ovu ĉaršiju

baš u takvo vrijeme, ĉiniće ti se da te i ljudi, i kuće, i razbrbljale topole, koje bi

iz pravilnog

niza rado pobjegle u vrbak, već dugo oĉekuju, i da si nesmotreno zadocnio.

MeĊu prvim će

ti prići star ĉovjek, neodreĊenih godina, nosat i ćelav, sa najplavljim i

najdubljim oĉima

koje si ikad vidio, pogledaće te pravo u tvoje zbunjene oĉi, i glasom koji ćeš

dugo potom

nositi kao nezaboravan refren, upitaće te:

– Hoćeš li "kuke"?

To je Selica Sefer, zvani Kuka. U visini svog trbuha vidiš ĉvornovatu šaku sa

srednjim

prstom savijenim u kuku. Bolje mu odmah priznaj da je jaĉi, jer on to stvarno

jeste; ako ne

vjeruješ, uskoro se moţe dogoditi da ĉuješ kako krĉkaju kosti tvojih prstiju. Ali,

Kuka je

već tu. Nećeš se lako izvući i poći svojini putem, ako znaš kuda ideš. Sjedi na

najbliţi

kamen, sa Kukom, i slušaj njegovu priĉu:

– Ĉudan je ovo svijet. Vjeruj starom Kuki. Pola vijeka se ja s njim nadvlaĉim

"kuke".

Nije dosta što mi hoće prst išĉupati, nego, dok isteţu i vuku, moram se još i

smijati. Ne

smiju primijetiti koliko me boli. Poznaju se dobro njihov strah i moj smijeh.

Svaĉim se hvale. I svašta mogu.

Ako misliš ostati ovdje, pokaţi im šta znaš. Uradi nešto, i u tome budi najbolji.

Samo

pazi: najbolji ribar, sigurno, nećeš biti. To je Refik. On zna Savu kao svoju

kuću. I ribe ga

slušaju. Kao da razumije tajni govor riba. Pred njim ne hvataj sitne ribice. Nikad

više ništa

nećeš uloviti.

Najbolji laĊar – to je Dane. To mu priznaje i sama voda. I svi vjetrovi. ProĊe li

ovuda

tih i miran ĉovjek koji liĉi na dijete koje su roditelji izgubili na vašaru, to će biti

on. Dane.

Ĉim sjedne u ĉamac, popne se na svoju laĊu, i stane za kormilo, to je već drugi

ĉovjek –

suhi barut! Ne prinosi mu zapaljenu šibicu.

Već znaš... "Kuke" se moţeš igrati sa svima, osim sa Seferom. A to sam ja.

Kuka ili

Sefer.

Kad sam došao u ovu dolinu, mislio sam ostati cijeli jedan dan, vidjeti starog

Ekina,

ništa više, a ostao sam cijeli ţivot, i vidio kako Sava mirno teĉe pored naših

nesporazuma.

Mlad ja. Kao jabuka. Jednog po jednog izbacujem iz igre, nadvlaĉim "kuke".

Krĉkaju

prsti, lica se grĉe, škripe zubi. I kad god kojeg savladam, slava mi raste, priĉa se

o meni, ali 45

ĉujem i ovo: "Dobar si. Nisi loš... Samo, Dule je bio bolji." Nad sve moje

uspjehe nadvija

se Dule, njegova sjenka umanjuje moju snagu i vještinu. Poĉeo sam sanjati

njegov ogromni

prst kojim moţe, kao od šale, uz vodu povući tri teretne laĊe. Nije mogao tri

teretne laĊe,

ali mi rekoše šta jeste. Taj je jednim prstom, vukući laĊarski konopac, uz vodu

pokrenuo

Daninu laĊu, punu šljunka. Mnogo, mnogo je mogao. Vidim, nema mi druge,

moram i ja

vući uz vodu teretnu Daninu laĊu.

Da si ih tada vidio. Kao djeca. Sjatili se pod obalu. Dane je na svojoj laĊi. Oni se

klade. Uspjeće! Neće! Padaju opklade. Ja gazim u vodu. Trojica mi donose

debeli laĊarski

konopac. Kad Dane izvadi lenger, moram poĉeti vući. Istog ĉasa. Prije nego što

laĊa poĉne

kliziti niz vodu. Odredili su i sudije. Dva stara ribara. Oni će reći jesam li uspio,

ili nisam.

