Milan Uzelac

1

Uvod Reč sve osvaja...

Euripid

U jednoj od svojih poznih beseda (Antidoseos-Rede [15]), obimom i najdužoj, napisanoj kad mu je bilo već 82 godine, slavni antički retor Isokrat piše kako za razliku od svih drugih bića samo je ljudima svojstvena moć govora, dar da ubeđuju jedni druge i razjašnjavaju sve što žele, čime ne samo da je moguće odbaciti životinjski način života, već je omogućeno osnivanje gradova, publikovanje zakona, razvoj zanata i umetnosti jer sve što je čovek zamislio ima u sebi kao tvoračku osnovu ljudski govor (254).

Pomoću govora osuđuje se porok i hvali dobro, kaže Isokrat, a sama sposobnost izražavanja je najznačajniji znak mudrosti, te je pravedni govor odraz najlepše i pravedne duše (255). Govorom se razrešuju sporna pitanja među ljudima i istražuje ono što je nepoznato; nema nijednog razumnog dela koje bi se moglo izvršiti bez pomoći govora, jer govor je počelo i osnova svih dela i ljudskih namera (257). Upravo stoga vaspitanje duše jeste najlepša i najkorisnija delatnost, i do tog se ne dolazi samo blagorodnošću i slavom, već dobrom prosuđivanjem i lepim govorom.

Isokrat lepi govor, umeće beseđenja, retoriku, stavlja u prvi plan i smatra onim najvišim čime se čovek može

2

baviti. Čovek se može baviti i drugim naukama i veštinama, astronomijom, muzikom, geometrijom, ali sva ta umeća samo su gimnastika uma, priprema čoveka za obučavanje lepom govoru kojim se najviše može doprineti u izgrađivanju života svih građana u političkoj zajednici. Na taj način, retoričko načelo jeste i osnovno načelo, temelj na kojem počiva svaka istinska zajednica. No, kako ovladati tim najvišim umećem, lepim govorom?

Takvo umeće moglo se pojaviti samo u dijalogu, i nimalo slučajno ono se pojavilo s nastankom demokratije u slobodnim grčkim gradovima; prvi učitelji besedništva behu sofisti, putujući učitelji koji su kao svoj glavni zadatak videli obrazovanje Helade, obrazovanje svih slobodnih građana, a ne samo vrsnih pojedinaca kako su to smatrali filozofi poput Platona. Tako je došlo do jednog imanentnog duhovnog agona, do jedne imanentne kavge između retoričara i filozofa, između zastupnika dva principa: demokratskog i aristokratskog.

Ovde će biti reči o retorici kao demokratskom principu koji počiva na ubeđivanju i dijalektici, naspram filozofije koja boreći se protiv izazova sofistike nastoji da iznađe istinu. Sukob retoričara i filozofa, manifestovaće se kao sukob mnenja i istine, ubeđivanja sagovornika od strane retoričara i sagledanja večnih istina, od strane filozofa. Reč je zapravo o sukobu retorike i metafizike.

Određenje retorike. Kao umeće govora retorika nastaje u staroj Grčkoj na prelazu šestog u peto stoleće pre naše ere, dok se kao filozofska disciplina formira u vreme

3

jednog od najvećih antičkih filozofa Aristotela (384-322. pre.n.e) koji je napisao i istoimeni spis u tri knjige.

Po Diogenu Laertiju, koji se poziva na Aristotela, otkriće retorike pripadalo bi pitagorejcu Empedoklu iz Agrigenta (490-430), no o tome nemanekih bližih podataka, te se može samo reći da retorika kao umeće obeđivanja i obraćanja publici do punog izražaja i popularnosti dolazi u vreme kad u grčkim gradovima-polisima cveta demokratija (u V stoleću pre naše ere), u vreme kada još uvek nema nekih drugih načina masovne komunikacije među ljudima, te živi govor besednika dolazi do punog izražaja dobijajući izuzetni značaj.

Već u najstarije vreme besebništvo kao lepi govor razvijalo u dva smera: u jednom slučaju to su bile (a) građanske besede (kada je neki državnik ili vojskovođa držao govor pred skupom naroda u skupštini ubeđujući slobodne građane u ispravnost svojih stavova) i (b) sudske besede (kada je tužilac ili optuženi nastojao da privuče sudije u nekom sudskom sporu na svoju stranu). Kasnije, tome se može dodati i treća vrsta beseda, koja bi mogla spadati i u ovu prvu grupu, ali se od tih beseda izdvajala pohvalnim karakterom, budući da su bile pisane u slavu neke ličnosti ili nekog važnog događaja.

Kako je besedništvo po svemu sudeći nastalo na Siciliji tu je nastao i prvi traktat o retorici koji se pripisuje Empedoklovom učenicima Koraksu i Tisiji, rodom iz Sirakuze; njihov priručnik o veštini lepog govora (Τέκνη),

4

ubrzo je postao obrazac po kojem su potom pisani retorički priručnici. Prvi putujući učitelji mudrosti, koji su sebe nazivali sofistima, i sebe smatrali tvorcima retoričkih obrazaca - Protagora iz Abdere, Gorgija iz Leontina i Trasimah iz Halkedona - obilazeći razne grčke gradove i obučavajući one koji za to behu zainteresovani, počeli su sredinom petog stoleća pre naše ere najviše da se zadržavaju u Atini, jer je ona bila najbogatija i stecište uglednih ljudi raznih profesija iz celog grčkoga sveta; nekoliko decenija pre Aristotelove Retorike postojalo je već više priručnika i uputstava koja su uvodila u govorničku veštinu, no oni su se, kako je to Aristotel smatrao, bavili sporednim stvarima, stvarima koje se ne odnose na sam predmet retorike. Ta uputstva publikovana u većini slučajeva pod za to u to vreme uobičajenim naslovom Tehnai (veština), najvećim svojim delom upućivala su na to kako da se kod sudija pobude određena osećanja sumnje, samilosti ili gneva i tako se pridobiju za stvar govornika, ali to se, primećuje Aristotel, odnosi na sudije i njihovo osećanje duše, a ne na sam predmet o kojem se raspravlja.

Svoj vrhunac retorka je dosegla u Atini IV stoleća pre naše ere, sa retoričarima Lisijom (445-380) i Isokratom (436-338), da bi svoj najviši domet imala u besedama Demostena (384-322) koji je bio blizak Isokratovoj školi. Sintezu ovih dveju atinskih škola načinio je Aristotelov učenik Teofrast iz Eresa (ostrvo Lesbos) (370-288) u svojoj knjizi O stilu koja je postala klasično delo antičke retorike.

5

Sa gubitkom slobode i padom Grčkih gradova pod vlast Makedonije i kasnije Rima, retorika kod Grka gubi svoj značaj, dolazi do prekomerne formalizacije i davanja prevelikog naglaska na stilistiku.

U naredna dva stoleća od III do I stoleća pre naše ere razvijaju se dva konkurentska retorička stila aziatizam i aticizam, retorički impresionizam i retorički akademizam - ako koristimo savremene termine. Srednju poziciju između ova dva stila zauzimala je Rodoska škola koju je osnovao Posejdonije iz Apameje (130-51) kod koga je neko vreme učio Ciceron a kratko vreme posle njega i mladi Cezar. Svemu tome treba dodati rad O stilu, peripatetičara Demetrija (I vek) koji je produžavao tradiciju Teofrasta.

Nov zamah retorika dobija u poslednjim decenijama Rimske republike budući da su zajedno s grčkim sistemom obrazovanja Rimljani preuzeli i retoriku koja je postala bitan deo obrazovanja svakog slobodnog Rimljanina; među značajne retoričare tog perioda spadaju Kvint Hortenzije Gortal (114-50) i Marko Tulije Ciceron (106-43), pripadnik pomenute rodoske škole (mada on savetuje besednicima da koriste iskustvo svih triju škola i da ih primenjuju shodno okolnostima). Sam Ciceron bio je autor neliko radova o retorici O govorniku, Brut, Govornik.

U prvom stoleću naše ere odvija se borba među pomenutim školama: predstavnici rodoske škole su Teodor iz Gadare i nepoznati autor traktata O uzvišenom poznat potom kao pseudo-Longin; krajnji aticizam zastupaju

6

Apolodor iz Pergama, njegov učenik Cecilije iz Kalakte i Dionisije iz Halikarnasa; U doba Flavijevaca (druga polovina I veka naše ere), u Rimu se učvršćuje atički, klasični stil, ali, sa opadanjem demokratije, retorika u Rimu gubi svoju vezu s praksom, postaje školska disciplina koja se bavi lepotom govora i njen najznačajniji predstavnik je Kvintilijan (35-100. god. n. ere) koji pripada ciceronovskoj orijentaciji. Kao najviši stepen obrazovanja retorika traje do kraja antike i nije strano da su u poznim godinama rimskog carstva najobrazovaniji bili upravo retoričari. Takvo obrazovanje imao je i Aurelije Avgustin (360-430) koji je u mladosti i sam bio nastavnik retorike.

Kao veština ubeđivanja, retorika bi zapravo bila deo dijalektike i njen predmet je bio govor besednika, usmeni govor na neku značajnu temu pred građanima. Ona se prepliće s politikom i etikom, a sa ciljem da pridobije slušaoce da prihvate stavove i mišljenje koje govornik zastupa.

Dok je u prvo vreme zadatak retoričara bio da kod sudija i slušalaca pobudi određena osećanja i strasti, u vreme Aristotela retorika, kao metoda uveravanja, zasniva se na retoričkom silogizmu koji pretpostavlja zakone verovatnoće. Cilj retorike je iznalaženje onog što je uverljivo I najprihvatljivije u svakom datom slučaju, te je ona stoga korisna pošto je istinito i pravedno, kojima ona teži, jače od svojih suprotnosti (Ret., 1355a).

7

Kao veština usmenog delovanja na slušaoce retorika je bila izuzetno značajna u vreme procvata demokratije u Atini gde su se u vreme njene obnove pod rukovodstvom Perikla počeli okupljati prvi učitelji govorništva koje se odlikovalo lepotom čime je prevashodno i delovalo na slušaoce.

S vremenom, retorika počinje da se neguje u antičkim gradovima i postaje sve važnija i neophodna, prevashodno u sudskim procesima, budući da u to doba nisu postojali profesionalni tužioci i branioci na sudu, pa su građani morali da istupaju samostalno, jer je svako mogao da istupi na sudu kao tužilac, ali zato svako u slučaju da je bio optužen, morao je i sam da se brani nastojeći ne samo da ubedi porotu u svoju nevinost, već i da je, delovanjem na njene emocije, privuče na svoju stranu. U takvoj situaciji, korišćene su razne metode, pa su ponekad dovođeni žene i deca optuženog da svojim prisustvom i molbama umilostive sudije. Često su učesnici iz ranijih ratova pokazivali ožiljke od rana i podsećali tako na svoje zasluge za slobodu grada; ako je optuženi bio pesnik, on je svojim stihovima dokazivao svoje umeće (takav primer nalazimo u biografiji Sofokla). Na osećanja se delovalo i stoga što logička obrazloženja nisu mogla da dođu do svakog od sudija, jer su oni bili birani za svako suđenje kockom; profesionalnih sudija, takođe, nije bilo kako bi se smanjila pristrasnost pri suđenju, ali je zato presudnu ulogu imalo lično mišljenje pojedinaca na koje se moglo uticati dobrim i veštim govorom.

8

U složenim sudskim sporovima nisu se svi jednako dobro snalazili, niti su vladali darom govora te su morali da se oslone na ljude iskusne u sporenju koji su pored toga imali i besednički talenat. Takvi ljudi bi za novac sastavljali govore i nazivali su se logografi (pisci govora); ponekad se dešavalo da su pisali govore za obe strane u nekom sporu (Plutarh kazuje da je jednom to učinio i Demosten). U svakom slučaju, ti, u beseđenje dobro upućeni ljudi, morali su da znaju kako da dobro argumentuju svaku poziciju u sporu.

