Lav Nikolajevi Tolstoj

ANA KARENJINA

Naslov originala:

1873. - 1877.

Prevela:ZORKA VELIMIROVI

PROSVETA RADBEOGRAD 1975

Fototipsko izdanje prema izdanju iz 1968. godine

MMXV

KNJIGA PRVA

PRVI DEO

I

Sve srene porodice lie jedna na drugu, svaka nesrena porodicanesrena je na svoj nain.

U kui Oblonskih prava je uzbuna. ena je doznala da joj je mu bio uintimnim odnosima sa njihovom bivom guvernantom Francuskinjom, pa muje kazala da ne moe iveti s njim pod jednim krovom. To stanje traje evo vetrei dan, i mui i njih dvoje i sve lanove porodice, i svu eljad u kui. Svilanovi porodice i eljad oseaju da nema smisla da i dalje ive zajedno, i dameu ljudima koji se sluajno nau u kakvoj drumskoj mehani ima vie vezenego meu njima, lanovima porodice i ukuanima Oblonskih. ena ne izlaziiz svojih soba, a mua ve trei dan nema kod kue. Deca tumaraju po celojkui kao izgubljena, Engleskinja se zavadila s ekonomkom i napisala ceduljuprijateljici molei da joj nae kakvo drugo mesto, kuvar otiao od kue jojue o ruku, kuvarica za mlae i koija molili su da ih isplate.

Treeg dana posle svae, knez Stepan Arkadijevi Oblonski - Stiva, kakosu ga obino zvali - probudio se u obino vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali neu sobi za spavanje svoje ene, ve u svome kabinetu, na divanu od saktijana.On okrenu svoje puno, iznegovano telo na oprugama divana, kao da hoe jodugo da spava, obgrli s druge strane uzglavlje i pritite obraz uza nj, aliodjednom skoi, sede na divan i otvori oi.

Da, da, kako ono bee? - mislio je, seajui se sna. - Da, kako ono bee?Aha! Alabin je davao ruak u Darmtatu; ne, nije u Darmtatu, ve netoamerikansko. Da, jer tamo je Darmtat bio u Americi. Jeste, Alabin je davaoruak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: il mio tesoro[1], nije il miotesoro, nego neto lepe; bili su i nekakvi mali bokalii, bokalii-ene,seao se on.

Oi Stepana Arkadijevia veselo zasijae, i on se zamisli smeei se. Jest,bilo je lepo, vrlo lepo. Bilo je jo mnogo lepih stvari tamo, ali se ne mogureima iskazati, ni mislima na javi oiveti. I spazivi prugu svetlosti koju jesa strane proputala jedna ohana zavesa, on veselo spusti noge s divana,napipa papue oiviene zlaanim saktijanom, koje mu je ena izvezla (kao

poklon o roendanu, lane), i, po staroj devetogodinjoj navici, ne ustajui,prui ruku prema mestu gde mu je u sobi za spavanje bio okaen halat.[2] Itada se odjednom seti kako i zato ne spava u sobi za spavanje svoje ene, veu kabinetu; osmeha mu nestade s lica, elo mu se nabra.

Ah, ah, ah! Ah... zajauka on, seajui se svega to je bilo. I opet muizioe pred oi sve pojedinosti njegove svae sa enom, sva bezizlaznostnjegova poloaja, i, najmunije od svega, njegova vlastita krivica. Jest! onanee, i ne moe mi oprostiti. I to je najstranije, svemu tome ja sam kriv -kriv sam, ali ne krivac. U tome i jeste sva tragedija - mislio je on. - Ah, ah,ah! ponavljao je oajno seajui se najteih utisaka iz te svae.

Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada on vrativi se izpozorita veseo i zadovoljan i sa velikok krukom za enu u ruci, ne naeenu u salonu, na svoje iznenaenje ne nae je ni u kabinetu, i najzad jeugleda u sobi spavanje, sa onim nesrenim pisamcetom, koje ga je odalo,ruci.

Ona uvek zabrinuta i uurbana, a po njegovu miljenju malo ogranienaDoli, sedela je nepomino s pisamcetom ruci, i s uasom, oajanjem isrdbom gledala u njega.

- ta je ovo? Je li? - pitala je pokazujui pisamce.

I pri seanju na to, kao to esto biva, Stepanu Arkadijeviu bilo je krivone toliko to se to desilo, koliko to je onako odgovorio eni na to pitanje.

S njime se u taj mah desilo ono to se obino deava s ljudima kada ihiznenada uhvate u neem sramnom. On nije uspeo da podesi lice premapoloaju u kojem se naao kad se otkrila ta njegova krivica. Mesto da se naeuvreen, da porie, da se pravda, da moli za oprotenje, da ostane ak iravnoduan - sve bi to bilo bolje od onoga to je uradio - na licu mu (to surefleksi mozga, pomisli Stepan Arkadijevi, koji je voleo fiziologiju), na licumu sasvim nehotice zaigra obian, dobroudan, i zato glup osmeh.

Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh,Doli zadrhta kao od fizikog bola, izli sa uroenom joj prgavou potokoporih rei, i pobee iz sobe Otada nije htela da vidi mua.

Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh, mislio Stepan Arkadijevi.

Ali ta da se radi? ta da se radi? govorio je sebi u oajanju, i nijenalazio odgovora.

II

Stepan Arkadijevi bio je iskren prema samom sebi. Nije mogao sebevarati i obmanjivati da se kaje za svoje ponaanje. Nije mogao da se kaje toon, lep, zaljubljiv ovek od trideset i etiri godine, nije bio zaljubljen u enu,majku petoro ive i dvoje umrle dece, koja je bila samo godinu dana mlaaod njega. Kajao se samo zato to nije umeo stvar bolje da sakrije od ene. Alije oseao svu teinu svoga poloaja, i alio je enu, decu i sebe. Moe biti dabi umeo i bolje sakriti svoj greh od ene da je znao kako e to na nju uticati.Jasno je da nikad nije o tome dublje razmiljao; ali mu se nejasno inilo daena odavno nazire da joj on nije veran, i da na to gleda kroz prste. Njemu seinilo da ona, istroena, postarela, nimalo vie lepa, niti iim privlana,obina ena, koja je samo dobra mati da ona iz oseanja pravinosti morabiti popustljiva. Ispalo je sasvim drukije.

Ah, to je strano! oj, oj, oj! strano! - ponavljao je Stepan Arkadijevi inije mogao nita da smisli. - I kako je da sve bilo lepo, kako smo lepo iveli!Ona je bila zadovoljna, srena sa decom, ja joj nisam ni u em smetao,ostavljao sam joj da se brine o deci i o domazluku kako je htela. Ali, istina je,nije lepo to to je ona bila guvernanta u naoj kui. Nije lepo! Ima neegodvratnog i gadnog u tome kad se domain udvara svojoj guvernanti. Alikakva guvernanta! (On se seti crnih, avolastih oiju m-lle Roland, i njezinaosmejka.) Meutim, dok je ona bila kod nas u kui, ja nisam snjom nitaimao. A najgore je to to ona ve... Samo je jo to alo, kao za pakost! Oj, OJ,oj! Ali ta da se radi, ta da se radi!

Odgovora nije bilo osim onoga opteg odgovora koji ivot daje na svanajzamrenija i najzagonetnija pitanja. Taj je odgovor: iveti uz svakodnevniprogram, to jest zaboravljati. Da nae zaborava u snu, bilo je nemoguno, bardo idue noi; nije se mogao ni vratiti onoj muzici koju su pevale bokalii-ene; dakle, treba se predati ivotnom snu.

Videemo docnije, ree u sebi Stepan Arkadijevi, ustade, obue sivihalat postavljen plavom svilom, stee oko sebe gajtan s kiankama, ipovukavi dosta vazduha u iroki grudni ko, uobiajenim bodrim korakom

izbaenih stopala da su tako lako nosila njegovo puno telo, prie prozoru,podie zavesu i jako zazvoni. im zvonce odjeknu, ue stari prijatelj kue,sobni sluga Matvej, nosei haljine, cipele i telegram. Odmah za Matvejem uei berberin sa svojim priborom.

- Ima li to iz kancelarije? - upita Stepan Arkadijevi, uze telegram i sedepred ogledalo.

- Na stolu je - odgovori Matvej, pogleda upitno i boleivo gospodina, ipoutavi malo dodade s lukavim osmejkom: - Koija je opet slao oveka.

Stepan Arkadijevi nita ne odgovori i samo u ogledalu pogleda Matveja;po pogledu kojim su se u ogledalu sreli, videlo se da se oni razumeju. PogledStepana Arkadijevia kao da je govorio: zato mi to govori? zar ne zna?

Matvej metnu ruke u depove kaputa, izbaci nogu, i smeei se ovla iutei, dobroduno pogleda svoga gospodina.

- Kazao sam mu da doe u nedelju, a dotle da ne uznemiruje uzalud nivas ni sebe - izgovori on oevidno ranije pripremljenu reenicu.

Stepan Arkadijevi razumede da je Matvej hteo da se ali i da skrenepanju na sebe. Otvorivi telegram, on ga proita, dovijajui se ta treba daznae izvrnute, kao i uvek, rei, i lice mu se razvedri.

- Matveje, moja sestra Ana Arkadijevna stie sutra - ree, zaustavivi zatrenutak glatku do sijanja berberinovu ruku koja je brijala rumenu putanjuizmeu dugih kovrdastih zalizaka.

- Hvala bogu - ree Matvej, pokazujui tim odgovorom da i on, kao igospodin, razume znaaj toga dolaska, tj. da Ana Arkadijevna, ljubimicasestra Stepana Arkadijevia, moe pripomoi izmirenju mua i ene.

- Sami ili s muem? - upita Matvej.

Stepan Arkadijevi nije mogao govoriti, jer mu je berberin ba u taj mahbrijao gornju usnu, ve podie jedan prst. Matvej u ogledalu klimnu glavom.

- Sami. Da se spremi gore?

- Javi Darji Aleksandrovnoj, pa kako ona naredi.

- Darji Aleksandrovnoj? - kao sumnjajui ponovi Matvej

- Jest, javi. Evo uzmi i telegram, pa doi da mi kae ta su ti rekli.

Hoete da pokuate, razumede Matvej, ali ree samo - Razumem.

Stepan Arkadijevi bee se ve umio i oeljao i htede da se oblai, kad seMatvej, oprezno stupajui u izmama koje su kripale, vrati u sobu stelegramom u ruci.

- Darja Aleksandrovna, naredili su mi da kaem da oni putuju. Neka radikako mu je, tj. vama, volja - ree on, smeei se samo oima, i metnuvi rukeu depove i oborivi glavu, upre pogled u Stepana Arkadijevia. StepanArkadijevi uuta. Dobroudan i malo tuan osmeh ukaza se na njegovulepom licu.

- A? Matveje? - ree on maui glavom.

- Nita, gospodine, udesie se - ree Matvej.

- Udesie se?

- Dabogme.

- Misli? Ko je to? - zapita Stepan Arkadijevi iza vrata u utanjeenskog odela.

- Ja sam - odgovori vrst i prijatan enski glas, i kroz vrata se pomoliozbiljno, boginjavo lice Matrjone Filimonovne, dadilje.

- ta je, Matrjoa? - upita je Stepan Arkadijevi idui joj u susret.

Iako je Stepan Arkadijevi bio kriv pred enom, i to oseao i sam, skorosvi u kui, ak i dadilja, najvei prijatelj Darje Aleksandrovne, bili su nanjegovoj strani.

- ta je? - ree on snudeno.

- Idite, gospodine, pokorite se jo jedanput. Moe dati bog. Mnogo joj jeteko, alost je i pogledati je, a i u kui se sve okrenulo tumbe. Treba sesmilovati na decu. Pokorite se gospodine. ta ete! Ko priznaje...

- Ali nee me primiti...

- Vi uinite svoje. Bog je milostiv, molite se gospodine, molite se njemu.

- Pa dobro, napred, Stepane! - ree Stepan Arkadijevi i odjednompocrvene. - Daj da se obuem - ree Matveju i brzo skide halat.

Matvej je ve drao rairenu, spremljenu koulju, oduvavajui s nje netonevidljivo, i sa oiglednim zadovoljstvom obue je na iznegovano telo svogagospodina.

III

Poto se obue, Stepan Arkadijevi se namirisa mirisima, popravi rukavekoulje, vinim pokretom razmesti po depovima cigarete, novanik, kutijusa palidrvcima, sat sa dvostrukim lancem i drangulijama, i otresnuvimaramicom, oseajui se ist, namirisan, zdrav i fiziki raspoloen i poredsvoje nesree, izae, lako se odbijajui nogama, u trpezariju, gde ga je veekala kafa, a pored kafe i pisma i akta iz kancelarije.

On proita pisma. Jedno, od trgovca koji je hteo da kupi umu na imanjunjegove ene, bilo je vrlo neprijatno. Ta se uma neophodno morala prodati;ali sad, dok se ne pomiri sa enom, o tome nije moglo biti ni rei.Najneprijatnije je to to se u njegovo izmirenje sa enom upliu, eto, imaterijalni interesi. I misao da se on rukovodi tim interesom, da zbogprodaje ume eli da se izmiri sa enom - ta misao vreala ga je.

Kad je bio gotov s pismima, Stepan Arkadijevi primae kancelarijskaakta, prelista brzo dva predmeta, velikom pisaljkom pribelei nekolikonapomena sa strane, i oturivi akta, poe piti kafu. Pijui kafu, otvorijutronje, jo vlane novine, i poe ih itati.

