milan popović velika promena evolucija i alternativa našeg ... · šen, ili prerušen, ali ne...

Milan PopovićVELIKA PROMENA

Evolucija i alternativa našeg vremena

VELIKA PROMENAEVOLucIjA I ALtERNAtIVA NAšEg VREMENA

MILAN POPOVIć

Edicija Zeitgeisturednik

Balša Brković

IzdavačDaily Press - Podgorica

Za izdavačaŽeljko Ivanović

Dizajn koricaIrena Vuković

Priprema za štampuBlažo Milić

Štampa”Rotografika” - Subotica

Tiraž

500 kom.

CIP - Каталогизација у публикацијиЦентрална народна бибилиотека Црне Горе, Цетиње

323:316(497.16)(100)

ПОПОВИЋ, МиланVelika promena : evolucija i alternativa našeg

vremena / Milan Popović. - Podgorica : Daily Press, 2009 (Subotica : Rotografika). - 216 str. ; 20 cm. - (Edicija Zeitgeist / Daily Press, Podgorica)

Tiraž 500. - O autoru: str. 209-212.

ISBN 978-86-7706-280-4

1) Политичке прилике - Социолошки аспект - ЦрнаГора - СвијетCOBISS.CG-ID 14651152

MILAN POPOVIć

VELIKA PROMENAEVOLucIjA I ALtERNAtIVA NAšEg VREMENA

�

Sadržaj

Milan PopovićVELIKA PROMENAEvolucija i alternativa našeg vremena

Prvi deo: KONcEPtualizacije1. Mera2. Akter3. Vreme

Drugi deo: KOMPLEKSifikacije4. Stratifikacije�. The Haves6. The Have-Nots

treći deo: PROBLEMatizacije7. Politika8. Istorija9. Biologija

PRILOZIO autoruTable of Contents

Prvi deo

KONcEPtualizacije

9

Velika promena je treća knjiga transdisciplinarne, mada pretežno teorijsko-sociološke trilogije, koja je započeta pre nekoliko godina. Prva knjiga ove trilogije, Dinamika ništavila, objavljena je 2005, a druga, Belle epoque, par godina posle nje, 2007. Rukopis Velike promene završen je u jesen 2008. Prve dve knjige, za glavni predmet su imale, onaj izrazito negativni aspekt posthladnoratovske promene, koji nam je, na žalost, veoma dobro poznat. Kao prva i uvodna, Dinamika ništavila je ovaj predmet obradila sistematski, celovito, sveobuhvatno, i sa posebnim osvrtom na Balkan 1990-ih, jer je ona promena, sa svim svojim notornim negativnostima, destruktivnostima i patologijama, započela upravo tamo, dok je Belle epoque, superspecijalistički, mada i dalje transdisiplinarno, „zumirala“ samo jednu odabranu ideološku formaciju, strukturu ili „struju“, dogmu progresa, kao važan, možda i najvažniji intelektualni odnosno duhovni izvor našeg poznomodernog ništavila. treća knjiga, koju, evo, imate u rukama, za glavni predmet ima ALtERNAtIVu, dakle onaj više pozitivni aspekt promene, koji nam jeste manje poznat, ali ne i manje neophodan.

Suprotno onome što o tome svakoga dana i u neizmernim količinama tvrde bezbrojni ideolozi, apologeti i dogmatici status kvo-a, alternativa je ne samo moguća, nego i neophodna. Čak toliko da ulazi u samu antropološku, generičku definiciju čoveka. Ali ovo ne umanjuje, nego, naprotiv, povećava intelektualnu i ukupnu odgovornost onih koji se za alternativu zalažu. jer, nema nikakvog automatizma, i garancije unapred, da će alternativa nužno biti bolja od

10

onog što već postoji. Ako išta, to je jasno pokazao kratki ali opaki dvadeseti vek (1914-1989), pravo groblje loših, pa i katastrofalno loših alternativa našeg vremena. upravo ovim osećajem povećane odgovornosti, rukovodio sam se i u Belle epoque, kada sam za sledeću, treću knjigu trilogije, posvećenu kritičkom istraživanju, projektovanju i promicanju alternative, najavio najmanje pet do deset godina napornog, pripremnog i egzekutivnog rada.

što treća knjiga trilogije dolazi nakon samo dve, a ne nakon najavljenih pet do deset godina rada, međutim, nije ni zbog kakvog iznenadnog, nedoslednog i neodgovornog napuštanja, nego, upravo obrnuto, zbog pojačavanja onog osećaja intelektualne i ukupne odgovornosti. A do ovog pojačavanja, došlo je usled jednog relativno novog saznanja, ili, preciznije, usled jednog potpunijeg i boljeg razumevanja, jednog ra-nijeg, ali sve do skoro nedovoljno osvešćenog, razvijenog i konsekventnog saznanja. Reč je o POStHuMANOj problematici, koju sam u naslovu ove knjige samo blago nagovestio, kao veliku, moglo bi se reći i najveću promenu našeg vremena.

Naravno da sam o posthumanoj problematici, genetskom inžinjeringu, kloniranju i ostalom, izvesnih informacija i znanja imao i ranije, ali sam o ovoj problematici, a posebno o njenim konsekvencama u oblasti društva i društvenih nauka, prvi put sistematičnije i ozbiljnije počeo da razmišljam, tek nakon pojave knjige Frensisa Fukujame Our Posthuman Future 2002. Ova knjiga na mene je ostavila jak, ali u isto vreme i dvostruk, ambivalentan utisak. S jedne strane, za samog autora, ali i za širu intelektualnu zajednicu, ova knjiga predstavljala je nesporan napredak, pre svega zbog toga što je donela mnogo veću količinu analitičkog realizma,

11

kompleksnosti i kritičnosti, nego što je to bio slučaj sa onom ranijom i slavnijom knjigom istog autora, ideološki euforičnom, analitički jednodimenzionalnom, i intelektualno inferiornom The End of History and the Last Man iz 1992. S druge strane, međutim, Frensis Fukujama je i u svojoj novoj knjizi ostao zarobljen svojim nesvesnim klasnim i ideološkim „izborom“ odnosno pripadanjem, ostao je, dakle, klasno, politički i ideološki ograničeni zapadnjački, američki i buržoaski um, pa je zbog toga i ovaj njegov novi i povećani analitički realizam ostao ograničen, nerazvijen i nedovoljan, i to pre svega kao jedna vrsta preteranog naučno-tehnološkog determinizma, koji, zbog onog nesvesnog „izbora“ odnosno pripadanja, čak i ne traži, pa onda, logično, ne može ni da pronađe, one (naj)dublje, istorijske, socijalno-sistemske, klasne, buržoaske, kapitalističke, i postkapitalističke korene naučno-tehnološke baze novog posthumanog razvoja.

Sve kasnije analize, samo su me još jače utvrdile, u ovom mom prvobitnom, jakom, ali dvostrukom, ambivalentnom utisku, o novoj knjizi Frensisa Fukujame. Ali su one u isto vreme snažno, pa čak i prevratno uticale, i na neke moje dotadašnje uvide, predstave i ideje. Najpre, shvatio sam da je Ars Humana, ranije planirani naslov treće knjige, posvećene alternativi, zbog „iznenadne“ provale jedne potpuno „strane“, posthumane problematike, jednostavno, i najblaže rečeno, postao neadekvatan. „Iznenađenje“ je bilo posledica inercije. I nedovoljne konsekventnosti. Kao i mnogi drugi, naime, i ja sam dugo, čak veoma dugo, sve do pojave nove knjige Frensisa Fukujame, o posthumanoj problematici, razmišljao uglavnom kao o „naučnoj fantastici“, u terminima dalekog, pa i predalekog futura, iako je to bilo sasvim neopravdano, jer je ova problematika, već nekoliko godina, ili čak decenija, bila deo tekućeg, prezentnog i najprezentnijeg prezenta.

12

A kada sam se konačno oslobodio one inercije, i suočio sa svom zapanjujućom posthumanom realnošću rečenog prezenta, došao sam i do ostalih konsekvenci, važnih za zasnivanje i razvijanje alternative našeg vremena. Zapravo, do njenog velikog, čak veoma velikog proširivanja. Razvijajući onu inicijalnu kritiku preteranog naučno-tehnološkog dete-rminizma, te nedostatka istorijske, socijalno-sistemske, klasne i ideološke komponente, u analizama posthumane problematike Frensisa Fukujame, naime, na kraju sam došao i do toga, da je za ozbiljno zasnivanje i razvijanje alternative našeg vremena, neophodan jedan mnogo širi, obuhvatniji i kompleksniji konceptualni okvir, nego što sam to i sam ranije bio zamišljao. Ili, da sada, makar u najavi, budem i nešto konkretniji, da ovaj superprošireni i superkompleksni konceptualni okvir, pored odgovarajuće društvene i poli-tičke problematike, kojom se redovno bave sociologija i politikologija, pa i ja u ovoj knjizi, u njenom drugom delu (društvo, sociologija), i u prvom odeljku trećeg dela (politika, politikologija), obuhvata još najmanje dve jednako važne, ili, zbog relativne zapostavljenosti, čak i važnije problematike ili dimenzije, onu istorijsku problematiku ili dimenziju smene polumilenijumskih istorijskih sistema u narednih pola veka, kojom se u svojim analizama već više decenija sistematski bavi Imanuel Volerstin (drugi odeljak trećeg dela), i onu već istaknutu a novootkrivenu posthumanu problematiku ili dimenziju, kojom se redovno bave biologija i evolucija, ali kojom sve više mora da se bavi i ozbiljna društvena nauka (treći odeljak trećeg dela).

Neočekivano, pa i zastrašujuće proširivanje problematike alternative, koje sam gore samo ukratko najavio i opisao, „krivo“ je i za brže pojavljivanje treće knjige trilogije, ali sada u okviru jednog novog, proširenog plana, odnosno programa

13

istraživanja. Shvatio sam, naime, da je za minimalno ozbiljnu i adekvatnu analizu, svih najvažnijih dimenzija ovako proširene problematike alternative, neophodno čak mnogo, mnogo više od onih pet do deset godina, koje sam prvobitno imao na umu, ali da, s druge strane, za jedan tako superkompleksan istraživački naum, valja što pre izraditi, makar neku vrstu inicijalne „mape puta“, ili skice za studiju. tako sam došao do konačnog rešenja ili kompromisa (ukoliko u ovakvim stvarima bilo čega konačnog uopšte može da bude), naime da ovu inicijalnu „mapu puta“, ili skicu za studiju, u obliku ove odnosno treće knjige započete trilogije, završim brže nego što sam prvobitno planirao, za samo godinu-dve, a da sam prošireni i produbljeni studij posthumanog kompleksa, evolucije i alternative našeg vremena, ostavim za čitav naredni period, i to bez bilo kakvog apriornog, petogodišnjeg, desetogodišnjeg, ili ne znam kolikogodišnjeg, vremenskog ograničavanja.

Na kraju ovog kratkog uvoda, sledi još samo preliminarno predstavljanje prvog dela ove knjige, kao i isto takvo, prelimi-narno predstavljanje, tri odeljka prvog dela, koji u nastavku neposredno slede. Najpre, o logičkoj razlici, ali i vezi, između, na jednoj strani, prvog, i, na drugoj strani, drugog i trećeg dela ove knjige. Ova razlika i veza je kao razlika i veza koja u logici uvek postoji između opšteg i posebnog. u prvom delu izlažu se samo osnovni koncepti, u drugom i trećem delu ovi koncepti dalje se razvijaju odnosno konkretizuju. u tom smislu, prvi deo je priprema ali i sastavni deo drugog i trećeg dela, kao i obrnuto, i to stalno mora da se ima na umu. A zatim, i o tri odeljka prvog dela ove knjige. Sva tri odeljka prvog dela ove knjige predstavljaju osnovnu, polaznu i najapstraktniju konceptualizaciju alternative, samo što svaki sledeći od ova tri odeljka, u odnosu na onaj prethodni, u metodološkom smislu

14

te reči, predstavlja i korak dalje, od najapstraktnije apstrakcije, prema sve konkretnijoj konkretizaciji. tematski, prvi odeljak tretira problem alternative i mere, drugi problem alternative i subjekta ili aktera, a treći problem alternative i vremena.

1�

1.MERA

Ispod neprestane drame, buke i besa, velikih etničkih ras-kola, u globalnim, regionalnim i lokalnim razmerama, bez prestanka se odvija i jedan, od strane vladajućih politika, ideologija i medija, najčešće ignorisan, prigušen, čak zagu-šen, ili prerušen, ali ne manje značajan, dubok i ogorčen – SOcIjALNI RASKOL. Ispod gromoglasnog „sudara civili-zacija“, potmuli sudar klasa.

Dva su glavna bojna pokliča, slogana, odjeka, kao dve glavne borbene zastave, ovog velikog, titanskog sudara. jedan je onaj Margarete tačer iz 1980-ih „There is no alternative“ (tINA), drugi onaj Svetskog socijalnog foruma (The World Social Forum, WSF) iz 2000-ih „Another world is possible“ (AWIP). Prvi je poklič, slogan, odjek, zastava, onih koji imaju (bogatstvo, moć, vlast), drugi poklič, slogan, odjek, zastava onih drugih. Prvi je slika, projekcija, projekt status kvoa, drugi slika, projekcija, projekt promene. Prvi ogorčena odbrana postojećeg, drugi kategorički, kantovski imperativ alternative.

Ali je slika velikog tINA-AWIP sudara, sa kojom smo upravo započeli ovaj odeljak, samo jedna izuzetna, krajnja, polarna slika. u realnosti, ova slika pripada jednom kompleksnom, čak superkompleksnom spektru, sastavljenom od mnoštva srednjih, prelaznih, spektralnih pozicija. štaviše, kada se pažljivo pogleda, vidi se da je ovaj spektar, ne samo jednostruko, nego barem trostruko kompleksan, odnosno da je takav, u najmanje tri sasvim konkretna, međusobno različita,

16

ali i povezana smisla (što onda i naš problem alternative čini utoliko složenijim i težim).

Najpre, ovaj spektar je KONcEPtuALNO kompleksan. Kada se pažljivije pogleda, naime, jasno se vidi, da čak ni ona prvobitna, titanska tINA-AWIP borba, konfrontacija, bipolarizacija, u realnosti, nije onako prosta, jednostavna i čista, kao što je to izgledalo na prvi pogled. Vidi se da se ni ispod onog prvobitno onako monolitnog „There is no alternative“, zapravo, ne kriju samo neki apstraktni status kvo i postojeće kao takvi, kao ni samo protivljenje nekoj apstraktnoj promeni i alternativi kao takvim, nego, naprotiv, jedna mnogo kompleksnija, heterogenija i neortodoksnija, „neoliberalna“ strateška borbena kombinacija, strasnog zalaganja za očuvanje postojećeg sistema moći, sa jednim isto tako strasnim, ako ne i strasnijim zalaganjem, za jednom sasvim određenom promenom, odnosno za razaranjem „države blagostanja“, i svih njenih, posebno stečenih društvenih, radničkih i sindikalnih prava. Isto tako, vidi se da se ni ispod onog prvobitno ništa manje monolitnog „Another world is possible“, zapravo, ne krije samo neko potpuno apstraktno protivljenje status kvou i postojećem kao takvim, nego, opet, jedna isto onako, mnogo kompleksnija, heterogenija i neortodoksnija, „neosocijalna“ ako ne i „neosocijalistička“ strateška borbena kombinacija, strasnog zalaganja za ukidanje postojećeg sistema moći, sa isto tako strasnim, ako ne i strasnijim zalaganjem, za odbranu onih napadnutih odnosno ugroženih društvenih i radničkih prava.

Zatim, rečeni spektar je SOcIjALNO kompleksan. Zato što je takva, kompleksna, pa i superkompleksna, socijalna stratifikacija modernog društva. Polarizacija modernog društva na samo dve grupe ili klase, one koji imaju i one koji

17

nemaju, „the haves and the have-nots“, kako se to dobro, lapidarno i slikovito kaže u engleskom jeziku, upućuje samo na najdublji izvor, ali ne i na konkretni sadržaj, sastav i izgled ove stratifikacije. Po pravilu, socijalna stratifikacija modernog društva, sastavljena je ne samo od dve, nego od više grupa ili klasa. A svaka od ovih, i sama se dalje umnožava, umnogostručava, multiplikuje, tako da se na kraju dobije više viših i vladajućih, više srednjih i prelaznih, i više nižih i grupa ili klasa nad kojima se vlada. Iz ove multiplikacije, direktno proizilazi i multiplikacija, odnosno spektralno mnoštvo različitih tINA, kao i isto takvo, spektralno mnoštvo ra-zličitih AWIP pozicija. I dalje, kao što sve tINA pozicije, nisu jednako rigidne, konzervativne i odbojne, u odnosu na svaku promenu i alternativu, tako ni sve AWIP pozicije, nisu jednako beskompromisne, progresivne i radikalne, u odnosu na svaki problem, opstrukciju ili zastoj. Na ovoj osnovi, dolazi i do međusobnog, makar i delimičnog preklapanja, interakcije i komunikacije. I do spektralnih kompromisa. Ali na ovoj istoj, spektralnoj osnovi, dolazi i do odgovarajućeg umnožavanja, umnogostručavanja, multiplikovanja, neizbe-žnih političkih i ideoloških, posebno onih PARS PRO tOtO, pseudoreprezentacija, komplikacija i konfuzija. Pri čemu, već i u ovom, prvom, konceptualnom delu knjige, valja primetiti još makar toliko, da je, i u onom polju preklapanja, interakcija i kompromisa, i u ovom polju pseudoreprezentacija, kompli-kacija i konfuzija, onaj naš prvobitni, bi-polarni, crno-beli, statuskvo-promena, postojeće-alternativa, tINA-AWIP problem, usled delovanja one kompleksne socijalne stratifikacije, u najvećem delu spektra, već evoluirao i u PROBLEM MERE (pa će o tom problemu biti više reči i u nastavku ovog odeljka).

Najzad, naš spektar je i IStORIjSKI kompleksan (i to je

18

onaj poslednji, treći smisao njegove superkompleksnosti). Kao ni bilo šta drugo u čovekovom svetu, tako ni naša inicijalna, polarna tINA-AWIP slika, nije statična, nepromenljiva, jednom za uvek data, kako to, po pravilu, zamišljaju svi laici i dogmatici ovog sveta, nego je bez prestanka dinamična, promenljiva, istorična, i o tome, ozbiljni, kritički orijentisani duhovi i analitičari, moraju da vode računa. Pre svega, istorična je i sama „alternativa“. Zajedno sa „promenom“ i „progresom“, „alternativa“ je „čedo“ modernog doba. u antici i srednjovekovlju, ovi pojmovi i realiteti, nisu postojali, ili nisu postojali u današnjem, modernom značenju i obliku. A zatim, i jednom kada je nastala, od samog svog početka, pa sve do današnjeg dana, ona naša inicijalna tINA-AWIP konfrontacija, ostala je bitno istorična, dinamična i promenljiva. Samo u poslednja dva veka, njen konkretni istorijski sadržaj, kvalitet, smisao i smer, izmenio se u širokom, čak veoma širokom istorijskom rasponu, luku, spektru, od prvobitne akumulacije i ludizma, preko organizovane socijaldemokratije i kapitalizma, do današnjih, ogorčenih i teških, ali i poluhaotičnih i neizvesnih, postkapitalističkih, antiglobalizacijskih i alterglobalizacijskih sukoba i borbi.

Zamislite sada, makar za samo jedan jedini tren, zajedničko, udruženo, kumulirano dejstvo, koje sva tri gore skicirana spektra, imaju na naš problem alternative, i na naš problem mere, pa ćete videti, kako se ovi, kao i svi drugi naši problemi, naglo, ubrzano, eksponencijalno uvećavaju, ekspandiraju, kompleksifikuju. Ali, čak i pre ove njihove nagle, ubrzane, eksponencijalne kompleksifikacije, o kojoj će biti više reči u drugom delu knjige, ima smisla i potrebe, da se o njima, a posebno o problemu mere, još nešto važno i suvislo kaže, i ovako, još uvek sasvim apstraktno, preliminarno, konceptualno, kako se to i inače čini ovde, u prvom delu knjige. Kao u nekoj

19

vrsti „nulte tačke“, veštačkog, misaonog eksperimenta, putem kojeg se vrši svesno odabiranje, izolovanje, i posmatranje, jednog ili više relevantnih elemenata.

Pojam, koncept, pa i filozofija mere, postojali su još u antičkoj grčkoj, u (ob)liku božanstva, Nemeze, ili Nemezisa, koje je dodeljivalo nagrade odnosno kazne, za odgovarajuća, dobra odnosno loša ljudska dela, naročito za nepravde i nasilja učinjena iz obesti (Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, Osmo izdanje, 2004, str. 583). Ipak, zbog razloga koje smo izneli, mera kao takva, svoj puni i pravi istorijski razvitak, doživljava tek sa razvitkom modernog doba. tek na tlu moderne kompleksnosti, mera uopšte, pa i mera dinamike, promene i alternative, doživljava svoj puni procvat, razvoj i smisao. tek na tlu ona tri kompleksna spektra modernog društva, sam pojam mere, postaje, kako to oni koji se bave filozofijom istorije vole da kažu, istorijski konkretan, realan i istinit.

Nasuprot crno-beloj, manihejskoj, binarnoj slici sveta, u kojoj postoje samo dva jasno konfrontirana tona, mera logički i realno uvek implicira najmanje tri modusa, naime pored one PRAVE, optimalne, najbolje mere stvari, još i onu meru koja je ISPOD, kao i onu koja je IZNAD one prve, odnosno prave, optimalne, najbolje mere stvari. A kada se ova najmanje tri modusa, još „pomnože“ sa ona najmanje tri kompleksna spektra, tada se onaj realni stepen kompleksifikacije, o kojem smo govorili i do sada, a o kojem će potpunije i detaljnije tek biti reči, samo još dodatno, i značajno, povećava. Ipak, izdržimo izabranu samodisciplinu do kraja, sačekajmo drugi deo knjige, ograničimo se ovde, u nastavku njenog prvog dela, još samo na onu „nultu tačku“.

20

Pre svega, pogledajmo pažljivije šta je zapravo naša „nulta tačka“, izabrana metodološka jedinica našeg veštačkog, misaonog eksperimenta. Najkraće, to je jedna nerealna, ali analitički funkcionalna i korisna zamisao odnosno ideja. (Kao imaginarni broj u matematici.) to je zamisao društva odnosno zajednice pre moderne kompleksifikacije. Ne isto nego kao ono prohujalo ali ponegde još koliko-toliko očuvano „primitivno društvo“. Zamisao ili simulacija ona naša tri glavna modusa, „prave“ mere, mere koja je „ispod“, i mere koja je „iznad“ prave mere, u uslovima ovako shvaćene „nulte tačke“, treba da nam pomogne, da i sve one potonje, moderne, društvene, političke i ideološke kompleksifikacije, multiplikacije i komplikacije, kasnije jasnije i bolje sagledamo, rasvetlimo, i razumemo.

tako, već i kod onog našeg prvog glavnog modusa, prave ili najbolje mere, „nulta tačka“ nam pomaže, da jasnije i bolje vidimo suštinu stvari. A suština stvari je u tome, da je čovek po sebi, dakle i bez, odnosno pre one moderne, klasne, političke i ideološke kompleksifikacije, već dovoljno kompleksan, složen, višeslojan, da mu je, kao takvom, veoma, čak veoma teško, da dođe do prave ili najbolje mere stvari. Čovek nije mašina. Ili barem nije samo to. Pored ove, „mašinske“, „računske“, racionalne, čovek ima i onu svoju drugu, nesvesnu, podsvesnu, emotivnu stranu. uspostavljanje odnosno održavanje sklada između ovoliko različitih, delom i suprotstavljenih strana, nije ni malo laka stvar. A to onda ima i odgovarajuće konsekvence za sve najvažnije domene čovekove egzistencije. Pa i za pronalaženje i praktikovanje prave ili najbolje mere stvari odnosno alternative. Ova mera, naime, pod snažnim i neprestanim je pritiskom, onog čovekovog krajnje kompleksnog, pluralnog, i konfliktnog bića, i to je onda ono, što stalno mora da se ima na umu.

21

Rečena kompleksnost, pluralnost, i konfliktnost čoveka kao bića, osnova je i za odgovarajuće, konsekventno ra-zumevanje pravog smisla, onog „prava“ ili „najbolja“, u formulaciji njegovog odnosno našeg prvog glavnog modusa. Konsekvenca je logički jasna. I neumoljiva. Pravi smisao, one naše prve, prave ili najbolje mere stvari odnosno alternative, nije u zoni dogme, zatvorenosti, determinizma, simplifikacije, i jednosti, nego, upravo obrnuto, u zoni skepse, probabilizma, aproksimacije, kompleksnosti, i mnoštva. Ili, drugačije rečeno, u zoni kritičkog duha, otvorenog uma, i stalnog traganja, a ne u zoni zarobljenog duha, zatvorenog uma, i večnih istina. u tome je, primera radi, bio i pravi, čak najbolji smisao, one ideje „nesavršenog društva“, u istoimenoj knjizi Milovana Đilasa. Ili, da uzmemo jedan noviji primer, smisao odnosno prednost, ideje „optimalnog“, u odnosu na ideju „maksimalnog“, od-nosno, da budemo još aktuelniji i konkretniji, ideje „održivog“, u odnosu na ideju „neoliberalnog“ privrednog, društvenog i ukupnog razvoja.

O pravoj ili najboljoj meri alternative, ovde samo još jedna važna stvar. Iako, videli smo, problem dosezanja, iznalaženja i praktikovanja ove mere, jednako važi, čak i bez, pre, i izvan moderne kompleksifikacija, u jednoj određenoj, sasvim specifičnoj istorijskoj fazi modernizacije, ovaj problem je, ipak, najaktuelniji, najprisutniji i najfrekventniji. Reč je o revolucionarnoj situaciji, koja je kritična, mada standardna, ako ne i neizbežna faza svake modernizacije. Pod snažnim spoljašnjim i unutrašnjim pritiscima, u ovoj i ovakvoj situaciji, čitavo društvo se ekstremno (bi)polarizuje, na samo dve antagonistički sukobljene klase ili snage, jednu, konzervativnu i reakcionarnu, koja u sebi tada sabira, sve unutrašnje otpore, svakoj pozitivnoj promeni, progresu i alternativi, i drugu, progresivnu i revolucionarnu, koja u sebi tada sabira, sve

22

unutrašnje zahteve, da do ovih promena, progresa i alternative, ipak, dođe. u ovoj i ovakvoj situaciji, naglo se proširuje i povećava, objektivna socijalna baza, ali i subjektivna politička volja, strast i entuzijazam, za eksperimentalno i alternativno delovanje. Rečju, za naš prvi glavni modus, odnosno našu prvu, pravu ili najbolju meru alternative, revolucionarna situacija je privilegovan istorijski teren. što kasnije, isto tako zakonito, dolazi i do onog poznatog „zamora“, iscrpljivanja i kraja revolucije, te isto tako poznatog uspona, arogancije i degeneracije nove klase, oligarhije i birokratije, odnosno do sužavanja one socijalne baze, i splašnjavanja one političke volje, u okviru one šire, društvene, političke i ideološke kompleksifikacije, to, naravno, nikako ne može, retroaktivno, i u potpunosti, da poništi, nego samo da relativizuje, svu onu istorijsku izuzetnost, one inicijalne, revolucionarne situacije. Ali i o tome više kasnije.

Da jasnije i bolje vidimo stvari, ona naša „nulta tačka“ nam pomaže, i kod onog našeg drugog glavnog modusa, kod kojeg dolazi do pada, ispod one prve, prave ili najbolje mere stvari odnosno alternative. Pri tome, valja precizirati, da ovaj pad nije mali, sporadičan i zanemarljiv, jer bi se u tom slučaju on kretao u okviru standardne odnosno dopuštene greške prvog modusa, nego je značajan, redovan i sistematski, usled čega on već ispada odnosno izlazi izvan toga okvira, i postaje drugi glavni modus. Pa kako nam naša „nulta tačka“ pomaže sada, kod ovog, drugog glavnog modusa? tako što nam diskretno sugeriše da je neka vrsta StRAHA OD PROMENE, verovatno, prisutna i kod čoveka uopšte, dakle čak i pre, bez, i izvan one moderne, klasne, političke i ideološke podele, kompleksifikacije i komplikacije. Ova potonja, doduše, taj strah obilato i sistematski eksploatiše, u obliku onih brojnih i poznatih konzervativnih ideologija, mobilizacija i pokreta

23

(što izvanredno dobro objašnjava Karl Poper u drugom tomu Otvorenog društva i njegovih neprijatelja), ali nije bez osnova ni pretpostavka, da taj strah postoji čak i pre i nezavisno od ovih, kao neka vrsta čovekovog, da tako kažemo, „nultog“ ili „prirodnog“ konzervativizma. Imati stalno na umu ovu pretpostavku, pored ostalog, dobro je, i radi toga, da bi se bolje razumela, izuzetna vitalnost, dugovečnost, i perspektivnost, modernih, poznomodernih, i postmodernih konzervativnih ideologija. O „nultom“ ili „prirodnom“ konzervativizmu, kao i o ona druga dva „nulta“ ili „prirodna“ modusa, „nultom“ ili „prirodnom“ optimalizmu (da ovde tako nazovemo onu prvu, pravu ili najbolju meru u njenom „nultom“ ili „prirodnom“ stanju), i „nultom“ ili „prirodnom“ utopizmu, biće još reči na samom kraju ovog odeljka, ovde neka bude dovoljno i ovoliko.

tako smo došli i do našeg trećeg glavnog „nultog“ modusa. Od naša sva tri glavna „nulta“ modusa, upravo ovaj treći, koji je malopre označen kao „nulti“ ili „prirodni“ utopizam, bez sumnje je najrašireniji, najfrekventniji i najpoznatiji. Ali je on istovremeno i najkompleksniji. I najambivalentniji. Ambivalencija je već i u samom njegovom korenu. Do današnjeg dana, pojam odnosno termin „utopija“, izaziva najrazličitije, pa i najkontroverznije reakcije i interpretacije. Od onih najpozitivnijih, do onih najnegativnijih. Ipak, istorijski gledano, nakon sloma takozvanih socijalističkih sistema, krajem dvadesetog veka, zbog manje ili više nesporne veze ovih sistema sa jednom vrstom negativne socijalne utopije, ovaj pojam odnosno termin, postao je više negativan nego pozitivan. upravo ova skorija negativna evolucija, navela je američkog sociologa, Imanuela Volerstina, da konstruiše i jedan potpuno novi pojam odnosno termin, „utopistiku“, kao pozitivan, za razliku od „utopije“, kao negativnog pojma

24

odnosno termina, pri čemu se poslužio sugestijom sufiksa „ics“, koji se u engleskom jeziku koristi u okviru standardno „tvrdih“, empirijski utemeljenih, i realistički orijentisanih pojmova odnosno termina, kao što su „physics“, „economics“, „logics“, i slični (Immanuel Wallerstein, Utopistics, Or Histo-rical choices of the twenty-First century, The New Press, New York, 1998).

gornje isticanje kako je pojam odnosno termin „utopija“, nakon sloma takozvanih socijalističkih sistema, krajem dvadesetog veka, postao više negativan nego pozitivan, nikako ne znači, da je on takav, već i u potpunosti, apsolutno, sto posto. Čak i danas, nakon rečenog sloma, kod jednog dela sasvim ozbiljnih i respektabilnih socijalnih mislilaca, analitičara i aktera, pojam odnosno termin „utopija“, zadržao je i ono svoje prvobitno, izvorno, pretežno pozitivno značenje. Primera radi, jedno upravo takvo, pretežno pozitivno značenje pojma odnosno termina „utopija“, nalazimo kod Žana Servijea, u njegovoj veoma uverljivoj, argumentovanoj i dokumentovanoj Istoriji utopije (clio, Beograd, 2005), zatim kod Vukašina Pavlovića, u njegovom izvanrednom zborniku prevoda o novim društvenim pokretima Obnova utopijskih energija (cIDID, IIc, Beograd, 1987), najzad i u najdubljem značenjskom i akcionom jezgru slogana Svetskog socijalnog foruma koji smo već upoznali „Another world is possible“.

Produžavanje ove stare, nasleđene, inherentne ambivalencije pojma „utopija“, a unutar ove, i ovog starog, izvornog, pretežno pozitivnog značenja toga pojma, čak i nakon sloma takozvanih socijalističkih sistema, nije, međutim, ni malo slučajno. I nije samo stvar uobičajene mentalne i retoričke inercije. Makar jednim delom, koji nije mali, ovo produžavanje, samo je logički, semantički, značenjski refleks i izraz, produžavanja

2�

one dublje, unutrašnje, ontološke kompleksnosti čovekovog odnosno društvenog bića kao takvog. Čak i bez, pre, ili izvan one naše moderne kompleksifikacije, naime, iz same ove naše „nulte“ kompleksnosti, pored ostalog, neprestano dolazi, i do onog standardnog komunikacijskog i značenjskog „šuma“, denunciranja i stigmatizovanja, alternative u celini, odnosno alternative kao takve, pa i alternative koja je sasvim realna i moguća, kao neke somnabulne fantazije koja je, navodno, u potpunosti „utopijska“, nerealna i nemoguća. Kakve tek sve komplikacije, denuncijacije i stigmatizacije, mogu da proizađu, iz jednog ovakvog, „nultog“ ili standardnog „šuma“, u uslovima one naše moderne kompleksifikacije, to za sada možemo samo da naslutimo.

A da je upravo ovaj, treći modus, modus mere iznad, ili utopijski modus, od sva tri glavna modusa mere odnosno alternative, bez dileme, najkompleksniji i najrašireniji, najbolje pokazuje činjenica da, čak i kada se iz njega isključi upravo pomenuti stigmatizovani tip, ispod čije stigme se zapravo krije onaj prvi, pravi i najbolji modus, u njegovom okviru ostaje još najmanje tri relativno jasno diferencirana i razvijena utopijska pod-modusa. Od ova tri pod-modusa, na to odmah treba skrenuti pažnju, samo prvi je čisti „nulti“ tip, dok su druga dva, zapravo, mešoviti tipovi, sastavljeni od „nulte“ baze i različitih komponenti moderne nadgradnje. A što se i ova potonja dva izlažu ovde, u prvom, a ne u drugom delu knjige, to je zbog toga što njihova moderna nadgradnja, nikako, pa čak ni samo analitički, nije mogla da se razdvoji, od njihove „nulte“ baze. uostalom, pogledajmo ova tri utopijska pod-modusa pažljivije i detaljnije, pa će nam sve to biti mnogo jasnije.

Prvi od ova tri pod-modusa je najjednostavniji, i on je, kao

26

što smo već naglasili, zapravo, jedini čisti „nulti“ ili „prirodni“ pod-modus, onog našeg trećeg utopijskog modusa. Kao i prethodna dva „nulta“ ili „prirodna“ modusa, i ovaj dolazi iz kompleksnosti čoveka kao takvog, dakle pre, bez, i izvan bilo kakve, pa i moderne klasne podele i komplikacije, i kao takav predstavlja neku vrstu sklonosti čoveka uopšte, da u određenoj meri greši ne samo prema dole, naniže, ispod, nego i prema gore, naviše, iznad one prve, prave i najbolje mere. Pri tome, kod ovog, prvog pod-modusa našeg trećeg modusa, treba još nešto, i to dvostruko precizirati. Napraviti, naime, razliku između njega i prvog modusa, na jednoj, i njega i druga dva preostala pod-modusa trećeg modusa, na drugoj strani. A to dvostruko preciziranje, izgleda otprilike ovako. Na jednoj strani, razlika između ovog odnosno „nultog“ utopijskog (pod)modusa, i prvog modusa odnosno modusa prave ili najbolje mere, jeste u kvantitetu. Koji je prešao u kvalitet. Ni kod prvog modusa, kao što smo već videli, pravi smisao prave ili najbolje mere, nije u apsolutnoj zatvorenosti, determinizmu i predestinaciji, nego u relativnoj otvorenosti, probabilizmu i aproksimaciji. I unutar ovoga, dakle, postoji određena margina greške, ali margina koja je standardna odnosno dopuštena. gde tačno prestaje ova, standardna odnosno dopuštena greška naviše, u okviru prvog glavnog modusa, a gde počinje prvi, utopijski (pod)modus trećeg modusa, međutim, ni to nikada nije dato, pa ni poznato unapred, nego i to ostaje u zoni relativne neodređenosti, kompleksnosti i aproksimacije.

Na drugoj strani, na glavnu razliku između prvog i druga dva pod-modusa, ovog našeg trećeg, utopijskog modusa, gore smo već ukazali. Prvi je čisti „nulti“ tip, dok su druga dva mešoviti tipovi, sastavljeni od „nulte“ baze i određenih komponenti moderne nadgradnje. Pri tome, „nulta“ baza je kod sva tri pod-modusa našeg trećeg modusa manje-više

27

zajednička, dok se one nadgradnje, kod ona dva njegova pod-modusa, značajno razlikuju. Da bi se ova razlika dobro uočila i razumela, dva pod-modusa o kojima je reč, zbog toga sada treba još i odvojeno, pažljivo i podrobno razmotriti.

Prvi od ova dva pod-modusa je surovi, revanšistički, (post)revolucionarni, autoritarni ili totalitarni tip. Ovaj tip predstavlja tešku mešavinu odnosno kombinaciju prethodne, „nulte“ ili „prirodne“ utopijske greške, i naknadne, teške, posttraumatske istorijske i političke drame. u ovom drugom, naknadnom elementu, koji se vremenom pretvara u neki novi sistem, upravo je ono plus, kojeg nema kod onog prvog, „nultog“ utopijskog pod-modusa. Zbog toga je onaj prvi pod-modus našeg trećeg modusa, zaista utopijska greška, a ovaj njegov drugi pod-modus, naš prvi mešoviti tip, utopijska greška plus, odnosno „greška“, zaklon i maska za novi eksploatatorski i represivni sistem. Nova, sada već negativna utopija, ili anti-utopija. Istorija socijalizma i „socijalizma“ dvadesetog veka.

takozvane objektivne, strukturne, istorijske, ekonomske, političke, međunarodne, i slične okolnosti, izvori i faktori revolucije, manje-više su poznati. to najčešće nije slučaj i sa takozvanim subjektivnim, individualno-psihološkim, masovno-psihološkim, i sličnim konjunkturnim karakteri-stikama, izvorima i faktorima revolucionarnih vođstava, vođa i tipova. A za razumevanje našeg drugog utopijskog pod-modusa, odnosno našeg prvog mešovitig tipa, ovi drugi nisu ništa manje značajni od onih prvih, zapravo oni predstavljaju samo njihovu drugu odnosno subjektivnu stranu ili dimenziju. u okviru velikih socijalnih revolucija dvadesetog veka, ruske i jugoslovenske pre svih, kao i isto tako velikih antikolonijalnih revolucija, u Africi, Aziji i Latinskoj

28

Americi, Zimbabveu, Indiji i Meksiku na primer, surove okolnosti siromaštva, oskudice i ograničenosti svake druge vrste, fizičke i mentalne brutalnosti dugih i ogorčenih borbi na život i smrt, te revolucionarni makijavelizmi najrazličitijih i najnepredvidivijih vrsta i oblika, onaj inicijalni timos, zanos, pa i patos velikih utopija i revolucija, vrlo lako preokreću, u novi, rigidni, represivni, revanšistički tip.

Dok ovo pišem, pored teorijski precizno konstruisanog i dizajniranog idealnog tipa, imam na umu i dva sasvim konkretna i koloritna (post)revolucionarna lika, najpre lik Vladimira Iljiča Lenjina, odnosno njegovu ličnu traumu zbog pogubljenja brata od strane ruskog carskog režima, za koju možemo razložno pretpostaviti, da je bila značajan impuls u njegovom docnijem fascinantnom revolucionarnom erosu-tanatosu, pa i u njegovom konačnom osvetničkom kontra-pogubljenju celokupne carske porodice, a onda i lik Roberta Mugabea, dugogodišnjeg osuđenika i zatočenika britanskog kolonijalnog režima, zatim vođe velike oslobodilačke anti-kolonijalne revolucije, najzad i prvog, punih dvadesetosam godina na vlasti predsednika Zimbabvea, koji upravo ovih dana, dok nastaje ovaj tekst, u proleće 2008, u otporu sopstvenom narodu, nakon izgubljenih parlamentarnih i predsedničkih izbora, manifestuje sve poznate, standardne simptome, revanšističkog i represivnog postrevolucionarnog tipa. Ponavljanje ovih simptoma, posebno ponavljanje revanšizma, kao najgore reakcije na sve teške izazove, ograničenosti i surovosti revolucije, u tako širokom vremenskom i prostornom luku, od ruske, pretežno socijalne, do zimbabveanske, pretežno antikolonijalne revolucije, samo je argument više, za isticanje generalnog a ne tek endemskog značaja ovog tipa.

29

Naš drugi mešoviti a ukupno treći pod-modus, našeg trećeg, utopijskog modusa, jeste hladni, birokratski, te-hnokratski, scijentokratski tip. Nasuprot prethodnom, (post)revolucionarnom tipu, koji nosi svu dramu društvenih sukoba, turbulencija i iracionalnosti istorije, ovaj tip je krajnje hladan, intelektualan i racionalan. Čak i bez obzira na veoma različite duhovne i političke izvore, stare i nove, leve i desne, to je ono što je različitim varijantama ovog tipa zajedničko. A ove varijante protežu se u zaista širokom rasponu, od one rane socijalističke utopije Sen-Simona i njegovih sledbenika s početka devetnaestog veka, preko one već mnogo zrelije i desnije tehnokratske odnosno „menadžerske“ vizije Džejmsa Bernhama s početka dvadesetog veka, do one najzrelije, umnogome već prezrele, delom i smekšale, briselske, odnosno birokratske evrointegracionističke fantazije s početka dva-desetprvog veka.

Dominacija hladnog tona, međutim, nikako ne bi smela da zavara. Duboko ispod hladne, racionalne i intelektualne retorike ovog tipa, kuca isto ono uznemireno, ponekad usporeno, ponekad ubrzano, ali uvek živo, pa i dramatično živo, čak uspaničeno, bilo modernizacije. Koja je uvek kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna. u samoj stvarnosti, uostalom, ova dva tipa, onaj ostrašćeni, revolucionarni, i ovaj hladni, birokratski, po pravilu su povezani a ne odvojeni, i to najčešće tako, što onaj prvi vremenom evoluira u ovaj drugi. u tom smislu, „somotne“, „baršunaste“ i slične postkomunističke „revolucije“, pre su bile puke simboličke inscenacije, putem kojih je samo dovršen jedan višedecenijski proces unutrašnje evolucije, od surovih, revanšističkih, revolucionarnih tipova, ka novom, racionalnom, hladnom evrointegracionističkom tipu, nego što su uistinu bile revolucije, u uobičajenom, pa i strogom naučnom smislu te reči. Ovo posebno važi za srednjeevropske

30

postkomunističke zemlje, koje su i inače imale najveći kapacitet evolucije, a od novih postjugoslovenskih zemalja, za Sloveniju, kod koje je ovaj proces evolucije, te unutar ovoga i proces direktne saradnje između bivših revolucionara i novih integracionista, bio najizraženiji i najočigledniji.

Drugo ime ili izgled opisane evolucije jeste konvergencija. Ali ni ova konvergencija, između levih i desnih, socijalističkih i kapitalističkih, stahanovskih i tejlorističkih, no uvek mo-dernih, industrijskih utopija, koja se realizovala krajem dvadesetog veka, nikako ne bi smela da zavara. I ona je, na-ime, samo relativna, privremena i ograničena, a ne apsolutna, večna i neograničena, kako njeni ideolozi, posebno evro-integracionisti, pokušavaju da dokažu. Ispod blistave fasade briselskih kancelarija, omamljujuće retorike velikih obećanja, fantastične „nirvane“ evropskih integracija, krije se samo za neko vreme smirena, umorna, zastala, ali u principu jedino večna i nezaustavljiva dijalektika, drama moderne, preciznije pozne moderne, sukob istorijskih razmera. I nema te hladne ideološke intervencije, operacije i prezentacije, koja može duže, trajno, i za stalno, da zaustavi, ovu toplu, gejzirsku struju istorije.

O našem hladnom tipu, ovde još samo jedna, ali značajna, idealno-tipska napomena, odnosno karakterizacija. Ono što je kod ovog tipa posebno zanimljivo, čime se on jasno razlikuje i odvaja od drugih pa i bliskih tipova, te što mu daje posebnu mada samo ideološku da ne kažemo prevarnu uverljivost i snagu, jeste jedna vrsta njegove dvostruke, odnosno udvostručene utopičnosti. Ono što nikako ne bi smelo da izmakne pažnji ozbiljnih analitičara, naime, jeste činjenica, da ovaj tip predstavlja, jednu veoma složenu, dvoslojnu a uz to i veštu kombinaciju, jedne utopije odozdo,

31

i jedne utopije odozgo. utopiju odozdo već smo upoznali. to je bio onaj prvi pod-modus našeg trećeg, utopijskog modusa, za koji smo već naglasili, kako je, za razliku od njegova druga dva pod-modusa, jedini „nulti“ ili „prirodni“ utopijski (pod)modus, što će reći da jedini pripada čoveku kao takvom, čoveku uopšte, odnosno da jedini postoji i bez, pre, i izvan bilo kakve, pa i moderne klasne podele, kompleksifikacije i komplikacije. utopija odozgo, kako smo je upravo nazvali, naprotiv, pripada birou, kancelariji, tehnici, sceni, scijenciji, rečju onima na vlasti, (samo)odabranima, (samo)etabliranima, (samo)posvećenima, najkraće eliti, i nasuprot sopstvenim, (ne)skromnim i (ne)suzdržanim tvrdnjama, o tobože potpu-noj klasnoj i svakoj drugoj neutralnosti, svevremenosti i univerzalnosti, ova utopija, samo prikriveno ili iskrivljeno reflektuje, dramu moderne i modernizacije.

u upravo odlazećem, prvom odeljku, posvećenom prvim, najapstraktnijim, ali i najznačajnijim konceptualizacijama alternative i mere, najviše reči bilo je o „nultom“ ili „prirodnom“ tipu. Ovaj tip susreli smo kod naša sva tri glavna modusa, to jest i kod modusa prave ili najbolje mere, i kod modusa ispod, i kod modusa iznad ove mere, kod ovog potonjeg još i kod sva tri njegova uža i specifična pod-modusa. Samim terminima, nazivima, atributima i kvalifikacijama, kao što su „nulti“, „prirodni“, „veštački“, „misaoni“, „čovek uopšte“, „čovek kao takav“, „pre, bez, izvan“, i njima sličnim, već smo indicirali i implicirali, ali ćemo ovde, na samom kraju ovog odeljka, još i dodatno, i sasvim eksplicitno, precizirati, a u trećem odeljku, i u celom trećem delu ove knjige, još i dalje razviti i konkretizovati, onu humanu odnosno posthumanu inovaciju, koja je u celoj ovoj priči, zapravo, najvažnija. Kada se pažljivije i bolje pogleda, naime, jasno se vidi, da se svi ovi termini, nazivi, atributi i kvalifikacije, odnose ne na ovaj ili onaj

32

konkretni istorijski period, pa ma koliko taj period čovekove istorije bio dug ili velik, nego na onaj najznačajniji, najduži i najveći okvir i obuhvat, kada je o čovekovom svetu reč, odnosno na čoveka kao živu, biološku vrstu, Homo sapiens sapiens, staru već nekih sto do dvesta hiljada godina, a ovde i danas već na izmaku.

