UVOD U NAUKU O KNJIŽEVNOSTI: *STILISTIKA i VERSIFIKACIJA*

- Ispitna pitanja / prvi semestar -

Odsek z komparativnu književnost1. DISCIPLINE NAUKE O KNJIŽEVNOSTI I NJIHOVA ME Đ USOBNA POVEZANOST

1

Naziv *književnost* izveden je od reči knjiga i može se tretirati dvojako:

1. Književnost u širem značenju predstavlja celokupnu naučnu i umetničko-književnu delatnost, i u ovom slučaju koristimo pojam literatura – littera / slovo (lat.) .

2. Književnost u užem značenju podrazumeva samo književno-umetnička dela u stihu i prozi, bilo da su pisana ili usmena. Ovde se koriste pojmovi beletristika i poezija – poiesis / stvaranje (grč.)

Književnost možemo podeliti na više načina. Delimo je na:

1. Književnost kao umetnost

2. Književno-naučne vrste

3. Nauku o književnosti

Književnost kao umetnost možemo podeliti prema postanku na narodnu (ona dela koja su nastala u narodu i prenosila se usmenim putem kroz decenije, i čiji je autor nepoznat) i pisanu (ona se u svom trajanju ne menja i njen autor je poznat) književnost, a prema rodovima i vrstama na liriku, epiku i dramu.

Nauka o književnosti ima svoje discipline:

1. Teorija književnosti ili poetika - poietike techne / pesnička veština (grč.) jeste teorijska disciplina o opštim osobinama književnog dela kao jezičkog umetničkog ostvarenja. Bavi se proučavanjem strukture književnog dela kao jedinstva forme i sadržine, istražuje proces umetničkog svtaranja i objašnjava književne rodove i vrste. Obuhvata stilistiku, versifikaciju i genologiju.

2. Istorija književnosti objedinjuje u sebi književnu kritiku i teoriju književnosti. Proučava postanak i istorijski razvitak književnosti, književnost jedne epohe i naroda, život, dela i značaj pisaca, vrši sistematizaciju i periodizaciju.

3. Književna kritika predstavlja vezu između književnog dela i čitaoca. Ona otkriva značenja, stilsko-jezičke i umetniče postupke u pojedinim delima kako bi olakšala bolje razumevanje. Vrši ocenjivanje književnog dela i tako pomaže istoriji književnosti da obuhvati najbolja ostvarenja.

2. POJAM STILA

2

Reč *stil* potiče od latinske reči stylos, što je označavalo pisaljku kojom se u antici pisalo. Stilu se pristupalo kao spoju misli i jezičkog izraza. Stil predstavlja odstupanje od klasičnog načina pisanja. Stil može biti funkcionalan (naučni, novinarski, politički i administrativni) i individualni (književno-umetnički i razgovorni) . Stl je skup jezičkih obeležja koja razikuju jednog pisca od drugog, pa je stil obeležje plana izraza na planu sadržaja.. Književno značenje pojma *stil* predstavlja jedinstvo i sklad svih elemenata koji čine delo.

3. PLATONOVA I ARISTOTELOVA DEFINICIJA STILA

1. Platon je smatrao da su misao i jezički izraz nerazdvojivi, te je po njemu logos sadržao i misao i jezički izraz te misli (racio + oracio) . Na osnovu ovoga, stil se shvata kao ostvareno jedinstvo smisli i njenog jezičkog oblika. Stil je rezultat jedne inspiracije koja misao sjedinjuje sa njenim jezičkim izrazom. Kada nema inspiracije, nema ni izraza pa samim tim nema ni stila.

2. Aristotel je u svojoj *Retorici* razradio teoriju stila. Suprotno od Platonovog mišljenja, Aristotel tvrdi da misao i jezički izraz postoje nezavisno i odvojeno. Na osnovu ovoga, stil se može naučiti i poboljšavati. Po Aristotelovoj *Retorici*, misao prethodi jezičkom izrazu. Prema tome, stil se shvatao kao skladan odnos između predmeta govora i njegove jezičke forme.

4. U Č ENJA RETORIKE I STILISTIKE

Retorika je nastala u antičkoj Grčkoj kao učenje o govorništvu, a kasnije se razvila kao nauka koja je obuhvatala pored učenja o govorništvu, i učenje o jeziku, o izražavanju uopšte i o načelima kritičkog ocenjivanja pojedinih dela. Retorika je pripadala prvom nivou učenja – trivijumu, zajedno sa dijalektikom i gramatikom. Retorika je oduvek bila veština ubeđivanja sagovornika, a u tome su se koristile besede: svečane, sudske i političke. Retorika se sastoji od četiri učenja:

1. Učenje o rodovima i vrstama – bilo je izgrađeno na osnovu uverenja o stalnim i čvrstim uzorima prema kojima je trebalo pisati.

2. Učenje o kompoziciji – obrađivalo je način na koji se raspoređuju određeni sastavni delovi svakog književnog dela. Beseda bi trebala da ssadrži uvod, razdeobu, potvrdu, odbijanje i zaključak. Razlikujemo dve faze: fazu invencije u kojoj se pripremaju argumenti o uveravanju slušaoca u nešto; i fazu dispozicije u kojoj treba pronaći poredak tih činjenica gde će prirodno proizilaziti jedna iz druge.

3. Učenje o stilovima – stara retorika je razikovala tri stila: - niski (jednostavni) – u pričanju ima malo ukrasa, odgovarao je komediji. (pastir,

ovca, štap, bukva)- srednji (umereni) – sadrži mnoštvo tropa, opisivali su se ratar, vo, plug, njiva,

voćka.

3

- visoki (uzvišeni) – u okviru ovog stila ukrašavanje je najizraženije, upotrebljavale su samo odabrane reči. Odgovarao je odi. Opisivali su se vojnki, konj, mač, dvor i kedar.

4. Učenje o stilskim figurama – stilskim ukrašavanjem dobijamo lepu besedu. Stilske figure imaju cilj da ideju učine pristupačnim i da svojom originalnošću probude pažnju. Njihovom upotrebom se postiže umetnička vrednost. Figure se moraju koristiti prikladno i ekonomično, a dele se na figure konstrukcije, dikcije, reči i misli.

Stilistika se razvila početkom XX veka od metodskih postupaka u raščlanjivanju književnih tvorevina, mada njeni koreni potiču iz helenske i rimske retorike i poetike. Moderna stilistika nastoji da opiše sredstva jezičkog izražavanja koja su karakteristična za pojedina dela, autore ili razdoblja. Stilistika ispsituje sva sredstva koja streme nekom posebnom izražajnom cilju. U estetičkoj primeni, stilistika se ograničava na proučavanje umetničkih dela koje treba opisati s obzirom na njihovu estetsku ulogu ili značenje.

Kao termin, stilistika se javlja tokom XIX veka, sa romatizmom. Tada su raskinuti okviri stare retorike. Stilistika mora proučavati jezik književnih dela sa obzirom na njegovu stvaralačku ulogu i na njegovo značenje u celokupnoj strukuturi dela. U retorici se poštuju opšta pravila dok stilistika ističe vrednost pojedinca. Ona je deskriptivna i podstiče pojedince da sami nađu izraz.

* FIGURE DIKCIJE *

5. ASONANCA, ALITERACIJA I ONOMATOPEJA

1. ASONANCA – asonare / zvučati (lat.) - počiva na naglašenoj upotrebi reči u stihu sa istim ili sličnim samoglasnicima. Ona pojačava ekspresivnost jezika. Njom se izaziva određena emocionala napregnutost.

„Jadni jadi, ženi mi se dragi.“

„I jeca zvono bono,Po kršu dršće zvuk,S uzdahom tuge duge,ubogi moli puk.“ A. Šantić

„Olovne i teške snove snivajuOblaci nad tamnim gorskim stranama.“ A. G. Matoš

2. ALITERACIJA – počiva na naglašenoj upotrebi reči sa istim ili sličnim suglasnikom u stihu. Spada u eufoniju i proizvodi snažan zvučni efekat. Aliteracijom se izaziva određena emocionalna napregnutost.

