MILAN RAKIC-PESME

SIMONIDA

Iskopase ti oci, lepa sliko!Veceri jedne, na kamenoj ploci, Znajuci da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nozem izbo oci!

Ali dirnuti rukom nije smeoNi otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veoPod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskicenu mozaik-odeluDok mirno snosis sudbu tvoju grubu,Gledam te tuznu, svecanu i belu;

I kao zvezde ugasene, kojeCoveku ipak salju svetlost svoju,I covek vidi sjaj, oblik, i bojuDalekih zvezda sto vec ne postoj,

Tako na mene sa mracnoga zida, Na pocadjaloj i starinskoj ploci,Sijaju sada, tuzna Simonida, Tvoje vec davno iskopane oci.

Jefimija

Jefimija, cerka gospodara DrameI zena despota Ugljese, u miru,Daleko od sveta, puna verske tame,Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi I guse, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.Ona, vecno sama, na zlatu I sviliVeze strasne bole otmene joj duse.

Vekovi su prosli I zaborav pada,A jos ovaj narod kao nekad grca,I meni se cini da su nasa srcaU grudima tvojim kucala jos tada,

I u mucne case narodnoga sloma,Kad svetlosti nema na vidiku celom,Ja se secam tebe I tvojega doma,Despotice srpska s kaludjerskim velom!

I osecam tada, da, ko nekad, sama,Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,Nad plamenom koje obuhvata tama,Stara Crna Gospa zapeva I place...

Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,Trenutak jedan - tek godinu dana.I rastavi nas naglo sudba preka,Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je proslo pola dana;U pomirenju mučnom pola noći.I bežao sam iz našeg stana,Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;Pa postadosmo tuđi jedno drugom;I gledasmo se u ćutanju dugom,Tupo, k'o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sadaNe mogu kleti nebo ni sudbinu,Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znalaVeliki, kobni oganj duše ove,I silnu ljubav što nisti k'o halaSve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htelaU zanosu, i sličnu mekoj svili,Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -I mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;Postasmo tako tuđi jedno drugom;

I gledamo se u ćutanju dugomTupo, k'o sito dete šećerleme.