Znaš, svako u svom ţivotu ima jedan dan ljepši od drugih dana. Ima dan u kom

je lijep i

moćan. Ako se u tom danu ĉovjek ne prelomi, grije se na njegovoj svjetlosti kao

što ja sada

ĉinim.

Dane vadi lenger. Namotava se ĉeliĉno uţe. "Vuci! Vuci sada, Kuka!" Tada su

me

prozvali Kuka. Ukopah se nogama u pijesak. Zategoh uţe. Pucam od mladosti i

snage. Pred

oĉima mi, umjesto laĊe, ogroman prst. Dule. To je on. Vuĉe laĊu nazad. Niz

vodu. To je

njegov prst. Strašan. A sunce došlo lijepo, kao nikad. Stalo iznad Save i onih

modrih

breţuljaka. Toplo je i ĉovjeku i kamenu. Tada sam znao. Ostaću ovdje, na ovoj

tihoj rijeci,

s Dulinim prstom na svojoj mladosti, ili bez njega. Vuĉem ja. Vuĉe Sava. LaĊa

puna

šljunka. U zraku galama. Navijaju. Gube se rijeĉi u granama vrba. Prsti mi hoće

prepuknuti.

Uţe se usjeklo. Curi mi krv iz usne. Ugrizao sam se. Drhti mi svaki mišić. Onda

sam vidio

nju. Onu moju. Vidio sam je u jednom trenu. Stajala je pod dudom. Crne joj se

kose prosule

po ramenima. Tada mi se crnilo da su svi vikali. I sama laĊa je vikala. I laĊar

Dane je vikao.

Sunce se smijalo glasno, rasipniĉki... Samo je ona šutjela. Gledala me i šutjela.

A ja sam vukao, drhtao, istezao konopac i svoju ruku... Osjećam, ne varam se,

polako,

laĊa klizi uz vodu. Prema meni. Konopac gubi napetost. Padam u vodu. Izgubih

se... Došao

sam sebi u kafani "Štuka". Izlivali su u mene boce ledenog piva. Rusvaj. Trošile

su se

opklade. Prilazili su mi. I svaki bi me svojom ruĉerdom odalamio po leĊima.

Tako su sa

mnom dijelili radost. Bio je to moj dan. Ljepši i veći od drugih dana.

Sa onom crnokosom ispod duda, onom što je šutjela, izrodio sam sedmoro djece.

Kamo puste sreće da sad malo ušuti.

...A ti, i ovo moraš znati. Ni priĉalac nećeš biti najbolji. To je Kubura. Eno ga na

onoj

klupi pod lipom. Pred njim ne kreći s priĉom, nego slušaj. Ĉućeš što nikad nisi. I

kako

nikad nisi. Eh, da on izveze onaj moj dan... Neće!

On vuĉe svoju laĊu.

PLAVI PLAMEN 46

Na pragu stare dvorišne zgradice, u kojoj više niko ne stanuje, sjede djeĉak i

djevojĉica, dvanaestogodišnji Nisvet Putnik i njegova vršnjakinja Hana. Neko je

zgradicu

zakljuĉao, moţda Nisvetova starija sestra, pa nisu mogli ući da se igraju u

polumraĉnoj

tišini, daleko od radoznalih pogleda ostale djece. Trenutke tih svojih igara oboje

su ĉuvali

kao najveću tajnu.

Nisvet se uzvrpoljio pored Hane, plavokose i plavooke djevojĉice, okruglih

obraza,

koja je pored njega sjedjela krotko, sva mirna, ĉekajući da on kaţe šta da rade. A

on je

osjećao da mora reći nešto vaţno, krupno, što će prekinuti neizvjesnost

sadašnjeg poloţaja.

– Vidio sam plamen. – iznenadi se i sam kad shvati šta je rekao.

– Plamen?! – ĉudi se Hana, a na obrazima joj dvije jamice postaju dublje.

Vidjeti plamen, to je zaista bilo i krupno, i vaţno... Lokalna legenda, koju u

Duboĉcu

zna i staro i mlado, kaţe da se svake godine, i to na ĉudnim mjestima, po

mišljenju

posivjelih baba i suhih staraca ta mjesta su nekadašnja groblja, pojavljuje plavi

plamen.