4

„Snove snivam snujem snove,Snujem snove biserove.“ L. Kostić

„Zašto noćas tako šume jablanoviTako strasno, čujno, zašto tako šume?“ J. Dučić

„Mrtav vetar duvao je s gora,Trudio se svemir da pokrene.“ V. P. Dis

3. ONOMATOPEJA – onoma / ime; poieio / pevati (grč.) – predstavlja podražavanje zvukova iz prirode i čovekovog okruženja pomoću zvučne strukture reči. Jedan je od najstarijih načina tvorbe reči. Njom prikazujemo zvučnu stvarnost. Onomatopeja zavisi od jezika. U okviru nje se obično korsiste glagoli vezani za životinje, kao i onomatopejske reči.

„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“ V. Nazor

„Krcnu kolac nekoliko puta...“ I. Mažuranić

6. LIRSKI PARALELIZMI

4. ANAFORA – anaphora / ponavljanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na početku susednih stihova. Razlikujemo stilističku anaforu – ponavljanje istih reči; foničku – ponavljanje istih glasova; i kompozicijsku – ponavljanje istih motiva na početku epizoda. Ima za cij da pokaže intenzitet osećanja.

„I nema sestre ni brataI nema oca ni majke,I nema drage ni druga.“ T. Ujević

„Kaži mi, kažiKako da te zovem,Kaži mi kakvoIme da ti dam...“ J. J. Zmaj

„Uranila kosovka devojka,Uranila rano u nedelju.“ Narodna pesma

5. EPIFORA – epiphora / dodavanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na krajevima susednih stihova. Ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.

„Čujem u snu,Sanjam u snu,Vidim u snu.“ J. Kaštelan

5

„Djedi vaši rodiše se tuđer,Oci vaši rodiše se tuđer,I vi isto rodiste se tuđer.“ I. Mažuranić

6. SIMPLOKA - symploke / isprepletenost (grč.) – predstavlja kombinaciju anafore i epifore, figura ponavljanja istih reči na početku stihova i ponavljanja istih rči na kraju stihova. Simploka ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.

„ U tamnici je glava naroda,U tamnici je snaga naroda,U tamnici je nada naroda.“ L. Kostić

„Doneću ti cveće naše krvi,Doneću ti nebo naše krvi.“ D. Matić

„Na tebe hoću da mislim. Misim na te.Na tebe neću da mislim. Misim na te.“ L. Ozerov

7. ANADIPLOZA / PALILOGIJA – anadiplosys / udvostručavanje – predstavlja prebacivanje reči s kraja stiha na početak narednog stiha.

„Uranila kosovka devojka,Uranila rano u nedelju,U nedelju prije jarkog sunca.“ Narodna pesma

„Kada sutra bijeli dan osvane,Dan osvane i ogrije sunce.“ Narodna pesma

„Vrati mi moje krpice,Moje krpice od čistoga sna.“ V. Popa

8. REFREN – refrain / pripev (fran.) predstavlja ponavljanje jedne ili više reči, određenih delova stihova ili celih stihova na određenom mestu. Javlja se i u narodnoj, ali mnogo češće u umetničkoj književnosti. Refren intenzivira emocionalnost lirske pesme i podvlači jedinstvo njene tonalnosti. Sintaksički i semantički je potpuno izdvojen.

„Bila jednom ruža jedna.“ M. Mitrović

„Nikad više, nikad više.“ E. A. Po

Santa Maria della Salute L. Kostić

LAJT-MOTIV – predstavlja refren u prozi, a javlja se onda kada se neka izjava ili opis ponove nekoliko puta nakon čega se taj motiv priziva u svesti čitaoca. Ima posebnu ulogu u asocijativnom povezivanju raznih motiva u proznoj strukturi.

6

Most – Ivo AndrićVetar – Laza Kostić

7. POLIPTOTON, PARONOMAZIJA I ETIMOLOGIKA

9. POLIPTOTON – zasniva se na ponavljanju iste reči u različitim oblicima deklinacije i konjugacije.

„Pjesma nad pjesmama.“

„Đul đevojka pod đulom zaspala,Đul se kruni i devojku budi,Đevojka je đulu govorila,A moj đule ne kruni se na me!“ Narodna pesma

„O, ti dušo moje duše,O, ti srce srca moga!“ A. Šenoa

10. PARONOMAZIJA – je figura ponavljanja reči vrlo sličnog zvučanja, a različitog značenja.

„Na putu ružica, a kod kuće tužica.“

„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“ V. Nazor

11. ETIMOLOGIKA – etimološka figura koja se zasniva na etimološkoj slisčnosti između dve ili više reči. Takve reči imaju različite oblike ali isti koren.

Moralno je ono što se mora.

* FIGURE KONSTRUKCIJE *

8. INVERZIJA, ANAKOLUT I PARENTEZA

1. INVERZIJA – inversio / premetanje (lat.) – znači obrtanje reda reči ili delova rečenice, red obrnut od onog koji je gramatički najispravniji. Njome se naglašava ono što se u normalnom poretku rečenice ne može naglasiti, te tako iskaz dobija drugu vrednost i ritam. Bila je popularna tokom perioda baroka, a rehabilitaciju doživljava za vreme romantizma. Tipična je za lirsku poeziju koja je izraz uzbuđenog duševnog stanja.

„Veli njemu starina Novače“

7

„Usta raja ko iz zemlje trava“

„Niz zapadno neboI iz rasprsnutih šipaka u vrtuKrv se cijedi.“ A. B. Šimić

Najkompleksniji oblik inverzije naziva se HIPERBATON, i njega je ustanovio Kvintilijan.

2. ANAKOLUT – je stilska figura kada u sred neke započete rečenice pošiljalac poruke menja misaoni tok, a da prethodno ne završi započetu rečenicu.. Služi da iskaže grčevitu uznemirenost onoga ko govori. Čest je u razgovornom jeziku. Suština anakoluta je ta što se reči ne slažu u gramatičkim oblicima, nego u smislu.

„U našega milostiva kuma,Na ruci mu zlatan golub guče.“

3. PARENTEZA – parentesis / umetanje (grč.) – je figura koja ima oblik umetnute rečenice ili reči u sred rečenice ili stiha. Obično se izdvaja crticom ispred i iza nje. Rečenica koja se ubacuje nije sintaksički povezana sa rečenicom u koju se ubacuje.

„Sumnja u ljubav - najteži nam jad -Mino i čaše blažene ne muti.“

„Iz prošlih dana ljubav i znak njen- spojenost srca - ostala nam još.“ S. Pandurović

„A besedi Todore vezire- kum nevjerni vjera ga ubila -

braćo moja...“

9. ELIPSA, PERIFRAZA I SINTAKSI Č KI PARALELIZMI

4. ELIPSA – ellipsis / izostavljanje (grč.) – nastaje kada se iz rečenične celine izostavljaju pojedine reči na takav način da se smisao celine ipak može razabrati.. Izostavljeni delovi su prema sintaksičkim pravilima nužni. Karakteristična je za aforistički i poslovički stil. Njome se postiže zgusnutost i snaga u izražavanju stavova.

„Vlasi odasvud, puške, noži!Haso, konja, Haso, konja!“ I. Mažuranić

„Sverazorni će ritam po ulici da ori:Gori! Gori!“ M. Krleža

8

Vi ste k meni, ja ću sutra k vama. Narodna poslovica

5. PERIFRAZA – koristi opisni način kazivanja tako da jednu reč zamenjuje grupom reči ili čitavim iskazom. Česta je odlika uzvišenog i patetičnog stila.