Stepan Arkadijevi primao je i itao liberalne novine, ne krajnje liberalne,nego one kojih se drala veina. I, ne gledajui na to to njega u stvari nijezanimala ni nauka, ni umetnost, ni politika, on se u tome vrsto drao onihpogleda kojih su se drale njegove novine i veina, i menjao ih je samo kad ihje veina menjala, ili, bolje rei, nije ih on menjao, ve su se oni u njemuneprimetno menjali.

Stepan Arkadijevi nije birao ni pravac, ni poglede, ve su pravci i pogledisami dolazili k njemu, isto onako kao to nije birao oblik eira i kaputa,nego je uzimao one to se nose. Kako je iveo u izvesnom drutvenom krugu,oseao je i potrebu izvesne misaone delatnosti, koja se obino razvija u zrelodoba, potrebu isto tako neophodnu kao i imati eir. Ako je i bilo razlogazbog kojeg se drao liberalnog pravca, a ne konzervativnog, kojeg su setakoe mnogi iz njegova kruga drali, nije to bilo zato to bi on mislio da je

liberalni pravac pametniji, ve zato to se vie slagao s njegovim nainomivota. Liberalna je partija tvrdila da je u Rusiji sve ravo, i doista, StepanArkadijevi imao je mnogo dugova, a novaca mu nikad nije bilo dosta.Liberalna je partija govorila je brak preivela ustanova i da je potrebnoudesiti ga drukije; i doista, porodini ivot pruao je malo zadovoljstvaStepanu Arkadijeviu, primoravao ga da lae i da se pretvara, to se nijeslagalo s njegovom prirodom. Liberalna je partija govorila, ili bolje rei,podrazumevala, da je religija samo uzda za varvarski deo stanovnitva, idoista, Stepan Arkadijevi nije mogao izdrati bez bola u nogama ak nikratko molepstvije, niti je mogao razumeti nato su sve te strane i naduvenerei o onom svetu, kad se i na ovom moe veselo iveti. Pored toga, StepanArkadijevi, koji je voleo veselu alu, uivao je katkad da dovede u zabununekog dobriinu govorei mu: kad se ve ponosi svojim poreklom, ne trebada se zaustavlja na Ruriku, a da se odrie svog prvog pretka - majmuna.

Dakle, liberalni pravac postao je navika Stepana Arkadijevia, i on jevoleo svoje novine, kao to je voleo i cigaru posle ruka, zbog lakog zanosakoji mu je stvarala u glavi. Prvo je proitao uvodni lanak u kojem segovorilo kako se u nae vreme sasvim bez razloga die tolika povika naradikalizam, koji tobo preti da e progutati sve konzervativne elemente, i dabi vlada trebalo da preduzme mere i da stane na glavu hidri revolucije;naprotiv, po naem miljenju, opasnost ne lei u hidri revolucije, ve uotporu tradicionalnosti koja koi progres, itd. On proita i drugi lanak, izoblasti finansija, u kojem su pominjani Bentam i Mil, i bilo peckanoministarstvo. Sa uroenom mu bistrinom Stepan Arkadijevi je razumevaoznaaj svakog peckanja: od koga dolazi, kome je i zato upravljeno; i tomu jei sad, kao i uvek inilo neko zadovoljstvo. Ali danas mu je to zadovoljstvokvarila pomisao na ono to mu je savetovala Matrjona Filimonovna, i seanjeda u kui ide sve naopako. Proitao je takoe da je grof Bajst[3], kako se ujeotputovao u Vizbaden[4], i da nema vie sede kose; i da se prodaju neke lakekaruce; i da neka mlada osoba nudi svoje usluge; ali svi ti izvetaji nisu mukao nekad, priinjavali tiho, ironino zadovoljstvo.

Poto je proitao novine, popio drugu olju kafe i pojeo zemiku smaslom, on ustade, otrese mrve s prsnika, isturivi iroke grudi radosno seosmehnu, ali ne zato to je u dui oseao neto osobito prijatno - radostanosmejak izazvalo je dobro varenje.

Taj ga radostan osmejak odmah podseti na sve, i on se zamisli.

Dva detinja glasa (Stepan Arkadijevi poznade glas Grie mlaeg sinia, iTanje, starije devojice) zaue se vratima. Oni su neto vukli i izvrnuli.

- Ja sam ti govorila da putnike ne treba namestiti na krov - vikala jedevojica engleski. - Sad ih skupljaj!

Sve ide tumbe - pomisli Stepan Arkadijevi, - eto i deca tre po kuisama. Prie vratima i zovnu decu. Deca bacie kutiju koja im je bila mestoeleznice, i uoe.

Devojica, tatina ljubimica, utra smelo, zagrli ga, smejui se obisnu muse oko vrata, kao to je uvek radila, uivajui u poznatom mirisu koji jezapahivao od njegovih zalizaka. Poto ga najzad poljubi u lice koje se sijalood nenosti, i pocrvenelo zato to se bio sagao, devojica rairi ruke i htededa istri napolje, ali je otac zadra.

- A ta radi mama? - upita on milujui je po glatkom, vratiu. - Zdravo! -ree deaku, koji prie da se pozdravi.

Oseao je da mukaria manje voli, i trudio se uvek da bude isti i premajednom i prema drugom, ali dete je to osealo, pa se i ne osmehnu na hladanoev osmejak.

- Mama? Ustala je - odgovori devojica.

Stepan Arkadijevi uzdahnu.

Dakle, i noas nije cele noi spavala, pomisli.

- A kako je mama, je li vesela?

Devojica je znala da su se otac i mati svaali, i da mati ne moe bitivesela, i da otac to mora znati, i da se samo pretvara kad je tako lako pita otome. I ona pocrvene mesto oca. On to oseti, pa i sam pocrvene.

- Ne znam - ree. - Nije nam kazala da uimo, kazala nam je da idemo samis Gul kod babe.

E pa onda idi, Tanuroka moja. Ah da, ekaj malo - zadravajui je imilujui joj ruicu.

Uze s kamina kutiju bombona koju je jue doneo, i dade joj dve bombone,izabravi one koje ona najvie voli, jednu od okolade, i jednu sa kremom.

- Za Griu? - ree devojica pokazujui onu od okolade.

- Jest, jest. - I poto je pomilova po ramenu, poljubi je u razdeljak i u vrat,pa je pusti da ide.

- Kola su spremna - ree Matvej. - A eka i jedna ena, ima neto da vasmoli.

- eka li odavno? - upita Stepan Arkadijevi.

- Oko pola sata.

- Koliko ti je puta nareeno da odmah prijavi!

- Ta treba valjda na miru kafu da popijete - ree Matvej onim prijateljskinabusitim tonom na koji se nije moglo ljutiti.

- Hajde, neka ue odmah - ree Oblonski mrtei se.

Moliteljka, gospoa Kalinjina, ena tabnog kapetana druge klase, trailaje neto nemoguno i besmisleno, ali je Stepan Arkadijevi, po obiaju,ponudi da sedne, pa je paljivo, ne upadajui joj u re, saslua i potankoposavetova kome i kako da se obrati; ak joj brzo i smiljeno napisa svojimkrupnim, razvuenim, lepim i itkim rukopisom pisamce za lice koje joj jemoglo pomoi. Kad isprati kapetanicu, Stepan Arkadijevi uze eir i zastadeseajui se da li nije neto zaboravio. Ne, nita nije zaboravio, osim onoga toje hteo da zaboravi - enu.

Ah, da! Obori glavu, i njegovo lepo lice dobi tuan izraz. Da li da idemili da ne idem? govorio je u sebi. Neki unutranji glas govorio mu je da netreba da ide, da osim lai niega drugoga ne moe biti, da se odnosi izmeunjega i ene ne mogu popraviti ni postati bolji, jer je nemoguno uiniti njuopet tako primamljivom da bi mogla izazvati ljubav u njemu, ili njega uinitistarcem, nesposobnim za ljubav. Osim prevare i lai nita drugo nije moglo tuizii, a prevara i la bile su protivne njegovoj prirodi.

Pa ipak, jedanput se mora jer ovako ne moe ostati - ree, trudei se dabude hrabar. Isprsi se, izvadi cigaretu zapali je, povue dva-tri dima, baci je usedefnu koljku za pepeo, brzim koracima proe kroz mrani salon, i otvoridruga vrata koja su vodila u eninu sobu za spavanje.

IV

Darja Aleksandrovna, u domaem aketiu i pridenutim na potiljkupletenicama od retke, nekad guste i divne kose, ispijena, mrava lica ikrupnih, uplaenih oiju koje su zbog mravosti inile jo vee, stajala jeizmeu razbacanih po sobi stvari pred otvorenim ormarom, odakle je netoodabirala. Kad u muevljeve korake, ona zastade gledajui vrata, i uzalud setrudei da svome licu da izraz strogosti i preziranja. Oseala je da ga se boji,da se boji i ovoga sastanka. Ona je i sad pokuala da uradi ono to jepokuavala ve deset puta za ova tri dana: da odabere deje i svoje stvari kojee poneti k materi, a ipak nije mogla da se na to odlui; ali je sad, kao i pre,govorila sama sebi kako to ne moe tako ostati, kako ona mora netopreduzeti, kazniti ga, postideti, osvetiti mu se ma i najmanje za bol koji joj jezadao. Jednako je jo govorila da e ga ostaviti, ali je oseala da je tonemoguno; bilo je nemoguno zato to se ona nije mogla odviknuti da gasmatra svojim muem i da ga voli. Osim toga, oseala je da e njenoj deci bitigore tamo kuda se spremala da ode s njih petoro, kad eto u svojoj kui jedvauspeva da ih gaji i neguje. I ovako, za ova tri dana, najmlai sini serazboleo zato to su ga nahranili supom koja nije bila dobra; a druga decaostala s jue skoro bez ruka. Ona je oseala da je nemoguno otputovati paipak, varajui sebe samu, odabirala je stvari i pretvarala se kao da e otii.

Kad ugleda mua, zavue ruke u fioku ormara traei tobo neto, i osvrtese tek onda kad joj on sasvim prie. Njeno lice, kojem je htela dati strog iodluan izraz, izraavalo je zbunjenost i patnju.

- Doli! - ree on tihim, poniznim glasom. I uvue vrat u ramena, elei daizgleda jadan i pokoran, meutim, lice mu je sijalo od sveine i zdravlja.Brzim pogledom ona obuhvati od glave do pete njegovu priliku koja je sijalaod sveine zdravlja. Jest, on je srean i zadovoljan! - pomisli - a ja?... I tanjegova odvratna dobrota, zbog koje ga svi vole i hvale: ja mrzim tu njegovudobrotu, pomisli ona.

Usta joj se stegoe, a mii na desnoj strani bledo nervoznog lica zadrhta.

- ta elite? - ree brzo, duboko iz grudi, kako obino nije govorila.

- Doli! - ponovi on drhuim glasom. - Ana dolazi danas.

- A ta se to mene tie? Ja je ne mogu primiti! - uzviknu Doli.

- Pa ipak, trebalo bi, Doli...

- Odlazite, odlazite, odlazite! - povika ona ne gledajui ga, kao da joj tajuzvik izazivae fiziki bol.

Stepan Arkadijevi mogao je biti miran kad je mislio o eni, mogao senadati da e se sve udesiti, kao to ree Matvej, i mogao je mirno itatinovine i piti kafu; ali kad je video izmueno, paeniko lice, kad je uo zvuktoga glasa pokoran sudbini i oajan, disanje mu zastade, neto ga stee u i oimu se zasijae od suza.

- Boe moj, ta sam uinio! Doli! Za ime boje!... Ta... - Nije mogao danastavi, jecanje mu zastade u grlu.

Ona zatvori ormar i pogleda ga.

- Doli, ta bih ti mogao rei?... Jedino: oprosti, oprosti mi Seti se, zardevet godina ivota ne mogu iskupiti trenutke, trenutke...

Ona obori oi i sluae, oekujui ta e on rei, i isto molei ga da jenekako razuveri.

- Trenutke zanosa... - ree on i htede da nastavi, ali pri toj rei njene seusne opet skupie kao od fizikog bola, i mii na desnom obrazu opet zaigra.

- Odlazite, odlazite odavde! - povika ona jo jae - i ne govorite mi vie ovaim zanosima i vaim gnusobama! Ona htede da ode, ali posrnu i pridra seza naslon od stolice. Lice njegovo se razvue, usne nabrekoe, oi se napuniesuzama.

- Doli! - ree on ve jecajui. - Za ime boje, pomisli na decu, ona nisukriva! Ja sam kriv, pa mene i kazni; naredi mi da pokajem svoj greh. Gotovsam na sve to mogu. Kriv sam, ne umem ti rei koliko sam kriv. Ali oprostimi, Doli!

Ona sede. On je uo njeno duboko, glasno disanje, i bilo mu je neiskazanoao nje. Ona nekoliko puta pokua da govori, ali nije mogla. On je ekao.

- Ti se sea dece da bi se zabavljao s njima, a ja ih se seam uvek, i znamda su sad propala - izgovori ona oigledno jednu od onih reenica koje je, zaova tri dana, vie puta ponovila.

Ona mu je kazala ti, i on je zahvalno pogleda i pomae se da je uzme zaruku, ali se ona s gnuanjem odmae od njega.