Jednostavno, sukne iz zemlje i brzo nestane. To gore pare, kaţu starci. Ko na

tom mjestu

raskopa zemlju, naći će sanduk pun dukata. Mnogi su, kaţu, vidjeli plavi

plamen, ali se

niko nije usudio kopati. Jer, tvrdi legenda, raskopa li zemlju prljav i grešan

ĉovjek, sa zlom

mišlju, na mjestu će se skameniti.

– Gdje si vidio?! – pita Hana uzbuĊeno.

– Kod Bardanove šupe...

Avgustovsko poslijepodne. LaĊari su na Savi, ratari u polju, zanatlije u svojim

radnjama, djeca u vrbaku i na ĉamcima... Cestom proĊe tek poneka danguba.

– Gdje li je Bardan? – pita se Hana. – Ziza je kod Ivanovce, beru šljive.

– Ne misliš, valjda...

– Mislim.

– Ali?

– Ti se nećeš skameniti. Dobar si ĉovjek. Zar nisi?!

– Ovaaaj...

– Kopaćeš, da vidim jesi li. I povešćeš mene na vašar, ako se ne skameniš.

Nisvet se sjeti. Lanjske godine, takoĊe pred veliki derventski vašar, kao i sada,

djeca

se ni u snu nisu odvajala od platnenih kesica punih ušteĊenog novca koji će

potrošiti na

vašaru. A na vašaru, ĉuda neviĊena. Za vašar se ţivi godinu dana. Ko ne ode na

vašar, taj

kao da i nije ţivio tu godinu. Ne moţe uĉestvovati u razgovorima, ne moţe se

pohvaliti

kupljenim predmetima i viĊenim ĉudesima, meĊu djeĉacima izgubi svaku

vrijednost jer ga

gledaju s ĉuĊenjem i potcjenjivanjem, istovremeno se diveći svojim pištaljkama

i noţićima.

On nije imao ni pare. Bolesni otac već dugo ne radi, a majka nekim ĉudom

odrţava

kuću, i svaki dan pred njih iznosi hranu. Ustajala je sve umornija, jer je po svu

noć brujala

njihova stara "singerica". Mati je šila. Bezvrijedne krpe i raznobojni komadi

platna, dok

proĊu kroz njene ruke, pretvaraju se u lijepe haljine i košulje.

Zamišljen, kao sad pored Hane, sjedio je leĊima oslonjen na kameni temelj

kuće. 47

Ţuljao ga je ispupĉeni kamen u temelju. Okrenu se. Pomjeri kamen. Izvuĉe ga

jednom

rukom. Nije bio velik. Njime je bila zaĉepljena nevelika rupa u temelju. I gle

ĉuda! Kesica.

Neko je tu skrivao kesicu punu metalnog novca. Zadrhta od uzbuĊenja. I on će

na vašar.

Poći će sa ostalom djecom. Sve što oni kupe, i on će. Ali, dan prije vašara,

njegova starija

sestra je dugo plakala.

Smije li kopati?

Šta da kaţe Hani?

– NaĊi lopatu! – Hana će odluĉno. Pokuša joj nešto reći.

– Kopaćeš. Hoću da znam kakav si. I hoću s tobom na vašar.

Niko se do sada nije usudio kopati. I nikoga Hana nije ovako gledala svojim

plavim

oĉima.

NaĊe lopatu.

Krenuše prema Bardanovoj šupi.

Kad uĊoše u dvorište puno ribarskih mreţa, polomljenih vesala i oštećenih barki

koje

dugo nisu vidjele vodu, Hana viknu:

– Ĉika-Bardane!

– Zašto viĉeš? – tiho će Nisvet.

– Da vidim je li kod kuće.

– I ako bude?

– Pitaću ga moţemo li kraj njegove šupe traţiti gliste jer ćeš ti veĉeras pecati –

Hana

će tiho, a onda glasnije:

– Ĉika-Bardane!

Niko se ne javi.

– Nema ga. Hajdemo!

Produţiše do šupe koja se već naginjala na sve ĉetiri strane. Kao da su trule

hrastove

daske, svaka na svoju stranu, htjele pobjeći iz drvenog zida izrešetanog starošću

i

Bardanovom nebrigom.