„I teškim rečima ruži svoje anđeleOnaj što gromom zbori.“ M. Pavlović

„Planuli su prvi ognji neba.“ M. Krleža

„Po pušci ga tankoj pogledaoPa on pušci živu vatru dade.“

6. SINTAKSIČKI PARALELIZMI – se odnose na strukturu same rečenice i predstavljaju ponavljanje određenog sintaksičkog obrasca, cele rečenice, ili se, pak, jedna do druge ređaju kratke rečenice od imenica ili prideva, upitne i uzvične rečenice.

„Od čega dršćete, vi breze?Od slatkih slutnja ili jeze?Zašto vam krošnja podrhtavaI onda kada vjetar spava?“ Cesarić

„Cvijeće, cvijeće i opet cvijeće, svagdje i posvuda.“ V. Nazor

„Nasmejte se, o smejači!Zasmejte se, o smejači!“ M. Krleža

10. RETORSKO PITANJE I APOSTROFA

7. RETORSKO PITANJE – je figura u obliku upitne rečenice na koju se ne očekuje odgovor. To je afektivno nabijena tvrdnja koja se formira kao pitanje radi jače uverljivosti i radi izražavanja osećanja. Antička retorika razlikuje više tipova:

a) EROTEZA – ptanje kojim se izaziva naročit odgovorb) EPEROTEZA – kratko izrečeno pitanjec) PUZMA – pitanje kojim se izražava protestd) ANACENOZA – pitanje upućeno određenoj osobie) SIMBULEUZA – traženje saveta pitanjemf) ANTIPOFORA – pitanje za kojim odmah sledi odgovor

„O klasje moje ispod golih brda,Moj crni hljebe krvlju poštrapani,Ko mi te štedi, ko li mi te braniOd gladnih ptica, moja muko tvrda?“ A. Šantić

9

„Zašto noćas tako šume jablanovi,Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?“ J. Dučić

„Ko da igra? Ko da peva?Ko da žedni? Ko da pije?Ko li brigu da razbije?“ Đ. Jakšić

8. APOSTROFA – predstavlja besednikovo obraćanje predmetu besede. Razvila se u antičkoj Grčkoj, gde su se besednici obraćali bogovima. Apostrofa je uvek u vokativu.

„Naša mila Boko, nevesto Jadrana.“ A. Šantić

„Pesme moje, jadna siročadi.“ B. Radičević

„O, mili časi, kako ste daleko!“ A. Šantić

11. ASINDET, POLISINDET, PARATAKSA I HIPOTAKSA

9. ASINDET – asydenton / nepovezano (grč.) – predstavlja nizanje reči unutar rečenice gde se odbacuje korišćenje veznika tamo gde bi to gramatički bilo potrebno.

„Zuji, zveči, zvoni, zvuči,Šumi, grmi, tutnji, huči.“ P. Preradović

„Gvožđe, otrov, konop, nože,Palu, oganj, kolac grozni,Ulje vrelo i sto mukaU čas jedan junak smišlja!“ I. Mažuranić

10. POLISINDET – poly / mnogo; syndeton / veza (grč.) – upotreba veznika unutar rečenice tamo gde gramatički to nije potrebno.

„I teče krvI plaču zvona razbita.I laju topovi.O, koliko sad ih plačeI gine i proklinje i vrišti.“ M. Krleža

„I nema sestre ni brata,I nema oca ni majke,I nema drage ni druga.“ T. Ujević

11. PARATAKSA – je figura u kojoj se nižu nezavisne rečenice unutar sintaksičke celine.

10

„Napolju studen. Peć pucka i grije.Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim.“ A. Šantić

12. HIPOTAKSA – predstavlja izgradnju jedne zavisno složene rečenice.

„Sišli smo s uma u sjajan dan,Providan, dubok – nama, draga, znan,I svetkovasmso ocepljenje toOd muka, sumnje, vremena i stoRana, što krvave ih vređao svet,Ljubavi naše plav i nežan cvet.“ S. Pandurović

* FIGURE MISLI *

12. KOMPARACIJA – comparatio (lat.) – predstavlja dovođenje u vezu jednog fenomena sa nekim drugim fenomenom po sličnosti. Osnovni činioci komparacije su:

- predmet koji se poredi- predmet sa kojim se poredi- tercijum komparacionis – zajednička osobina

Poređenje koje je rasprostranjeno u svakodnevnom govoru nazivamo banalnim poređenjem. Uslov za uspešno poređenje je kada dovodimo u vezu fenomene iz udaljenih sfera. Poređenjem se pokreću određene emocije i pažnja se veže za predmet koji se ističe. Osnovni cilj komparacije je da konkretizuje neku sliku i da otkrije neke skrivene veze. Postoje tri tipa veza u poređenju:

- kada se dva konkretna pojma dovode u vezu- kada se konkretan pojam dovodi u vezu sa apstraktnim pojmom- kada se dva apstraktna pojma dovode u vezu (najređi tip veze)

„On se meće konju na ramena,ode pravo preko brda ravnakano zvezda preko vedra neba.“ Narodna pesma

„Na moju dušu ko crn veoogromna teška senka pada.“ M. Rakić

„No dani su prošli ko rijeka nagla ko trenutni snovi, kao puste varke.“ A. Šantić

13. ANTITEZA – antitesis / suprotnost (grč.) – je figura koja dovodi u vezu dva fenomena, ali po suprotnosti. Ona ističe odudaranje jedne pojave od druge. Uočili su je

11

stari retoričari. Aristotel je uočio lažne antiteze, u kojim smisao nije antitetički, dok je Jakob Grim uočio slovensku antitezu – u njoj se u obliku pitanja nabraja nekoliko predmeta i pojava od kojih svaka ima nešto slično sa predmetom koji se poredi, zatim se svi ti predmeti i pojave nabrajaju istim redom, ali u obliku negativnog odgovora da bi se na kraju izričito iskazala pojava koja se poredi.

„Gde ja šećer sijemtu otrov izrasti,gde ja pevat miljem,tu ću u plač pasti.“ Đ. Jakšić

„Ja znam: vaše srce sada vatrom gori,moje hladna zima okiva i mori.“ A. Šantić

„Šta se bijeli u gori zelenoj?Al je snijeg, al su labudovi?Da je snijeg, već bi okopnio,labudovi već bi poletjeli;nit je snijeg, nit su labudovi,nego šator age Hasan-age.“ Hasanaginica

14. OKSIMORON, ANTIMETABOLA I PARADOKS

1. OKSIMORON – oxys / oštar; moron / tup – je takva figura kojom se stvaranjem suprotnih pojmova stvara nov izraz. U bukvalnom prevodu znači *oštroumna ludost*.

Slep kod očiju; Javna tajna

Rečita tišina; Živi leš

„Zimsko letovanje“ V. Desnica

2. ANTIMETABOLA – premeštanje nasuprot (grč.) – je figura koja počiva na ponavljanju reči obrnutim redosledom.

Ne živim da jedem, nego jedem da bih živeo. Kvintilijan

Ko se uzvisi, biće ponižen, a ko se ponizi, biće uzvišen. Jevanđelje po Mateju

3. PARADOKS – paradoxon / neočekivano (grč.) – predstavlja izlaganje misli koja je u sebi protiuvrečna, ili, pak, misli koja protivureči nekom vrlo rasprostranjenom uverenju. Paradoksom se postiže vrlo izrazit saznajni efekat. Paradoksi su funkcionisali i u vrlo važnim filozofskim trenucima.

Ja znam da ništa ne znam. Sokrat

12

Bog je mrtav. Niče

„Nisam više tu,s mesta se pomerio nisam.“ V. Popa

15. HIPERBOLA, LITOTA I EUFEMIZAM

4. HIPERBOLA – hyperbole / preterivanje (grč.) – predstavlja misaono preuveličavanje tvrdnje kako bi se naglasio emotivni stav i semantičke dimenzije tog iskaza.