Do ove iste, daleke, zapravo najdalje, inicijalne tačke, avanture zvane čovek, dolaze i Žan Servije i Zorica Đergović-joksimović, u svom iluminantnom tumačenju najdublje potke i tajne utopije, kada tu potku i tajnu otkrivaju u „snu“ Sigmunda Frojda, odnosno, još bolje i preciznije, u „arhetipu“ Karla gustava junga. Najpre, sam Žan Servije: „utopija otvara novu oblast sociološkog razmišljanja, jer predstavlja jedinstvenu misao, čiji se načini izražavanja gotovo da nisu ni menjali kroz vekove. utopija koristi identične teme povodom analognih težnji, izražavajući ih simboličnim jezikom, isto tako preciznim, tako ograničenim odabranim izrazima, kojima su se služili stari mitovi Zapada koji su postali bajke. Različite utopije izgledaju čitaocu kao bajke jednog istog naroda, varijante iste mistične potke, toliko je njihova srodnost velika iz veka u vek, od autora do autora: ujedinjuje ih ista misteriozna nit. Čoveku neumitno padaju na pamet poezija ili bajka, možda zato što je ta nit – nit sna.“ (Žan Servije, Istorija utopije, Beograd, clio, 2005, strana 277) A zatim i Zorica Đergović-joksimović, u pogovoru za upravo citiranu knjigu Žana Servijea: „Servije utopiju s pravom vezuje za područje snova. Možda nam se autorovo pozivanje na Frojda, sa njegovim psihoanalitičkim tumačenjima koja većinu naših aktivnosti svode na delovanje skrivenih mehanizama erosa i tanatosa, može učiniti prevaziđenim. Ipak, u ovom kontekstu uverljivo zvuči tvrdnja da su san i putovanje sinonimi u sferi simbola, te da su njihove konotacije smrt, preobražaj, jer ’buditi se znači

33

izaći iz vode, to jest roditi se’. Zapravo, san o utopiji i jeste san o preporodu. Bilo da nam se ovakvo tumačenje dopada ili ne, Servije nam predočava da i psihologija, svakako, ima šta da kaže o utopiji. Možda bi ispravnije bilo u duhu jungovog učenja utopiju tumačiti kao jedan od arhetipova. Zaista, čime se može objasniti njeno uporno i postojano istrajavanje u tako različitim kulturama, ideologijama, filozofijama, religijama i mitologijama? jednostavno, svima nama zajednička je nada da ovaj svet možemo da učinimo boljim. Pored psihoanalitičkog, Žan Servije navodi i zanimljivo antropološko objašnjenje značenja utopije zamišljene najčešće kao idealno ostrvo ili grad. Na simboličkoj ravni, to ukazuje na pokušaj bekstva od sila haosa i uspostavljanja duhovnog središta, na večnu ljudsku težnju za postizanje sklada [koji je drugo ime za našu meru].“ (Zorica Đergović-joksimović, „Alternativna istorija: snovi o utopiji,“ u Žan Servije, Istorija utopije, clio, Beograd, 2005, stranice 339-340)

Sada već više nema ni najmanje sumnje: naš „nulti“ ili „prirodni“ tip, celo vreme, bio je, zapravo, jungov „arhetip“. Reč je o čovekovom najudaljenijem, najdubljem i najstarijem tipu odnosno sloju, koji je, to smo već istakli i precizirali, star već oko sto do dvesta hiljada godina. u dosadašnjem toku istorije, na ovaj, najudaljeniji, najdublji i najstariji čovekov sloj, zatim su se nadovezivali, nadgrađivali i slagali, brojni novi, sve bliži i mlađi slojevi. Među ovima, najveću težinu i važnost, imaju dva, onaj neolita, mlađeg kamenog doba, od oko deset hiljada godina, i onaj moderne, modernog doba, od oko pola milenijuma. Analitičar nikada ne može da obuhvati sve, pa je njegov glavni zadatak, najčešće u tome, da iz mnoštva ovih slojeva, napravi dobar odnosno najbolji izbor. Po našem mišljenju, taj izbor je upravo trijada koja je netom izneta: „arhetipski“, neolitski, i moderni sloj. u

34

realnosti, ova tri sloja permanentno koegzistiraju, kao u nekoj vrsti istorijskog slaganja vremena. Koegzistencija o kojoj je reč, mora da se ima na umu uvek, pa i onda, to jest posebno onda, kada se od nje, zbog određenog, opravdanog razloga, privremeno apstinira. tako smo i mi, u ovom, prvom odeljku knjige, u najvećoj meri ali privremeno apstinirali, od neolita i moderne, koncentrišući se, isključivo ili pretežno, na onaj jungovski „arhetip“. Pored razloga koje smo za ovu i ovakvu apstinenciju odnosno koncentraciju već izneli, to smo učinili i zbog toga, da bi koliko-toliko nadoknadili, onaj suprotni, veliki deficit, nedostatak koncentracije na „arhetip“, koji je toliko karakterističan i fatalan, za vladajuću društvenu nauku, posebno onu ovde i danas. A kada se, u drugom i trećem delu knjige, i ova, privremena apstinencija prekine, novom koncentracijom, na modernu i poznu modernu, samo sada nadovezane na neolit i „arhetip“, kada se, dakle, čovek kao takav, čovek kao vrsta ili biće, temeljno rekonstruiše, izloži i osvetli, u svoj svojoj biološkoj, istorijskoj i socijalnoj superkompleksnosti, višedimenzionalnosti i višeslojnosti, tada će valjda biti jasno i to, da je i sva ona prethodna metodološka procedura, sa svim svojim privremenim apstinencijama, analitičkim apstrakcijama, i kovertiranim konekcijama, bila samo jedna vrsta nužne, radne i tehničke pripreme, nakon koje, isto tako nužno, nastupa i ona konačna, holistička interpretacija našeg problema.

3�

2.AKtER

Akter, promena, alternativa: ovo je „sveto trojstvo“ našeg odnosno modernog doba. Akter kao otac, promena kao sin, alternativa kao sveti duh. I, naravno, dogma progresa, odnosno progres sam, kao onaj jedan i jedini, bog našeg vremena, koji se samo pojavljuje u obliku ovog „svetog trojstva“.

Akter, subjekt, čovek. Od njega sve počinje (ili ne počinje), sa njim sve ide (ili ne ide), sa njim sve okončava (ili ne okončava). On je taj koji sanja i zamišlja bolji svet, pokreće i nosi promenu, ostvaruje (ili ne ostvaruje) alternativu.

Odeljak koji započinje posvećen je akteru. Ova knjiga u celini alternativi. Između aktera i alternative je promena. Kao središnja tačka, promena se delom preliva, i na dve susedne tačke. Zbog toga je ona najraširenija. I najkompleksnija. Počev od toga, da može biti bilo pozitivna bilo negativna, bilo napredna bilo nazadna, bilo na bolje bilo na gore, te da ju upravo zbog toga, najveći broj ljudi i doživljava, sa najvećim mogućim stepenom dvostrukosti odnosno ambivalencije. Sa uvek teškom i mutnom mešavinom, delom opravdanih, delom preteranih strahova i očekivanja.

Vreme promene nastupa, kada kod većine, odnosno kod dovoljnog broja ljudi, očekivanja i nade, nadjačaju strahove i blokade. Vreme promene je „vreme čuda“, verovanja, žrtvovanja. Vreme magije, energije, akcije. Vreme entuzijazma, zanosa, patosa. u ovom vremenu, pravu „eksploziju“ doži-vljava, i sama reč odnosno retorika „promene“. Ko je u

36

proleće 2008. istovremeno pratio svetske i lokalne medije, nije mogao a da ne primeti, veliku, neobičnu, čak frapantnu sličnost, između dve udaljene a bliske kampanje, one Baraka Obame, demokratskog kandidata za predsednika SAD, i one Pokreta za promene, odnosno Nebojše Medojevića, kandidata za predsednika crne gore. „Yes, we can!,“ kao u velikom magijskom obredu (samo)inicijacije, (samo)podsticanja, i (samo)ohrabrivanja, odjekivalo je ovog proleća, jednako na trgovima male crne gore, kao i na trgovima velikih SAD.

Da bi razumeli magiju o kojoj je reč, a posebno da bi razumeli onu dvostrukost odnosno ambivalenciju, iz koje izvire ova magija, međutim, moramo pažljivo da pogledamo, razmotrimo, razumemo, sam pojam, odnosno samu strukturu pojma PROMENA. Promena kao takva, izrazito je heterogena, odnosno kompleksna, ambivalentna, i kontradiktorna. u njenoj osnovi je ona slavna subjekt-objekt dijalektika, za koju znamo već najmanje nekoliko vekova, a najbolje i najpouzdanije od velikog, pa i najvećeg među modernim filozofima, g. V. F. Hegela. Čak i kada se misli samo na čovekov svet, u promeni je uvek, istovremeno, i OBjEKt, što će reći priroda, fizika, hemija, biologija, jer je čovek, pre svega ostalog, i sve to, ali i SuBjEKt, što će reći i čovekova inteligencija, imaginacija, invencija, emocija, jer je on, naravno, i sve ovo (ili je sve ovo čak njegova najznačajnija differentia specifica, specifična razlika, spram ostalog, mrtvog, pasivnog, tupog, „beslovesnog“ kosmosa). Magija, začaranost, čar promene kao takve, dolazi upravo iz ove (super)složene, (super)dinamične, i (super)promenljive dijalektike. Koja za samog čoveka, subjekta, aktera, čak i kada je ovaj najbolji, najumniji, najlucidniji, makar jednim delom, uvek i neizbežno, ostaje terra incognita, tajna, misterija.

37

Objekt deluje na subjekt, proizvodi ga, menja, vaja, oblikuje, ali i obrnuto, odnosno povratno, subjekt deluje na objekt, i isto tako, u izvesnoj meri, proizvodi, menja, vaja, oblikuje objekt. Za subjekt su jednako značajne obe strane ovog procesa. jedna od najpoznatijih ako ne i najboljih formulacija ovog dvostranog procesa, odnosno ove dijalektike subjekta i objekta, jeste ona o dijalektici, razlici i povezanosti, interakciji i napetosti, prijateljstvu i neprijateljstvu, između teorije i prakse. Od čuvene jedanaeste teze o Fojerbahu Karla Marksa, do našeg današnjeg dana, ova složena i teška relacija, nije ni malo izgubila, na svoj svojoj višeslojnosti i značaju. O tome uverljivo svedoče i dve sasvim skore ilustracije: jedan zanimljiv intervju (slovenačkog filozofa i sociologa Rastka Močnika), i jedna unutrašnja debata (Svetskog socijalnog foruma).

Najpre, Rastko Močnik: „uopšteno govoreći, problem nije u tome da ljudi ne bi znali što treba činiti, nego u tome što nema političkih sredstava da se to uradi. Zato je prvi korak, ono što je najurgentnije, možda politizacija svih nas oko ovih presudnih problema, koji su sad na margini i prepušteni pažnji stručnjaka. Ekspertiza, dakako, postoji, nedostaje ’samo’ još politizacija koja bi stvorila moć da se ta stručna rešenja sprovedu u praksu.“ (Rastko Močnik, „Lijeve političke ideje su od presudne važnosti za budućnost čovječanstva,“ Intervju, Građanin, cRNVO, Podgorica, godina VII, Broj 36, Mart 2005, strana 8)

Preveden u kvantitativne termine, stav Rastka Močnika, mogao bi da se izrazi i ovako: višak teorije, manjak prakse. u osnovi, ovaj stav dobro pogađa aktuelno stanje jedne vrste totalne blokade, zastoja, zaglavljenosti alternative uopšte, u poslednjih par decenija posle kraja komunizma i hladnog rata, koje je pre svega političko i praktično, pa tek nakon toga,

38

odnosno kao deo toga, teorijsko i ekspertsko. Ali loša politika odnosno praksa, uvek je signal, simptom, da ni sa ekspertizom odnosno teorijom, nešto važno i dubinski nije u redu. Zbog toga gornji stav Rastka Močnika treba razviti i dopuniti, onaj njegov čisto kvantitativni sud o višku teorije odnosno manjku prakse, kvalitativno konkretizovati, diferencirati i precizirati, analizom koja bi jasno pokazala, šta je u onom višku teorije, zapravo, loša, nekvalitetna, bofl „roba“, a šta ona druga, dobra, kvalitetna, produktivna teorija, šta „začepljenje“ koje treba otkloniti, a šta praznina koju treba popuniti, šta vredna pa makar i delimično iskrivljena, a šta potpuno bezvredna i nepopravljiva komponenta, i tako dalje, i tome slično. tek ovakav, kvalitativan i kvalitetan, konkretizovan i diferenciran teorijski uvid, približio bi nas i odgovarajućoj odnosno boljoj političkoj praksi.

Slično nezadovoljstvo, jednom vrstom viška teorije („debate“), odnosno manjka prakse („akcije“), samo ovoga puta i sasvim konkretno, zapravo najkonkretnije, u delovanju Svetskog socijalnog foruma, najznačajnijeg alternativnog aktera današnjice, izrazio je i Valden Belo, jedan od osnivača ovog foruma, u okviru široke i intenzivne strateške debate, koja se unutar ovoga vodi u poslednje vreme (Walden Bello, „The Forum at the crossroads,“ 2008, http://www.forumsocialmundial.org.br/download/textos_gerais.pdf ), ali su u okviru ove iste debate, neki drugi učesnici, posebno tomas Ponija i Francisko-Čiko Vajteker, rečeno nezadovoljstvo Valden Beloa, dopunili, razvili i precizirali, na način koji je veoma sličan onome kako smo to mi učinili gore (Thomas Ponniah, «The constitution of the u. S. Social Forum: a reply to Whitaker and Bello’s debate on the Open Space,» 2008, http://www.forumsocialmundial.org.br/download/textos_gerais.pdf; Whitaker, Francisco-chico, «Answering cAcIM’s

39

call for an WSF Evaluation,»http://www.forumsocialmundial.org.br/download/textos_gerais.pdf, january 9th, 2008.).

Dijalektika teorije i prakse, subjekta i objekta, čoveka i istorije. Formulacije su različite, suština ista. I uvek složena, osetljiva, dramatična. Čak i kada je moć teorije, subjekta, čoveka najmanja, ona je uvek prisutna. I veličanstvena. Ono jedino čime se Homo sapiens sapiens razlikuje i odvaja od ostatka kosmosa. Subjekt, čovek može da kaže sve, samo ne da ne može ništa (čak i kada tako kaže, on jeste deo promene, samo što je ta promena tada, ispod njegove realne generičke prirode i moći). Sa ovakvim ili onakvim, manje ili više inteligentnim, imaginativnim ili moralnim, pa i sa potpuno neinteligentnim, neimaginativnim i nemoralnim obrazloženjem, on uvek može, zapravo mora, da se opredeli, i to bilo tako što će manje ili više otvoreno i direktno da podrži vladajući poredak, režim, vlast, bilo tako što će isto tako da podrži opoziciju, ovu ili onu, levu ili desnu, parlamentarnu ili vanparlamentarnu, bilo, najzad, tako što će, ukoliko ga ne zadovoljava ni jedna od postojećih politika, dakle ni vlast ni opozicija, da dizajnira, promoviše i realizuje, neku još uvek nepostojeću, ali moguću i superiornu civilizacijsku i političku alternativu, za koju će onda da se i založi, svom snagom i silinom svog subjektivnog, naučnog, teorijskog i ljudskog kapaciteta. Samo ne može odnosno nema pravo da kaže kako je potpuno izvan odnosno iznad ove večne vreve, mnoštva, i sukoba volja, moći i interesa. I ovo jednako (mada na različite načine) važi, kako za subjekta, aktera, čoveka uopšte, tako i za konkretnog zoon politikon-a, „političku životinju“, političara, aktivistu, građanina, odnosno za naučnika, stručnjaka, profesionalca, profesora, intelektualca, analitičara, novinara. Po pravilu, od kojeg skoro da nema izuzetka, ispod svetle, pompezne, protokolarne maske pozitivizma, objektivizma i neutralizma,

40

krije se uvek konkretni, mada najčešće zakamuflirani, mračni partikularizam ove ili one vrste, sebična i agresivna moć, dominacija, vlast, vladavina vladajućih klasa, nacija, rasa, konfesija, rodova, odnosno kapitalista, zapadnjaka, belih, hrišćana, muškaraca, upravljača, oligarha, gospodara.

Epistemološku složenost, osetljivost, napetost, čak dramatičnost, dijalektike subjekta i objekta, u neprekidnoj, večnoj meni čovekove istorije, do danas je najdublje i najbolje objasnio Fridrih Niče u Volji za moć, mada to još uvek nije dovoljno primećeno, još manje shvaćeno. Obratite posebnu pažnju, na dva izuzetna metodološka momenta, najpre na (multi)“perspektivizam“, kako ga naziva sam Fridrih Niče, koji je toliko savremen, (post)moderan i nadmoćan, a zatim i na „produktivizam“, da tako nazovemo diskurs Fridriha Ničea o „istini“ odnosno „učvršćivanju stvari“, koji je još savremeniji, (post)moderniji i nadmoćniji, od onog lažnog pozitivističkog objektivizma i neutralizma, koji je u društvenoj nauci, na žalost, i danas vladajući: „Saznanje radi kao oruđe moći. [...] Naše potrebe tumače nam svet; naši nagoni i njihovo za i protiv. Svaki nagon je jedna vrsta vlastoljublja, svaki ima svoju tačku gledišta, koju želi nametnuti svim ostalim nagonima kao zakon. [...] Hipoteza o jednom jedinom subjektu možda nije potrebna: isto tako se možda sme dopustiti da pretpostavimo mnoštvo subjekata, čije uzajamno dejstvo i borba leže u osnovi naše misli i naše svesti uopšte? [...] subjekt kao mnoštvo. [...] Volja za istinom je proces učvršćivanja stvari [...] ’Istina’ nije nešto što bi tu bilo i što bi se imalo otkriti, nego nešto što bi se imalo stvoriti i što daje svoje ime jednom procesu, ili bolje jednoj volji za savlađivanjem, koja po sebi nema kraja: unošenje istine kao beskonačnog procesa, aktivnog određivanja – ne proces dolaženja do svesti o nečemu što bi po sebi bilo određeno i fiksirano. to je naziv za ’volju za

41

moć’. [...] Logiciziranje, racionaliziranje, sistematizacija, kao pomoćna sredstva života. [...] Beskonačna mogućnost različitih tumačenja sveta: svako tumačenje je simptom napredovanja ili opadanja. jedinstvo (monizam) je potreba za inercijom; mnoštvo tumačenja je znak snage. Čovek ne bi trebalo da lišava svet njegove zagonetne i obespokojavajuće prirode.“ (Fridrih Niče, Volja za moć, Dereta, Beograd, 1991, stranice 310, 311, 314, 342, 369)

„Istina nije nešto što bi bilo tu i što bi se imalo otkriti nego nešto što bi se imalo stvoriti“ i „Volja za istinom je proces učvršćivanja stvari“. te: „Subjekt kao mnoštvo“ i „Beskonačna mogućnost različitih tumačenja sveta“. Kakva zadivljujuća iluminacija. tačnost, nijansiranost, preciznost. Radikalnost, (sve)obuhvatnost, dalekosežnost. Epistemologija (multi)„perspektivizma“ i „produktivizma“, koja je ovde samo „zumirana“, razotkriva i rasvetljava najdublju tajnu dijalektike subjekta i objekta. Koja jednako važi za sve profesije, posebno za sve profesije društvenih nauka, ali isto tako i za sve druge profesije koje se čovekom, društvom i istorijom bave direktno, kao što su profesije u oblasti politike, administracije, prava, ekonomije, obrazovanja, socijalnog rada, žurnalizma. te koja jednako važi za sva ljudska dela (na primerima iz odgovarajuće literature to ćemo ubrzo videti u slučaju „smisla istorije“ i „univerzalizma“, ali to ćemo videti i sasvim generalno, u slučaju alternative kao takve, odnosno čoveka, subjekta, aktera uopšte, jer, naravno, ni ovaj nikada nije prosto „tu“, nego i on samog sebe bez prestanka stvara, samoproizvodi, samodređuje).

Dijalektika subjekta i objekta, koja uključuje i onaj neposredani „konvertibilitet“, pretvaranje, prelaženje iz jednog u drugo, naravno i obrnuto, posebno je značajna u

42

epistemologiji DRuštVENIH nauka. Ono Fridriha Ničea o „beskonačnoj mogućnosti tumačenja sveta“, a posebno ono njegovo o istini koja „nije tu nego“, samo za pozitiviste predstavlja skandal. Koji je nepodnošljiv i nedopustiv. Zato što je za pozitiviste „istina“ upravo ono što je tobože uvek „tu“ i što ima samo da se „otkrije“. „Objektivno“ i „neutralno“. Ali, videćemo, ovaj pozitivistički „objektivizam“ i „neutralizam“ je, zapravo, lažni objektivizam i neutralizam, iza kojeg se krije stvarni subjektivizam, ove odnosno one vladajuće volje odnosno moći.

Put do stvarne objektivnosti, izbalansiranosti i nepri-strasnosti, vodi preko jedne vrste metodološki samosvesne, samodisciplinovane i samokontrolisane subjektivnosti, a ne preko lažne pozitivističke „objektivnosti“ i „neutralnosti“. Zbog čega je upravo ova i ovakva, metodološki samosvesna, samodisciplinovana i samokontrolisana subjektivnost, apso-lutno neophodna, te kako ona konkretno treba da se koristi, kao sredstvo i put kojim se jedino može doći, do one stvarne a ne lažne odnosno pozitivističke objektivnosti, najbolje je pokazao poznati američki sociolog, Berington Mur, u poslednjih par rečenica, svoje najpoznatije knjige, posvećene rasvetljavanju „društvenih izvora diktature i demokratije“ u dvadesetom veku. Evo tog izvanrednog mesta u engleskom originalu i in extenso: „For all students of human society, sympathy with the victims of historical processes and skepticism about the victors’ claims provide essential safeguards against being taken by the dominant mythology. A scholar who try to be objective needs these feelings as part of his ordinary working equipment.“ (Barrington jR Moore, Social Origins of Dictatorship and Democracy, Penguin, Harmondsworth, 1969, str. 523)

43

Obratite pažnju, po Beringtonu Muru, upravo jedna vrsta sasvim konkretne i specifične ljudske i naučničke subjektivnosti, naime onaj „skepticizam“ prema propagandi pobednika, odnosno ona „simpatija“ prema žrtvi istorijskog procesa, neophodna je, kao „suštinska zaštita“ od vladajućih mitologija. Američki sociolog ide i dalje, pa razvija, precizira i naglašava, kako ova konkretna subjektivnost, mora da bude „deo redovnog radnog alata“ svakog naučnika u oblasti društvenih nauka koji hoće da bude stvarno a ne tek retorički i lažno objektivan. Na ovo potonje, naime da ova dva konkretna „osećanja“ moraju biti „deo redovnog radnog alata“, treba da se obrati posebna pažnja: da „skepticizam“ prema pobedniku, a posebno „simpatija“ prema žrtvi, treba da bude deo „redovnog radnog alata“ sociologa, to je za pozitivistu prosto neshvatljivo. I neprihvatljivo. Konkretna dijalektika, preplitanje, pretvaranje, prelaženje, „konvertibilitet“ subjekta i objekta, koji ovde imamo na delu, tako snažno, plastično i uverljivo, za zastupnike lažnog objektivizma, apsolutno je nedostupan, nepojmljiv, čak skandalozan.

Razobličavanje, demistifikacija, ili, kako se to danas, pomalo pomodno, „postmodernistički“ kaže, „dekonstrukcija“ lažnog pozitivističkog objektivizma odnosno neutralizma, predstavlja jedan od manje poznatih, ali ne manje značajnih doprinosa, velike, planetarne, kulturne revolucije 1968. I do 1968, naime, bilo je dobrih, kvalitetnih i argumentovanih kritika ovog sasvim osobenog, „naučnog“ oblika lažnosti, ali je od 1968, ova kritika, u ozbiljnoj društvenoj nauci, postala, manje ili više, nesporna, opšta, dominantna. Na žalost, ne za dugo. Samo deceniju-dve nakon kraja hladnog rata, lažni pozitivistički objektivizam odnosno neutralizam, ponovo postaje vladajući ideološki stav, poza, maska. Samo što se iza ovog stava, poze, maske, sada kriju neki novi, posthladnoratovski vladavinski

44

i upravljački aparati: birokratija Eu, militaristi NAtO, lokalni, posebno postkomunistički oligarsi. Sve „naučno“, „objektivno“, „neutralno“. Vampirska obnova lažne „istine“ pozitivizma posle kraja hladnog rata, neodoljivo nameće pitanje, kako je to uopšte bilo moguće, ako smo već videli, da je kulturna revolucija 1968, ovo pitanje, činilo se, za sva vremena apsolvirala. Odgovor koji nas zanima, krije se u samom pitanju, odnosno u naivnosti ovog pitanja. A koji je prvi takođe dao Fridrih Niče. Naivnost, čak neoprostiva naivnost ovog pitanja, sadržana je u prećutnoj, ali pogrešnoj pretpostavci, po kojoj vladajuća nauka, u odnosu na vlast i politiku, tobože ima potpunu autonomiju, i uopšte neku veliku kreativnu moć i ulogu. Iza ove pretpostavke krije se, za vladajuću društvenu nauku, prilično neherojska, banalna i neprijatna, čak kompromitujuća činjenica, da je upravo ta nauka, po pravilu, samo produžetak, instrument, „oruđe“ vladajuće moći i politike.

što važi za društvenu nauku i istinu, važi i za sva druga ljudska dela. Ona nikada nisu prosto „tu“, i nikada nisu izvan odnosno iznad mnoštva sukobljenih volja, nego su uvek u procesu stvaranja, i usred kovitlaca ovih volja. Karl Poper je to izvanredno dobro i uverljivo pokazao u slučaju „smisla istorije“. u Otvorenom društvu i njegovim neprijateljima, on najpre postavlja pitanje, toliko blisko i drago svim dogmaticima, naime, ima li istorija uopšte smisla, a zatim, na zaprepašćenje ovih, odgovara krajnje jednostavno, lapidarno, ali duboko, umno, kako ova nema nikakav apriorni, unapred određeni, dati, postulirani smisao, nego taj smisao, ovakav ili onakav, dobar ili loš, human ili nehuman, daje tek čovek sam, svojim ovakvim ili onakvim, dobrim ili lošim, humanim ili nehumanim nastojanjima, akcijama i borbama. Slično je poentirao i Imanuel Volerstin, u slučaju „univerzalizma“. u

4�

knjizi European Universalism: The Rhetoric of Power, on najpre podseća na svu onu nepodnošljivu lažnost, ograničenost i partikularnost (pan)evropskog univerzalizma, ispod čije su se samodopadljive, latentno, pa i otvoreno, manifestno rasističke retorike, u poslednjih nekoliko vekova, pored ostalog, provlačile, krijumčarile, švercovale, i sve one besramne sebičnosti, agresivnosti i surovosti zapadnog kolonijalizma i imperijalizma, koje su nam veoma dobro poznate, zatim se, konsekventno, dosledno i načelno, zalaže za univerzalizam koji bi, nasuprot prethodnom, bio stvaran, genuin, globalan, da bi na kraju, slično Karlu Poperu, upozorio, da ni ovaj novi, stvarni, genuini, globalni univerzalizam, ne postoji bilo gde, kao već gotov, pripremljen, pripravljen, čekajući da bude naučno otkriven i politički primenjen, nego da se i on tek mora stvoriti, proizvesti, izgraditi, i to ne samo, pa ni prvenstveno, teorijski, naučno, intelektualno, nego još više, i pre svega, praktično, politički, delatno, u dugim i teškim socijalnim borbama, koje su još uvek pred nama.

Konačno, već smo nagovestili, što važi za „istinu“, „smisao istorije“, „univerzalizam“, i druga ljudska dela, važi i za alternativu kao takvu, pa i za čoveka, subjekta, aktera kao proizvođača, nosioca i promotora alternative. u izvesnoj meri, i u izvesnom smislu, alternativa je sinonim za ljudsko delo kao takvo, pa ovo i ne treba da se posebno obrazlaže. Samo što ni jednog jedinog trenutka, ne sme da se izgubi iz vida, ona izvanredno važna dvostruka kvalifikacija, dijalektika i epistemologija Fridriha Ničea, onaj (multi)“perspektivizam“, i onaj „produktivizam“, ona načelna otvorenost, nedogmatičnost i antidogmatičnost kritičkog duha. Ono uvek otvoreno i pluralno „nije tu“, koje bez prestanka pulsira, opominje i upozorava.

Dvostruka kvalifikacija, dijalektika i epistemologija o kojoj

46

je reč, važi i za aktera kao proizvođača i nosioca alternative. uz jedan važan, veoma važan dodatak. u slučaju aktera, naime, ova dvostruka kvalifikacija, dijalektika i epistemologija, važi ne samo za sva njegova dela, nego i za njega samog, kao proizvođača ovih dela. I to u najmanje dva bitna smisla. Prvo, u smislu, da ni akter sam, nikada nije prosto „tu“, statičan, dat, formiran, pa da ga kao takvog samo treba pokrenuti, mobilisati, aktivirati, kako to obično zamišljaju svi politički pragmatici, komesari i dogmatici ovog sveta, nego da je i on uvek samo zadat, otvoren, nedovršen, fluidan, tečan, u stanju stalne promene, preobražaja, menjanja. I drugo, još važnije, da je čovek, subjekt, akter sam, ne samo proizvođač svojih drugih svekolikih proizvoda i dela, nego da je on istovremeno i proizvođač samog sebe. Ovo samostvaranje, samoproizvođenje, samoodređivanje čoveka, ujedno predstavlja i ključni, čak najznačajniji, odlučujući moment, one dijalektike subjekta i objekta, koju celo vreme, i s razlogom, držimo u samom središtu ove rasprave. A vrhunac u razvoju ovog momenta, predstavlja upravo naše vreme. Koje je VREME DuHA, u sasvim realnom, sadržinskom i suštinskom smislu te reči. Zato što je upravo u ovom vremenu, relativna srazmera odnosno uloga duha, subjekta, aktera, „luče mikrokozme“, u odnosu na materiju, objekt, pasivni, tupi (makro)kosmos, veća nego što je bila ikada u dosadašnjoj istoriji čoveka („informatička naučno-tehnička revolucija“, „ekonomija znanja“, „društvo znanja“: ovo su samo spoljašnji i manje važani aspekti ovog u svakom slučaju i po mnogo čemu izuzetnog vremena).

Dvostruka kvalifikacija, dijalektika i epistemologija Fridriha Ničea, onaj (multi)“perspektivizam“, i onaj „produktivizam“, ona načelna otvorenost, nedogmatičnost i antidogmatičnost kritičkog duha, ono uvek otvoreno i pluralno „nije tu“, koje bez

47

prestanka pulsira, opominje i upozorava, poslužiće nam kao centralna osa, osovina, okosnica, i za analizu, rasvetljavanje i razumevanje KONKREtNOg istorijskog aktera alternative našeg vremena. Započećemo sa „produktivizmom“ (mada ćemo brzo videti da je ovaj skoro nerazdvojan od svog parnjaka). I sa PROLEtARIjAtOM.

Sa proletarijatom započinjemo uprkos tome što mnogi (ako ne i većina) misle da je ovaj danas samo i nepovratno stvar istorije odnosno prošlosti. Sve je, međutim, stvar interpretacije, odnosno konceptualizacije. I kod samih duhovnih, intelektualnih „očeva“ proletarijata, g. V. Hegela i Karla Marksa, možemo naći, kako dijalektičke, otvorene i pluralne, tako i dogmatske, zatvorene i monističke elemente.

Podsetimo najpre na one prve. Kod g. V. F. Hegela, to je, pre svega, ona sasvim apstraktna ali važna dijalektika roba i gospodara, na koju će se osnivač „naučnog socijalizma“ tako dobro nadovezati. Kod Karla Marksa, to je čitava serija kritičkih, nedogmatskih i antidigmatskih konceptualizacija, od Ranih radova, preko Osamnaestog brimera, do Kapitala, od one o proletarijatu kao klasi BEZ, odnosno klasi LIšENOj vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, usled čega je ona objektivno odnosno egzistencijalno prinuđena da se bori za promenu i alternativu (podsetimo se: nema šta da izgubi osim sopstvenih „lanaca“), preko one o dubinskoj povezanosti ove klase sa razvojem čovekovih materijalnih i duhovnih proizvodnih snaga (posebno onog od mašinske do informatičke naučno-tehnološke revolucije), pa sve do stalnog isticanja kako unutar samog proletarijata egzistira mnoštvo međusobno različitih i sukobljenih delova odnosno frakcija (usled čega i ono poznato: „Proleteri svih zemalja ujedinite se“).

48

Ali kod g. V. F. Hegela i Karla Marksa ima i dogmatskih elemenata odnosno konceptualizacija. u pravu su oni koji su primetili: na nekim mestima, Karl Marks, kao da je onaj „svetski duh“ g. V. F. Hegela, koji je, znamo, metafizički, deterministički i dogmatski, prosto suspstituisao, svojim i našim proletarijatom. I tako došao do figure koja je više mitska nego realna. Istini za volju, kod samog Karla Marksa, ovakvih dogmatizacija, bilo je mnogo manje, nego kod njegovih manje lucidnih sledbenika. Osim toga, i te njegove manje brojne dogmatizacije, bile su pre oblik (samo)ohrabrivanja ove klase, usred teških i neravnopravnih klasnih borbi devetnaestog veka, kao jedna vrsta herojskog, delom čak i pozitivnog tipa dogme progresa, nego nešto drugo, loše, cinično, manipulativno, represivno, što će nastati mnogo kasnije. Pa ipak, i ove elemente treba jasno i precizno prepoznati, utvrditi, identifikovati. Posebno zbog toga, što su kasnije, u dvadesetom veku, nakon manje lucidnih sledbenika, nastupili zainteresovani paraziti. Birokrate i njihove „socijalističke“ imperije. Koji su pojam proletarijata pretvorili u potpuno zatvorenu, monističku, dogmatsku, mrtvu stvar.

Zapostavljanje, pa i potpuno ignorisanje, one dubinske povezanosti, koja uvek postoji između dinamike klasa, među ovima i proletarijata, na jednoj, i razvoja ekonomije, tehnologije, materijalnih i duhovnih proizvodnih snaga, na drugoj strani, bilo je glavni mehanizam, pomoću kojeg su lenji sledbenici, a posebno zainteresovani paraziti, dogmatizovali onaj inicijalni, dijalektički, kritički pojam proletarijata. Otrgnut od svoje ekonomske i tehnološke baze, koja se bez prestanka menja, proletarijat je ostao u mašinskom devetnaestom veku. u odnosu na ovakav, umrtvljeni, arhaizovani, dogmatizovani pojam, Andre gorc je bio u pravu, kada je svojevremeno poručio: „Zbogom proletarijatu“. Ali, kada se ova (kao i

49

svaka druga) klasa modernog društva, vrati svom izvoru, istoriji, ekonomiji, tehnologiji, koji su u stalnom kretanju, transformaciji, promeni, pronaći ćemo je, i na početku našeg odnosno dvadesetprvog veka, usred nove, informatičke naučno-tehnološke revolucije. Čak, konceptualno, ako još ne i realno, ojačanu, proširenu, univerzalizovanu.

Dva aspekta ovog ojačavanja, proširivanja, univerzali-zovanja, posebno su značajna. Prvi je više kvantitativni, spoljašnji, prostorni, drugi više kvalitativni, unutrašnji, strukturni. (Oba, međutim, neizostavno zahtevaju, napuštanje onog prohujalog, mašinskog, manuelnog koncepta radništva, proletarijata devetnaestog veka.) Na prvi aspekt upućuju Imanuel Volerstin, u knjizi Historical Capitalism (Verso, London, New York, 1983, 1984, 1987; prevedenoj i kod nas: Kapitalizam-istorijski sistem, cIID, titograd, 1990), i Luka Marković, u knjizi Klasna borba i koncepcije razvoja (Naprijed, Zagreb, 1978), na drugi Bojan jovanović, u knjizi Digitalna despotija (Nova knjiga, Podgorica, Plima, ulcinj, 2008). tako, s jedne strane, Imanuel Volerstin i Luka Marković, najpre proširuju, mondijalizuju jedinicu analize, umesto nacije-države, za dominantnu jedinicu analize, uzimaju svetsku celinu, svetsko društvo, svetski sistem, pa zatim, unutar ovako proširene, relativno nove jedinice analize, na relativno nov, drugačiji način postavljaju, percipiraju i interpretiraju, i sve najznačajnije fenomene našeg vremena, među ovima i radničku klasu, proletarijat, počev od toga da se ovaj u našem vremenu, u dvadesetom i dvadesetprvom veku, i u proširenom, svetskom prostoru, ne samo ne gubi, kako pogrešno tvrde mejnstrimeri, jer stvari još uvek posmatraju isključivo ili dominantno unutar pojedinačnih društava, nego da se čak uvećava, pa sve do toga, da se njegov konkretni socijalni sastav, u novoj, većoj celini, značajno menja, i to kako u centrima

�0

svetskog sistema, u kojima se on u velikoj meri spiritualizuje, intelektualizuje, tako i na periferiji i poluperiferiji tog sistema, gde se on u velikoj meri ruralizuje, sve promene, dakle, koje, istina, znače napuštanje onog mašinskog odnosno manuelnog koncepta proletarijata devetnaestog veka, ali ne i napuštanje, nego, naprotiv, univerzalizovanje proletarijata dvadesetog i dvadestprvog veka. S druge strane, Bojan jovanović uverljivo demonstrira, kako bezdušna monopolizacija i eksploatacija novih informatičkih tehnologija, od strane starih i novih posedničkih klasa, globalnih i lokalnih kapitalista, tajkuna i oligarha, ne dovodi do „društva pune zaposlenosti“, što je bio i ostao san starog socijalizma, nego, upravo obrnuto, do „društva pune nezaposlenosti“, što je bio i ostao „san apsolutnog kapitalizma“ (Zoran Vidaković, „San apsolutnog kapitalizma,“ Treći program, Radio Beograd, Zima 1974), a ovo potonje, to svako ko želi može jasno da vidi, ukoliko makar za tren zastane i razmisli, nije, zapravo, ništa drugo, do upravo onaj maksimalno prošireni, uvećani, univerzalizovani proletarijat, za koji, videli smo, mejnstrimeri pogrešno tvrde, kako je tobože potpuno nestao, prevaziđen, prohujao.

Ono što Bojan jovanović, u Digitalnoj despotiji, u dvadesetprvom veku, ironično naziva „društvom pune nezaposlenosti“, Karl Marks, u Kapitalu, u devetnaestom veku, naziva „industrijskom rezervnom armijom“, a Hana Arent, u Izvorima totalitarizma, u dvadesetom veku, „su-višnim ljudima“. Reč je samo o različitim imenima za jednu te istu istorijsku pojavu. I tendenciju. Koja čak prelazi granice istorijskih sistema. Karakteristična je za kapitalizam, naš stari, opadajući i odlazeći istorijski sistem, ali i za jedan novi, dolazeći, kvazifeudalni, ultramonopolistički, negativni postkapitalistički sistem-mutant, koji se danas uspostavlja, ovde i danas, globalno i lokalno. Mutacija nije okončana,

�1

pogotovo nije nepovratna, ljudi još uvek mogu da zaustave i preokrenu negativnu tendenciju, da izvedu „eksproprijaciju eksproprijatora“, neslućene mogućnosti novih, informatičkih i drugih tehnologija, da oduzmu od monopolista i uzurpatora, i da ih upotrebe za opšte ljudsko dobro, pa, zašto da ne, i za ostvarenje sna „društva pune zaposlenosti“.

Ali, između mogućnosti i ostvarenja, stoje duge i teške borbe. I jedan krajnje neljudski socijalni sistem. šta još da se kaže o ovom sistemu? Možda još samo nekoliko retoričkih, sugestivnih pitanja. Najpre, sasvim apstraktno, kakav je to uopšte sistem, u kojem su ljudi „suvišni“? Da li jedan takav sistem uopšte zaslužuje da postoji? Zatim, nešto konkretnije, i još sugestivnije, da li su suvišni ljudi, ili je, možda, suvišan sistem, koji je toliko neljudski, da ljude čini suvišnim? Konačno, najkonkretnije, i najsugestivnije, šta ljudi da rade sa jednim ovakvim sistemom, imaju li oni pravo da budu pasivni, da ovaj sistem tupo trpe, ili je njihova ljudska obaveza, da ovaj sistem promene? Ovim pitanjima došli smo ponovo, do onog našeg „svetog trojstva“, aktera, promene, alternative, s početka ovog odeljka. Samo što smo u međuvremenu videli, da je naš akter, na promenu i alternativu, egzistencijalno primoran, radi golog opstanka. I da je, čak i u poređenju sa „prvobitnom akumulacijom kapitala“, prve polovine devetnaestog veka, u međuvremenu, samo uvećan, proširen, univerzalizovan. „Proletarijat“ odnosno „suvišne ljude“, danas ne čine samo manuelni radnici industrijske ere devetnaestog veka, nego sve više, potencijalno, čitavo čovečanstvo, svi ljudi, svi manuelni i intelektualni radnici, nove informatičke ere dvadestprvog veka.

Za zasnivanje jednog ovakvog, šireg, dubljeg i boljeg pojma proletarijata, kao skupa svih onih koji su sistemski, i sistematski,

�2

eksproprisani, lišeni, suvišni, te kao takvi usmereni, odnosno primorani, na pobunu, promenu, alternativu, podsticajna je i psihoanaliza. Pod uslovom da je radikalna, subverzivna, alternativna, a ne tek palijativna, konformistička, konzervativna (jer, znamo, postoji i jedna i druga varijanta, interpretacija, praksa). A jednu upravo ovakvu, radikalnu, subverzivnu i alternativnu, no istovremeno inteligentnu, kompleksnu i nijansiranu interpretaciju psihoanalize, u širokom, zapravo najširem mogućem luku, od samog Sigmunda Frojda, preko Vilhelma Rajha i Herberta Markuzea, do Žaka Lakana i Slavoja Žižeka, pruža odlična studija Filipa Kovačevića, Liberating Oedipus? Psychoanalysis as Critical Theory (Lexington Books, Lanham, Boulder, New York, toronto, Plymouth, 2007). u ovoj studiji, Filip Kovačević, pored ostalog, dobro rasvetljava, i psihološku odnosno psihoanalitičku stranu, eksproprisanih, lišenih, suvišnih. Proletera dvadesetprvog veka. I za njega, to su potencijalno svi, ali to su posebno oni ljudi koji su već danas, u većoj meri nego ostali, sistemski i sistematski isključeni. to su radnici, intelektualci, žene, imigranti, posebno najsiromašniji i najugroženiji među ovim potonjim, imigranti odnosno ljudi „bez papira“, koji sve više predstavljaju ne samo „unutrašnji proletarijat“, nego i nečistu savest, izazov, lakmus test, razvijenih (post)industrijskih demokratija. Zatim, to je posebno „diskurs histerika“, kod kojeg su ono nedostajanje, ona isključenost, ona lišenost, koju u francuskom jeziku izražava ona kratka rečica „pas“, kao i ona pobuna, nemirenje, subverzija – realno, životno, egzistencijalno utemeljeni. Konačno, to je i jedan novi sistem vrednosti, utemeljen na stvarnom, pluralističkom, a ne na lažnom, zamaskiranom, imperijalnom univerzalizmu, na otvorenosti i borbi, a ne na zatvorenosti i nametanju, na samoodređenju i egzistencijalizmu, a ne na predestinaciji i esencijalizmu.

�3

Da bolje razumemo stvar, nakon „teške“ teorije, pomoći će nam i jedna „laka“ priča, (ne)veselo iskustvo, zgoda, brutalnost-farsa, iz takozvanog aktuelnog, tekućeg ili dnevnog političkog života. Priča se zbiva u našoj maloj, ali jedinoj crnoj gori, i to relativno skoro, sredinom 2007, sa posledicama i odjecima koji će potrajati još neko vreme nakon toga. Kada je ILH (International League of Humanists, Međunarodna liga humanista), jedna nevelika ali do tog momenta respektabilna međunarodna nevladina organizacija iz Sarajeva, odlučila da Milu Đukanoviću i Svetozaru Maroviću, predsedniku i podpredsedniku vladajuće crnogorske partije DPS, onim istim osobama, koje su na vlasti u crnoj gori, i u koaliciji na „saveznom“ nivou sa „balkanskim kasapinom“, Slobodanom Miloševićem, bili i 1991-1995, za vreme najvećih ratnih razaranja, stradanja i zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini, da, dakle, upravo ovoj dvojici najviših i najodgovornijih crnogorskih zvaničnika, dodeli zvučna priznanja za „humanizam“, očigledno kao oblik „pranja“ njihovih prljavih ratnih biografija, bio sam među devetnaest građana, nevladinih i društvenih aktivista, profesora univerziteta i novinara iz crne gore, koji su, zbog ovakve namere ILH, maja te godine, izrazili javni protest, i isto tako, javno pozvali Vaclava Havela, Kira gligorova, Milana Kučana, Stjepana Mesića, i druge visoke međunarodne goste, da učine isto, i bojkotuju ceremoniju, koja se tim povodom pripremala. Sa manje ili više očiglednim diplomatskim obrazloženjem, Vaclav Havel i drugi visoki gosti, naš apel su prihvatili. Bila je to naša mala velika građanska pobeda. Ali je zato ekspresno usledila i reakcija naših „humanista“. Izjave i partijska saopštenja. Iz kojih se lako moglo zaključiti, kako se ovi, u poslednjih šesnaest godina, ni malo nisu promenili. Ista nepromenjena arogancija, netrpeljivost, bes, jara. Isti neizmenjeni govor

�4

mržnje, diskvalifikacije, huškanja, nasilja. u još uvek po mnogo čemu zaostaloj, siromašnoj i autoritarnoj crnoj gori, koja tek što je s mukom izašla, ili, preciznije, koja se još uvek s mukom izvlačila, iz surovih postjugoslovenskih ratova 1990-ih, „sramotni ljudi“, nas devetnaest oponenata iz „vrhovničkih“ izjava i DPS saopštenja, nisu bili samo stigmatizovani, nego i obeleženi kao meta. A da ovo obeležavanje nije ostalo bez efekta, vrlo brzo pokazaće vreme koje je bilo pred nama. u narednih pola godine, godinu, naime, najmanje polovina od nas devetnaest, doživeće najrazličitije oblike represije, od nepotpisanih, uvredljivih i pretećih pisama, preko anonimnog telefonskog terora (u kojem su obećevane i „patike Ivana Stambolića“), do najbrutalnijeg fizičkog nasilja.

Ipak, na „sramotnim ljudima“, i njihovim brojnim „odjecima“, koji su se „spontano“ produžili do današnjeg dana, koliko god ovi inače bili simptomatični, dramatični i koloritni, neću se zadržavati. Za ovaj odeljak odnosno knjigu, zanimljivija je jedna druga, benignija ali kompleksnija stigma. „Neostvareni ljudi“, kako je svojih devetnaest eksponiranih oponenata, u nastupu osvetničkog gneva, častio sam „vrhovnik“, primus, višestruki premijer-tajkun, Milo Đukanović. Odmah sam osetio šta je po sredi, ali mi je ipak trebalo malo vremena, da do kraja jasno i dobro vidim, razumem, shvatim. Bilo je to kao u eksperimentu. Dokaz in vivo. Dva sveta, dve planete, dva kosmosa. jedan: svet politike, realpolitike, novca, vlasti, moći. I svih sredstava da bi se do ovog sveta došlo. I u njemu zadržalo. Beskonačni oportunizam, borba za vlast, rat, zločini, genocid. I nakon svega, naravno, svemu ovome odgovarajuća merila, standardi, kriterijumi shvatanja realnosti i „ostvarenosti“. I drugi: svet „antipolitike“ (Đerđ Konrad), otpora, borbe, ideala, alternative. I samo ovim ciljevima primerenih sredstava. Beskonačna rezistencija, osuda svakog

��

nasilja, a posebno rata, zločina, genocida. I, naravno, svemu ovome primerena merila, standardi, kriterijumi shvatanja realnosti i „ostvarenosti“. Ponavljam, dva sveta, dve planete, dva kosmosa. tada sam, po prvi put, do kraja dobro i jasno shvatio, i to, da su primus i njegovi, u svoje male, ograničene, sužene percepcije i interpretacije stvarnosti i „ostvarenosti“, najiskrenije i najsnažnije uvereni. I da im je stoga veoma teško, ukoliko uopšte moguće, predočiti odnosno objasniti, kako na ovom svetu postoje, i neke druge, i drugačije zone realnosti.