ZaĊoše za šupu.

Nisvet lopatom razgrnu goleme koprive. Na svom licu osjećao je Hanin pogled.

Hana

ga dotaĉe:

– Poţeli nešto. Nešto veliko i lijepo... U Nisvetu se pomiješaše ţelje i strahovi.

– I ja sam poţeljela... Kopaj ovdje... Nisvet zari lopatu u crnu meku zemlju. U

šupi

nešto sušnu. Oboje se okrenuše. Tišina. Hana pogleda unutra kroz široku

pukotinu.

– Kopaj. Bila je to maĉka.

Lopata se sve dublje zarivala u zemlju. Crno oko rupe postaje sve veće. Izbacuje

zarĊalu ţicu, komadiće stakla, ţeljezne klinove, polomljeno posuĊe, trule trake

lima, kašike

bez repa... Stari ribar Bardan, ĉudak i veseljak kakvog nema u cijelom kraju,

godinama je tu

bacao ono što je preţivjelo svoj vijek.

Djeĉak se znoji. Skida izblijedjelu majcu. Ostavlja je uz šupu. Gleda Hanu. Opet

kopa.

Sad će. Sad će udariti u kost. Starci kaţu da se plamen pojavljuje na ĉudnim

mjestima. 48

Misli o kesici punoj novca, o lubenicama jednonogog Marka, o konju

polunijemog Mensura

na kome je jahao sve do Pjevalovca, o njihovom tavanu s kog su stalno nestajali

orasi, suho

voće.... Djevojĉica se udalji od jame. Gledala je okolo kao da se iza svakog

predmeta u

dvorištu krije Bardan. Sva ispunjena svojim ţeljama.

I onda, dok je djeĉak kopao leĊima okrenut šupi, jedna golema ruka, skupljenih

prstiju,

pomoli se izmeĊu dasaka i nešto spusti na Nisvetovu majicu. Onda se neĉujno

uvuĉe u

šupu.

Zadihan u kopanju, i sav nestao u svojim mislima, djeĉak ništa nije ĉuo. Što je

rupa

postajala veća, i njegove su oĉi, od naprezanja, bivale krupnije.

Djevojĉica se vrati, korakom koji nije znao šta bi od sebe, i na koju bi stranu

prije

udario. Njena ţelja je rasla, rasla...

– Nisvete! – otrţe joj se raznobojan glas. Oznojena ĉela Nisvet se okrenu.

– Majica. Pogledaj!

Pogledi im se sastadoše na majici. Pregršt ţutih novĉića... U udubljenju majice,

kao u

gnijezdu, sjajili su se metalni novci. Dugo nisu vidjeli toliko ţutog sjaja.

Primakoše se.

Istina je. Pogledaše se. Oĉi su im gorjele plavim plamenom. Hana poĊe rukom

prema ţutoj

gomilici.

– Ne! Ne diraj. Ko zna šta će se dogoditi ako ih dotakneš – reĉe Nisvet. – Skupi

majicu oko njih.

Hana paţljivo uze majicu za krajeve. Pazila je da novce ne dotakne golim

prstima.

Podiţe. Oblikova se tvrda grudva. Ĉuje se. Zveĉe. Pogleda Nisveta kako ga

nikad do sada

nije pogledala.

– Znala sam. Dobar si ĉovjek. I zajedno ćemo na vašar.

Nisvet je duboko disao. Hana se široko nasmija:

– Bardan će se ĉuditi, ako naĊe rupu... Zatrpaj je.

LAĐARSKIPUT

Plaviĉaste mrlje nafte pokrivaju Savu. I zrak miriše na benzin. Naša katarka od

suhog

lipovog drveta, koju smo uĉvrstili u njeno leţište na prednjem dijelu ĉamca, liĉi

na vitke

metalne dimnjake brodske rafinerije. Iz jednog takvog dimnjaka neprekidno

suklja

crvenkast plamen. Taj plamen vidi se noću i s naših duboĉkih breţuljaka. U

mojim

djetinjim snovima tim plamenom oznaĉavana je granica jednog svijeta, a iza

njega dalje se

nije vidjelo. Sad je ta granica pomjerena na tamnomodre bregove iza Broda, po

oĉevim

rijeĉima pune vinograda i lijepih kuća. Ĉamac je teretan. I teško ga vuĉem. Bos

sam. U

ĉamcu sjedi otac i upravlja teškim veslom da ĉamac ne udari u obalu, ili da se ne