„On je manji od makovog zrna,jeste silna vojska kod Turaka,svi mi u so da se premetnemone bi Turkom ručka osolili.“ Narodna pesma

„Grlim nebo plavogrlim uzdišem,a ljubim sunce jarkoljubim uzdišem.“ Đ. Jakšić

5. LITOTA – liptotes / ublažavanje – je figura suprotna hiperboli. Umesto preuveličavanja, ona umanjuje odnosno ublažava. Traži reči koje blaže zvuče i umanjuje semantičke efekte.

„Oj đevojko ne mnogo lijepa,ni lijepa, ni roda plemenita.“ Naropdna pesma

„A nju fale, a i nas ne kude.“ Narodna pesma

6. EUFEMIZAM – euphemismos / ublažavanje (grč.) – je figura kojom se izraz ublažava, tako što se umesto neposrednog i i pravog izraza za neugodne, zastrašujuće ili nepristojne pojmove koriste blaže i ukepšane reči.

Zaobilaziti istinu – lagatiZaspao je večnim snom – preminuo

16. GRADACIJA , TAUTOLOGIJA I KUMULACIJA

7. GRADACIJA – gradatio / penjanje (lat.) – predstavlja postupno nizanje slika, reči ili misli koje se zasnivaju na postupku slabljenja ili jačanja intenziteta. Ređanje slika od najslabije ka najjačoj naziva se klimaks, dok se ređanje slika od najjače ka najslabijoj naziva antiklimaks. U epskoj narodnoj poeziji često se koristi za pojačavanje intenziteta radnje. Najviši stepen gradacije naziva se paroksizam.

13

„Za Đurđem je kosu odrezala,za đeverom lice izgrdilaa za bratom oči izvadila.“ Kosovka devojka

8. TAUTOLOGIJA – je figura gomilanja različitih reči istog značenja. Tautologija je karakteristična za svako uzbuđeno stanje pesnika. Kada tautologija pređe u stilsku grešku, naziva se pleonazam.

„U obraz je sjetno nevjeselo..“ Banović Strahinja

„Pođem, klecnem, idem, zastajavam.“ J. J. Zmaj

9. KUMULACIJA – je figura nagomilavanja reči čije značenje nije isto, ali je srodno.

„Ja kad Bane knjigu proučio,Muka mu je i žao je bilo...“ Banović Strahinja

17. CITAT, ALUZIJA I PARODIJA

10. CITAT – je figura doslovnog navodjenja reči iz tuđeg teksta. Citat umetnički dejstvuje tako što izaziva predstavu o citiranom delu, Može biti:

- ilustrativni – prototekst je dominantan, a nov tekst potvrđuje značenja prototeksta.- iluminativni – ideja prototeksta je podsticaj za nov misaoni proces.

11. ALUZIJA – je figura koja svoj efekat ostvaruje prizivanjem neke poznate situacije, događaja, lika ili dela. Upotrebljava se da bi se sadašnja situacija dovela u vezu sa nekom pređašnjom. Često je u osnovi satiričnog dela. Ova figura može biti upotrebljena na nivou reči ili izraza, ali se može proširitii na celo delo. Kad aluzija nosi kritičku opasku naziva se insinuacija.

„Danga“ i „Vođa“ – Radoje Domanović

Homerov dremež

„Lobanja iz koje se pije vino.“ – Puškin

12. PARODIJA – parodia / suprotno prema (grč.) – je figura oponašanja nekog teksta, stila, pisca ili junaka, ali se to oponašanje vrši unošenjem postupaka koji su u neskladu sa temom. Parodijom se od uzvišenog načini smešno. Tri postupka parodiranja su:

- verbalni – promenom pojedinih reči postiže se trivijalizacija datog predmeta- komični i ironični – imitiranje stila nekog pisca

14

- tematski – parodiranje teme i forme

„Don Kihot“ – Servantes

„Pantologija novije jugoslovenske pelengirike“ – Stanislav Vinaver

Aristofan parodira stil Eshila i Euripida.

* TROPI *

18. EPITET I SINESTEZIJA

1. EPITET – epitheton / ono što je dodato (grč.) - je reč koja stoji uz neku drugu reč i bliže je objašnjava. Epitet doprinosi stvaranju življe, potpunije i jasnije slike neke pojave ili bića. Pesnik epitetom iskazuje svoj lični odnos prema stvarima i za epitete traži one osobine koje odgovaraju situaciji. Epiteti mogu biti:

- BANALNI – reč koja imenuje osobinu koja je već sadržana u reči uz koju stoji. – crna zemlja

- STALNI – javljaju se u tradicionalnim književnim delima, kada jedan epitet redovno stoji uz određenu reč. – ružoprsta

- RETKI – neočekivan spoj između reči. – bakreno nebo; bijele čežnje; kolonijalna Ana. Retki epiteti mogu biti:

a) METAFORIČNI – ukazuju na osobinu pojma pomoću prenesenog značenja. – olovne mislib) PERSONIFIKOVANI – epiteti sa osobinama živih bića. – strasno šume; nestašan lahorc) KOLORISTIČKI – iskazuju kolorističke osobine pojave. – siva voda; bele ruže

„Kroz bokore mrtvih docvetalih ružašumori vetar tužnu pesmu snova.“ J. Dučić

„Zagledao se u lepuu oblu u plavookuu lakomislenu beskrajnost.“ V. Popa

2. SINESTEZIJA – synaisthesis / saosećaj (grč.) – je figura koja osete jednog čula prikazuje rečima stvorenim za prikazivanje oseta drugog čula. Njena osnovna stilska vrednost je slikovito izražavanje nekog kvaliteta čulne percepcije. Kod romatničara i simbolista sinestezija je karakteristično obeležje doživljaja sveta.

„Medni glas sirena.“ Homer

15

„Mraku gluhijem.“ A. G. Matoš

„Slan i modar miris proljetnoga mora.“ J. Dučić

19. METAFORA - metaphora / prenošenje (grč.) – se zasniva na jednoj zajedničkoj osobini dvaju predmeta, ali se kod nje ne pominje predmet koji se poredi, već predmet sa kojim se poredi. Ona je najpesničkija od svih figura, uključuje dejstvo čulne slike i pomoću nje se ostvaruje punoća izraza. Poreklo metafore treba tražiti u ahajskom pogledu na svet koji je vezan za animizam. Vrste veza između fenomena:

- s roda na vrstu- s vrste na rod- s vrste na vrstu- s pojma na pojam putem analogije

Postoje tri shvatanja metafore:

- KVINTILIJANOVO – po njemu je metafora neka vrsta skraćenog poređenja – razlikuje se od poređenja što se kod metafore predmet stavlja umesto drugog predmeta.

- SUBSTITUCIONO – metafora ukazuje na nekakvu reč doslovnog značenja i zamenjuje tu reč.

- INTERAKCIONO – metafora se javlja onda kada imamo dve misli o različitim stvarima, one deluju zajedno a oslanjaju se na jednu reč ili izraz čije je značenje rezultanta njihove interakcije.

Metafora ima četiri bitna aspekta:

- ukazuje na analogiju- dvostruko viđenje- važnost čulne slike- animistička projekcija

Razlikujemo metaforu u užem, i metaforu u širem smislu (metaforiku).

„Na ivici pločnikana kraju svetažuto oko samoće.“ V. Popa

„Ljubav je tako sama i tako puna svetaljubav je svetionik i spaseni pomorci.“ I. G. Kovačić

„I tu majka tvrda srca bila...“

„I zima dođe već, i svojom studenom rukompokida nakit sav...“ V. Ilić

16

„Ja znam, vaše srce sada vatrom gori...“ A. Šantić

20. PERSONIFIKACIJA – persona / osoba; facere / činiti = načiniti nešto ljudskim (lat.) – je figura kojom se mrtvim stvarima, vegetativnom i animalnom svetu i apstraktnim pojavama pripisuju ljudske osobine. Personofikacija je emocionalna figura jer svoja raspoloženja prenosi na predmete i pojave; ona je i slikovita figura jer se njom oživljavaju i konkretizuju slike.