Da pređemo sada na (multi)“perspektivizam“, drugu od one dve kvalifikacije, iz one dijalektike i epistemologije Fridriha Ničea, koju smo uzeli za centralnu osu, osovinu, okosnicu, naše analize, rasvetljavanja i razumevanja, konkre-tnog istorijskog aktera, odnosno alternative našeg vremena. Zbog velike bliskosti i isprepletenosti, ovu kvalifikaciju, već smo delimično upoznali, prilikom izlaganja kvalifikacije „pro-duktivizma“. tako smo već videli, kako je i sam proletarijat, taj stari, povlašteni akter našeg vremena, od samog svog početka, IZNutRA bio multi odnosno pluralan, sastavljen od mnoštva različitih, nekada čak međusobno oštro suprotstavljenih delova, podklasa, frakcija. Ove činjenice, duboko je bio svestan, i sam osnivač „naučnog socijalizma“, pa je upravo zbog toga, on često isticao, kako proletarijat, odnosno radnička klasa, jedna, integrisana društvena klasa, biće, entitet, postaje tek u klasnoj borbi, protiv buržoazije, kao svog klasnog protivnika, neprijatelja, antagona. takođe smo već videli, kako je tokom protekla dva stoleća modernog razvoja, permanentno tekao proces SPOLjAšNjEg, vanjskog proširivanja, pluralizovanja, univerzalizovanja proletarijata, sa neprestanim uključivanjem, asimilovanjem, proletarizovanjem sve novih i novih grupa i komponenti, od ruralnih masa periferije, okeana seoskog proletarijata, obuhvaćenog novim, kapital-odnosom proiz-

�6

vodnje, preko sve brojnijih intelektualnih proletera, „belih okovratnika“ centra, do potencijalno svih ili gotovo svih ljudi ove planete, u okviru onoga što je nedavno, ironično ali tačno nazvano, „društvom pune nezaposlenosti“ nove informatičke tehnologije odnosno ere.

u sferi velikih društvenih mobilizacija, koje su prirodni odnosno istorijski pratilac, zapravo samo jedan drugi, društveni, politički aspekt ili plan ovog razvitka, opisani proces vanjskog, spoljašnjeg proširivanja, pluralizovanja, univerzalizovanja proletarijata, u dvadesetom veku, posebno u drugoj polovini ovog veka, dobio je oblik NOVIH DRuštVENIH POKREtA. Feminističkih, ekoloških, pacifističkih (mirovnih, antiratnih). Ovakav društveni razvitak moguće je konceptualizovati na najmanje tri konkurentska odnosno alternativna načina. (Konceptualizacija je delom uvek i konvencija, samo je i kod ove konvencije, uvek otvoreno i teško pitanje, koja je od onih konkurentskih odnosno alternativnih varijanti, bolja odnosno najbolja.) Najpre, moguće je, za novi društveni razvoj, odnosno za nove društvene pojave, proizvesti relativno ili čak potpuno nove pojmove, koncepte (to valjda i znači ono „novi“ u onome „novi društveni pokreti“). Ovaj, prvi oblik konceptualizacije, izabrali su „movimentalisti“, teoretičari i analitičari novih, feminističkih, ekoloških i pacifističkih društvenih pokreta, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, kada su ovi, po prvi put, dosegli vrhunce svoje egzistencije i mobilizacije. Zatim, stare i nove pojave, odnosno aktere, klase, pokrete, radničku klasu devetnaestog veka, nove društvene pokrete dvadesetog veka, i neke nove nove društvene pokrete dvadesetprvog veka, koje danas možemo samo da zamislimo, moguće je sakupiti, povezati i objediniti, pod neki novi, novoproizvedeni, novoustanovljeni, ali skupni, zajednički pojam odnosno koncept. tako su postupili Majkl

�7

Hart i Antonio Negri, kada su za tu svrhu dizajnirali odnosno konceptualizovali novi pojam MNOštVO, jedan prilično širok, ali ipak dovoljno određen „krovni“ pojam, pod koji su podveli, sve subjekte koji se ovde i danas, na ovoj našoj sve više globalizovanoj planeti, suprotstavljaju izrabljivačkom kapitalističkom sistemu (Michael Hardt i Antonio Negri, Imperij, Arkzin, Multimedijalni institut, Zagreb, 2003). Najzad, novi razvoj i nove pojave, moguće je supsumirati, podvući, podvesti, pod neki stari, samo sada, za tu svrhu, manje ili više prošireni, adaptirani, univerzalizovani pojam, onako kako smo to mi učinili u ovom odeljku, sa starim pojmom proletarijata, novim društvenim pokretima, i njegovim ostalim, unutrašnjim i spoljašnjim „depadansima“, produžecima i proširenjima. Na čitaocu je, naravno, da sam odluči, koja je od ove tri konceptualizacije adekvatnija, što će reći obuhvatnija, preciznija i bolja, ali ga ja, pri tome, samo još jednom upozoravam, da je pojam proletarijata, u našoj, potonjoj, trećoj konceptualizaciji, veoma, veoma različit, od pojma proletarijata iz prve polovine devetnaestog veka, te da on, o tome, pri opredeljivanju za ovu ili onu varijantu, mora da vodi računa.

I, naravno, konceptualizacije, odnosno njihove proizvode, ideje, pojmove, kategorije, koncepte, uvek treba posmatrati, vrednovati, razvijati, samo kao nerazdvojan, sastavni deo (super)kompleksne i (super)dinamične čovekove, društvene i istorijske stvarnosti. Ovaj odeljak završićemo jednim upravo takvim posmatranjem, vrednovanjem i razvijanjem. Bližim upoznavanjem koncepta „open space“ (otvorenog prostora), ključnog intelektualnog, političkog i organizacionog koncepta Svetskog socijalnog foruma (The World Social Forum, WSF), i to u prezentaciji odnosno interpretaciji Imanuela Volerstina, koju je on nedavno izložio u jednom izvanrednom

�8

preglednom članku (Immanuel Wallerstein, „The dilemmas of open space: the future of the WSF,“ ISSj 182, uNEScO, Blackwell Publishing Ltd, Oxford, uK, and Malden, MA, uSA, 2004, pp. 629-637, http://fbc.binghamton.edu/papers.htm). u stvari, kao što ćemo odmah videti, ovaj članak odlično rekapitulira, sintetizuje i rezimira, ne samo WSF kao jednu relativno novu i značajnu istorijsku pojavu, nego i celokupnu dvostruku kvalifikaciju, epistemologiju i dijalektiku (multi)“perspektivizma“ i „produktivizma“, koja je, videli smo, bila i ostala glavna crvena nit, Arijadnin konac celog ovog odeljka, te koja će, u izvesnom smislu, isto to ostati i za celu ovu knjigu.

tako, članak Imanuela Volerstina najpre izlaže konden-zovanu ali bogatu istoriju, poslednja dva veka modernizacije i globalizacije savremenog sveta, usredsređujući se pri tome sa najviše pažnje, na glavne prelomne tačke, rupture, godine i događaje, njegove velike sistemske odnosno antisistemske bifurkacije: 1848, 1945, 1968, 1989, i 2001. Poznavaocima kratke ali značajne istorije Svetskog socijalnog foruma, unutar ove duge dvovekovne odnosno novovekovne istorije, u ovoj poslednjoj, dakle u 2001. godini, neće uopšte biti teško, da prepoznaju godinu početka, odnosno godinu prvog sastanka ovog foruma, održanog u brazilskom gradu Porto Alegre (koji je upravo stoga i postao neka vrsta njegovog drugog imena, ikone, sinonima). u svakom slučaju, kratka, prigodna, ali pouzdana istorija Svetskog socijalnog foruma, koju u ovom članku, u okviru one novovekovne istorije, izlaže renomirani američki sociolog, pomaže nam, da i sam ovaj forum shvatimo, samo kao logičan istorijski produžetak, nastavak, najnoviji izdanak, jednog mnogo dužeg i značenjima bremenitijeg istorijskog procesa. Zatim, nadovezujući se na ovu istoriju, članak izlaže i jedan veoma široki, zapravo najširi

�9

teorijski okvir, za razumevanje naše globalne savremenosti, sadašnjosti i budućnosti, a tek unutar ovog okvira, i sasvim specifično, mada krucijalno mesto, pojavu i ulogu Svetskog socijalnog foruma. unutar rečenog okvira, posebno značajno mesto, imaju i „tri glavna geopolitička raskola dvadesetprvog veka“, o kojima je Imanuel Volerstin opširnije pisao na drugim mestima, i to prvi, raskol trijade unutar centra, odnosno između tri centra savremenog svetskog sistema, onaj, naime, između međusobno savezničkih ali istovremeno i konkurentskih, posebno ekonomski konkurentskih SAD, Eu i japana, zatim drugi, raskol između Severa i juga, odnosno između razvijenih i nerazvijenih ili „zemelja u razvoju“ kako se to obično eufemistički kaže, najzad i treći, raskol Davos-Porto Alegre, koji je, od sva tri raskola dvadestprvog veka, najznačajniji, najdublji i najdalekosežniji, jer je jedini koji prelazi granice velike, zapravo najveće, istorijsko-sistemske sukcesije, koja, prema nalazima i predviđanjima teorije svetskog sistema, nastupa sredinom dvadesetprvog veka.

O velikom značaju, kojeg Svetskom socijalnom forumu pridaje Imanuel Volerstin, najbolje govori upravo ova po-tonja činjenica, naime da je trećem, najvećem, najdubljem i najdalekosežnijem geopolitičkom raskolu našeg vremena, on dao ime, upravo po ovom forumu, odnosno po njegovom rodnom mestu, brazilskom Porto Alegreu (i njegovom kon-zervativnom švajcarskom rivalu Davosu). Kada se ova okol-nost ima na umu, jasno je da ni sva ona takozvana unutrašnja odnosno organizaciona pitanja, debate, rasprave, sporenja, unutar i oko ovog foruma, koja se u najvećoj meri kristalizuju, oko njegovog centralnog koncepta, „open space“ (otvorenog prostora), nisu samo pa ni prvenstveno unutrašnja odnosno organizaciona pitanja, niti samo pitanja ovog foruma.

60

Ono što najpre pada u oči, privlači pažnju, fascinira, to je svakako ogroman kvantitet, volumen, obuhvat ovog foruma, bez presedana u dosadašnjoj istoriji alternativnih projekata, pokreta i aktera. Ovaj forum okuplja aktere najrazličitijih ideoloških, političkih, kulturnih, civilizacijskih, nacionalnih, rodnih, rasnih, intelektualnih, teorijskih, doktrinarnih, organizacionih, geografskih, i drugih karakteristika, pripadnosti, bekgraunda, profila i tradicija, u broju koji do danas nije zabeležen. Koji je na nekim od njegovih redovnih godišnjih skupova, dosegao već i neverovatan, mega-broj od nekoliko desetina hiljada. jedino što sve ove najrazličitije i najraznorodnije učesnike, pojedince i organizacije, partije i pokrete, udruženja i asocijacije, okuplja unutar ovog foruma, to je njihovo bezrezervno protivljenje „neoliberalizmu i dominaciji svetskog kapitalizma i bilo koje forme imperijalizma“ (negativni atrakcija), kao i njihova potpuna posvećenost „izgradnji jednog novog planetarnog društva usmerenog ka postizanju plodotvornih odnosa unutar čovečanstva te između čovečanstva i planete zemlje“ (pozitivna atrakcija), kako već stoji u WSF: Charter of Principles, odnosno u osnivačkoj Povelji principa Svetskog socijalnog foruma iz Porto Alegrea (http://www.forumsocialmundial.br.org.br).

Za jedan ovakav, zaista izuzetan, enorman kvantitet, bio je neophodan i odgovarajući kvalitet. Ovaj je pronađen u konceptu „open space“ (otvorenog prostora). Pored same otvorenosti, glavni parametri ovog koncepta, još su i horizontalnost, nehijerarhičnost, transparentnost i, naravno, demokratičnost. Čak i za one, koji makar minimalno poznaju, negativno iskustvo novije istorije, posebno negativno iskustvo alternative, pre svih ono velikih radničkih udruženja odnosno internacionala devetnaestog i dvadesetog veka, jasno je da ovaj relativno novi koncept, sa svim svojim glavnim parametrima,

61

predstavlja jedan krajnje samosvestan, snažan i koncentrisan napor, da se savladaju lekcije istorije, odnosno da se njena loša iskustva ne ponove. Da li će Svetski socijalni forum u tome konačno i da uspe, ili će i on na kraju da završi, u nekom novom, velikom i razočaravajućem ćorsokaku istorije, međutim, još uvek je krajnje neizvesno. Problemi i izazovi savremenog sveta su brojni, teški i veliki. Za njihovo rešavanje nisu dovoljni, samo elegantni teorijski koncepti i modeli, ma koliko oni, sami po sebi, inače, bili artikulisani, konzistentni i kvalitetni. Neophodne su i duge i uporne borbe. Inteligencija i imaginacija. Inicijativa i akcija. Posvećenost i žrtvovanje više generacija. jedno je, zaključuje u poslednjoj rečenici članka Imanuel Volerstin, ipak, sasvim sigurno: „We either make the WSF work or we go down with it.“ (Ili ćemo doprineti tome da Svetski socijalni forum uspe, ili ćemo i sami propasti sa njim.)

63

3.VREME

Potpun, tačan i precizan naslov ovog odeljka, trebao bi da bude, zapravo, „Vreme i prostor“, ili, još bolje, „VremeProstor“, kako je to formulisao jedan fizičar, Stiven Hoking (Stephen Hawking, A Brief History of Time, 1988, u prevodu na naš jezik Kratka povest vremena, Alnari, Beograd, 2006), ali i jedan sociolog, Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein, «The timeSpace of World-System Analysis: A Philosophical Essay,» Fernand Braudel center, SuNY Binghamton, 1992). Spajanju vremena i prostora u jednu jedinu, novu i neobičnu reč, „VremeProstor“, „timeSpace“, fizičar i sociolog su pribegli, da bi još jače, odnosno najjače naglasili, suštinsku i svaku drugu supripadnost, nerazdvojnost, neraskidivost, ove dve temeljne kategorije. Ovu njihovu supripadnost, nerazdvojnost, neraskidivost, i ja u svakom momentu imam na umu, tako da kada god se u ovom tekstu, i inače, naiđe na „Vreme“, treba čitati odnosno razumeti „VremeProstor“ a ne samo „Vreme“. („Vreme“ a ne „VremeProstor“ izabrao sam, ipak, zbog dva razloga, prvog, više formalnog, jezičkog, stilskog, naime zbog toga što je „VremeProstor“, iako potpunije, tačnije i preciznije, istovremeno i ređe, neuobičajenije i rogobatnije, i drugog, više sadržinskog, supstancijalnog, suštinskog, naime zbog toga što je, u ovom nerazdvojnom paru, vreme aktivan a prostor pasivan element, pa se prvome zbog toga može dati i izvesna suštinska a ne samo jezička prednost u odnosu na drugo.)

Od Imanuela Kanta, znamo za još jednu važnu, odnosno najvažniju karakteristiku vremena (i prostora). Da je to apriorna kategorija, koja je, kao takva, uslov i forma celokupnog

64

saznanja. Bez bilo kakve prethodne namere, snagom samog apriorija, to je pokazalo i izlaganje u naša prva dva odeljka. I u „Meri“ i u „Akteru“, naime, o meri i akteru alternative, govorio sam krajnje apstraktno. O njima kao takvima, kako se to obično kaže. I to sam činio sasvim svesno i namerno, uz ne mali i stalni napor u tom pravcu i smeru, u skladu sa onim uobičajenim metodološkim pravilom, po kojem se osnovni pojmovi najpre izlažu samo uopšteno i apstraktno, pa tek nakon toga i razvijeno i konkretno. uprkos ovoj i ovakvoj intenciji, pa i ne malom naporu, međutim, neuništivi i neukrotivi vremenski apriorij, spontano i neprestano se probijao, i zauzimao svoje (ne)obeleženo mesto. Posebno u obliku one polumilenijumske moderne, i one sto odnosno dvestamilenijumske sapijencije. Izbačen, da tako kažem, na velika, glavna vrata našeg diskursa, uporno se vraćao, na njegova mala, sporedna vrata. I za mene samog, ovo je bilo izvesno iznenađenje. Ali i pouka. Kao neka vrsta malog neplaniranog eksperimenta. I dokaza da je veliki nemački filozof zaista bio u pravu, kada je vreme (i prostor) označio kao apriornu kategoriju, odnosno kao uslov i formu (a ne kao aposteriorni oblik) ljudskog saznanja.

Ali se vreme pokazuje kao složena, problematična i teška stvar, i kada nastojite da ga pozitivno odredite, precizirate, definišete, ne samo kada pokušavate da ga izbegnete. Kao u slučaju asimptote u matematici odnosno geometriji, u najbo-ljem slučaju, možete da mu se samo maksimalno približite, nikada i do kraja uhvatite, dosegnete, dodirnete. Ovo se dobro vidi i prilikom definisanja vremena promene i alternative u ovoj knjizi. Definisanje, odnosno maksimalno približavanje ovom vremenu, to svi veoma dobro znamo, apsolutno je neophodno za kvalitetno rasvetljavanje našeg predmeta, velike promene i alternative na pragu trećeg milenijuma, ali je

6�

ono istovremeno i izuzetno, zapravo đavolski komplikovano, složeno i teško. Pored objektivne kompleksnosti, vreme je takvo i zbog one subjektivne, političke i ideološke komplikacije, kojoj, eto, ni ono samo, iako obdareno onom apriornošću, ne može da izmakne. Dogma progresa, vladajuća dogma i ideologija našeg odnosno modernog doba, vreme prikazuje kao prosto, jednodimenzionalno, unilinearno i progresivno, iako je ono u realnosti sasvim drugačije, čak suprotno, kompleksno, pluralno, nelinearno, i multilinearno. Zbog toga je prvi i najvažniji zadatak svakog ozbiljnog naučnika u oblasti društvenih nauka, da eliminiše ovaj elementarno negativni, iskrivljujući, ideološki faktor našeg vremena. Da savlada njegovu simplifikaciju, izvrši njegovu kompleksifikaciju. Ili, da to formulišemo i u obliku određenih geometrijskih slika, sa jednom, dve ili više dimenzija, na osnovu ideja i interpretacija francuskog istoričara Fernana Brodela, jednog od najvećih i najlucidnijih hronozofa našeg vremena: naša konkretna AD, Anno Domini 2008, ili bilo koja druga AD, kao i bilo koji događaj, u ovoj ili nekoj drugoj godini našeg vremena, u arogantnoj, simplifikovanoj i iskrivljenoj predstavi dogme progresa, prikazuje se kao bezdimenzionalna tačka u beskonačnom kontinuumu vremena i prostora, a sve ono pre odnosno posle ove tačke, kao jednodimenzionalna, kontinuirana i progresivna linija razvoja („događajna isto-riografija“), nakon one kompleksifikacije, međutim, ova odnosno ona tačka, godina ili događaj, postaju tek puki istorijski nanos, prah, „prašina“, koja se decenijama, vekovima i milenijumima, lagano skuplja, sedimentira, taloži, i tek na taj način, dugim i strpljivim radom istorije, postepeno ali i neumitno, pretvara u složene, dvodimenzionalne, trodimenzionalne ili višedimenzionalne strukture, likove i figure istorije („strukturalna istoriografija“).

66

Daleko od toga da je problem našeg vremena ovime do kraja rešen. Za adekvatno, ispravno i kvalitetno razumevanje našeg vremena, kompleksifikacija je nužan, ne i dovoljan uslov. Nakon rečene kompleksifikacije, naime, potrebna je jedna vrsta inteligentne redukcije, kretanje, dakle, u suprotnom smeru. Kompleksifikacija plus redukcija, to je dijalektička formula našeg nužnog i dovoljnog uslova. Oslobođen teškog oklopa dogme progresa, naš moćni hronos manifestuje se kao bespregledno mnoštvo istorijskih vremena. Različitih vrsta i dužina trajanja. Po Fernanu Brodelu, sva ova (bez)brojna vremena, najpre se mogu odnosno moraju razvrstati, u dve glavne vrste, tipa ili oblika, u cikličke ritmove, koji predstavljaju vremena ponavljanja, i u sekularne trendove, koji predstavljaju vremena promena, u užem smislu te reči. u daljoj prezentaciji i interpretaciji, veliki francuski istoričar ukazuje na mnoštvo, ali i bukvalno na mnoštvo cikličkih ritmova, dužine trajanja od nekoliko meseci do nekoliko stoleća, kao i na isto takvo mnoštvo sekularnih trendova, isto toliko različitih dužina trajanja. Na ove se zatim nadovezuju još duža trajanja: „grčko-rimska i zapadna kultura“ Pitirima Sorokina od dvadesetpet vekova, „neolitska kultura“ trajana Stojanovića od nekoliko do deset milenijuma, pojava čoveka kao vrste među vrstama pre sto do dvesta milenijuma, života kao takvog pre oko 4,2 milijarde godina, zemlje kao planete u okviru našeg sunčevog sistema pre oko 4,7 milijardi godina, najzad i našeg kosmosa nastalog u „Velikom prasku“ pre oko 13,7 milijardi godina. A znamo da i sva ova brojna i različita vremena, predstavljaju samo jedan mogući izbor, iz jednog još brojnijeg, teorijski, zapravo, beskonačnog mnoštva različitih vremena. Ali znamo i to da čovek ne može da živi odnosno funkcioniše u okviru beskonačnosti. Zbog toga je i neophodna ona redukcija. Izbor nekoliko najvažnijih konkretnih vremena, vremenskih okvira, struktura, konačnosti.

67

Izbor o kojem je reč nikada nije jednostavan. On nikada nije ni čisto subjektivan, ni čisto objektivan, u uobičajenom smislu tih reči, nego je uvek subjektivno-objektivan, onakav, uostalom, kakav je i svaki drugi čovekov izbor (pod uslovom, naravno, da je dovoljno inteligentan, kreativan i imaginativan). Subjektivan je u smislu da u izvesnoj meri uvek zavisi i od određenog subjekta, i to od određenog subjekta u onom širem, pa i najširem smislu reči, dakle od određene epohe ovakvog ili onakvog stanja duha, kulture, nauke, epistemologije, metodologije, mode, od ovakvog ili onakvog preovlađujućeg duha vremena, poleta ili dekadencije, hedonizma ili asketizma, optimizma ili pesimizma, fatalizma ili voluntarizma i tome slično, ali i od određenog subjekta u onom užem, pa i najužem smislu reči, dakle od određenog konkretnog, pojedinačnog i individualnog subjekta, mislioca, naučnika, filozofa, istraživača, analitičara, koji uvek može da bude manje ili više sposoban, inteligentan, lucidan, inovativan, kreativan, imaginativan. Istovremeno, i u ne maloj meri, međutim, ovaj izbor je uvek i objektivan, u smislu da uvek zavisi i od određenog objekta, predmeta, problema koji se izučava. Koji je uvek sasvim osoben, specifičan i konkretan. Svaka čast udžbenicima iz metodologije društvenih nauka, u njima istraživač na jednom mestu može da pronađe kondenzaciju najboljih naučnih iskustava, veština i znanja, koja su svakako korisna, pa i neophodna kao naučno-istraživačka priprema za nove poduhvate i istraživanja, ali glavna, najvažnija, odlučujuća uputstva i rešenja za rasvetljavanje problema, on, istraživač nikada ne treba da traži tamo, jer tamo ta uputstva i rešenja nikada ne mogu da budu dovoljno određena, specifična i konkretna, nego ih, na kraju krajeva, kao takva, uvek mora potražiti, odnosno pronaći, u svom sopstvenom, konkretnom, specifičnom, delom i sasvim individualnom, neponovljivom, unikatnom predmetu.

68

A da ni upravo rečeno, ne bi ostalo preterano, pa i loše apstraktno, pokazaću kako to izgleda i sasvim konkretno, zapravo najkonkretnije, na primeru razlike i povezanosti između dva konkretna vremenska izbora, naime između izbora najvažnijih vremena za predmet kojim sam se bavio u svojoj prethodnoj knjizi, Belle epoque, i izbora najvažnijih vremena za predmet kojim se bavim u ovoj svojoj knjizi, Velikoj promeni. u Belle epoque u središtu pažnje bila je dogma progresa kao specifična dogma i ideologija našeg odnosno modernog doba. Zbog toga je tamo „zumirana“ polumilenijumska moderna, odnosno savremeni svetski sistem kao konkretni istorijski sistem, da to formulišem i jezikom teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina. Da bi se valjano rasvetlila sama moderna, odnosno njena dogma progresa, međutim, uz ovo, bilo je neophodno još najmanje jedno šire vreme, vremensko proširenje, „zumiranje“ desetmilenijumskog neolita, odnosno dva i po milenijuma našeg konkretnog, „grčko-rimskog i zapadnog“ neolita, kako je to konkretizovao i precizirao rusko-američki sociolog Pitirim Sorokin. tek pomoću ovog potonjeg, šireg vremenskog okvira, od deset odnosno dva i po milenijuma, naime, mogli smo da dođemo i do našeg glavnog istraživačkog nalaza u toj knjizi, do tri velike pozne epohe, pozne antike, poznog srednjovekovlja, i pozne moderne. A tek pomoću ovog istraživačkog nalaza, kao velikog multimilenijumskog istorijskog i komparativnog okvira, mogli smo da dođemo i do one naše glavne teorijske, intelektualne i duhovne dijagnoze našeg vremena, do toga, naime, da je naša tekuća poznomoderna dogma progresa, zapravo, samo naša specifična, poznomoderna istorijska forma, onog jednog te istog, opadajućeg, dekadentnog, samonarkotičkog duhovnog stanja, koje nužno, redovno i zakonito prati, svaku epohu poznosti, starenja i umiranja jednog istorijskog sistema.

69

Drugačije je bilo sa Velikom promenom. Specifični predmet (n)ove knjige najbolje je preciziran u njenom naslovu i podnaslovu: VELIKA PROMENA: Evolucija i alternativa našeg vremena. Rečeni predmet, najdirektnije je opredelio, ili, slobodno može i tako da se kaže, izvršio odgovarajući izbor, svih njenih relevantnih vremena. Naravno, i ova knjiga, celo vreme, kao metodološki memento, morala je da ima na umu, istu onu inicijalnu superkompleksnost, bespregledno mnoštvo vremena, od „Velikog praska“ pre oko 13,7 milijardi godina, do današnjih dana, kao što je to bio slučaj i u Belle epoque. Isto tako, onaj isti, veliki, dvoipomilenijumski istorijski i komparativni okvir, razvijen u Belle epoque, sastavljen od one tri velike pozne epohe, pozne antike, poznog srednjovekovlja, i pozne moderne, posebno zbog onog svog snažnog naglaska, kojeg on stavlja na stoičke, odnosno na stoičko-hedonističke antropotehnike humanog opstanka u teškim vremenima opadanja, svoju punu vrednost, značaj i smisao, zadržao je i u Velikoj promeni. Specifični predmet ove knjige, međutim, ovim vremenima i naglascima, dodao je još najmanje dve relativno nove vremenske dimenzije. Prvo, u mnogo većoj meri nego ranije, u ovoj knjizi, pažnja se usmerila ka budućnosti, promeni i alternativi kao takvima. Zbog toga je jedan relativno novi i stalni pogled unapred, uz onaj stari i stalni pogled unazad, u ovoj knjizi mnogo više prisutan, nego pre. I drugo, sama posthumana problematika, učinila je da ovaj pogled unapred, bude pogled u mnogo dalju budućnost, nego što je to bio slučaj u prethodnoj knjizi. Zbog toga se u Velikoj promeni, uz polumilenijumsku modernu, i multimilenijumski neolit, unazad i unapred, „zumira“ još i sto do dvesta milenijuma sapijencije, odnosno sto do dvesta milenijuma čoveka kao vrste (možda na izmaku).

Pogled unazad, koji je toliko značajan, uopšte uzev, pa i za

70

naš pogled unapred, inače, često proizvodi jednu vrstu optičke varke. Iluziju determinizma i unilinearizma. Post festum opis istorije, onakve kakva je ova uistinu bila, što, znamo, predstavlja ideal ove nauke, mnoge navodi na krivu pomisao, kako je tako, baš tako, i nikako drugačije, jedino i moglo da bude. Ali je ovde po sredi greška, koja je najpre psihološka, a tek potom i metodološka. jedna stvar je verno, tačno i precizno opisati prošlost, naime, a sasvim druga pretpostavljati ili tvrditi, kako je ona jedino takva mogla biti. Prvo je prava mera, drugo višak zaključka. Višak koji je posebno velik u slučaju istorijske traume, odnosno njene retroaktivne prerade, racionalizacije i ideologizacije. Naprotiv, (samo)kritička nauka, pa i istorija, traži od svakoga, a posebno od ozbiljnog naučnika, da sve istorijske traume, odnosno njene prerade, racionalizacije i ideologizacije, stavi, kako se to obično kaže, u zagrade. Samo tako se može doći do pune spoznaje, odnosno do rasvetljavanja realnog jezgra istorije, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koja (istorija) je uvek kompleksna, probabilistička i multilinearna, nikada deterministička i unilinerana. uvek manje ili više neizvesna, i zavisna od čoveka, nikada potpuno izvesna, i nadljudska, božanska ili oligarhijska.

tek s ovom mišlju na umu, možemo da imamo koristi, i od one naše tri velike pozne. tek uz pomoć ove misli, naime, možemo jasno da razlučimo, ono što je u istoriji najvažnije, promene ponavljanja, od promena u užem smislu reči. A istorija je uvek složena kombinacija jednih i drugih, nikada njihova bilo kakva „čista“ varijanta. tako i ovde, naše tri velike pozne epohe, pozna antika, pozno srednjovekovlje, i pozna moderna, koje smo u Belle epoque grafički prikazali u obliku one tri parabole, vizuelno i na svaki drugi način, sugerišu složenu varijantu, kombinaciju i koegzistenciju, jednih i drugih, ponavljanja i promena, a ne ni čisto ponavljanje, ni

71

čistu promenu. uostalom, pogledajmo malo pažljivije. Ono što pri malo pažljivijem uvidu i pregledu, lako možemo da uočimo, to su najmanje dve velike sličnosti (ponavljanja), i najmanje tri velike razlike (promene), između naše tri velike pozne.

Prva velika sličnost (ponavljanje), prilično je depresivna, mrka, mračna. Zapitajmo se, šta je ono glavno, po čemu pamtimo dve prethodne velike pozne, poznu antiku i pozno srednjovekovlje. Poznu antiku po vekovnom (o)padanju Rima i (ludom) Neronu, dugotrajnim ratovima, nasilju i dekadenciji, pozno srednjovekovlje po isto tako dugotrajnom raspadanju srednjovekovnog evropskog feudalnog poretka, stogodišnjim sukobima, „crnoj smrti“, anarhiji, haosu, neredu, nasilju, rečju po „mračnom srednjem veku“. Analogne simptome, „novog svetskog nereda“, „novog mračnog doba“, naše treće velike pozne, lako možemo da prepoznamo, i u brojnim mrkim znacima i simptomima našeg vremena, najpre u „našem“ trećem balkanskom ratu, onom za (post)jugoslovensko nasleđe (1991-1999), zatim u prvom (1991), a posebno u drugom Zalivskom ratu, onom SAD protiv Iraka (2003-), odnosno u beskonačnom „ratu protiv terorizma“ (2001-), koji je bio i ostao, samo njegova nužna ideološka fantazija, racionalizacija i ekstenzija, te u posledičnom slabljenju, pa i direktnom rušenju bretonvudskog sistema uN, njegovih međunarodnih institucija, i njegovog međunarodnog prava, od strane mnogih, ali, najgore, najviše i najpre, od strane SAD kao jedine preostale supersile, najzad i u aroganciji, cinizmu, čak sadizmu bogatih i moćnih, u njihovom ignorisanju i eksploatisanju onih drugih, pri (ne)rešavanju gorućih problema planete i čovečanstva, posebno problema ekologije, energije, hrane, i mnogim drugim. Ne treba se zavaravati, kao što to čine (bez)brojni zabludeli ili korumpirani mejnstrimeri, ovde nije reč tek o

72

standardnim, konjunkturnim, tranzitornim fenomenima, nego je reč o prvim „znacima smrti“ našeg istorijskog sistema (čak i statistički, dakle kvantitativno, egzaktno, matematički tačno i precizno, to, pored ostalih, nedvojbeno pokazuju i dokazuju, i fascinantne dvadesetpetovekovne statističke serije odnosno ekstrapolacije Pitirima Sorokina, koje je ovaj još pre više od pola veka izložio u svojoj monumentalnoj Društvenoj i kulturnoj dinamici).

Druga velika sličnost (ponavljanje), između naše tri velike pozne, više je svetla, pozitivna, obećavajuća, mada to mnogima još uvek nije dovoljno vidljivo i jasno. Ovo potonje zbog toga što je naš proces istorijskog poznomodernog raspadanja još uvek bliži svom početku nego svojoj središnjici i konačnici, pa je zbog toga u prvom planu, najvećeg broja naših savremenika, svedoka i učesnika, žrtava i vinovnika, analitičara i posmatrača, mnogo više ona depresivna, mrka, mračna, nego ova druga, više svetla, pozitivna i obećavajuća slika, strana, impresija. Zbog toga se ova druga čak više sluti na osnovu pogleda unazad, nego što se jasno vidi u onome što je pred nama, ovde i danas. Ali, ni to nije onoliko loše, koliko bi bilo loše, kada se od ovog mraka, haosa i nasilja, ne bi videlo ništa, i baš ništa. Ovako, vitalnost, inteligencija i imaginacija našeg umornog poznomodernog duha, koliko-toliko se drže u životu, spremne za neko novo, treće veliko rađanje, istorijskim sećanjem na naše prvo veliko rađanje, ono ranog hrišćanstva, u vremenu našeg prvog velikog, poznoantičkog (o)padanja, kao i istorijskim sećanjem na naše drugo veliko rađanje, ono medievalnog humanizma i renesanse, u vremenu našeg drugog velikog, poznosrednjovekovnog umiranja. Neuništiva dijalektika života i smrti, uspona i opadanja, rađanja i umiranja. Dijalektika istorije, subjekta, duha.

73

jedan od standardnih simptoma svakog umornog duha, jeste i slepilo za promene, pogotovo kada su ove, i objektivno, dakle u samoj stvarnosti, isprepletene sa ponavljanjima, a ne od ovih jasno odvojene i izdvojene. takav slučaj je i danas, u vremenu naše treće velike pozne. Zbog toga naš umorni poznomoderni duh mora da udvostruči odnosno umnogostruči svoje napore, te da one najmanje tri velike promene, koje smo gore najavili, analitički jasno prepozna, razazna i „zumira“.

Prva takva velika promena, i razlika između naše treće, i naše dve prethodne velike pozne, više je kvantitativna i prostorna. Sve do dvadesetog veka, možda čak i do njegovog samog kraja, naime, naša moderna, odnosno naš savremeni svetski sistem, da još jednom upotrebimo precizniji naziv za ovaj istorijski sistem koji koristi Imanuel Volerstin, bio je sistem u kojem je dominirao Zapad, sa više svojih sukcesivnih hegemonija i hegemona, od Portugala i španije, preko ujedinjenih provincija i ujedinjenog kraljevstva, do SAD. Kraj dvadesetog, početak dvadesetprvog veka, međutim, i definitivno su doneli kraj zapadne hegemonije, i početak globalizacije, u neideološkom i neideologizovanom smislu te reči. Sama po sebi, ova činjenica ne mora biti ni negativna ni pozitivna, sve zavisi od toga šta čovek od nje učini, na osnovu nje se, naime, može doći, do neke nove, pa i gore, globalne hegemonije, ali i do neke nove, bolje, nehegemonijalne međunarodne strukture i konfiguracije, zasnovane na principima međunarodne jednakosti, bratstva i slobode. Sve zavisi. u ovom momentu, međutim, najvažnije je da se duh Zapada, koji je danas toliko iscrpljen, istrošen, umoran, ali i slep, arogantan, agresivan, konačno probudi iz svog dugog i opasnog sna, iluzije zapadnocentrizma i evropocentrizma, i shvati odnosno prihvati, da je nepovratno prošlo vreme

74

njegove istorijske hegemonije, te da makar započne, da se prilagođava, novoj međunarodnoj situaciji, strukturi i konfiguraciji. u sopstvenom interesu, ali i u interesu svih.

Druga i treća velika promena našeg umornog pozno-modernog doba, koje smo gore najavili, delom se razlikuju, delom prepliću. Ovde i danas, obe ove velike promene, više su negativne, mračne i preteće, nego pozitivne, svetle i obećavajuće, što, opet, ne znači, da i ovaj negativni trend, u bližoj ili daljoj budućnosti, ne može da se preokrene. tako, druga velika promena, pa i velika novost našeg vremena, jeste mogućnost fizičkog i ukupnog samouništenja, i to ne samo jednog, odnosno ovog našeg istorijskog sistema, i njegovih istrošenih ideja, normi, obrazaca, matrica, ideologija i institucija, nego i celokupne ljudske vrste, ekosistema, života i planete. Apokalipsa, Armagedon, „smak sveta“. I to sve zbog onog, malo je reći velikog, i moguće fatalnog nesklada, u očigledno neuravnoteženoj, kontradiktornoj i violentnoj ljudskoj prirodi, između njene veoma brze, burne, turbulentne, čak ekasponencijalne naučno-tehnološke, na jednoj, i njene relativno spore, linearne, stagnantne, možda čak negativne moralno-političke dinamike, na drugoj strani. Zahvaljujući ovoj velikoj i opasnoj neravnoteži, mogućnost rečenog samouništenja, ovde i danas, na žalost, nije ni malo mala i nerealna, naprotiv, imaju li se na umu naše savremene (ne)prilike, posebno preovlađujući profili naših današnjih vladajućih ideologija, politika i političara, moglo bi da se kaže, da je čak pre čudo, što do ovoga još uvek nije došlo, nego obrnuto.

treća velika promena našeg vremena, delom je sadržana u prethodnoj, delom je samostalna i nova. Reč je o sasvim osobenoj, „very special“ promeni. O onoj velikoj, zapravo

7�

najvećoj mogućoj, posthumanoj promeni, koju smo najavili još na samom početku, te kojom ćemo nastaviti da se sistematski bavimo, do kraja ovog ogleda. Ako ne Apokalipsa, Armagedon, „smak sveta“, ova promena svakako može da donese Apokalipsu, Armagedon, „smak čoveka“. Zahvaljujući genetskom inžinjeringu, kloniranju, i drugim novim tehnologijama, naime, po prvi put u svojoj istoriji, pa i po prvi put u istoriji uopšte, čovek je danas u stanju, da iz samog sebe, (samo)proizvede novu, posthumanu vrstu, androida, klona. Kombinovane sa onom krajnje neuravnoteženom, kontradiktornom i violentnom ljudskom prirodom, (n)ove tehnologije danas imaju više negativan, čak zastrašujuće negativan, nego pozitivan, obećavajući učinak, ali ni ovde ne sme da se izgubi iz vida, mogućnost pozitivnog preokretanja ovog trenda. Bilo kako bilo, jedno je sasvim izvesno, ovde i danas već smo nepovratno zakoračili u zonu odnosno vreme POSLE ČOVEKA. Pitanja koja ova zona odnosno ovo vreme već danas postavlja, krajnje su dramatična, šokantna, za naš današnji um skoro neshvatljiva, nepojmljiva. Ilustracije radi, ovde ćemo pomenuti samo tri takva. Najpre, čisto konceptualno, treba li androide, klonove, i slična, danas čak nezamisliva ili teško zamisliva posthumana bića, tretirati kao potpuno novu, posthumanu vrstu, ili tek kao jednu novu i osobenu podvrstu ljudi. Zatim, postoji li mogućnost, odnosno opasnost, da ova nova, posthumana vrsta, u nekom novom velikom tehnološkom i političkom prevratu, od svojih sopstvenih tvoraca, producenata, ljudi, nekako preuzme sveukupnu inicijativu, produkciju i kontrolu, i započne neku novu eru, i neki novi svet, bez čoveka. Najzad, ukoliko bi se ovo drugo stvarno i dogodilo, da li bi to bilo tehnološki i politički ireverzibilno, definitivno, nepovratno, ili bi čovek nekako ipak mogao da se vrati. Niz ovakvih i sličnih pitanja, mogao bi da se nastavi, ali je ovde, za ilustraciju one njihove

76

dramatičnosti, šokantnosti, čak nepojmljivosti, i ovoliko bilo dovoljno.

Nakon dugog pogleda unazad, usmerenog pre svega na one naše tri velike pozne, sada je konačno vreme, da okrenemo glave, i usmerimo pogled unapred, u budućnost koja je pred nama. Koja je takođe kompleksna, multidimenzionalna, pluralna, ne jednostavna, jednodimenzionalna, singularna. u skladu sa uobičajenim razlikovanjem, ali sa značajno izmenjenim sadržajem, u mnoštvu, skupu, pluralu vremena, koja su pred nama, razlikovaćemo najmanje tri različita vremena, roka, naime kratki, srednji i dugi rok, koji će se istovremeno pokazati, i kao tri različita aspekta, dimenzije, i(li) problema, naše velike promene. u konvencionalnim i mejnstrimerskim, posebno ekonomskim predviđanjima i projekcijama, kratki rok se najčešće odnosi na samo nekoliko meseci ili godina, srednji najčešće na deceniju-dve, a dugi najčešće na više decenija. Drugačije je sa Velikom promenom. Kao što znamo, u ovoj knjizi, jedan od glavnih problema, predstavlja posthumani kompleks i razvoj, koji se proteže na nekoliko, ne samo godina, decenija, vekova, ili milenijuma, nego, videćemo, možda i miliona godina. Ovakvo, enormno produžavanje vremenske perspektive, direktno je uticalo i na odgovarajuće produžavanje uobičajenih dužina kratkog, srednjeg, i dugog roka. Kao što ćemo brzo videti, kratak rok u Velikoj promeni, odnosi se na vreme do sredine ovog odnosno dvadesetprvog veka, srednji na vreme oko i posle toga, a dugi na one posthumane milenijume, koji su daleko pred nama. I, pre prelaska na ova tri vremenska roka pojedinačno, samo još jedna preliminarna i generalna napomena. Koja upozorava na preplitanje ovih rokova. u kratkom roku, naime, odvijaju se dinamike decenijskog, ali, u isto vreme, makar započinju, i one druge, duže, vekovne, milenijumske i milionske, odnosno

77

srednjoročne i dugoročne promene. što drugim rečima znači, da je i razlikovanje ova tri vremenska okvira, samo analitički privremeno i uslovno (kao i sve drugo pod kapom nebeskom uostalom).

Kao što smo već istakli, kratak rok, u ovoj knjizi, seže do sredine našeg odnosno dvadesetprvog veka. Naravno, ova tačka nije uzeta slučajno i proizvoljno, nego sasvim namerno i određeno. Reč je o tački u vremenskom kontinuumu, oko koje se, prema teorijskim i empirijskim analizama i nalazima teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, može očekivati, definitivna disolucija našeg aktuelnog, opadajućeg i umirućeg, i pojava nekog novog, boljeg ili lošijeg istorijskog sistema. Ipak, u ovom, kratkom roku, naš pogled nije dominantno usmeren, na rečenu smenu istorijskih sistema, ta smena ostaje dominantan problem našeg srednjeg roka, nego na sve ono ostalo, što će se događati, odnosno što se već događa, pre te smene. Ali to ostalo uopšte nije malo. Naprotiv, u ovoj ogromnoj, mada u ovoj knjizi kratkoročnoj rezidui, smešten je najveći deo onoga, što se u današnjoj društvenoj nauci, posebno u današnjoj ekonomiji, sociologiji i politikologiji, razmatra kao alternativa uopšte, odnosno kao alternativa našeg vremena.

Alternativa kao takva predstavlja veliki izazov. Pa ipak najveći deo mejnstrimerskih ali i ne mali deo alternativnih razmatranja, refleksija i ideja o alternativama našeg vremena, pati upravo od deficita alternative. I od suficita upravo onih struktura i snaga koje bi alternativa morala ili trebala da savlada. uz delimičan izuzetak sledbenika ekoloških, feminističkih, mirovnih i drugih novih društvenih pokreta, koji zaista donose neke nove ideje, inicijative i akcije, najveći deo starih, radničkih, sindikalnih i sličnih pokreta, partija, ideja i teorija,

78

pod dominantnim uticajem novih, tehnokratskih slojeva, krugova i elita, još uvek se kreću u okviru starih, pa i zastarelih industrijskih matrica devetnaestog i dvdesetog veka. Najbolji primer za ove potonje, bila je teorija „trećeg puta“, koju je ugledni britanski sociolog, Entoni gidens, tada u svojstvu neke vrste savetnika britanskog premijera, tonija Blera, formulisao i lansirao na samom kraju prošlog veka (Anthony giddens, Third Way and its Critics, Polity Press, cambridge, 2000). Sama ideja „trećeg puta“, koji ne bi bio ni staro-kapitalistički, ni staro-socijalistički, nego neki novi, treći put, koji bi preuzeo pozitivno, ali, istovremeno, prevazišao negativno nasleđe, ona prva dva puta, kao i niz drugih, ovoj bliskih i konvergentnih ideja, same po sebi, onako generalno, i nisu bile toliko loše. Ono što je u ovoj teoriji bilo loše, to je bila, pre svega, jedna vrsta implicitne, ali prilično snažne, tehnokratske verzije dogme progresa, te, konsekventno, jedna vrsta prilično nekritičkog, čak dogmatskog oslanjanja, na aktere i snage, koji će se veoma brzo iskazati, kao apsolutno neadekvatni i nedostatni. Samo nekoliko godina od publikovanja knjige Entonija gidensa, naime, to će se jasno potvrditi u slučaju sva tri (samo)promovisana aktera „trećeg puta“, demokratske partije i administracije Bila Klintona u SAD, socijaldemokratske vlade gerharda šredera u Nemačkoj, i „novih laburista“ tonija Blera u ujedinjenom kraljevstvu. Kritični lakmus test za sva tri aktera, bio je „rat protiv terorizma“ Džordža Buša Mlađeg, posebno Drugi zalivski rat, onaj protiv Iraka 2003, koji je bio pravi mali militaristički klimaks, najgorih istorijskih i političkih komponenti SAD i Zapada. uz malobrojne i časne izuzetke, ovaj rat je dobio punu podršku sva tri aktera „trećeg puta“. Iako su, samo devet meseci pre terorističkog napada na Njujork i Vašington, izgubili predsedničke izbore, demokrate Bila Klintona, punom snagom, podržale su imperijalni i ratni konsenzus Džordža Buša Mlađeg, socijaldemokrate gerharda

79

šredera ovome su se, istina, opirale do samog kraja, ali su sami ubrzo izgubili vlast, pa skoro i bilo kakvu relevantnost u svojoj zemlji, dok su „novi laburisti“ mladolikog i spinolikog britanskog premijera, prošli najneslavnije, kao usamljeni podržavaoci „worse president ever“ i „worse war ever“ u istoriji SAD. Pouka neslavnog kraja, zapravo kraha „trećeg puta“, veoma je značajna: ne da alternativa nije poželjna ili moguća, nego da se prilikom njene artikulacije i produkcije, mora biti mnogo kritičniji i samokritičniji, nego što je to i ovoga puta bio slučaj.

Srednji rok Velike promene odnosi se na vreme oko sredine dvadesetprvog veka, odnosno na vreme od nekoliko decenija posle toga. Sredinu dvadesetprvog veka uzeli smo za središnju, gravitacionu tačku ovog roka, zbog toga što se po teoriji svetskog sistema Imanuela Volerstina, upravo tada može očekivati pojava novog istorijskog sistema. Po prirodi stvari, problemima ovog roka, pre svega problemima smene istorijskih sistema, bavi se istorija, posebno istorija dugog trajanja Fernana Brodela, koja je i inače najbliža teoriji svetskog sistema. Simptomi opadanja, disolucije, umiranja našeg današnjeg istorijskog sistema, kao i simptomi začinjanja, gestacije, rađanja novog istorijskog sistema, već danas su prilično brojni i očigledni, barem za one koji nisu potpuno oslepeli, od ideologije ili od interesa, ili od obe ove stvari, što je i najčešći slučaj, svejedno. O ovim simptomima, analitički će biti mnogo više reči kasnije, posebno u drugom delu ove knjige. Ovde ćemo još samo ukazati na jednu njihovu važnu opštu karkteristiku ili specifičnost. Na njihovu izuzetnu složenost i mimikričnost. Koja se posebno dobro i jasno vidi na primeru takozvane neoliberalne ekonomije.