- Ja mislim na decu, i sve bih na svetu uinila da ih spasem; ali sama ne

znam kako da ih spasem: da li tako to u ih otrgnuti od oca, ili tako to u ihostaviti razvratnom ocu - jest, razvratnom ocu... Recite, posle onoga... to jebilo, zar je moguno da mi ivimo zajedno? Zar je to moguno? Recite, zar jemoguno? - ponavljala je podiui glas. - Posle toga, kad moj mu, otac mojedece, provodi ljubav s guvernantom svoje dece...

- Vi ste mi gadni, odvratni! - povika ona ljutei se sve vie.

- Vae su suze - voda. Vi me nikad niste ni voleli; vi nemate ni srca niplemenitosti. Mrski ste mi, gadni, tui, jest, sasvim tui! - s bolom i mrnjomizgovori ona tu za nju stranu re tui.

- Pa ta da radim? ta da radim? - govorio je on alosnim glasom neznajui sam ta govori, i sputajui glavu nie i nie.

On je pogleda, i mrnja koja se izrazi na njenu licu uplai ga i zaudi. Nijeuviao da nju njegovo aljenje drai. Ona je kod njega videla saaljenje, a neljubav. Ne, - pomisli on ona me mrzi, nee mi oprostiti.

- Ah, to je strano, strano! - ree on.

U taj mah se u drugoj sobi zaplaka dete koje verovatno bee palo; DarjaAleksandrovna oslunu, i lice joj se odjednom ublai.

Ona se oigledno pribirala nekoliko trenutaka, kao nije znala gde je i tatreba da radi; zatim brzo ustade i poe vratima.

Eto, ona voli moje dete - pomisli on opazivi promenu na njenu licu kadje dete poelo da plae - moje dete, kako onda moe da mrzi mene?

- Doli, samo jo jednu re - ree on idui za njom.

- Ako poete za mnom, pozvau poslugu i decu. Neka svi znaju da stenevaljalac! Ja odlazim danas, a vi ivite ovde svojom ljubaznicom! I ona iziezalupivi vrata.

Stepan Arkadijevi uzdahnu, obrisa lice i laganim korakom poe iz sobe.Matvej kae: sve e se udesiti; ali kako? Ja ne vidim ak ni mogunosti. Ah,ah, kako je to strano! I kako je prostaki vikala - govorio je u sebi seajui sevike i rei: nevaljalac i ljubaznica. - Moda su i sluavke ule! Stranoprostaki, strano! Stepan Arkadijevi postoja malo, obrisa oi, uzdahnu, iisprsivi se izie iz sobe.

Bio je petak, i u trpezariji je asovniar Nemac navijao sat. StepanArkadijevi seti se svoje ale o tom tanom, elavom asovniaru: da jeNemac i sam bio navijen da celoga veka navijao satove, i nasmei se. StepanArkadijevi voleo je tu alu. A moda e se sve udesiti! Zgodna re udesiti -pomisli on. - To bi trebalo ispriati.

- Matveje! - viknu. - Spremi, dakle, sa Marijom sve to treba za AnuArkadijevnu, u sobi do trpezarije - ree Matveju koji ue.

- Razumem.

Stepan Arkadijevi obue bundu i izie na verandu.

- Neete kod kue ruati? - upita Matvej ispraajui ga?

- Videu. Evo ti za troak - ree, vadei iz novanika deset rubalja. - Hoeli biti dosta?

- Dosta, ili ne, moraemo se zadovoljiti - ree Matvej i zalupi vrata nakolima i odstupi na verandu.

Meutim, Darja Aleksandrovna, poto umiri dete i po zvrjanju kolapoznade da je on otiao, vrati se opet u sobu spavanje. To je bilo njeno jedinoutoite od domaih briga koje bi je opkolile im bi odatle izila. Eto i sad, zato kratko vreme dok je bila u dejoj sobi, Engleskinja i Matrjona Filimonovnave su je pitale za neke stvari koje se nisu mogle odlagati, i na koje je jedinoona mogla odgovoriti: ta da obue deci za etnju? Treba li im dati mleka?Treba li poslati po drugog kuvara?

- Ah, ostavite me, ostavite! - ree ona, i vrativi se sobu za spavanje sedena isto mesto gde je razgovarala s muem, stisnu mrave ruke s prstenjemkoje je spadalo s njenih kotunjavih prstiju, i poe u pameti prelaziti sav srazgovor s njime. Otiao je! Ali kako je s njom svrio? - mislila je. - Da li sejo sastaje s njom? Zato ga nisam pitala? Ne, ne, tu nema izmirenja. Ako iostanemo pod jednim krovom - mi smo tui jedno drugom. Zanavek tui -ponovi ona opet, sa naroitim naglaskom, tu za nju stranu re. - A kakosam ga volela, boe moj, kako sam ga volela! Kako sam volela! A zar ga sad nevolim? Zar ga ne volim vie nego pre? Uglavnom je strano to... i ne dovrimisao, jer Matrjona Filimonovna proviri na vrata.

Dopustite bar da poaljem po moga brata - ree ona on e bar skuvatiruak; a ako bude kao jue, deca nee ruati do est sati.

Dobro, idem evo odmah da naredim. Je li ko otiao po mleko?

I Darja Aleksandrovna se izgubi u brigama svakidanjeg ivota i u njimautopi svoj jad, bar za neko vreme.

V

Zahvaljujui svojim lepim sposobnostima Stepan Arkadijevi uio jedobro u koli, samo je bio lenj i nestaan, i zato je ostajao meu poslednjima.Ali bez obzira na svoj uvek raspusan ivot, skroman rang i mlade godine, onje zauzimao ugledno i dobro plaeno mesto naelnika jednog sudskognadletva u Moskvi. To mu je mesto izradio zet Aleksije AleksandroviKarenjin, mu njegove sestre Ane, koji je imao jedno od najvanijih mesta uministarstvu u ijem je podruju bilo ono sudsko nadletvo; ali i da Karenjinnije postavio svoga uraka na to mesto, stotina drugih osoba - roena ineroena braa i sestre, strievi, ujaci i tetke, izradili bi Stivi Oblonskom to,ili drugo slino mesto sa jedno est hiljada rubalja plate, koliko mu je trebalo,jer su njegove finansijske prilike, i pored eninog prilinog imanja, biletraljave.

Polovina Moskve i Petrograda bili su roaci i prijatelji StepanaArkadijevia. On se rodio meu ljudima koji su bili ili koji su postali ljudi odvelikog uticaja. Jedna treina dravnika, sad ve starih ljudi, bili su prijateljinjegova oca, i poznavali su Stivu jo od malena; druga treina bila je sa njimna ti; a trea - njegovi dobri poznanici; prema tom, svi koji su delilizemaljska blaga u obliku dobrih mesta, zakupa, koncesija, i tome slinog, bilisu mu prijatelji, i nisu mogli mimoii svoga oveka. Oblonski se dakle nijemorao bogzna koliko truditi da dobije dobro mesto; trebalo je samo neodbijati kad ga ponude, ne zavideti nikom, ne svaati se ni s kim, ne vreatise, to on po uroenoj mu dobroti nikad nije ni inio. Njemu bi bilo smenoda su mu kazali da nee dobiti mesto sa platom koja mu je potrebna, utolikopre to on nije ni traio nita izvanredno; on je hteo samo ono to su dobijalii njegovi vrnjaci; a vriti takvu dunost umeo je on isto kao i svaki drugi.

Stepana Arkadijevia, zbog njegove dobre i vesele naravi besprekornogpotenja, ne samo to su voleli svi koji su ga poznavali, nego je u njemu, unjegovoj lepoj, vedroj spoljanosti sjajnim oima, crnim obrvama, kosi, belomi rumenom licu bilo neega to je fiziki uticalo na ljude da prema njem buduprijateljski raspoloeni i veseli kad ga sretnu. Ah! Stiva! Oblonski! Evo ga!,

govorili su ljudi skoro uvek radosnim osmejkom kad bi ga videli. Ako bi sekatkad desilo posle razgovora s njim neko opazi da tu nije bilo nieg naroitoradosnog, ipak, drugog ili treeg dana, svi bi se o radovali kad bi se sreli snjim.

Sluei skoro tri godine kao naelnik jednog sudskog nadletva u Moskvi,Stepan Arkadijevi je osim ljubavi stekao i potovanje svojih drugova,potinjenih mu inovnika, stareina i sviju koji su s njim imali posla. Glavneosobine Stepana Arkadijevia, koje su mu pribavile to opte potovanje uslubi, leale su, prvo, u neobinoj njegovoj snishodljivosti prema ljudima,koja je dolazila otuda to bio svestan svojih nedostataka; drugo, u potpunojliberalnosti, ne onoj liberalnosti o kojoj je itao u novinama, ve onoj kojamu je bila u krvi, i s kojom se on potpuno jednako ponaao prema svimaljudima, bez obzira na njihovo stanje i poloaj; i tree - najglavnije - upotpunoj ravnodunosti prema poslu kojim se bavio, usled ega se nije nikadzanosio i nije greio.

Kad stie u svoje nadletvo, Stepan Arkadijevi, u pratnji vratara koji jeponizno nosio za njim portfelj, ue u svoj mali kabinet, obue uniformu ipree u zasedanje. Pisar i ostali inovnici ustadoe, klanjajui se veselo i spotovanjem. Stepan Arkadijevi, kao i uvek, brzo proe na svoje mesto,rukova se sa lanovima i sede. Naali se i porazgovara taman onoliko kolikoje trebalo, i poe da radi. Niko nije umeo bolje od Stepana Arkadijevia naionu granicu slobode, neizvetaenosti i zvaninosti, koja potrebna da seposao prijatno radi. Sekretar, veselo i s potovanjem, kao i svi koji su radili ukancelariji Stepana Arkadijevia, prie s aktima i progovori prijateljskislobodnim tonom koji bee uveo Stepan Arkadijevi.

- Ipak smo uspeli da dobijemo izvetaj iz penzenskog okrunog naelstva.Evo, izvolite...

- Dobili smo ga najzad? - ree Stepan Arkadijevi metnuvi prst izmeuakata. - Dakle, gospodo... - I sednica otpoe.

Kad bi oni znali - mislio je on, nagnuvi dostojanstveno glavu i sluajuireferat - kako im je predsednik, pre pola sata, izgledao kao dete kad netoskrivi! Oi su mu se smekale dok se referat itao. Do dva sata trebalo je dase radi, bez prekida, a u dva odmor i doruak.

Jo nije bilo dva sata, kad se velika staklena vrata nadletva otvorie ineko ue. Svi inovnici, i oni to su sedeli ispod careve slike, i oni izazercala[5], obradovavi se sluaju da se malo razonode, osvrnue se premavratima; al posluitelj koji je stajao pred vratima, istera onoga to je bio uaoi zatvori staklena vrata.

Kad je predmet bio proitan, Stepan Arkadijevi ustade, protee se, ipovodei se za slobodoumnijim miljenjem, koje je onda bilo preteno, izvadijo u zasedanju cigaretu, pa ode u svoj kabinet. Dvojica njegovih drugova,stari inovnik Njikitin i kamer-junker[6] Grinjevi izioe za njim.

- Zavriemo valjda posle doruka - ree Stepan Arkadijevi.

- Kako da neemo! - ree Njikitin.

- A taj Fomin mora da je strana varalica - ree Grinjevi o ovekupominjanom u predmetu koji su pretresali.

Stepan Arkadijevi se namrti kad u te Grinjevieve rei, dajui time naznanje kako je nepristojno pre vremena donositi ocenu - i ne odgovori nita.

- Ko je to ulazio? - upita posluitelja.

- Nekakav ovek, vae prevashodstvo, uao bez pitanja, koliko dok sam seokrenuo. Traio je vas. Kazao sam mu: kad iziu lanovi, tada...

- Gde je?

- Mora da je izaao u predsoblje, dosad je ovuda etao. Evo ga - reeposluitelj pokazujui rukom snanog, pleatog oveka kovrdave brade, kojise, ne skidajui jagnjeu ubaru, lako i brzo peo po izlizanim stepenicama odkamena. Nekakav suvonjav zvaninik, koji je s portfeljom silazio, zastade,pogleda popreko u noge oveka koji se brzo peo, zatim, isto pitajui, pogledau Oblonskog.

Stepan Arkadijevi stajao je gore na stepenicama. Njegovo dobrodunovedro lice, uokvireno vezenom jakom uniforme, razvedri se jo vie kadpoznade onoga koji se peo.

- Dabogme! Ljevin! Jedva jednom! - ree s prijateljskim poznanikimosmehom, zagledajui Ljevina koji mu prie. - Kako ti nije bilo odvratno dame trai u ovoj jazbini? - ree Stepan Arkadijevi, i ne zadovolji serukovanjem, ve i poljubi svog prijatelja. - Jesi li odavno doao?

- Tek to sam stigao. Mnogo sam eleo da te vidim - odgovori Ljevinosvrui se oko sebe stidljivo i u isti mah ljutito i uznemireno.

- Hajdemo u kabinet - ree Stepan Arkadijevi, koji je poznavaoistoljubivu i rasrdljivu stidljivost svoga prijatelja, i uhvativi ga za rukupovede ga za sobom kao da ga provodi kroz neku opasnost.