Govori su prethodno bili sastavljani, pisani i uvežbavani, jer su izlagani usmeno; to je podrazumevalo, jasnost i jednostavnost izlaganja. U prvo vreme najviše govora bilo je pisano za potrebe sudskih sporova, no, pored takvih, sudskih govora, Aristotel na početku svog spisa Retorika, razlikujući tri vrste govora, jednaku pažnju pridaje savetodavnim (političkim) i svečanim (epideiktičkim) govorima. Najvažniji među njima, ipak, behu već pomenuti sudski govori u kojima je posebna pažnja bila posvećivana njihovoj strukturi, odnosno rasporedu sadržaja koji se izlagao.

Umeće ubeđivanja govorom, lepim izabranim rečima, nije bilo svojstveno samo Grcima i Rimljanima već je kasnije postalo deo svake kulture sve do naših dana i stoga, dok je u prvo vreme retorika bila veština ubeđivanja slušalaca i bitan način delovanja na formiranje njihovih stavova o određenom problemu, danas retorika uprkos dubokim promenama u mišljenju i svesti ljudi, kao i novim

9

formama manipulacija masama (o kojima je opširno pisao španski filozof Hoze Ortega-i-Gaset1) nije izgubila značaj budući da se formira i razvija kao nauka o efektivnom govoru (čime jednim svojim delom ostaje na tragu svog prvobitnog značenja).

Kao glavna funkcija retorike, na mesto lepote govora u naše vreme istupa važnost postizanja određenoga cilja pri formiranju mišljenja i stavova slušalaca kojima je govor upućen.

Retorika i druga umeća i veštine. U antičko doba je retorika bila jedna od sedam slobodnih veština (umetnosti), dok u naše vreme ona je bliža nauci. To ima za posledicu da se danas retorika često definiše kao teorija komunikacije koja počiva na ubeđivanju, ili kao deo teorije književnosti pošto se retorika u novo doba počela tako tumačiti.

Kao umeće javnog nastupanja retorika je bliska literaturi (u njenom usmenom obliku) i pozorišnoj umetnosti. Na bliskost retorike i pesništva ukazivao je već Aristotel, dok su na njenu vezu s glumačkim postupcima upućivali Demosten i Ciceron.

U retorici su mnogi videli i sistem znanja, način saznanja i tumačenja složenih pojava u životu. To je ukazivalo na njenu bliskost s logikom s kojom u antičko doba beše neraskidivo povezana, ali se i razlikovala jer je

1 Ortega-i-Gaset, H.: Pobuna masa, Zagreb 1941.

10

predmet logike istina dok su predmet retorike mnenja. Zato, cilj besednika je da slušaoce ubedi u ispravnost svojih shvatanja i da ih pokaže kao opšte prihvatljiva i da mogu biti najboja za dobro većine građana.

Danas položaj retorike unutar filozofskih disciplina kao i njen značaj u svakodnevnom životu znatno drugačiji i retorika nije više na direktnom putu koji je vodio od njenih početaka. Do promene njenog statusa došlo je s pojavom novog doba, no ne treba gubiti iz vida da je retorika kao negovanje mnenja još od najstarijih vremena bila potiskivana idejom o primatu uma i istine.

Ovo poslednje izrazito je jasno kada se pogleda odnos Platona i Isokrata. Nije dovoljno ako se kaže da je među retorikom i filozofijom, odnosno njihovim najistaknutijim predstavnicima, postojao samo jedan stalni, ponekad manje ponekad više vidljiv sukob; pre je reč o dve krajnje različite pozicije ova dva jednako velika i jednako uvažena Atinjanina u njihovo vreme: na delu je bio sukob umnog principa i principa mnenja; na jednoj strani imamo nastojanje da se dokuči istina, da se pokaže kako iznad svega postoji nešto obavezujuće za sve a to je ideja dobra; to je put koji je inaugurisao Platon; na drugoj strani je nastojanje da se u okviru političkog života, u okviru života u polisu moramo prikloniti demokratskom sistemu većine, da spram istine moramo jednako uvažavati i mnenja i da nam je zadatak da stalno među njima činimo izbor.

11

Ako pominjemo velike filozofe koji su svoju potragu za istinom platili životom, kao što to behu Sokrat, Bruno, ili Spinoza koji je teškim svojim životom plaćao svoja ubeđenja, ne možemo ne pomenuti i tragičnu sudbinu velikih retoričara: iz Atine prognanog Eshina, potom, pogubljenog Cicerona i do smrti dovedenog Demostena. Svi su oni svojim delom i načinom života opredelili smisao pojma život dajući i samoj smrti posebno značenje ličnim učešćem u njoj.

Uprkos tome, uprkos mnogim naporima, mnogim žrtvama, retorika je i danas u nezavidnoj situaciji, mada je tome doprineo niz okolnosti na krajnje složen način. Izložiti njenu prirodu i njene namere je jedno, a izložiti njenu istoriju i sudbinu je nešto posve drugo. Nije nemoguće da će se teorija i praksa retorike naći u nekom raskoraku koji se ne može samo istoriografskim razlozima i objasniti.

Sasvim je druga stvar stanje stvari retorike danas. Osnovni zahtev koji se postavlja pred savremenim govorom jeste efikasnost; da bi se ista postigla potrebna je jezička kultura koja se postiže negovanjem jezika i stila izražavanja. Prethodno smišljen i uvežban govor mora pred publikom da bude jasno izložen a to podrazumeva dobro izabranu intonaciju, preciznost, razgovetnost.

Za tako nešto neophodno je imati određena znanja iz oblasti psihologije, pedagogije, akustike, scenskog govora kao i posedovanje određenog nivoa u kulturi opštenja. Sve to znači da se retorika mora opirati na određena znanja i

12

iskustva iz oblasti logike, etike, estetike, psihologije i pedagogije. Bez obzira na to koliko je neophodno savladavanje novih problema koji su se otvorili pred savremenom retorikom, nije nimalo manje važno upoznavanje istorije i tradicije retorike, u čijem je svetlu i naše vreme budući da su nenadmašni besednički primeri Demostena i Cicerona jasno ukazali na put kojim se hodi u jezičku večnost.

Predmet retorike. Kao veština ubeđivanja u antičko doba i kao učenje o efikasnom govoru danas, retorika počiva na tri elementa, a to su ethos, logos i pathos.

Ethos podrazumeva uslove u kojima nastaje govor i koji su tesno povezani sa zakonima etike (morala), kao i veštinu govora, situaciju govornog ophođenja, a to će reći, (komunikaciju) u celini.

Logos ne podrazumeva samo govor, već tesnu vezu misli i govora pri čemu su reči izrazi misli; logos podrazumeva poredak u govoru, ili, kako se danas kaže, logičnost u izražavanju, i njega čini splet argumenata. U političkom govoru to je od posebnog značaja jer se političari moraju izražavati krajnje jasno da ih slušaoci ne bi pogrešno razumeli usled nepravilne upotrebe reči kojima se služe. Moguće je namerno, zlonamerno zamagljivanje stvari koja je predmet govora, no to je onda nešto posve drugo.

Pathos je osnova na kojoj nastaje smisao govora na određenu temu, i on je glavna ideja, namera besednika zbog koje se besedi i koja nadahnjuje govornika kao i publiku i

13

stvara zamišljena osećanja i misli. Patos je obavezna komponenta svakog govora, jer samo logično izložena informacija bez emotivnog odnosa autora ka njoj kod slučalaca stvara osećaj da je govorniku svejedno u odnosu na predmet govora, u odnosu na koji on nema nikakav odnos. Zato su važne emocije koje postoje u govoru jer imaju cilj da izazovu poverenje kod slušalaca i pridobiju ih za ono o čemu besednik govori.

Upravo stoga, kad se govori o besedništvu, koliko je važan govor, toliko je važan i sam besednik, njegovi posebni kvaliteti, njegova znanja, ciljevi, slika sveta koju ima i koju hoće da izgradi kod slušalaca, kao i njegova predstava o slušaocima i tome šta oni treba da čuju i razumeju.

14

Istorija retorike

Sofisti i početak retorike

Besedničko umeće, rekli smo to u više navrata, i to treba upamtiti, nastaje u staroj Grčkoj. Njegov početak vezuje se za pojavu sofista, putujućih učitelja koji su se u prvoj polovini V stoleća pre n.e. najviše počeli zadržavati u Atini, koja je postala središte kulturnog helenskog sveta, a u vreme kad je njenim kulturnim životom upravljao Perikle i kad se odvijala obnova Akropolja koji su ranije u ratovima razorili Persijanci.

Besedništvo tada postaje važan društveni momenat, oruđe političke borbe u stalnom sukobu demokrata i aristokrata koji čini narodni i kulturni život što se odvijao na trgovima i u skupštini gde je do izraza dolazila rečitost i umešnost pridobijanja simpatija publike.

Veština govora i obrazlaganja stavova bila je jednako važna i u sudskim sporovima kojih je usled narastajućeg bogatstva građanstva bilo sve više, posebno, kad je reč o imovinskim sporovima u kojima je svako od učesnika u sporu morao sam da nastupa i brani svoje interese, budući da nije bilo profesionalnih zastupnika (advokata). Zato su sve veči značaj imali oni koji su sastavljali pisane govore i koji su podučavali građane kako da nastupe na sudu. Sastavljanje govora nije bilo jednostavno; besede su morale

15

biti jasne, kratke, da bi ih običan svet mogao izložiti a slušaoci razumeli i prihvatili. Takve usluge su se dobro naplaćivale i tako se javljaju prvi profesionalni učitelji besedništva.

Sofisti behu duhovni vaspitači širokih narodnih masa koje su s pojavom demokratije stupile na političku i društvenu scenu u Atini V stoleća pre.n.e. Oni su svoja znanja naplaćivali i nisu bili popularni kod filozofa koji su smatrali da je znanje vredno radi samoga znanja i da podučavanje treba biti besplatno. To je jedan od razloga (pored toga što su ljude učili relativizmu), što sofisti kod ksenofobičnih Atinjana nisu bili mnogo popularni jer je njihova klientela bio bogati društveni sloj.

Reč sofist prvobitno je u grčkom jeziku imala pozitivno značenje i označavala je mudraca, znalca mnogih stvari i sofisti su bili savetnici, zakonodavci. Negativno značenje taj pojam dobija u vreme Platona koji u svojim ranim dijalozima (sad bi se reklo, relativno pristrasnim) opisuje sporenja Sokrata i sofista koja su se odvijala na kraju V stoleća pre naše ere u Atini.

Sofistu u njegovom prikazu nisu više znalci prave mudrosti, istinskog znanja, već navodnim mnogoznalaštvom prikrivaju svoje neznanje, a cilj im je da nauče ljuda da pobede u sudskim sporovima nezavisno od toga da li su u pravi ili ne. Učili su da se može zastupati i očigledna laž ako ona ima korisno posledice. To je vodilo u relativizam.

16

Protagora

Protagora iz Abdere (480-410) u mladosti je bio učenik Demokrita, koji ga je zapazio kao nosača drva, obrativši pažnju na način kako ih je povezao; otac mu je bio veoma bogat pa je jednom u kući ugostio Persijskog kralja Kserksa koji je dozvolio da Protagora bude učenik persijskih mudraca (ovi su inače, do tog vremens, obučavali samo Persijance).

Protagora je prvi govorio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza (logos) i on se njima služio u svom zaključivanju; on je govorio da istine nema da je istinito sve što neko takvim čini, nastojeći da dokaže kako je kontradikcija nemoguća, a da treba napadati svaki stav koji se iznese. Svaki govor delio ja na četiri dela: želja, pitanje, odgovor, naređenje, razlikujući pritom četiri vrste govora: tvrđenje, poricanje, pitanje, oslovljavanje (Alkidamas).