nasuĉe na 49

šljunkovit plićak. Iz Broda vuĉemo sanduke piva za duboĉku gostionicu. Sinoć

je došao

gostioniĉar Fiko, dogovorio se s ocem, i rekao dobro platiti. Otac će moći smiriti

neke

raĉune, a ostaće nešto i za moje knjige. Ali, Duboĉac je daleko gore uz vodu.

Nisam znao

da i one naše pjeskovite obale i gusti vrbaci mogu biti daleko. Niz vodu, od njih

se s

lakoćom udaljavamo, a povratak je spor i tvrd, pun znoja i misli koje naviru iz

savskih

dubina. Sunce je visoko. Udara pravo u tjeme. Biće dobro ako stignemo prije

zalaska sunca.

Grlo mi se stalno suši, dašćem, ali ne mogu svaki ĉas prekidati vuĉu i trĉati do

ĉamca da se

napijem vode.

Kad smo se otisnuli s kamenite brodske obale, otac je obrisao svoja kosmata

sijeda

prsa, i uzdahnuvši rekao:

– E, moj Hune! Ja star, a ti nejak.

Kad je veseo i kad nam je kuća puna, otac nije star. A najmlaĊi je bio onda kad

je meni

i sestri napravio mali ĉamĉić. Lak. I pokretljiv. Moţeš ga veslati jednom rukom.

I juĉe je

otac bio mlaĊi. I on, i majka su se smijali.

Na vrhu visoke katarke uĉvršćena je metalna alka i za nju je vezan konopac. Na

drugom kraju konopca, dugog oko pedesetak metara, vješto je ispletena široka

traka od

jakog kanapa. Ta traka sada se usijeca u moja znojava prsa. Vuĉem. Svu noć

sam proveo u

ĉudnom bunilu plašeći se da me otac neće povesti. Sestra je starija. Do sada je

uvijek nju

vodio. Napinjem se. Kao da cio Brod vuĉem za sobom sa mostom i svim

kućama. Ali,

okrenem li se padajući, jer vuĉem nevješto, trzajući, vidim samo vrh katarke.

Uĉini mi se da

je to vrh dugaĉke zamišljene olovke koja po plavom papiru neba ispisuje svoj

put. Taj put

ima oblik savske obale. Na brzacima i plićacima ĉamac se izmiĉe na vodu, pa

katarka pravi

širi potez po beskrajnom plavetnilu. Htio je otac da ja upravljam, a on da vuĉe.

Ne ide.

Nekoliko puta ĉamac se umalo nije potopio. Vuĉem sve pravilnije. Ne trzam.

Samo da ne

nagazim na zmiju. Na ovoj lijevoj strani Save, okrenutoj suncu, ima ih mnogo.

A ja ne

volim zmije. Ni one mene ne vole. I u san mi se uvlaĉe. Mama kaţe da sam

ţedan noću i da

zato sanjam zmije. Pio sam puno vode. Ne vrijedi. Opet se uvuku i prestrave me.

A nikada

ni jednu nisam ubio. Nisam ni guštera ubio. Eno ga! Siknu kroz travu. I on se

mene prepao.

Krupan. Kao da je na trzaju i povijanju katarke osjetio da se plašim, otac viknu:

– Moţeš li, Hune!

– Mogu... mogu...

– Jesi li gladan?

– Nisam...

– Vikni kad ti dojadi!

Jednom, bila je teška zima, ni prst se nije smio promoliti napolje, otac je sjedio s

nama

cijelo veĉe, i priĉao nam kako je nekada radio na laĊi. Ovaj put kojim ja sada

gazim zvao se

laĊarski put. Od Broda pa gore do Gradiške laĊe su vukli konji. Uz Savu tada

nije bilo

vrbaka. Sasijecali su vrbe i topole, i rijetke jasenove, kako ne bi za njih konopci

zapinjali.