Stepan Arkadijevi bio je na ti skoro sa svima svojim poznanicima: saezdesetogodinjim starcima, sa dvadesetogodinjim mladiima, s glumcima,ministrima, trgovcima i general-autantima, tako da su se mnogi od onih skojima je bio na ti esto nalazili na dvema krajnjim takama drutvenog

poloaja, i veoma bi se zaudili kad bi doznali da preko Oblonskog imajuneeg zajednikog. On je bio na ti sa svakim s kim je pio ampanj, aampanj je pio sa svima, i zato, kad bi se pred svojim potinjenima susreo sanekim od svojih postidnih ti, kako je u ali nazivao mnoge svoje prijatelje,on je, sa uroenim mu taktom, umeo da umanji neprijatan utisak toga tikod potinjenih. Ljevin nije bio od postidnih ti, ali je Oblonski svojimtaktom osetio da Ljevin misli kako on moda ne eli da pred potinjenimapokae svoju bliskost njim, i zato pohita da ga uvede u kabinet.

Ljevin je bio gotovo istih godina s Oblonskim, i nije s njim na ti samopo ampanjcu. Ljevin je bio njegov drug i prijatelj iz rane mladosti. Oni su sevoleli, bez obzira na razne naravi i ukuse, kao to se vole drugovi koji susprijateljili jo u prvoj mladosti. Ali, kao to esto biva ljudi koji su izabralirazliita zanimanja, svaki od njih, premda je posle zrelog razmiljanjapravdao rad svoga prijatelja, u dui je onog drugog prezirao. Svakome se odinilo da je onaj ivot kojim on ivi, jedini pravi ivot, a onaj kojim iviprijatelj - samo opsena. Oblonski se tako nije mogao uzdrati od lakog,ironinog osmejka kad je video Ljevina. Mnogo ga je puta ve video kakodolazi u Moskvu sa sela, gde je neto radio, ali ta je radio, to StepanArkadijevi nije mogao dobro da razume, a nije se za to ni interesovao. Ljevinje dolazio u Moskvu uvek uzbuen, uurban, malo snebivljiv i ljutit zbog tesnebivljivosti, i najee s potpuno novim i neoekivanim pogledima nastvari. Stepan Arkadijevi smejao se tome, i voleo je to. Tako isto, Ljevin je udui prezirao varoki nain ivota svoga prijatelja i njegovu slubu, koju jesmatrao za besposlicu i podsmevao joj se. Razlika je bila u tome to seOblonski, radei ono to svi rade, smejao dobroudno i samopouzdano; aLjevin, bez samopouzdanja i ljutito.

- Odavno smo ti se nadali - ree Stepan Arkadijevi ulazei u kabinet;pustio je ruku Ljevinovu, kao da je time hteo rei da je tu sad prestalaopasnost. - Veoma, veoma se radujem to te vidim - nastavi on. - ta mi radi?Kako si? Kad doao?

Ljevin je utao pogledajui u nepoznata lica dvojice pomonikaOblonskog, a naroito u ruku elegantnog Grinjevia sa tako dugakim belimprstima, sa tako dugim, utim, pri kraju savijenim noktima, i tako velikim isjajnim dugmetima koulji, da su te ruke oigledno privlaile svu njegovupanju i nisu mu davale da slobodno misli.

Oblonski to odmah opazi i osmehnu se.

- Ah, da, dopustite da vas upoznam - ree. - Moji pomonici: Filip IvanoviNjikitin, Mihailo Stanislavi Grinjevi - i okrenuvi se Ljevinu: - lan

zemstva[7], novi saradnik u zemstvu, atleta koji jednom rukom dieosamdeset kilograma, stoar i lovac, i moj prijatelj Konstantin Dmitri Ljevin,brat Sergija Ivanovia Kozniova.

- Drago mi je - ree starac.

- Imao sam ast da upoznam vaeg brata, Sergija Ivanovia - reeGrinjevi pruajui mu svoju tanku ruku dugim noktima.

Ljevin se namrti, rukova se hladno i odmah se okrete Oblonskom. Madaje veoma potovao svoga brata po majci, knjievnika, koga je znala svaRusija, trpeti nije mogao kad mu se neko obraa ne kao Konstantinu Ljevinu,ve kao bratu uvenoga Kozniova.

- Nisam vie lan zemstva. Sa svima sam se posvaao vie ne idem naskupove - ree Oblonskom.

- Zar ve! - osmehnu se Oblonski. - Ali kako? Zato?

- Duga je to pria. Ispriau ti jednom - ree Ljevin, pa odmah poe dapria. - Ukratko reeno, uverio sam se da nikakvog rada u zemstvu nema i nemoe biti - poe vatreno, kao da ga je neko maloas uvredio. - S jedne strane,igraka, igraju se parlamenta, a ja nisam ni odve mlad, ni odve star, da bihse zabavljao igrakama; a s druge strane (on zape), to je - sredstvo za sreskucoterie[8] da dou do novca. Nekad su to radili tutori i sudije, a sada zemstvo;ne kaem da uzimaju mito, nego da vuku plate koje nisu zasluili - govorio jetako vatreno kao da je neko od prisutnih pobijao njegovo miljenje.

- Aha! Ti si kao to vidim, opet u novoj fazi, u konzervativnoj - reeStepan Arkadijevi. - Uostalom, razgovaraemo docnije o tome.

- Da, docnije. Ali potrebno je da budem s tobom - ree Ljevin gledajui smrnjom Grinjevievu ruku.

Stepan Arkadijevi se lako osmehnu.

- Govorio si da vie nikad nee obui evropsko odelo? - ree, mereioima Ljevinovo novo odelo koje je sigurno io neki Francuz kroja. - Dakle,vidim: nova faza.

Ljevin najedanput pocrvene, ali ne onako kao to crvene odrasli ljudi -tako da sami to ne osete, ve onako kao to crvene deaci, i osete da susmeni sa svojom stidljivou, zbog toga se stide i crvene jo vie, gotovo dosuza. Tako je neobino bilo videti to umno, muko lice u takvom detinjastomstanju, da ga Oblonski prestade gledati.

- Gde emo se videti? Vrlo, vrlo je potrebno da s tobom porazgovaram -ree Ljevin.

Oblonski kao da se zamisli.

- Zna ta: hajdemo na doruak kod Gurina, tamo emo razgovarati. Jasam slobodan do tri sata.

- Ne mogu - odgovori Ljevin, razmislivi - imam da svratim jo na jednomesto.

- Pa dobro, onda emo zajedno ruati.

- Ruati? Nemam ja nita naroito, tek da ti kaem dve rei, da te netopitam, a posle emo razgovarati.

- Pa reci mi odmah te dve rei, a razgovaraemo za rukom.

- Hteo bih, zna - poe Ljevin - uostalom nije nita vano.

Lice mu odjednom posta pakosno zbog toga to se trudio da savlada svojustidljivost.

- ta rade erbacki? Je li sve po starom? - ree.

Stepan Arkadijevi odavno zna da je Ljevin zaljubljen u njegovu svastikuKiti, pa se neprimetno osmehnu, a oi mu veselo sinue.

Ti si mi kazao dve rei, a ja ti ne mogu na to odgovoriti sa dve rei, jer...Oprosti, molim te, samo za trenutak...

Ue sekretar, s potovanjem u kojem se ogledala i neka srdanost i nekoopte svima sekretarima skromno saznanje o svojoj nadmonosti upoznavanju posla nad svojim stareinom, prie Oblonskom s aktima, i tobotraei uputstva poe objanjavati neko zapleteno mesto. Stepan Arkadijeviga ne saslua, metnu neno svoju ruku na njegov rukav.

- Ne, uradite onako kao to sam vam kazao - ree, i tom se osmehnu da biublaio svoju primedbu; objasnivi ukratko kako on razume tu stvar, odmaeakta i ponovi: Uradite tako, molim vas, Zahare Njikitiu.

Zbunjeni sekretar ode. Dok se Oblonski objanjavao sa sekretarom, Ljevinse potpuno pribrao. Stajao je naslonjen obema rukama na stolicu, a lice muje izraavalo podrugljivu panju.

- Ne razumem, ne razumem, - ree.

- ta ne razume? - ree Oblonski, osmejkujui se isto onako veselo ivadei cigaretu. Oekivao je od Ljevina neki neobian ispad.

- Ne razumem ta vi radite - ree Ljevin sleui ramenima. - Kako moeto tako ozbiljno raditi?

- Zato?

- Pa zato to tu nema ta da se radi.

- To se tebi tako ini, mi smo pretrpani poslom.

- Na hartiji. Ali, jest, ti ima dara za to - Ljevin.

- To jest, ti misli da meni neto nedostaje?

- Moda je i tako - ree Ljevin. - Pa ipak ja uivam u velianstvenosti iponosim se to mi je prijatelj tako veliki ovek. Ali, nisi mi odgovorio napitanje - dodade gledajui oajnim naprezanjem pravo u oi Oblonskom.

- Dobro; dobro. Poekaj malo, doi e i ti do ovoga. Lako je tebi kad imatri hiljade lanaca u karazinskom srezu, i takve miice, i sveinudvanaestogodinje devojice - doi e i ti k nama. A to se tie onoga to sipitao: sve je isto, teta samo to nisi tako dugo bio kod njih.

- A zato? - upita Ljevin uplaeno.

- Nita - odgovori Oblonski. - Razgovaraemo. A zato si upravo doao?

- Ah, i o tome emo docnije govoriti - ree Ljev pocrvenevi opet douiju.

- Lepo. Razumeli smo se - ree Stepan Arkadijevi. Vidi, ja bih te pozvaosvojoj kui, ali ena mi je neto slaba. Nego zna ta, ako hoe da se s njimavidi, one e danas od etiri do pet sigurno biti u Zoolokoj bati. Kiti ide naklizanje. Ti otidi tamo, ja u doi po tebe, pa emo nekud na ruak.

- Vrlo dobro! Dakle, do vienja!

- Samo pazi, znam, zaboravie, ili e iznenada utei na selo! - viknusmejui se Stepan Arkadijevi.

- Neu, zacelo.

I Ljevin izie iz kabineta, setivi se tek kad je ve bio na vratima da jezaboravio da se oprosti s pomonicima Oblonskog.

- Mora da je to neki veoma energian gospodar - ree Grinjevi kad Ljevinizie.

- Jeste, bauka - odgovori Stepan Arkadijevi, maui glavom - i imasree! Tri hiljade lanaca u karazinskom srezu, budunost pred njim, i gledajtekako je sve! A ne kao mi.

- A na ta se vi apite, Stepane Arkadijeviu?

- Pa, zlo je, ne valja - ree Stepan Arkadijevi i duboko uzdahnu.

VI

Kad je Oblonski zapitao Ljevina zato je upravo doao, Ljevin jepocrveneo i naljutio se na sebe to je pocrveneo, jer mu nije mogaoodgovoriti: Doao sam da prosim tvoju svastiku, iako je samo zato doao.

Ljevin i erbacki behu stare moskovske plemike kue, koje su uvek bileu bliskim i prijateljskim odnosima. Ti su se odnosi jo jae uvrstili u vremekad je Ljevin bio student. On se bio zajedno spremao i upisao na univerzitetsa mladim knezom erbackim, bratom gospoica Doli i Kiti. U to vremeLjevin je esto odlazio u kuu erbackima, i zaljubio se u tu kuu. Ma kolikoto izgledalo udnovato, ali Konstantin Ljevin bio je zaljubljen ba u kuu, uporodicu, a naroito u ensku polovinu porodice erbackih. Svoju majkuLjevin nije ni zapamtio, a njegova jedina sestra bila je starija od njega, takoda je u kui erbackih prvi put video stari plemiki ivot obrazovane iestite porodice, kojim on nije iveo, jer je ostao oca i majke. Svi lanovi teporodice, naroito enska polovina, inili su mu se kao zaklonjeni nekimtajanstvenim poetskim zastorom, i on ne samo da u njima nije video nikakvihmana, nego je bio uveren da se iza toga zastora, koji ih je zaklanjao, krijusamo uzvieni oseaji i svemogua savrenstva. Zato su te tri gospoicegovorile jednog dana engleski, a drugog francuski; zato su odreeno vremenaizmence svirale na klaviru, a zvuci se uli i gore kod brata, gde su njihdvojica, kao studenti, uili; zato su dolazili ti uitelji francuske knjievnosti,muzike, crtanja, igranja; zato su se tri gospoice, u odreeno vreme, upratnji m-lle Linon izvozile u koijama do Tverskog bulevara, u atlasnimbundicama - Doli u dugakoj, Natalija u poludugakoj, a Kiti u sasvimkratkoj, tako da su joj se dobro videle lepe noice u zategnutim crvenimarapama; zato su etale po Tverskom bulevaru u pratnji lakeja sa zlatnomkokardom na eiru - sve i mnogo ta to se zbivalo u tom njihovomtajanstvenom svetu, Ljevin nije razumevao, ali je znao da je sve to se tamozbiva divno, i bio je zaljubljen ba u tajanstvenost toga to se zbivalo.

Kao student umalo se nije zaljubio u najstariju, Doli; nju ubrzo udadoeza Oblonskog. Zatim se poe zaljubljivati u drugu sestru. Nekako je oseao da

treba da se zaljubi u jednu od sestara, samo nije bio naisto u koju; ali, iNatalija se udade, za diplomatu Ljvova, im je poela da izlazi u drutvo. Kitije bila jo dete kad je Ljevin svrio univerzitet. Mladi erbacki stupi umornaricu i udavi se u Baltikom moru, Ljevin, iako je bio prijateljOblonskom, poe ree dolaziti erbackima. Ali kada je poetkom ove zime,posle godinu dana doao sa sela u Moskvu i video se sa erbackima,razumeo je u koju mu je od njih triju bilo sueno da se zaljubi.