Jedan njegov spis počinjao je rečima: „Čovek je mera svih postojećih stvari, onih koje postoje da postoje a onih što ne postoje da ne postoje“ (DL, IX, 8, 50). Tu se, po Sekstu Empiriku, pod merilom misli kriterijum a pod stvarima objekt percepcije, pa bi značilo da je čovek kriterijum svih objekata percepcije, onih koji jesu da jesu, onih koji nisu da nisu, te bi zbog toga što insistira samo na onom što se pojavljuje čoveku Protagora zastupao relativizam.

Ovaj Protagorin stav ipak može biti sporan. Da li njim Protagora misli na čoveka kao pojedinca ili kao rod. U

17

ovom drugom slučaju to nije relativizam, jer teško je verovati u to da je Protagora bio jedan od najpoštovanijih i najcenjenijih ljudi svog vremena a da je zastupao vulgarni relativizam.

Kako su njegovo učenje savremenici razumeli mi ne možemo do kraja znati, no mnogi su na osnovu njegovog pomenutog stava zaključivali da postoji samo subjektivna a ne objektivna istina budući da bi ova druga morala biti opštevažeća. Kako se kome nešto čini, tako to i jeste.

Opšte prihvaćenih istina kojesu ranije važileviše nema. Objektivne istine se zamenjuju subjektivnim, ali istina nije isto što i osećaj. Glavni kriterijum istine jeste u korisnosti. Svaki čovek je u pravu, no on mora i dokazati svoje stanovište.

Protagora je bio veoma popularan. Prvi je naplaćivao svoja predavanja i za njih u to vreme uzimao znatan novac, navodno, 30 grčkih mina (13 kg srebra)2, koliko je vredela u to vreme i nečija celokupna imovina. Grci su smatrali da je znanje vredno radi samoga znanja i stoga se obučavanje nije naplaćivalo, dok je Protagora bio mišljenja da ljudi više cene znanja čije su ovladavanje platili, no ona do kojih su došli besplatno.

Kada je reč o besedničkoj veštini Protagora je uveo razgovore o svakoj temi za i protiv (pro et contra). Učenici

2 Diogen Laertije navodi da je kao honorar uzimao 100 mina. Isto navodi i Diels (80, 3).

18

su bili dužni da svaku tezu pozitivno obrazlažu a potom opovrgavaju. Svakoj tvrdnji, govorio je Protagora, može se suprotstaviti druga tvrdnja; o svemu se dakle, može raspravljati sa dva suprotna stanovišta, pa čak i o samoj toj tvrdnji – naime, da li se o svemu može raspravljati s dva suprotna stanovišta (Diels, 80, 21).

Smatrajući da apsolutna istina ne postoji, Protagora i sofisti koji su za njim sledili, smatrali su da je istina već i ono što se može dokazivati na ubedljiv način. Zato je za njih reč postala predmet specijalnih istraživanja, te su se posebno bavili poreklom značenja reči (etimologija) i sinonimikom.

Antički doksograf Diogen Laertije kazuje da je Protagora prvi koji je organizovao takmičenja besednika i prvi je formulisao logičke sofizme za ljude koji su voleli da raspravljaju. Zanemarivao je smisao reči i pridržavao se samo reči; tako je postao tvorac eristike (veštine ubeđivanja) koja je tada bila u modi.

Raspravljati se može o svemu: Plutarh u svojoj biografiji Perikla kazuje kako su Protagora i Perikle čitav dan raspravljali o tome da li je krivac slučajne pogibije kopljem na takmičenju u petoboju bilo koplje, bacač koplja ili onaj što je priredio takmičenje (Diels, 80, 10).

Protagora je bio autor više knjiga koje nam nisu sačuvane. Predavanje koje je održao u Euripidovoj kući (dok drugi tvrde da je to bilo u Megaklovoj kući ili Likeju) počinje rečima: „Što se tiče bogova, ja nemam načina ni da

19

znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoća pitanja i kratkoća ljudskoga života.“ Zbog tog uvoda, Atinjani su ga prognali, a njegova dela spalili na trgu, pošto su preko glasnika pokupili sve knjige od onih koji su ih bili nabavili (DL, IX, 8, 51). Po legendi njegov brod dok je putovao u izgnanstvo na Siciliju zapao je u buru i on je nastradao.

Protagorin antropocentrizam i subjektivizam kritikovao je Sokrat smatrajući da ne može biti sve kako se kome čini, da pravednost nije relativna i njega će potom slediti Platon, ukazujući da nešto trajno opšteobavezujuće mora postojati u osnovi svih stvari.

Što se njegovog bezbožništva tiče, verovatno je do toga došlo jer je bio pod uticajem persijskog učenja; iako su persijski magovi u svojim obredima zazivali božanstva, izbegavali su da to čine javno jer nisu hteli da ljudi vide kako njihova moć potiče od bogova (Diels, 80, 2).

Protagorini učenici bili su Isokrat i Prodik sa ostrva Keja (Keos).

Gorgija Gorgija iz Leontina (483- 375), koji je po rečima

Aristotela bio zapravo tvorac retorike, drugi je veliki sofist V stoleća pre n.e. Bio učenik lekara, filozofa i vođe demokrata, Empedokla sa Sicilije (490-430) kome je pomagao kod vračanja i proricanja, a ostavio je za sobom i jedan priručnik Umeće govorništva. Poživeo je sto osam

20

godina i nije umro onemoćao, već do kraja beše okretan i mladalačkih čula (Diels, 82, 1), a kad su ga pitali kako je uspeo doživeti takvu duboku starost bistrog uma govorio je „da nikad se nije dao navesti na raskošan život drugih“ (82, 13); na pitanje zašto je želeo da živi tako dugo odgovorio je: „Nemam nikakvog razloga da se žalim na starost“. Pred kraj života malo je poboljevao i padao u san; na pitanje šta radi, odgovorio je: „Već me san počinje predavati svom bratu“.3

U Atinu je došao 427. godine sa Sicilije u vreme Peloponeskog rata na čelu poslanstva sa ciljem da ubedi Atinjane da pomognu njegov rodni grad koji je u to vreme ratovao sa Sirakuzom i bio opkoljen od strane Sirakužana te je pretila opasnost da Leontin na juriš bude zauzet. Svojom besedom ubedio je Atinjane, oni su, budući oštroumni, ljubitelji lepog govora, poslali u pomoć svoju flotu i opsada grada je bila uklonjana, a Gorgija je stekao slavu velikog besednika i diplomate.

Posle nekog vremena dolazi ponovo u Atinu i tu biva učitelj besedništva. Za podučavanja uzimao je i on, ako je verovati svedočenjima (Diels, 82, 2) 100 mina, kao i Protagora. Cene su izgleda bile ujednačene, no, bio je toliko bogat da je mogao proročištu u Delfima podariti svoj kip od zlata u prirodnoj veličini.4

3 Po verovanju starih Grka san je brat smrti, jer smrt i nije ništa drugo do san bez snova. 4 U svojoj poznoj besedi o razmeni imovine Isokrat govori da je Gorgija prvo predavao u Tesaliji u vreme kad su Tesalci bili najbogatiji među

21

Izražavao se kratkim, odsečnim rečenicama (reč je o sintaktičkom razdvajanju logički povezanih misli u samostalne rečenice); govor je započinjao bez retoričkog uvoda, neposredno pristupajući temi, a radi ukrasa i uzvišenosti govora izražavao se pesnički čime je kod slušalaca pobuđivao divljenje, i on je prvi koji je pesnički način govora primenio na političke govore.

Treba naglasiti da je Gorgija bio besednik koji se izdvajao od prethodnika ne toliko praktičnim nastupom, koliko razvijanjem teorije lepoga govora; kod njega nalazimo simetrično postavljene fraze, rečenice s jednakom završecima, metafore i poređenja; ritmičko deljenje govora i korišćenje rime njegove besede približavaju poeziji5. Gorgija je svoje besede pisao na atičkom dijalektu što svedoči o usponu i dominaciji Atine u helenskom svetu toga doba.

Gorgija je govorio s velikom lakoćom, bez pripreme, pa je u Atini nadvladao besedom i najznačajnije ljude - mladiće Kritiju i Alkibijada, ali i Tukidida i Perikla; Kritija i Tukidid su od njega dobili uzvišenost i dostojanstvenost,

Helenima, da je živeo veoma dugo i postavio sebi zadatak da se obogati. Gorgija nije (kao Isokrat) živeo samo u jednom gradu, nije imao rashode na opšte potrebe, nije davao novčane priloge (aisfora), nije imao ženu ni dece, a bio je slobodan i plaćanja skupe liturgije (155-156) i ostavio iza sebe oko 1000 zlatnih statera (oko 20 000 drahmi). Platon govori da je Gorgija pored Prodika i Hipije bio među najbogatijim sofistima. Za obučavanje je uzimao 100 mina, deset puta više od Isokrata, koji je u dva navrata išao na sud zbog spora oko plaćanja liturgije (spor je bio o razmeni imovine). 5 Treba imati u vidu da kod starih Grka rimovana je bila proza a ne poezija; rima u poeziji se javlja tek u ranom srednjem veku.

22

dok je Aspasija pod njegovim uticajem znatno popravila Periklov stil govora (82, 35). Pred slušaocima je, po predanju, Gorgija nastupao u purpurnoj odeći, kao i Hipija, što je očigledno činio pod uticajem Empedokla koji se tako oblačio kad bi dolazio u neki grad6.

Kazuju da je Gorgija među sofistima bio začetnik govorenja sa zanosom, da je upotrebljavao smele izraze i rečenice izrečene u jednom dahu, kao i da je prvi koji je improvizovao govore; kad je nastupio pred Atinjanima rekao je „Predložite temu!“ i potom izložio jedan težak govor pokazavši da sve zna i da bi o svemu mogao govoriti prepuštajući se trenutnom nadahnuću.

Da bi demonstrirao govornički talenat besednika, Gorgija je napisao besedu Pohvala Heleni u kojoj navodi četiri uzroka7 koji su doveli do Helenine otmice i pokazuje da se ona ni u jednom od tih slučajeva nije mogla odupreti te stoga i nije kriva što se našla u Troji.

Gorgija se isticao i na helenskim svetkovinama; poznat je njegov Pitijski govor u Delfima gde je bio kraj žrtvenika postavljen njegov kip od zlata kao zavetni poklon; čuven je i njegov Olimpijski govor u Olimpiji, u kojem je pozivao nesložne, razjedinjene Helene na jedinstvo i da ne

6 Diogen Laertije navodi Favorina koji u Uspomenama piše kako kako je Empedokle oblačio purpurnu haljinu sa zlatnim pojasom preko nje; nosio je sandale od bronze i delfski venac. U držanju je imao kraljevsko dostojanstvo (DL, VIII,2, 73). 7 Odluka slučaja, naredba bogova i pod uticajem sudbine, sila (kojom je oteta) nagovor rečima (Diels, 82 B 11.6)

23

ratuju među sobom već protiv varvara. Isti smisao imao je i njegov Nadgrobni govor8 održan u Atini u čast palih u ratu, a s pozivom na borbu protiv Međana i Persijanaca.

Za razliku od Protagore, koji je učio da je svako suđenje istinito, Gorgija je tvrdio kako je svako suđenje pogrešno. U spisu O nebiću ili o prirodi razvio je tri temeljna stava: prvi je bio da ništa ne postoji, drugi, da ako i postoji nešto, za čoveka je to nesaznatljivo, a treći, da, ako i nešto i jeste saznatljivo ni na koji način ne može se saopštiti niti učiniti razumljivim bližnjima.Tako se do zaključka da ništa ne postoji dolazi na sledeći način: ako naime nešto postoji, onda postoji ili biće ili nebiće, ili, kako biće tako i nebiće. Ali niti postoji biće, kako će dokazati, niti nebiće kako će nas uveriti, niti istovremeno biće i nebiće, kako će i to pokazati. Prema tome ništa ne postoji.9 Takvo učenje o nesaznatljivosti sveta i stvari naziva se agnosticizam.

