Версификација Језик је у књижевности слободно

организован, с једне стране, и потчињен извесним правилима, с друге. Поезија је гововор заснован на метричкој грађи; она је истина и лепота уобличена у стих.

Метрика, версификација или версологија представља науку о ритму у стиховима, науку о природи стиха и о њиховим књижевноуметничким законитостима.

Версификација, као и стилистика и наратологија, бави се организовањем речи, оодносно микроелементим књижевног текста.

Версификација проучава унутрашњу организацију и елементе стиха: слог (кратки и дуги, наглашен и ненаглашен), акценат, број слогова у стиху, риму, строфу, цезуру и акценатске целине. Реч је о мерљивим, бројчано и графички приказивим ритмотворним елементима.

Звуковна и метричка страна су обе од значаја за изучавање поезије као језичког исказа и морају се проучавати као елементи целокупног уметничког дела, а не одвојеног значења.

Метрички нацрт версификације био је познат античкој књижевности.

Проза је била незамислива уколико није била подређена извесним ритмичким законитостима, а стихови су се певали или изговарали уз пратњу музичког инструмента.

Наука о књижевности познаје три историјски одређена система према којима се организује ритам у стиху:

Метричка (квантитативна) версификација

Силабичка версификација Силабичко-тонска версификација Метрички систем није строга норма

која обавезује уметника, већ основа која допушта одступање и различите варијације обликовање стихова.

Метричка (квантитативна) версификација Античка (класична) версификација - у

основи је певање. Налаже доследну измену дугих и

кратких слогова у стопи и исто такав распоред стопау стиху, као и одређивање строгог устројства стихова у строфи.

Дуги и кратки слогови распоређују се у основне ритмичке јединице - стопе.

Најкраћа дужина трајања једног слога назива се мора (2/5 секунде).

Дуги слог (—) и кратки слог (u): дуги слог трајао је две море, а кратки слог је трајао једну мору.

Према броју и распореду дугих и кратких слогова биле су одређиване стопе.

Стопа од три море – трохеј —u (дуг и кратак слог)

Стопа од четири море – дактил – (— u u), један дуг и два кратка слога,

На сваку стопу падао је ритмички удар – иктус, обично на први дуги слог у стопи.

Стопу је одређивао број и распоред дугих и кратких слогова и положај иктуса у њој.

Према броју и врсти стопа одређивао се стих, а према броју и врсти стихова – строфа.

Најраспрострањенији и најраширенији стих у античкој књижевности је био хексаметар (састојао се од шест стопа од четири море са иктусом на првом слогу (од дактила или спондеја).

У 18. веку, у новијим европским књижевностима, националне књижевности европског простора покушавају да уведу грчки и латински ритмички размер (хексаметар, елегијски дистих, Алкејева и Сапфина строфа итд.)

Сви ти покушаји су углавном пропали зато што се античка метрика није могла механички пренети у модерне језике простом заменом квантитативног принципа квалитативним (акценатским) принципом.

Када се у новолатинском језику у средњем веку дужина и краткоћа слогова почела губити, онда се за ритмичку меру почео узимати број слогова у једном стиху.

Тако је настала силабичка версификација. У таквим стиховима сви слогови су се

изговарали једнаком дужином (једну мору), а иктус (нагласак, гласовни удар) падао је само на крај стиха, а понекад и на почетак стиха.

Од наглашених асонанци на крају стиха развила се рима, подударање гласова на крају стиха почевши од наглашеног вокала последње речи у стиху до краја те речи.

Тако је постао један од најчувенијих стихова силабичке версификације, тзв. александринац, стих од дванаест слогова који је касније добио риму и у средини и на крају стиха.

Тим двоструко римованим дванаестерцем певали су и наши средњовековни зачињавци (песници светачких легенди), а њега су користили и дубровачки песници петраркисти.

Поред дванаестерца јавилису се и стихови са другим бројем слогова, а нарочито осмерац, десетерац, једанаестерац, тринаестерац и шеснаестерац.

Силабичко-тонски систем У 18. веку код многих европских народа већ се била

изградила тонска версификација, која је углавном усвојила антички метрички систем версификације, али је дужину и краткоћу слогова заменила наглашеношћу и ненаглашеношћу слогова, задржавајући при томе називе из античке версификације (трохеј – наглашени и ненаглашени слог, без обзира на дужину слога; дактил, јамб...)

Како је тонска версификација настала из силабичке и како се у већине народа за одржавање ритма узимао и силабички и тонски принцип, то је такав систем версификације назван силабичко-тонским системом.

Наша версификација је силабичко-тонска, тј. ритам се одређује према броју слогова у стиху и према одмору на одређеном месту (цезури) – силабички принцип, као и према распореду акцената у стиху (тонски принцип).

И у нашој су версификацији називи за поједине стопе, тј. за распоред акцената у најмањим ритмичким јединицама, узети такође из грчко-латинске метрике, тако да имамо трохејске, јампске, дактилске и друге стихове.

Према тим стопама требало би да наши трохејски стихови имају наглашене све непарне слогове, јампски стихови – све парне слогове, а дактилски стихови – сваки трећи слог почевши од првог (први, четврти, седми, десети...)

У нашем језику, у његовој ритмици, поред распореда акцената важну улогу играју акценатске целине и границе између акценатских целина.

Акценатске целине – свака реч или група речи која има један акценат.

Наша версификација је више силабичка него што је тонска и њен ритам се одређује типовима акценатских целина:

1. ритам изграђен од парних акценатских целина (двосложних и четворосложних), трохејска схема

2. ритам изграђен од комбинације двосложних и тросложних акценатских целина.

Све нам ово показује да основу српскохрватског песничког ритма чини одређени број слогова у стиху, као и одређени систем парних и непарних акценатских целина, које се комбинују по одређеној схеми.

У уметничкој поезији распоред акцената је нешто ближи одређеној схеми (трохејској, јампској или дактилској), али и у уметничкој поезији (нарочито у оној која је била певана по угледу на народну поезију ) одређену ритмичку инерцију одржава систем броја слогова акценатских целина, а не распоред акцената.

Народна поезија Епски десетерац и лирски десетерац Трохејски осмерац (симетрични осмерац) у

лирској народној поезији Уметничка поезија Од Радичевића се јављају непарни стихови: седмерац, деветерац, једанаестерац... Ракић и Дучић – дванаестерци Тонски тих или слободни стих (приближавање

ритмичкој прози)