Nita prostije, reklo bi se, ve da on sa svojih trideset i dve godine, ovekod dobra roda, pre bogat nego siromah, zaprosi kneginjicu erbacku; na svupriliku, svi bi rekli je on dobra prilika. Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu seinilo da je Kiti savrena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignutoiznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor, da se nije moglo nimisliti da e ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Poto je kao u nekom bunilu proveo u Moskvi dva meseca, viajui se sKiti skoro svakog dana na razliitim sastancima u velikom svetu, koji jepoeo pohaati samo da bi se sretao sa njom, on iznenada odlui da od togane moe biti nita vrati se u svoje selo.

Ljevinovo uverenje da od toga ne moe biti nita osnivalo se na tom: da jeon u oima njenih roaka bio rava nedostojna prilika za divnu Kiti, i da gani sama Kiti ne moe voleti. U oima njenih roaka on nema nikakvouobiajeno, odreeno zanimanje i poloaj u drutvu; dok su njegovi drugovi,sad, kad je njemu trideset i dve godine, postali: i pukovnik i carev autant,neko profesor, neko direktor banke ili eleznike direkcije, ili predsednikitavog jednog dravnog nadletva, kao na primer Oblonski; a on (on je vrlodobro znao kakav mora izgledati u oima sveta), on je plemi-spahija kojigleda da zapati to vie krava, koji ide u lov ljuke, podie zgrade na svomimanju, to e rei: ovek bez ikakva talenta, od koga nita ne moe biti, ikoji, drutvenim pojmovima, radi ono to rade ljudi koji nizata nisusposobni.

Tajanstvena i divna Kiti nije mogla voleti tako runa oveka za kakvog jeon sebe smatrao, i, to je glavno, oveka tako obinog, koji se niim nijeistakao. Osim toga, njegovi preanji odnosi prema Kiti - odnosi odraslogoveka prema detetu, to je poticalo od njegova drugovanja s njenim bratom- inili su mu se kao nova prepreka njegovoj ljubavi. Runog i dobrog oveka,u kakve je on sebe ubrajao, mogli su, mislio je on, voleti kao dobrogprijatelja, ali da takav ovek bude voljen ljubavlju kojom je on voleo Kiti, zato bi trebalo biti lep, i, to je glavno, neobian ovek.

Ljevin je sluao da ene esto vole i rune, obine ljude, ali tome nije

verovao, jer je sudio po sebi: on je mogao voleti samo lepe, tajanstvene ineobine ene.

Meutim, posle dvomesene usamljenosti na selu, on uverio da ovo nijebila jedna od onih zaljubljenosti kakve je oseao u ranoj mladosti; da mu ovooseanje ni za trenutak ne daje mira; da on ne moe iveti dok se ne reipitanje: hoe li ona biti njegova ena ili ne, i da njegovo oajanje dolazi samod uobraenja, jer on nema nikakvih dokaza da e ga tamo odbiti. I sad je etodoao u Moskvu sa vrstom namerom da Kiti zaprosi i da se oeni, ako gaprime. Ili... nije mogao ni misli ta e biti s njim, ako ga odbiju.

VII

Ljevin je stigao jutarnjim vozom u Moskvu i odseo kod svoga starijegbrata po majci, Kozniova. Poto se presvukao, uao je bratu u kabinet, unameri da mu odmah ispria zato je doao, i da ga upita za savet; ali brat nijebio sam. Kod njega se naao poznati profesor filozofije, koji je iz Harkovadoputovao da izgladi nekakav nesporazum ponikao meu njima u jednomvanom filozofskom pitanju. Profesor se vatreno borio protiv materijalista, aSergije Kozniov paljivo je pratio tu polemiku, i kad je proitao poslednjiprofesorov lanak, saoptio mu je u pismu neke zamerke, prebacujui mu daje postao odve popustljiv prema materijalistima. I profesor odmah doputovada se objasne. Govorilo se o temi[9] koja je onda bila u modi: ima li graniceizmeu psihikih i fiziolokih pojava u ljudskoj delatnosti, i gde je ta granica?

Sergije Ivanovi doeka brata sa svojim ljubaznim i osmejkom sa kojim jedoekivao svakoga, predstavi ga profesoru i nastavi razgovor.

Omalen ovek u naoarima, ut u licu, niska ela, prekide za trenutakrazgovor da se pozdravi, i nastavi onda govor ne obraajui panju naLjevina. Ljevin sede, oekujui da profesor ode, ali ga ubrzo zainteresovapredmet o kojem su govorili.

Ljevin je nailazio u asopisima na lanke[10] o kojima se sad tu govorilo,itao ih i interesovao se njima, jer su pisci u razvijali osnove prirodnih nauka,koje su Ljevinu, prirodnjaku po struci, bile poznate; samo to on naunezakljuke o ovekovu poreklu od ivotinje, o refleksima, o biologiji isociologiji nikad nije dovodio u vezu s pitanjima o znaaju koji ivot i smrtimaju za njega samoga, pitanja koja su mu u poslednje vreme ee dolazilana pamet.

Sluajui njihov razgovor, zapazio je da oni vezuju nauna pitanja saintimno ovenim pitanjima, i nekoliko puta su se ve gotovo dotakli bili tihpitanja, ali uvek, im bi, kako se inilo, doli blizu najvanijem, odmah bi seopet udaljavali i ponovo se udubljivali u oblast finih podela, uslovnihpogodaba, citata, nagovetaja, pozivanja na autoritete, tako da je on, Ljevin,

jedva razumevao o emu govore.

- Ne mogu dopustiti - ree Sergije Ivanovi sa uroenom mu jasnou irazgovetnou u izraavanju i sa elegancijom dikcije - ni u kom sluaju se nemogu sloiti s Kajsom[11], da sve moje predstave o spoljanjem svetu dolazeod utisaka. Najosnovniji pojam o bitisanju nisam dobio putem oseanja; inemamo ni naroitog organa pomou kojeg bismo doli do toga pojma.

- Jest, ali oni - Vurst i Knaust, i Pripasov - oni e vam odgovoriti da vaesaznanje o bitisanju potie iz ukupnosti svih oseanja, da je to saznanje,dakle, rezultat oseanja. Vurst ak otvoreno govori: im nema oseanja, nemani pojma o bitisanju.

- Naprotiv, ja kaem - poe Sergije Ivanovi.

Ljevinu se u taj mah uini da se oni, doavi najglavnijeg, opet udaljuju, iodlui da profesora upita:

- Prema tome, kad se moja ula ugase, kad telo umre, onda ne moe viebiti ni bia?

Jetko, i kao s nekim intelektualnim bolom to je prekinut u mislima,profesor pogleda toga udnovatog pitaa koji vie lii na onoga to vue launego na filozofa, pa skrenu pogled na Sergija Ivanovia, kao da ga pita: vredili tu govoriti? Sergije Ivanovi, koji nije govorio ni blizu s onomnapregnutou i jednostranou s kojima je to radio profesor i u ijoj je glaviostajalo mesta i da profesoru odgovori, i da u isto vreme razume to prosto iprirodno gledite sa kojeg je pitanje bilo postavljeno, osmehnu se i ree:

- Jo nemamo prava da reavamo to pitanje.

- Nemamo podataka - potvrdi profesor, i nastavi svoje dokazivanje. - Ne -govorio je - ja samo istiem: ako oseanju, kao to veli Pripasov, slui kaopodloga utisak onda moramo strogo razlikovati ta dva pojma.

Ljevin nije vie sluao, ekao je samo da profesor ode.

VIII

Kad profesor ode, Sergije Ivanovi se okrete bratu.

- Milo mi je to si doao. Hoe li se zadrati? Kako gazdinstvo?

Ljevin je znao da gazdinstvo nimalo ne zanima starijeg brata, i da je timpitanjem on hteo jedino da mu uini zadovoljstvo, i zato odgovori samo oprodaji penice i o novcu.

Ljevin je hteo da kae bratu kako je naumio da se eni, i ga zamoli zasavet; ak se vrsto bio odluio na to; ali kad se sastao s bratom, kad je uonjegov razgovor s profesorom, kad je zatim uo kako brat i nehotice, kao sneke visine, pita za gazdinstvo (imanje njihove majke nije bilo podeljeno, iLjevin upravljao i svojim i bratovljevim delom), Ljevin oseti nekako ne moezapodenuti razgovor s bratom o svojoj odluci se eni. Oseao je da brat tonee onako shvatiti kako bi eleo.

- A ta se radi kod vas u zemstvu? - zapita Sergije Ivanovi, koga jezemstvo neobino zanimalo; on mu pripisivao veliki znaaj.

- Pravo da ti kaem, ne znam...

- Kako to?... Pa ti si lan uprave?

- Nisam vie; istupio sam, i ne idem vie na sednice odgovori Ljevin.

- teta! - ree Sergije Ivanovi namrtivi se.

Da bi se opravdao, Ljevin poe priati ta se radi na sednicama unjegovom srezu.

- Uvek ti je to tako! - prekide ga Sergije Ivanovi. - Mi smo, Rusi, uvektakvi. Moda nam je to i dobra strana, ta sposobnost da vidimo svoje mane,ali preterujemo, teimo se ironijom koja nam je uvek na jeziku. Rei u tisamo toliko: daj ti takva prava, kao to je vaa ustanova zemstva, drugomnarodu u Evropi, Nemcima i Englezima, oni bi s njima izvojevali slobodu; ami se samo podsmevamo.

- ta u? - ree Ljevin pokunjeno. - To je bio moj poslednji pokuaj. Jasam iskreno pokuavao. Ne mogu, nisam za to stvoren.

- Nije istina da nisi za to stvoren - ree Sergije Ivanovi - ve ravoshvata stvar.

- Moe biti - ree Ljevin tuno.

- A zna li da je brat Nikolaj opet ovde?

Brat Nikolaj bio je roeni i stariji brat Konstantina Ljevina, a brat pomajci Sergiju Ivanoviu, propao ovek koji je proerdao vei deo svogaimanja u najsumnjivijem i ravom drutvu, a s braom bio u svai.

- ta kae? - uzviknu Ljevin zaprepaeno. - Otkud zna?

- Video ga Prokofije na ulici.

- Ovde u Moskvi? Zna li gde je? - Ljevin ustade, kao da htede odmahotii.

- Kajem se to sam ti kazao - ree Sergije Ivanovi, vrtei glavom iposmatrajui uzbuenje mlaeg brata. - Slao sam da doznam gde ivi, i poslaomu menicu koju sam za njega isplatio Trubinu. Evo ta mi je odgovorio.

I Sergije Ivanovi izvue ispod pritiskivaa pisamce i dade ga bratu.

Ljevin proita pisamce napisano neobinim, njemu poznatim rukopisom:Molim vas, ostavite me na miru; to je jedino to traim od svoje drage brae.Nikolaj Ljevin.

Ljevin proita, i ne diui glave stajae s pisamcetom u ruci pred SergijemIvanoviem.

U njegovoj se dui borila elja da zaboravi nesrenog brata i saznanje dato nije lepo.

- On oigledno hoe da me uvredi - nastavi Sergije Ivanovi - ali on me nemoe uvrediti, i ja bih od sveg srca eleo da mu pomognem, samo, znam da jeto nemoguno.

- Jest, jest - ponovi Ljevin. - Ja razumem i cenim tvoje odnose premanjemu, ali ja u ga ipak potraiti.

- Ako ba hoe, potrai ga, ali ja ti ne savetujem ree Sergije Ivanovi. -To jest, to se mene tie, Ja se ne bojim da e on tebe posvaati sa mnom; alitebe radi ti savetujem da ne ide. Tu nema pomoi. Uostalom, radi kakohoe.

- Moda i nema pomoi, samo, ja oseam, naroito sada ali to je drugo -oseam da ne bih mogao biti miran.

- To ja ne razumem - ree Sergije Ivanovi. - Ali jedno znam - dodade -ovo nam je nauk da budemo smerni. Poeo sam drukije i snishodljivo da

gledam na ono to se zove podlost, otkad je na brat Nikolaj postao ovo toje... Ti zna ta je uinio...

- Ah, to je strano, strano! - ponovi Ljevin.

Doznavi bratovljevu adresu od lakeja Sergija Ivanovia, Ljevin htedeodmah da ide, ali promislivi malo, ostavi to za uvee. Da bi stekao duevnimir, trebalo je pre svega da rei ono pitanje zbog kojeg je doao u Moskvu.Od brata Ljevin je otiao u kancelariju Oblonskom, i doznavi gde e bitierbacke, ode tamo gde mu rekoe da e moi da nae Kiti.

IX

Oseajui kako mu lupa srce, Ljevin se u etiri sata skide sa fijakera predZoolokom batom i poe stazom ka klizalitu znajui nasigurno da e tamonai Kiti, jer je na ulazu video koije erbackih.

Bio je vedar i hladan dan. Napolju je stajao itav niz kola, saonica iandarma. Gomile lepo obuena sveta, sa eirima koji su se prelivali nasuncu, vrvele su na ulazu i raienim stazama, izmeu kuica nainjenih uruskom stilu, sa rezbarijom na krovu; stare kitnjaste breze, ije su se granepovijale pod snegom, izgledale su kao obuene u novo sveano ruho.

On je iao stazom ka klizalitu i govorio u sebi:

Ne treba se uzrujavati, treba se stiati. ta ti je? ta hoe? uti,budalo! govorio je svome srcu. I to se vema trudio da se umiri, sve vemaga je neto guilo. Neki poznanik ga srete i viknu ga po imenu, ali Ljevin ga ine poznade. Pope se na brdo; tu su zveali lanci sportskih saonica koje su sedizale i sputale niz breg, tutnjale i prevrtale se uz pratnju veselog smeha. Onproe jo nekoliko koraka i doe do glavnog klizalita, i odmah izmeu svijuklizaa poznade nju.