Gorgija je smatrao da govornik najbolje može govoriti o svim stvarima, da je umeće ubeđivanja najveće od svih umeća, jer sve druge veštine podrazumevaju manualni rad i slične delatnosti, dok se kod govorništva sva delatnost svodi na upotrebu reči. Platon Gorgiji zamera na tome što smatra da je govorništvo tvorac uveravanja koje stvara verovanje, ali da nije i sposobnost podučavanja tome šta je pravedno, a šta nepravedno (Platon, Gorg., 453a).

8 Videti: Diels, 82 B 6. 9 Celu argumentaciju videti: Diels, 82 B 3.

24

Gorgijini učenici bili su Pol iz Akragenta, Perikle, Isokrat, i Alkidamant iz Eleje koji je preuzeo njegovu školu. Platon je napisao dijalog Gorgija u kojem je kritikovao učenje sofista, dok je Aristotel bio napisao spis pod naslovom Protiv Gorgijina učenja – što sve samo svedoči o značaju i velikom uticaju koji je Gorgija imao.

Protagora i Gorgija ne behu jedini učitelji mudrosti u Atini u doba Sokrata i Perikla, sredinom V stoleća pre n.e. To je vreme kad se u Atini obnavljao Akropolj, kad su se u tom gradu skupljali umetnici i graditelji, zanatlije iz celog helenskog sveta i kad je u njemu živelo pola miliona stanovnika (od čega oko 40 000 je imalo građanska prava), ali, uprkos postojećim zakonima bilo je mnogo sporova, jer, Grci su voleli da se tužakaju pa nije slučajno što je postojala i kazna za one koji su pokretali već unapred izgubljenu parnicu i potom ne uspevali da dobiju za svoje mišljenje ni 20% glasova. To je samo jedan od razloga zašto je u to vreme bila velika potražnja za sofistima koji su se kao putujući učitelji najviše zadržavali u Atini jer su tu mogli najviše zaraditi budući da je tu bila i najveća koncentracija novca i za sve njih zajedničko je da su bili stranci.10

10Prvi filozof rođen u Atini bio je Sokrat (369-399), njihov sabesednik i duhovni protivnik. O sofistima tog vremena mi danas najviše znamo iz sačuvanih nam dijaloga Platon u kojima on opisuje njihove rasprave sa Sokratom i tek zahvaljujući tim dijalozima reč sofist počinje da dobije negativno značenje, mada, kako sam ranije već rekao, atinjani sinu prema njima imali neki pozitivni odnos.

25

Hipija iz Elide (443-399), kome Platon posvećuje dva dijaloga, bio je veoma obrazovan; u svojim besedama pozivao se na znanja iz oblasti geometrije, astronomije, muzike i učenja o ritmu, a raspravljao je i o slikarstvu i vajarstvu. Imao je izuzetnu memoriju, mogao je ponoviti niz od pedeset reči istim redom kojim bi ih čuo, te je savremenike učio i mnemotehnici (tehnici pamćenja). Pesničke obrte nije koristio mnogo kao Protagora, govorio je obilno, ne i koncizno, ali je ljude očarao svojim govorima u Olimpiji; kažu za njega da je načinio i prvi spisak Olimpijskih pobednika.

U Platonovim dijalozima došlim do nas, zamera mu se što je zarađivao mnogo novca, ali to je opšte mesto za to vreme: svi sofisti su mnogo zarađivali, no, tu su na delu bili zakoni ponude i potražnje. Sofisti su zarađivali, jer se za njima pokazivala potreba. Mogli su podučavati za jednu drahmu, ili za pedeset, zavisno od toga koliko je ko bio spreman da plati.

Lisija Među vodećim besednicima klasične epohe beše

Lisija (445-380); otac mu je bio slobodan, no nije imao građanska prava i bavio se izradom štitova. Lisija je besedničko umeće, zajedno sa svojim mlađim bratom, učio u južnoj Italiji i u Atinu se vratio 412. godine pre n.e, dok je Peloponeski rat bio još uvek u toku11; Lisija i njegov brat

11 Rat između Atine i Sparte, poznat kao Peloponeski rat, počeo je 431, i završiće se porazom Atine 404. godine pre n.e. i potpisivanjem po nju

26

bili su u to vreme dobrostojeći: imali su tri kuće i radionicu za izradu štitova u kojoj je radilo oko 120 robova. Ne zaboravimo, rat je trajao, i za štitovima je bila velika potražnja.

Kako su Lisija i njegov brat bili bogati, a demokratija bila srušena, nove vlasti, koje su činile 30 oligarha-aristokrata, uglednih Atinjana, odlučile su da im oduzmu imanje jer su bili naklonjeni demokratama, a do novca vlast je najlakše mogla kao i uvek doći zaplenom imovine. Polemarh brat Lisije bio je osuđen na smrt (tada je bilo pogubljeno oko 1500 viđenih atinskih građana), a Lisija se spasao bekstvom u Megaru.

Kada su se demokrate 403. udružile pod vođstvom Trasibula i srušile tiraniju tridesetorice, Lisija, koji je demokrate novčano i materijalno pomogao, vratio se u Atinu; imanje nije uspeo da povrati niti je stekao građansko pravo, po nekim kazivanjima to beše iz formalnih razloga, jer predlog kojim je dobio građansko pravo nije mogao biti potvrđen, pošto ga nije potvrdio Savet koji se još nije u tim anarhičnim vremenima konstituisao.

Bilo kako bilo (kod Aristotela imamo i drugačije tumačenje), jedno je izvesno: u svojoj 57. godini života Lisija se našao, ako ne u potpunoj bedi, onda veoma siromašan. Tu mu je preostalo samo da se ponovo počne koristiti svojim od ranije velikim besedničkim umećem.

ponižavajućeg mira nakon kojeg je Sparta kao pobednica nametnula u Atini vlast tridesetorice.

27

Prvi njegov spor bio je protiv Eratostena jednog od trideset tirana, krivog za smrt Lisijinog brata Polemarha; to je i jedini govor koji je na sudu govorio sam Lisija12. Nakon toga on je pisao govore za druga lica i to je postala njegova profesija. Lisija je već nakon veoma dobrog govora protiv Eratostena postao veoma čuven i u narednih 20-25 godina (403-380) napisao je veliki broj govora; u antička vremena pripisivano mu je 425 govora (od tog broja, 233 su bili stvarno pripisani njemu, od čega nam je sačuvano 34 u celosti ili u većim fragmentima). Ovaj broj u svakom slučaju deluje impozantno, jer u to vreme niko od atičkih besednika nije napisao više od stotinu govora; ovo samo potvrđuje da je Lisija bio veoma popularan i tražen.

Da bi se bolje razumelo vreme u kojem deluje Lisija, kao i niz drugih besednika, specijalizovanih pretežno za pisanje sudskih beseda, jer je potražnja za njima bila najveća, trebalo bi imati u vidu opšte društveno stanje tog vremena, posebno u Atini gde su na sve strane nicali sudovi a građani koristili i najmanji povod da zadenu sudski spor13.

U to vreme u Atini nije bilo zastupnika (advokata) u današnjem značenju reči; lica koja bi se našla u nekom po

12 Ishod tog spora ne zna se sa sigurnošću: postoji mišljenje da je Eratosten uspeo da dobije amnestiju, mada ima mišljenja (ako je reč o istom Eratostenu) da ga je ubio jedan prevareni muž (za čiju odbranu je Lisija napisao sudsaki govor). 13Uostalom nije nimalo slučajno da je postojao i zakon po kome je tužilac plaćao kaznu od 1000 drahmi ako bi na kraju suđenja dobio manje od 20% glasova jer se smatralo da je u takvom slučaju bila reč o nepravednom tužakanju.

28

prirodi jednostavnijem, lakom sporu, sudila su se bez strane pomoći, s tim što su mogli ponekad pitati za savet iskusnije znalce prava. Ali u većim složenijim sporovima nije se moglo ograničiti samo na utvrđivanje činjenica koje objašnjavaju delo; bilo je potrebno grupisati činjenice, i izložiti ih određenim redom koji će sudijama biti jasan. Tu treba imati u vidu da i sudije nisu bile obrazovani specijalisti, već obični građani birani kockom (da ne bi bilo nameštanja slučajeva).

U tim složenijim situacijama bili su potrebni ljudi koji su poznavali pravo, zakone, razne ukaze, kako bi se mogao uopšte dobro voditi postupak. Sam govor trebalo je da vešto bude sročen, kako bi delovao na sudije i kod njih stvorio pozitivni utisak. To je sad bio posao logografa, pisaca govora, što nam sama ova reč i kazuje. Potražnja za takvim piscima govora bila je velika, plaćani su veoma dobro i razumljivo je što su se tim poslom bavili i veliki besednici kao Lisija i Demosten.

Brojne su bile obaveze logografa prema njihovim klijentima i to je ono na što treba skrenuti pažnju. Logograf je imao zadatak da sakupi sav materijal, potreban za prethodni istražni postupak, trebalo je da ukaže na sudsku instancu na kojoj će se i gde će se voditi spor, da izabere najbolji oblik žalbe (ako je klijent okrivljeni) i da predloži eventualnu kaznu (ako klijent mora biti kažnjen) kako ne bi bio strože kažnjen po zahtevu tužioca.

29

Ali, glavni posao logografa bio je da napiše govor, koji je klijent morao da nauči napamet i da ga izloži na sudu (treba imati u vidu da je svako morao na sudu istupiti sam za sebe); u tom smislu drevni logografi se razlikuju od savremenih advokata: advokat danas govori u svoje ime i nema potrebe da svoj govor usaglašava s duhovnim svojstvima klijenta, dok je logograf morao da prikrije svoje učešće i da sve predstavi kao da je tekst besede sastavio sam klijent.

Zato je logograf morao da sastavi besedu saglasnu s duhovnim svojstvima klijenta, njegovom misaonom shvatanju stvari, socijalnom položaju i uopšte s obzirom na njegove umne sposobnosti; logograf je tako nastupao kao dramaturg koji svom junaku daje reči shodno njegovom karakteru i društvenom položaju. Osim toga, pošto sudije nisu baš volele iskusne i vešta besednike, plašeći se pomalo i toga da ih ovi ne obmanu, trebalo bi sastaviti govor tako kao da to govori običan, malo u stvari suda upućen čovek; zato se u nizu sačuvanih beseda nailazi na mesta gde se autor navodno jada kako je on neupućen u besedništvo i sudsku praksu.

I nije bilo potrebno samo igrati na kartu neukosti klijenta! Logograf je morao besedu da sastavi tako da ona ne izgleda da je već ranije, unapred sastavljena, već da je neposredna improvizacija klijenta. Trebalo je sud ubediti i u to da je besedu sastavio sam klijent.

30

A posebna teškoća tako pisane besede bila je u tome što je pored prostote (u smislu jednostavnosti) koju je posedovala u izlaganju, beseda je morala da ima u sebi i tumačenje zakona, a kako se atinsko zakonodavstvo nije odlikovalo preciznošću i nedvosmislenošću, a same sudije pritom kao što rekoh, mahom behu obični građani i loši pravnici, zakon je mogao da se tumači na razne načine, kako je to kome odgovaralo.14

Treba reći da se kod većine Lisijinih savremenika u besedama sreću zlobni ispadi, pri čemu se ističu sve slabosti protivnika, a u najvećem broju slučajeva reč je o detaljima iz intimnog života protivnika (kakve svi osuđuju); kod Lisije toga nema, i, ako su njegovi klijenti prinuđeni i na tako nešto, ti stavovi su usputni. Lisijini klijenti hladno i trezveno obrazlažu predmet spora, ne koristeći ni preteran patos, ni negodovanje, te su mnogi savremenici kod Lisije posebno hvalili osećaj mere u njegovim besedama.

Lisijini govori danas su dragoceni jer čitajući ih saznajemo pravnu strukturu atinskog polisa u IV stoleću pre n.e, ali i niz detalja iz svakodnevnog života običnih građana; Lisija opisuje život običnih ljudi bez nekog preterivanja, a s osećajem za detalje; kod njega saznajemo kako država reguliše cenu hleba, kako se brine za invalide i sirotinju, saznajemo obaveze članova porodice, odnose oca, brata, staratelja, prema ćerkama, sestrama i sirotima, o obavezama dece prema roditeljima za života i posle smrti...