Naginjem se, glava mije stalno povijena, gledam pred sebe, gdje ću stati, i

osjetim da se u

meni napreţe jedan takav konj, mršav i neuhranjen, vuĉe laĊu punu kamena i

drvene graĊe. 50

I gdje je sad taj konj? Je li bio potkovan ili su mu se u meso usijecali oštri

komadi šljunka

kao sada meni? I mi gore imamo jednog konja. Nije naš. Arifov je. On nikad

nije vukao

laĊu. Ali, vukao je svašta. I mi smo ga pokušali jahati. Ne da. Uzalud smo se

cijelo ljeto

zaskakivali na njegova povijena leĊa. Padali smo svi odreda. I Dţenis je padao. I

na našim

licima mnogo je tragova njegovih potkovica. Nekoliko razbijenih noseva, teških

bubotaka,

ĉvoruga na ošišanim glavama, jedan lom noge, sve je to došlo u igri s tim

nerazumnim

konjem.

LaĊarski put zarastao je u gustu vrbinu.

Pribliţavamo se Zbjegu. U imenu tog sela ima starog straha.

Cijeli kraj se prolomi od snaţnog trubljenja. Brod. Vuĉe šlepove. To je "Zeta".

Jedan

od posljednjih parobroda na Savi. Kao gusarska zastava nad njim se vije široka

traka crnog

dima. S broda su ugledali našu katarku. Mašu nam. Zovu da se zakaĉimo. Ali,

znam da

nećemo. Sa ovako teretnim ĉamcem opasno je navesti se na šlepove. Zadnji dio

ĉamca

sigurno bi legao u vodu. Da je ĉamac prazan, to bi za oca bila šala. Ovako, valja

mi vući.

Vući. Titra mi pred oĉima. Kao da su i vrbe poĉele koraĉati sa mnom. Bijele

svjetlosne

pjege pucaju mi u ušima.

Zaustavili smo se u hladu vrbe nadnesene nad toplu Savu. Otac je razmetao

novinski

papir i zamirisao je bijeli hljeb. I dva komada brodske kobasice. I glavica crnog

luka. I

komad sira sušenog na dimu. Jeli smo šuteći. U zelenoj tišini ĉulo se struganje

naših

gladnih zuba. Otac me gledao s nadom. A ja sam osjetio da mi kroz tanke kosti

struji voda.

Obiĉna savska voda.

Opet vuĉem.

Opet po nebu piše katarka. Preko njenog nejasnog rukopisa preletje svraka.

Ĉujem

zvono. Bicikli. To se iz Broda vraćaju radnici. Na visokom nasipu uz Savu, u

pravilnoj

koloni, izgledaju kao stonoga. Na raskršću ta stonoga skrenu udesno. Ode u

Zbjeg. Ne

vidim, ali znam da je pred njima ravan i prašnjav put. Kad ga kiša poprska, to je

pravi put

za bicikl.

Pribliţavamo se ušću Ukrine u Savu. Iznad tog ušća vidim veliku adu. Ona, ta

duga i

zelena ada u obliku pšeniĉnog zrna, pripada oĉevom prijatelju Mrkalju. Dolazio

je kod nas.

Nedavno. Sve na njemu volim, osim starog koţnog kaputa. Taj kaput me

podsjeća na nešto

tuţno. Ne znam šta je to. Ali osjećam. Takav koţni kaput, dok sam bio manji,

istukao me

smrtimice. Moţda mi je zbog toga Mrkalj draţi kad skine kaput, raskomoti se, i

sa ocem

razveze stare nevjerovatne priĉe. U jednoj priĉi vidim njega i oca, i ovu adu

obraslu vitkim

topolama. Njih dvojica bjeţe prema Savi. Znaju gdje su ostavili ĉamĉić. S njima

je i Savo.

A iza njih grupa sivih šljemova. Po njihovoj priĉi koju uvijek dopunjuju novim

detaljima,

bilo je nekakvo mutno i vlaţno jutro. Upali su u klopku pred Mrkaljevom

kućom. Šljemova

je bilo mnogo. Naoruţanih i spremnih da ubiju. Otac, Mrkalj i Savo bjeţe kroz

gustu

travuljinu. Sapliću se. Padaju. Od straha im noge kraćaju. Samo da što prije

stignu do

ĉamca, i da se doĉepaju ade. Šljemovi nemaju teţeg oruţja. Ako stignu do nje,

na adi će biti

sigurni. Krik! Pa stenjanje. Bio je to Savo. Mrkalj je opsovao. Soĉno. Ljudski.