„Još zorica nije zabijelelani Danica lica pomolila.“ V. S. Karadžić

„Tamo gde u grmu proljeće ljepršai gdje slatko spava naš jorgovan plavi.“ A. Šantić

„Kada umrem smrt će skoro doći,i još tren pa će zakucati i na moga života tamnicu.“ V. Rajić

„I ovaj kamen zemlje SrbijeŠto preteć suncu dere kroz oblak,Sumornog čela mračnim borama.“ Đ. Jakšić

21. METONIMIJA I SINEGDOHA

3. METONIMIJA - zamena (grč.) – ona označava upotrebu reči u prenesenom značenju, ali za razliku od metafore gde se značenje jedne reči prenosi na na drugu reč po sličnosti, kod metonimije se značenje prenosi prema određenim stvarnim odnosima. Umesto jedne reči koja označava određeni pojam, upotrebljava se druga reč koja je u stvarnoj, logičkoj vezi sa prvim pojmom.

„Kad ustane kuka i motika.“

„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba.“

„Ako si stariji od mene po kapi, po glavi si mlađi od mene.“ M. Lalić

4. SINEGDOHA – synegdohe / saznavanje jedne reči posredstvom druge – je figura zamenjivanja dvaju pojmova po količini. Kod nje se uzima deo umesto celine, jednina umesto množine, određeni broj umesto neodređene količine. Sinegdohom se postiže slikovitost u izražavanju i ubedljivije se i življe deluje na naša osećanja.

„Što naših gora požalih bor.“ L. Kostić

17

„Al mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći...“ V. Ilić

Nema on ni krova nad glavom.

Roman Miloša Crnjanskog

22. ALEGORIJA I PARABOLA

5. ALEGORIJA – allegoria / prenesen govor (grč.) – je figura koja nastaje kada se metafora proširi na celu sliku ili radnju. Konstantovao je Kvintilijan u II v.p.n.e.. Za alegoriju je veoma važno održati stalnu vezu između pravog i prenesenog značenja. Najčešći povod za alegoriju je taj što misao u alegorijskoj slici utiče jače iubedjivije. Koristi se da bi se meka misao izložila što pristupačnije u obliku konkretne slike, ili da bi se skrivenom slikom izvrgle podsmehu društvene mane. Bila je omiljeno sredstvo u baroku. Može biti:

- čista - dosledno se drži postupka nizanj ametafora bez unošenja prenesenog značenja u niz – „Lađo, mnogi valovi će te opet vratiti na more, što radiš? Čvrsto se drži luke.“

- mešana – uz činioce prenesenog značenja unosi i reči sa doslovni značenjem – Ciceronov govor: „Ovome se čudim i na ovo se žalim, što čovek čoveka hoće dotle da upropasti pa mu čakj buši lađu u kojoj se vozi.“

„Danga“ i „Vođa“ – R. Domanović

„Gle! Sad se redom rasklapaju sameSve knjig estare, snovi čežnje duge –Miču se, trepte jedna pokraj druge,I njihov šumor ko da pda na me.

Sanjam li? Il bi ovo java bila?Iz rastvorenih listova i stranaPrhnuše lake tice, ko sa grana,I po sobi mi svud razviše krila.“ A, Šantić

Alegoreza – proces tumačenja skrivenog smisla.

Alegorija se ostvaruje u vidu dva žanra:

- PARABOLA – poredba (grč) – predstavlja iznošenje kratke izmišljene alegorijske priče sa naznačenom poukom i moralnim sadržajem. Njom se kazuje viša istina koju je teško konkretno predstaviti. Stil je ozbiljan i uzvišen.

Parabola „O semenu“ iz jevanđelja po Marku

18

- BASNA – predstavlja kratku priču koja se zasiva na obliku personifikovanih pojava, prikazuje jedan događaj, sadrži moralnu pouku a njen stil je humoran i lako shvatljiv.

23. SIMBOL – symbolon / znak raspoznavanja, emblem (grč.) – podrazumeva upotrebu nekog znaka ili predmeta za izražavanje drugog predmeta ili pojma, ali tako da se nagovesti širok spektar značenja. U antici se simbolom smatrao znak raspoznavanja koje su dve osobe koristile. Simbol prepoznajemo po tome što pesnik prikazuje neku svakidašnju pojavu neobjašnjavajući direktno njegov smisao i svrhu, već nagoveštavajući da se u slici te pojave krije neki dublji smisao. Simbol može biti konvencionalan i uslovni.

„Albatros“ – Šarl Bodler

„Al mnoge zime još sa hladnim vetrom će doći,a on će biti tu...“ V. Ilić

24. IRONIJA – eironeia / pretvaranje (grč.) – Kvintilijan je definiše kao figuru kojom se rečima daje suprotan smisao od onoga koji imaju. Njom se, najčešće pomoću humora, iskazuje suprotan sadržaj od neposredno izrečenog. Kada ironija poprimi veće razmere i postane naročito uvredljiva onda prelazi u sarkazam – sarkasmos / jetkost (grč.).

„Lijepo li ova sablja čita,divno li nas danas razgovori!“ P. P. Njegoš

„Jazavac pred sudom“ – Petar Kočić

25. FONOSTILISTIKA – stilistička disciplina koja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu fonetike i fonologije (glasove, njihove opozicije, njihovu distinktivnu semantičku relevantnost, i sve jezičke pojave koje su zvuk shvaćen kao psihički ili supstancijalni kvalitet); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste fonostilem.

26. MORFOSTILISTIKA – stilistička disciplin akoja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu morfologije (sistema oblčika i njihovih varijacija, njihove afiksalne, kompozitske ili karikalne tvorbe); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste morfostilem.

27. SINTAKSOSTILISTIKA – stilistička disciplina koja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu sintakse (proučava gramatička sredstva pomoću kojih se reči spajaju u rečenične celine); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste sintaktostilem.

28. SEMANTOSTILISTIKA - stilistička disciplina koja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu semantike (planu značenja reči i

19

značenja veza među rečima); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste semantostilem.

29. STILISTI Č KA KRITIKA – Cilj stilističke kritike je da se analiza jezika književnog dela razvije do te mere da postane kritičko oruđe književnoteorijske analize i suda o vrednosti književnog dela. Osnovno pitanje stilističke kritike je u čemu je kvalitet književnog dela. Odgovor na to pitanje daje Leo Spitzer – stil je, po njegovom mišljenju izraz pojedinca, a vrednost stilu daje intuicija.Povezujući jezičku analizu sa analizom ostalih elemenata, stilistička kritika napušta metode prave stilistike jer ocenjivanje književnog dela ne obavlja samo sa aspekta jezika, nego i na osnovu intuicije.

30. SISTEMI VERSIFIKACIJE

Versifikacija je disciplina koja se bavi proučavanjem stihova i veštinom sačinjavanja stihova. Ona objašnjava načela pomoću kojih se stihovi proučavaju. Pojam potiče od latinskih reči versus / obrt i facere / činiti.

Postoje tri sistema versifikacije:

1. KVANTITATIVNA (metrička, antička, govorno muzička) – Osnovno načelo ove versifikacije je razlikovanje sloga – dugih i kratkih slogova. Meri se jedinicom koja se naziva mora.

Kratki slog traje jednu moru i naziva se TEZA, a obeležava se oznakom BREVE. UDugi slog traje dve more i naziva se ARZA, a obeležava se oznakom MAKRON. –

2. SILABIČKA – Osnovno načelo silabičke versifikacije se zasniva na broju slogova. Za čist silabički stih važna je izosilabičnost – isti broj slogova u svim stihovima. Za stihove silabičke versifikacije karakteristična je cezura – stalna granica između pojedinih reči koja se u strukturi svakog stiha javlja na određenom mestu.