14Соболевский, С. Лисий и его речи. В кн. Лисий. Речи. – М. 1994, С. 39-40.

31

Te slike iz svakodnevnog života imaju danas za nas visok umetnički domet i svedoče o jednom prošlom vremenu, koje nam je koliko daleko, toliko i blisko, posebno kad je reč o ljudskim naravima i karakterima.

Ako se istorijska situacija bitno izmenila, odnosi među ljudima ostali su isti i jednaki u svim vremenima, kada je reč o srdžbi, zavisti, pohlepi, besu, hrabrosti, čestitosti, požrtvovanosti i nizu svojstava koja nam slikaju antički pisci i tragičari, te nije slučajno što kod njih nalazimo sve naše situacije promišljene na njihov način, no način koji je često iznad našeg, te nam mogu biti uzor jer govore o veličini života i njegovoj vrednosti koji zaslužuju da se nad njima zamislimo.

Beseda Ifigenije o vrednosti slobode, Beseda Antigone o odgovornosti, Govor Perikla nad poginulim Atinjanima (Tukidid, II. 35-45), i danas moraju delovati kao opomene onima koji u svemu vide olakost i opravdanje neodgovornosti. No, vratimo se još malo Lisiji.

Lisija je pisao pohvalne, političke i sudske govore, od čega najveći broj je bio sudski. Poznat je njegov nadgrobni govor (394) nad poginulim Atinjanima u Korintskom ratu (395-386), mada istoriografi osporavaju njegovo autorstvo, odlomak jednog govora u Olimpiji (388) i „Beseda o ljubavi“ koja je predmet rasprave Sokrata i Fedra u Platonovom dijalogu Fedar, fragment govora protiv Alkibijada. Ostali sačuvani govori jesu sudski.

32

Kada je reč o stilu Lisije, treba imati u vidu da su to govori pisani za druga lica i pisani za relativno kratko vreme, često na brzinu, ali, u isto vreme njegove besede su jednostavne, logične i izražajne s kratkim simetrično postavljenim frazama.

Lisija je od sudskog govora stvorio žanr, a kompozicija i način argumentacije kojima se služio postali su uzor za naredne generacije besednika; zato Dionisije iz Halikarnasa ističe kako se kod Lisije ne sreću ni arhaizmi ni zamršeni obrti, tada popularni neologizmi, poetski izrazi, i konstrukcije strane jeziku tog vremena, te stoga, ističe Dionisije, Lisiju niko nije prevazišao u čistoti atičkog govora. Domete do kojih doseže Lisija u žanru sudskog govora, srešćemo kod Isokrata i to u njegovim svečanim govorima.

Mnoge od Lisijinih osobina srećemo kod besednika Prodika sa ostrva Keosa (465-395), koji je bio nešto stariji od Lisije, a mlađi savremenik Protagore i Demokrita, učenik Gorgije; Prodik je sebi pripisivao u zaslugu tvrdnju da beseda ne treba biti ni kratka, ni duga, već da ima meru, da je primerena konkretnom trenutku. Pod optužbom da kvari omladinu popio je otrov od kukute (kao i Sokrat) i umro u Atini. Aristofan i Platon govore o njemu sa uvažavanjem.

Prodik je najveći značaj pridavao pravilnom izražavanju, odnosno, pravilnoj upotrebi izraza i etici, o čemu govori u sačuvanoj nam besedi „Herakle na raskršću“,

33

gde se raspravlja o mladom Heraklu koji se nalazi pred dilemom da li da izabere mukotrpni put vrline ili put privremenih naslada i uživanja koje nudi pokvarenost. Herakle bira prvi put, težak i naporan, svestan da ljudima nijednu od lepih stvari bogovi ne daju bez napora i truda, a ako hoće da ga prijatelji cene, treba im dobro činiti, a ako hoće da ga neki grad slavi, treba gradu biti od koristi.

Prodik je bogovima smatrao pronalazeče, one koji su ljudima otkrivali stvari korisne za život. Svakoj korisnoj stvari ljudi su davali imena bogova – suncu, mesecu, vodi, jezerima, livadama, plodovima prirode. Prodik je navodno ljudsko bogosluženje i misterije povezivao s proizvodima ratarstva odakle i dolaze ljudima svi pojmovi o bogovima.

O sofistima Prodik je, po svedočenju Platona (Eutid., 305c), govorio da se nalaze na razmeži filozofa i državnika i misle da su najmudriji od svih ljudi jer su navodno, donekle vešti u filozofiji, a donekle i u državnim poslovima.

Treba reći da se u prvih deset besednika toga vremena ubraja i Antifont, ali mišljenja su podeljena: dok neki smatraju da je reč o dva različita čoveka, drugi smatraju da je reč o jednom ali s dva krajnje različita stila pisanja. U svakom slučaju, retor koga ne možemo zaobići i koji zavređuje veliku pažnju, jer nije bio manje popularan u svoje vreme od Platona, jeste Isokrat.

Isokrat Isokrat (436-338), osam godina stariji od Platona i

osam godina mlađi od Ksenofonta, poticao je iz

34

svojevremeno dobrostojeće atinske porodice, no potom osiromašene, te je stoga bio prinuđen da se opredeli za profesiju logografa da bi potom otvorio i sopstvenu školu. Njegov otac, Teodor imao je veliku radionicu za izradu flauta i trudio se da svojoj deci da solidno obrazovanje.

Njegova mladost obeležena je Peloponeskim ratom koji će ostaviti traga i u delima Tukidida, Euripida i Aristofana; na njegovo formiranje posebno je uticalo opštenje sa sofistima i Sokratom; bio je oženjen udovicom sofiste Hipije (zvala se Platona).

Po nekim svedočenjima Isokrat je slušao Gorgiju u Tesaliji kad ovaj beše već u dubokoj starosti i zahvaljujući njemu gorgijanski stil sa simetričnim antitetički konstruisanim frazama, sa svečanim epitetima i poetskim metaforama ukorenio se u atičko besedništvo. Kod Isokrata moguće je naći i uticaje drugih sofista, kao što je Protagora koji je govorio o tri vaspitna faktora (dar, iskustvo, obuka) i o razvoju čoveka od stadijuma divljaštva do života u zajednici. Prodiku s Keja Isokrat duguje sklonost ka preciznom distanciranju pojmova i korišćenje sinonima, a Trasimahu Kalhedonskom sposobnost potčinjavanja toka govora određenom ritmu.

Poseban uticaj na Isokratovo duhovno formiranje ostavila je sokratovska filozofija; ako i nije bio Sokratov učenik i sledbenik, Sokratu duguje to što je u retoriku uneo etički momenat, te je ona kod njega bila oruđe moralnog i političkog vaspitanja, kao i antidemokratska shvatanja koja

35

je delio sa sokratovskim krugom; o njegovim političkim shvatanjima ništa se ne zna do vremena kraja Peloponeskog rata. Zbog loše materijalne situacije u kojoj se našao posle rata, desetak godina (403-393. ili 390. godine) živeo je kao logograf (plaćeni pisac sudskih govora). U to vreme Isokrat je zastupao mahom aristokrate (za razliku od demokratskog Lisije), nastojao je da rehabilituje Alkibijada koga su mnogi kritikovali za poraz u ratu.

Posao logografa nije mogao Isokrata u potpunosti zadovoljiti; pored sudskih, on je pisao i pohvalne govore; no, čim mu se pružila prilika, počeo je da piše angažovane, političke govore. Kako mu je karijera kao besednika bila zatvorena, zbog mana koje je imao (slabi glas, omanji rast, urođena plašljivost), nije javno nastupao poput njegovog učitelja Gorgije. Uprkos tome što je više voleo tih, spokojan život, glavni razlog njegovog odustajanja od javnog nastupanja i polemisanja, ipak je bio u saznanju da u demokratiji kakva je tada vladala nije moguće kritički nastupati na narodnim skupovima protiv demagoga koji su svojim besedama plenili slušaoce.

Isokrat je osnovao svoju školu u kojoj je predavao i pisao političke besede koje su kružile često u formi političkih pamfleta; to mu je donosilo znatne prihode, i pružalo mogućnost da ostajući u senci učestvuje u političkom životu i da ima znatan pismeni, ako ne usmeni uticaj. U antičko doba pripisivano mu je oko šezdesetak radova od kojih se danas polovina smatra autentičnom; do nas je došlo 9 pisama i 21 beseda. Verovatno je reč o onim

36

tekstovima koji su bili smatrani autentičnim početkom naše ere (Cecilije Kalaktinski pominje 28 beseda, Dionisije iz Halikarnasa, 25). Činjenica je da se svi citati iz dela Isokrata koje nalazimo kod drugih autora, nalaze upravo u sačuvanjim njegovim spisima.

Početak njegove karijere obeležen je programskim dokumentom Protiv sofista (oko 390. godine); tu on kritikuje sofiste i njihova učenja (nastojeći u isto vreme da obnovi dobro ime sofista suprotstavljajući dobre sofiste lošim ljudima sa kojima ih ljudi često mešaju; ovi loši sofisti i ne zaslužuju ime sofiste jer s njima nemaju ni Isokrat u svojim kritikana ne štedi ni Sokratove sledbenike, kao i savremene retoričare koji preuveličavaju lakoću sticanja retoričkog umeća; svemu tome Isokrat suprotstavlja sopstvene poglede po kojima je besedništvo ne samo sredstvo obrazovanja nego i moralnog i političkog vaspitanja. Na taj način retorika dobija visok rang i dospeva u red sa filozofijom koja je u njegovo vreme često nepravedno oklevetana i da se o njoj loše govori, premda ona donosi korist time što ljude stvara boljima i dostojanstvenijim.

Za razliku od Platonove i Aristotelove škole koje su bile teorijske, Isokratova, sa svojom namerom da obrazuje govornika, bila je praktična; on je smatrao da se ne može naučiti dobro misliti ako se prvo ne nauči da se dobro govori15. Da bi demonstrirao svoje umeće, nakon već

15Priča se da kad su ga pitali kako može druge učiti da govore kad sam ne nastupa sa svojim govorima, on je navodno rekao da ni oštrački

37

pomenute besede protiv sofista, Isokrat je protiv besednika čije ga umeće nije zadovoljavalo, napisao dve pohvalne besede: „Busiris“ (388-386) i „Pohvala Helene“ (384-381): prva je bila protiv Polikratove besede „Odbrana Busirisa“, a druga, možda protiv Gorgije, a možda i protiv nekog od Isokratovih učenika. Iako se te besede mogu posmatrati kao školske vežbe, nesporno je da nisu oslobođene određene političke intonacije, koja će biti jasno izražena u njegovim potonjim političkim besedama.

U prvoj od pomenutih beseda imamo idealizaciju državnog uređenja Egipta (možda i pod uticajem Platona, dok u drugoj imamo skicu idealnog državnika monarha (u liku Tezeja) i najavu teze o ujedinjenju Helena koja će biti osnovna tema njegove najpoznatije besede pisane 10 godina (390-380. pre n.e.) u složenoj političkoj i socijalnoj situaciji u Atini - „Panegirik“ (čitane na igrama u Olimpiji 380. godine pre n.e). Nakon te besede politika će biti glavna tema Isokratovih epideiktičkih govora.

U ovoj besedi Isokrat se zalaže za prestanak razdora i nesuglasica među Helenima i usmerava borbu Atinjana protiv Persijanaca i Spartanaca. Ovo poslednje, iako još uvek u znaku svežeg sećanja na skoro minuli tridesetogodišnji Peloponeski rat (431-404) dosta je gnevilo Persijance i kvarilo odnose među Grcima; kasnije će on

kamen ne može da reže ali može rezati oštračkim kamenom naoštreni nož.

38

naglasak stavljati na borbu protiv naroda na istočnoj obali Egejskog mora gde bi se moglo dalje odvijati naseljavanje helenskog življa.