Otkud im 51

minobacaĉ?! Granata je doletjela iza brdašca. U travi, bez obiju nogu, leţi Savo.

Još je pri

svijesti. Rascvale mu se noge iznad koljena. I moli moga oca da puca u njega, da

mu

olakša, da ga ne ostavlja šljemovima. Noćima sam sanjao te Savine noge. Ĉuo

sam i glas

Savin. I nikad nisam saznao pta je uĉinio moj otac. Savi nije bilo spasa. Nositi

ga nisu

mogli. Šljemovi su bili tu, s crnim okom mašinke koje se uvećavalo. Smrtno

crnilo.

Jednom, ako ga upitam, moţda će mi reći. Šta bih ja uĉinio na oĉevom mjestu?

On je imao

pištolj. Savu nije mogao ţivog ostaviti šljemovima. A da puca u njega, kako će?

Znam da je

s njim odrastao. Plakao i smijao se. Po njihovoj priĉi, oĉevoj i Mrkaljevoj,

zajedno su se i

oţenili. Mene tada nije bilo na ovom svijetu. I nisam znao da postoji Sava, sa

adom iznad

ušća. Nisam znao da je Savo molio oca da puca u njega. I da li je pucao? Moţda

ništa neću

saznati i ako pitam oca– I šta bi mi odgovorio? Ĉuo sam, i sad mi iz ušiju ne

izlazi ona

ĉudna boja oĉevog glasa, kad je rekao Mrkalju: "Nikad mi u ţivotu nije bilo

teţe."

Vjerujem mu.

Iz topolika na adi prhnu cijelo jato vrana. Tu ih ima mnogo. Ko se bolje zagleda,

i

odavde, u tamnom zelenilu lišća moţe primijetiti mnoga gnijezda. Ostrvo ptica.

I nezavršenih

priĉa. Pred tim ĉudom i Sava se razdvojila na dva dijela, i kad je najjaĉa, ne

moţe

ga odnijeti. Moţe li, kao što je ada promijenila tok Save, jedna priĉa i ono što je

u njoj

promijeniti tok neĉijeg ţivota? Sjetih se, otac je bio bolestan, teško i dugo; iza

zatvorenih

vrata šaputao je majci takve rijeĉi od kojih mi se kosa dizala na glavi. Kad je

došao do

mene, rekao je majci da me ĉuva. Majka je plakala, a ja sam u mašti vidio kako

njene suze

padaju na ţuto oĉevo lice i on od tih suza postaje jaĉi i zdraviji.

Okrenem se.

Otac sjedi u ĉamcu nagnut na desnu stranu i teškim veslom drţi vrh ĉamca

usmjeren

prema Duboĉcu. Gazim ĉistinom. Vruć pijesak pod mojim tabanima. Iza velikog

zavoja

koji ćemo sada proći ugledaćemo komad neba bliţi mome oku i srcu. Tamo

negdje, iza one

grupe topola, uzdiţu se Banice sa igralištem, i našim djeĉijim tajnama. Sunce

popušta. I

znoj je hladniji. Sad se na Banicama dijele u dvije grupe. Moţda je Dţenis uzeo

moju loptu.

– Jesi li ţedan, Hune!? – viĉe otac.

– Nisam.

– Navali još malo. Eno Motajice!

Iako je na suprotnoj strani Save, u Bosni, plavetnilo Motajice sada je izranjalo

na

ĉudnom mjestu.

Zalazimo u gust vrbak. Vrhovi vrba sve ĉešće zapinju za konopac. Trudim se da

naĊem stazu izmeĊu vrba i naplavina. Nema je. Niko više ovim putem ne vuĉe

laĊe.

Nailazim samo na prosjeĉen vrbak i kratke puteljke koji se brzo prekidaju. To su

ribarski

puteljci. Na vrbini se naĊe i poneka pocijepana mreţa. Po nekom nijemom

sporazumu te

mreţe niko ne dira. Teţak je ribarski kruh. Sjetih se i pogrdne pjesmice o

ribarskom ţivotu.