Saznao je da je ona tu po radosti i strahu koji mu obuzee srce.

Ona je stajala i razgovarala s jednom gospoom na suprotnom krajuklizalita. inilo se da nema nieg osobitog ni u njenom odelu ni u njenomdranju; ali Ljevin je nju tako lako poznao u gomili, kao to bi se lakopoznala rua meu koprivama. Kiti je osvetljavala sve. Ona je bila osmejakkoji je obasjavao sve unaokolo. Je li moguno da u sii dole na led, da jojmogu prii? pomisli on. Mesto gde je ona stajala inilo mu se kaonepristupana svetinja, i u jednom trenutku zamalo nije otiao, toliko gabee spopao strah. Morao se savladati i rei sam sebi kako oko nje prolaze idrugi svakovrsni ljudi i on moe otii tamo da se kliza. Sie dole, izbegavajuida dugo gleda u nju, kao u sunce, ali ju je video, kao i sunce, i ne gledajui je.

U isti dan u nedelji, i u isto vreme, skupljala su se na ledu lica koja su sepoznavala i pripadala istom drutvu. Tu bili majstori u klizanju, koji su se

razmetali svojom vetinom i oni koji su tek uili gurajui pred sobomnaslonjae, neveti i plaljivi; i deca i starci koji su se klizali iz higijenskihpotreba. Svi su se Ljevinu inili kao sreni izabranici, zato to su bili u njenojblizini. Svi klizai jurili su hladnokrvno pored nje, as sustiui je a asprestiui je; ak su i razgovarali s njom, i nezavisno od nje uivali u divnomledu i lepom vremenu.

Nikolaj erbacki, Kitin brat od strica, u kratkom kaputu i uzanimpantalonama, sedeo je na klupi sa klizaljkama na nogama, i kad ugledaLjevina, viknu:

- A, evo najboljeg klizaa u Rusiji! Kad ste doli? Led je divan. Namestiteklizaljke.

- Nemam ih - odgovori Ljevin udei se toj smelosti i slobodi u njenomprisustvu, i ne gubei je ni za trenutak iz vida, mada nije u nju gledao.Oseao je da mu se sunce pribliava. Ona se nalazila na uglu; iskrenuvi malosvoje uske noice u visokim cipelama, oigledno bojaljivo se klizala pravo knjemu. Nekakav deko u ruskom odelu, oajno maui rukama i saginjui sedo zemnjlje, projuri mimo nje. Ona se klizala nesigurno; izvadivi ruke izmufa koji joj je visio o vratu, drala ih je u pripravnosti; gledajui u Ljevinakoga je poznala, smeila se na njega u svome strahu. Kad dovri krug,ukruenom nogom se odupre i doklizi do erbackog, pa, uhvativi se zanjega i osmehujui se, klimnu glavom Ljevinu. Bila je lepa nego to je onzamiljao.

Kad god je o njoj mislio, ivo ju je umeo sebi predstaviti, naroito lepotumale plavokose glave koja je tako slobodno bila postavljena na leporazvijenim devojakim ramenima i imala izraz detinjske vedrine i dobrote.Detinjski izraz njena lica i vitak, lep stas davali su joj naroitu lepotu i toga seon dobro seao; ali ono to ga je uvek iznenaivalo, to je bio izraz njenihkrotkih, mirnih i providnih oiju koje nisu umele lagati; a osobito njenosmejak, koji je Ljevina prenosio u aroban svet, u kojem se oseao mek iganut, kakav je bivao, seao se, u retke dane svoga ranoga detinjstva.

- Kad ste doli? - ree ona pruajui mu ruku. - Hvala! - dodade, kad jojon podie maramicu to bee ispala iz mufa.

- Ja? Skoro, jue... to jest, danas... sam doao, - odgovori koji oduzbuenja u prvi mah nije ni razumeo ta ga ona pita. Hteo sam da doem kvama - ree, i setivi se s kojom namerom ju je traio, zbuni se i pocrvene. -Nisam ni znao da se klizate, i to tako lepo.

Ona ga paljivo pogleda, kao da je htela da dokui zato je zbunjen.

- Vaa pohvala mnogo vredi. Ovde, vas su ljudi zadrali u uspomeni kao

najboljeg klizaa - ree stresajui ruicom u rukavici inje koje joj bee palona muf.

- Jest, nekad sam se sa strau klizao - ree on - hteo sam da postanemsavren vetak.

- Vi, ini mi se, sve radite sa strau - ree ona smeei se. - Ja bih takorado posmatrala kako se klizate. Hajdete, namestite klizaljke, pa emo sezajedno klizati.

Klizati se zajedno! Je li moguno? pomisli Ljevin gledajui je.

- Odmah u ih namestiti - ree.

I ode da namesti klizaljke.

- Niste nam odavno dolazili, gospodine ree posluitelj, pridravajuimu nogu i nametajui klizaljke. - Posle vas nije bilo vie majstora meugospodom. - Je li dobro? - zapita, priteui kai.

- Dobro, dobro, samo bre, molim te - odgovori Ljevin mukomzadravajui osmejak sree to mu se i nehotice pokaza na licu. Jeste, mislioje on, eto to je ivot, eto to je srea! Zajedno, ree ona, hajde da se klizamozajedno. Kako bi bilo da joj sad kaem? Ali se ba zato i bojim da joj sadkaem, to sam sad srean, srean makar samo u nadi... A onda?... Ali moram!Moram, moram! Dalje od mene, slabosti!

Ljevin ustade, skide zimski kaput, i rastravi se po hrapavome ledu okokuice podignute na klizalitu, izlete na gladak led i poe se tako lako klizatikao da je samo svojom voljom ubrzavao i usporavao kretanje. On joj prieplaljivo, ali ga njen osmejak umiri.

Ona mu prui ruku, i pooe zajedno, ubrzavajui to su bre jurili, onamu je sve jae stezala ruku.

- S vama bih bre nauila; ne znam zato, ali oseam poverenje premavama - ree mu ona.

- I ja verujem u sebe kad se vi oslonite na mene - dodade on, ali se odmahuplai onoga to je rekao i pocrvene. I zbilja, im izgovori te rei, odjednom,kao kad sunce zae za oblake, njeno lice izgubi svu svoju umiljatost, i Ljevinopazi onu poznatu mu ivu promenu na njenu licu koja je pokazivalanapregnutost misli: na njenu glatkom elu pojavi se bora.

- Vi imate neku neprijatnost? Uostalom, ja nemam prava da pitam - brzoprogovori on.

- Po emu to mislite?... Ne, nije mi nita neprijatno odgovori ona hladno, iodmah dodade: - Jeste li videli m-lle Linon?

- Jo nisam.

- Priite joj, ona vas mnogo voli.

ta li je to? Uvredio sam je. Boe, pomozi mi! - pomisli Ljevin i pojuristaroj Francuskinji sa sedim uvojcima, koja je sedela na klupi.

Smeei se i pokazujui svoje vetake zube, ona ga predusrete kaostaroga prijatelja.

- Da, eto rastemo - ree ona pokazujui oima na Kiti, i - starimo. Tinybear[12] ve je veliki! - nastavi Francuskinja smejui se i podseti ga na njegovualu o trima gospoicama koje je on poreivao sa tri medveda iz jedneengleske basne. - Seate li se, tako ste esto govorili?

On se toga apsolutno nije seao, a ona se deset godina smeje toj njegovojali koja joj je bila po volji.

- Nego, idite, idite, klizajte se. Je l te da se naa Kiti sad lepo kliza?

Kad je Ljevin ponovo priao Kiti, lice njeno vie nije bilo strogo, oi sugledale isto onako iskreno i ljupko; Ljevinu se inilo da u njenoj ljubaznostiima izvetaene mirnoe. I bi mu teko. Poto su porazgovarali o starojguvernanti i njenim nastranim navikama, Kiti zapita kako on ivi.

- Zar vam nije dosadno na selu?

- Nije, nije mi dosadno, jer sam uvek u poslu ree on oseajui da ga onapotinjava svome mirnom tonu, iz kojeg nee imati snage da se otrgne, kaoto je bivalo s poetka zime.

- Hoete li dugo ostati? - upita ga Kiti.

- Ne znam - odgovori on, ne mislei o onom to govori. Pomisao na to, dae, ako se upusti u taj ton mirnog prijateljstva, opet otputovati ne uinivinita, doe mu u glavu i on odlui da se bori.

- Kako da ne znate?

- Ne znam. To zavisi od vas - ree, i odmah se uplai.

Da li Kiti nije ula njegove rei, ili nije htela da ih uje, tek kao da sespotae, udari dvaput nogom o led, i brzo odjuri od njega. Otkliza se do m-lleLinon, ree joj neto i uputi se kuici gde su dame skidale klizaljke.

Boe, ta sam uradio! Gospode boe, pomozi mi, naui me, govorio jeLjevin molei se Bogu i istovremeno oseajui potrebu silnog kretanja:razleteo se opisujui spoljanje i unutranje krugove.

U taj mah jedan od mlaih ljudi, najbolji od novih klizaa, s cigaretom uustima i sa klizaljkama na nogama, izie iz kafane, zatra se, polete s

klizaljkama niz stepenice lupajui i odskaui. Slete dole, i ne promenivi akni slobodan poloaj ruku poe se klizati po ledu.

- Ah, to je neto novo! - ree Ljevin i odmah otra gore da i on to proba.

- Pazite da se ne ugruvate, treba se navii! - doviknu mu Nikolajerbacki.

Ljevin se pope gore, zalete se koliko je mogao i polete dole rukamaravnoteu u tom za njega neobinom kretanju. Na poslednjoj stepenici zape,ali, dodirnuvi samo malo rukom led, uini snaan pokret, povrati ravnoteui smejui se otkliza se dalje.

Divan ovek - pomisli u taj mah Kiti, izlazei iz kuice s m-lle Linon igledajui ga s osmejkom nene milote, kao dragoga brata. - Jesam li ja kriva,da li sam uinila neto ravo? Vele: koketerija. Ja znam da njega ne volim, alimi je ipak prijatno s njim. On je tako krasan. Samo, zato mi je ono kazao?...mislila je.

Kad vide Kiti da odlazi, i njenu mater koja ju je ekala na stepenicama,Ljevin, sav rumen od brzog kretanja, zastade i zamisli se.

Skide klizaljke, i na izlasku iz bate stie majku i erku.

- Milo mi je to vas vidim - ree kneginja. - Mi primamo kao i uvek,etvrtkom.

- Dakle danas? Milo e nam biti da vas vidimo - ree kneginja hladno.

Ta hladnoa oalosti Kiti, i ona poto-poto htede da zagladi materinuhladnou. Okrenu glavu i ree smeei se:

- Dovienja!

U taj mah Stepan Arkadijevi, sa nakrivljenim eirom, vedra lica ipogleda, ue u batu kao veseli pobedilac. Ali kad prie tati, on joj, tunalica, i kao krivac, odgovori na njeno pitanje kako je Doli sa zdravljem. Potoporazgovara s tatom tiho i setno, isprsi se i uze Ljevina pod ruku.

- Hoemo li? - upita. - Neprestano sam mislio o tebi i vrlo, vrlo mi je miloto si doao - ree, znaajno mu gledajui u oi.

- Hajdemo, hajdemo - odgovori sreni Ljevin, jer je jo uo zvuk glasa kojimu je kazao do vienja, i gledao osmejak kojim su bile propraene te rei.

- Hoemo li u Ermita ili kod Engleske[13]?

- Meni je svejedno.

- Onda hajdemo kod Engleske[14] - ree Stepan Arkadijevi, izabraviEnglesku, zato to je tamo bio vie duan nego u Ermitau, pa je smatrao

da nije lepo da obilazi tu gostionicu. - Ima li kola?

Divota, Jer ja sam svoja poslao kui.

Celoga puta prijatelji su utali. Ljevin je mislio: ta je znaila onapromena na licu Kiti, i as je uveravao sebe da ima nade, as je oajavaouviajui da je ludo nadati se; a meutim, oseao je da je sad sasvim drugiovek, ni nalik na onog pre njenog osmeha i rei do vienja.

Stepan Arkadijevi je uz put sastavljao meni za ruak.

- Ti, ini mi se, voli turbot[15] - ree on Ljevinu kad stigoe.

- ta? - upita Ljevin. - Tirbo? Da, strano volim tirbo.

X

Kad Ljevin sa Oblonskim ue u gostionicu, nije mogao da ne primetiti nalicu i u celoj pojavi Stepana Arkadijevia naroiti izraz koji je liio na nekouzdrano zadovoljstvo. Oblonski skide kaput, i sa eirom na uho proe utrpezariju i poe izdavati naredbe kelnerima Tatarima koji, obueni ufrakove, i sa ubrusima, obletahu oko njega. Pozdravljajui se desno i levo spoznanicima kojih je bilo i ovde, kao i svuda, i koji su ga radosno doekivali,on prie bifeu, pojede pare ribe, ispi rakiju, i ree neto nabeljenojFrancuskinji koja je sedela za kasom sva u pantljikama, ipkama ikovrdicama, emu se ak i ta Francuskinja iskreno nasmejala. Ljevin samozato ne uze aicu rakije to ga je vreala ta ena koja mu se inila svasazdana od lane kose, poudre de riz i vinaigre de toilette[16]. On pohita da seodmakne od nje, kao od neistog mesta. Dua mu je bila puna uspomena naKiti, a u oima mu je sijao osmejak pobede i sree.