Osnovna tema „Panegirika“ nije nova, o ujedinjenju Helena za borbu protiv Persijanaca pisali su već Lisija i Gorgija u svojim olimpijskim besedama, mada, kod Lisije kao neprijatelj ne javljaju se samo Persijanci već i sirakuški tiranin Dionisije stariji. Kod Isokrata tema je dalje razvijena u čitavu političku doktrinu, i ona je bila posebno aktuelna usled realne opasnosti od neprijatelja u vreme kad dolazi do slabljenja polisa. Isokrat tu govori o herojskim zaslugama Atine, poziva se na reči Perikla koje navodi Tukidid (II, 35-45), i ističe pravo Atine na hegemoniju u svom helenskom svetu, i kritikuje Spartu zbog izdaje opštih interesa, ali ostavlja otvorenom mogućnost novog saveza Atine i Sparte u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Ako Isokrat tu ističe prvenstvo Atine, njeno pravo na hegemoniju, to čini stoga što u njoj vidi jedinu realnu snagu koja može da okupi sve Helene za zajedničku borbu protiv Persijanaca; stabilnog mira ne može biti dok se vojno ne porazi neprijatelj. Opštehelenski rat protiv Persijanaca je lek kojim se mogu otkloniti sve nedaće koje su zadesile Helene – to je osnovni stav Isokrata u ovoj besedi. Ali, takav program neće moći da ostvare Atina i Sparta, već Makedonski kralj kad bude krenuo u pohod na Istok.

Isokrat je bio i protiv oligarhije i protiv demokratije; njima je suprotstavljao monarhiju na čijem čelu treba biti

39

vladar s visokim intelektualnim i moralnim kvalitatima spreman da bude na usluzi narodu. Stoga, njegova škola, sa jasno izraženim političkim i antidemokratskim tendencijama, na šta je uticao aristokratski sastav slušalaca (pa je škola bila optuživana i za kvarenje omladine), bila je veoma popularna među predstavnicima viših slojeva grčkog sveta.

U školi je ponekad bilo i preko sto učenika, i tu je steklo obrazovanje više državnika i vojskovođa, a Isokratov uticaj prešao je kasnije i u Rim pa se njegov visoki literarni stil, koji pominje na više mesta i Aristotel u svojoj Retorici, delovao je i na potonje generacije besednika pa se oseća i u prozi Cicerona koji ga naziva pater eloquentiae (De or., II. 3). Obuka je trajala 3-4 godine i nije bila jevtina, stajala je oko 1000 drahmi.

Na početku Panegirika Isokrat kaže da je priroda reči takva da se ona može iskazati na više različitih načina; nešto veliko može se prikazati kao beznačajno, a nešto malo uzvisiti, staro se može prikazati kao novoa neki nedavni događaj kao drevni. Zato i ne treba izbegavati teme na koje su drugi govorili, već nastojati da se o tim temama govori bolje no što su to činili drugi. Besedničko umeće doživelo bi procvat ako bi ako ljudi ne bi cenili one koji teže samo za originalnošću svojih dela, već one koji su dostigli najveće majstorstvo u svakom od njih. Ne treba samo ceniti one koji teže da govore o nečem o čemu niko dotad nije govorio no one koji to umeju reći tako kako to ne bi mogao reći niko drugi (Panegirik, 9-10).

40

Moglo bi se reći da je u oblasti politike Isokrat konzervativac, ako usko posmatramo njegovu kritiku postojećeg demokratskog poretka i atinske hegemonije na moru, a sa stanovišta političke strukture polisa iz ranijih vremena. Uostalom, u tom smislu su i Platon i Aristotel konzervativci, jer se obojica, živeći u IV stoleću pre n.e. zalažu za neka politička shvatanja karakteristična za prethodno stoleće16.

Sam Isokrat nije protiv svake demokratije, već protiv demokratije u kakvu se ona u njegovo vreme pretvorila, a uzor mu je demokratija i politički sistem polisa iz vremena Solona koga on smatra najdekratskijim zakonodavcem, i Klistena koji je prognao oligarhe i vlast dao narodu, o čemu čitamo u njegovim besedama O svetu i Areopagitik. Vlast treba da bude u rukama dobrostojećih i obrazovanih ljudi.

Kada je reč o besedničkom umeću, Isokrat razvija principe koje je postavio već Gorgija; specifičnost njegovog stila ogleda se u složenim delovima, koji imaju jasnu i preciznu konstrukciju i time je govor lako dostupan za razumevanje; u njegovoj školi bili su razrađeni principi kompozicije besedničkog dela koje je imalo: uvod, sa zadatkom da privuče pažnju slušalaca, izlaganje predmeta koji je tema besede, opovrgavanje argumenata oponenta i zaključak u koje se sabira sve što je rečeno.

16 Posebno je karakterističan slučaj Aristotela koji smatra da idealna država treba da ima 5000 građana, i tome uči Aleksandra koji stvara državu od Gibraltara do Indije.

41

Ne treba gubiti iz vida da su savremenici Isokratove besede najviše cenili s obzirom na njihov umetnički aspekt: manje su se oduševljavali sadržajem, a više njihovom formom. Besede su bile predviđene za čitanje na glas pred obrazovanim slušaocima, a o tome posebno govori njihova struktura, bolje bi bilo reći, njihova „arhitektura“.

U svojoj poslednjoj značajnoj besedi, u Panatenejskoj besedi (339), pisanoj već u dubokoj starosti, Isokrat sa naivnom verom u Filipa II, savetuje makedonskog kralja (koji je pokorio već mnoge grčke gradove) da pođe u rat protiv Persijanaca, što će realizovati Filipov sin Aleksandar (prethodno pokorivši svu Grčku); tako je, pod starost, Isokrat postao ideolog promakedonske stranke u Atini.

Njegova slava jeste slava i njegovih učenika i slušalaca koji su širili njegov opštehelenski jezik daleko van granica Atine budući da je Isokratov stil još za njegova života postao norma i u tome treba takođe videti razlog njegove kasnije popularnosti.

Protivrečnosti koje su narastale u helenskim gradovima, posebno između zanatlija i onih koji su se bavili trgovinom, njihove različite društvene i političke interese, ne uviđa samo Isokrat, već i mnogi drugi njegovi savremenici među kojima se nalazi i Demosten. I jedan i drugi svedoci su slabljenja političkih institucija, i jedan i drugi vide nastupajući kraj političke slobode polisa.

Uprkos svemu, postoji među ovom dvojicom velikih besednika i jedna jasna razlika: dok je Isokrat imao

42

naklonost prema makedonskoj vlasti jer je bio pogleda uprtog na Istok i glavnog neprijatelja video u Persijancima, Demosten je svu svoju energiju usmerio za odbranu demokratije i grčke slobode, i u nadolazećem vremenu on je bio jedna od najtragičnijih ličnosti helenskog sveta.

Demosten

Demosten (384-322. pre n.e) je rođen u Atini i smatra se najznamenitijim besednikom grčkoga sveta. Njegov otac Demosten bio je ekonomski dobrostojeći; imao je dve radionice za proizvodnju oružja i nameštaja u kojima je bilo uposleno preko 50 robova, ali je umro kad je Demostenu bilo svega sedam godina. Staraoci su mu uništili imanje, ali je Demosten stekao ipak solidno obrazovanje. Iako lošeg zdravlja, zbog čega je bio oslobođen vežbi iz gimnastike, on je imao iz ostalih predmeta veoma dobre učitelje; bio je u prilici da sluša na sudu besednika Kalistena (366) i pod utiskom njegove briljantne besede na sudu, Demosten je odlučio da i on postane besednik. Prvu parnicu (za koju se dve godine spremao) imaće protiv svojih staratelja (361). Nije uspeo da povrati sav novac, ali, parnicu je dobio.

Demosten se odlučio za karijeru sudskog zastupnika, ali sam početak njegove karijere nije bio obećavajući: kad se prvi put Demosten obratio narodu, po navođenju Plutarha, prekidali su ga galamom i ismevali zbog nenaviknutosti na njegov stil jer im se njegov govor, zbrkan zbog dugih i zapletenih rečenica, sa neprirodno eliptičnim

43

zaključivanjem, činio odviše jetkim i umarajućim. Bila je, kod nega, nastavlja Plutarh, i neka slabost glasa nejasnost govora i kratkoća daha koja je ometala razumevanje smisla onoga što je govorio isprekidanošću rečenica.17

Demosten je neko vreme bio potišten, no onda je usledio i drugi neuspeh; očekivalo bi se da je to i kraj zamišljene besedničke karijere, no tada je upoznao komičnog glumca Satira kod kojeg je počeo da uzime časove iz dikcije, i nakon što je shvatio svoje nedostatke, da malo ili nimalo koristi nema od vežbanja ako se zanemare izgovor i izražajnost, počeo je ponovo da se priprema za besedničke nastupe, pridajući naročitu pažnju jeziku, stilu i logičkoj formi besede koji su se posebno cenili u vreme prvih sofista. Posebno je izučavao Isokratov priručnik o retorici (za Aristotelovu Retoriku još nije mogao znati jer je ona datirana znatno kasnije), ali je sedam puta prepisao Tukidida. Nakon toga, nastupajući kao besednik i logograf, Demosten beleži uzlaznu liniju u svojoj karijeri.

Plutarh u svojoj biografiji Demostena navodi Demetrija Falerskog kome je već pod starost govorio Demosten kako je svoje telesne i govorne nedostatke ispravljao vežbanjem: nejasnoću i nesposobnosat da izgovori slovo r (koje je potom govorio razgovetnije od ikoga), savladao je pažljivim raščlanjavanjem reči na slogove uzimajući u usta oblutke i istovremeno recitujući monologe, a glas je jačao tako što je besedio u trku ili pri penjanju

17 Plutarh: Demosten, u knjizi: Plutarh: Usporedni životopisi III, August Cesarec, Zagreb 1988, str. 278-279.

44

stepenicama i izgovarao neke govore ili stihove na dušak; štaviše, imao je kod kuće veliko ogledalo i svoje je vežbe izvodio stojeći pred njim.18

Koliko je bio veliki govornik, toliko mu je veliko koristoljublje smetalo da bude i veliki čovek. Zalagao se za nezavisnost Atine i držao je vatrene govore protiv ekspanzionističke politike makedonskog kralja Filipa II, protiv koga je održao tri govora (navodno uz finansijsku podršku Persijanaca). Filipu je od početka zamerao dvoličnost u politici, licemernost i ambicioznost, ne shvatajući, kao ni većina Atinjana, odakle im preti najveća opasnost jer su u Filipu videli samo jednog od sitnih protivnika, kao što behu njihovi sitni saveznici koji su se u to vreme odmetnuli od Atine: Rodos, Hios, Kos, Vizantija.

Nakon kratkog vremena Demosten će shvatiti konačne namere Filipa, ali i slabosti Atinjana protiv kojih radi vreme; u svakom slučaju, iako je lako trošio novac, bio je horeg i trierarh, narod ga nije voleo, te ga je (s pravom) kritikovao za nedostatak hrabrosti i odvažnosti, ali, u tome je bilo i mnogo istine, jer i sam Demosten nije bio bez mana s obzirom na njegovo koristoljublje i nedostatak samopoštovanja. U jednom je Plutarh ipak u pravu kad nastoji da odbrani od prigovora Demostena: Demosten nije bio nepostojanog karaktera kad je bila u pitanju politika jer kad se jednom odlučio za jednu stranku i njenu političku liniju, on je ostao uz nju do kraja života i nije je menjao; borio se protiv Makedonaca i umro je u borbi protiv njih

18 Plutarh, Demosten, 11 (op. cit., str. 281).

45

(iako ta borba beše do kraja rečima, ali ne do kraja i oružjem).

Morali bismo se složiti sa Plutarhom i u tome da je Demostenov politički stav bio jasan još i dok je trajao mir, jer nijedan postupak Filipa nije propuštao bez prekora nego je pri svakom uzbunjivao Atinjane i podbunjivao ih je protiv njega.