3. TONSKA (akcenatska, kvalitativna) – Zasniva se na značaju akcenatskog principa – stihovi se određuju brojem akcenatskih reči pri čemu broj neakcentovanih slogova varira.

Postoje i pojmovi koji označavaju odstupanja od metričke šeme:

- ORTOTONA – nenaglašena reč koja dobija akcenat zbog metričke potrebe.- PREDUDAR - slog na početku stiha, obično nenaglašen, koji se u metričkom

opisu smatra uvodom izvan osnovnog metra pesme.

20

- KATALEKSA – odstupanje pojedinih stihova u pesmi od ustaljenog broja slogova.

- ELIZIJA – izostavljanje vokala.- SINALEFA – izgovaranje dva vokala, gde jednim reč završava a drugim počinje

iduća.

31. STROFA

Potiče od grčke reči strofe, koja se prvobitno vezala za ples i igru. Strofa predstavlja dva ili više stihova ujedinjena istom ritmičkom organizacijom.

1. Stihički model – nizanje stihova bez manjih skupina.2. Strofički model – pojedine grupe stihova se izdvajaju u manje skupine

Strofa kao metričko-ritmička celina može biti izometrička, kada su stihovi u strofi slični po metričkim osobenostima, ali i polimetrička, kada su stihovi u strofi različite metričke organizacije.

OPKORAČENJE – ukazuje na osobinu da se sintaksička celina ne završava sa krajem stiha, nego da se prenosi u naredsni stih.

STROFOID – grupa stihova koja ne počiva na uočljivim pravilnostima već se javlja različit broj stihova i različit način njihovog metričkog organizovanja.

Strofa je po pravilu dovršena misaona celina i svaka za sebe predstavlja jednu zaokruženu tematsko-motivsku celinu u odnosu na pesmu.

Vrste strofa prema broju stihova:

1. Monostih2. Distih (bećarac, ojkača, ganga, kolomijka)3. Tercet (haiku)4. Katren (krakovjak, rubaija, sapfička strofa, alkejska strofa)5. Kvinta (tanka)6. Sekstina (sestina, sestarima)7. Septima 8. Oktava (stanca)9. Nona (Spenserova stanca)10. Decima (glosa)11. Duzen12. Onjeginska strofa – 14 stihova, abab; ccdd; effe; gg.

32. RIMA

Rima, srok ili slik predstavlja glasovno podudaranje na kraju stihova, ali ponekad i na polustihovima. Rima ima 4 funkcije:

21

1. METRIČKA – rima obeležava kraj stiha ili polustiha2. EUFONIJSKA - milozvučnost govora3. SINTAKSIČKA – obeležava kraj rečenice4. SEMANTIČKA – reč sa naglašenom značenjskom funkcijom

Vrste rime:

1. ROD RIME

a) MUŠKA – podudaranje u jednom slogub) ŽENSKA – podudaranje u dva slogac) DEČIJA – podudaranje u tri slogad) HIPERDAKTILSKA – višesložna

2. KVALITET

a) PRAVA – podudaraju se naglašeni vokali i svi glasovi iza naglašenog vokala

b) ČISTA – kada se poklapaju akcentic) NEČISTA – akcenti nisu istid) NEPRAVA – podudaranje počinje iza naglašenog slogae) VOKALSKA – završava se na vokalf) KONSONANTSKA – završava se na suglasnikag) BOGATA – podudaranje potiče ispred naglašenog vokala

3. DISTSRIBUCIJA

a) PARNA – povezuje dva uzastopna stihab) UKRŠTENA – rimuju se 1. i 3.; 2. i 4. stihc) OBGRLJENA – rimuju se 1. i 4.; 2. i 3. stihd) NAGOMILANA – javlja se u više nagomilanih stihovae) ISPREKIDANA – javja se bez određenog redaf) LEONINSKA – podudaranje kraja polustiha i kraja stihag) VERIŽNA – drugi stih predstavlja vezu sa narednim tercetom

33. kvantitativna versifikacija

Nazivana često i antičkom, klasičnom, metričkom ili muzičko-govornom, razvila se u staroj Grčkoj. Poezija je tu u vezi sa pevanjem i melodijom, a osnovno načelo ove versifikacije je pravilna izmena dugih i kratkih slogova. Osnovna jedinica mere jeste mora. Dugi slog nosi ime arza i traje dve more, obeležava se oznakom makron -. Kratki slog se zove teza, traje jednu moru, a obeležava se oznakom breve U. Metričari spominju obično tridesetak vrsta stopa, a uobičajene su:

22

- U / TROHEJ - - - / MOLEST

U - / JAMB U – U / AMFIBRAH

U U / PIRIH U U – / ANAPEST

- - / SPONDEJ U U U / TRIBRAH

- U U / DAKTIL

Stihove delimo prema broju i vsrtama stopa:

1. 2 stope – dimetar / dipodij2. 3 stope – trimetar / tripodij3. 4 stope – tetrametar / tetrapodij4. 5 stopa – pentametar / pentapodij5. 6 stopa – heksametar / heksapodij

34. heksametar – je nastariji, najrasprostranjeniji i najpoznatiji antički stih. Antički metričari su verovali da heksametar ima božansko poreklo, te da je on dar boga Apolona. Heksametar je najčešće epski, narativan oblik u kojem stihovi teku jedan za drugim, nepovezani u strofe. Imao je 32 kombinacije. Heksametar je heterosilabički – broj slogova u njemu varira od 12 do 17. Heksametar je takođe nerimovan oblik.

Sastavljen je od šest stopa, pet daktila i jednog spondeja:

- U U│- U U│- U U │ - U U │ - U U │- -

U našoj novijoj književnosti razvila su se dva oblika heksamtera. Prvi je stvorio Tomo Maretić svojim prevodima Homera, Vergilija i Ovidija. Drugi je tzv. Pseudoheksametar, koji se najpre javlja u poeziji Vojislava Ilića.

35. elegijski distih – Nastao je u VII veku pre nove ere, u vreme razvoja posebnog pesničkog oblika – elegije. Sačinjava ga jedan daktilski heksametar i jedan pentametar.

- U U│- U U│- U U │ - U U │ - U U │- -- U U│- U U│- ││ - U U │ - U U │-

Najpoznatiji pisac elegisjkim distihom je Ovidije. U novije doba, elegijskim distihom se služe Spenser, Lukijan Mušicki, Ilić, Mažuranić...

23

Kod nas je redak zbog teškoće su stvaranju pentametra koji na kraju oba svoja polustiha traži jednosložnu reč, a naš jezik je relativno siromašan jednosložnim naglašenim rečima.

36. Silabi Č ko - tonska versifikacija

U srpskom jeziku se koristi SILABIČKO-TONSKA versifikacija. Za nju je važan broj slogova, da li se pojavljuje cezura, koliki je broj akcenata i na kojim mestima se ti akcenti javljaju. U okviru ove versifikacije kada su naglašeni neparni slogovi govorimo o trohejskoj intonaciji, a kada su naglašeni svi parni slgovi o jampskoj intonaciji.

METRIČKA KONSTANTA – ritmički činioci su 100% zastupljeni na jednom mestu

METRIČKA DOMINANTA – pojava ritmičkih činioca sa velikim % verovatnoće RITMIČKA TENDENCIJA – fenomen koji se javlja sa određenim stepenom

verovatnoće

- Akcentovani slog

U Neakcentovani slog

I Granica među akc. celinama

II Cezura

37. simetri Č ni osmerac - Struktura je čvrsta 4+4; slog na kraju polustiha i stiha je nenaglašen; intonacija je vrlo čvrsta, trohejska.Kada se javlja u usmenom pesništvu, on nije rimovan i nema strofne organizacije.