- Ovamo, vaa svetlosti, izvolte, ovde vaa svetlost nee biti uznemiravana- govorio je, lepei se za Oblonskog, stari, prosedi Tatarin, irokih kukova,iznad kojih se razdvajale pole fraka. - Izvolte, svetlosti - govorio je i Ljevinu,iz potovanja prema Stepanu Arkadijeviu udvarajui se i njegovom gostu.

Prostrevi zaas ist pokriva po okruglom stolu, koji je ve bio zastrt, i nakojem je stajao bronzani svenjak, on primae somotske stolice, i sa ubrusomi jelovnikom u ruci stade pred Stepana Arkadijevia, oekujui naredbe.

- Ako elite zasebnu sobu, vaa svetlosti, odmah e biti slobodna; tamo jesad knez Galicin s jednom gospoom. Dobili smo sveih ostriga.

- A! ostrige?

Stepan Arkadijevi se zamisli.

- Kako bi bilo, Ljevine, da promenimo plan - ree on metnuvi prst najelovnik. Na licu mu se ogledala ozbiljna nedoumica.

- Jesu li dobre ostrige? Pazi dobro!

- Flensburke, vaa svetlosti, ostendskih nema.

- Flensburke, flensburke, dobro, samo jesu li svee?

- Jue smo ih dobili.

- Da li da ponemo od ostriga, i zatim da izmenimo i ceo plan? A?

- Meni je svejedno. Ja najvie volim orbu sa kiselim kupusom i kau odheljde, ali ovde toga nema.

- elite li kau a la russe?[17] - ree Tatarin, naginjui nad Ljevinom kaodadilja nad detetom.

- Bez ale, to god izabere, bie dobro. Klizao sam se, pa sam gladan. I nemisli - dodade, spazivi da Oblonski nije zadovoljan - da neu ceniti tvojizbor. Ja u sa zadovostvom i dobro jesti.

- Pa dabogme! Moe se rei ta se hoe, ali to je jedno od zadovoljstava uivotu - ree Stepan Arkadijevi. - Dakle, daj nam ti, brate, ostrige, jednodvadeset, ili bie malo, trideset komada; supu od zeleni...

- Printaniere - prihvati Tatarin. Ali Stepan Arkadijevi nije hteo da muuini zadovoljstvo te da jela naziva francuskim imenom.

- Od zeleni, zna? Zatim tirbo u gustom sosu, zatim... rostbif, ali pazi dabude dobar. Zatim donesi kopuna, ili tako neto i kompota.

Setivi se da Stepan Arkadijevi ne naziva jela po francuskom jelovniku,Tatarin ne ponavljae nazive za njim, ali uini i sebi zadovoljstvo da celuporudbinu ponovi prema jelovniku: sup prentanier, tirbo sos Bomare,pular a l Estragon, masedoan de frui... i odmah, spustivi jednu ukorienukartu, on, kao na oprugama, dohvati drugu, u kojoj su bila pobrojana vina, idade je Stepanu Arkadijeviu.

- A ta emo piti?

- Ja? to god hoe, samo najpre malo... ampanjca - ree Ljevin.

- ta? Zar odmah? Uostalom, moemo. Ti voli onaj s belim peatom?

- Kae blan - prihvati Tatarin.

- Dakle, daj nam tu marku uz ostrige, a posle videemo.

- Razumem. A kakvo stolno vino elite?

- Donesi nui, ili, bolje, klasii abli.

- Razumem. elite li vaega sira?

- Jest, jest, parmezana. Moda ti voli drugi koji?

- Ne, meni je svejedno - odgovori Ljevin, ne mogavi da zadri osmeh.

I Tatarin s razapetim polama fraka otra, i vrati se posle pet minuta s

inijom ostriga u sedefskim otvorenim koljkama i s bocom izmeu prstiju.

Stepan Arkadijevi malo izguva utirkani ubrus, zadenu ga za prsnik, inamestivi ruke zgodno, lati se ostriga.

- A, dobre su - govorio je poduhvatajui viljukom ljigave ostrige sasedefskih koljki, gutajui jednu za drugom.

- Dobre su - ponovi, podiui vlane i sjajne oi as na Ljevina as naTatarina.

Ljevin je jeo i ostrige, mada mu je beli hleb sa sirom bolje prijao. Ali je sauivanjem posmatrao Oblonskog. ak i Tatarin, poto je izvukao zapua izboce i nalio penuavo vino u tanke bokaste ae, namesti svoju belu manu iposmatrae Stepana Arkadijevia s oigledno zadovoljnim osmejkom.

- A ti ba ne mari za ostrige? - ree Arkadijevi ispijajui au naiskap - ilisi neto brian? A?

On je eleo da Ljevin bude veseo. Ali Ljevin ne samo da nije bio veseonego se prosto oseao skuen. S onim to mu je lealo na dui, njemu je biloteko i nelagodno u gostionici sa zasebnim sobama gde se ruavalo saenama, usred trkaranja i jurenja; bronza, ogledala, razno osvetljenje, Tatari- sve ga je to vrealo. Bojao se da ne uprlja ono to mu je ispunjavalo duu.

- Ja? Jest, neto sam zabrinut; ali i osim toga, sve ovo skuava me - reeon. - Ne moe zamisliti kako se meni, koji ivim na selu, sve to iniudnovato, ba kao i onoga gospodina koga sam video kod tebe...

- Jest, video sam da su te nokti jadnog Grinjevia jako zanimali - reeStepan Arkadijevi smejui se.

- Ne mogu to da gledam - odgovori Ljevin. - molim te, na moje gledite, nagledite jednog seoskog stanovnika. Mi se na selu trudimo da nam ruke budutakve kako bismo njima to lake mogli raditi; zato opsecamo nokte iponekad zasukujemo rukave. A ovde, ljudi namerno putaju nokte da imizrastu koliko god mogu, i, mesto dugmeta, pridenu na manete itavetanjirie, te ne mogu rukama nita da rade.

Stepan Arkadijevi se veselo osmejkivae.

- E, to je dokaz da onome grub rad nije potreban. Kod radi um...

- Moe biti, ipak, meni to izgleda udnovato, kao to mi se ini udno iovo: mi, seoski stanovnici, urimo da se to pre najedemo, pa da radimo, a ja iti se staramo da se to due ne najedemo, i zato jedemo ostrige.

- Pa razume se - prihvati Stepan Arkadijevi. - U tome i jeste ciljobrazovanja: da ovek od svega ume sebi uivanje.

- E, ako je to cilj, onda bih ja voleo da sam divljak.

- Ti si i tako divljak. Svi ste vi Ljevini divljaci.

Ljevin uzdahnu. Seti se svoga brata Nikolaja, i bi ga stid i doe mu teko,pa se namrti; ali Oblonski poe govoriti o predmetu koji Ljevina odmahotre od tih misli.

- A hoe li ii veeras kod naih, to jest, kod erbackih? - ree, odmiuiprazne, hrapave koljke, primiui sir i znaajno sijajui oima.

- Jest, svakako u otii - odgovori Ljevin - mada mi se uinilo da me jekneginja nerado pozvala.

- Bog s tobom! Kojeta! To je njen nain... E, donesi nam supu!... To jenjen nain, grande dame[18] - ree Stepan Arkadijevi. Doi u i ja, ali prvomoram ipi na probu pevanja kod grofice Bonino. E, reci, zar nisi divljak?ime da se objasni to si najedanput iezao iz Moskve? erbacki su meneprestano pitali o tebi, kao da ja moram znati stvar. A ja znam samo tolikoda ti uvek radi ono to niko ne radi.

- Da - ree Ljevin polako i uzbueno. - Ima pravo ja sam divljak. Samo,moje divljatvo nije u tome to sam onda pobegao, ve u tome to sam saddoao. Sad sam doao...

- O, kako si ti srean ovek! - prihvati Stepan Arkadijevi, gledajuiLjevina u oi.

- Po emu?

- Poznajem vatrene konje po nekim njihovim igovima[19], a zaljubljenemladie po oima - odeklamova Stepan Arkadijevi. - Sve je pred tobom.

- A zar je kod tebe iza tebe?

- Ako i nije ba iza, tek - pred tobom je budunost, a kod mene jesadanjost - i to ba preizdana.

- Kako to?

- Pa, nije dobro. Uostalom, neu o sebi da govorim, a sve se i ne daobjasniti - dodade Stepan Arkadijevi. - Dakle, zato si doao u Moskvu?...Hej, dii ovo! - viknu on Tatarinu.

- Ti nagaa? - odgovori Ljevin, ne skidajui sa Stepana Arkadijevia oijukoje su iz dubine sijale.

- Nagaam, ali ne mogu ja poeti da o tom govorim. Ve po tome moevideti da li je moje nagaanje tano ili nije ree Stepan Arkadijevigledajui Ljevina s lakim osmehom.

- Pa, ta veli? - ree Ljevin druim glasom i oseajui kako mu na licuigraju miii.

- Kako ti na to gleda?

Stepan Arkadijevi polako ispi au ablija, ne skidajui oiju s Ljevina.

- Ja?... - ree Stepan Arkadijevi - nita na svetu ne bih eleo kao to, nita!To je neto najbolje to bi moglo biti.

- A da se ti ne vara? Zna li o emu mi govorimo? - ree Ljevin i uprepogled u svoga sagovornika. - Misli li da je to moguno?

- Mislim da je moguno. A zato bi bilo nemoguno?

- Ah, ti zbilja misli da je to moguno? Reci, reci mi sve to misli! A akome... ako me odbiju?... I ja sam ak uveren...

- Zato tako misli? - ree Stepan Arkadijevi smeei se kad ga videonako uzbuena.

- Tako mi se ponekad ini. A to e biti strano i za mene i za nju.

- U svakom sluaju, za devojku tu nema ta da bude strano. Svaka sedevojka ponosi kad je prose.

- Jest, svaka devojka, ali ne ona.

Stepan Arkadijevi se osmehnu. Njemu je bilo poznato to Ljevinovooseanje, znao je da Ljevin sve devojke na svetu deli u dve vrste: jedna vrsta -to su sve devojke i osim nje, i sve te devojke imaju ljudske slabosti, i sasvimsu obine; druga vrsta - to je ona jedina, bez ikakvih slabosti i uzviena iznadsvega oveanskog.

- Stani, uzmi sosa - ree, zadravajui Ljevinov koja je gurala sos.

Ljevin posluno izvadi sosa, ali ne dade Stepanu Arkadijeviu da jede.

- Stani, ekaj! - ree on. - Razumej da je to za mene pitanje ivota i smrti.Ja nikad ni s kim nisam govorio o tome. I ni s kim i ne bih mogao govoriti,osim s tobom. Da, ja i ti smo po svemu razliiti: imamo razliite ukuse,poglede, sve; ali ja znam da me ti voli i razume, i zato te strano volim. Zaime boje, budi sasvim iskren.

- Rekoh ti ono to ja mislim - ree Stepan Arkadijevi smekajui se. - Ali,rei u ti i vie: moja ena, to je udesna ena... - Stepan Arkadijevi uzdahnukad se seti svojih odnosa prema eni, i poutavi malo, nastavi: Ona ima darda sve predvidi. Ona skroz vidi oveka. Ali i to nije sve - ona zna ta e sedesiti, osobito u pitanjima braka. Ona je, na primer, prorekla da e seahovskaja udati za Brenteljna. Niko u to nije verovao, a to se dogodilo. I onaje na tvojoj strani.

- To jest, kako?

- Tako to ne samo da te voli, nego tvrdi da e Kiti biti zacelo tvoja ena.

Kad Ljevin to u, lice mu odjednom obasja osmejak, onaj osmejak kojigranii sa suzama ganutosti.

- To kae! - uzviknu Ljevin. - Ja sam uvek govorio da je tvoja ena prostodivna. A sad dosta, dosta o tome - ustajui s mesta.

- Dobro, ali sedi.

Ljevin nije mogao da sedi. Svojim sigurnim korakom proe dva puta posobici, trepnu oima da sakrije suze, i tek onda ponovo sede za sto.

- Razumej me - poe on. - Ovo nije ljubav. Ja sam i ranije bivao zaljubljen,ali ovo je drugo. Ovo nije moje oseanje, ve je neka spoljanja sila zavladalamnome. Otputovao sam, jer sam doao do zakljuka da se to ne moe zbiti,razume li, takve sree nema na zemlji; i borio sam se sa sobom, ali vidim dabez toga nema ivota. I treba odluiti...

- Pa zato si onda otputovao?

- Ah, stani! O, koliko misli! Koliko imam da te pitam! Sluaj. Ti ne moeni zamisliti koliko si mi uinio time to si mi to rekao. Toliko sam srean, dasam postao i odvratan, i na sve drugo sam zaboravio. Danas sam doznao da jemoj brat Nikolaj... zna, on je ovde... i na njega sam zaboravio. Meni se inida je i on srean. Ovo je nalik na ludilo. Jedno je uasno... ti si oenjen, tizna to oseanje uasno je to to mi stari, ve sa prolou... ne ljubavi, vegrehova odjednom dolazimo u najblii dodir sa istim, nevinim stvorenjem;to je odvratno, i ovek mora oseati da nije toga dostojan.

- Ti bar nema mnogo grehova.

- Ah, ipak - ree Ljevin - ipak, s gaenjem itam knjigu svoga ivota,drem i proklinjem, i gorko se jadam...[20] Da!