Demosten živi u teškim vremenima, pošto Heleni koji će, posle nekoliko vekova slobode, u potpunosti biti porobljen od strane Makedonaca, te, sa gubitkom nezavisnosti, u takvim smutnim vremenima početi i sami da se dele izražavajući tako svoju neslogu: u Atini nastaju dve stranke [no kako je ovaj pojam teško primenjiv jednostavnim prenošenjem iz našeg u staro vreme, možda bi adekvatnije bilo reći - dve grupe ljudi]: jedna je promakedonska i njeni vodeći predstavnici behu besednici Eshin (389-314) i Fokion (402-318)19 a na drugoj strani bio je Demosten i patriotski nastrojen deo Atinjana.

Eshin je u početku bio glumac s izvanrednim visokim glasom, kažu da je slušao Platona i da je učio kod Alkidamanta i da je u njegovim govorima pod njihovim uticajem vidna snaga govora i veličina fantazije. Besedu Eshina, po rečima Fotija (koji se poziva na nekog sofistu Dionisija, o kojem nam je malo šta poznato), pored svoje

19 Fokion, o kome se danas malo govori, bio je vrsni vojskovođa, 45 puta biran za stratega, koliko nije bio biran ni Perikle, ali, Perikle je u svoje vreme imao i veću konkurenciju, mislim na Timona i Tukidida.

46

prirodnosti daje utisak improvizacije i oduševljenje izaziva koliko majstorstvo Eshina, toliko i prirodni njegov dar. Njegove besede nisu ni tako zvučene kao Isokratove, ni jako sažete kao Lisijine, ali po snazi nadahnuća ne zaostaju za Demostenovim ((Fotije, Biblioteka. 61. O Eshinu 45-54).

Osam godina nakon bitke koja se zbila kod Heroneje (338. godine pre n.e. i u kojoj je Filip II Makedonski porazio zajedničku vojsku Atine i Tebe), besednik Eshin, politički antipod Demostena, istupio je s besedom Protiv Ktesifonta o vencu, a sa stavom da Demosten ne zaslužuje kao nagradu zlatni venac (kako je to predlagao besednik Ktesifont, još u vreme pre bitke kod Heroneje), jer je svojom političkom delatnošću Demosten naneo veliku štetu interesima Atinjana.

Tako, 330. godine pre n.e., desetak godina nakon predloga Ktesifonta, u momentu kad su Demostenovi sudski gonitelji bili na vrhuncu moći, delujući u interesu Makedonaca, zbio se neposredni spor dva najveća besednika tog vremena kojem je prisustvovalo više hiljada slušalaca sakupljenih iz čitave Helade, jer, isti se odvijao nekoliko dana pre početka Panatenejskih igara u Atini20.

Eshin nije štedeo reči ni načine da ocrni Demostena, govoreći da je Demosten po majci skitskog porekla, varvarin koji samo govori helenskim jezikom, te je strano poreklo i

20 Kada sada čitamo te dve besede možemo samo reći da one spadaju u sam vrh antičkog besedničkog umeća. Izuzetnu Eshinovu besedu mogao je svojim govorom zaseniti samo Demosten i Eshin je to morao priznati.

47

uzrok njegovim porocima (172). Demosten ne živi na račun svojih prihoda, već na račun bede Atinjana, kaže Eshin (173); on govori lepo a živi gnusno (174); on je čudovište u odnosu na velikane kao što su Temistokle, Miltijad i Aristid (181); on prima mito, on je kukavica i dezerter (244); on je loš primer za mlado pokolenje i ne može biti uzor po kojem se može graditi život (245).

Eshin je u svojoj besedi koristio insinuacije, nabrajao i opisivao Demostenove porokedržavničke promašaje, optuživao ga je za potkupljivost, lažni patriotizam, kukavičluk pred Makedoncima; optuživao ga je za sve nedaće koje su do tog časa zadesile Atinjane, nastojeći pritom da dokaže kako je ovaj namerno propuštao momente kad su se Atinjani možda mogli i spasti. Sa stanovišta besedničkog umeća govor Eshina je izvanredan i ostavio je veliki utisak na slušaoce i ako ga budete čitali, obratite posebno pažnju na drugi deo gde se najžešće obrušava na Demostena (169-260).

Demostenov odgovor, beseda O vencu, smatra se najvećom besedom koja je ikad napisana i izgovorena; u svom govoru on oslikava čitavu epohu, brani svoj politički program, priznaje da se njegove namere nisu ostvarile, ali ne njegovom krivicom, već sugrađana čiji je predstavnik Eshin; njegov govor se dotiče svega vrednog pomena u njegovo vreme - svih heroja i događaja, ratova i intriga, pobeda i poraza i na fonu toga jasno se ocrtavaju figure dvojice velikih protivnika.

48

Demosten je pobedio, Eshin je bio poražen i kao tužilac nije dobio ni minimalnu zakonom naznačenu potrebnu većinu od 20% glasova te mu je bilo dosuđeno da plati kaznu od 1000 drahmi za nepravedno tužakanje, uz gubitak prava da ubuduće podnosi tužbe atinskom sudu.

Nakon poraza Eshin je otišao u izgnanstvo. Demosten nije pokazao zluradost niti je likovao nad Eshinom, već imajući u vidu koliko je sudbina neizvesna i budućnost nesigurna, poslao mu je talenat srebra za putne troškove. Primivši novac Eshin je zaplakao i kad sa ga pitali što plače rekao je: „Zato što napuštam takav grad gde neprijatelji pokazuju veće saučestvovanje nego prijatelji“.

Eshin je za mesto izgnanstva izabrao ostrvo Rodos, gde je osnovao svoju školu i tamo, u grčkoj koloniji Joniji, na istočnom obodu Egejskog mora, živeo do kraja života; umro je na ostrvu Samosu 314. godine pre n.e, na istom ostrvu gde je dva i po veka ranije bio rođen Pitagora (570-490. pre n.e).

Priča se kako su Eshina stanovnici Rodosa zamolili da im kaže tu poslednju svoju besedu koja je bila protiv Demostena; kad su je saslušali, pitali su ga, kako je s takvom besedom mogao izgubiti spor. A Eshin im je navodno, odgovorio: „Da ste vi čuli šta je govorio Demosten, vi me to ne bi ni pitali.“21

21 Pseudo-Plutarh, Životopisi deset oratora, VI, 9. U jednoj drugoj verziji ove anegdote stoji da je Eshin na pomenuto pitanja iskreno

49

Dugo nije trajala ni Demostenova slava, posle optužbe za utaju novca, u jednom složenom, do kraja nejasnom sporu, najverovatnije kriv, bio je utamničen, ali, uspeo je da pobegne i da se skloni na Eginu. Tu je dočekao i vest o smrti Aleksandra, trijumfalno se vratio u Atinu, ali nakon neuspelog ustanka Atinjana i potom prinudno sklopljenog mira, Antipatr, naslednik Aleksandra, tražio je i izručenje nekoliko vodećih protivnika među kojima beše i Demosten.

Da bi na neki način olakšao situaciju sugrađanima Demosten se odlučio na bekstvo iz Atine, ovog puta na ostrvo Kalavriju, gde je u Posejdonovom hramu, bežeći pred makedonskim vojnicima, koje je predvodio tragički glumac Arhija, nazivan „lovac prognanika“22, izvršio samoubistvo popivši otrov skriven u pisaljci. Svojom smrću on je možda pokušao da se iskupi i za kukavičluk ispoljen u bici kod Heroneje (to je smrt kakvom se iskupio i Antonije u Egiptu, ostavši tim postupkom dovoljno veliki ne dozvolivši da padne u ruke Oktavijanu).

Blizu Posejdonovog hrama Atinjani su Demostenu kasnije podigli spomenik i na postamentu zapisali:

gunđajući rekao: „Da ste vi slušali to čudovište – tako je on nazivao Demostena – vi ne bi bili u nedoumici“ (Fotije, Biblioteka. 61. O Eshinu 25-30). 22 Vidite, ima tu neke simbolike: na početku Demostenove karijere srećemo komičnog glumca Satira koji ga uči beseđenju, a na kraju srećemo tragičkog glumca Arhiju (sa zadatkom da ga pogubi). Prema Arijanu Arhija je umro u bedi i opštem preziru.

50

Da ti moć, Demostenu, beše velika kao um, Heladu nikad ne bi pokorio makedonski Ares23. Demosten je umro iste godine kad i Aristotel, godinu

dana nakon smrti Aleksandra Makedonskog (323). Tako je u razmaku od godinu dana antički svet izgubio najvećeg filozofa i najvećeg vojskovođu ali i najvećeg bedesnika (čiji napori nisu dali nekog rezultata, možda i stoga što je iako veliki i nenadmašan besednik živeo u njemu neadekvatnom vremenu, ali, je u isto vreme i nesporno da su ti napori bili vođeni visokim idealima).

Kad govorimo o Demostenu, reč je nesporno o velikom čoveku, ali, slabog, nevelikog karaktera. No i ovo poslednje pripada duhu tog vremena kada su velike, visoke vrednosti bili potisnuti niskim strastima, koristoljubljem i sumnjivim merilima vrednosti. Time se može razumeti, ako ne i opravdat, njegova nekorektnost kao u slučaju tužbe Formiona i Apolodora kada je napisao reč odbrane za obe strane u sporu.24 Njegovo često menjanje stavova i nekonsekventnost, posledica su površnog pragmatizma koji se povodi za trenutnom situacijom, bez uvida u dalekosežne posledice tih postupaka.

Ponavljam, kad je reč o politici, Demostenovo zalaganje za slobodu Helade bilo je konsekventno i vredno najveće pohvale, te je svojim stavom stekao ugled i poštovanje sugrađana, s poštovanjem se prema njemu

23 U prevodu Zdeslava Dukata ovaj elegijski distih glasi: Da ti, Demostene, snaga ravna bijaše umu // Ne bi makedonski mač helenski savladao rod. 24 Plutarh, op. cit., str. 283.

51

odnosio i Filip II kao i Persijski kralj. Kod Pseudo-Plutarha u knjizi Životopisi desetorice govornika (glava 6) čitamo: „Pročitavši govore što ih je Demosten besedio protiv njega, Filip je iskreno priznao da bi, da ih je čuo, sam glasao za rat imenujući govornika vrhovnim zapovednikom“.25

Pa i taj navodni njegov „kukavičluk“ i bekstvo s bojišta u bici kod Heroneje, nekim se autorima čine spornim; u jednom komentaru uz Plutarhovu biografiju Demostena čitamo da je izveštaj o kukavičkom držanju Demostena u pomenutoj bici jedna od šala kakve su grčki komediografi iznosili na pozornici o mnogim velikim ljudima tog vremena, jer teško je verovati da bi Demostenu bilo dato da drži nadgrobni govor palima u toj bici da se on u njoj loše poneo.26 Plutarh ističe kako je Demostenu i nakon bitke kod Heroneje narod iskazivao počasti i pozivao ga kao rodoljubivog građanina da uzme učešće u javnom životu.27

Do nas je došla 61 Demostenova beseda (od kojih je samo polovina govora autentično njegova); većinja njih su političke prirode i time je određeno i njegovo mesto u istoriji antičkog besedništva. Za razliku od Isokrata kod koga je početak beseda uvek bio dug i razvučen, Demostenove besede imajući za temu konkretni aktuelni događaj, odmah

25 Plutarh, Plutarh: Usporedni životopisi III, August Cesarec, Zagreb 1988, str. 296 beleška 90, prevodioca Zdeslava Dukata. 26 Videti belešku br. 161, Zdeslava Dukata uz njegov prevod Plutarhove biografije Demostena. Plutarh: Usporedni životopisi III, August Cesarec, Zagreb 1988, str. 299. 27 Plutarh, op. cit., str. 286.

52

prelaze na stvar kako bi u potpunosti zaokupile pažnju slušaoca, te su njegove besede kratke i energične. Glavni deo besede čini priča o suštini stvari i tok besede obično se zaustavlja retoričkim pitanjem: „U čemu je uzrok?“, ili, „Šta to zapravo znači?“, što besedi daje notu iskrenosti u čijoj je osnovi istinska zabrinutost za predmet besede.