Početkom 2008, BBc je javio, kako je u Velikoj Britaniji,

80

po prvi put nakon „privatizacija“ Margarete tačer 1980-ih, započeo postupak „nacionalizacije“ jedne privatne banke. Zajedno sa produženim slabljenjem SAD dolara, turbulencijama hipotekarnog i kreditnog sistema, te trendom brzog, nekontrolisanog rasta cena sirove nafte i hrane na svetskom tržištu, što se manifestovalo otprilike u isto vreme, ovaj znak, većina ekonomskih analitičara, uključiv i poznatog američkog milionera, i učenika Karla Popera, Džordža Sorosa, protumačila je kao početak kraja „neoliberalne ekonomije“. Ali je to bio i pravi trenutak, da se podseti na pravi, skriveni identitet i profil, ove značajne ali kompleksne i komplikovane istorijske pojave. Rođena pre oko trideset godina, za vreme konzervativnih revolucija i mandata Margarete tačer u Velikoj Britaniji i Ronalda Regana u SAD, sve do skoro, i u proseku, kako se to obično kaže, globalno i lokalno, ona je bila manje ili više nesporna vladajuća ideologija. Sa jednakim naglaskom na „vladajuća“ i na „ideologija“. Od samog početka, naime, ispod fantazije i retorike „neoliberalne ekonomije“, centralne ideologije kapitalizma kao istorijskog sistema, krio se jedan od prvih i glavnih simptoma, zapravo aspekata, jednog novog, ali negativnog postkapitalističkog sistema. ultramonopolističkog, kvazifeudalnog poretka.

Zbog toga, sa trijumfom odnosno trijumfalizmom al-ternative, ne treba žuriti ni danas, 2008, kada je početak novog, neliberalnog ciklusa, toliko očigledan. jer, neliberalni ciklus, uzmimo samo netržišni trend, kao jedan od glavnih momenata ovog ciklusa, može da se ispuni, kako progresivnim i emancipatorskim, egalitarnim i demokratskim, solidarnim i slobodarskim, tako i nazadnim i porobljavajućim, ultra-monopolističkim i oligarhijskim, eksploatatorskim i auto-kratskim, rečju kvazifeudalnim sadržajem. Zapravo, već se ispunjava, i to na najnegativniji način. Sam od sebe, ovaj

81

negativni trend, ne može da se zaustavi i preokrene, za to su neophodne duge i teške borbe. Inteligencija i imaginacija. Istrajnost i žrtva. umesto apstraktnog ushićenja i revanšizma, zbog slabljenja i padanja „neoliberalne ekonomije“, potrebno je konkretno znanje, zalaganje, proizvodnja nove, pozitivne alternative, novog, pozitivnog postkapitalističkog istorijskog sistema. Inače će fantaziju, retoriku i stvarnost ove ideologije, i definitivno da zameni, neka još gora, ciničnija i sadističkija ideologija, a kapitalizam kao istorijski sistem, neki još gori, i još negativniji, postkapitalistički istorijski sistem.

Na (polu)periferiji svetskog sistema, opisana kompleksnost „neoliberalne ekonomije“, kao ideološki simptom, znak i aspekt negativne postkapitalističke promene, još se i dodatno kompleksifikuje i komplikuje. Dok se u razvijenim centrima savremenog svetskog sistema, čak i uprkos onoj ambivalenciji koja je gore ukratko naznačena, o kraju „neoliberalne ekonomije“, makar sve više i sve kritičkije govori, na siromašnoj i zavisnoj (polu)periferiji ovog sistema, vesti o tome, kao da još nisu stigle, a ne zna se ni da li će, odnosno kada će, ukoliko uopšte i ikada stignu. crna gora je dobar primer za ovo potonje. Dok se u najrazvijenijim zemljama sveta, „neoliberalna ekonomija“ sve više diskredituje i demaskira, kao krinka iz koje se krije novi i veliki ultramonopolistički mutant, u crnoj gori Mila Đukanovića i Veselina Vukotića, o ovoj se još uvek ozbiljno i apologetski priča. Kao da ona već nije potrošena ideološka maska, nego prospektivna i perspektivna intelektualna matrica. Možete onda samo da zamislite, na kolike i kakve probleme, nerazumevanja i „šumove“, redovno nailaze, retki ozbiljni analitičari, posmatrači i posetioci iz sveta, i još ređi takvi „unutrašnji emigranti“, kao što je i pisac ovog teksta, kada o ovoj temi, pokušaju da komuniciraju, sa domaćim „neoliberalima“, koji su u ovoj zemlji toliko

82

brojni, bučni i moćni. Ali, ne smetnimo s uma, i ovaj „šum“ (polu)periferije, sa toliko elemenata komedije zabune, deo je velike smene istorijskih sistema, koja se već neko vreme, ovako ili onako, eto, i kod nas odvija.

Dugi, zapravo najduži rok ove knjige, seže u najudaljenije, posthumane milenijume, odnosno hiljade, čak milione godina, koje su pred nama. Pre nego o ovim godinama kažemo i nešto određenije, ukažimo ukratko samo na jednu važnu metodološku dimenziju i konsekvencu, koju ovaj rok svakako ima. Za razliku od kratkog i srednjeg roka, koji su bili predmet ekonomije, sociologije, politikologije i istorije, dakle sve samih društvenih nauka, naime, naš dugi, posthumani rok, predmet je biologije kao prirodne nauke, i to celo vreme mora da se ima na umu. Konsekvenca je više nego očigledna, jasna i važna: multi, inter, trans, unidisciplinarnost, sve samo različita imena, za jedan te isti metodološki princip, povezivanje i saradnju različitih naučnih oblasti i disciplina, od sada, ne važi više samo za različite naučne oblasti i discipline društvenih nauka, nego i za različite naučne oblasti i discipline prirodnih i društvenih nauka, dakle nauka uopšte. Rečju, sociologija i biologija, da preko ove dve discipline rezimiramo sve društvene i prirodne nauke, konačno su se našle na jednom, velikom i zajedničkom zadatku.

Da sada nešto određenije kažemo, i o onom našem dugom, odnosno najdužem vremenskom okviru. Najpre, da odgovorimo na pitanje, zbog čega smo gore naizmenično upotrebili, hiljade i milione godina. (Razlika je, ipak, prevelika, da bi bila slučajna.) Hiljade i milione godina smo upotrebili naizmenično, zbog toga što se hiljadama godina, preciznije sa sto do dvesta hiljada godina unazad, meri vek naše Homo sapiens sapiens vrste, a milionima godina, preciznije sa

83

pet do sedam milona godina unazad, vek odnosno pojava, sada već izumrlih, prvih hominida, čovekolikih majmuna i primata, koji su neposredno prethodili pojavi naše vrste. Naša odluka, da, u pogledu dužine trajanja, napravimo jednu vrstu analogije, između prvih hominida, čije je postojanje zabeleženo pre pet do sedam miliona godina, te potrajalo sve do pojave Homo sapiens sapiensa-a, pre sto do dvesta hiljada godina, na jednoj, i prvih posthumanih bića, koja se rađaju upravo danas, te za koje, eto, pretpostavljamo, da mogu, baš kao i prvi hominidi, potrajati još nekoliko miliona godina, na drugoj strani, naravno, može da se kritikuje. Između hominida i klonova je velika razlika. Kao između bića pre i posle čoveka. Ipak, za ovu analogiju smo se opredelili, pre svega zbog toga, što nismo mogli da pronađemo neku bolju analogiju, a neku analogiju, aproksimaciju i orijentaciju, kao neku vrstu oslonca, u dalekom i maglovitom vremenu posthumane evolucije, koja je pred nama, morali smo da imamo.

Daljina i maglina posthumane evolucije, međutim, ne bi smela da nas obeshrabri. I da nas odvrati od onoga što u vezi sa tom evolucijom možemo i moramo da (u)činimo već danas. Mada će verovatno trajati hiljade, možda i milione godina koje su pred nama, ova evolucija je već započela, i kao takva počela je da proizvodi svoje prve rezultate ovde i danas. jedan dobar primer ovakvog sasvim konkretnog i prezentnog delovanja, na posthumanu evoluciju koja je započela, predstavlja jedna ideja, odnosno jedan predlog Frensisa Fukujame, koju je ovaj izložio u svojoj knjizi Naša posthumana budućnost. Reč je o pledoajeu i zalaganju autora, za povećanje i unapređenje internacionalne i nacionalne REguLAcIjE, u oblasti posthumanih biotehnologija. Za Frensisa Fukujamu, koji je još samo desetak godina ranije, bio jedan od najgorljivijih zagovornika takozvanog čistog

84

liberalizma, i sličnih posthladnoratovskih ideoloških euforija i fantazija, zalaganje za povećanje i unapređenje internacionalne i nacionalne regulacije, u jednoj sasvim konkretnoj i novoj oblasti društvenog života, bilo je, to se mora istaći, veliki napredak. Pa čak i ako su u ovoj njegovoj knjizi ostali određeni ideološki i metodološki limiti, on je ovom svojom značajnom idejom, odnosno predlogom, nedvojbeno dokazao, kako je imao kapaciteta za razvoj, nešto što je među takozvanim neoliberalima na (polu)periferiji, pa i kod nas, u crnoj gori, gotovo nezabeleženo. još značajnije, međutim, ovom svojom idejom, odnosno predlogom, Frensis Fukujama je dao značajan doprinos, upravo onom konkretnom i prezentnom delovanju, u oblasti posthumanog razvoja, koje je ovde i danas toliko deficitarno, a nasušno potrebno.

Makar i samo sumarno, na kraju ovog odeljka, navešću još samo glavne intelektualne, teorijske i naučne izvore, na koje sam se u ovom odeljku, i u celoj ovoj knjizi oslonio, prilikom izbora, konceptualizovanja i konstruisanja, svoja tri glavna roka, vremena i problema, onog kratkog, ekonomskog, sociološkog i politikološkog, do sredine dvadesetprvog veka, onog srednjeg, istorijskog, odnosno istorijskosistemskog, oko i posle sredine dvadesetprvog veka, i onog dugog, zapravo najdužeg, biološkog, evolucionog, posthumanog, u narednih nekoliko hiljada, ili čak miliona godina, koje su pred nama. Neke od ovih intelektualnih, teorijskih i naučnih izvora, zapravo sam već i naveo, one druge, čak i ako nisam eksplicitno pomenuo, upućeni u savremenu teorijsku i naučnu produkciju, verovatno su već sami prepoznali. Ipak, radi onih drugih, ali i radi jednog celovitog, post festum pregleda, sve ću još jednom, i na jednom mestu, poređati, i ukratko prokomentarisati.

8�

Najpre, to je svakako, već i eksplicitno, i više puta pomenuta, Naša posthumana budućnost Frensisa Fukujame. Pozitivne razloge zbog kojih sam ovu knjigu Frensisa Fukujame, uvrstio u najvažnije teorijske izvore svoje nove knjige, već sam na više mesta eksplicirao. Činjenica da sam to učinio, uprkos tome što je ta ista knjiga, po mom mišljenju, zadržala i neke ne male nedostatke, onaj višak negativnog tehnodeterminizma, te onaj manjak kritičke analize konkretnog ekonomskog, socijalnog i klasnog kompleksa pre svega, mane koje u najvećoj meri proističu iz neprevladanog ideološkog i metodološkog ograničenja svoga autora, samo još dodatno govori o tome, koliko su oni pozitivni razlozi, po sebi, bili jaki, uverljivi i značajni. A što se tiče doslednosti, teorijske ili doktrinarne, uvek sam smatrao da, u slučaju spora, prednost treba dati, doslednosti predmeta, a ne teorije, da je bolje biti kreativni eklektik, nego „čistunac“, drugim rečima, da bez razmišljanja uvek treba prihvatiti, vredne impulse, doprinose i elemente svojih oponenata, među njima i Frensisa Fukujame, čak i kada zadržimo neslaganja i rezerve, u odnosu na neke druge, ili čak i u odnosu na većinu drugih, njihovih komponenti. Ona stara, po kojoj, ukoliko se činjenice ne slažu sa teorijom, utoliko gore po činjenice, zvuči zaista dobro, provokativno, čak zavodljivo, ali je meni, ipak, uvek bila bliža, ona obrnuta, po kojoj, ukoliko se činjenice ne slažu sa teorijom, utoliko gore po teoriju.

Zatim, to su oni brojni ciklički ritmovi i sekularni trendovi, francuskog istoričara Fernana Brodela, koje sam isto tako već pomenuo. u tom smislu, na ovom mestu ništa novo ne bih dodavao. Možda još samo činjenicu, da sam za „dugotrajnu dvoglasnu muziku“, izraz samog Fernana Brodela, odnosno za kompleksnost i pluralnost istorijskih vremena, zapravo, najpre saznao iz dela ovog istoričara, iz njegovih empirijskih, statističkih privrednoistorijskih istraživanja i nalaza, du-

86

gih, vekovnih statističkih serija, i iz njegovih teorijskih, sintetičkih studija modernog polumilenijumskog kapitalizma i poznosrednjovekovnog Mediterana, rodnog mesta ovog istorijskog sistema. Prvi susret sa fascinantnim istorijama i svetovima Fernana Brodela, u bibliotekama univerziteta Saseks u Brajtonu, u Engleskoj, 1988-1989, nikada neću zaboraviti. Posebno njegovu trotomnu Civilization and Capitalism. uzbuđenje odnosno zadovoljstvo koje sam prilikom tog susreta osetio, jedno je od najvećih i najintenzivnijih te vrste, koje sam ikada doživeo.

Sledeći intelektualni izvor, teoriju svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, generalno sam takođe već više puta pomenuo. Ovde je, međutim, pravo mesto, da ovaj izvor još i dodatno konkretizujem i preciziram. Pored najznačajnijih elemenata ove teorije, koje u svim svojim radovima, pa i u ovoj knjizi, veoma često koristim, naime, jedan konkretni izvor ove teorije, za konkretni izbor, konceptualizaciju i konstrukciju, tri konkretna vremena ili roka Velike promene, imao je i najdirektniji značaj, poslužio je, naime, kao njihov najneposredniji izvor, impuls i podsticaj. Reč je o „tri geopolitička raskola“ savremenog svetskog sistema u dvadesetprvom veku, o kojima Imanuel Volerstin piše u The Decline of American Power iz 2003. (naš prevod: Opadanje američke moći, cID, Podgorica, 2004), i u drugim skorijim radovima, uglavnom onim iz 2000-ih. Od ova tri raskola, dva su manje ili više percipirana i tretirana i u drugim analizama i teorijama, treći je u najvećoj meri artikulacija i teoretizacija samog Imanuela Volerstina. Prvi raskol je „raskol trojstva“, sukob između SAD, Eu, i japana, dakle sukob unutar centra, ili između tri centra savremenog svetskog sistema, koji jeste „unutrašnji“, ali nije ni malo zanemarljiv. Drugi raskol je „raskol između Severa i juga“,

87

dakle sukob između centra i (polu)periferije savremenog svetskog sistema, o kojem se, inače, dosta govori i piše, kako u kritičkoj, alternativnoj, tako i u vladajućoj društvenoj nauci, posebno međunarodnoj ekonomiji i politici. treći raskol, kojeg je u najvećoj meri otkrio, rasvetlio i konceptualizovao sam Imanuel Volerstin, jeste „raskol Davos-Porto Alegre“, jedini od tri geopolitička raskola našeg vremena, koji seže, ali i prelazi granice našeg istorijskog sistema u krizi. Ili, kako to, za Davos, vladajuće, konzervativne i reformističke tehnokrate Svetskog ekonomskog foruma (WEF), i Porto Alegre, kritički orijentisane antiglobaliste i alterglobaliste Svetskog socijalnog formuma (WSF), suprotstavljene ovima, kaže sam otac svetskosistemske analize: „Mojim rečima objašnjeno, mada to nisu uvek eksplicitno njihove reči, oni predstavljaju reakciju na svetski sistem u strukturalnoj krizi, zapravo na svetski sistem koji prolazi kroz haotično račvanje, svetski sistem u kojem postoje realne političke i moralne alternative za koje se treba opredeliti, sistem u kojem takve alternative imaju realnu šansu da utiču na ishod.“ (Imanuel Volerstin, Opadanje američke moći, cID, Podgorica, 2004, str.268)

Bliskost između „tri geopolitička raskola“ Imanuela Volerstina, na jednoj, i moja tri konkretna vremena odnosno roka u ovoj knjizi, na drugoj strani, očigledna je. Ipak, između ove dve trijade, postoji samo delimično, ne i potpuno preklapanje. uglavnom, ono što je kod Imanuela Volerstina prvi i drugi raskol, kod mene je sve samo kratki rok, ono što je kod Imanuela Volerstina treći raskol, Davos-Porto Alegre, kod mene je srednji rok, dok onog dugog, odnosno najdužeg, posthumanog roka iz Velike promene, kod Imanuela Volerstina, barem za sada, nema. uprkos ovome, to moram da istaknem, „tri geopolitička raskola“, zajedno sa svim ostalim elementima teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, čak i u odnosu

88

na ostale najvažnije teorijske izvore koje sam ovde naveo, za Veliku promenu, bila su od najvećeg značaja.

Sledi još jedan blizak, čak veoma blizak teorijski izvor. Koji do sada eksplicitno nije ni pomenut, ali koji je za ovu knjigu bio veoma značajan, čak toliko značajan, da sam mu izrazio neku vrstu zahvalnosti odnosno počasti, tako što sam ga parafrazirao, u samom naslovu Velike promene. Reč je o jednoj od najznačajnijih knjiga dvadesetog veka, The Great Transformation, mađarsko-jevrejsko-američkog privrednog istoričara i teoretičara, hrišćanskog socijaliste, Karla Polanjija (Karl Polanyi, The Great Transformation, Rinehart & company Inc, New York and toronto, 1957). „Veliki preobražaj“ iz naslova ove knjige odnosi se na prvi veliki raspad „tržišne utopije“, te na posledični proces velike državnokapitalističke odnosno etatističke promene, koji se dogodio između dva svetska rata, ali je i ovaj veliki preobražaj, Karl Polanji stavio u jedan još veći i širi istorijski i teorijski okvir, odnosno u poslednjih par vekova, najpre uspona, a zatim i zamora, zastoja, te krize kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema. u ovom i ovakvom, veoma proširenom istorijskom i teorijskom okviru, poseban značaj ima jedan naučni metod, jedan odnosno tri istorijska mehanizma, i nekoliko teorijskih interpretacija. Naučni metod je metod privredne istorije, što je posebno značajno, jer svoju originalnu kritiku modernog kapitalizma, zahvaljujući upravo ovome, Karl Polanji zasniva na empiriji i istoriji, ne samo, pa ni prvenstveno, na normativnom izboru i preferenciji. Istorijski mehanizam je „double movement“ (dvostruki pokret), koji se sastoji od prvog pokreta, pokreta industrijskog kapitalizma, te njegove prateće ideologije odnosno mitologije „self-regulating market“ (samoregulatornog tržišta), i drugog pokreta, pokreta „self-protecting society“ (društva koje samo sebe štiti, od onog

89

prvog pokreta), dva pokreta koji su u društvu i istoriji, kao što su akcija i reakcija u fizici. teorijske interpretacije su pre svega one putem kojih Karl Polanji s glave na noge preokreće vladajuće interpretacije u kojima je stvarnost do tada dubila naglavce, tako ona koja argumentovano dokazuje, kako je liberalni kapitalizam u osamnaestom i devetnaestom veku, suprotno vladajućoj mitologiji, koja tvrdi kako je ovaj nastao manje ili više spontano, naprotiv, uveden nasilno, a otpor ovome, putem radničkih i društvenih borbi, uključiv i prve elemente planiranja ekonomije, opet suprotno vladajućoj mitologiji, generalno gledano, nastao spontano. toliko za sada, konceptima i interpretacijama Karla Polanjija iz The Great Transformation, vratićemo se kasnije, posebno u drugom delu ove knjige, kada će više i eksplicitnije biti reči, o radničkim i društvenim borbama na početku dvadesetprvog stoleća.

Na samom kraju ovog odeljka, i ovog kratkog spiska najvažnijih intelektualnih, teorijskih i naučnih izvora, navešću još samo jedan takav izvor, koji sam u Velikoj promeni, međutim, samo delimično iskoristio, a većim odnosno najvećim delom, ostavio za neku drugu priliku. Reč je o knjizi fizičara Stivena Hoking koju sam naveo na samom početku ovog odeljka. Sve do samog početka pisanja Velike promene, naime, bio sam u dilemi, da li da, uz ona tri „svoja“ vremena odnosno roka, koje sam u ovom odeljku već izložio, izložim još jedan, četvrti vremenski okvir, rok, onaj najširi, fizički, kosmički horizont, iz rečene knjige Stivena Hoking, koji, znamo, obuhvata ne više samo nekoliko hiljada i miliona, nego već i nekoliko milijardi godina. Ovoliko proširenje, u ovom momentu, za mene je, ipak, bilo previše, pre svega zbog moje želje, da se sa kritičnim problemima teorijske fizike upoznam potpunije i bolje. Zbog toga sam najveći deo „četvrtog horizonta“, ostavio za neku

90

buduću priliku. uz ono što sam o ovom horizontu ovde već rekao, međutim, na samom kraju ovog odeljka, istaći ću još samo dve značajne ideje Stivena Hoking, jednu sa kojom se u potpunosti slažem, i drugu sa kojom se delimično slažem, delimično ne slažem (i to obe kao neku vrstu „kovertiranja“ problema za onu buduću priliku).

Najpre, potpuno slaganje. Mislim da je Stiven Hoking bio potpuno u pravu, kada je u svojoj knjizi iz oblasti teorijske fizike, izrekao onako strog, kritički, negativan sud, o jednom, zapravo o (logičko)pozitivističkom aspektu odnosno limitu filozofije našeg vremena. umesto parafraze, evo citata: „Sve do sada, većina naučnika bila je odveć zaokupljena postavljanjem novih teorija koje opisuju šta je Vaseljena, ne upuštajući se uopšte u pokušaj da se odgovori na pitanje zašto. Sa druge strane, ljudi čiji je posao da pitaju zašto, filozofi, nisu bili u stanju da drže korak sa razvojem naučnih teorija. [...] Filozofi su u toj meri smanjili svoje područje izučavanja da je Vitgenštajn, najznamenitiji filozof ovog stoleća, rekao: ’jedini preostali zadatak filozofije jeste analiza jezika.’ Kakav svršetak za veliku tradiciju filozofije od Aristotela do Kanta!“ (Stiven Hoking, Kratka povest vremena, Alnari, Beograd, 2006, strana 209-210)

A zatim i delimično slaganje, delimično neslaganje. Postavljajući i rešavajući pitanje odnosa između čoveka i kosmosa, u okviru jednog šireg izlaganja o širenju i sažimanju kosmosa, naime, Stiven Hoking je veoma uverljivo odgovorio na pitanje, zbog čega je kosmos u fazi širenja a ne i u fazi sažimanja, i to tako što je jednostavno ali lucidno istakao kako „uslovi u fazi sažimanja ne bi bili pogodni za postojanje inteligentnih bića“ kadrih da takvo pitanje uopšte postave, ali je zato, po mom mišljenju, ostao preterano suzdržan, rekao

91

bih čak previše fizičar, pa makar i teorijski fizičar, a nedovoljno filozof, sociolog i istoričar, kada je celokupnu ljudsku egzistenciju, funkciju, smisao, misiju u kosmosu, redukovao na jedan prilično pasivan i ograničen oblik, odnosno na progresivno smanjivanje kosmičke entropije „napredovanjem ljudske rase u razumevanju Vaseljene“ (Stiven Hoking, Kratka povest vremena, Alnari, Beograd, 2006, strana 185-186). Ili, nešto preciznije, Stiven Hoking je bio pravu, kada je onako strogo, kritički sudio o neteorijskom pa i antiteorijskom karakteru pozitivističke filozofije dvadesetog veka, ali je on, za rešavanje problema čoveka i kosmosa, mogao da pronađe mnogo, čak mnogo više, ne samo od te filozofije, nego i od ovog svog antientropičnog ali ipak preterano pasivnog i ograničenog stava, i to u velikim filozofijama devetnaestog veka, posebno u razmatranjima o odnosu između teorije i prakse Karla Marksa, u njegovih Jedanaest teza o Fojerbahu i drugim spisima, a još više u metodološkom perspektivizmu i produktivizmu Fridriha Ničea, posebno u onom njegovom ključnom epistemološkom stavu o „volji za istinom kao procesu učvršćivanja stvari“, u njegovoj Volji za moć i drugim delima. No, čak i nezavisno od ovog mog delimičnog slaganja, delimičnog neslaganja sa Stivenom Hokingom, jedno je jasno, naime, da je za postavljanje i rešavanje pitanja odnosa između čoveka i kosmosa, neophodna ne samo saradnja između sociologije i biologije, nego i saradnja između filozofije i fizike. Da i nema drugih, samo ovo jedno jedino pitanje, bilo bi sasvim dovoljno, za jedno novo, celovito, i superteorijsko razmatranje, u nekoj novoj, proširenoj studiji odnosno knjizi.

Drugi deo

KOMPLEKSifikacije

9�

u prvom delu ove knjige, njeni osnovni koncepti, pre svega pojmovi društvene promene i alternative, izloženi su apstraktno, onako kako oni važe za čoveka i društvo uopšte, za njih kao takve, u svim vremenima i prostorima (da ne kažem izvan vremena i prostora jer egzistencije izvan vremena i prostora zapravo i nema). u drugom delu ove knjige, ovi koncepti, biće izloženi konkretno, onako kako oni važe u našem polumilenijumskom „savremenom svetskom sistemu“ (Imanuel Volerstin), kao jednom konkretnom i opadajućem istorijskom sistemu. A nakon ovih, apstraktnih i konkretnih, ali, u oba slučaja, više analitičkih izlaganja, u trećem delu ove knjige, ovi isti osnovni koncepti, biće izloženi još jednom, samo sada više sintetički, i više sa stanovišta otvorenih pitanja i problema, koje oni za sobom nužno ostavljaju.

Sa stanovišta razlikovanja našeg kratkog, srednjeg i dugog vremenskog roka, te sociologije, istorije i biologije, koje se ovima naučno bave (onako kako smo to precizirali u prethodnom odnosno trećem odeljku ove knjige), prvi deo ove knjige bavio se dugim rokom i makroteorijom, posebno teorijskom sociologijom i biologijom, drugi deo će se, većim delom, recimo oko dve trećine, baviti kratkim rokom i sociologijom odnosno politikologijom, a manjim delom, recimo oko jednu trećinu, srednjim rokom i istorijom, dok će se treći deo baviti manje ili više podjednako sa sva tri roka odnosno nauke istovremeno. Ipak, različite teme i kvantiteti, koji su netom naznačeni, ni jednog jedinog momenta, ne smeju da gurnu u drugi plan, pogotovo ne da iz našeg vidnog polja u potpunosti eliminišu (a to se u vladajućoj društvenoj

96

nauci na žalost veoma često dešava), onaj njihov zajednički i kvalitativni aspekt stvari, koji ih sve, kao neka nevidljiva (infra)crvena nit, celo vreme, dubinski i suštinski povezuje.

u slučaju drugog dela ove knjige, koji, evo, upravo počinje, zajednička nevidljiva (infra)crvena nit o kojoj je reč, jeste DRAMA MODERNIZAcIjE, zbog toga što upravo ova drama, i najviše ona, svoje svetlo baca, u isto vreme, na naša sva tri vremenska roka i nauke, a ne samo na srednji rok i istoriju (koji su tako eksplicitno i očigledno istaknuti u samoj formulaciji „drama modernizacije“). Ova drama to čini pre svega tako što na delu i uverljivo (raz)otkriva, opisuje i rasvetljava – glavne junake odnosno aktere ovog procesa: vladajuće i one druge društvene grupe, klase, slojeve, stratume, njihove (ne)prikrivene individualne, grupne i masovne tipove, profile i psihe, njihove (ne)vidljive interese, moći i politike, njihove (ne)predvidive dinamike, „fizike“ i „hemije“, njihova (bez)brojna deljenja i povezivanja, fragmentacije i koalicije, frakture i alijanse. junaci odnosno akteri o kojima je ovde reč nisu, naime, samo junaci i akteri naše drame modernizacije, u njenoj poznoj fazi, opadanju i smeni (nekim novim istorijskim sistemom), sredinom našeg odnosno dvadesetprvog veka (i nakon toga), dakle akteri našeg srednjeg vremenskog roka i istorije kao nauke, nego su istovremeno i akteri našeg kratkog roka, sociologije i politikologije, promene i alternative do sredine ovog veka, kao i akteri našeg dugog roka i biologije, posthumane evolucije, transformacije i avanture, koja, istina, seže u milenijume, pa i u milione godina koje su pred nama, ali koja je, čak i u ovom svom ranom, veoma ranom stadijumu, na početku dvadesetprvog veka, evo, ipak, već započela svoj „dugi marš“ kroz našu burnu istoriju, sadašnjost i budućnost, sa ovim istim junacima odnosno akterima. A sa kim bi drugo, ovu dugu evoluciju, dinamiku i avanturu, uostalom, ona i

97

mogla da započne? Razlikovanje ona naša tri vremenska roka odnosno okvira samo je analitičko, apstraktno, mentalno, u stvarnosti sva ova tri vremenska roka odnosno okvira, uprkos njihovim verovatno različitim, čak veoma različitim dužinama trajanja, odvijaju se u isto vreme, i preko istih junaka odnosno aktera. Rečju, junaci odnosno akteri našeg vremena, u isto vreme, nose više vremenskih „tereta“, odnosno više istorijskih i društvenih uloga. Zbog toga je dobro poznavanje ovih junaka i aktera, njihovih realnih istorijskih, ekonomskih, socijalnih i ostalih profila, struktura i dinamika, interesa i politika, „fizika“ i „hemija“, za rasvetljavanje ona naša tri različita vremenska roka odnosno okvira, od jednakog značaja.

Poznato je, drama modernizacije ima više različitih aspekata, od onog ekonomskog i socijalnog, preko onog političkog i ideološkog, pa sve do onog kulturnog i civilizacijskog. Ipak, ukoliko neki od ovih aspekata uopšte sme i može da se izdvoji, kao (naj)važniji, središnji, ključni, onda je to, najverovatnije, onaj njen socijalni odnosno sociološki aspekt. ASPEKt StRAtIFIKAcIjE. to je aspekt na koji ćemo se i mi, ovde, u drugom delu ove knjige, odnosno u njenom četvrtom, petom i šestom odeljku, u najvećoj meri koncentrisati, i to tako što ćemo, najpre, u njenom četvrtom odeljku, sasvim generalno, razmotriti jedan njen zajednički izvor, dva njena glavna spektra, i tri njene glavne relacije, zatim tako što ćemo, u njenom petom odeljku, razmotriti „the haves“-e, dakle „one koji imaju“ (novac, moć i sve ostalo što ide sa ovim), među ovima posebno „neoliberalne globalizatore“ i „evroatlanske integratore“, kao danas najpoznatije i najaktivnije, te jedan kratak diskurs o siromaštvu, kao najilustrativniji za njihovo aktuelno ponašanje, najzad i tako što ćemo, u njenom šestom odeljku, razmotriti i one druge, njima suprotstavljene, „the have-nots“-e, dakle „one koji nemaju“, ali ne više samo onako

98

apstraktno, nego sada i sasvim konkretno, na primeru, i u prvom delu ove knjige, već više puta pominjanog, Svetskog socijalnog foruma, kao verovatno najznačajnijeg „the have-nots“ i alternativnog aktera današnjice.

99

4.StRAtIFIKAcIjE

Po pravilu, prva faza modernizacije donosi naglo i ponekad dramatično povećanje socijalnih razlika, stra-tifikacija, polarizacija i nivoa konfliktnosti u jednom društvu, druga – njihovo postupno ublažavanje i smanjivanje. Ovo dvodelno pravilo nije samo hipotetičko, nego je ono, putem veoma strogih, rigoroznih i egzaktnih, uz to još i longitudinalnih, dakle nekoliko puta ponovljenih, anketnih odnosno empirijskih istraživanja, 1960-ih i 1970-ih godina, dokazao američki sociolog Bingem Pauel. Dvodelno pravilo Bingema Pauela, kasnije je dopunila, delom korigovala, teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, utoliko što je primetila, kako ovo, u osnovi, evolucionističko i „optimističko“ pravilo, bez rezerve i ostatka, važi, zapravo, samo u centru odnosno centrima savremenog svetskog sistema, dok na (polu)periferiji odnosno (polu)periferijama tog sistema, veoma često, čak najčešće, izostaje ona druga, „optimistička“ faza i završnica. u ovom drugom slučaju, modernizacija je, po pravilu, ne samo (polu)periferna, nego i zakasnela, zavisna, nedovršena, deformisana, dramatična, traumatična, nasilna. I revolucionarna, u izvornom smislu te reči. tako da umesto progresivne evolucije, koju je opisao Bingem Pauel, u onom svom dvodelnom pravilu, ovde najčešće imamo ciklične revolucije, masovne mobilizacije i ekstremna nasilja, koja periodično, recimo svakih pola veka, razaraju tekovine modernizacije iz prethodnog perioda, i, na taj način, ironično ali tačno, po pravilu, „vraćaju točak istorije unazad“.

Zbog toga je, kada je reč o modernizaciji, u slučaju

100

(polu)periferije, ispravnije koristiti plural, množinu, nego singular, jedninu kao gramatičku formu, govoriti, dakle, o više, a ne samo o jednoj jedinoj modernizaciji (ovde relativni diskontinuiteti pretežu nad relativnim kontinuitetima). Primera radi, ukoliko rečene cikluse modernizacije, odnosno više cikličnih, i, u gore preciziranom, ironičnom smislu, revolucionarnih modernizacija, označimo imenima njihovih istorijskih vođa, harizmarha i autokrata, u crnoj gori, kao tipičnoj zemlji (polu)periferije, u poslednjih vek i po, možemo da razlikujemo najmanje četiri takve modernizacije, najpre onu sasvim ranu kralja Nikole iz druge polovine devetnaestog i početka dvadesetog veka, zatim onu još uvek rudimentarnu kralja Aleksandra između dva svetska rata, pa onu komunističku i već industrijsku maršala tita iz druge polovine dvadesetog veka, najzad i ovu potonju, koja zapravo još uvek traje (sa svim svojim pratećim otvorenostima i neizvesnostima), postkomunističku i „turističku“, Mila Đukanovića, s kraja dvadesetog, početka dvadesetprvog veka.

Slučaj crne gore, tipičan je, i kada je reč o dramatičnom, nasilnom, traumatskom aspektu i karakteru (polu)periferne modernizacije. Četiri ciklusa, odnosno četiri modernizacije crne gore, u poslednjih vek i po, prate teške, čak ekstremno teške traume, šizme i memorije, istoričarima i stanovnicima, odnosno porodicama i pojedincima ove male planinske zemlje, veoma dobro poznate. „Klubaši“ i „pravaši“, „bjelaši“ i „zelenaši“, „četnici“ i „partizani“, „staljinisti“ („ibeovci“) i „titoisti“, „miloševićevci“ i „antimiloševićevci“, „unionisti“ i „indipendisti“, unutrašnjim nasiljem i bolom, sukobom i antagonizmom, mržnjom i smrću, izbrazdali su lice ove turbulentne zemlje u poslednjih stopedeset godina. Ali nas ovde ova dimenzija ne interesuje sama po sebi, koliko god ona, inače, bila izuzetna i relevantna, za neka druga, istorijska,

101

antropološka, mentalitetska, i slična istraživanja. Ovde nas ona interesuje više kao ideološki reproduktivni element. Onog depresivnog diskontinuitea, i onog beskonačnog plurala, koji nas stalno vraća unazad.

u ovom kontekstu, posebno je zanimljivo, da se uoči neka vrsta (ne)očekivanog spoja, rečenog depresivnog diskontinuiteta, sa jednim dubljim, zapravo najdubljim, sistemskim kontinuitetom. uprkos svim poznatim po-vršinskim, političkim i institucionalnim razlikama, pa i uprkos onoj najpoznatijoj među ovima, razlici između jednopartijskog i višepartijskog sistema, koja, naravno, nikako ne može odnosno ne sme da se podceni, naime, takozvanom socijalističkom (1945-1989) i takozvanom kapitalističkom sistemu (1989-2008) u crnoj gori, zajednička je, makar jedna duboka, najdublja i najvažnija sistemska komponenta. ultramonopolistička, kvazifeudalna priroda sistema. Koja nije samo hipotetička, nego je i empirijski, pa i statistički verifikovana, preko brojnih indikatora, ali posebno preko dvadeset plus pedeset godina nesmenjene odnosno nesmenjive jednopartijske vlasti, i preko ekstremne raširenosti i žilavosti siromaštva, koja je sa ovom nesmenjivošću, naravno, u tesnoj korelaciji. Zbog toga, ne iznenađuje ni veoma slična reakcija, „the haves“-a i „the have-nots“-a, na šok „permanentne prvobitne“ (Samir Amin) modernizacije, stratifikacije i polarizacije, u komunističkom, i u postkomunističkom sistemu i vremenu. u oba slučaja, na inicijalni šok modernizacije, reaguje se osećajem nepodnošljive nepravde, osporavanja, hipertrofije, pobune, gneva i resantimana (na strani „the have-nots“-a), odnosno svesnim i nesvesnim poricanjem, negiranjem, prikrivanjem, zagušivanjem, iskrivljivanjem, ideologizovanjem, legitimisanjem (na strani „the haves“-a).

102

Kako su se, čak i u ovakvim, za nauku ni malo povoljnim okolnostima, snalazili retki profesionalno odgovorni naučnici odnosno sociolozi, kojima je profesija uvek bila važnija od ličnog konformizma i karijerizma, dobro pokazuje i jedan primer iz danas već dalekih 1970-ih, dakle iz vremena zahuktale ideološke izgradnje „samoupravnog socijalizma“ i komunističkog jednopartizma. Snalaženje, u dobrom, ako ne i najboljem smislu ove reči, sastojalo se u izbegavanju direktne ideološke konfrontacije, koja je tada bila apsolutno pogibeljna, ali uz istovremeno insistiranje na onom jednom, dubokom, najdubljem izvoru stratifikacije, koji je uvek bio, i ostao, u sferi ekonomije i proizvodnje. Evo kako su se tadašnjim „the haves“-ima, posebno njihovim ideološkim komesarima, koji su revno negirali svaki pa i najmanji pomen klasa u „socijalizmu“, suprotstavljali šefko Međedović i Zoran Vidaković. Najpre, šefko Međedović: „Marksistička sociologija je nakon Lenjina izbacila iz svog okvira ekonomiju kao predmet istraživanja, mada je stalno teorijski potencirala ovu kao bitnu strukturu društva, kao njegovu osnovu.“ (šefko Međedović, „Pet teza o istraživanju društvene strukture socijalističkog društva,“ Marksističke sveske, 1-2/1972, str. 62) A zatim, još eksplicitnije, Zoran Vidaković: „Najpre podsećam da se ideološko poricanje klasne strukture u socijalizmu vrši uglavnom na taj banalan način što se postavi pitanje: koja je klasa suprotstavljena radničkoj klasi, gde je ta suprotna klasa?“, što je suštinski pogrešno jer: „Svaka konkretna analiza društva u toku socijalističkog preobražaja koja ne polazi od načina egzistencije društva, od osnovnih društvenih procesa u kojima se proizvode klase ili se ukida klasna podela, već polazi od završnih članova tog procesa […], povlači metodički rizik, može da otvori vrata onom načinu mišljenja, onoj ideologiji koja poriče proces obnavljanja klasne strukture u socijalizmu, i time skriva zbiljsko društveno biće u socijalizmu“, odnosno,

103

u jednoj vrsti zaključne generalizacije: „Dokle god deluju osnovni procesi klasnog strukturisanja društva – dotle postoji istorijska tendencija uspostavljanja potpunog klasnog društva“ (Zoran Vidaković, „teorijsko-metodološki pristup istraživanju strukturalnih promena jugoslovenskog društva,“ Marksističke sveske, 1-2/1972, str. 23. i 323).

što su do juče, u „socijalizmu“, bile klase, to je danas, u „kapitalizmu“, siromaštvo. „Rog“ iz one narodne (po kojoj, da podsetimo, ako laže koza, ne laže rog). Isto onako kako su Zoran Vidaković, šefko Međedović, i ostali malobrojni sociolozi odnosno naučnici sa integritetom, u onom, „socijalističkom“ sistemu, morali da dokazuju samo postojanje klasa u „socijalizmu“, sociolozi odnosno naučnici sa integritetom, u ovom, relativno novom, „kapitalističkom“, a, zapravo, dubinski nepromenjenom, ultramonopolističkom, kvazifeudalnom sistemu, moraju da dokazuju samo postojanje siromaštva. I oni to moraju da čine suprotstavljajući se pri tom svoj ogromnoj masi i sili vladajućih ideologija. Koje su, naglasimo to još jednom, integralni i reproduktivni, a ne tek ukrasni element sistema. Otuda i sva ona bezbrojna i svakodnevna poricanja, negiranja, prikrivanja, zagušivanja, te iskrivljivanja, racionalizovanja, legitimisanja, ideologizovanja. O siromaštvu će biti više reči u sledećem, petom odeljku ove knjige, ali je već ovde pravo mesto, da se makar nagovesti odnosno najavi, onaj izuzetni raspon, širina, te mnoštvo svih onih različitih oblika ovog ideološkog poricanja, koji idu od onih najbenignijih, u obliku raznih vidova ignorisanja, isključivanja, ćutanja, preko onih nešto razvijenijih, u obliku loših odnosno preteranih apstrakcija, koje najčešće funkcionišu kao puka opravdavanja, tipa „Ima pojava“, „Reforme“, „tranzicija“, i tome slično, pa sve do onih najmalignijih, u obliku mnogobrojnih prikrivenih, ili, čak, potpuno neprikrivenih, te starih ili novih vidova

104

socijaldarvinizma i rasizma, tipa „Dobitinici i gubitnici“, „Oni koji su se snašli te oni koji se nisu snašli“, i tome slično.

Pre nego pređemo na razmatranje dva spektra i tri relacije, zadržimo se još samo malo na jednom važnom, danas možda čak i najvažnijem izvoru stratifikacije, koji je istovremeno i jedan od najvažnijih mehanizama njenog ideološkog poricanja (što jeste ironično ali je i logično jer ideologije po pravilu i iskrivljuju samo ono što je dovoljno realno i snažno). Reč je o globalizaciji kao izvoru stratifikacije, i „globalizaciji“ kao vladajućoj ideologiji, kojom se ona prva ideologizuje. u stvari, globalizacija i nije neki novi odnosno posebni izvor, nego pre relativno nova dimenzija ili aspekt stratifikacije, u vremenu sve snažnijeg međunarodnog podruštvljavanja, internacionalizacije, mondijalizacije ekonomije, društva, politike. Pri tome, treba razlikovati najmanje dve vrste, ili, bolje, dve strane ovog jedinstvenog procesa, stratifikaciju nacija-država u globalnim razmerama, i onu staru, klasičnu, standardnu, unutrašnju stratifikaciju. Onu prvu, videli smo, Imanuel Volerstin je već označio kao raskol Sever-jug, a na jednom drugom mestu, zajedno sa najbližim saradnicima, Đovanijem Arigijem i terensom Hopkinsem, još i dodatno (re)konceptualizovao, kao „naciju-klasu“, po našem mišljenju, jedno od najznačajnijih otkrića sociologije druge polovine dvadesetog veka, koje, od strane vladajuće nauke, naravno, nije ni registrovano, primećeno, a kamo li ozbiljnije valorizovano (giovanni Arrighi, terence K. Hopkins, and Immanuel Wallerstein, „Rethinking the concepts of class and Status-group in a World-System Perspective,“ Review, No. 3, pp. 283-304), dok ovu drugu, standardnu, unutrašnju stratifikaciju, najveći broj vladajućih sociologa, još uvek tretira kao jednu jedinu, bez neophodnih povezivanja sa onom prvom, ili, još gore, kada i vrše neka njihova povezivanja, tada to najčešće

10�

čine na način u nauci nedopustivih ideologizacija.

A kada je o ovoj potonjoj, dakle o „globalizaciji“ kao ideologizaciji, odnosno vladajućoj ideologiji reč, ovde je dovoljno da se primeti, kako su, slično siromaštvu, i raspon, širina, te mnoštvo najrazličitijih oblika ideologizovanja globalizacije, takođe izuzetni, te da, opet slično siromaštvu, i ovi idu od onih najbenignijih, u obliku raznih vidova ignorisanja, koji o realnoj globalizaciji kao najdubljem izvoru današnjih stratifikacija jednostavno ćute, preko onih nešto sofisticiranijih, koje realnu globalizaciju, na najrazličitije načine, iskrivljuju, deformišu, izobličavaju, pa sve do onih najmalignijih, koji su i ovde latentno ili čak manifestno rasistički, u obliku onih kulturnih hipergeneralizacija i stereotipa, kao što su „civilizovane (i one druge) nacije“, i tome slično. Od svih ovih najrazličitijih oblika ideologizovanja realno postojeće globalizacije, međutim, dva su najraširenija i najaktivnija. Prvi je globalizacija u singularu, da se tako izrazim. u ovom obliku, o globalizaciji se govori isključivo u singularu, gramatičkoj jednini, i to, naravno, onoj „neoliberalnoj“, kao da u stvarnosti ne postoji više različitih, konkurentskih pa i suprotstavljenih projekata i pokreta globalizacije, nego samo jedna, jedina, i to baš ta, njihova, vladajuća, „neoliberalna globalizacija“. Sastavni deo ovog oblika ideologizovanja, jeste i impliciranje, pa i ekspliciranje, kako nasuprot ovoj, navodno jedino mogućoj i postojećoj, „neoliberalnoj“ globalizaciji, postoje samo tamo neki ludistički, dakle iracionalno i destruktivno orijentisani „anti-globalisti“, a ne, kao u stvarnosti, veoma različite vrste stvarnih anti-globalista, ali isto tako i veoma različite vrste stvarnih alter-globalista, dakle stvarnih protivnika one jedne, jedine, vladajuće, singularne, „neoliberlalne“, ali ne i neke druge, alternativne, recimo „socijaldemokratske“, „ekološke“, „pacifističke“, ili slične globalizacije. Drugi od dva najavljena

106

oblika ideologizovanja globalizacije, direktno se nadovezuje na prvi, i sastoji se u jednoj vrsti determinističkog naturalizma, naime u prikazivanju globalizacije, i dalje u sigularu, kao neke vrste prirodne neizbežnosti, nužnosti, neumitnosti, zakona, čime se i sasvim direktno sugeriše navodna nemogućnost odnosno uzaludnost, bilo kakvog ljudskog otpora, borbe i slobode. umesto slike više različitih pa i sukobljenih projekata i pokreta globalizacije, odnosno više različitih pa i sukobljenih globalizacija (da ovo konačno formulišemo i u jedino adekvatnom gramatičkom pluralu), kao onog najdubljeg i najkompleksnijeg izvora svih naših današnjih stratifikacija, tako se, u ideološkoj preradi, fabrikaciji i prezentaciji vladajuće ideologije, odnosno one singularne „neoliberalne globalizacije“, dobija slika stvarnosti, globalizacije i stratifikacije, koja nije samo krajnje jednodimenzionalna, parcijalna i lažna, nego je isto tako i krajnje negativna, represivna i nasilna.

Do sada smo pod stratifikacijom podrazumevali, samo onu najjednostavniju, bipolarnu podelu, odnosno sliku društva, koju u engleskom jeziku tako dobro opisuje ona fraza „the haves and the have-nots“, koju i mi tako često i rado koristimo. Sada je, međutim, neophodno, da ovu sliku dalje kompleksifikujemo. to ćemo učiniti pomoću ona DVA SPEKtRA, i one tRI RELAcIjE. Dva spektra odnose se na spektar „the haves“-a i spektar „the have-nots“-a, a tri relacije na tri najlogičnije i najverovatnije relacije koje se između ova dva spektra u stvarnosti uspostavljaju. Pođimo redom. Pogledajmo najpre spektar „the haves“-a. Kao što sam pojam spektra sugeriše, spektar „the haves“-a, dakle spektar „onih koji imaju“ (novac, moć, prestiž, jer to su dobra ili vrednosti koje se u standardnim stratifikacijama broje), sastavljen je od relativno velikog broja različitih spektralnih pozicija, koje se međusobno razlikuju, najpre kvantitativno,

107

prema različitim, manjim odnosno većim količinama rečenih dobara ili vrednosti, a zatim i kvalitativno, prema različitim, ovakvim ili onakvim, reformističkim ili konzervativnim (odnosno, kod spektra „the have-nots“-a, realističkim ili radikalnim) socijalno-političkim profilima, predispozicijama i ponašanjima (koja, naravno, stoje u nekoj vezi, ali se i ne poklapaju u potpunosti sa prethodnim). u našoj daljoj analizi, bavićemo se samo sa ovim potonjim, dakle kvalitativnim, ne gubeći, naravno, pri tom iz vida, ni onu njihovu povezanost sa prethodnim, kvantitativnim razlikama, onih spektralnih pozicija. Osim toga, u našoj daljoj analizi, skoncentrisaćemo se samo na dve, i to na dve krajnje spektralne pozicije, dok ćemo inteligenciji i imaginaciji čitaoca prepustiti, da zamisle one ostale, brojne međupozicije odnosno srednje spektralne pozicije (što, nakon razmatranja dve krajnje pozicije, verujemo, neće biti posebno teško).