U baroku je stekao veliku popularnost. U 17. veku Ivan Gundulić, primorski pesnik - ep "Osman"; Gundulić je promenio izvornu žanrovski funkciju ovog oblika; promenio je žanrovski repertoar; u prethodnoj eposi renesanse zastupljeni oblik bio je dvostruki rimovani dvanaesterac

Druga faza popularnosti ovog stiha počinje Vukovom pobedom. Ovaj stih su koristili Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić. Osmerac gubi na popularnosti krajem 19. veka sa promenom metričkog repertoara, sa pojavom modernista.

38. simetriČni deseterac – Struktrura ovog stiha je 5+5. Organizacija polustihova može biti 3+2 ili 2+3. Veoma čest stih usmene lirike, te se zato naziva još i lirskim ili ženskim desetercom. Redovna je nenaglašenost 5. i 10. sloga. Stih nema izraženu intonaciju, mada se javlja jampska intonacija. Astrofičan je I nema rimu. Ovaj oblik ulazi u pisanu književnost u doba romantizma (Jakšić, Kostić), a u romantizmu je postao karakterističan za stihovanu dramu.

39. asimetri Č ni deseterac

Naziva se još epskim, junačkim ili muškim desetercom. Cezura se javlja posle 4. sloga, struktura mu je 4 + 6. Prvi polustih se sastoji isključivo od parnih akcenatskih celina

24

(2+2) dok drugi polustih ima strukturu 2+2+2; 4+2 ili 2+4. Redovna je nenaglašenost 4. I 10. sloga. Ima trohejsku intonaciju.. asimetričan deseterac je nerimovan stih; rima je sporadična, može se javiti u okviru leoninske rime. Roman Jakobson vezuje asimetrični deseterac za indoevropsko poreklo.

Kvantitativna klauzula je fenomen u kojem je uočeno da asimetrični deseterac na devetom slogu teži da dobije dužinu; on tu dužinu realizuje:

1) deveti slog je akcentovan (redovno je dug)2) ako nije akcentovan, na devetom slogu se pojavljuje postakcenatska dužina

Prvi prodor u pisanu književnost ostvaren je u 18. veku; tada se javilo takozvano pevanje na narodnom (Andrija Kačić Miošić). U 19. veku se javlja kod Jakšića i Kostića.

P. P. Njegoš i Ivan Mažuranić - oponašaju usmeni deseterac. Kod Njegoša primećujemo eliminisanje kvantitativne klauzule, uvodi opkoračenja, ima vrlo izraženu trohejsku intonaciju, koristi deseterac astrofično, dok Mažuranić uvodi rimu i konsonantski završetak.

40. epski deseterac kao me Đ unarodni oblik

Od svih slovenskih stihova u neslovenske književsnosti je prodro samo naš epski deseterac.

Prevodeći „Hasanaginicu“, 1775. gete je stvorio nemački stih blizak našem epskom desetercu, koji je nazvan srpski trohej. Ima 5 stopa, trohejski je intoniran, cezura je posle 4. sloga, nerimovan je.

U vezi sa našim epskim desetercom nastao je i jedan ruski stih. Ovaj oblik je popularnim učinio Vostokov, prevodeći Vukove pesme. Puškin je, sledeći Vostokova, izabrao isti oblik za svoje „Pesme Zapadnih Slovena“ kao i za svoju „Skasku o ribaru i ribici“. Taj stih ruski metričari opisuju obično kao trostopni neregularni stih. Najčešće ima po deset slogova, ali nekada i više ili manje. Stalan je dvosložan završetak, ali inače raspored naglasaka nije određen.

41. stih bugarŠtice – Smatra se da potiče od reči bugariti / tužno pevati ili bulgaris / narod. Ima naglašenu heterosilabičnu strukturu, obično ima 15 ili 16 slogova i cezuru koja nije stabilna. Ukoliko ima 16 slogova, cezura se javlja posle 8. sloga, a ukoliko ima 15 slogova cezura je javlja posle 7. sloga. U bugarštici se javlja pripev (priložak) od 6, ređe 5 slogova - javlja se iza prvog stiha, a potom u svaka dva naredna.

- "Ribanje i ribarsko prigovaranje" – Petar Hektorović; zapisi datiraju iz 1555. godine

- “Balcino” - Rođero de Pačienca; tu je pronađena najstarija bugarštica o Sibinjanin Janku, a datira iz 1497. godine.

25

Nestanak stiha bugarštice se vezuje za kraj 18. veka.

42. dvsostruko rimovani dvanaesterac

Ima 12 slogova. Cezura se javlja posle 6. sloga, (struktura 6+6). Redovna je nenaglašenost 6. i 12. sloga. Ima trohejsku intonaciju. Dvostruko je rimovan jer se u okviru 12 slogova javlja jaka cezura posle 6. sloga i jer ima parne rime.

Javlja se u 2 strukturna oblika:1) južni ili dubrovački2) severni ili Marulićev (po Marku Maruliću - ep "Judita" koji je popularizovao ovaj stih)

1) pojavljuje se rima na kraju polustihova, prva dva stiha i na krajevima stihova1 a || b2 a || b3 c || d4 c || d

2) severni ili Malurićev1 a || b2 a || b3 b || c4 b || c

43. tercina – Tercina je strofni oblik od 3 stiha; italijanski naziv je terca rima. Nastala je u 15. veku a stvorio ju je Dante za potrebe svoje “Božanstvene komedije”. Od Dantea, tercina postaje centralni oblik italijanskog pesništva, sve do renesanse kada je zamenjuje stanca. Tercina je tercet ili troastih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca (endekasilaba). Rima u tercini je sledeća: aba bcb cdc . . . xyx + y – monostih kojim se rima zaokružuje. Koriste je Milton, Bajron, Gete, Lekon de Lil.

44. sonet

Utvrđen lirski oblik (termin nam dolazi od lat.sonare / zvučati ili sonetto / sitan zvuk, mala skupina glasova. Naši šrimorski pesnici nazivaju ga zvonjalka, zvukorez, zvučnopojka). Poreklo ovog oblika se vezuje za početak 13. veka u Italiji; nema pouzdano razrađene teorije nastanka mada je zastupljeno mišljenje da je nastao na Siciliji.Poznat nam je u dva osnovna oblika:

1. Petrarkin ili italijanski sonet - sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Rima koja je sprovedena u prvom katrenu mora da bude sprovedena i u drugom (abba abba), dok u tercetu ne postoji neka ustaljena shema rimovanja. Nijedna rima iz katrena ne sme se prenositi u tercet. Mora postojati bar jedna rima koja će povezati 2 terceta kao I granična linija između katrena i terceta – prvi deo razvija motive,

26

onda se dešava prelom, a zatim dolazi drugi deo koji čine terceti. Svaka strofa se sintaksički zaokružuje. Stih je uvek endekasilabo.

2. Šekspirov ili elizabetanski sonet - ovaj sonet se sastoji iz 3 katrena i jednog distiha. Ovde 3 katrena razvijaju postupno temu, a distih onda stoji kao opozicija. U distihu su pesnici mogli da sumiraju rečeno, da iskažu poentu. Svaki katren ima zasebnu rimu koja je najčešće ukrštena: abab cdcd efef gg.

Sonete imamo u zbirci “Kanconijer” Frančeska Petrarke, u Bodlerovoj zbirci pesama “Cveće Zla” kao I u poeziji pesnika Rilkea.Prvi soneti na našim prostorima se javljaju početkom 16.veka u „Ranjinovom zborniku“ (7 soneta u 12-ercima), zatim kod Juraja Barakovića – „Vila slovinka“ (50-ah soneta u osmeru) Zaharije Orfelin 1768. godine objaviljuje prvi sonet u „Slavenoserbskom magazinu“.Kasnije ga koriste ga predromantičari Stanko Vraz, Petar Preradović; Jovan Ilić, Jovan Pačić dok najveću popularnost stiče sa modernistima (Šantić, Rakić, Dučić, Dis, Pandurović, Milan Begović, Matoš, Nazor).