Nijedna Demostenova beseda nije plod improvizacije; savremenici su mu prebacivali da nije prirodno obdaren nego da se njegovo umeće i snaga sastoje u mučnom radu. Svaka mu beseda beše rezultat dugog i temeljnog rada uloženog na razvoju teme, izgradnji plana izlaganja, brušenju izraza. Ciceron je govorio kako se pesnici rađaju, a besednici nastaju radom (poetae nascuntur, oratores fiunt), i svi se slažu da se ta misao najviše odnosi na Demostena za koga je život bio težak rad i kod koga je lampa gorela svu noć, pa su zlobnici govorili kako mu besede mirišu na miris lojanice. Demosten nije poricao da svoje govore marljivo priprema, govoreći kako je pravi prijatelj naroda onaj koji se za svoje govore priprema jer takva priprema znak je poštovanja prema narodu, a nehaj prema narodu pokazuje onaj koji se više oslanja na silu nego na uveravanje.

Demosten često pribegava korišćenju metafore, služi se jezikom stadiona i palestre, ili koristi antitezu poredeći sadašnje vreme s prošlim; često prećutkuje ono što treba reći a do čega vodi sama beseda, pa tako uvlači slušaoca u samu radnju, dovodeći ga u situaciju da sam dopuni besedu, čime ova dobija na uverljivosti i ubedljivosti. Ali, u isto vreme mora se istaći jasnost stila, razgovetnost misli i

53

fraze; suprotno većini besednika nikad nije koristio isprazne reči, predmet govora nije ničim zamagljivao, niti je slušaoce ostavljao s nejasnim idejama.

Demosten se izražavao jednostavno i sažeto, izbegavajući uobičajene retoričke postupke, i u svakom njegovom govoru, u svakoj njegovoj frazi bila je prisutna misao jasna i precizna. To nikako ne znači da on nije koristio retoričke figure, izrazite metafore, retorička pitanja i odgovore, poetske obrte, narodne izraze – u čemu je ponekad išao dalje od mnogih drugih – ali, on nikada te postupke nije zloupotrebljavao da bi im žrtvovao sadržaj.

Treba pomenuti još jedan momenat koji je uveo Demosten, momenat kojim je poražavao svoje protivnike i ushićivao slušaoce, a to je gest. Sve njegove besede, svaka reč, svaka fraza behu propraćeni gestovima i kad su ga jednom pitali šta je neophodno dobrom govorniku, on je rekao: „gestovi, gestovi, gestovi“. Upravo zato, u drugom delu predavanja, na vežbama koje ih prate, ja ću vam govoriti na primerima o značaju neverbalne komunikacije.

**

Nakon pada grčkih gradova pod vlast Makedonaca, nastupa vreme helenizma i besedništvo gubi značaj u javnom životu, no na to ćemo se uskoro vratiti, nakon što razmotrimo reakciju na učenje sofista i njihovu kritiku od strane Sokrata i Platona.

54

Kritika sofista i upotrebe govora

Kao učitelji besedništva i raznih znanja sofisti u Atini kod običnih građana nisu bili omiljeni. Gledani su s podozrenjem, budući da su bili stranci, koristoljubivi jer su podučavali za novac i smatrali da se znanje može dobiti za novac (jer ljudi manje cene ono do čega se dolazi besplatno), a neki od sofista poricali su i postojanje bogova u koje je običan svet verovao.

Podozrenje na koje su sofisti nailazili kod običnih građana, nije bilo i jedino; na otpor u diskusijama nailazili su i kod obrazovanih i bogatih ljudi, kao što behu Sokrat i njegov učenik Platon koji je kritici njihovog učenja, a i ponašanja, posvetio više svojih dijaloga u ranom periodu svog stvaralaštva (nakon smrti učitelja), dok je njegovo filozofiranje bilo još uvek pod velikim uticajem Sokrata.

Kada je o Sokratu reč, on je za razliku od sofista, koji su mahom bili stranci i pobornici demokratskog sistema uređenja, bio rođeni Atinjanin, siromašan, ali aristokratskog duha; i dok su sofisti svoje besede mahom pisali, Sokrat ništa nije pisao niti zapisivao, već se sva njegova delatnost svodila na svakodnevne razgovore s građanima na trgu koji su bili spremni da ga slušaju i da se s njim upuste u raspravu; dok su sofisti odbacivali postojanje jedne jedine, za sve obavezujuće istine, Sokrat je sve vreme nastojao da ukaže na to kako postoje stvari oko kojih se svi moraju složiti i da se do toga može doći

55

dijalektičkim raspravljanjem i to tako što će se što bolje precizirati sami pojmovi.

Platon kritici sofista poklanja posebnu pažnju; kroz kritiku sofista on izlaže i odnos retorike i filozofije (Fedar) kao i dijaloga i dijalektike (Fileb).

Sokrat (izlažući u dijalogu sa Fedrom zapravo Platonove stavove) polazi od toga da prava umetnost govora se ne može dostići bez saznanja istine (260e), jer onaj ko ne zna istinu a povodi se za mnenjima može se pokazati smešnim i neukim. Sokrat se tako suprotstavlja shvatanjima onih retoričara koji smatraju da je za dobrog govornika nije bitno posedovanje istinske predstave o pravednim i nepravednim postupcima ili ljudima i da u sudu nije nikom do istine, važna je samo moć ubeđivanja.

Sokrat smatra da je neophodno saznati istinu s obzirom na svaku stvar o kojoj se govori ili piše; i sve stvari pritom ocenjivati s obzirom na istinu; neophodno je znati u čemu se sastoji istina i sobzirom na cilj kojem je on usmeren a takav čovek nije mudrac, jer tako nešto pristaje samo bogu on on težeći mudrosti, nastojeći da je dosegne jeste filozof (279d). Na taj način Sokrat retoričaru koji nastoji da odbrani najverovatnija mnenja koja njemu odgovaraju, suprotstavlja filozofa kome je cilj istina.

Naspram uverenja sofista da je retorika univerzalna nauka, Sokrat je smatrao da je ona samo rezultat

56

umešnosti u govoru; konačno, dok su usled svojih demokratskih shvatanja sofisti smatrali da je znanje dostupno svima i da se ono može dobiti tehničkim obučavanjem, za novac od čije količine zavisi i nivo stečenog znanja, Sokrat je smatrao da je istinsko znanje dostupno samo retkim pojedincima, koje odlikuje prvenstveno plemenitost, a ne bogatstvo, i da je ono privilegija duhovne aristokratije, i da se obučavanje ne naplaćuje.

Razlike između Sokrata i sofista bile su velike; on im je bio veliki oponent i protivnik, no te razlike obični građani koji su samo maglovito znali da Sokrat i sofisti o „nečemu“ raspravljaju, nisu se udubljivali u to da vide u čemu je razlika među njima (običan svet se nikad i niušta ne udubljuje), i kad je demokratija srušivši vlast aristokrata nakon poraza u Peloponeskom ratu, potražila krivca za svoje nedaće i nevolje, ona je svoj gnev svalila na Sokrata ne praveći razliku između njega i sofista koje je, usled relativizma koje su zastupali, narod prvenstveno video kao uzročnike pada moralnih vrednosti.

Tako je Sokrat 399. godine pre n.e. (a tada je imao već 70 godina), bio optužen da kvari omladinu i da ne veruje u bogove koje je svetkovala država; nakon rasprave pred 501. sudijom osuđen je na smrt i pogubljen iste godine. O samom suđenju i prilikama pre suđenja znamo iz Platonovih dijaloga: Odbrana Sokratova, Kriton i Fedon, kao i iz Ksenofontovog (430-354) spisa Uspomene na Sokrata. Ako u vidu imamo i činjenicu da su se u to vreme pojavile nekoliko optužbi i nekoliko odbrana Sokrata, moglo

57

bi se zaključiti da stvari na sudu i nisu baš tako jednoznačne kako to prikazuje Platon, da se tu Sokrat do te mere dobro brani da i nije jasno zašto je uopšte osuđen, bez obzira na ishode glasanja u drugom krugu. Ksenofontov opis događaja bliži je realnosti jer je Ksenofont bio s manje umetničkog dara od Platona koji je u celom slučaju bio daleko više emotivan i pristrasan.

U svakom slučaju, mi sliku Sokrata imamo na osnovu svedočenja o njemu u Platonovim dijalozima. U prilog tome da Platon baš nije bio uvek nepristrasan govori i činjenica da on u svojim delima (osim dve aluzije) i ne pominje velikog svog savremeka Demokrita o kome i Aristotel svedoči u svojoj Metafizici da je reč o čoveku koji je „o svemu dobro porazmislio“.

Nesporno je da opštem negativnom odnosu prema Sokratu najviše je doprinelo, kako njegovo uporno kritikovanje mana i nedostataka njegovih sugrađana, tako način na koji se nad njim izrugio najveći tadašnji komediograf Aristofan u komediji Oblaci, gde ovaj Sokrata, pripisujući mu sofističke stavove protiv kojih se sam Sokrat žestoko borio, pripisuje kako kvari omladinu učeći je da osporava ustaljene moralne vrednosti sofističkim metodama; Aristofan Sokrata pokazuje kao personifikaciju sofista, a to je samo još više doprinelo da Atinjani između njega i sofista i ne vide neku bitnu razliku, a još manje to koliki je Sokrat bio veliki protivnik vodećih sofista tog vremena - Protagore, Gorgije i Hipije.

58

Sokrat je prvi filozof koji je svoje učenje platio glavom (svojim životom), a da do suđenja njemu nije došlo, da o Sokratovom držanju na sudu nije pisao Platon, mi za Sokrata ne bismo ni znali. Atinjani su se potom, kako to obično biva, brzo pokajali, kaznili tužioce, Sokratu podigli spomenik, ali njegovo ime ostalo je zapisano krupnim slovima u istoriji antičke filozofije i veličavstven je primer tome kako filozofija može biti kao načina života tako i način umiranja28.

Da bi se razumela priroda spora Sokrata i sofista, potrebno je znati i prilike u kojima su oni živeli i sporili se; to je vreme kada moralni zakoni formirani u epovima Homera i Hesioda nakon dva i više stoleća gube svoj opštevažeći i obavezujući karakter; u isto vreme, novi zakoni i pravila još nisu jasno formulisani niti su se mogli nametnuti svima, a još su bili daleko od toga da budu opšteprihvaćeni. Zato je to vreme, vreme relativizma. Stvari su onakve kako se to kome čini, a među najtežim pitanjima u takvoj situaciji, kad ne postoje čvrsti kriterijumi i oslonci mišljenja, jeste pitanje pravednosti.

Demokratskom načinu upravljanja polisom, Sokrat suprotstavlja princip aristokratizma, pri čemu se mora imati u vidu da tu nije reč o vladavini bogatih, već o vladavini onih koji su aristos, koji su plemeniti, koji su najbolji.

28 Videti o ovom problemu i moju knjigu: Uzelac, M.: Praktična fenomenologija http://www.uzelac.eu/Knjige/4_MilanUzelac_Prakticna_fenomenologija.pdf

59

http://www.uzelac.eu/Knjige/4_MilanUzelac_Prakticna_fenomenologija.pdf

Sofisti su veoma dobro osetili duh vremena i videli s kim „imaju za posla“; sebi za cilj postavili su obrazovanje mase, obrazovanje onih koji mogu da obuku plate kako bi potom bili u stanju da upravljaju narodom, da steknu i očuvaju popularnost. Upravlja se govorom: na prvom mestu je način izlaganja misli, a tek na drugom je njihov sadržaj.

Sokrat stvari posmatra drugačije: on ne polazi od praktične koristi koju pruža besedničko umeće, već ima na umu smisao celine života. Ako se polazi od toga da život nema samo zemnu dimenziju, da duši predstoje i velika iskušenja i sud