Koristeći sasvim uslovne i tehničke termine, mogli bi reći da one dve krajnje spektralne pozicije, u kvalitativnom odnosno političkom spektru „the haves“-a, zauzimaju reformisti i fundamentalisti. Pogledajmo ove dve pozicije pažljivije, izbliza. REFORMIStI, istaknimo to na samom početku, takođe pripadaju spektru „the haves“-a, dakle spektru „onih koji imaju“ novac, moć i prestiž, te koji, pod dejstvom „gravitacije“ svog sistemski privilegovanog klasnog položaja, „prirodno“ nastoje da taj položaj, privilegije i sistem sačuvaju. Ono, međutim, po čemu se reformisti „the haves“-a bitno i značajno razlikuju od „the haves“-ovih fundamentalista, jeste njihovo uverenje, iskustvo, spoznaja i svest, da je upravo za očuvanje njihovog privilegovanog klasnog položaja, neophodna izvesna, umerena i kontrolisana reforma sistema, odnosno da je svako dalje maksimalističko insistiranje na apsolutnoj nepromenjivosti sistema, za sam

108

sistem, pa i za njihove privilegije u tom sistemu, na duži rok, zapravo, neodrživo, kontraproduktivno i opasno. Priznajem, ovaj opis izgleda prilično apstraktno, idealno-tipski i udaljeno, on to u osnovi i jeste, ali će on veoma brzo postati i dovoljno konkretan, blizak i prepoznatljiv, čim navedemo makar nekoliko poznatih profila iz takozvanog aktuelnog političkog života. tako, „the haves“-ovi reformisti predstavljaju ako ne dominantnu a ono svakako relativno snažnu struju u okviru moćne i razgranate briselske odnosno Eu nomenklature. Slično, relativno snažni i artikulisani glasovi za reforme svetske ekonomije i politike, mogu da se povremeno čuju i na Svetskom ekonomskom forumu (World Economic Forum, WEF) u Davosu, jednom od vodećih foruma vladajućih nacija i klasa današnjeg sveta. Najzad, na relativno snažne i artikulisane reformističke glasove, kritike i inicijative, nailazimo i u svetu krupnih pa i najkrupnijih kapitalista našeg vremena, recimo i kod trojice najkrupnijih kapitalista u SAD danas, Džordža Sorosa, Vorena Bafita i Bila gejtsa. Eksplicitno protivljenje ove trojice, i mnogih drugih iz sveta krupnog biznisa odnosno kapitala, agresivnoj, imperijalnoj i militarističkoj politici predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg, u Iraku i šire u svetu, ali i u samim SAD, Imanuel Volerstin je, u jednom svom skorom kratkom komentaru, upotrebio čak i kao ključni argument, za dokazivanje one svoje glavne teorijske odnosno istorijsko-sistemske teze, naime kako su politika Džordža Buša Mlađeg, i ovoj bliske, komplementarne i konvergentne politike odnosno delovi politika u Evropi, Rusiji, Kini i šire u svetu, zapravo, samo najnoviji oblici odnosno manifestacije, one velike negativne POStKAPItALIStIČKE promene, o kojoj ozbiljni naučnici i mislioci, Pitirim Sorokin, Fernan Brodel i drugi, govore i pišu već najmanje nekoliko decenija unazad (Immanuel Wallerstein, „Empire and the capitalists,“ commentary No. 113, May 15, 2003, http://fbc.binghamton.

109

edu/commentr.htm).

Na drugom, suprotnom delu odnosno kraju socija-lno-političkog spektra „the haves“-a, nalaze se FuNDA-MENtALIStI, kako smo ih nazvali gore. Ili apokaliptičari, ili, još slikovitije, „endtajmeri“ (na engleskom „end-timers“), dakle proroci i sledbenici „sudnjega dana“, kako ih još možemo nazvati. Na ovaj potonji naziv, nailazimo u jednom izvanrednom članku Džona Bezila Atleja. Da odmah naglasimo, pod fundamentalistima, apokaliptičarima, endtajmerima, Džon Bezil Atlej ne podrazumeva (samo pa ni prvenstveno) islamske fundamentaliste na Bliskom (ili malo manje bliskom) istoku, kako to vladajući, latentno ili čak manifestno rasistički mejnstrimeri na Zapadu uobičajeno govore ili misle, nego desničarske, delom čak i profašističke, militantne hrišćanske odnosno evangelističke fundamentaliste, „Armagedonce“, najagilnije podržavaoce Džordža Buša Mlađeg u samim SAD. O stvarnom karakteru, sadržini, smislu, te o različitim oblicima, manifestacijama i razmerama raširenosti američkih endtajmera, proroka i sledbenika „sudnjeg dana“, međutim, mnogo bolje govori odnosno piše, sam Džon Bezil Atlej. Poslušajmo ga: „utopian fantasies have long transfixed the human race. Yet today a much rarer fantasy has become popular in the united States. Millions of Americans, the richest people in history, have a death wish. They are the new ’Armageddonites’, fundamentalist evangelicals who have moved from forecasting Armageddon to actually trying to bring it about. [...] Ironically, they share this utopian fantasy with a group that they often castigate, namely fundamentalist Muslims [...] These end-timers have great influence over the u.S. government’s foreign policy. They are thick with the Republican leadership. [...] American fundamentalists strongly supported the decision to invade Iraq in 2003. They

110

consistently support Israel’s hard-line policies. And they are beating the drums for war against Iran. Thanks to these end-timers, American foreign policy has turned much of the world against us, including most Muslims, nearly a quarter of the human race. [...] conservative christian writer gary North estimates the number of Armageddonites at about 20 million. Many of them have an ecstatic belief in the cleansing power of apocalyptic violence. They are among the more than 30% of Americans who believe that the world is soon coming to an end. Armageddonites may be a minority of the evangelicals, but they have vocal leaders and control 2,000 mostly fundamentalists religious radio stations. [...] Armageddonites know litle about the outside world, which they think of as threatening and awash with Satanic temptations. They are big supporters of Bush’s ’go it alone’ foreign policy. [...] Author and former New York Times reporter christopher Hedges argues that worldview and reasoning of the Armageddonites tend toward fascism. In his book American Fascists, Hedges focuses on their obedience to leadership, their feelings of humiliation and victimhood, alienation, their support for authoritarian government, and their disinterestedness in constitutional limits on government power. [...] The overwhelming power and warmongering of the Armageddonites has inspired some resistence from other fundamentalists, but they are a minority. [...] The next election will likely loosen their grip on the White House. However their growing ties to the military industrial complex will remain.“ (jon Basil utley, „America’s Armageddonites,“ Foreign Policy In Focus Commentary, Washington, Dc, October 10, 2007; http://www.fpif.org/fpiftxt/4630)

Po analogiji sa spektrom „the haves“-a, i opet koristeći sasvim uslovne i tehničke termine, možemo reći da dve

111

krajnje spektralne pozicije, u kvalitativnom odnosno političkom spektru „the have-nots“-a, zauzimaju REALIStI i RADIKALI. Značenje ova dva termina, još više je uobičajeno, nego što je to bio slučaj sa reformistima i fundamentalistima iz prethodnog spektra, pa se ni na njima ovde nećemo duže zadržavati. I realisti i radikali, podsetimo, ipak, na samom početku, pripadaju spektru „onih koji nemaju“, novac, moć i prestiž, te koji zbog toga „prirodno“ nastoje, da ovaj svoj manje ili više nepovoljan položaj u sistemu, kao i sistem u celini, promene u svoju korist, ali se oni međusobno značajno razlikuju, po tome što su u toj orijentaciji prvi realni, a drugi radikalni, sve ovo, naravno, sasvim načelno, i celo vreme imajući na umu, svu relativnost upotrebljenih pojmova i termina. Da bi i ovo, međutim, bilo koliko toliko konkretno, blisko i prepoznatljivo, upotrebićemo i jedan primer. Džozefa Stiglica i njegovu knjigu Globalization and Its Discontents iz 2002. Nakon izuzetno bogatog, profesionalnog i političkog iskustva, u vladajućim američkim i međunarodnim institucijama, ovaj vrhunski američki ekonomist, profesor, nobelovac, bivši glavni ekonomski savetnik u administraciji predsednika SAD Bila Klintona, te bivši podpredsednik Svetske banke, pod pritiskom spoznaje o svoj nepodnošljivoj nepravednosti i defektnosti vladajućih institucija i sistema, unutar kojih je i sam toliko dugo funkcionisao, brzo je postao vodeći disident tog sistema, prešao na stranu „the have-nots“-a, i za samo nekoliko godina izrastao u jednog od njihovih najjačih i najboljih zastupnika i glasnogovornika. uz svo drugo vrhunsko znanje, iskustvo, kompetentnost i ekspertizu, po mom skromnom mišljenju, upravo je jedna vrsta autentičnog i bogatog realizma, u najboljem smislu ove reči, ono najvrednije, što je ovaj izvanredni ekonomist „the have-nots“-ima doneo, a najbolji primer ovog i ovakvog realizma, predstavljaju njegova iluminantna iskustva odnosno

112

razmatranja, o jednoj vrsti socijalno-tržišne privrede, te unutar ovih, posebno, i njegova isto tako iluminantna, k tome i ubitačna kritika, ovoj suprotstavljene privrede, zapravo ideologije „tržišnog fundamentalizma“, ili, još jedan njegov lucidan i originalan termin, „tržišnog boljševizma“, danas još uvek vladajućih, takozvanih neoliberalnih ekonomija i ekonomista, sve ovo tako dobro, argumentovano i uverljivo izloženo u njegovoj odličnoj knjizi o globalizaciji.

O „the have-nots“-ovim radikalima više reči biće u šestom odeljku ove knjige. Zbog toga, o njima ovde i sada, samo još jedna, više tehnička, zapravo jezička, terminološka napomena. u prvobitnom planu za ovu knjigu, naime, uz „the have-nots“-ove „radikale“, kao niz sinonima, stajalo je još i „fundamentalisti“, „apokaliptičari“ i „endtajmeri“, dakle isto ono što smo stavili pa i ostavili i uz odgovarajuću krajnju spektralnu tačku odnosno poziciju „the haves“-a. Ideja je bila da se upravo ovakvim, terminološkim izjednačavanjem, istakne i određena „hemijska“, psiho-politička bliskost, pa i privlačnost, makar i antagonistička, između jednih i drugih, koja je, inače, sasvim nesporna. Ipak, u toku samog pisanja knjige, odustao sam od planiranog izjednačavanja, i to najviše zbog toga što sam na kraju zaključio, kako bi jedno takvo izjednačavanje, ipak, bilo krajnje nepravedno. I netačno. jer bi se na taj način, u svemu, pa i u odgovornosti, u krajnjoj liniji, stavio znak jednakosti, između onih, „the haves“-a i „the have-nots“-a, čija se realna moć, uticaj, bogatstvo, resursi, logistika, pa onda i odgovornost, za sve, pa i za eventualnu „apokalipsu“ odnosno „sudnji dan“, ipak, ne mogu izjednačiti. (što, naravno, ne znači, da izvestan deo odgovornosti u ovoj stvari, nemaju i „the have-nots“-ovi fundamentalisti, apokaliptičari i endtajmeri. Naprotiv, u šestom odeljku ove knjige videćemo, kako je ova njihova odgovornost, u samom

113

središtu jedne vrste samokritike alternative.)

Rezimirajmo. Najpre, spektar „the haves“-a, i dve njegove krajnje spektralne pozicije odnosno tačke: reformisti i fundamentalisti. A zatim i spektar „the have-nots“-a, i dve krajnje spektralne pozicije odnosno tačke ovog spektra: realisti i radikali. Ergo: reformisti i fundamentalisti, realisti i radikali. tri najlogičnije odnosno najverovatnije relacije, koje se između četiri odnosno dve puta dve tačke dva spektra u stvarnosti uspostavljaju, su sledeće: autizam, antagonizam, i reformizam. I ove tri relacije pogledaćemo redom, pažljivo, izbliza, i to kako apstraktno, idealno-tipski, tako i konkretno, preko određenih primera. Pre nego konačno pređemo na tri relacije, međutim, još samo dve prethodne opšte napomene. Prva, da su od tri relacije o kojima je reč, one prve dve, autizam i antagonizam, pretežno ili čak apsolutno negativne, jer su manje ili više zasnovane na „zakonu“ sile, dakle na varvarstvu a ne na civilizaciji, dok je samo ona treća, reformizam, jedina pozitivna, pa makar i samo potencijalno, relativno i uslovno. I druga, da samo ova potonja, zahteva saradnju, pa makar i minimalnu, između dva spektra, preciznije između reformista „the haves“-a i realista „the have-nots“-a, dok one prve dve, autizam i antagonizam, žive upravo od njihovog manje ili više potpunog prekida odnosno odsustva.

AutIZAM je relacija, odnos ili model, u kojem „the haves“-i, manje ili više potpuno, i manje ili više efikasno, politički, medijski, i na svaki drugi način, ignorišu, prećutkuju, „bojkotuju“ siromaštvo i ostale probleme „the have-nots“-a. Autističko ignorisanje karakteriše odnos „the haves“-a prema „the have-nots“-ima od kada je sveta i veka, ali je ono, u kontrastu spram sve većeg zgušnjavanja globalnih i lokalnih veza, do kojeg zakonito dolazi u modernim vremenima, danas

114

postalo mnogo jasnije i očiglednije nego što je bilo ikada ranije. Najrazličitiji oblici, forme, varijeteti i tehnike ovog modela, u modernim vremenima, u svetskim i lokalnim razmerama, veoma su dobro poznati, pa ih ovde, čak ni u najgrubljim crtama, nećemo navoditi. umesto toga, navešćemo samo dve karakteristične ilustracije, koje slikovito svedoče o pravom karakteru, razmerama i posledicama autizma kao modela. Prva je ona čuvena, anegdotska, ali i paradigmatska sentenca Marije-Antoanete, poslednje francuske kraljice, koja je, zatečena hukom revolucije, na objašnjenje svoje sobarice, kako se narod buni zbog toga što nema hleba, odgovorila onako nevino, lakonski, autistično: „Pa dajte im kolača“. Druga je mnogo bliža, iz našeg vremena i prostora, preciznije iz crne gore 2007, kada je jedan vladin prevodilac, iz ministarstva zdravlja, rada i socijalnog staranja, svoju veliku muku, kako da sa engleskog prevede sintagmu „vulnerable population“, inače čisto lingvistički krajnje neproblematičnu, preveo ne sa „ranjivo stanovništvo“, kako je trebalo, jer bi se tako otkrilo da u našem malom raju, eto, ipak, ima nekih problema, pa i problema siromaštva i ranjivih populacija, nego sa autističnim ali bezbednim „vulnerabilnim stanovništvom“. Da upravo tako, „vulnerabilno“.

ANtAgONIZAM je druga negativna relacija, odnos ili model odnosa, između „the haves“-a i „the have-nots“-a. Ovde je važno uočiti sličnosti i razlike između dva negativna modela. I autizam i antagonizam, naime, predstavljaju oblike putem kojih „the haves“-i uspostavljaju i održavaju DOMINAcIju nad „the have-nots“-ima, samo što se u prvom od ova dva negativna oblika dominacija uspostavlja i održava sistemom nečinjenja a u drugom sistemom činjenja. u principu, svaka vlast nastoji da izbegne aktivnu a posebno masivnu i masovnu primenu sile dok god i koliko god to može,

11�

i to kako zbog čisto finansijskih razloga, jer primena sile, ipak, košta, tako i zbog one čuvene kardinala Rišeljea, koja sve vlastodršce ovog sveta upozorava kako sa bajonetima mogu puno, samo na njima ne mogu da sede previše dugo. Zbog toga su „the haves“-i i razvili čitav veoma široki dijapazon krajnje različitih oblika anatgonističke dominacije, koji idu od onih najnasilnijih, kod kojih je primena sile nad „the have-nots“-ima najdirektnija, najmasivnija i najmasovnija, kao što su unutrašnji i međunarodni ratovi, diktature i pogromi, pa sve do onih najsofisticiranijih, da ne kažem najbenignijih, jer benignih ovde nema, kod kojih direktne primene sile nema, ali je ona uvek prisutna, čak i kada je „nevidljiva“, u obliku manje ili više rafiniranih oblika ideološke distorzije i eksterminacije. I ovde će primeri još bolje pokazati stvari. tako, kao primer za one prve, najnasilnije forme antagonističke dominacije „the haves“-a nad „the have-nots“-ima, namerno ćemo navesti strašne genocidne ratove na Balkanu posle hladnog rata, a kao primer za one druge, manje ili više rafinirane forme ideološke distorzije i eksterminacije, navešćemo jednu relativno novu, mutiranu vrstu SOcIjAL-RASIZMA, koja se razvila i proširila posle ovih ratova, i, naravno, u direktnoj vezi sa njima.

Navodeći primer genocidnih postjugoslovenskih ratova iz 1990-ih, gore smo istakli kako ćemo to učiniti namerno, zbog toga što je uobičajeno da se ovi ratovi razmatraju isključivo kao oblik međunacionalnih odnosno nacionalističkih sukoba, ali ne i kao sukobi klasa, „the haves“-a i „the have-nots“-a, a ovi ratovi su, zapravo, i ono prvo i ovo drugo, i to tako da ono prvo, mađunacionalni odnosno nacionalistički sukobi, delom spontano, delom svesno, pa i manipulativno, svojom jarom i svojim hukom, u inkubaciji, u egzekuciji, ali i u postkonfliktnoj normalizaciji, potiskuju, prikrivaju, maskiraju, ovo drugo, klasne sukobe između „the haves“-a i „the have-nots“-a. A

116

kome ova tvrdnja izgleda preterano, neka se samo seti, onog širokog, dubokog i jakog klasnog huka, masovnog protestnog pokreta radničkih štrajkova, pretećeg talasa, „cunamija“ naših tadašnjih „the have-nots“-a, koji je u drugoj polovini 1980-ih, snažno zapljusnuo tadašnju jugoslaviju. Ono što će uslužni intelektualci, akademici, profesori i pesnici, kasnije nazvati „događanjem naroda“ i „antibirokratskom revolucijom“ 1987-1991, te što će se odmah potom konvertovati u one strašne genocidne ratove 1991-1999, bilo je, zapravo, odgovor, brutalan, surov odgovor naših „the haves“-a, na izazov „the have-nots“-a. Kao u Nemačkoj 1930-ih uostalom.

Ratovi o kojima je reč, predstavljali su, pored ostalog, i sasvim specifičnu, ekstremno nasilnu, čak fašističku formu „prvobitne akumulacije kapitala“, naravno u našim tadašnjim specifičnim uslovima. A kada su ratovi okončani, te prvobitna akumulacija završena, bila je neophodna ideološka legitimacija, pravna legalizacija, i postkonfliktna normalizacija. Dve glavne ideološke forme, koje su ovom procesu poslužile, i koje mu i dalje služe, jer mi u njemu još uvek živimo, jesu ideološke manipulacije evropskim integracijama, koje su toliko sveprisutne i eksplicitne da ih i ne treba posebno komentarisati, i jedan relativno novi ideološki fenomen, varijetet, malignitet, mutant, onaj socijal-rasizam, koji smo već najavili, i koji, upravo zbog njegove relativne atipičnosti, zaslužuje dodatani, pa makar i kratki komentar. Reč je o složenom, čak veoma složenom ideološkom fenomenu, koji u sebi spaja najmanje dve različite ali komplementarne ideološke komponentne, prvu koja je (samo retorički ali ipak) LIBERALNA, jer se sastoji od loše, preterane i prazne apstrakcije slobode, demokratije i tranzicije, koja je takva odnosno loša, preterana i prazna, jer se pretvara da ne zna ništa o onim ratovima, nasiljima i genocidima, i drugu koja je

117

(što latentno što manifestno) RASIStIČKA, preciznije socijal-rasistička, jer ratovima, nasiljima i genocidima uspostavljene klasne akumulacije, stratifikacije i polarizacije, lažno prikazuje i legitimiše kao akumulacije, stratifikacije i polarizacije, koje su tobože izrasle iz za „biznis“ različitih, manjih odnosno većih sposobnosti, različitih pojedinaca, grupa i klasa. u najkraćem, ovde na delu imamo, pravi mali rasistički prevod, istine posthladnoratovskih balkanskih fašizama, u laž takozvanih dobitnika i gubitnika tranzicije. I, mada ovaj prevod nije lokalan i jednokratan nego globalan i cikličan fenomen, mora se priznati, da je na „Zapadnom Balkanu“, kako se ovaj deo sveta danas zove u vladajućim međunarodnim krugovima, on, ipak, najsnažnije izražen, i kao takav paradigmatičan. Do ovog neobičnog ideološkog spoja, ja lično, došao sam kroz proces direktne javne konfrontacije (da ne kažem komunikacije jer tu komunikacije nema niti je može biti: mi ipak pripadamo različitim svetovima), sa brojem jedan male crnogorske satrapije, Milom Đukanovićem, i njegovim vernim profesorom i partnerom, ideologom „crnogorske ekonomske škole“ (šta god to inače značilo), Veselinom Vukotićem, ali o tome nešto više u sledećem odeljku.

REFORMIZAM je gore najavljen kao jedini od tri relacije, odnosa, modela, koji je pozitivan, makar i samo potencijalno, relativno i uslovno, te u kojem se uspostavlja saradnja između dva spektra, preciznije između reformista „the haves“-a i realista „the have-nots“-a, makar i to samo ograničeno, nestabilno i minimalno. Pri tome, naglasak je više na onome potencijalno, relativno i uslovno, kao i na ovome ograničeno, nestabilno i minimalno, nego na onome pozitivan. Ovo zbog toga što smo u potpunosti svesni svih velikih problema, nedostataka i limita, celokupnog reformističkog modela, kao i svih njegovih glavnih elemenata, posebno njegovih nosećih

118

aktera, reformista i realista. Drugim rečima, jedna vrsta pledoajea za reformistički model, kako još može da se shvati naša tematizacija ovog modela, nikako ne sme da se shvati i kao reafirmacija onog starog modela reformizma, nasuprot onom isto tako starom modelu revolucionarizma, da ga ovde tako nazovemo, oba iz danas već prohujalog dvadestog veka, nego kao nešto relativno novo, nastajuće, treće, što se tek pojavljuje i razvija u dvadestprvom veku. Konačna evaluacija ona dva stara modela, još uvek je krajnje složena, teška i otvorena. I reformistički i revolucionarni model dvadesetog veka, imali su, naime, svoje velike, čak uzvišene istorijske momente, uspone i pobede, ali i svoje ozbiljne, čak fatalne istorijske probleme, padove i poraze, pa ovaj naš model reformizma za dvadesetprvi vek, može da se shvati samo kao pokušaj konceptualizacije i modelacije, neke vrste dijalektičke sinteze pozitivnih, uz istovremeno prevladavanje negativnih elemenata, ona dva stara iskustva i modela, a ne kao nekakvo retroaktivno pristajanje uz onaj prvi, stari reformistički model.

Do rečene konceptualizacije i modelacije, došao sam nakon jedne nedavne, opore i inteligentne kritke Slavoja Žižeka, na račun i adresu onih koje sam ja gore predstavio kao reformiste „the haves“-a, posebno na račun i adresu poznatih američkih milionera, reformistički orijentisanih Džordža Sorosa, Vorena Bafita i Bila gejtsa. uz svo dužno uvažavanje prema Slavoju Žižeku, nesumnjivo jednom od najznačajnijih mislilaca našeg vremena, kao i uz svo dužno uvažavanje najvećeg dela ove njegove konkretne kritike, međutim, mislim da se, prema modelu reformizma, kako smo ga mi ovde konceptulalizovali, sa svim njegovim neophodnim rezervama, fleksibilnostima i samokritičnostima, ipak, mora zadržati jedan mnogo oprezniji, pa i afirmativniji generalni stav. jer se inače veoma rizikuje,

119

da se završi u nekoj vrsti starog-novog i kontraproduktivnog maksimalizma, utopizma i fundamentalizma, u lošem, pa i najlošijem smislu ovih reči.

A kada sam o najdubljim izvorima, impulsima i elementima rečene novoreformističke konceptualizacije, razmislio i nešto šire, mirnije i sistematskije, došao sam i do, čak i za mene samog, relativno iznenađujućeg zaključka, da je ova konceptualizacija došla direktno, iz jednog prilično neobičnog i neočekivanog ukrštanja i spoja, jedne vrste nepartijskog odnosno suštinskog SOcIjALDEMOKRAtIZMA, i jedne vrste isto takvog dakle nepartijskog odnosno suštinskog ANARHOSOcIjALIZMA, dva (pra)elementa modernog socijalizma, koji se inače, najčešće, uobičajeno, standardno, smatraju vodom i vatrom, dakle potpuno nespojivim elementima socijalističkog sistema. Kažem relativno iznenađujućeg, zbog toga što sam i ranije, u nekoliko navrata, neke fragmente ovog neobičnog ukrštanja i spoja, kod samog sebe, i tada uz izvesno, mada uzgredno i nejasno čuđenje, primećivao, ali je to sada bilo po prvi put ovako celovito, sistematično i samosvesno. što, opet, ne znači, da je ovde reč o nekom potpuno novom i celovitom sistemu. Naprotiv, mislim da je ovaj zaista egzotični spoj nepartijskog socijaldemokratizma i anarhosocijalizma, do kojeg sam, eto, došao, skoro slučajno, a svakako nenameravano, prilikom konceptualizovanja jednog relativno novog oblika reformizma, pre neka vrsta simptoma, nagoveštaja i najave, nekog relativno novog i celovitog sistema, za koji još uvek ne znamo, čak ni približno, kako će da izgleda, nego taj novi i celoviti sistem sam.

121

�.tHE HAVES

Nakon reformista i fundamentalista, sada je vreme da upoznamo još dva važna profila odnosno aktera „the haves“-a, neoliberalne globalizatore i evroatlantske integratore. Najpre, da odredimo njihove relativne i specifične spektralne pozicije. Za početak, to može da se učini i ovako. Dok reformisti i fundamentalisti zauzimaju dve krajnje polarne tačke, ovi drugi zauzimaju nešto masivniji, središnji deo „the haves“-ovog spektra. Ono, naime, što se u standardnoj, pa i novijoj politikološkoj terminologiji, najčešće označava kao desnica, ili, nešto blaže, kao desni centar. A što je samo spoljašnji izraz, onoga što se u dubljim slojevima velike posthladnoratovske promene sveta, odvija kao velika i vladajuća desno-populistička konvergencija.

Od najveće važnosti za dobro razumevanje čitavog „the haves“-ovog spektra, pa i čitave novije, posthladnoratovske dinamike sveta, jeste dobro razumevanje dubinskog, a ne samo površinskog odnosa između dva gornja para. A u ovom razumevanju, od najveće pomoći su nam dve relevantne, čak kapitalne reference, iz mračnog dvadesetog veka. Prva je ona marksistička, koja rasvetljava dubinski odnos između kapitalizma, u njegovoj poznoj, ultramonopolističkoj fazi, i fašizma, kao njegove udarne, gvozdene pesnice, posebno u momentima eskalacije njegove akutne krize. Druga je, su-štinski, u ovoj stvari, veoma bliska ovoj prvoj, iako se teorijski, ideološki i ukupno, od nje značajno razlikuje. Reč je o jednoj od najboljih, najdubljih i najlucidnijih knjiga dvadesetog veka, The Origins of Totalitarianism Hane Arent iz 1951, prevedenoj

122

i na naš jezik (Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beograd, 1998), posebno onom njenom mestu, gde njena autorica, onako radikalno, oporo i oštro, gotovo kao da je marksistkinja, a ne hajdegerovka, primećuje kako su stavovi gomile (marksisti bi rekli: stavovi lumpenproletarijata) „u stvari stavovi buržoazije, jedino lišeni licemerja“ (str. 342-343).

Ono što je kod marksista kapitalizam, a kod Hane Arent buržoazija, to su u spektru naših „the haves“-a neoliberalni globalizatori i evroatlantski integratori, i dalje, ono što su kod marksista fašisti i lumpenproleteri, a kod Hane Arent gomila, to su kod nas fundamentalisti, apokaliptičari, endtajmeri. Naravno da između rečenih aktera, profila i vremena, postoje određene, pa i ne sasvim beznačajne razlike. Pa ipak, dubinski i suštinski, naša analogija, sličnost i paralela, sasvim je opravdana. Ovo treba da pokaže naša dalja analiza. Zbog toga ćemo sada naše vladajuće aktere da „zumiramo“, pogledamo pažljivije, detaljnije, izbliza.

Najpre ćemo, izbliza, detaljnije, pažljivije, da pogledamo one prve, NEOLIBERALNE gLOBALIZAtORE. u osnovi, reč je o vladajućim klasama i nacijama savremenog svetskog sistema, odnosno o jednoj od dve glavne frakcije ovih klasa i nacija (drugu čine evroatlantski integratori), i to na današnjem, poznomodernom stupnju njihovog razvoja. Pri tome se na samom početku mora upozoriti na jednu važnu, čak veoma važnu stvar. „Neoliberalna ekonomija“ i „neoliberalna globalizacija“, samo su dve glavne ideološke zastave, ispod kojih one marširaju. Ispod ovih ideoloških zastava, međutim, možemo da pronađemo sve, samo ne stvarno liberalnu ekonomiju, i stvarno liberalne globalizacije. I to kažu ne samo prirodni konkurenti i kritičari liberalizma, (pro)socijalistički akteri i teoretičari, kao, na primer, Imanuel

123

Volerstin, u svojoj knjizi After Liberalism (Posle liberalizma), čiji naslov već i sam dovoljno govori, o tome šta on misli u kom i kakvom vremenu mi danas živimo, nego i autentični zastupnici i teoretičari samog liberalizma. Od ovih potonjih, pomenućemo samo dvojicu. Prvog, Džona greja, jednog od najpoznatijih i najboljih zagovornika i mislioca liberalizma, i njegovu kratku ali odličnu knjigu, Liberalism, posebno njen iluminantni Zaključak iz 1994, koji, slično Imanuelu Volerstinu, već svojim naslovom, „Postliberalizam“, jasno ukazuje na stvarnu istorijsku, vremensku i ideološku zonu, u kojoj se čovečanstvo danas zaista nalazi, nasuprot ideološkim fantazijama neoliberalnih globalizatora, o navodnoj pobedi liberalizma u svetskim i istorijskim razmerama. I drugog, Franciska Vergaru, francuskog filozofa i ekonomistu čileanskog porekla, i neskrivenih odnosno eksplicitnih liberalnih ideja i uverenja, koji 2002, u Parizu, objavljuje čitavu jednu veliku studiju, knjigu Filozofske osnove liberalizma, samo da bi odbranio svoj ideološki izbor, klasični liberalizam Adama Smita, Džeremija Bentama, tomasa Džefersona, Imanuela Kanta i ostalih iz osamnaestog i devetnaestog veka, od lažnog liberalizma, „ultraliberalizma“, „neoliberalizma“ Margarete tačer, Ronalda Regana, Fridriha Hajeka, Miltona Fridmana i ostalih s kraja dvadesetog, početka dvadesetprvog veka. Između ovih, Francisko Vergara otkriva i rasvetljava „duboke razlike u principima“, pored, ili, možda, pre svih ostalih, „sreću zajednice“ kao summum bonum, vrhovno dobro sistema, kao i jednu vrstu umerenog konstruktivizma, kod onih prvih, a neograničeni egoizam pojedinca, te mitologiju spontane samoregulacije, kod ovih drugih (prvo poglavlje ove zanimljive analitičke i polemičke knjige nedavno je prevedeno i objavljeno i na naš jezik: Francisko Vergara, „Filozofske osnove liberalizma,“ Republika, Beograd, Broj 344-345, 1-30. novembar 2004, str. 41-47).

124

Ali, iz logike kao nauke o ispravnom mišljenju, znamo da je negativna definicija logički neispravna. Drugim rečima, nije dovoljno samo da kažemo šta nešto (u našem slučaju „neoliberalizam“) nije nego je neophodno još i da kažemo šta to jeste. Dakle, naše pravo pitanje glasi, šta se ispod fasade i maske „neoliberalizma“ StVARNO krije? Pozitivno mada još uvek sasvim generalno, možemi reći da se ispod ove fasade i maske krije nešto što je ne samo različito nego i sasvim suprotno od bilo kakvog liberalizma odnosno neoliberalizma. Dakle, ne sistem slobode, nego upravo obrnuto, sistem neslobode. I to one potpune, totalne, ultramonopolističke neslobode. Osim ukoliko sistem slobode, liberalizma i neoliberalizma, ne definišemo krajnje ograničeno, izvitopereno i neobično, kao slobodu za nekoliko procenata, krupnih odnosno najkrupnijih vlasnika, oligarha, magnata, tajkuna, a neslobodu za ostatak stanovništva, radnike, nezaposlene, sirotinju, paupere. Može i tako, samo što je to onda i logički, ne samo istorijski, klimaks, vrhunac i obrat, preokretanje slobode u neslobodu, razaranje sistema, uma i zbilje, ili, formulišimo to i tako, prava SLOBODA NESLOBODE, to zaista krajnje neobično, čak egzotično čedo, ove složene i perverzne, logičke i istorijske poznomoderne operacije odnosno transformacije.

Pozitivno, ali i mnogo konkretnije, ako ne i sasvim konkretno, ovaj sistem je veoma dobro definisao zagrebački odnosno hrvatski radikalni ekonomist, Slavko Kulić. Kao i Imanuel Volerstin i Džon grej, i on je to učinio već u naslovu svoje knjige, Neoliberalizam kao socijaldarvinizam: rat za dominaciju ili bolji svijet (Prometej, Zagreb, 2004). Slično, mada još konkretnije, u svetsko-sistemskoj i istorijskoj perspektivi, to sam učinio i ja, u tekstu „Mutacija: ideološki aspekt“ iz 2004. (kasnije preštampanom i u knjizi Globalna prašina: balkanska postmoderna 2000, Vijesti, Podgorica,

12�

2004, str. 11-34). tamo sam ovaj sistem odredio najpre samo površinski, deskriptivno i negativno, kao negativnu postkapitalističku promenu, a zatim i dubinski, suštinski i pozitivno, kao inferiorni, retrogradni, ultramonopolistički, kvazifeudalni sistem kartela. u kojem ona „liberalna“ odnosno „neoliberalna“ retorika, po istorijskoj inerciji, ali i po aktuelnoj reproduktivnoj socijalnoj i ideološkoj potrebi, funkcioniše samo kao ideološka POSMRtNA maska, iz jednog već prohujalog istorijskog vremena, kako to u istoriji, na žalost, i inače često biva.

Postkapitalistički kvazifeudalni sistem o kojem je ovde reč valja još i dodatno istorijski rasvetliti i precizirati. Pre svega, valja naglasiti, kako ovde i danas zapravo nije reč o istorijski definitivnom, nego tek o jednom mogućem istorijskom sistemu, koji je još uvek in statu nascendi, u stanju nastajanja. Po Imanuelu Volerstinu, Fernanu Brodelu, Pitirimu Sorokinu i drugima, naime, tek negde oko sredine dvadesetprvog veka, može se očekivati definitivna pojava nekog novog, boljeg ili lošijeg istorijskog sistema. Ono što je danas, na početku ovog veka, očigledno njegova lošija verzija-najava, još uvek je samo dominantna tendencija, ne i dovršena, konačna, finalna kristalizacija. Specifični karakter ovog istorijskog, transformativnog, preobražavalačkog procesa-momenta, najbolje je opisao sam Imanuel Volerstin, sintagmom „The End of the Beginning,“ u smislu „the end of the beginning of the new world disorder that has repalced the world order dominated by the united States from 1945 to 2001,“ te u smislu „kraja početka“ one istorijske smene kapitalizma kao istorijskog sistema „with some other, even worse, system,“ (Immanuel Wallerstein, „The End of the Beginning,“ commentary No. 110, April 1, 2003, http://fbc.binghamton.edu/commentr.htm), a najslikovitije, gotovo kao u slavnom Preobražaju

126

Franca Kafke, mlada i radikalna indijska spisateljica, Arundati Roj, kada je negativni preobražavalački moment svetskog kapitalističkog sistema, posebno onaj politike i administracije predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg, u jednom kratkom, briljantnom tekstu, dramatizovala na sledeći način: „the dots have been joined, and the outline of the beast has emerged.“ (Arundhati Roy, „The outline of the beast,“ April 18, 2003, http://www.internationalsocialist.org)

Ali ni ovo nije sve. u prvom delu ove knjige, videli smo da smo mi ovde i danas, tehnološki, istorijski i društveno, već ušli i u posthumanu zonu, dinamiku i putanju. „Liberalizam“ odnosno „neoliberalizam“ zbog toga nije samo ideološka posmrtna maska jednog prohujalog IStORIjSKOg sistema, nego i širok, snažan i moćan zaklon, iza kojeg je već otpočela, da se uspostavlja, i jedna mnogo dalekosežnija, negativna POStHuMANA stvarnost, vreme posle čoveka, u širem, metaforičkom, ali i najužem, bukvalnom smislu te reči. Naravno, kao i onaj novi istorijski sistem, tako i ova nova posthumana stvarnost, ne mora nužno, neizbežno, deterministički, da bude gora, nego može da bude i bolja, od naše prohujale i aktuelne ljudske, humane stvarnosti, ali je ipak tačno, da je dominatna tendencija ovde i danas, mnogo više negativna nego pozitivna, te da će biti neophodne duge i teške socijalne i političke borbe, visoka inteligencija, inovativnost i imaginacija se podrazumevaju, da se ovaj aktuelni negativni trend eventualno preokrene. I tačno je da se čovečanstvo pa i čitav ekosistem naše planete danas nalaze u stanju koje je „daleko od ravnoteže“, u kojem svaki pa i najmanji input, može da proizvede enormne pa i „podivljale“ amplitude i autpute, kako je to formulisao Belgijanac rusko-jevrejskog porekla, fizički hemičar i nobelovac Ilja Prigožin, a celokupna pa i čovekova evolucija u fazi velikog ubrzanja, u

127

kojem i naizgled najmanja i najbeznačajnija mutacija, može da dovede do ekstremnih, negativnih ili pozitivnih promena čitave vrste, kako to i eksperimentalno dokazuje Miroslav Radman, jedan od vodećih hrvatskih, francuskih i svetskih molekularnih biologa i genetičara. Zbog toga je i naslov teksta tomaža Mastnaka, „Hostes Humani generis?“, odnosno „neprijatelji ljudskog roda“ (objavljen u zborniku koji je uredio gorazd Kovačić, Discussing Transatlantic Gap: The Future of Euro-American Relations, Mirovni inštitut, Ljubljana, 2005, pp. 83-95), koji se takođe odnosi na administraciju Džordža Buša Mlađeg, ali i na ostale „liberale“ odnosno „neoliberale“ našeg vremena, suštinski, i to, vidimo, ne samo istorijski, nego i biološki tačan.

Na kraju, istaknimo još samo dve važne karakteristike, naših „neoliberalnih“ globalizatora. Na osnovu prethodnog, makar i sasvim kratkog portreta, naime, nije teško zaključiti, prvo, da ovi nisu samo konzervativni i ekstremni, u uobičajenom smislu ovih reči, nego i mnogo, mnogo više i gore od toga, da su u odbrani svojih sistemskih privilegija, spremni da stave na kocku ne samo celokupni istorijski, nego i celokupni humani i živi sistem na planeti, te da su u tom smislu, ne samo ekstremisti, nego i pravi EKStERMINIStI, u najužem i najstrašnijem smislu te reči, što je već jedna relativno nova istorijska i biološka pojava, i drugo, da je ovaj oblik stavljanja na kocku, VEć APOKALIPSA, odnosno njena neposredna blizina, s tim što ova „već apokalipsa“, može da se dogodi i kao unutrašnja, tiha, nevidljiva, „evoluciona“ odnosno involuciona, a ne samo kao ona spoljašnja, vidljiva, spektakularna, „revolucionarna“ samodestrukcija, kako apokalipsu inače zamišlja najveći broj naivnih i izmanipulisanih vernika-fundamentalista.

Pogledajmo sada nešto pažljivije, i onaj drugi važan,

128

desnocentristički profil, vladajućih „the haves“-a današnjeg sveta. EVROAtLANtSKE INtEgRAtORE. gore su ovi označeni i kao samo druga vladajuća frakcija ovog sveta. Nije li ovo prestrogo? Zar najveći broj samih evroatlantskih posebno evropskih integratora same sebe ne smatra upravo nekom vrstom socijaldemokratske, centrističke, ili, čak, levocentrističke alternative, desnocentrističkim, ili, čak, desničarskim neoliberalnim globalizatorima? Smatra. Ali to nije dovoljan razlog da se sa njima bez ostatka složimo. Znamo, ljudi su ono što stvarno jesu, a ne ono što oni sami o sebi uobražavaju ili misle. A evroatlantski odnosno evropski integratori, bili su dominantno socijaldemokratski, centristički, čak levocentristički orijentisani, još danas dalekih 1990-ih, dok je danas, na početku dvadesetprvog veka, 2000-ih, njihov najveći deo, ne samo faktički, nego i formalno, partijski, politički, ideološki i retorički, zapravo, orijentisan konzervativno-narodnjački, desno-populistički, u najboljem slučaju desno-centristički. Ali, zar najveći broj evroatlantskih posebno evropskih integratora, uprkos ovom njihovom ne malom desnom zaokretu u poslednjih desetak godina, ipak, objektivno ne pripada, onom delu „the haves“-ovog spektra, koje smo i mi, u prethodnom odeljku, benevolentno označili kao reformiste, odnosno kao relativno bolji, i za pozitivne promene, kompromise i reforme, spremniji deo ovog spektra? Pripada. Ali, to još uvek ne znači, da čak i ovaj deo vladajućeg spektra, u krajnjoj liniji, ne pripada vladajućoj, desnocentrističkoj osovini savremenog sveta. Kada razlika, pa čak i značajnih razlika, u glavnim tonovima i akcentima, uopšte ne bi bilo, tada ne bi bilo, ni bilo kakvog spektra. Rečju, važno je i jedno i drugo, i najmanji zajednički imenitelj, i specifična razlika, da se tako izrazim. Prevideti ono prvo, kao i ono drugo, u raznim momentima politike kao prakse, veštine mogućeg, kako se to obično kaže, moglo bi da bude jednako

129

fatalno, pa zato jednako mora da se vodi računa, i o jednom i o drugom (ali o tome nešto više u narednom odeljku).

u tom pogledu, odličan indikator je i sama Evropska unija, krovna institucija evropskih integracija. Koja je jedan krajnje dijalektičan, što će reći krajnje kompleksan, ambivalentan i kontradiktoran proces-entitet, razapet između onog svog reformskog, delom i emancipatorskog, i onog svog konzervativnog, delom i eksterminatorskog dela. Kao potvrdu, za ovaj sasvim generalni analitički i kritički stav, nevešćemo samo dva svetska, i samo dva lokalna autora. Najpre, dva svetska autora, Imanuel Volerstin iz SAD, i Etjen Balibar iz Francuske. Onaj prvi, ovakav, analitički i kritički stav o Eu, izrazio je na više mesta, ali najpregnantnije i najreciznije, u jednoj novoj knjizi, i u dva skora komentara, u istoimenoj rubrici Commentaries, na vebsajtu Fernan Brodel centra. Naslov i podnaslov knjige, European Universalism: The Rhe-toric of Power (The New Press, New York and London, 2006), najkraće i najbolje rezimiraju, a dva skora komentara, „The u. S. And Europe, 1945 to today“ (commentary No. 137, May 15, 2004, http://fbc.binghamton.edu/commentr.htm), i „Europe, 2057“ (commentary No. 207, April 15, 2007, http://fbc.binghamton.edu/commentr.htm), dalje razvijaju suštinu ove kritike, i to pre svega u pravcu isticanja, kako je Eu, u svakom pogledu, u unutrašnjoj, ali i u svetskoj politici, u najboljem slučaju, još uvek, samo „the big question mark“. Koliko je ovo različito, od samodopadljive dogmatike, kojom sebe svakodnevno i neumereno časte, aparatski naučnici i intelektualci, sa briselskog i inih dvorova, širom takozvane postnacionalne Evrope. Slično Imanuelu Volerstinu, postupa i Etjen Balibar. u knjizi Nous, citoyens d’Europe?, ovaj doajen francuske i svetske filozofije dvadesetog veka, (neo)marksist i (post)strukturalist starog, dobrog kova, u upozorenjima,

130

do kakvih sve rezultata može da dovede, nekontrolisana es-kalacija konzervativnih potencijala evropskih integracija, ide čak i do „evropskog aparthejda“ (Etienne Balibar, Nous, citoyens d’Europe? Les frontieres, l’Etat, l’peuple, Editions la Decouverte, Paris XIIIe, 2001, „Vers un ’apartheid’ europeen“, str. 83-86).

Atributi svetski i lokalni, gore su upotrebljeni isključivo opisno, geografski. Analize i kritike dva lokalna autora, koje smo gore najavili, po kvalitetu, naime, ni malo ne zaostaju, za odgovarajućim doprinosima svetski poznatijih i slavnijih autora. tako, Albanac, Blendi Kajsiju, sa Instituta za međuna-rodne studije iz tirane, u izvanrednom tekstu „Mit o evropskoj integraciji i albanska realnost: ka demistifikaciji procesa integracije“ (Karavan, Periodično izdanje organizacije ’Search for common ground’, jul 2003, str. 10-11), donosi jednu veoma dobru, višeslojnu, dubinsku i realističku sliku, nekih dobrih, ali i mnogih loših strana, te upotreba i zloupotreba evropskih integracija, retorika i politika, u još uvek relativno siromašnom i nerazvijenom albanskom društvu, a jednu isto tako dobru, još i teorijski, frojdo-marksistički utemeljenu i pojačanu, analizu i kritiku evropskih integracija, kao oblika „novog evropocentrizma“, čak sa elementima starog-novog dogmatizma i totalitarizma, te neokolonijalizma i socijaldarvinizma, uz to i sa razigranom i duhovitom igrom reči, kao što su „Eurosis“, „Eutopia“, „Euldorado“, i „Eugoism“, nalazimo i u Sloveniji, jednoj od slavljeničkih novih članica Eu, u knjizi Mitje Velikonje, publikovanoj nedavno bilingvalno, na slovenačkom i engleskom jeziku (Mitja Velikonja, Eurosis, A critique of the New Eurocentrism, Peace Institute, Ljubljana, 2005).

u prethodnom odeljku, samo smo najavili, sada ćemo i nešto podrobnije da osmotrimo, kompleksni fenomen siromaštva,

131

kao onaj „rog“ koji ne laže, ako već toliko obilno laže „koza“, odnosno ideologija i retorika naših „the haves“-a, neoliberalnih globalizatora i evroatlantskih integratora, posebno onih prvih, neoliberalnih globalizatora. Zaista, više, bolje i uverljivije, od bilo koje, pa i od najbolje teorijske kritike ideologije, svu laž, cinizam i hipokriziju ideologije i retorike naših „the haves“-a, razotkriva praktična kritika siromaštva, da se tako izrazimo. I to kako praktična kritika onog globalnog, tako i praktična kritika onog lokalnog, u našem slučaju crnogorskog siromaštva.

Pođimo redom. Pogledajmo najpre kako stvari stoje, sa strukturom i dinamikom globalnog siromaštva, odnosno sa strukturom i dinamikom siromaštva u globalnim, svetskim razmerama. Statistika je egzaktna, surova i neumoljiva. Sudeći po njoj, u poslednjih dvesta godina modernizacije, došlo je do enormnog porasta siromaštva u svetskim razmerama, odnosno do zastrašujućeg proširivanja i produbljivanja jaza između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja sveta. Prema statističkim nalazima UN Human Development Report 1999, disparitet u prihodima između ovih zemalja, početkom devetnaestog veka bio je 1:3, početkom dvadesetog veka 1:13, u doba „države blagostanja“ 1960-ih 1:30, tokom „neoliberalnih“ 1990-ih 1:60, a krajem istih 1:84 (Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta, gutenbergova galaksija, Beograd, 2002, str.118). u poslednjih dvesta godina, dakle, ovaj disparitet ne samo da nije smanjen, što je bio i ostao službeni cilj reformistički orijentisanih institucija, politika i retorika „the haves“-a, nego je povećan, i to ne tek blago, umereno, linearno, nego čak burno, naglo, eksponencijalno.