Sonet sa repom * - oblik soneta koji ima još jedan monostih više, nalazimo ga kod Krleže I Pavla Popovića.

45. sonetni venac – Sonetni venac predstavlja niz soneta (ukupno 15); taj niz je organizovan tako da poslednji stih jednog soneta predstavlja prvi stih narednog soneta. Majstorski (magistrale) sonet sačinjen je od početnih stihova svih 14 soneta. čest je akrostih u sonetnom vencu, gde se obično imenuje osoba kojoj je taj sonetni venac posvećen.- Branko Miljković, Pero Zubac, Nenad Vujičić (8 sonetnih venaca – „Cvast“)- France Prešern svoj sonetni venac posvećuje Juliji Primicovoj

46. stanca – U 15. I 16. veku tipična strofa italijanskog epa postaje stanca – otava rima. Nastala je iz narodne italijanske pesme – strambotoa tj. iz jednog njegovog oblika – sicilijanke. Sastavljena je od osam jedanaesteraca, sa rimom abababbcc.Ovaj oblik se javlja već u verskoj poeziji krajem 13. veka. Ugled u književnosti daje mu Bokačo a koriste ga i Taso *Oslobođeni Jerusalim*; Ariosto *Besni Orlando*; Kamoiš *Luizijada*. Postaje vrlo česta u Evropi – Francuskoj, Engleskoj (Bajronov *Don Žuan*), Portugalu, Nemačkoj.U 16. veku u Engleskoj, Spenser joj je izmenio oblik – proširio ju je još jednim, devetim stihom I uveo nešto drugačiju shemu rime: ababbcbcc. To je strofa Bajronovog *Čajlda Harolda*.Pokušaj stance nalazimo već u staroj hrvatskoj književnosti kod Juraja Barakovića. Isključivo kao lirski oblik dolazi u srpskoj poeziji 19. veka, nalazimo je u Radičevićevoj “Tugi i Opomeni” i Kostićevoj pesmi “Santa Maria della Salute”.

47. sesta rima, sestina lirika

SESTINA LIRIKA – Je jedan naročit oblik kancone. Majstori sestine su Dante, Petrarka, Servantes.Sastavljena je od 6 strofa sa po 6 stihova i jednog dodatka od tri stiha.

27

Poslednaj reč prve strofe je prva reč naredne strofe. Raspored zadnjih reči u sestini je ovaj:

1. strofa: A B C D E F2. strofa: F A E B D C3. strofa: C F D A B E4. strofa: E C B F A D5. strofa: D E A C F B6. strofa: B D F E C A

DODATAK: BDF / ACE

Nastanak sestine se pripisuje provansalskom pesniku Arno Danielu. Popularnost stiče u renesansi. Nalazimo je Ranjinjinu zborniku, dok je više sestina napisao Begović. Koriste je Ezra Paund i Tomas Sternz Eliot.

SESTA RIMA – Sestom rimom zovemo italijansku epsku strofu, sastavljenu od 6 endekasilaba, sa rimom ababcc. Javlja se u 14. veku u Italiji. Postaje karakterističan oblik hrvatskih dužih pesama i poema. Nalazimo je kod Stanka Vraza, Nazora, Ivana Gorana Kovačića (*Jama*), Jovana Subotića, Branka Radičevića.

48. glosa – Dolazi iz španske književnosti. Stvorena je u 15. veku. Oblik je cele pesme, ne samo strofe.Glosa je pesma sastavljena od jednog uvodnog katrena I četiri strofe, obično decime. Uvodni katren je moto, posuđen obično iz dela nekog drugog pesnika. Čitava pesma je razvijanje toga katrena, I po jedan njegov stih ponavlja se na kraju strofa. Koriste je nemački romantičari, dok je na našim prostorima koriste Prešern, Vraz, Zmaj, Radičević.

49. poljski trinaesterac, krakovjak

Poreklom iz Poljske, a u srpsku književnost je ušao posredstvom Kijeva (nekadašnji duhovni centar); ovaj stih je osnovni stih našeg kontinentalnog baroka. Izosilabični stih sa dvema cezurama (glavna posle 7. sloga, 7+6; pomoćna posle 4. sloga 4+3+6)Kada se javlja u našoj pisanoj književnosti, uvek se javlja u strofnoj organizaciji sa parnom rimom. Koriste ga najviše u 18. veku - Orfelin, Rajić, Dositej i Sterija. Završna faza njegove popularnosti vezana je za Zmaja - parodirao je ovaj oblik. Zmaj je ovaj stih uveo u dečje pesme i učinio ga sasvim drugačijim.

KRAKOVJAK - poljski strofni oblik usmenog porekla; katren - 4 šesterca sa utvrđenom shemom rimovanja abcb; ovaj oblik je u periodu romantizma počeo da ulazi u pisanu književnost (Stanko Vraz - "Đulabije", čitava knjiga napisana u krakovjaku).

50. aleksandrinac, endekasilabo

Aleksandrinac je romanskog porekla. Dobio je ime po starofrancuskom spevu iz 12. veka o Alesksandru Velikom. U 17. veku postaje stih klasične francuske tragedije i komedije. Stih je u početku bio nerimovan, a ubrzo je dobio rimu. Pre renesanse bio je astrofičan, a

28

od renesanse dobija strofnu organizaciju i šire žanrovske funckije. Aleksandrinac je dvanaesterac sa cezurom iza 6. sloga, struktura 6+6. 6. i 12. slog su naglašeni (specifičnost francuskog jezika).

ENDEKASILABO – je italijanski izvorni stih, nastao u 16. veku. Ima 11 slogova; naglašen je 10. slog - ženska klauzula. Ovaj stih je strofno organizovan i rimovan i postoji od srednjeg veka do danas. Izrazito jampski intoniran stih koji je vrlo brzo razvio sve žanrovske funkcije; bio je izrazito lirski stih, potom je ušao i u epiku (Dante) a zatim ulazi i u dramu.

51. gazela, rubaija

GAZELA – Gazela je strofa orijentalnog porekla. Nastala je verovatno još na početku 7. veka, ali su je tek tokom 13. I 14. veka popularizovali pesnici Sadi I Hafiz. Prvobitni oblik ima od 6 do 26 stihova, sa jednom rimom provedenom kroz sve stihove. U prvom distihu (matli) rimuju se oba polustiha. Poslednji distih (makta) sadrži pesnikovo pesničko ime.Gazela je lirski oblik, tema joj je obično erotična ili mistična, a ton smiren i idiličan. Njen prethodnik je kasida – predislamski ljubavni prolog.U Evropi se pojavljuje od 19. veka, sa romantizmom.

RUBAIJA – Rubaija je pesma od 4 stiha, sa shemom rimovanja aaba. Evropa za rubaiju saznaje posredstvom engleskog pesnika Ficdžeralada koji je prepevao poeziju Omera Hajjama.

53. haiku, tanka

HAIKU – Haiku je japanski oblik čitave pesme. To je tercet čiji stihoci sadrže 5, 7 I 5 slogova. Haiku je blizak izvornim stihovima koji se zovu henga I hoku. Jedan od najpoznatijih pisaca haiku poezije je Kobajaši Isa iz druge polovine 14. veka. Miloš Crnjanski je izdao *Antologiju japanske poezije*. Prava popularnost haikua počinje 70-tih godina 20. veka. Haiku je izvorno vezan za svet prirode I čist čulni doživljaj. To nije for a koj atrpi bilo kakvu komplikovanost I simbole. Haiku je zapravo tanka koja je sačuvala prva tri stiha.

TANKA – Tanka je takođe japanski oblik. Ona je nešto veća lirska pesam od haikua. Sadrži 5 stihova sa po 5, 7, 5, 7 i 7 slogova. Prva tri stiha tanke zovu se *gornja strofa* ili kami-ku, a poslednja dva stiha *donja strofa* ili šimo-ku. Gornja strofa često postaje haiku ili hoku pesma.

29

30