Osmjehnuh se. To je uradila pjesma. Onda tako trznuh i zanesoh se ustranu da je

otac

izgubio kontrolu nad ĉamcem.

– Šta je, Hune?! 52

– Ništa... Okliznuo sam se! – laţem i sporije krećem dalje.

Sporije zbog toga jer moram dati vremena mladiću i djevojci da se obuku i da se

sklone od mog pogleda. Srce mi gruha. Otac ih neće vidjeti. A njih dvoje, kao da

znaju da

nemam ništa protiv njih, oblaĉe se sporo. Djevojaĉka bjelina istiĉe se u tamnom

zelenilu

vrbaka. Ţao mi što sam ih poplašio. Buĉi mi glava. Oĉi lete, i ne mogu ih

otkinuti od ove

meke bjeline. Bjeţim prema vodi. Da ne udarim pravo na njih. Srećom, oni se

udaljiše.

Prešao sam preko povijene trave na kojoj su njih dvoje leţali. Na tabanima sam

osjetio dio

njihove topline. Nadao sam se da sam nogom stao tamo gdje je leţala djevojka i

da ću na

stopalima odnijeti dio njene topline. U ušima mi bruji cio roj znatiţeljnih pĉela.

I neće da se

umire.

Izbismo na ĉistinu.

Pred umornim oĉima, punim zasljepljujuće bjeline, puĉe meni dragi vidik.

Duboĉac sa

svojim breţuljcima, na bosanskoj strani. Eno kuća! Daleko su, pa umjesto

prozora vidim

oĉi one djevojke. Ne bih se iznenadio da kuće skoĉe i pobjegnu u zaklon.

Na pozadini rumenog predveĉerja istiĉu se dvije vitke katarke. Jedna je bijeli

crkveni

toranj, a druga katarka je dţamijska munara. IzmeĊu njih se rumeni sunce na

zalasku.

BILJEŠKA O PISCU

Alija H. DUBOĈANIN (Alija Hasagić Duboĉanin) roĊen je 2. maja 1949.

godine u

Bosanskom Duboĉcu, na Savi. Školovao se u rodnom mjestu, Koraću kod

Bosanskog

Broda, Kranju i Sarajevu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu

(knjiţevnost i

jezik).

Duboĉanin je pjesnik, pripovjedaĉ, romansijer, knjiţevni kritiĉar, novinar,

urednik.

Dobitnik je ugledne knjiţevne nagrade "Neven" za knjigu pripovjedaka "Brod

na vidiku", a

nagradu "Oktobarska poetska drugovanja" za knjigu pripovjedaka "Vatre na

rijeci".

Višestruki je dobitnik prvih nagrada za priĉu pojedinih listova. Pjesme i priĉe

Alije H.

Duboĉanina uvrštene su u razliĉite izbore, ĉitanke, antologije, preglede, a

pojedine su

prevoĊene (pjesme i priĉe) na makedonski, turski, bugarski, albanski, njemaĉki,

španski,

francuski, holandski i engleski jezik.

U toku rata pokrenuo je i ureĊivao list za mlade "Lastavica" (1994-1996), kao i

Djeĉije

novine "Vrelo Bosne".

Objavljene knjige za odrasle: SVAKODNEVNI PROMETEJ, pjesme (1977),

SAN U

ĈAMCU, priĉe (1987), HOD ZA TOBOM, pjesme (1989), SLIKA NA VODI,

pjesme

(1995), SVETA KRUŠKA, pjesme (1996), KUPAĈICA, priĉe (1996), BEHAR

U 53

SARAJEVU, roman (1998) i druga djela.

Objavljene knjige za djecu: ZAGRLJENI VIDIK, pjesme (1978), BROD NA

VIDIKU, priĉe (1982), VATRE NA RIJECI, priĉe (1984), LAĐA ZA

DALJINE, priĉe

(1985), DA HOĆE NEŠTO DA TI SE DESI, pjesme (1986), NEMIRNO

LJETO, roman

(1988), LAĐARSKI

PUT, priĉe (1988), TIHA RIJEKA DJETINJSTVA, pjesme (1997), JEDNA

MAMA I

DVANAEST SINOVA, proza (1997) i druga djela.

Alija H. Duboĉanin ţivi u Sarajevu. Urednik je u izdavaĉkoj kući

"Sarajevopublishing".