Ovaj i ovakav disparitet proizvodi najmanje dve vrste problema. Prva vrsta problema tiče se društvene (ne)pravde, druga pragmatike ili održivosti sistema. Pogledajmo kako se

132

glavni akteri naše drame odnose prema ovim problemima. Najpre prema problemu društvene (ne)pravde. Konzervativni deo „the haves“-ovog spektra, posebno neoliberalni glo-balizatori, ovaj problem jednostavno ne priznaju, nego ga prosto ignorišu ili negiraju, i to putem onih autizama, antagonizama, ili socijal-rasizama, o kojima smo takođe govorili u prethodnom odeljku ove knjige. Ni najveći deo reformističkog dela „the haves“-ovog spektra, međutim, ne ističe se toliko priznanjem i prihvatanjem problema društvene (ne)pravde. glavna razlika između reformista i konzervativaca „the haves“-ovog spektra pojavljuje se u njihovom odnosu spram onog drugog problema, problema pragmatike odnosno održivosti sistema. Dok konzervativci uglavnom ignorišu i ovaj problem, naime, reformisti ovaj problem makar priznaju i prihvataju. A ovo nikako nije za potcenjivanje. Čak i ako su pripadnici dva polarna spektra, različiti pa i suprotstavljeni u mnogim drugim stvarima, u ovoj konkretnoj stvari, dakle u priznanju, prihvatanju i rešavanju problema siromaštva, kao problema pragmatike i održivosti sistema, reformisti „the haves“-a i realisti „the have-nots“-a moraju da sarađuju, ako ne kao voljni, a ono makar kao nevoljni, nužni saveznici.

Enormni porast siromaštva u svetskim razmerama, zastrašujuće proširivanje i produbljivanje jaza između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja sveta, eksponencijalno povećanje dispariteta u njihovim prihodima u poslednjih par vekova, koje je gore samo sumarno opisano, rezultat je više faktora. gola sila, brutalno nasilje, (neo)kolonijalna pljačka, „prvobitna akumulacija kapitala“ u svetskim razmerama, u poslednjih nekoliko vekova, jeste jedan, ali nije i najdublji i najvažniji od ovih faktora. Najdublji i najvažniji faktor odnosno izvor ovog dispariteta, jeste eksploatacija, nelegitimna monopolizacija i uzurpacija burnog multimilenijumskog

133

naučno-tehnološkog rasta, koji je delo (bez)brojnih najvećih umova odnosno duhova čovečanstva, iz svih vremena i sa svih meridijana, i to od strane jedne male, parazitske, predatorske grupe, klase kapitalista i privatnih vlasnika, u poslednjih pola milenijuma najvećim delom koncentrisanih na Zapadu. Za svakoga ko se ozbiljnije bavio društvenim naukama, ovo je nesporna, čak notorna istorijska, ekonomska i politička činjenica savremenog sveta. Zbog toga, razloge za negiranje ove činjenice, čak i među onima koje smo ovde označili kao reformiste „the haves“-a, ne treba tražiti u sferi nauke, nego u sferi politike, moći i ideologije. Kao što u sferi nauke ne treba tražiti ni razloge što „the haves“-ovi reformisti prihvataju makar one druge, razloge pragmatike i održivosti sistema. Razlika između reformista i konzervativaca „the haves“-a je kao razlika između slabovidih, koji su sačuvali makar deo vida, na jednoj, i potpuno slepih osoba, koje ne vide uopšte, na drugoj strani. Čak i ako ne vide, odnosno ne žele da vide, najdublje izvore istorijske i društvene nepravde onog dispariteta i siromaštva, reformisti makar vide, da je ekstremna i rastuća količina nezadovoljstva, mržnje i nasilja, koja se iz ovih izvora preteći uzdiže, najveća pragmatska, praktična opasnost, prava paklena „time-bomb“, tempirna bomba, koja kuca u samim temeljima savremenog svetskog sistema, pa i svog „the haves“-ovog bogatstva, nerazdvojnog od tog sistema, i spremni su da u vezi sa tim nešto preventivno učine.

A šta tek reći o „slepcima“ sa nerazvijene i zaostale (polu)periferije svetskog sistema. Stepen njihovog slepila, ignorancije i arogancije, baš kao i stepen unutrašnjeg siromaštva u njihovim zemljama, još je veći. to dobro pokazuje i slučaj crne gore, jedne od šest republika bivše jugoslavije, koja je, na putu od „socijalističkog“ do „kapitalističkog“, ideološkog i retoričkog „raja“, morala da prođe, i kroz „pakao“ genocidnih

134

postjugoslovenskih ratova 1990-ih. Za našu temu, slučaj crne gore je čak i udžbenički značajan, paradigmatičan. Prema statističkim podacima uNDP za 2004, naime, crna gora je te godine bila „šampion“ siromaštva, čak i u veoma oštroj konkurenciji, na ratovima opustošenom Zapadnom Balkanu. Prema ovim podacima, u crnoj gori je te godine živelo oko dvanaest procenata stanovništva unutar, i još oko trideset procenata stanovništva na samoj ivici zone apsolutnog siromaštva, a na neslavnom prvom mestu, u čitavom ovom nesrećnom regionu, crna gora je te godine bila, i po onom drugom ključnom indikatoru unutrašnjeg siromaštva, ekonomskoj i socijalnoj distanci odnosno udaljenosti, koja deli deset procenata njenih najbogatijih od deset procenata njenih najsiromašnijih stanovnika.

A kada je sredinom oktobra 2006, garet tankosić-Keli, šef Kancelarije uNDP za crnu goru, i jedan od retkih neravnodušnih i nekorumpiranih međunarodnih predstavnika u ovom delu sveta, obelodanio gornje podatke, imao je priliku da upozna, i svu silinu neraspoloženja, zlovolje i „jare“, crnogorskih vladinih predstavnika. u svojoj poslednjoj knjizi, Belle epoque, tadašnju reakciju crnogorske vlade opisao sam ovako: „Reakcija resornog ministarstva, ’za rad i socijalno staranje’, bila je sasvim promptna i efikasna. u manje od dvadesetčetiri sata, naime, usledio je ničim potkrepljeni demanti, a odmah zatim, od strane vladi uvek bliskih i odanih medijskih ’specijalaca’ za takve zadatke, i ni malo sofisticirani napad, na garet tankosić-Kelija lično, zato što se ovaj, eto, uopšte usudio, da dirne u diznilendske fantazije samozvane ’crnogorske ekonomske škole’ odnosno ’neoliberalne ekonomije’.“ (Milan Popović, Belle epoque: kritika dogme progresa, OKF, Durieux, cetinje, Zagreb, 2007, str. 128) Pa ipak, i ovaj napad, bio je ništa, u odnosu na ni

13�

malo džentlmenski „ispraćaj“, koji su dva najviša funkcionera crnogorske vlade, ministar inostranih poslova, Milan Roćen, i sam predsednik vlade, Njegovo Premijerstvo, Milo Đukanović, pametnom i hrabrom Ircu priredili, na samom isteku misije u crnoj gori, i to tako što su ga, zajedno sa tomasom šmitom, odlazećim ambasadorom Nemačke, optužili za „mešanje u unutrašnje stvari“ crne gore. Bolje od bilo koje i bilo kakve „spoljašnje“ odbrane, međutim, odbranio se sam garet tankosić-Keli (nešto ranije to je, ništa manje efektno, uradio i odlazeći nemački ambasador, tomas šmit), poentirajući pri tome ono što je najvažnije, i za samu crnu goru, ne samo za njegovu misiju i kancelariju u ovoj zemlji. Evo ključnih stavova njegove zaista superiorne odbrane: „’Poenta je da smo bili prepoznati u medijima tako što smo obezbjeđivali informacije, dali glas bezglasnima i savjet siromašnima, bavili se održivim razvojem i izgradnjom kapaciteta,’ kazao je tankosić-Keli. On je ocijenio da uNDP ne kritikuje nikoga, već sakuplja činjenice zajedno sa Vladom. ’Onda one idu u javnost i ako opozicija citira podatke, onda smo mi protiv vlasti,’ objasnio je on, objašnjavajući zbog čega su ga neki vidjeli kao ’kritičara vlasti’. tankosić-Keli je kao manu crne gore označio nedostatak prostora za stvarni dijalog jer se ’ne može lako doći do činjenica i raspravljati o nekim osetljivim pitanjima.’ ’Ono što me najviše brine je, AKO jA NEštO PRIČAM O KORuPcIjI I SIROMAštVu, SLjEDEćEg DANA SE PEtNAESt LjuDI RuKujE SA MNOM I KAŽu DA SAM VEOMA HRABAR. Ne znam zašto ljudi misle da sam hrabar samo zato što radim svoj posao,’ kazao je tankosić-Keli.“ (Nđ. R. [Neđeljko Rudović], „garet tankosić-Keli juče oponirao šefu diplomatije,“ blok slovima naglasio Milan Popović, Vijesti, subota, 5. jul 2008, str. 3) Bez patetike, bravo za gareta tankosić-Kelija, jednog od reformista, koji na najbolji i najuverljiviji način, samo potvrđuje i osnažuje, onaj

136

naš generalni i načelni stav, o mogućnosti i potrebi saradnje između realista „the have-nots“-a i reformistia „the haves“-a.

„jaru“ vladajućeg crnogorskog kartela, u vezi sa istim problemom, imala je prilike da oseti i moja skromna malenkost. Kada sam krajem marta 2007, na jednom sasvim akademskom, dakle ne-političkom skupu, ukazao na zastrašujuće, „šampionske“ razmere siromaštva u crnoj gori, te na još zastrašujućiju oligarhijsku odnosno autokratsku društvenu i političku tendenciju, koja iz ovakvog siromaštva nužno izrasta, veoma brzo, posle samo nekoliko dana, usledio je odgovor samog Primusa, i to na udarnoj, naslovnoj strani najtiražnijeg crnogorskog dnevnog lista: „Đukanović odgovara kritičarima koji tvrde da nekoliko njemu bliskih ljudi gospodari većinom nacionalnog bogatstva: NEKA PROšEtAju DO BuDVE I POgLEDAju KOLIKO IMA NOVIH MILIONERA“ (Vijesti, 4. april 2007). još egzotičniji komentar, u suštini istog problema, i takođe na udarnoj, naslovnoj strani najtiražnijeg crnogorskog dnevnika, mogli smo da pročitamo, i nepunih godinu dana posle opisane „razmene“ između mene i premijera, ovoga puta iz glave premijerovog najomiljenijeg profesora, savetnika i partnera, uz sve ovo i ideološkog oca samozvane „crnogorske ekonomske škole“, ergo egzotični komentar je glasio: „RAZBILI SMO KuLt SIROMAštVA, IMAMO BOgAtOg PREMIjERA“ (Veselin Vukotić, Vijesti, 18. mart 2008).

Čak i onima koji su u ovaj problem manje upućeni, jasno je da su argumenti Primusa i njegovog dvorskog intimusa, makar u ozbiljnoj društvenoj nauci, potpuno bezvredni. Da enormno ali nelegitimno bogatstvo naših vrlih turbo-kapitalista, tajkuna, oligarha, i silnika, stečeno tokom duge i teške balkanske posthladnoratovske „prvobitne akumulacije

137

kapitala“, serije kataklizmičkih genocidnih ratova, međunarodne izolacije, uN sankcija i nekontrolisanog šverca, nije validan protivargument odnosno negacija, nego, upravo obrnuto, argument, sastavni deo i potvrda, ili, preciznije, druga krajnja tačka, onog istog oligarhijskog socijalnog sistema i spektra, čija je prva krajnja tačka, gore opisana kao tačka endemskog i ekstremnog siromaštva. Ali šta reći onima, čiji ključni „argumenti“, očigledno dolaze iz „stomaka“, a ne iz cerebruma. Sa „stomakom“, jednostavno, ne možete da polemišete. upravo ovakva, beskonačna apatija, i mene je bila ispunila i savladala, kada mi je uredništvo Vijesti ponudilo, da na stavove premijera reagujem. Zbog toga sam te stavove tada ostavio bez odgovora. Ali mi je jedna slučajna mada zanimljiva i značajna epizoda, sa predavanja u Budvi, na Pravnom fakultetu, septembra 2006, pomogla da bolje shvatim, i jednu širu odnosno dublju dimenziju našeg neslaganja.

Predavanja su bila prva i propedeutska, neka vrsta kondenzovanog uvoda u teoriju politike i političkog sistema, u okviru predmeta Savremeni politički sistemi, kojeg već dugih i predugih tridest godina predajem na Pravnom fakultetu u Podgorici, a odskora i na isturenim punktovima tog fakulteta u Bijelom Polju i Budvi. u skladu sa svojim najdubljim antidogmatskim, alternativnim i kritičkim epistemološkim i metodološkim uverenjima, upozorio sam studente, kako nije dobro da definicije uče napamet, bez odgovarajućeg razumevanja, kako na definicijama, posebno onim krutim i nepomičnim, uopšte i ne insistiram, te kako sam, čak i kada iznosim neku definiciju, a upravo sam se pripremao da izložim definiciju same politike, pri tome veoma suzdržan, rezervisan i ekonomičan, kao pravi konceptualist i minimalist, da minimalist, upotrebio sam baš taj izraz. Ovo potonje, bilo je povod, da mi u pauzi između dva časa, priđe

138

jedan student, Đurko Milatović, i da me duhovito uputi, na jedan, meni, u tom trenutku, nepoznat rok sastav iz tuzle, Letu štuke, i na jedan od stihova iz jedne od njihovih potonjih numera. „Ali šta zna primitivizam šta je minimalizam,“ taj stih glasio je ovako ili nekako tako, ljubiteljima roka neće biti teško da provere, ukoliko ga već i ne znaju napamet. Od toga dana do danas, kada god naiđem na veliki nepropusni zid, koji neumoljivo razdvaja klase, ideologije i svetove, kao što je to u opisanim situacijama bio slučaj sa mnom i Primusom i njegovim dvorskim intimusom, uvek se setim ovog stiha iz pesme tuzlanske grupe, i studenta Đurka Milatovića, s početka budvanske nastave 2006.

šira odnosno dublja dimenzija mojih neslaganja sa Primusom, njegovim dvorskim intimusom, i svim njegovim, a takvih je u crnoj gori danas mnogo, čak jako, jako mnogo, jasnija će postati nakon izlaganja o različitim vrstama inteligencije, koja slede u poslednjem, trećem delu, odnosno u poslednjem, devetom odeljku ove knjige. tamo ćemo videti, kako prema najnovijim i najboljim, medicinskim i psihološkim, empirijskim i eksperimentalnim istraživanjima, pored tehničke, postoje još i emocionalna i socijalna inteligencija, a ovde će biti dovoljno, da, na osnovu rečene diferencijacije, samo ukratko dijagnosticiramo, kako izuzetna i nesporna uspešnost Primusa i svih njegovih, u „prvobitnoj akumulaciji kapitala“ 1990-ih i 2000-ih, doduše, jeste izraz njihove visoke, čak veoma visoke tehničke inteligencije, ali kako su njihovi stavovi, o „novim milionerima u Budvi“, odnosno o „bogatom premijeru koji razbija kult siromaštva“, istovremeno, izraz njihove niske, čak veoma niske, ako ne i potpuno zakržljale, ukoliko uopšte ikada i razvijene, emocionalne i socijalne inteligencije. Oblik ekstremne sociopatske ideologizacije, i negativne socijalne produkcije, da ne kažem kreacije.

139

6.tHE HAVE-NOtS

Na kraju trećeg odeljka odnosno prvog dela ove knjige, upoznali smo privrednog istoričara i hrišćanskog socijalistu Karla Polanjija, i nekoliko glavnih koncepata, ideja i interpretacija, iz njegove kapitalne knjige The Great Transformation, posebno onu njegovu iluminantnu konceptualizaciju moderne istorije kao istorije „dvostrukog pokreta“ (double movement), prvog, pokreta industrijskog kapitalizma, te njegove prateće mitologije „samoregulatornog tržišta“ (self-regulating market), i drugog, pokreta „društva koje se štiti“ (self-protecting society), od onog prvog pokreta.

Pre nego pređemo na dvadesetprvi vek, nije na odmet da povučemo još samo dve važne paralele. Prvu, između dva opisana pokreta, iz privredne istorije Karla Polanjija, na jednoj, i zakona akcije i reakcije, iz teorijske fizike, na drugoj strani (ova paralela uverljivo ukazuje na svu elementarnost naša dva pokreta). I drugu, između ova dva pokreta, na jednoj, i „the haves“-a i „the have-nots“-a, iz stratifikacije i sociologije, na drugoj strani (ova paralela rečenu elementarnost samo još dodatno produžava i konkretizuje). Koristeći i dalje termine ove dve paralele, naime, nije teško uočiti, kako su nosioci i akteri ona dva pokreta, upravo naši „the haves“-i i „the have nots“-i, od kojih smo one prve, u prethodnom odeljku, već i nešto konkretnije upoznali.

A onda nije teško uočiti, ni ciklično ponavljanje antagonizacije između dva pokreta na početku dvadesetprvog veka, u obliku onog titanskog mega-konflikta između dva

140

sveta, onog neoliberalnih globalizatora i evroatlantskih integratora, „the haves“-a našeg vremena, na jednoj, i onog rada, života i otpora, kojeg ovde i danas najbolje reprezentuje Svetski socijalni forum (World Social Forum, WSF), „the have nots“ našeg vremena, na drugoj strani. Ali je zato nešto teže uočiti, i zbog toga na to skrećemo pažnju na samom početku ovog odeljka, kako rečeno ciklično ponavljanje nije puko ponavljanje, ponavljanje „sto posto“, nego je ponavljanje na jednom višem nivou, drugim rečima pre je kombinacija ponavljanja i promene, nego čisto ponavljanje, kako to i inače u istoriji najčešće biva. Ili, da to formulišemo i u terminima iz (prostorne) geometrije, nije obični krug, odnosno kružnica, nego spirala, odnosno jedan (viši) zavojak ove spirale.

Pogledajmo sada nešto pažljivije, šta je to u ovom našem zavojku, na početku dvadestprvog veka, nepromenjeno, isto, a šta različito, promenjeno, u odnosu na onaj zavojak, koji je, kao „dvostruki pokret“, opisao Karl Polanji, portretišući privrednu, socijalnu i istorijsku dinamiku, u poslednjih nekoliko vekova, ali posebno i najviše u (super)kapitalističkom devetnaestom veku. Ista, nepromenjena je, osnovna sistemska dinamika svetskog kapitalističkog sistema, dinamika onog dvostrukog pokreta, sudar ona dva pokreta. Ali je „VremeProstor“ (timeSpace), da i ovde upotrebimo ovaj složeni koncept, konstrukt Imanuela Volerstina, ove dinamike odnosno ovog sudara, ovde i danas, na početku dvadesetprvog veka, veoma promenjen. tako da se može govoriti o velikom, veoma velikom, čak ekstremno velikom proširenju, ekspanziji, kada je o prostoru reč, odnosno o isto tako velikom, veoma velikom, čak ekstremno velikom ubrzanju, akceleraciji, kada je o vremenu i brzini reč. (Ovde je pravo mesto da „odam“, još jednu malu, tehničku tajnu, iz sopstvene autorske „radionice“, naime, činjenicu da sam i sam naslov drugog dela ove knjige,

141

KOMPLEKSifikacije, konstruisao, najviše, imajući na umu, upravo ovo veliko, veoma veliko, čak ekstremno veliko, uz sve ovo još i dvostruko, vremensko i prostorno uvećanje.)

tako, dok je u velikom „portretu“, ili, još bolje, u velikoj „freski“ devetnaestog veka, koju je za sobom ostavio Karl Polanji, antagonizacija dva pokreta, u osnovi, zahvatala samo onaj deo ge(j)e koji se obično zove Zapad, dakle tadašnji (i današnji, mada već opadajući) kapitalistički i industrijski centar savremenog sveta, antagonizacija ova dva pokreta odnosno sveta danas, na početku dvadesetprvog veka, već se u potpunosti proširila, na celokupnu planetu, dakle i na centar i na (polu)periferiju savremenog svetskog sistema. Sa svim odgovarajućim konsekvencama. A glavna konsekvenca ovog ekstremnog proširenja, jeste ona ekstremna kompleksifikacija. uporedite najpre izgled sveta na početku i na kraju devetnaestog veka, dakle na početku i na kraju velikog istorijskog rada onog „dvostrukog pokreta“. Na početku, kurjačka beskrupuloznost kapitala i kapitalista, i ludistički očaj rada i proletarijata, na kraju organizovani kapitalizam, i socijaldemokratizovani socijalizam. A šta u svetskim razmerama imamo danas, na početku dvadesetprvog veka? Najkraće, jednu vrstu ponavljanja one kurjačke beskrupuloznosti kapitala i kapitalista, ergo još jedan dokaz da čovek baš i nije neka vrsta koja ume da uči. I jednu vrstu delimičnog ponavljanja, delimičnog učenja, rada i proletarijata, danas u liku WSF i drugih alternativnih aktera. I samo još jedna longitudinalna refleksija. ukoliko je industrijskom Zapadu, u devetnaestom veku, bio potreban čitav jedan vek, da, na temlju dugih i teških klasnih, ekonomskih, socijalnih i političkih borbi, nešto ne samo nauči, nego i izgradi, onda možemo samo da zamislimo, koliko će vremena i borbi biti neophodno, da sada već čitavo čovečanstvo, nešto analogno nauči i izgradi, u mnogo kompleksnijim uslovima,

142

odnosno u najširim, svetskim razmerama, i sa najvećim, trećemilenijumskim ubrzanjima.

Zahvaljujući eksponencijalnom naučno-tehnološkom progresu odnosno rastu, međutim, gore opisana kom-pleksifikacija, u međuvremenu je još i dodatno kompl-eksifikovana, i to ne više samo onim ekstremnim uvećanjima i ubrzanjima, nego sada već i pojavljivanjem, jednog potpuno novog, posthumanog faktora. usled kojeg je, za odgovarajuće analize i interpretacije dinamike i konflikta ona dva pokreta, uz sociologiju, politikologiju i istoriju, sada postala neophodna, i sama evolucija odnosno biologija. te usled kojeg je i sam naslov naše Velike promene, čak i u odnosu na slavnu The Great Transformation Karla Polanjija, dobio jedno relativno novo, i umnogome prošireno, povećano i pojačano značenje. Po potencijalima i kapacitetima, ali i po iskušenjima i opasnostima, naime, velika promena o kojoj je ovde i danas reč, mnogo je veća, nego što je bio čak i onaj „veliki preobražaj“, iz naslova i vremena Karla Polanjija.

Do sada je bilo reči uglavnom o kvantitativnom aspektu ili strani, našeg aktuelnog zavojka novovekovne kapitalističke spirale, ali ovaj zavojak ima i svoj još važniji, kvalitativni aspekt ili stranu. Reč je, pre svega, o stanju i dometima kritičke, još više samokritičke svesti, glavnih aktera ove spirale. Ovo stanje gore smo nagovestili samo blago i indirektno. Pogledajmo ga sada nešto pažljivije, izbliza i direktno. Pre svega, objasnimo zbog čega smo gore, kapitalu i kapitalistima pripisali nesposobnost, a radu i proletarijatu, delimičnu sposobnost učenja. Zbog čega smo tako postupili, kada čak i letimično upoređivanje njihovih realnih ponašanja u poslednja dva veka, jasno pokazuje da je ova (ne)sposobnost učenja, kritike i samokritike, među njima, ipak, bila manje ili više ravnomerno

143

raspoređena? Zar mnogi evroatlantski integratori i reformisti „the haves“-ovog spektra nisu pokazali izvestan stepen sposobnosti učenja, evolucije i kompromisa? jesu. A zar na drugoj strani mnogi radikali „the have-nots“-ovog spektra do današnjeg dana nisu ostali ukopani u višestruko proverenim i potvrđenim zabludama, rigidnostima i greškama prošlosti? jesu i oni. uprkos tome, kapitalu i kapitalistima, „the haves“-ima, pripisali smo nesposobnost, a radu i proletarijatu, „the have-nots“-ima našeg doba, delimičnu sposobnost učenja, pre svega, zbog one izrazito nejednake, neravnomerne, asimetrične distribucije (ne)moći i (ne)odgovornosti, koja među njima postoji sve do danas. I zbog izrazite prevlasti, nadmoći i dominacije, konzervativaca nad reformistima, kada je reč o onim prvim.

Pogledajte samo aktuelno ponašanje neokonzervativnih fundamentalista, „neocons“-a Džordža Buša Mlađeg, i njihovih parnjaka iz Evrope i sveta, koji se kriju ispod fasade neoliberalnih globalizatora. Svoj konzervativizam, i svoju kurjačku žeđ za profitom, oni danas okreću ne samo protiv sveta rada, kao što je to bio slučaj u devetnaestom veku, nego i protiv samog života, ekosistema, i kosmosa. u tom smislu, čak i onaj ubitačno precizni naziv tomaža Mastnaka, Hostes Humani Generis, Neprijatelji ljudskog roda, zahteva izvesno dodatno proširivanje i preciziranje. Recimo: Neprijatelji ljudskog roda, života, i kosmosa. A reformisti „the haves“-ovog spektra, posebno evroatlantski integratori? Koliko uporno i dosledno oni pružaju otpor kosmičkom ludilu „neocons“-a? Najkraće, ne previše uporno, još manje dosledno. Nezavidni dometi, mršavi testovi, nepostojani rezultati, skoro su na svakom koraku: Drugi zalivski rat, Iranska kriza, Kjoto protokol, Kriza energije, sirovina, goriva, hrane. Obrazac je gotovo uvek isti: najpre manje ili više iskreno inicijalno protivljenje i alternativa,

144

zatim produženo „muljanje“ i pregovaranje, na kraju finalno pomirenje i asimilovanje, naravno uvek evroatlantskih integratora od strane neoliberalnih globalizatora, evropskih pacifista od strane američkih militarista, reformista od strane konzervativaca, i sve to uvek u ime i zbog Njenog Veličanstva, Evro-Atlantske Zajednice odnosno civilizacije. Zbog toga smo prema spektru „the haves“-a u celini, pa i prema reformističkom delu ovog spektra, bili onako grubi, oštri i strogi. što, naravno, ne znači, da o relativnoj razlici, između pojedinih delova ovog spektra, posebno o onim relativno pozitivnim kapacitetima i potencijalima reformističkog dela ovog spektra, ne treba ozbiljno da se vodi računa.

Kao i da ne treba ozbiljno da se vodi računa, i o relativnoj razlici između pojedinih delova „the have-nots“-ovog spektra, te unutar ovoga posebno i o onim njegovim manje ili više negativnim delovima, komponentama i akterima, koji su se kao takvi pokazali u poslednjih par vekova, posebno u kataklizmičkom dvadesetom veku (a koji je takav, dakle kataklizmičan, bio ne samo za čovečanstvo u celini, nego i za levicu i alternativu kao njegov deo, možda za levicu i alternativu čak i ponajviše). Naprotiv, temeljita kritika i samokritika, unutar i od strane samog „the have-nots“-ovog spektra, uslov je konačnog uspeha ovog spektra, te konačnog uspeha i (to moram baš tako da formulišem mada znam da zvuči patetično) spasa čovečanstva, planete i sveta. Brojni i važni elementi rečene (samo)kritike već su rasvetljeni, ali mnogi od njih, posebno oni među njima koji su najvažniji i najdublji, još uvek čekaju da budu otkriveni.

tako, DOgMAtIZAM I AutORItARIZAM već su otkriveni i rasvetljeni, kao najveći problem, limit i nedostatak levice i alternative dvadesetog veka. Problem, limit i

14�

nedostatak, koji je levicu i alternativu, na kraju ovog veka, koštao čak i totalnog debakla. Dogmatizam i autoritarizam levice i alternative dvadesetog veka, rasvetljeni su već sa mnogih strana, ali su neki od najdubljih uzroka i izvora ovih nedostataka, do današnjeg dana ostali nerasvetljeni, čak zamračeni, pa i mistifikovani. Pa ipak, ovde su učinjeni i neki značajni pomaci. u tom pravcu, možda je najdalje otišla američka istoričarka, teda Skokpol. u kritičkom prikazu teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, ona je formulisala i jedno sasvim generalno stanovište, kojem ćemo mi ovde pripisati, i izraziti istorijski, praktični i politički, dakle ne samo teorijski, intelektualni i metodološki smisao i značaj, kakav je, inače, razvila sama autorka. Prema tedi Skokpol, naime, najdublji izvor svih problema alternative u teoriji i metodologiji, a prema našoj proširenoj interpretaciji i razumevanju, i svih problema alternative u istoriji i politici, pa i u onoj dvadesetog veka, koju mi ovde prvenstveno „zumiramo“, jeste u jednoj vrsti veoma opasnog mehanizma ZAMKE LIKA u OgLEDALu, opasnosti ili zamke, naime, da se u žaru ogorčene borbe postane isti kao sopstveni neprijatelj, da to i tako objasnimo. Evo tog briljantnog, istovremeno dubokog i iluminantnog mesta iz tede Skokpol, i to u originalu na engleskom jeziku: „the ’mirror image’ trap that plagues any atempt to create a new paradigm through direct polemic oposition to an old one.“ (Theda Skocpol, „Wallerstein’s World capitalist System: A Theoretical and Historical critique,“ American Journal of Sociology, Volume 82, Bimonthly, july 1976-May 1977, page 1089)

u svojoj prethodnoj knjizi, Belle epoque, ja sam čak posebno, privilegovano teorijsko mesto, dao jednoj sasvim specifičnoj i konkretnoj dogmi našeg vremena. Dogmi progresa. Ovu dogmu tamo sam dijagnosticirao kao verovatno najdublji

146

duhovni izvor našeg današnjeg poznomodernog ništavila, i naravno da sam pri tome prvenstveno imao na umu upravo onaj debakl levice i alternative s kraja dvadesetog veka o kojem je gore bilo reči. Ovde ću, međutim, još i dodatno da uputim, na jedan poseban oblik ili aspekt rečene dogme progresa. Oblik za koji mislim da je, uz upravo opisani mehanizam „zamke ’lika u ogledalu’“ tede Skokpol, jedan od najdubljih izvora onog debakla. te koji je i dan danas, najvećim delom, i kod najvećeg broja alternativnih aktera, ne samo praktično neprevladan, nego čak i teorijski nereflektiran, neosvešćen. Reč je o jednoj vrsti nesvesnog, polusvesnog, ili, samo izuzetno, svesnog „verovanja“ ovih aktera, u neku vrstu AutOMAtIZMA ALtERNAtIVE, po kojem je alternativa dobra, odnosno bolja od vladajućeg stanja stvari, po nekom podrazumevajućem automatizmu, naime samim tim što je ono vladajuće stanje loše, nepravedno, neprihvatljivo, posebno za one kojima je u tom stanju nepodnošljivo. Verovanje u prethodnoj rečenici, stavio sam pod znake navoda, zbog toga što je u opisanom kompleksu, nesvesni odnosno polusvesni element apsolutno dominantan, u odnosu na onaj svesni element. uz dogmu progresa, koja je u ovom kompleksu glavni duhovni, mentalni i intelektualni element, mada i on uglavnom nesvestan ili polusvestan, drugi glavni element, koji je više psihološki nego duhovni, mentalni i intelektualni, i u najvećem delu takođe nesvestan ili polusvestan, jeste jedan relativno lako „zapaljiv“, masovno-psihološki koktel, miks „pravedničkog“ revanšizma, gneva i očaja. Bilo kako bilo, kompleks koji smo gore označili kao verovanje u automatizam alternative, spada u najdublje izvore – poraza alternative u dvadesetom veku. Bez kojih ne bi bilo moguće ni zamisliti, a kamoli objasniti, duboku i skrivenu unutrašnju vezu, između najplemenitijih socijalnih utopija, energija, težnji, borbi i žrtvi, na jednoj, i najtežih lomova, izvitoperenja i katastrofa levice i alternative dvadesetog veka,

147

na drugoj strani. Bez kojih bi bilo apsolutno nemoguće, čak i izvana opisati, a kamoli iznutra razumeti, takve monstrume ovog veka, kao što su bili svi oni naši staljinizmi, gulazi, čistke, goli otoci, polja smrti, i ostali maligniteti ovog burnog vremena. upravo zbog toga, jedna od glavnih pouka ovog strašnog iskustva i vremena, mora da bude, svest o tome, da nema nikakvog automatizma. Da iz nesporne neprihvatljivosti odnosno neodrživosti vladajućeg poretka, nikada, nikako, i ni po kakvom zagarantovanom automatizmu, ne proizilazi, bilo kakva, posebno ne bilo kakva nereflektirana, nesamokritična, olaka legitimacija alternative odnosno alternativnog poretka.

u kontekstu koji smo upravo razvili i osvetlili, sada bi trebalo da budu razumljiviji i jasniji, i naši stavovi i zalaganja iz dva prethodna odeljka ove knjige, posebno oni naši stavovi i zalaganja o nužnosti saradnje između reformista „the haves“-ovog i realista „the have-nots“-ovog socijalnog i političkog spektra, kao i oni naši stavovi i zalaganja o potrebi da se u toj i takvoj saradnji kombinuju neki elementi anarhosocijalizma i socijaldemokratizma. Posebno bi trebalo da bude jasnije, da ovi stavovi i zalaganja, nikako ne znače poziv na zaboravljanje, svih onih poznatih limita i nedostataka, reformističkog, pa i socijaldemokratskog oportunizma, koji je takođe saučestvovao u debaklu levice i alternative dvadesetog veka, nego, naprotiv, da oni mogu da znače, samo zalaganje za istovremenu (samo)kritičnost alternative dvadesetprvog veka, kako prema jednom, oportunističkom, tako i prema drugom, fundamentalističkom „grehu“ levice i alternative dvadesetog veka. Dvostruku (samo)kritičnost alternative, dakle. Koja nije ni malo laka. Ali koja jedina obezbeđuje onaj kvalitet alternative bez kojeg ova danas jednostavno ne može ni da opstane a kamo li da se dalje uspešno razvije.

148

Kvalitet o kojem je reč ovde ćemo ilustrovati još samo sa tri relevantne i recentne reference. Prva je Imperij Majkla Harta i Antonija Negrija, u kojoj ova dvojica alternativnih i originalnih mislilaca najvećih problema našeg vremena, jasno i razgovetno pokazuju, kako je vladajuće, konzervativne, čak destruktivne globalizacije samozvanih a lažnih (neo)liberala, moguće i neophodno kritikovati, prevladati i odbaciti, ali kako to nikako ne mora, nužno i jedino, da se (u)čini u ime isto tako konzervativnih i destruktivnih, ili čak i konzervativnijih i destruktivnijih, anti-globalizacijskih fundamentalizama, nacionalizama i mikronacionalizama, nego kako je to moguće, poželjno i neophodno, da se (u)čini, u ime isto tako mogućih, mada još uvek nedovoljno razvijenih, ali stvarno progresivnih i produktivnih, alter-globalizacijskih projekata i pokreta. Druga je Globalization and Its Discontents Džozefa Stiglica, u kojoj ovaj, govoreći sasvim generalno, ali i u najkonkretnijem smislu te reči, u isto vreme, demonstrira I REALIZAM I ALtERNAtIVNOSt, dve teorijske i političke vrline, koje se veoma retko sreću, ovako udružene, ali koje su, upravo tako udružene, i najpotrebnije. I treća, supersložena i superinteligentna kritika „Lesser-Evelism“-a, filozofije „Manjeg Zla“, u jednom tekstu posvećenom analizi i kritici politike predsednika SAD Bila Klintona u poslednjih osam godina dvadesetog veka (Lance Selfa, „Eight Years of clinton-gore: The Price of Lesser-Evilism,“ International Socialist Review, Issue 13, August-September 2000, http://www.internationalsocialist.org), u kojem se s pravom upozorava na opasnost „Scile“, naime na opasnost da „Manje Zlo“, vremenom, postane samo izgovor i zaklon, za uspostavljanje, reprodukovanje i legitimisanje, stvarno Većeg Zla, ali nakon kojeg (teksta), ništa manje aktuelna ostaje, i ona druga opasnost, opasnost „Haribde“, naime opasnost da se, tek nakon odbacivanja „Manjeg Zla“, dakle kasno, isuviše kasno,

149

i, što je najgore, nepovratno i nepopravljivo, pokaže kako je nekadašnje „Manje Zlo“, u poređenju sa novouspostavljenim stanjem, bilo zaista Manje Zlo, te kako je i sama alternativa, svojom lošom procenom, nestrpljenjem i radikalizmom, doprinela ustoličenju Većeg Zla (što je, naravno, tragično, ali i ne tako retko, pogotovo ne izuzetno: ako je nama u crnoj gori, u tom pogledu, iskustvo SAD relativno daleko i nepoznato, onda nam je iskustvo neprekinute dvadestogodišnje mono-polističke vladavine Mila Đukanovića u samoj crnoj gori, mnogo bliže i poznatije, i to kako uopšte, tako i kada je o filozofiji i legitimaciji „Manjeg Zla“ reč, jer je upravo ova filozofija odnosno legitimacija, i u našem slučaju, bila najčešća, ako ne i dominantna, u najvećem delu onih „impresivnih“ i neprekinutih dvadeset godina).

jedna od najtežih posledica, onog fatalnog verovanja u (inače nepostojeći) automatizam, o kojem je gore bilo reči, jeste i teško zapostavljanje, zanemarivanje POZItIVNE DIMENZIjE ALtERNAtIVE, ili, još preciznije, njene čiste pozitivnosti, da se tako izrazimo, što je i logično, jer ko veruje da alternativa, samim tim što je (nominalna) alternativa, po nekom apriori zagarantovanom automatizmu, mora da bude bolja od postojećeg reda i poretka stvari, taj ne mora posebno ni da se trudi, oko njenog pozitivnog sadržaja i izgleda. uz onaj isto tako veliki i fatalni deficit negativne, (samo)kritičke svesti i dimenzije, ovaj veliki i fatalni deficit pozitivne svesti i dimenzije, predstavlja drugi najdublji i najsnažniji izvor, velikog istorijskog i duhovnog poraza alternative na kraju dvadesetog veka. Zbog toga je razvijanje pozitivne ideje, dizajna i implementacije alternative, uz istovremeno razvijanje one njene negativne, (samo)kritičke svesti, uslov svih uslova, za njen konačni oporavak, razvitak i uspon, na početku dvadesetprvog stoleća.

1�0

upravo ova i ovakva, alarmantna i ultimativna svest, bila je glavni motiv, impuls i podsticaj, za pisanje ove knjige. Dok su prve dve knjige iz moje tekuće teorijske trilogije, da je ovde tako nazovem, Dinamika ništavila: sociologija neslobode, i Belle epoque: kritika dogme progresa, to se jasno vidi već i iz samih njihovih (pod)naslova, u fokusu imale onaj prvi, negativni, (samo)kritički aspekt, njena treća i poslednja knjiga, Velika promena: evolucija i alternativa našeg vremena, to se jasno vidi i iz njenog (pod)naslova, u fokusu ima upravo ovaj drugi, pozitivni aspekt alternative. tek u poslednjem, petom delu Belle epoque, učinio sam izvestan napor, da koliko-toliko nadoknadim deficit pozitivne dimenzije alternative, ali je i taj napor tamo ostao prilično ograničen, pre svega zbog samoograničenosti odnosno fokusiranosti te knjige na onaj prvi, negativni, (samo)kritički aspekt, još preciznije na kritiku dogme progresa. u „Vremenu duha“, poslednjem, petom delu Belle epoque, podsetimo se, pored samog vremena duha, koje smo stavili i u naslov ovog dela knjige, to su bile još i sledeće „pozitivne“ teme: najpre otkriće jedne relativno nove, proširene, višestruke, višedimenzionalne inteligencije (o kojoj će još reči biti i u poslednjem odeljku Velike promene), te imaginacije i inovacije, kao njenih bliskih, čak nerazdvojnih komponenti, zatim razvijanje i savladavanje jedne isto tako relativno nove, hedonističko-stoičke antropotehnike humanog opstanka u uslovima poznosti, starenja i opadanja jednog, odnosno našeg aktuelnog (pozno)modernog istorijskog sistema, najzad i upoznavanje ozbiljne strane humora kao poruge moćnicima i kao „pristojnosti očajnika“ (definicija Ežena joneska), u ovom i ovakvom istorijskom i duhovnom okviru, sa upućivanjem na neke od najboljih zastupnika ove i ovakve poruge i pristojnosti, od najstarijih, antičkih vremena, do danas (Diogen, Mark tven, Čarli Čaplin, Feral Tribune, Miodrag-Miša Stanisavljević, Predrag Koraksić-Koraks, The Books of Knjige).

1�1

Veoma sam svestan, da će i nakon Velike promene, najverovatnije da ostane, onaj prigovor deficita pozitivne dimenzije alternative, čije je otklanjanje toliko neophodno. Razlozi za to su delom objektivni, delom subjektivni. Objektivni razlozi tiču se istorijske nerazvijenosti same alternative, usled koje bi svako „forsiranje“ pozitivne dimenzije, preko njene aktuelne i realne snage, lako moglo da završi u nekoj vrsti novog-starog utopizma, u negativnom, pa i najnegativnijem smislu te reči, a to je, naravno, ono što nam je svima najmanje potrebno. Subjektivni razlozi, tiču se neizbežnih, manjih ili većih subjektivnih, odnosno ličnih ograničenja, limita inteligencije, imaginacije, inovativnosti i drugih intelektualnih, mentalnih i duhovnih kapaciteta autora ove knjige, koji je, međutim, i poslednji koji o tim ograničenjima i limitima uopšte može i treba da sudi. Bilo kako bilo, do kraja ovog odeljka, posvećenog alternativi „the have-nots“-a, izložiću još samo dve značajne teorijske reference, i jednu praktičnu, političku evaluaciju, dvostruki test, onaj na deficit negativne, (samo)kritičke, i onaj na deficit pozitivne svesti odnosno dimenzije alternative i alternativnosti, i to pre svega Svetskog socijalnog foruma (WSF), kao jednog od najznačajnijih ili čak najznačajnijeg alternativnog aktera današnjice.

Najpre, one dve teorijske reference. Prva je Utopistika Imanuela Volerstina (Immanuel Wallerstein, Utopistics: Or Historical Choices of the Twenty-First Century, The New Press, New York, 1998), koju smo ukratko upoznali još u prvom odeljku ove knjige. Ovde, međutim, želimo još samo da skrenemo pažnju na jedan njen sasvim specifičan, pozitivan doprinos razvijanju alternative za dvadestprvi vek, na ono mesto u ovoj kratkoj ali iluminantnoj studiji, naime, na kojem njen autor ističe, kako se već i u masovnim razmerama, u motivacijama visokih, pa i najviših upravljačkih,

1�2

menadžerskih, tehnokratskih krugova i kadrova u SAD, sve više probija, jedan relativno novi, netržišni impuls i podsticaj, traganje za osećajem profesionalne ispunjenosti, smisla i satisfakcije, koji suštinski prevazilazi onaj stari, isključivo ili dominantno tržišni, monetarni motiv i element. Ovaj doprinos ističemo, kako bi pokazali, da se nova stvarnost, u ovom slučaju prevladavanje odnosno „odumiranje“ tržišne ekonomije, često pojavljuje u oblicima, koji su sasvim obični, ali, upravo zbog toga, veoma često, i neprimećeni, ili makar nedovoljno primećeni. Druga referenca je jedna stara, dobra knjiga, iz vremena radničkog samoupravljanja, Društvena moć radničke klase jugoslovenskog sociologa Zorana Vidakovića (Rad, Beograd, 1970). u ovoj knjizi, njen autor je razvio ideju o ASOcIjAtIVNOM modelu društvene moći radničke klase, koji je pozitivan i alternativan u odnosu na model i praksu ANtAgONIStIČKE društvene moći buržoazije i drugih vladajućih klasa u dosadašnjoj istoriji, dakle ideju i model koji su veoma bliski našoj ideji pozitivne dimenzije alternativnosti ili čiste pozitivnosti, da se još jednom tako izrazimo.

Ideja asocijativnog modela društvene moći Zorana Vida-kovića, ima tu prednost nad nekim drugim, sličnim idejama, što nam, kao mnogo konkretnija i egzaktnija od onih drugih, omogućava da i pitanje uspeha u ostvarivanju ove ideje, postavimo i rešimo na mnogo konkretniji i egzaktniji način. Elem, kako se može oceniti, ukupni uspeh radničke klase, proletarijata u proširenom, univerzalizovanom i osavre-menjenom smislu, u kojem smo radničku klasu odnosno proletarijat definisali u trećem odeljku ove knjige, sa stanovišta ideje asocijativnog modela društvene moći, drugim rečima koliko uspešno su radnička klasa odnosno proletarijat u poslednjih nekoliko decenija demonstrirali sopstvenu sposobnost za rečenu asocijativnost? Da odmah kažemo,

1�3

odgovor nije sasvim negativan i depresivan, kako bi moglo da se pomisli. Ili, preciznije, nakon proteka tri, četiri decenije, od početka „neoliberalne“, zapravo neokonzervativne ofanzive 1970-ih, uspostavljanja Vašingtonskog konsenzusa 1980-ih, te manje ili više nesporne dominacije Severa nad jugom u celom ovom periodu, u poslednjih nekoliko godina, došlo je do najmanje nekoliko važnih promena, znakova ili simptoma kraja ove ofanzive, konsenzusa i dominacije, i to sve takvih promena, znakova i simptoma, koji su se suštinski uzdigli upravo na duhu i snazi asocijativnog modela društvene moći svojih aktera. Ovde ćemo, bez opširnijih komentara, pomenuti samo tri takva simptoma, znaka, promene. Prvi, sastanak Svetske trgovinske organizacije (WtO) u meksičkom gradu Kankunu 2003, kada je udruženi jug, koristeći upravo filozofiju i moć asocijacije, solidarnosti i saradnje, sa grupom 21 i Brazilom na čelu, uspeo da, po prvi put u istoriji ovih organizacija i konfiguracija, nadmudri, nadvlada i pobedi bogati i imperijalni Sever (Immanuel Wallerstein, „cancun: The collapse of the Neo-Liberal Offensive,“ commentary No. 122, October 1, 2003, http://fbc.binghamton/edu/commentr.htm). Drugi, prvu nacionalizaciju jedne privatne banke u ujedinjenom kraljevstvu još od vremena Margarete tačer, koja se dogodila početkom 2008, te koja je označila početak kraja „neoliberalne“ ofanzive, i u samom centru odnosno centrima svetskog kapitalističkog sistema. I treći, veliki talas levih ili njima bliskih narodnih pokreta, mobilizacija i izbornih pobeda u južnoj Americi u poslednjih desetak godina, od Brazila i Venecuele, preko Čilea i Perua, do Ekvadora i Paragvaja, koji predstavlja impresivan odgovor ovog kontinenta odnosno njegovih naroda, na onaj prethodni, veliki kapitalističko-fašistički talas, što je na tom kontinentu vladao u prethodnih nekoliko decenija.