- ta e, tako ti je to u svetu - ree Stepan Arkadijevi.

- Jedina mi je jo uteha, kao to stoji u onoj molitvi koju sam vazda voleo:oprosti mi ne po zaslugama mojim, ve po milosru svome. Tako samo moemi i ona oprostiti.

XI

Ljevin ispi au i obojica uutae.

- Moram ti jo jedno rei. Poznaje li Vronskog? - upita StepanArkadijevi Ljevina.

- Ne, ne poznajem. Zato pita?

- Donesi drugu - ree Stepan Arkadijevi Tatarinu, koji im je sipao vino uae i vrteo se oko njih ba onda kad je najmanje bio potreban.

- Zato bi trebalo da poznajem Vronskog?

- Zato treba da poznaje Vronskog, jer ti je to jedan od takmaca.

- Ko je to Vronski? - ree Ljevin, i njegovo dotle ushieno lice, u kojem jemaloas uivao Oblonski, postade najedanput pakosno i neprijatno.

- Vronski, to je jedan od sinova grofa Kirila Ivanovia Vronskog, jedan odnajboljih predstavnika zlatne mladei petrogradske. Ja sam ga upoznao uTveri, kad sam tamo bio sa slubom, a on dolazio kao lan regrutne komisije.Strano je bogat, lep je, ima velika poznanstva, autant je u dvoru, i uz to jevrlo prijatan i dobar. Jo vie nego dobar. A otkad sam ga ovde izblieupoznao, video sam da je obrazovan i veoma inteligentan: to je ovek koji edaleko otii.

Ljevin je utao i mrtio se.

- Ovamo je doao Vronski ubrzo posle tvoga odlaska, i, kako mi se ini, douiju se zaljubio u Kiti; a, ti e razumeti, da njena mati...

- Izvini, ali ja ne razumem nita - ree Ljevin, sve vie natmuren. I seti sesvog brata Nikolaja, i kako je on, Ljevin, gadan to ga je mogao zaboraviti.

- Stani malo, stani - ree Stepan Arkadijevi smekajui se i dodirujuiLjevinovu ruku. Rekao sam ono to znam, a ponavljam ti: meni se ini da utom delikatnom pitanju, koliko se moe nagaati, pretee tvoja strana.

Ljevin se navali na stolicu; lice mu bee bledo.

- I ja bih ti savetovao da to pre svrava nastavi Oblonski dolivajui mu

u au.

- Nemoj, hvala! ne mogu vie - ree Ljevin odmiui au. - Opiu se... Akako ti ivi? - nastavi, elei oevidno da promeni razgovor.

- Samo jo jednu re: u svakom sluaju, savetujem ti da to pre svri stim. Danas ti ne bih savetovao da govori s njom o tome - ree StepanArkadijevi. - Idi sutra ujutru, i, po starinski, zaprosi je, i neka ti je bog upomoi.

- A ta bi s onim: govorio si da e doi k meni u lov. Doi na prolee - reeLjevin.

Sad se od svega srca kajao to je poeo taj razgovor sa StepanomArkadijeviem. Njegovo osobito oseanje bilo je oskvrnjeno tim razgovoromo suparnitvu nekakvog petrogradskog oficira, pretpostavkama i savetimaStepana Arkadijevia.

Stepan Arkadijevi se osmehnu. On je znao ta se zbiva u Ljevinovoj dui.

- Doi u ti jednom - ree. - Tako ti je to, brate, ene su stoer oko kojegse sve okree. Eto, kod mene je zlo, vrlo zlo. I sve zbog ena. Reci mi iskreno -nastavi on izvadivi cigaru i drei jednom rukom au - posavetuj me.

- U emu?

- Evo u emu. Recimo, ti si oenjen, i voli enu, ali te je zanela drugaena...

- Oprosti, ja to apsolutno ne razumem, kao to... svejedno, kao to nerazumem kako bih ja sad, ovako sit, proao pored pekara i ukrao kola.

Oi Stepana Arkadijevia sijale su vie nego obino.

- Zato ne? Kola ponekad tako mirie da se ovek ne moe uzdrati.

Himmlisch ists, wenn ich bezwungen

Meine irdische Begier;

Aber doch, wenns nicht gelungen,

Hatt ich auch recht hubsch Plaisir![21]

Govorei to, Stepan Arkadijevi lako se smekao. I Ljevin nije mogao dase ne osmehne.

- ala na stranu - nastavi Oblonski. - Razumej, u pitanju je ena, milo,krotko stvorenje koje te voli, sirota, nema nigde nikog, i sve ti je rtvovala.Sad kad je ve uinjeno, razumee me, zar sad da je odgurnem? Recimo dase i rastanem s njom, da ne bih razorio svoj porodini ivot, ali zar da je nepoalim, ne obezbedim, ne zagladim ono to sam uinio.

- E tu mene sad izvini. Ti zna da ja sve ene delim u dve vrste... to jest,ne... bolje rei: ima ena, a ima... Ja jo nisam video, niti u videti posrnulastvorenja koja bi bila divna[22]; a ovakva, kao ova namazana Francuskinja nakasi, sa uvijenim kovrdicama, ta je za mene grdoba, kao to su i sve te kojesu posrnule.

- A re iz Jevanelja?

- Ah, ostavi se toga. Hristos nikada ne bi kazao te rei, da je znao koliko eih zloupotrebljavati. Iz celog Jevanelja upamtili su ljudi samo te rei.Uostalom, ja ne govorim ono to mislim, nego ono to oseam. Ja oseamodvratnost prema propalim enama. Ti se boji pauka, a ja se bojim tihgadura. Sigurno je da nisi prouavao pauka i ne zna njihov moral; tako i ja.

- Lako je tebi tako govoriti; to je kao onaj gospodin u Dikensovomromanu[23] koji levom rukom prebacuje preko desnog ramena sva zapletenapitanja. Ali odricanje injenica nije odgovor. ta da se radi, reci ti meni, tada se radi? ena stari, a ti si pun ivota. Nisi se jo ni osvrnuo, a ve osea daje ne moe voleti, ma koliko da je potuje. I tu se odjednom poturi ljubav, ionda si propao, propao! - ree Stepan Arkadijevi s tugom i oajanjem.

Ljevin se osmehnu.

- Jest propao - nastavi Oblonski. - Ali ta da radim?

- Ne kradi kolae.

Stepan Arkadijevi se nasmeja.

- O, moralisto! Ali, razumej, ima dve ene: jedna trai svoje pravo, a topravo to je tvoja ljubav, koju joj ne moe dati: a druga ti rtvuje sve, a nitane trai. ta da radi? Na ta da se odlui? To je strana drama.

- Ako hoe da ti iskreno kaem ta ja o tome mislim, rei u ti da neverujem da tu ima drame. A evo zato. Po mome shvatanju, ljubav... upravoobe ljubavi, koje, sea se, Platon definie[24] u svojoj Gozbi, obe te ljubavislue kao probni kamen za ljude. Jedni razumeju samo jednu, a drugi samodrugu ljubav. I oni koji znaju samo za neplatonsku ljubav, uzalud priaju odrami. Pri takvoj ljubavi ne moe biti drame. Hvala vam lepo na provodu,zbogom eto ti cele drame. A pri platonskoj ljubavi, opet ne moe biti drame,jer je pri takvoj ljubavi sve jasno i isto, jer je...

U tom trenutku Ljevin se seti svojih grehova i unutarnje borbe koju jepreiveo. I iznenada dodade:

Uostalom, moda i ima pravo. Vrlo lako moe biti... Ali ja ne znam,apsolutno ne znam.

- Vidi li - ree Stepan Arkadijevi - ti si vrlo sreen ovek. To je tvojavrlina i tvoja mana. Tvoj je karakter sreen, i ti bi hteo da se i ceo ivotsastoji iz tako sreenih pojava, a to ne biva. Ti prezire dravnu slubu, jer bihteo da posao uvek odgovara cilju, a to ne biva. Ti bi tako isto hteo da ovek,radei, uvek ima pred sobom cilj, da ljubav i porodini ivot budu jedno isto -a toga nema. Sva raznolikost, sva dra, sva lepota u ovom ivotu ba se isastoji u odmeni svetlosti i senke.

Ljevin uzdahnu i nita ne odgovori. On je mislio o svojim stvarima i nijeni sluao Oblonskog.

I najedanput obojica osetie: iako su prijatelji, iako su zajedno ruali i pilivino koje je trebalo da ih jo zblii, ipak svaki od njih misli samo o sebi, ijednom nije stalo za drugog. Oblonski, koji je ve toliko puta, posle ovakvihrukova, osetio razdvojenost mesto zblienja, znao je ta u takvim prilikamatreba raditi.

- Da platim! - viknu i izie u susednu dvoranu, gde odmah naepoznanika autanta i poe s njim da razgovara o nekoj glumici i njenomljubavniku. I odmah, u tom razgovoru s autantom, Oblonski oseti da mu jelake i da se odmara od razgovora s Ljevinom, koji ga je uvek navodio da seodve napree i umno i duevno.

Kad Tatarin doe s raunom od dvadeset i est rubalja i nekolikokopjejaka i s dodatkom za napojnicu, Ljevin, koji bi se inae, kao stanovniksa sela, zgranuo kad bi video toliki raun, po kojem je trebalo da on platietrnaest rubalja, sad se i ne osvrnu na to, ve plati i ode kui da se presvue,pa da ide erbackima, gde e se reiti njegova sudbina.

XII

Kneginjica Kiti erbacka imala je osamnaest godina. Ovo je bila prvazima kad je poela da izlazi u drutvo. Imala je vie uspeha u velikom svetunego obe njene starije sestre, i vie nego to je oekivala kneginja. Ne samoda su mladii, koji igraju na moskovskim balovima, skoro svi bili zaljubljeni uKiti, nego je ve prve zime imala dve ozbiljne prilike da se uda: Ljevina i,odmah posle njegova odlaska, grofa Vronskog.

Ljevinov dolazak na poetku zime, njegove este posete i otvorena ljubavprema Kiti, bili su povod da se povede prvi ozbiljan razgovor izmeu njenihroditelja o njenoj budunosti, a u isto vreme bili i razlog da se knez ikneginja ponu prepirati. Knez je bio za Ljevina i govorio je da nita bolje neeli za Kiti. Kneginja pak, naviknuta, kao i sve ene, da okolii, govorila je daje Kiti suvie mlada, da Ljevin niim ne pokazuje da ima ozbiljne namere, daKiti ne mari mnogo za njega, i vazdan drugo; a nije govorila ono to jeglavno: da ona oekuje bolju priliku za ker, da joj Ljevin nije simpatian, ida ga ona ne razume. I kad Ljevin iznenada otputova, kneginja se obradova ilikujui ree muu: Vidi da sam imala pravo. A kad se pojavi Vronski, onase jo vie obradova, uverena u svoje miljenje da Kiti treba da se uda nesamo dobro, nego sjajno.

Za mater, nije moglo biti nikakvog poreenja izmeu Vronskog i Ljevina.Majci se nije sviao kod Ljevina ni njegov udnovat i odsean nainmiljenja; ni njegova nespretnost u drutvu, osnovana, kako se njoj inilo, naoholosti; ni, kako je ona mislila, poludivljaki ivot na selu gde se baviostokom i seljacima; nije joj se svialo ni to to on, zaljubljen u njenu ker igost u kui mesec i po dana, kao da neto oekuje i gleda iz prikrajka, ba kaoda se boji da e za njih biti odve velika ast ako devojku zaprosi; i to,najzad, ne razume da kad se stalno dolazi u kuu gde ima devojka na udaju,treba da se izjasni. I najedanput otputovao bez objanjenja. Dobro je tonimalo nije primamljiv, te se Kiti nije zaljubila u njega, mislila je mati.

Vronski je potpuno odgovarao svima eljama majke, bio je veoma bogat,inteligentan, uven, na putu da naini sjajnu vojniku karijeru na dvoru,

ovek koji moe da zanese. Nita se bolje nije moglo poeleti.

Vronski se na balovima javno udvarao Kiti, igrao je s njom, dolazi u kuu,dakle nije moglo biti sumnje da ima ozbiljne namere. Pa ipak, pored svegatoga, mati je cele te zime bila strano uznemirena i uzbuena.

Sama kneginja udala se pre trideset godina po tetkinu navodadiluku.Mladoenja, o kome se sve unapred znalo, doao je, video je devojku, videlisu i oni njega; tetka navodadika doznala je i saoptila uzajamno nainjenutisak; utisak je bio dobar; zatim su je u odreeni dan zaprosili od roditelja,koji su dali pristanak. Sve je ilo prosto i lako. Bar tako se inilo kneginji. Ali,sa svojim kerima, osetila je ona kako to nije ni laka, ni prosta, ni obinastvar - udavati ker. Koliko se samo nastrahovala, koliko joj je samo misliprolo kroz glavu, ta je novca prtroeno, koliko je puta dolazila u sukob smuem - dok nije udala dve starije keri. Darju i Nataliju! Sad, kad je poelaizvoditi u svet najmlau, preivljavala je ista strahovanja i sumnje i jo veesukobe s muem nego kad je izvodila starije keri. Stari knez, kao i svi oevi,bio je neobino osetljiv u pogledu asti i nevinosti keri; on je bio ludoljubomoran prema kerima, a prema Kiti, koja je bila njegova ljubimica, i nasvakom koraku je pravio scene kneginji: zato kompromituje ker. Kneginjaje na to od njega bila