1�4

Ono što kao crvena nit povezuje, sva tri navedena, i još mnogo drugih pozitivnih, prevratničkih simptoma, znakova i mena našeg vremena, jeste jedan njihov zajednički mega-akter, kojeg smo već na više mesta u ovoj knjizi upoznali i predstavili, naime Svetski socijalni forum (WSF), ili Porto Alegre, kako se ovaj forum-pokret još naziva, po imenu brazilskog grada, u kojem je ovaj održao svoj prvi, osnivački sastanak. Pored ostalog, i zbog toga ćemo ovaj odeljak završiti, jednom sumarnom, ali pažljivom evaluacijom, ukupnog doprinosa ovog foruma, razvitku i snaženju alternative za dvadesetprvi vek, i to kako one njene prve, negativne, kritičke i samokritičke, tako i one njene druge, pozitivne, imaginativne i inovativne strane ili dimenzije. Kada je o prvoj od ove dve dimenzije reč, možemo zaključiti da učesnici Svetskog socijalnog foruma imaju relativno razvijen kritički i samokritički duh, te da su u tom smislu, po svemu sudeći, u ne maloj meri, već uvažili, savladali i naučili negativne lekcije istorije. O tome svedoče mnoge činjenice, ali najviše od svih izrazito demokratska, antidogmatska i antiautoritarna priroda, duh i organizacija samog foruma, zatim izuzetno razvijena, pluralistička i otvorena strateška debata, koja se u ovom forumu bez prestanka vodi, najzad i principijelno odbijanje foruma da prihvati vođstvo a pogotovo dominaciju bilo koje od konkurentskih alternativnih ideja, teorija ili ideologija. A kada je reč o hipotekama, inercijama i snagama neprevladane (negativne) prošlosti, o kojima svedoče povremeni pokušaji pojedinih dogmatskih, radikalnih i autoritarnih aktera, da iznutra preuzmu kontrolu nad forumom, sve uz optužbe na adresu drugih, za navodni ili stvarni oportunizam, reformizam, pa čak i izdaju zajedničke stvari, napredak Svetskog socijalnog foruma je već i u tome, što on do danas uspeva da ovakve hipoteke, inercije i snage, drži pod kontrolom.

1��

Kada je o onoj drugoj, pozitivnoj dimenziji alternative reč, može se reći, da je i ovde, uz produžavanje ne malih problema, nedostataka i deficita, ipak, učinjen i određen, pa i ne mali napredak. Na ovaj napredak, ukazali su i Frenk Lečner i Džon Boli, u svojoj preglednoj sintetičkoj studiji, sa dobrim i lepim naslovom, Kultura sveta (clio, Beograd, 2006), gde su i sasvim eksplicitno istakli, kako Svetski socijalni forum, i drugi alterglobalizacijski i antiglobalizacijski akteri današnjice, nisu tek puki naslednici, baštinici i potomci starog socijalizma, nego i inovatori, proizvođači i promotori novih ideja i mobilizacija, posebno ekologije, raznolikosti i demokratije kao takvih. Zbog toga smo i mi ranije u ovom odeljku, sasvim generalno napravili razliku, između vladajućih i alternativnih aktera, u korist ovih drugih, tako što smo istakli da oni, za razliku od onih prvih, koji svakodnevno demonstritraju skoro potpuni nedostatak sposobnosti, ovde i danas, na planeti Zemlji, na početku dvadesetprvog veka, demonstriraju makar delimičnu sposobnost prilagođavanja, evolucije i učenja, vrline bez kojih naša vrsta i planeta jednostavno ne mogu da opstanu.

treći deo

PROBLEMatizacije

1�9

treći deo predstavlja logični produžetak, razvijanje i preciziranje, prvog i drugog dela ove knjige, ali logiku ovog produžetka, razvijanja i preciziranja, treba dobro razumeti. Kao što smo to na početku drugog dela već i eksplicitno istakli, u podeli materije između tri dela ove knjige, nije reč o uobičajenoj podeli predmeta ili tema, nego je reč o podeli dimenzija ili aspekata, i to tako što se prvi deo bavi(o) najapstraktnijim i analitičkim konceptualizacijama promene i alternative čoveka uopšte, drugi njihovim kompleksifikacijama u poslednjih pola milenijuma čovekove moderne, a treći svim prethodnim, samo sada više problemski i sintetički, a manje radno i analitički.

u terminima onih vremenskih okvira odnosno rokova koje smo preciznije definisali u poslednjem odeljku prvog dela, odnosno u trećem odeljku ove knjige, prvi odeljak trećeg dela, zapravo sedmi odeljka ove knjige, baviće se našim kratkim rokom od nekoliko godina do nekoliko decenija, uglavnom do sredine dvadesetprvog veka, problemima kojima se uglavnom bave sociologija i politikologija kao nauke, osmi odeljak baviće se našim srednjim rokom od nekoliko odnosno više decenija, oko i posle sredine ovog veka, problemima velike istorijske smene, sukcesije istorijskih sistema, kojima se bavi istorija kao nauka, a poslednji odeljak trećeg dela i cele knjige, dakle deveti odeljak, baviće se problemima našeg dugog roka od više milenijuma, pa i miliona godina posthumanog razvoja, kojima se bavi biologija kao nauka.

u svim ovim slučajevima, odnosno u sva tri odeljka

160

trećeg dela ove knjige, međutim, nećemo se baviti isključivo naznačenim specifičnim vremenskim okvirima, rokovima i problemima, uzetim i posmatranim samim za sebe, nego najmanje onoliko koliko njima, uzetim i posmatranim na taj način, istovremeno i njihovim složenim uzajamnim interakcijama, te različitim dimenzijama ili aspektima ovih njihovih interakcija. Od ovih potonjih, već ovde, na samom početku trećeg dela, unapred obaveštavamo znatiželjnog čitaoca, da će u čitavom trećem delu ove knjige, najveća pažnja biti usmerena, na dva takva aspekta ili dimenzije. Prvi je VELIKA tROStRuKA SINHRONIjA, činjenica, dakle, da se ona tri veoma različita vremenska okvira odnosno roka, odvijaju ne odvojeno, u odvojenim vremenima, koja nemaju ništa jedno sa drugim odnosno trećim i obrnuto, nego istovremeno, te da pri tome oni veoma aktivno utiču jedan na drugog odnosno trećeg i obrnuto. A to je svakako nešto o čemu svaki analitičar i teoretičar mora da vodi računa, makar onoliko koliko, opet s razlogom, vodi računa, i o relativnoj razlici i specifičnosti, onih različitih vremenskih okvira odnosno rokova.

Drugi je njihova PREZENtNOSt, da se ovde tako izrazimo, okolnost odnosno činjenica, dakle, da su sva tri rečena vremenska okvira odnosno roka, pa i onaj srednji i dugi među njima, okviri odnosno rokovi koji su VEć započeli, da teku i računaju svoje vreme. Ovo jeste blisko ali nije i identično sa onim prethodnim. Razlika je u akcentima. Kod sinhronije, naime, akcenat je bio na (trostrukoj) složenosti i istovremenosti, a kod prezentnosti na već-prisutnosti i egzistentnosti onih okvira odnosno rokova. A i jedan i drugi, od ova dva zajednička aspekta ili dimenzije, i velika trostruka sinhronija, i već prezentnost rečenih vremenskih okvira odnosno rokova, dakle, biće od najvećeg mogućeg značaja, za

161

dobro praćenje, razvijanje i razumevanje, problema i odeljaka koji slede.

163

7.POLItIKA

Dvadesetčetiri sata, godinu dana, četiri godine, ovo su tri standardna vremenska okvira politike kao delatnosti i profesije, a oko trideset godina, to je najduži vremenski okvir na koji politika kao delatnost i profesija po pravilu računa. Dvadesetčetiri sata opisuju pa i banalizuju ono što se uobičajeno naziva DNEVNOM politikom, godinu dana je uobičajena kalendarska odnosno kosmička jedinica, za svakoga pa i za političara i sve njegove tekuće projekcije, planove, agende, kalkulacije i budžete, a četiri godine standardni mandat političara u modernim, postmonarhijskim, republikanskim i demokratskim vremenima. Konačno, oko trideset godina je vreme aktivne odnosno reproduktivne faze jedne gENERAcIjE, onako kako ovu, kao specifičnu bio-socijalnu jedinicu, definiše sociologija, posebno sociologija omladine. u krajnjoj liniji, to je i onaj najduži vremenski okvir odnosno horizont politike kao delatnosti i profesije (i to je sasvim razumljivo jer koji bi to normalni političar još trošio svoju energiju na generacije koje još nisu aktivne ili čak ni rođene).

Očekivati, a posebno tražiti, od politike i političara, da vide, misle i deluju, dalje od ovog horizonta, potpuno je nerealno, jer jedno takvo očekivanje odnosno traženje ne uvažava zakon diferencijacije i specijalizacije, kao jedan od temeljnih zakona društvene podele rada, u vremenu sve kompleksnije moderne i modernizacije. Kao što je potpuno nerealno, od intelektualaca, očekivati odnosno tražiti, da se ponašaju kao političari (mada oni to, zbog konformizma, korupcije ili

164

sujete, na žalost, čak i kada to niko od njih ne zahteva ili traži, veoma često rade), ili od bilo koje druge profesije, u mnoštvu profesija modernog doba, da se ponaša drugačije, nego što joj nalaže, njena specifična reproduktivna logika, kao i logika celokupnog sistema.

Naravno, ni ovde nije reč o isključivim i apsolutnim fenomenima. Naravno da i političari, u izvesnoj meri, gledaju, misle i deluju, drugačije, više i dalje od sopstvene profesije. Ali i kada to čine, oni to tada čine samo svojim sporednim ili „perifernim vidom“, bez one svoje specifične profesionalne koncentracije, koju čuvaju isključivo ili dominantno, za one svoje specifične, političke okvire i horizonte. u protivnom, bili bi za čas „počišćeni“ sa uvek zahuktalog političkog tržišta odnosno bojišta, od strane svojih političkih konkurenata odnosno protivnika. to je prosto zakon odnosno logika njihove profesije. Kao što i druge profesije imaju svoje specifične zakone odnosno logike. Ko ovo ne zna, ne zna ni ono što je glavno, za kompleksno, visokodiferencirano i visokospecijalizovano društvo moderne.

Ali mi već živimo u vremenu POZNE moderne. Zbog toga se upravo opisana i još uvek dominantna logika, sve više susreće, sukobljava, sudara, sa jednom novom logikom. I jednim novim sistemom. Sa logikom i sistemom one velike trostruke sinhronije, ona tri vremenska okvira, politike, istorije, i biologije, i one njene odnosno njihove nesporne prezentnosti, o kojoj je na samom početku trećeg dela bilo reči. A što je sve opet najdublje utemeljene u onim novim posthumanim tehnologijama i dinamikama koje koincidiraju sa tekućom smenom istorijskih sistema. Iz ove nove logike odnosno sistema, i bukvalno na svakom koraku, da se tako izrazimo, proizilazi, probija, provaljuje, IMPERAtIV jedne potpuno

16�

nove, tRANSgENERAcIjSKE politike, sa odgovarajućim, potpuno novim vremenskim okvirima, širim, većim i dužim, od svih dosadašnjih, generacijskih i kraćih. Zbog toga i prestaje da važi logika, koju smo onako samorazumljivo izložili, na samom početku ovog odeljka. Ili, da budemo još precizniji, mi ovde i danas VEć živimo, u vremenu velikog logičkog i istorijsko-sistemskog interregnuma, u kojem se živo, oštro i dnevno sukobljavaju, najmanje dve logike i najmanje dva istorijska sistema.

u skici koju smo upravo izneli, sukob je možda i preoptimistička reč. jer, u realnosti, na delu još uvek imamo mnogo više inercije starog, nego što imamo sukoba između starog i novog. uostalom, pogledajmo izbliza, šta vidimo kao preovlađujuću fenomenologiju, globalne i lokalne politike na početku dvadesetprvog veka. Ironično, ali istorija kao da se i u ovoj stvari, vraća na svoj početak, naša pozna moderna, na prve dane poznog srednjovekovlja, odnosno rane moderne. Istorijska sentenca iz vremena poslednje smene istorijskih sistema, „Posle mene potop“, najkraći je rezime, i za ponašanje vladajućih političkih aktera, našeg vremena pozne moderne. Pioniri ove sentence, posle kraja komunizma i hladnog rata, bili su upravo naši, postjugoslovenski i postkomunistički oligarsi, znamo i za biblijske razmere stradanja izazvanih njihovim „potopom“, ali je (zlo)duh rečene sentence, u međuvremenu, postao dominantan, i u svim ostalim oblastima međunarodne, svetske, regionalne i lokalne politike, od Bliskog Istoka i Iraka, preko Rusije i Irana, do postjedanaestoseptembarskih SAD i „od proširenja umorne“ briselske citadele.

„Posle mene potop“ je glavni, ali, ipak, samo prvi obris, dominantnog profila svetske i lokalne politike ovde i danas. Elementi koji se na ovaj obris direktno nadovezuju, i na taj način

166

kompletiraju naš dominantni profil, jesu još i katastrofalna miopija (kratkovidost), cinična dogma progresa, i sadistička dogma apokalipse. Nadovezivanje i kompletiranje o kojem je reč, najčešće se ostvaruje u obliku složene kombinacije rečenih elemenata, ali ima i manje ili više „čistih“ ili makar „pretežnih“ tipova. u najvećem broju slučajeva, međutim, ono što na prvi pogled izgleda kao nespojiv pa i nemoguć miks, u praksi se pokazuje kao sasvim uspešna mešavina, u kojoj svaki element ima svoje odgovarajuće, funkcionalno i reproduktivno mesto. tako, „Posle mene potop“ funkcioniše kao retka unutrašnja iskrenost, diskrecija naših silnika, oligarha, i upravo kao takva, ona je i zabeležena, u istoriji, ali i danas. Na ovaj element, najdirektnije se nadovezuje onaj sledeći, naime katastrofalna miopija (kratkovidost), koja objašnjava čitavu beskonačnu seriju međunarodnih, regionalnih i lokalnih katastrofa posle hladnog rata, ovoga puta već i na tlu Evrope, pa i na tlu samih SAD, „jedine preostale supersile posle kraja hladnog rata“ (što god bi ovo, ovde i danas, inače, moglo da znači). Konačno, dva gornja elementa, naime „Posle mene potop“ i katastrofalna miopija (kratkovidost), ideološki, propagandno i marketinški se već uveliko prodaju, na veliko i na malo, na zapadnim berzama i istočnim bazarima, ergo diljem celog globalizovanog sveta, i to u dva glavna fantastična pakovanja, kao cinična dogma progresa, i kao sadistička dogma apokalipse, pri čemu su cinizam i sadizam, kao dva najbliža poznomoderna duhovna tipa, samo jedan od vanjskih simptoma, duboke unutrašnje bliskosti, pa i konvergencije, ove dve dogme, koje slikovno, narativno i retorički, na uzburkanoj površini sveta politike, ponekad izgledaju toliko različito, pa i suprotstavljeno, a obe su, po svojoj osnovnoj dubinskoj funkciji, zapravo, samo dva različita prerušena oblika dogme status kvo-a, i to je još jedan, sada već i funkcionalni znak, one njihove duboke unutrašnje bliskosti i konvergencije (uporedite samo dominantne

167

fantazije i fantazme Vašingtona i Brisela od jedanaestog septembra do danas: „slobodu i demokratiju“ u izvođenju Džordža Buša Mlađeg, i „evropske integracije“ u interpretaciji Havijera Solane).

Fenomenologija uvek upućuje na ontologiju, ali i jedna i druga, i fenomenologija i ontologija dakle, moraju jasno i precizno, da se lociraju, u konkretno VremeProstor kojem pripadaju. u našem slučaju, to je VremeProstor treće Velike Pozne, vreme našeg aktuelnog poznomodernog opadanja, raspadanja i dekadencije, koje je samo u tom smislu, dakle u smislu opadanja, raspadanja i dekadencije, uporedivo sa one dve prethodne velike pozne epohe, poznom antikom, „padom Rima“, i poznim srednjovekovljem, „mračnim srednjim vekom“, kako je i to vreme ostalo zapamćeno. Zbog toga, ni „Posle mene potop“, ni katastrofalna miopija (kratkovidost), ni cinizam dogme progresa, ni sadizam dogme apokalipse, ni ostali brojni simptomi i znaci našeg otežalog poznomodernog vremena, nemaju onaj raniji, manje ili više standardni značaj, kakav su imali u vreme rane ili zrele moderne. Nego su samo spoljašnji simptomi ili znaci, dubokog unutrašnjeg zamora, slabljenja i propadanja.

Zbog toga, ni VELIKI DEFIcIt ALtERNAtIVE, koji tako snažno i bolno obelažava naše vreme, nije tek puki, konjunkturni, tranzitorni nedostatak, kakav se redovno, ciklično pojavljuje, u dinamici, putanji svakog istorijskog i socijalnog sistema, te koji se, kao takav, isto tako redovno, ciklično savladava, otklanja, nego je veliki, dubinski, istorijski, strukturni, sistemski deficit, koji se samo isto tako, u velikom zamahu, dubinski, istorijski, strukturno, sistemski, i može da savlada. Ali to nije ni malo lako, kada čak i bolji, ili makar manje loši deo spektra naših aktuelnih „the haves“-a, naime

168

naši neumorni reformisti, a među njima posebno naši entuzijastični i agilni evro-atlantski integratori, svakoga dana demonstriraju, totalni nedostatak, čak i same svesti, o velikom deficitu alternative, o kojem je ovde reč. Kada svakoga dana neumorno poručuju, kako je glavni problem crne gore i Zapadnog Balkana, ali i šire, mnogo šire, u evropskim i svetskim razmerama, „nedostatak administrativnih kapaciteta“, kao da pre ovog, administrativnog nedostatka, naše društvo i naš svet, ne pate od čitavog niza mnogo važnijih, problematičnijih i opasnijih nedostataka i deficita, na čelu sa ovim našim velikim deficitom same alternative, i svesti o njoj.

Rečeni deficit, postaje utoliko veći, kritičniji i opasniji, ukoliko znamo, a znamo, da je on, u krajnjoj liniji, samo naš aktuelni refleks ili izraz, jednog drugog, mnogo šireg i dubljeg, istorijskog deficita, nedostatka, stagnacije ili, u najboljem slučaju, veoma spore linearne dinamike, čovekovog moralno-političkog faktora, i to u njegovoj malo je reći opasnoj kombinaciji sa istovremenim i veoma snažnim, burnim, čak eksponencijalnim rastom, njegovog odnosno našeg naučno-tehnološkog faktora. Koji je, na kraju, to jest ovde i danas, već proizveo, i apsolutno oružje, u najužem smislu te reči, dakle oružje koje može višestruko da uništi, ne samo čoveka kao jednu od živih vrsta, nego i sve druge žive vrste, život kao takav, eko-sistem i planetu kao njihovo kosmičko stanište. tako da se, na kraju, ovde i danas, veliki deficit alternative, o kojem u ovoj knjizi, na ovaj ili onaj način, celo vreme govorimo, manifestuje i kao EKStERMINALNA, dakle zaista endtajmerska pretnja (što je, naravno, krajnje ironično, jer predstavlja samo jedan krajnje neočekivan, ali realno sasvim moguć, čak i ne malo verovatan, a zastrašujući oblik endtajmerskog samoispunjujućeg proročanstva).

169

Kao slika, konkretizacija i ilustracija svega prethodnog, na kraju ovog odeljka, sledi još samo jedna živopisna galerija, naš lični izbor nekoliko najizrazitijih likova dekadentnih pa i najdekadentnijih vladara našeg vremena. gALERIjA NERON, kako sam je ovde (upravo) nazvao, naravno po imenu onog ludog, zapravo najluđeg od svih ludih rimskog careva, koji je s razlogom ostao upamćen, još iz vremena naše prve velike pozne, epohe pada, opadanja i raspadanja Rima i antike. Najpre, naša selekcija za ovu galeriju, koja nije bila ni malo laka, jer je konkurencija bila izuzetno jaka: Slobodan Milošević, Sadam Husein, Aleksandar Lukašenko, Vladimir Putin, i Milo Đukanović, sa (polu)periferije, te Džordž Buš Mlađi, toni Bler, Silvio Berluskoni, Nikola Sarkozi, i Havijer Solana, sa centra odnosno centara našeg ili savremenog svetskog sistema.

Možda će nekog od naših čitalaca, neki od uvrštenih likova i da iznenadi, smatrajući da im ovde nije bilo mesto. Recimo, bivši britanski premijer, toni Bler, koji je u svojoj zemlji, ujedinjenom kraljevstvu, celo vreme svog relativno dugog mandata, vodio unutrašnju, posebno ekonomsku i socijalnu politiku, sasvim umerenog, pa i blago progresivnog levog centra. Ipak, i njega smo uvrstili u našu mračnu galeriju, pre svega zbog toga što je u najdekadentnijoj, najnazadnjačkijoj i najnasilnijoj međunarodnoj političkoj akciji dvadesetprvog veka, u Drugom zalivskom ratu u proleće 2003. i kasnije, bio jedini bezrezervni podržavalac i saveznik, britanski mediji su zajedljivo rekli „pudlica“ Džordža Buša Mlađeg, Nerona nad svim Neronima našeg vremena, a znamo, danas, u vremenu brojnih i intenzivnih globalizacija, spoljne politike i akcije, definišu jedan politički profil i lik možda čak i više, u svakom slučaju ne manje, nego one unutrašnje. Ipak, pojedinačnim obrazlaganjem, svakog od likova iz naše galerije, ovde se

170

nećemo baviti, jer bi nas to odvelo predaleko, i odvuklo od naše glavne teme (u slučaju bivšeg britanskog premijer to smo ipak uradili samo radi toga da bi makar na jednom dobrom primeru pokazali kako je svaki naš lik na ovaj ili onaj način u potpunosti opravadan čak i onda kada na prvi pogled ne izgleda tako).

umesto pojedinačnih likova, portreta i obrazloženja, u nastavku ćemo se koncentrisati samo na nekoliko njihovih zajedničkih karakteristika, koje ćemo onda samo onako, radi ilustracije i boljeg razumevanja, propratiti i sa odgovarajućim pojedinačnim primerima. tako, na samom početku valja istaći, kako su svi ovi LIKOVI, samo konkretizacija, onih istorijsko-duhovnih tIPOVA dogme progresa, naime herojskog, tragičnog, ciničnog, i sadističkog tipa, ili, još preciznije, dva potonja, ciničnog i sadističkog tipa dogme progresa, koje smo podrobnije opisali u drugom delu knjige Belle epoque. u tom smislu, i sve pojedinačne persone, osobe iz naše (ne)vesele galerije, treba razumeti, samo kao individualne reprezente, zastupnike, aktere, karakterne maske, jedne mnogo šire i dublje, istorijsko-sistemske tendencije. u narednom, osmom odeljku Velike promene, o toj tendenciji, reći ćemo i nešto više, opširnije i određenije. Ovde i za sada, neka bude dovoljno, tek nekoliko glavnih dijagnoza i imena, koje su za ovu tendenciju već iskovane. to su: negativna postkapitalistička promena (mutacija), ultramonopolistički kvazifeudalni sistem, ili, još preciznije i bolje, „korporativna globalizacija“ ili „korporativni feudalizam“ (Pokret za slobodu – Freedom Fight, Redakcija Z magazina, www.freedomfight.net, „gospodo bivši tirani,“ Republika, Beograd, godina XX, 2008, Br. 432-433, 1-31. jul 2008, str. 11: ova poslednja dijagnoza posebno je dobra, zbog toga što veoma suvislo i uspešno povezuje dve bitne dimenzije tendencije o kojoj je reč, naime onu njenu unutrašnju,

171

„feudalnu“, i onu njenu spoljašnju, „globalizacijsku“ odnosno „korporativnu“ dimenziju, bez kojih bi bilo zaista teško, ukoliko uopšte moguće, da se uopšte razume, ona moćna „hemija“, koja tako dobro i nepogrešivo spaja, naše mrke likove sa centra, i naše još mrkije likove sa periferije i poluperiferije savremenog svetskog sistema, sve naše slobodane miloševiće, sadame huseine i mile đukanoviće, na jednoj, i sve naše džordže buševe, silvije berluskonije i havijere solane, na drugoj strani ovog sistema). u tom smislu, i bez obzira na to na što će na kraju ova negativna istorijska tendencija da izađe, da li će, naime, konačno da se ustali, stabilizuje i konsoliduje, ili će ljudi koji joj se protive na kraju uspeti da je zaustave i preokrenu na bolje, ponovimo i istaknimo još jednom, da su živopisni likovi iz naše neronovske galerije, uprkos svoj njihovoj zaista neopisivoj slikovitosti, egzotičnosti i žovijalnosti, ipak, samo pasivne figure, lutke, marionete, karakterne maske, role, uloge, ove mnogo šire, dublje i značajnije istorijsko-sistemske tendencije. Za sada, oni su još uvek samo prva, premijerna, prototipska i eksperimentalna posthladnoratovska i posthu-mana politička generacija i nomenklatura. Koja je do daljnjeg i sama in statu nascendi.

A na samom kraju ovog odeljka, ukazaćemo još samo na nekoliko, preciznije na tri karakteristične političke i masovnopsihološke karakteristike, odlike, crte, ove relativno nove i unikatne političke generacije i nomenklature, iz naše razdragane a mrke neronovske galerije. Koje sve tri, sasvim direktno, jasno i eksplicitno, dolaze iz one najdublje a zamračene kvazifeudalne tendencije. Prva je relativno velika odnosno povećana uloga nelegitimne i nelegalne SILE, nasilja, prinude, nametanja, pa i zla kao takvog, u vođenju i realizovanju njihovih neodustajnih i makijavelističkih politika. Naravno da svaka vlast i politika, od kada je sveta

172

i veka, u određenim situacijama, koristi silu kao sredstvo, i naravno da je korišćenje te sile, u određenim situacijama, povremenim, cikličnim krizama vlasti i poretka, pored ostalog, i nelegitimno odnosno nelegalno. Ali je ovde i danas reč o fenomenu nelegitimnosti i nelegalnosti, koji nije tek sporadičan, povremen i cikličan, nego je zakonit, masovan i strukturalan, jer je samo deo one naše treće velike pozne epohe, iscrpljene, umorne pozne moderne, koja je samo konkretan oblik slabljenja i opadanja našeg aktuelnog istorijskog sistema. Zbog toga je i kriza legitimnosti i legalnosti vlasti ovde i danas, toliko raširena, duboka i sveobuhvatna, da na nju nailazimo jednako na (polu)periferiji, kao i u centru odnosno centrima savremenog svetskog sistema, jednako u novim autokratijama, kao i u starim demokratijama, jednako na Balkanu i u Zalivu, kao i u Eu i SAD. Zbog toga ni sve masovnije i masivnije provale unutrašnjeg i vanjskog nasilja, ubijanja i razaranja, nisu tek one standardne i uobičajene, nego su i one istorijsko-sistemske, zakonite i strukturalne pojave i krize. Konačno, ni toliko prisustvo zla kao takvog, te duha cinizma i sadizma kao njegovih vernih pratilaca, u političkim i psihičkim profilima i ponašanjima naših današnjih vladajućih političkih aktera, globalnih i lokalnih, zapadnih i istočnih, severnih i južnih, nije ono standardno i uobičajeno, koje u određenoj meri prati čoveka kao vrstu, politiku i vlast kao takve odvajkada, nego je i ono istorijski uslovljeno, privilegovano, favorizovano.

uzmimo samo jedan jednostavan ali dobar i uverljiv primer. Da je još samo pre nekoliko godina, bilo ko tvrdio, kako će i u SAD, toj staroj i stabilnoj demokratiji, jednoj od najstarijih i najstabilnijih demokratija na ovoj planeti, građani te zemlje, dakle ne više samo osumnjičeni teroristi, Arapi ili neki drugi, manje ili više tamnoputi imigranti, nego baš punopravni, jednako beli, kao i manje ili više obojeni građani samih SAD,

173

biti masovno prisluškivani i zatvarani, bez odgovarajuće sudske odluke, bio bi ismejan, ukoliko ne i nešto gore. Kao što znamo, posle jedanaestog septembra 2001, to je u ovoj zemlji postalo masovna pojava, iza koje, sasvim neskriveno i transparentno, stoji sam vrh izvršne vlasti, i to uz puno znanje najšire javnosti, i uz indikativno ćutanje Vrhovnog suda ove zemlje. I, naravno, nikome u ovoj zemlji, a bogami i šire, zbog toga danas nije do smeha.

Druga zajednička karakteristična crta, naše (ne)vesele neronovske galerije, ali i našeg (ne)veselog neronovskog vremena uopšte, još direktnije dolazi iz duboke i daleke istorijske tame, one naše retrogradne, kvazifeudalne tendencije. Reč je o jednoj vrsti NEOMONARHIZMA, koji se još uvek dominantno zaogrće plaštom demokratije, mada je potpuno jasno i nesporno, da predstavlja samo jedan od vanjskih simptoma, najdublje unutrašnje krize moderne demokratije i participacije kao takve. Fenomenologija ovog novog monarhizma, u svoj svojoj planetarnoj raširenosti, raznolikosti, pa i egzotičnosti, zaista je impresivna. Pored onih starih, predmodernih, polumodernih i pseudomodernih poredaka sa (polu)periferije, različitih klijentelističkih, neopatrijarhalnih i sličnih političkih režima, kod kojih je monarhistička, personalizovana, lična vladavina, ostala kao konstanta, duboko prikrivena, ali i legitimisana, fasadnodemokratskim institucijama i procedurama vladajućeg Zapada, ova nova monarhistička tendencija, zarazno je počela da se širi, i u starim, pa i najstarijim demokratijama i republikama centra odnosno centara savremenog svetskog sistema. Pogledajmo izbliza, uostalom. Pođimo opet od SAD. Samo u poslednjih dvadeset godina: Džordž Buš Mlađi, Džordž Buš Stariji, ali i Bil Klinton Suprug, Hilari Klinton Supruga. Pa Italija. Silvijo Berluskoni. car tajkuna i premijer. Višestruki. Koji

174

zarobljava odnosno personalizuje čitavu državu, parlament, vladu, sudove, institucije. Pa postkomunistička, posebno postjeljcinovska Rusija. Novi car. Vladimir Putin. Plus oligarsi i silnici. Plus novi papit (puppet), Dmitrij Medvedov. I projekt neprekinute vladavine makar do dvehiljadedvadesetineke. šta je u poređenju sa ovim naš car tajkuna, petostruki premijer, dvadeset godina bez prekida na vlasti. grafiti su već rekli „Milo car“, tajkuni-vazali nešto modernije ali jednako nesporno kažu „gazda“, u SAD bi to bilo „Boss“. Kakva „zadivljujuća“ a jaka mešavina kapitalizma i feudalizma. Činjenica da se ova jedna i jednaka, neomonarhistička tendencija, probija, pojavljuje i institucionalizuje, u tako različitim zonama, zemljama i tradicijama sveta, samo još dodatno i uverljivije potvrđuje, da je reč o tendenciji, koja je svetsko-sistemska i istorijska, a ne tek efemerna, prolazna i lokalna.

Najzad, da ovaj odeljak ne bi završili u previše mrkim i depresivnim tonovima, kao treću, manje ili više zajedničku karakteristiku, naših (ne)veselih neronovskih likova, izabrao sam jednu njihovu manje ili više zajedničku KOMIČNu crtu. Ali je i ovde reč o sistemskoj odnosno istorijsko-sistemskoj a ne tek slučajnoj crti. Komičnost o kojoj je ovde reč veoma je ozbiljna. Dolazi iz one iste poznomoderne i kvazifeudalne zone ka kojoj sve više klizimo. Ili, još preciznije, iz jedne vrste velike, istorijske, objektivne i subjektivne napetosti, tenzije, kontrasta, između velikih, visokih, „svetlih“ ideologija i retorika, „neoliberalnih globalizacija“, „evroatlantskih integracija“, „društava znanja“ i sličnih neobuzdanih ali funkcionalnih fantazija, na jednoj, i jedne mnogo mračnije realnosti, neomonarhizama, cinizama, sadizama, nasilja, u kojem realno sve više živimo, na drugoj strani. Otuda, kao specifični duh, obeležje i aroma našeg vremena, makar sa one manje cinične, a više humane i humorne, rezistentne i

17�

borbene strane, percepcija snažne distorzije, farse, groteske. Kao ono izobličenje, u onoj cirkuskoj odaji, iskrivljenih, konkavnih i konveksnih ogledala. Ili kao one duge, izobličene, đorđodekirikovske senke, što se još neko vreme sablasno šire, pred definitivni zalazak sunca, smiraj, suton (još jedna dobra analogija sa vremenom našeg istorijskog opadanja i sutona). crta je zajednička, ali ćemo ovde, na samom kraju, kao ilustraciju i primer, navesti još samo dva lika, iz naše galerije Neron, i iz ove zone izobličenja i senki. Italijanskog Silvija Berluskonija i crnogorskog Mila Đukanovića.

Najpre, razdragani Silvijo. Pun neograničene vitalnosti, energije i siline. Vitalizam u vremenu slabljenja i opadanja, prvi simptom desnopopulističkog, pa i (proto)fašističkog spektra. Zatim neprestano kooptiranje nacionalnoalijansinih postfašista, koje je još simptomatičnije i indikativnije. Pa gotovo neskrivena ksenofobija i rasizam, protiv stranaca, siromašnih, Roma. O da, i ovde su Romi, samo lakmus-papir. Ali nepogrešiv. Zatim, još „mrkije“ crte, zarobljavanje države i društva, ili, preciznije, brisanje granice između države i društva, a zatim i njihovo totalno zarobljavanje (premijer-gazda čitave nacije). Najzad, i ona eksplicitna komedija, komika, groteska. Nastojanje da se svim ovim i drugim mračnim akcijama, pribavi izgled veselosti, živahnosti, žovijalnosti. Narodsko „komedijantstvo“ jeftinog tipa, još jeftinijeg stila. što onda uvek završi kao burleska. Vulgarna i laka komedija, šala, lakrdija. Otuda i, ukoliko nije neskromno da ja to kažem, jedan od mojih uspelijih naslova, zapravo igra slova, „Burleskoni“ iz 2004. (objavljen kasnije i u mojoj knjizi Evropa-Antoaneta, Plima, ulcinj, 2006, str. 91-93, i na mom ličnom vebsajtu http://www.milanmpopovic.info).

I na samom kraju, ali sada i zaista na samom kraju, naš

176

domaći politički maratonac, šampion, rekorder, car tajkuna, gazda, petostruki crnogorski premijer, Milo Đukanović. Zvani Britva. Pri čemu je glavna komedija, komika, groteska, u tome što je njegov stvarni politički profil, skriven ispod spoljašnje maske, koja se godinama strpljivo i lažljivo gradi, u stvari, sušta suprotnost samoj maski. Dakle, ne „britva“, oštar nož, i sve ostalo što ide s tim, nego, upravo obrnuto, beskonačni politički oportunizam, fleksibilnost, elastičnost, prilagodljivost. ukoliko u ovom profilu zaista i ima nečeg planetarno i istorijski unikatnog, onda je to upravo to. Da nije tako, ovaj mladi a već dugovečni postmoderni odnosno poznomoderni oligarh, ne bi mogao da nadživi svog prvog mentora i učitelja, Slobodana Miloševića. I ne bi mogao da, u ne više od dvadeset godina, tako uspešno (naravno ukoliko uspeh definišemo krajnje tehnički, dakle bez odgovarajućih humanih vrednosti i komplikacija), promeni gotovo sve moderne i poznomoderne političke i ideološke mode i opcije našeg prostora i vremena. Da sa jednakom snagom, uverenjem i entuzijazmom, bude i za jugoslaviju, i za Veliku Srbiju, i za Nezavisnu crnu goru, i za komunizam, i za fašizam, i za postkomunizma, i za evropeizam (što god to, inače, značilo), i za jednopartizam, i za višepartizam, i za državni intervencionizam, centralizam i etatizam, i za kapitalizam, i za „neoliberalizam“, i tako dalje, i tako beskonačno. Zbog toga sam, u tekstu „Kartel“, objavljenom u podgoričkim Vijestima, 20. januara 2003, kasnije i u knjizi Globalna prašina (Vijesti, Podgorica, 2004, str. 218-219), ovaj zaista unikatni kontrast, između njegove glavne političke maske, i njegovog stvarnog, mada maskom prikrivenog političkog profila, karikirao kako sam znao i umeo, opet uz pomoć igre slova odnosno reči, „Britva“ i „Blitva“, pri čemu valja znati još makar toliko, da je ova druga, dakle blitva, zapravo, vrsta mediteranske trave, možda omiljena među vegetarijancima, ali u našim krajevima

177

uglavnom ignorisana, da ne kažem prezrena, kao manje ukusna, bljutava. Evo tog citata in extenso: „Najzad, i jedna skora reakcija najmoćnijeg čoveka sistema. Kada je ovaj za neke od svojih kritičara nedavno rekao da su ’nemoralni’ samo zbog toga što su se usudili da ga kritikuju nakon što im je on sam prethodno ponudio da uđu u sistem, u tome nije trebalo videti nikakvu posebnu aroganciju vladara (na kraju krajeva svi vladari su manje ili više takvi), nego mnogo više dubinski govor sistema. u sistemu kvazifeudalizma to je prosto tako. u tom sistemu, uostalom, sasvim dobro funkcioniše i stara-nova formula našeg Primusa. Spolja (u Briselu) Blitva, a unutra (u Podgorici) Britva. Da neko može drugačije, to Kartel prosto ne može da shvati.“ Kako tada, tako sada.

179

8.IStORIjA

Savremeni ili moderni svetski sistem, naš konkretni polumilenijumski istorijski sistem, rođen je u takozvanom dugom šesnaestom veku (prema Fernanu Brodelu i Imanuelu Volerstinu: 1450-1640), na Mediteranu, na prostorima današnje Italije, kasnije, nošen nizom cikličkih ritmova i sekularih trendova, te hegemonijskih ciklusa, predvođenih hegemonima, ujedinjenim Provincijama, u sedamnaestom, ujedinjenim Kraljevstvom, u devetnaestom, i Sjedinjenim Državama, u dvadesetom veku, pomerio je svoje težište ka Atlantiku, gde se ovo težište nalazi i danas, na početku dvadestprvog veka, kada je, međutim, ovaj sistem već duboko zapao i u svoje dugo istorijsko opadanje. Opadanje ovog istorijskog i svetskog sistema započelo je još sa početkom prvog svetskog rata (1914-1918), produžilo sa drugim svetskim ratom (1939-1945), zatim hladnim ratom (1945-1989), te posthladnoratovskom erom (1989-), i trajaće do otprilike 2050, kada se može očekivati pojava nekog novog istorijskog sistema, koji može biti bolji, ali i lošiji, od prethodnog, odnosno od ovog našeg odlazećeg savremenog svetskog sistema. Ovako bi mogao da glasi NAjKRAćI REZIME rađanja, razvitka i smrti, našeg istorijskog sistema, u interpretaciji teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, i istorije dugog trajanja Fernana Brodela.

Ovaj veoma opšti i apstraktni prikaz ideje savremenog svetskog sistema i njegovog razvitka, dopunićemo još sa tRI OSOBINE, koje rečenu ideju i razvitak istorijski približavaju, konkretizuju i preciziraju. Prva od ove tri osobine govori o danas

180

DOMINANtNOM tRENDu u procesu naznačene smene istorijskih sistema, koji je ne samo započeo nego već i odmakao. Na žalost, ovde i danas, globalno, na početku dvadesetprvog veka, ovaj dominantni trend je mnogo više negativan, nego pozitivan, tako da, produži li ovako i do definitivne smene, sredinom ovog veka, možemo očekivati pojavu nekog novog istorijskog sistema, koji će biti nedvojbeno lošiji, čak mnogo lošiji od našeg današnjeg, svetskog kapitalističkog sistema. Ranije u ovoj knjizi, kao i u svojim ranijim knjigama i radovima, ovaj negativni trend, sistematski sam pratio, analizirao i imenovao, uz pomoć različitih pristupa, argumenata i imena. Ne ponavljajući sve ove podrobno i detaljno, ovde ću još jednom podsetiti, samo na nekoliko glavnih imena, dijagnoza i definicija, do kojih sam pri tome došao. to su, najpre, mutacija ili negativna postkapitalistička promena, zatim kartel ili ultramonopolistička kvazifeudalna tendencija, najzad i „korporativna globalizacija“ ili „korporativni feudalizam“ (ove potonje pozajmio sam od redakcije Z magazina). Druga od one tri osobine, još preciznije ukazuje, čak insistira, na izrazito procesnom, otvorenom i neizvesnom karakteru rečene promene. Otuda i u našim imenima, samo „mutacija“, „promena“ i „tendencija“. u suštini, ovoj osobini pripada, i naša glavna istoriozofska ideja, hipoteza i dijagnoza iz Belle epoque, ona o trećoj velikoj poznoj, poznoj moderni, kao eposi analognoj poznoj antici i poznom srednjovekovlju. Najzad, treća osobina promene o kojoj je reč, ukazuje na to, da je i rečena procesnost, otvorenost i neizvesnost ove promene, ograničenog kapaciteta odnosno dužine trajanja, kao što je i sve pod kapom nebeskom ograničenog kapaciteta odnosno dužine trajanja uostalom, te da se u tom smislu, može očekivati da će ova kompleksna promena, istaknimo to još jednom, koja može biti na bolje ili na gore, ipak, morati da okonča, negde oko 2050.

181

Kao što sam gore već naglasio, sve prethodno bilo je samo jedna sumarna rekapitulacija i podsećanje. Pošto je moguće, čak verovatno, da će među čitaocima ove knjige, biti i onih koji se sa iznesenim teorijskim i istorijskim dijagnozama, susreću po prvi put, međutim, radi njih ću ovde ukratko, ali zaista samo ukratko, podsetiti još i na glavne teorijske, istorijske i empirijske IZVORE, na osnovu kojih sam, do rečenih imena, dijagnoza i definicija, pa i do onih orijentacionih tačaka, kao što je bila i ona terminalna 2050, zapravo, došao. Najpre, kada je o teorijskim izvorima reč, to su, pre svih ostalih, teorija odnosno analiza svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, i istorija dugog trajanja ili strukturalna istoriografija francuskog istoričara Fernana Bordela. Ove dve značajne teorije odnosno istorije, sistematski i podrobno prikazane, analizirane i vrednovane, zainteresovani čitalac može da pronađe, i u mom doktorskom radu, odbranjenom na Pravnom fakultetu u Beogradu 1991, kasnije publikovanom i u obliku knjige Ritam sveta: škola svetskog sistema Imanuela Volerstina (cID, Podgorica, 1995). Zatim, kada je o empirijskim, pa i statističkim izvorima reč, to su, najpre, duge, viševekovne statističke serije Fernana Brodela, iz oblasti polumilenijumske moderne, posebno evropske privredne istorije, a onda, još više, i impozantne, super-duge i super-egzaktne, višemilenijumske, preciznije dvoipomilenijumske statističke serije rusko-američkog sociologa, jednog od klasika sociologije dvadesetog veka, Pitirima Sorokina, koje je ovaj izložio, ali i izvanredno, čak iluminantno interpretirao i generalizovao, u svojoj kapitalnoj Društvenoj i kulturnoj dinamici (cID, Podgorica, Službeni list, Beograd, 2002, original Social and Cultural Dynamics, 1957). Najzad, makar za one koji sopstvene oči, čula i um, radije drže otvorenim, pa šta košta da košta, nego što ih iznajmljuju

182

vladajućim ideologijama, interesima i moćima, to su i više nego brojne, snažne i uverljive svakodnevne evidencije, o različitim aspektima naše svestrane i duboke, globalne i lokalne, planetarne i ekološke, ekonomske i tehnološke, kulturne i moralne krize poznomodernog doba.

Pored informacije za one kojima je ova materija bila do sada manje poznata, međutim, gornja podsećanja i upućivanja, imala su još jednu važnu funkciju, naime, da pripreme čitaoca, za jedan nešto razvijeniji, napredniji i viši (dis)kurs o istoriji, koji nas našem vremenu, početku i sredini dvadesetprvog veka, još više, snažnije i konkretnije približava. Ovaj (dis)kurs započećemo sa konstatovanjem i opisivanjem jednog po mnogo čemu ekstraordinarnog, vanrednog, izuzetnog fenomena. Da sam naslov ovog odeljka formulisao po ovom fenomenu, onda bi taj naslov sigurno glasio uDVOStRuČAVANjE IStORIjE. Naravno, sam fenomen udvostručavanja, cepanja, šizme istorije, na onu pravu, realnu, stvarnu, i onu lažnu, fantastičnu, fabrikovanu, jer upravo o ovom udvostručavanju je ovde reč, nije uopšte ekstraordinaran, vanredan, izuzetan. Naprotiv, od kada je sveta i veka, svi vladavinski i ideološki sistemi, kao i sve njihove voljne ili nevoljne žrtve, manje ili više pasivni obožavaoci, sledbenici i podanici, neprestano proizvode, šire, nameću, slede, upravo ovu drugu, dok ona prva najvećim delom ostaje da živi kao prognana, nevidljiva, nepoželjna, u idejama i tekstovima retkih, malobrojnih kritičkih duhova, istoričara i drugih, i njihovih isto tako retkih i malobrojnih sledbenika, tako da šire otkrovenje i priznanje, po pravilu, ona doživljava tek nakon što njeni vladajući akteri i njihovi podržavaoci, odu na onaj svet, u bezbedno nepostojanje, nakon što se proizvede takozvana istorijska distanca, kako se to obično kaže. Pa ipak, tek u našem današnjem, poznomodernom vremenu, rečeno

183

udvostručavanje istorije, postaje ekstraordinarno, vanredno, izuzetno, u jednom sasvim određenom istorijskom smislu. Zbog one objektivne poznosti našeg doba, naše treće velike pozne, pozne moderne, naime, kontakt, susret i suočavanje naše generacije sa istorijom, preciznije sa odlaskom jednog, starog, i dolaskom drugog, novog istorijskog sistema, postaju toliko bliski, neposredni i intenzivni, da su toliko bliski, neposredni i intenzivni, kao što su to danas, bili možda još jedino u one dve prethodne velike pozne, poznoj antici i poznom srednjovekovlju. Zbog toga je možda još jedino u ove dve prethodne velike pozne, poznoj antici i poznom srednjovekovlju, ovako velik, jak i intenzivan, bio i intenzitet rečenog udvostručavanja, cepanja, šizme istorije, na onu pravu, realnu, stvarnu, i onu lažnu, fantastičnu, fabrikovanu, izmišljenu istoriju.

Pogledajmo sada, ove naše dve konkretne, šizmatične, poznomoderne istorije, izbliza, pažljivo, detaljno. I to najpre onu lažnu istoriju. Reč je o istoriji koju svakoga dana, u neograničenim količinama, proizvode i šire vladajuće klase, politike i ideologije, u globalnim i u lokalnim razmerama, i u bezbrojnim folklornim bojama i varijantama. Kada je o ovoj istoriji reč, mi na Balkanu smo čak i šampioni. upravo ovu i ovakvu, lažnu, fantastičnu, fabrikovanu, izmišljenu istoriju, imala je na umu i lucidna beogradska istoričarka Ljubinka trgovčević, kada je još na samom početku naših potonjih balkanskih ratova, tokom mučnih 1990-ih, kazala kako mi na Balkanu, u suštini, imamo problem viška istorije, odnosno kako mi na Balkanu proizvodimo više istorije, nego što možemo da potrošimo. I to kako unazad, tako i unapred. unazad, u obliku ideologizovanih odnosno mitologizovanih slika prošlosti, koje sva ona bezbrojna i besmislena nasilja, razaranja i zločine vladajućih aparata, snaga i aktera, samo

184

retroaktivno falsifikuju, racionalizuju i legitimišu, kao velike i slavne dane njihovog Velikog Dolaska. unapred, u obliku još fantastičnijih i još velelepnijih slika bliže i dalje budućnosti, koja je deterministički i dogmatski izvesna odnosno zagarantovana, samo ukoliko sledbenici i podanici, i dalje budu bezrezervno podržavali, ove iste, aktuelne vladare i aktere. Sve je, dakle, vlast, vlast, i samo vlast. Ona prava, realna, stvarna istorija, naravno, odigrava se u samoj stvarnosti, i u svesti odnosno tekstovima retkih istinoljubivih i hrabrih istoričara i drugih naučnika, i običnih ali istinoljubivih i hrabrih ljudi. Ona je neuporedivo manje velika, svetla i spektakularna, ali je zato i neuporedivo istinitija, ljudskija i autentičnija. Pored ostalog, i zbog toga što je ispunjena stalnim borbama, otporima, rezistencijama. Kao prava paralelna a nevidljiva istorija.

Odgovorimo sada i nešto konkretnije, na pitanje zbog čega je intenzitet onog udvostručavanja, cepanja, šizme između ove dve istorije, danas veći nego u ranijim, normalnim vremenima. Odgovor je paradoksalan, naime to je zbog toga što mi ovde i danas živimo u vremenu koje je u većoj meri istorijsko nego što je to bilo ranije, i to u sasvim određenom i ozbiljnom smislu te reči, koji ćemo veoma brzo pojasniti, ali, naglasimo to odmah, ova paradoksalnost nije prvenstveno teorijska, nego je ona najpre istorijska, pa je tek onda i zbog toga i teorijska. Mi zaista živimo u privilegovanom istorijskom vremenu. Za razliku od većine ranijih generacija, iz normalnih, stabilnih i ravnotežnih stanja našeg istorijskog sistema, naime, naša generacija živi u vremenu velike sukcesije, smene, interregnuma između dva istorijska sistema, te ovu sukcesiju, smenu, interregnum, može i neposredno, generacijski, na svojoj koži, kako se to obično kolokvijlano kaže, da doživi, iskusi i oseti. Ali je upravo zbog toga i tEREt IStORIjE koju naša generacija (pod)nosi – srazmerno veći i teži. Pa je i naš istorijski i ukupni uLOg u ovom procesu

18�

– srazmerno veći i teži. I to jednako za vladare kao i za one nad kojima se vlada. usled promene istorijskog sistema, oni prvi lako mogu da izgube svoje sistemske privilegije, i to nek tek za kratko, privremeno, nego istorijski, trajno. Zbog toga su oni toliko intenzivno, u svakom slučaju mnogo intenzivnije nego u normalnim vremenima, posvećeni proizvodnji i širenju lažne istorije, i to kako one unazad, tako i one unapred, da se još jednom tako izrazimo. tek u ovom kontekstu, može dobro da se razume, i sva ona enormna posvećenost, predanost, usredsređenost, silina i jara, u proizvodnji i distribuciji, sve one lažne, latentno, pa i manifestno rasističke slike Evrope i Zapada, koja se, onako unazad, sve do Isusa, pa i više unazad, ali i ovako unapred, u večnost koja se pruža pred nama, u obliku ovih fantastičnih „evropskih i evro-atlantskih integracija“, ovde i danas, epidemijski odnosno pandemijski širi. O fantazijama malih, frustriranih i agresivnih nacionalizama, njihovih povremenih protivnika, povremenih saveznika, koje su samo u proteklih sto godina ubile više desetina, pa i stotina miliona ljudi, da i ne govorimo.

u gore opisanom i preciziranom istorijskom smislu, u našoj trećoj velikoj poznoj, odnosno poznoj moderni, ekstraordinaran, dakle vanredan i izuzetan intenzitet i karakter, dobijaju i neke druge standardne i uobičajene duhovne i duhovno-političke forme. tako i vladajuće ideologije i dogme. Naravno da ove postoje i funkcionišu u svim vremenima, na kraju krajeva vladajuće i ine ideologije i dogme su normalan reproduktivni duhovni odnosno duhovno-politički element svakog društva i sistema. Ipak, i njihov intenzitet, silina i karakter, vanredni, izuzetni postaju, tek u epohama velikih istorijskih smena, preloma, interregnuma, kakva je i naša treća velika pozna, pozna moderna. Akumulacija, koncentracija i polarizacija, velikih i masovnih društvenih nezadovoljstava,

186

strahova i očekivanja, tada je relativno najveća, pa su i odgovarajući sukobi, ideologizacije i dogmatizacije, tada isto tako relativno najveći. Otuda u našoj trećoj velikoj poznoj, poznoj moderni, KuLMINAcIjA dogme progresa, posebno njene cinične forme, o kojoj je onako dobro pisao nemački filozof Peter Sloterdajk, u svojoj izvanrednoj knjizi Kritika ciničkog uma. Otuda u našem vremenu i sveopšta DEKADENcIjA, objektivna i subjektivna, fizička i duhovna. Kao zaštitni znak vremena.

Ali gde je dekadencija, tu je i obnova, gde opadanje, tu i uzdizanje, gde umiranje, tu i rađanje. gde dogma, tu i sumnja, gde apologetika, tu i kritika, gde cinizam, tu i stoicizam. jedino večna i neuništiva istorijska DIjALEKtIKA. Iz potonjih dvadesetpet vekova „grčko-rimske i zapadne kulture“, kako ove naziva Pitirim Sorokin, preciznije iz njihove tri velike istorijske parabole, one antičke, one srednjovekovne, i ove naše potonje i još uvek tekuće, moderne, još preciznije iz one velike, mega-komparacije, tri velike pozne epohe, koje pripadaju ovima, pozne antike, pozne medievalistike, i ove naše potonje i još uvek tekuće, pozne moderne, naime, jasno proizilazi, a na osnovu onih super-dugih i super-egzaktnih dvoipomilenijumskih statističkih serija Pitirima Sorokina, mogu čak i da se statistički ekstrapoliraju, neka nova rana epoha, nekog novog istorijskog sistema. Otuda i ona obnova, uzdizanje, rađanje, odnosno onaj duh sumnje, kritike, stoicizma, kao duh jednog novog, dolazećeg istorijskog sistema. Konačno, na nivou dominantnih psiholoških odnosno kulturnih tipova različitih smenjujućih epoha, Pitirim Sorokin je, u već pomenutoj i grandioznoj Društvenoj i kulturnoj dinamici, ne samo teorijski razvio, nego i empirijski, pa i statistički verifikovao, i odgovarajuće psihološke odnosno kulturne tipove, onaj „čulni“, „hedonistički“, „utilitarni“,

187

koji dominantno obeležava i nosi prezrele, opadajuće i odlazeće ideologije, dogmatike i sisteme, i onaj „asketski“, „idealistički“, „ideacioni“, koji obeležava i nosi nove, dolazeće ideje, mobilizacije i sisteme, sve ovo u vremenima velikih poznih, velikih ranih, odnosno u vremenima starih, novih, smenjujućih istorijskih sistema. (u Belle epoque, ja sam, uz pomoć Aleksandra genisa, asketski, idealistički, ideacioni tip Pitirima Sorokina samo delimično modifikovao, dopunio i razvio, u jednu vrstu složenog, stoičko-hedonističkog tipa, ali ime ovde ne sme da zavara, ovaj naš mešoviti tip, ipak je neuporedivo bliži, ako već ne i sasvim identičan, upravo asketskom, idealističkom, ideacionom, a ne onom drugom, suprotnom tipu Pitirima Sorokina.)

Preko dominantnih psiholoških odnosno kulturnih tipova Pitirima Sorokina, došli smo do još jednog važnog transdisciplinarnog domena. Do psihologije, posebno socijalne ili masovne psihologije, koja se nalazi negde između sociologije odnosno politikologije, na jednoj, i istorije i biologije, na drugoj strani, tri domena, oblasti i discipline, koje smo, kao glavne, u Velikoj promeni, već predstavili i upoznali. Ranije, u Belle epoque, upoznali smo još i cinični i sadistički tip, kao dva najgora, maligna izdanka sorokinovskog hedonističko-utilitarnog tipa, koji je danas dominantni psihološki odnosno kulturni tip, ali smo još ranije, u Dinamici ništavila, upoznali i fenomen, potencijal i mehanizam PREOKREtANjA, taj, za naše, poznomoderno vreme, tipični, dijalektički fenomen, potencijal i mehanizam. Pa zbog toga sada možemo i da eksperimentišemo, u najboljem smislu te reči, naime da uvedemo i jednu relativno novu a ohrabrujuću istorijsku i psihološku hipotezu. Da pretpostavimo kako ovaj mehanizam dijalektičkog preokretanja, može da deluje i u pozitivnom, ne samo negativnom pravcu i smeru.

188

Ovaj drugi, negativni oblik preokretanja, detaljnije smo upoznali u Dinamici ništavila, odnosno u turbulentnoj istoriji i masovnoj psihologiji dvadesetog veka, posebno u „masovnoj psihologiji fašizma“, koju je onako dobro, zapravo najbolje rasvetlio, onaj veliki, inovativni i hrabri, austrijsko-američko-jevrejski lekar, psiholog, eksperimentator i mislilac, frojdo-marksist, Vilhelm Rajh. Koji je, ispod dva sloja, naime ispod „kulture“ ili „civilizacije“, shvaćene kao (samo)kontrole, i „prirode“ ili „agresivnih instikata“, shvaćene kao (samo)destrukcije, što ih je otkrio njegov slavni zemljak, prethodnik i učitelj, otac psihoanalize, Sigmund Frojd, otkrio, razložio i rasvetlio, još i treći, najdublji sloj čovekovog bića, „iskrenu, vrednu, kooperativnu, i za ljubav, kao i za mržnju, sposobnu životinju“ (The Mass Psychology of Fascism, Third, revised and enlarged edition, Orgone Institute Press, New York, 1946). Kada je normalno zadovoljenje potreba ovog najdubljeg sloja čovekovog bića u većoj meri otežano ili potpuno osujećeno, po pravilu u uslovima velikih, dubokih i teških istorijskih, ekonomskih i socijalnih kriza, masovne nezaposlenosti, endemskog siromaštva, raspadanja klasa, uspona masa, te saveza krupnog kapitala i lumenproletarijata, ove potrebe počinju da se zadovoljavaju, i na onaj krajnje iskrivljen, izopačen, maligni način, koji nam je, iz istorije kapitalizma i fašizma dvadesetog veka, na žalost, veoma dobro poznat.

to je onaj negativni oblik, pravac i smer, onog našeg dijalektičkog preokretanja, koje smo takođe veoma dobro upoznali. Na pozitivni oblik, pravac i smer ovog preokretanja, koji smo gore najavili, međutim, podstakla nas je jedna inteligentna i iluminantna interpretacija temeljne ideje i poruke Vilhelma Rajha, učinjena od strane jednog njegovog vrednog biografa, Majrona šarafa. Na jednom mestu, naime,

189

ovaj je veoma dobro primetio, kako je za Vilhelma Rajha, čak i „žestoki nacionalizam“ odnosno „nacizam“, bio samo jedna vrsta „ekstremne distorzije“, te kako je „čak i u ovoj ekstremnoj distorziji Rajh raspoznavao pravo, ustalasano osećanje, vrstu primarne emocije koju će uvek poštovati čak i kada bude osuđivao njeno izopačeno izražavanje.“ (Bura na zemlji, Biografija Vilehelma Rajha, Radio B92, Beograd, 1997, str. 89)

Pa, ako je još Vilhelm Rajh, čak i ispod najgorih maligniteta masovne psihologije fašizma, u svoje teško vreme, mogao da raspozna njihovu ustalasanu primarnu emociju, koja nije morala da završi kao malignitet, nego je mogla da dobije i pozitivan izraz, karakter i ishod, zar ne možemo i mi, ovde i danas, ispod isto takvih ili sličnih maligniteta, masovne psihologije „islamskog“, „hrišćanskog“, i svakog drugog fundamentalizma, koji se danas kao kuga širi, našim umornim, poznomodernim svetom, da raspoznamo iste onakve ili slične, pozitivne mogućnosti, potencijale i preokrete. Zar Vilhelm Rajh ovde i danas ne bi osećao istu onu vrstu dubokog poštovanja, prema njihovoj ustalasanoj primarnoj emociji, čak i uprkos svoj oštrini zaslužene osude, njene isto onako ekstremne i nesrećne distorzije. I zar velika istorijska, masovnopsihološka i kulturna KONVERZIjA, promena, okretanje, preokretanje, od danas još uvek dominantnog hedonističko-utilitarnog tipa, te njegovog poslednjeg i najgoreg, fašističkog odnosno fundamentalističkog „izotopa“, do nekog novog, preporođenog, renesansnog, vitalnog, asketsko-hedonističkog tipa, zar ova veličanstvena operacija, ne zaslužuje sav napor, inteligenciju i imaginaciju ovog sveta.

191

9.BIOLOgIjA

Biologiju smo već odredili kao naš treći veliki problem, vreme i domen, naše kompleksne i dinamične, zapravo superkompleksne i superdinamične, velike promene. u prvom a posebno u trećem odeljku ove knjige, kao naš prvi veliki problem, vreme i domen, označili smo problem politike, u vremenu od nekoliko godina do nekoliko decenija, kao naš drugi veliki problem, vreme i domen, označili smo problem istorije, preciznije problem smene dva istorijska sistema koja je u toku, te koja će se okončati sredinom ovog veka a konsolidovati u narednih nekoliko decenija možda i vekova nakon toga, najzad kao naš treći veliki problem, vreme i domen, označili smo posthumani problem, u narednih sto do dvesta hiljada ili čak pet do sedam miliona godina, što je već domen čovekove odnosno moguće posthumane evolucije i biologije.

Ko želi još jednom detaljnije da se podseti, na sve konkretne činjenice, kalendare i argumente, za gornje razlikovanje tri navedena problema, vremena i domena, treba makar za kratko da se vrati u ranije odeljke. Oni drugi mogu odmah da produže dalje. A produžiti dalje u ovoj stvari, znači pre svega razviti odnosno izoštriti svest o onoj superkompleksnosti i superdinamičnosti naše tekuće velike promene. Nakon konkretnijih i detaljnijih izlaganja domena politike i domena istorije u prethodna dva odeljka, kao i u tri odeljka koja su prethodila ovima, to je mnogo lakše, nego što je bilo pre toga. Nakon ovih izlaganja, međutim, mnogo je lakše, da se pojmi, još jedna kardinalna i krucijalna karakteristika naše velike

192

promene, o kojoj je takođe ranije bilo reči. to je ona velika istorijska sinhronija, dakle istovremenost odvijanja, sva tri rečena velika problema, vremena i domena, i to sve u ovom našem jednom, jedinom, integrisanom vremenu i prostoru, ili, još bolje, VremenuProstoru pozne moderne.

Sinhronija koja fascinira. I koja traži odgovarajuću sv-est odnosno alternativu. Koja ima kapaciteta za sva tri isto-vremena a veoma različita iako povezana problema, vremena i domena. Koja zna da je posthumana evolucija pred nama duga, da je život jedne generacije ljudi, u poređenju sa ovom, kratak, čak veoma, veoma, hobsovski rečeno „skotski kratak“, da razlika između ove dve, može lako da obeshrabri, odbije, odvrati, od svake duže, posebno posthumane dinamike i perspektive, ali koja takođe zna, da je i ova duga, zapravo najduža, posthumana dinamika i perspektiva, VEć započela, da su njene tehnologije i tehnopolitike, ovde i danas, globalno i lokalno, na pragu trećeg milenijuma, već razvile svoje prve sisteme i komponente, te da od ovakvog odnosno onakvog reagovanja današnjih generacija ljudi, na ove njihove prve proizvode i artefakte, u velikoj meri zavise, ne samo aktuelni pravac i smer, nego i konačni sadržaj i izgled, ove nove i moguće posthumane vrste. te koja svest odnosno alternativa je upravo zbog toga, kadra i spremna, da se već ovde i danas, hrabro i umno, uhvati u koštac, sa sva tri naša velika problema, vremena i domena.

Kao jedan od najvećih ako ne i najveći problem čoveka kao vrste, u Belle epoque, i u Velikoj promeni, u više navrata, već sam istakao, onaj veliki i opasni, u našem vremenu opadajuće pozne moderne, čak endtajmerski opasni, viševekovni i višemilenijumski NESKLAD, između burnog, eksponencijalnog naučno-tehnološkog, i mnogo

193

sporijeg, linearnog (ukoliko ikakvog) rasta odnosno progresa čovekovog moralno-političkog faktora (da se ovde tako izrazim). Nikada ranije, ovaj nesklad nije bio toliko očigledan, velik i opasan, kao što je to danas. u tom pogledu, posebno su značajne nove biotehnologije, genetski inžinjering, kloniranje, neurofarmakologija, da pomenem ovde samo one najznačajnije.

Pre nešto više od pola veka, u koncentracionim logorima trećeg rajha, nacisti-naučnici odnosno nacisti-lekari, na živim, bespomoćnim ljudima, jevrejima, Romima, Slovenima, i drugim ne-Arijevcima, pionirski su eksperimentisali, pored ostalog, ili, možda, pre svega ostalog, upravo da bi došli, do nekih od navedenih, novih biotehnologija. I do nekih starih-novih rasističkih biopolitika. u jednoj od najboljih, najkritičkijih i najuzbudljivijih knjiga dvadesetog veka, Izvorima totalitarizma iz 1951, njena autorica, nemačka jevrejka, Hana Arent, za sopstveni metod, impuls i izvor, koji ju je u pisanju ove knjige najsnažnije pokretao, upotrebila je više nego autentičan i slikovit izraz „uspaničena mašta“. Sugestivnost i snaga ovog izraza još aktuelniji su ovde i danas, kada je najveći broj onih novih biotehnologija, na kojima su radili još nacisti trećeg rajha, već ostvaren, ili je na pragu da bude ostvaren. Zaista, kako stoji stvar sa „uspaničenom maštom“ današnjih naučnika, kritičara i humanista, kada već vidimo da razloga za brigu ima?

u najkraćem, ta stvar stoji loše, veoma loše. Retki, kritički i humanistički orijentisani naučnici, mislioci i intelektualci, koji razmišljaju i o društvenoj (zlo)upotrebi nauke, a ne samo o njenim tehničkim problemima i dilemama, marginalizovani su, čak i u starim demokratijama u centrima, o autoritarnim režimima na periferiji savremenog svetskog sistema da i ne

194

govorimo. Naučne zajednice takođe. šira javnost isto tako. Alternativne političke ideje i mobilizacije pri tom su samo sporadične. A razloga za onu arentovsku „uspaničenu maštu“, više je nego ikada.

Da je stanje u nauci i društvu, kada je reč o novim biotehnologijama, zaista ovakvo, dakle loše, čak veoma loše i zabrinjavajuće, lako se uveriti, čak i na osnovu sasvim letimičnih uvida i pregleda. tako, kada je o centrima savremenog svetskog sistema reč, onim u SAD i drugim zemljama Zapada, naravno da tamo ima inteligentnih autora i knjiga, kao što su Frensis Fukujama i njegova Naša posthumana budućnost, koji, sasvim na tragu Hane Arent odnosno njene „uspaničene mašte“, reaguju, opominju i predlažu, recimo i sam Frensis Fukujama, kada u pomenutoj knjizi, suprotno čak i onoj svojoj ranijoj liberalnoj dogmi o potpunoj deregulaciji, sada već hrabro i revizionistički traži povećanu nacionalnu i internacionalnu regulaciju posledica biotehnološke revolucije, ali su i ove, kao i druge slične, kritičke reakcije, opomene i ideje, uglavnom izolovane i marginalizovane. Ironično, izolovanje i marginalizovanje kritičke svesti u ovim zemljama, pored ostalog, vrši se i uz pomoć kulturno-rasističke interpertacije same ideje zapadne demokratije, naime eksplicitnom ili implicitnom tvrdnjom kako su zloupotrebe novih tehnologija u ovim zemljama nemoguće, samim tim što se sve ovo dešava u zapadnim demokratijama, koje su na rečene i slične zloupotrebe, navodno, potpuno imune. A da bi se prozrela i uvidela sva velika i opasna lažnost i manipulativnost ovih i sličnih tvrdnji, nije neophodna čak ni arentovska „uspaničena mašta“. Dovoljno je čak i samo malo zdravog razuma, otvorenih očiju, i profesionalnog poštenja. Za početak, dovoljno je povezati, pa čak i samo staviti jednu pokraj druge, makar dve kardinalne i notorne činjenice našeg vremena,

19�

one nove, zastrašujuće biotehnologije, na jednoj, i one stare-nove demone vlasti, posebno one njihove najnovije, podivljale unilateralne i neoimperijalne izdanke, onaj „preventivni rat“ i onaj „rat protiv terorizma“ bez kraja i bez pravila u prostoru i vremenu, što ih je onako strasno lansirao „najgori ikada“ predsednik SAD, Džordž Buš Mlađi, s druge strane.

Na periferiji i poluperiferiji svetskog sistema, koja je relativno siromašnija i autoritarnija od centra, stanje u ovoj oblasti, još je lošije. Ilustracije i komparacije radi, navešćemo samo jedan nedavni primer iz crne gore. tokom 2007. i 2008. vođeni su pregovori o uvođenju viznih olakšica između crne gore i Eu. jedan od uslova za uspešno okončanje ovih pregovora, bilo je i uvođenje novih, biometrijskih pasoša. Željna briselske „šargarepe“, crnogorska vlada ovaj uslov je ekspresno ispunila, čak sa neskrivenim oduševljenjem. Ministar unutrašnjih poslova se na konferenciji za medije egzaltirano pohvalio kako je u prihvatanju i uvođenju novih biometrijskih identifikacionih tehnologija crna gora bila prva u čitavom regionu. Ali pri tome nije ni reč rekao o kontroverzama koje uvođenje ovih novih tehnologija prati. No, ukoliko može da se razume, što ministar unutrašnjih poslova o tome ništa nije rekao, ipak je bilo po malo začuđujuće, pa i deprimirajuće, mada se i to da objasniti, njihovom preopterećenošću prljavim privatizacijama, korupcijom i organizovanim kriminalom, što o tome gotovo ništa nisu rekle, ni inače brojne nevladine organizacije, pa ni one među njima koje su se specijalizovale za zaštitu ljudskih prava. Da nije bilo kolumne u Vijestima a zatim i knjige Digitalna despotija Bojana jovanovića, niko u crnoj gori ne bi mogao čak ni da pročita, kako u vezi sa novim biometrijskim tehnologijama, postoje tamo neki problemi njihovih mogućih zloupotreba. tako je proizveden još jedan laboratorijski jasan i oštar kontrast, između male,

196

siromašne i zavisne crne gore, u kojoj vlada potpuni mir, idila i (samo)zadovoljstvo, na jednoj, i zemalja-članica Eu, u kojima se, i u ovoj oblasti, vode svakodnevne i opore rasprave, o problemima upotrebe i zloupotrebe novih biotehnologija, na drugoj strani. Kao dve planete, dva sveta, dva kosmosa.

A upotreba odnosno zloupotreba biometrije i drugih novih biotehnologija, samo je nastavak duge tradicije teških pa i najtežih oblika zloupotrebe biologije kao nauke. Počev od onog zaista najtežeg, novovekovnog biološkog rasizma, koji se snažnije razvio u „pripremnom“ devetnaestom, a kulminirao u magnumkrimenskom dvadesetom veku, preko nešto sofisticiranijeg, ali ništa manje lažnog i malignog oblika kulturnog rasizma, te njegovog neobičnog, zaista neobičnog mutanta-mešanca, socijal-rasizma, najdubljeg jezgra „neoliberalnog kapitalizma“, o kojem smo pisali u četvrtom odeljku ove knjige, pa sve do, samo uz pomoć „uspaničene mašte“ Hane Arent, zamislivih endtajmerskih zloupotreba novih posthumanih biotehnologija, o kojima je prvi pisao Frensis Fukujama. Zaista široka, impozantna lepeza. Zastrašujuća gama. Dok ovu strašnu, jezovitu gamu, bez prestanka držimo na umu, međutim, ni jednog jedinog momenta, ne smemo da zaboravimo ni to, da sve to nikada nije bila sama nauka, genetika, biologija, nego da je to celo vreme bila pre svega ako ne isključivo njena zločinačka društvena odnosno politička zloupotreba (što naravno ne znači da ne mali deo odgovornosti za to nemaju i oni naučnici koji su zloupotrebe o kojima je reč voljno ili nevoljno prihvatali i u njima saučestvovali).

Razumeti dobro ovo poslednje veoma je značajno, pored ostalog i radi toga, da bi se mogli odupreti, jednoj vrsti zavodljivog ali netačnog i potencijalno opasnog negativnog

197

tehnodeterminizma, koji je, upravo u vezi sa novim biotehnologijama, veoma prisutan, raširen i aktivan, i to ne samo kod rodonačelnika, Frensisa Fukujame, nego i kod mnogih, ako ne i kod većine drugih, koji se ovim tehnologijama i njihovim društvenim i političkim konsekvencama bave. Zbog toga precizirajmo, nove biotehnologije, kao i sve druge tehnologije uostalom, samo su sredstvo, deo, produžetak samog čoveka, i u krajnjoj liniji, one uvek zavise od njega, a ne obratno. Naravno da u našem poznomodernom vremenu dolazi i do velikih pa i do ekstremnih konfuzija, zaboravljanja i otuđenja, ali ovaj osnovni odnos, relacija, pravac i smer, između čoveka i njegovih produžetaka, pa i između čoveka i njegovih tehnologija, ipak, ostaje. Naše današnje poznomoderno vreme jeste vreme opadanja, dekadencije i umiranja jednog, starog, modernog istorijskog sistema, ali je ono i vreme začinjanja, uspinjanja i rađanja jednog novog, postmodernog istorijskog sistema. Dovoljno je samo da se setimo poslednje velike smene, one u poznom srednjem veku. Kraj jednog, starog, ali i početak drugog, novog sveta. Renesansa, ponovno rađanje. u ovom našem novom začinjanju, ponovnom rađanju, ovde i danas, na početku dvadesetprvog veka, od izuzetnog je značaja, odupreti se inerciji starih ideja i svesti, sačuvati svest o pravom i aktivnom smeru, koji postoji između čoveka i njegovih produžetaka odnosno tehnologija.

Pogotovo kada najnovija i najnaprednija istraživanja, nalazi i rezultati, same biologije kao nauke, kao i njoj bliskih i graničnih disciplina, u najvećoj meri podržavaju pravac i smer koji smo upravo istakli. I to ne samo nasuprot onom zavodljivom negativnom tehnodeterminizmu, o kojem je bilo reči u prethodnom pasusu, nego isto tako, pa i više, nasuprot onom ultramonopolističkom, socijaldarvinističkom, neorasističkom, „neoliberalnom kapitalizmu“, o kojem je ranije takođe bilo

198

više reči, i to na više mesta, a posebno u četvrtom odeljku ove knjige. Reč je o najnovijim i najnaprednijim, teorijskim i eksperimentalnim istraživanjima, nalazima i rezultatima, biologije, evolucije, genetike, neurologije i psihologije, grupe vrhunskih istraživača, naučnika, profesora i pisaca, sa univerziteta Harvard, jednog od najvećih, najznačajnijih i najprestižnijih američkih i svetskih univerziteta. Rečena istraživanja, nalaze i rezultate, u nastavku ćemo u najvećoj meri upoznati, onako kako su oni izloženi u dve najnovije knjige Danijela golemana, jednog od vodećih predstavnika ove grupe, obe prevedene i na naš jezik. Prva od ove dve knjige je Emocionalna inteligencija (geopoetika, Beograd, 2007, original Daniel goleman, Emotional Intelligence, 1995), druga Socijalna inteligencija (geopoetika, Beograd, 2007, original Social Intelligence, 2006).

Pođimo redom. Najpre, kada je o fundamentalnim odnosno tEORIjSKIM istraživanjima, nalazima i rezultatima reč, tu pre svega imamo na umu jednu gotovo potpuno novu, proširenu i produbljenu konceptualizaciju, odnosno rekonceptualizaciju pojma inteligencije, koja je danas već stekla status jednog od najznačajnijih i najrevolucionarnijih otkrića u nauci uopšte. Za razliku od ranijeg pojma inteligencije, koji je ovu čovekovu sposobnost redukovao, samo na jednu od više postojećih dimenzija ili vrsta inteligencije, odnosno na ono što će se u novoj nauci i konceptualizaciji definisati samo kao jedna odnosno samo kao tehnička inteligencija, Danijel goleman, pored ove, uvodi i razlikuje, još najmanje dve vrste ili dimenzije inteligencije, emocionalnu i socijalnu inteligenciju, u nekim interpretacijama, može da se naiđe, još i na spiritualnu ili duhovnu inteligenciju, dok Hauard gardner, takođe profesor sa Harvarda, u svojoj najnovijoj knjizi Five Minds for the Future iz 2007, i eksplicitno govori o „višestrukoj inteligenciji“, i, kao

199

što i sam naslov knjige ističe, sasvim konkretno, o pet različitih vrsta ljudskog uma, „disciplinarnom“, „sintetizujućem“, „kreativnom“, „tolerantnom“, i „etičkom“ umu, kao čovekovim atributima, sposobnostima i moćima, neophodnim za opstanak, u našem sve kompleksnijem, sve dinamičnijem i sve neizvesnijem svetu i vremenu.

Kada je o empirijskim odnosno EKSPERIMENtALNIM istraživanjima, nalazima i rezultatima reč, konkretni doprinosi Danijela golemana i ostalih profesora, istraživača i naučnika, biologa, neurologa i psihologa sa Harvarda, još su značajniji, zanimljiviji i intrigantniji. Od ovih, u nastavku ćemo navesti samo tRI, koji su za nas, a posebno za našu kontra-tezu i kontra-argumentaciju, protiv one takozvane ili samozvane a lažne neoliberalne ideologije, ovde, u našoj Velikoj promeni, najznačajniji. tako, već prvi niz takvih istraživanja, nalaza i rezultata Danijela golemana, najdirektnije opovrgava „neoliberalnu“ tezu o sebičnosti kao jedinom odnosno dominantnom elementu ljudske prirode. Ova istraživanja, nalazi i rezultati, pokazuju i dokazuju kako je ljudska priroda, u najmanju ruku, kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna, odnosno, preciznije, kako je, ne samo kod čoveka, nego i kod ostalih sisara, posebno primata, ona sačinjena, ne od jednog jedinog, nego od najmanje dva suprotstavljena elementa, naime od SEBIČNOStI, koju zloupotrebljavaju, hipertrofiraju i ideologizuju „neoliberali“, ali i od EMPAtIjE (saosećanja sa drugima), koja je suprotstavljena sebičnosti, ali koja je, što je još važnije, upravo kao takva, i najzaslužnija za opstanak, adaptaciju i evoluciju života, pa i za opstanak, adaptaciju i evoluciju čoveka kao forme života.

Zbog velikog značaja, kojeg ovaj doprinos za nas ima, odgovarajuće mesto odnosno citat iz knjige Danijela golemana,

200

navešćemo i in extenso: „INStIKtIVNO SAOSEćANjE: Laboratorijski pacov visi na kaiševima, ciči i koprca se. Spazivši pacova u opasnosti, jedan od njegovih drugara iz kaveza takođe se usplahiruje i uspeva da mu pomogne pritisnuvši polugu koja bezbedno spušta žrtvu. […] šest rezus majmuna obučeni su da dobiju hranu kad povuku lance. u jednom trenutku sedmi majmun dobija, tako da ga ostali vide, bolan šok kad god neki od njih povuče lanac kako bi dobio hranu. Videvši bol majmuna kom je zadat šok, četiri rezusa počinju da vuku neki drugi lanac, posle čega dobijaju manje hrane ali onaj njihov drug ne dobija šok. Peti majmun prestaje da vuče bilo koji lanac punih pet dana, a šesti punih dvanaest dana – to jest, obojica se izgladnjuju kako bi sprečili zadavanje električnog šoka sedmom majmunu. [...] Od samog rođenja, kad vide ili čuju da druga beba plače od uznemirenosti, bebe počinju da plaču kao da su i one uznemirene. Ali, retko zaplaču kad čuju tonski snimak sopstvenog plača. […] Laboratorijskim pacovima, majmunima i ljudskim bebama zajednički je jedan automatski impuls, impuls koji im prikiva pažnju za tuđu patnju, pokreće slična osećanja u njima samima, i navodi ih da pomažu. Otkud to da se ista reakcija može sresti kod sasvim različitih vrsta? jednostavno: priroda čuva, te zadržava sve što je uspešno u tome i to neprestano upotrebljava. […] taj instikt za saosećanje najverovatnije koristi evolucionoj sposobnosti – koja se ispravno određuje u smislu ’reproduktivne uspešnosti’ […] Pre više od sto godina Čarls Darvin je ponudio objašnjenje da je empatija, taj uvod u saosećajnu akciju, snažna pomoć opstanku u opremi Prirode [ovaj navod o Čarlsu Darvinu samo pokazuje kako je i sam otac teorije evolucije vrsta, od strane starih i novih ’socijaldarvinista’ bio zapravo samo najgrublje falsifikovan kako to već sa ’očevima’ i inače često biva]. Empatija podmazuje društvenost, a mi, ljudska bića, nadasve smo društvene životinje. Prema novim shvatanjima,

201

naša društvenost primarna je strategija opstanka kod primata, uključujući i nas.“ (Danijel goleman, Socijalna inteligencija, Nova nauka o ljudskim odnosima, geopoetika, Beograd, 2007, str. 61-62)

Drugi niz empirijskih odnosno eksperimentalnih istraživanja harvardskih biologa, takođe opovrgava tezu „neoliberala“ o isključivo odnosno dominantno sebičnoj ljudskoj prirodi, samo ovog puta iz jednog drugog ugla, sa nešto drugačijom argumentacijom. još jednom Danijel goleman: „Odavno je iznet argument da smo mi, ljudska bića, po prirodi saosećajni i empatični uprkos povremenom ispoljavanju zlobe, ali bujice loših vesti kroz istoriju protivreče ovoj tvrdnji, koju je podržalo malo pouzdanih naučnih dokaza. Ali pokušajmo s ovim eksperimentom. Zamislimo broj prilika u kojima su ljudi širom današnjeg sveta mogli da počine neki antisocijalni čin, od silovanja i ubistva do prostog prostakluka i nepoštenja. Neka taj broj bude delitelj u razlomku. Sad, kao deljenik, uzmimo broj takvih antisocijalnih činova koji se zaista dešavaju danas. udeo potencijalnih spram izvršenih zlodela gotovo svakog dana u godini blizu je nule. A ako za deljenik uzmemo broj dobrih dela izvršenih datog dana, udeo dobrote spram okrutnosti uvek će biti pozitivan. (No vesti nam pristižu kao da je odnos obrnut.) Džerom Kagan sa Harvarda predlaže sledeću mentalnu vežbu da bi napravio jednostavnu poentu povodom ljudske prirode: ukupna suma dobrote znatno preteže nad sumom zlobe. ’Iako ljudska bića nasleđuju biološku sklonost koja im omogućuje da osećaju srdžbu, ljubomoru, sebičnost ili zavist, te da prema tome budu gruba, nasilna ili agresivna,’ primećuje Kagan, ’ona nasleđuju i jednu još jaču biološku sklonost, sklonost prema dobroti, saosećanju, saradnji, ljubavi i nezi – naročito prema onima u nevolji.’ Ovaj urođeni etički osećaj, dodaje on, ’biološka je

202

odlika naše vrste.’ S otkrićem da je naša neuronska ožičenost udešena tako da empatiju stavlja u službu saosećanja, neuronauka daje filozofiji mehanizam kojim ova može da objasni sveprisutnost altruističkog impulsa. umesto da omalovažavaju nesebičnost, filozofi [‘neoliberali’] bi mogli da razmisle o zagoneci bezbrojnih prilika iz kojih okrutnost izostaje.“ (Danijel goleman, Socijalna inteligencija, Nova nauka o ljudskim odnosima, geopoetika, Beograd, 2007, str. 68)

Najzad, treća vrsta ili niz empirijskih odnosno eksperimen-talnih istraživanja, nalaza i rezultata harvardskih profesora i naučnika, baca relativno novo svetlo na još jedan stari teorijski spor u biologiji, pa i šire u drugim fundamentalnim prirodnim i društvenim naukama, onaj o takozvanom primatu prirode ili kulture, odnosno genetike ili sredine. Ono što je za nas ovde najznačajnije, nova empirijska odnosno eksperimentalna istraživanja i saznanja u ovoj oblasti, u potpunosti odbacuju svaki, pa i onaj stari i najviše zloupotrebljavani genetički determinizam. Evo šta o tome kaže sam Danijel goleman: „takva saznanja odbacuju u stranu stoletnu raspravu o prirodi spram odgajanja (engl. nature versus nurture): da li to kakvi ćemo postati određuju naši geni ili naša iskustva? Ispostavlja se da je takva rasprava besmislena pošto se temelji na zabludi da su naši geni i naša sredina nezavisni jedno od drugog; to je kao kada bi se prepirali oko toga šta više doprinosi površini pravougaonika, širina ili dužina. […] genu je biološki nemoguće da funkcioniše nezavisno od svoje sredine: geni su oblikovani tako da ih regulišu signali iz neposrednog oivičenja, uključujući i hormone iz endokrinog sistema i neurotransmitere u mozgu od kojih su neki pak pod ogromnim uticajem naših socijalnih interakcija. [...] Naši geni, dakle, nisu po sebi dovoljni da stvore optimalno operativan

203

nervni sistem. u ovom svetlu, podizanje sigurnog deteta, ili empatičnog deteta, iziskuje ne samo neophodan skup gena, nego i dovoljno roditeljske brige i nekih drugih podesnih socijalnih iskustava. Kao što ćemo videti, samo ta kombinacija obezbeđuje da oni pravi geni funkcionišu na najbolji način. Iz te perspektive, roditeljska briga primer je onoga što bismo mogli nazvati ’socijalnom epigenetikom’. ’Socijalna epigenetika deo je naredne granice u genomici’, veli Krejb. ’Novi tehnički izazov podrazumeva i uračunavanje uticaja sredine na razlike u manifestovanju dejstva gena. to je još jedan udarac naivnom gledištu genetičkog determinizma: gledištu da naša iskustva nisu važna – da je sve u genima.’“ (Danijel goleman, Socijalna inteligencija, Nova nauka o ljudskim odnosima, geopoetika, Beograd, 2007, str. 148-149)

Nakon ovih i sličnih, najnovijih i najnaprednijih, teorijskih i eksperimentalnih istraživanja, nalaza i rezultata prirodnih nauka, biologije, neurologije, psihologije i ostalih, postaje sasvim nesporno, jasno i očigledno, da je ona teza „neoliberala“, o samoživoj sebičnosti i agresivnosti, kao isključivoj odnosno dominantnoj ljudskoj prirodi, zapravo, najobičnija IDEOLOgIjA, čija je svrha da ideologizuje, iskrivi, zamrači, prikrije, racionalizuje i legitimiše, postojeći odnosno vladajući red i poredak stvari, posebno one stratifikacije i polarizacije bogatstva i siromaštva, u globalnim i lokalnim razmerama, koje se već milenijumima svakodnevno proizvode i održavaju, servisiraju i reprodukuju, glorifikuju i mistifikuju, putem masovne i masivne, sistemske i beskrupulozne eksploatacije i dominacije, nasilja i pljačke. No, ukoliko je u poslednjih nekoliko milenijuma odnosno miliona godina, od kada se pojavila naša vrsta odnosno njena čovekolika predhodnica ili predvrsta, ova ideologija, logika i produkcija, i mogla da funkcioniše, makar bez onog konačnog, endtajmerskog ugrožavanja same vrste i

204

života na zemlji, danas, na pragu trećeg milenijuma, više nije tako. Onaj milenijumski konflikt između eksponencijalno rastućeg naučno-tehnološkog i u najboljem slučaju veoma sporog linearnog ukoliko uopšte moralno-političkog progresa čoveka, ovde i danas već, direktno, dnevno i totalno, dovodi u pitanje, sam OPStANAK čoveka kao vrste, pa i celokupnog eko-sistema, života i planete.

Ironično, ona stara, zloupotrebljavana, čak jedna od najviše zloupotrebljavanih ideja Čarlsa Darvina, o „opstanku najsposobnijih“ (survival of the fittest), u našem današnjem vremenu, svetu i kontekstu, okreće se direktno protiv svojih sopstvenih tvoraca, starih i novih manipulatora, socijaldarvinista, koji se kriju ispod maske „neoliberala“, i razotkriva svu lažnost ali i destruktivnost njihove ideologije. upravo napuštanje, i to hitno i radikalno napuštanje, ove opasne ideologije, laži i obmane, postaje uslov svih uslova, za izgradnju jednog novog, zapravo stvarnog srvajvlizma (od „survival“, opstanak, na engleskom), da se tako izrazim. Rečeni uvid može da se formuliše i onom starom, apokaliptičkom, ili-ili formulom. Ili će čovek odnosno čovečanstvo uspeti da se prilagodi novim okolnostima, pretnjama i izazovima našeg vremena, i tako opstane kao visokorazvijena vrsta i forma života, ili će nestati sa lica zemlje. Pri čemu valja imati na umu, da ni ova druga opcija nije ni malo nepoznata. Latinka Perović je svojevremeno lucidno primetila, kako je velika zabluda da narodi ne mogu propasti (omiljena ali lažna uteha svih nacionalista-fundamentalista), kako je istorija, naprotiv, pravo groblje propalih naroda, onih, naime, koji se u kritičnim momentima razvoja, nisu uspešno prilagodili. Slično se može reći i za čoveka uopšte odnosno čovečanstvo kao vrstu.

Zbog toga je naš današnji izazov NAjVEćI. Koji je moguće

20�

uopšte da se zamisli. Nasuprot onom preovlađujućem, i po malo pomodnom, negativnom, tehničkom, genetičkom i sličnom determinizmu, koji čoveka odnosno čovečanstvo uopšte, pa i svakog čoveka pojedinačno, ovde i danas, osuđuje na pasivno trpljenje, rezignaciju i čekanje apokalipse, odlučio sam se za to, da najveći deo poslednjeg, i u izvesnom smislu zaključnog odeljka ove knjige, posvetim ukazivanju na onu drugu, svetliju stranu stvari. Koja barem onoliko obećava, pokreće i rešava, koliko ona druga strana blokira, preti i ugrožava. u ovom kontekstu, koji je sasvim realan, ne, dakle, naivan ili „naduvan“, nego zaista realan, utemeljen na najnovijim i najnaprednijim uvidima prirodnih i društvenih nauka, i ona naša posthumana problematika, dinamika i perspektiva, koja nam je sve do skoro izgledala isključivo ili dominantno kao negativna i preteća, pokazuje se makar isto toliko i kao moguće pozitivna i obećavajuća. A da li će biti jedno ili drugo, u krajnjoj liniji, sve zavisi od čoveka. Koji, zahvaljujući dostignutom stupnju naučno-tehnološkog razvoja, po prvi put u istoriji i evoluciji, sebe i svet može da razori. Ili stvori. tako da po prvi put možemo da govorimo i o jednoj vrsti AutOEVOLucIjE čoveka kao dela života i kosmosa.

PRILOZI

209

O AutORu

Milan M. Popović rođen je u Andrijevici (crna gora) 1955.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu u titogradu 1977, a magistrirao (Interesna i politička artikulacija savremenog jugoslovenskog društva, mentor prof. dr jovan Đorđević) i doktorirao (Teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, mentori prof. dr Zoran Vidaković i prof. dr Miroslav Pečujlić) na Pravnom fakultetu u Beogradu 1983. odnosno 1991.

Asistent (1978-91), docent (1991-96), vanredni profesor (1996-2001), i redovni profesor (2001-), na predmetima Savremeni politički sistemi i Sociologija politike na Pravnom fakultetu (1978-2006), te na predmetima Sociologija politike i Nacionalna i međunarodna bezbednost: postjugoslovensko iskustvo na Fakultetu političkih nauka (2006-) univerziteta crne gore u Podgorici. Osnivač i direktor centra za međunarodne studije univerziteta crne gore (2001-2002) i rukovodilac postdiplomskih Evropskih i jugoistočnoevropskih studija tog centra (2002-2003). Član Izvršnog Odbora Inter-university center (Iuc), Dubrovnik, Hrvatska (2002-2007).

Predavač na kursu Postjugoslovenska bezbednost na Međunarodnoj letnjoj školi jugoistočnoevropskih studija, Inter-university center (Dubrovnik, Hrvatska) i Northwestern university (Evanston, Ilinoj, SAD), Dubrovnik, Hrvatska, jul 2002. Isti kurs Post-Yugoslav Security predavao na engleskom (specijalistima za istočnoevropske studije) i na

210

crnogorskom/srpskom jeziku (slavistima) na univerzitetu u Varšavi, Poljska, novembra 2004. školske 1988-89. stipendist Britanskog saveta u školi za evropske studije univerziteta Saseks u Brajtonu u Velikoj Britaniji, a školskih 1991-92. i 1992-93. stipendist Džon Maršal programa u Volerstinovom Fernan Brodel centru u SAD, od kada je i spoljni saradnik odnosno Visiting Research Associate tog centra. javna predavanja u okviru programa za demokratsko obrazovanje odgovarajućih nevladinih organizacija u crnoj gori, kao i gostujuća predavanja na više evropskih i svetskih univerziteta, pored ostalih i na: SuNY-Binghamton, Binghamton, NY, uSA; State university of Missouri-columbia, columbia, Missouri, uSA; State university of Missouri-St. Louis, St. Louis, Missouri, uSA; university of Illinois at urbana-champaign, urbana-champaign, Illinois, uSA; university of Virginia, charlottesville, Virginia, uSA; uppsala university, uppsala, Sweden; university of Helsinki, Helsinki, Finland; central European university, Budapest, Hungary; Warsaw university, Poland; Iuc-Dubrovnik, croatia; Belgrade university, Serbia; Ljubljana university, Slovenia.

Bio član redakcija časopisa Praksa (1984-89) i Ovdje (1986-89) iz titograda, časopisa Ideje (1988-91) iz Beograda, časopisa Montenegro journal of Foreign Policy (1995-99) iz Kotora, te urednik izdavačke delatnosti centra za istraživačku, dokumentacionu i izdavačku delatnost (cIDID: 1985-89) u Beogradu. Član je redakcije časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Ars (2007-) iz Podgorice i cetinja, te urednik biblioteke Kairos u centru za izdavačku djelatnost (cID: 1995-) u Podgorici.

Međunarodne i domaće profesionalne i društvene organizacije čiji je osnivač i(li) član: Međunarodni forum Bosna,

211

Sarajevo, 1998-; Međunarodna liga humanista, International League of Humanists (ILH), Sarajevo, Dubrovnik, 2005-2007; Verona forum, Međunarodna nevladina organizacija za mir i pomirenje na teritoriji bivše jugoslavije, Brisel, 1996-99; Soros Fondacija za jugoslaviju, 1991-93; centar za slobodne izbore i demokratiju (cESID), Beograd, 1998-; Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2000-; grupa za promene, Podgorica, 2002-2004; Dukljanska akademija nauka i umjetnosti (DANu), 1999-2002; centar za demokratiju i ljudska prava (cEDEM), Podgorica, 1997; Matica crnogorska, 1994-; udruženje za istraživanje spoljne politike, Kotor, crna gora, 1995-99.

jezici: engleski, francuski, crnogorski.

Objavio više knjiga (Politička ekonomija i politika, 1985; Dileme političkog pluralizma, 1988; Ritam sveta: škola svetskog sistema Imanuela Volerstina, 1995; Žargon periferije: balkanska postmoderna 1, 1994; Posle hladnog rata: balkanska postmoderna 2, 1996; Politički aparthejd: balkanska postmoderna 3, 1997; Crnogorska alternativa: balkanska postmoderna 4, 2000; Globalna prašina: balkanska postmoderna �, 2004; Evropa-Antoaneta: balkanska postmoderna 6, 2006; Savremeni politički sistemi, univerzitetski udžbenik, koautori Pavle jovanović, Nenad Dimitrijević i Milan Popović, 1998; Montenegrin Mirror: Polity in Turmoil 1991-2001, 2002, na engleskom jeziku; Dinamika ništavila: sociologija neslobode, 2005; Belle epoque: kritika dogme progresa, 2007; i Protiv struje: izabrani radovi 1977-2007, 2008; roman Oklop: priča o jednom neobičnom samoubistvu, 2009), kao i velik broj naučnih, stručnih i publicističkih radova, članaka, eseja i prikaza (iz oblasti sociologije savremenog jugoslovenskog društva, epistemologije društvenih nauka,

212

sociologije vlasti, i sociologije svetskog sistema) u brojnim domaćim i inostranim listovima, časopisima i zbornicima. Radovi prevođeni i objavljivani na engleskom, nemačkom, francuskom, italijanskom, albanskom, slovenačkom. citirani u brojnim domaćim i međunarodnim publikacijama.

Kolumne: Interregnum (nedeljnik Nezavisne, Beograd, 1990), Žargon periferije (Nedeljna Borba, Beograd, 1991-93), Balkanska postmoderna (nedeljnik Monitor, Podgorica, 1994-97), Ispod fasade (Monitor, 1998-2000), Nulta tačka (dnevnik Vijesti, Podgorica, 1999-2003); globalna prašina (Vijesti, 2004-2005); Ars Humana (Monitor, 2007-); Protiv struje (Vijesti, 2008-).

213

table of contents

Milan PopovićtHE gREAt cHANgEEvolution and Alternative of Our time

Part IcONcEPtualizations1. The Measure2. The Actor3. The Time

Part IIcOMPLEXifications4. Stratifications�. The Haves6. The Have-Nots

Part IIIPROBLEMatizations7. Politics8. History9. Biology

APPENDIcESAbout the AuthorTable of Contents

milan popović velika promena evolucija i alternativa našeg ... · šen, ili prerušen, ali ne...

Documents