Milan Vidojević

MAFIJA

Naslov originala

namedelo

Copyright © 2003, I izdanje, Milan VidojevićCopyright © 2010, II dopunjeno izdanje, Milan VidojevićCopyright © 2014 ovog izdanja, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projekta odgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

© 1996 Forest Stewardship Council A.C.SW-COC-001767

VATRAKnjiga broj 1

slova s treće

Sadržaj

Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

Američka ma�ja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Ruska ma�ja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169Kineska ma�ja – Trijade . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243Italijanska ma�ja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261

Epilog. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 329O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343

UVOD

Kako je ma-fia postala sindikat zločina

Istoričari se ne slažu oko toga koliko je ma�ja stara. Jedni kažu da se prvi put spominje u 13. veku, drugi da je nastala 1812, odnosno 1860. godine. Prvi kao „dokaz“ navode da je reč o društvu koje je nastalo da bi se borilo protiv Anžujaca iz Francuske. Povod je bio silovanje devojke koje je 1282. godine u Palermu počinio francuski vojnik na dan njenog venčanja. Grupa razljućenih Sicilijanaca odgovorila je napa-dom i masakrom francuskih vojnika. Kako su se vesti širile od sela do sela, od grada do grada, tako su se Sicilijanci dizali i ubijali francuske vojnike. Hiljade Francuza je poginulo, a slogan ma-�a* postao je ratni poklič, po kricima majke silo-vane devojke koja je išla ulicama grada plačući i uzvikujući ma �a, ma �a, „moja ćerka“.

Ova romantična storija, tako draga većini ma�oza, čista je izmišljotina. U prvoj polovini 19. veka ma�ja se pojavila kao kriminalna kultura na Siciliji, kao lokalno organizova-ne bande koje su bile u službi lokalnih zemljoposednika radi

* Italijansko mia figlia u dijalektu na jugu Italije izgovara se ka ma fi’ia.

MAFIJA12

zaštite i terora nad seljacima, zakupcima zemlje, od kojih su naplaćivale porez i dugove u korist vlasnika. Tek kasnije, u drugoj polovini 19. veka, ove bande formiraju se kao druži-ne kriminalaca u gradovima. Ime koje im je pripisano jeste s početka tog veka i nastalo je iz ratnog pokliča Morte alla Francia Italia anela („Smrt Francuzima je italijanski poklič“).

Struktura ma�je kao društva kriminalaca bitno se razli-kuje na Siciliji, ili u Italiji, od one u Americi, što je i logič-no budući da se prilike u ove dve zemlje razlikuju kao nebo i zemlja, po svim pitanjima. Na Siciliji, starim ma�jašima je bila važnija „čast“ od novca, važnije su bile stare vendete nego posao. Kod ma�jaša u Americi, pogotovo onih koji su tamo rođeni, novac je bio krajnji i jedini cilj. Stari ma�jaši, koji su u drugoj polovini 19. veka, sa doseljenjem u Ameriku, doneli i strukturu organizacije iz starog kraja, i bili posprdno nazivani „onima koji suču brkove“, i koje je sa scene počistio Laki Lučano likvidiravši stare, velike ma�jaše Džoa Maseriju zvanog Šef i Salvatorea Marancana, držali su se „etničkog kri-minala“, tražeći žrtve među svojim zemljacima, kao da su još uvek na Siciliji, dok su američki ma�jaši izašli iz okvira etnič-kog kriminala, izašli iz geta i razvili kriminalne aktivnosti

Filmska scena: Američka ma�ja

Uvod 13

širom zemlje. Dok su stari ma�jaši s prezrenjem govorili o kriminalcima ne samo drugih etničkih korena, već i o Sici-lijancima ma�jašima iz drugih sicilijanskih sela, a o severnoj Italiji da i ne govorimo, dotle su američki ma�jaši vrlo brzo uspostavili blisku saradnju sa jevrejskom ma�jom čiji su pri-padnici bili istog ekonomskog i socijalnog statusa, iz siro-mašnih geta u velikim američkim gradovima u kojima nije bilo izlaza za gladne, neobrazovane, besperspektivne mar-ginalce sem kroz kriminal. Kao dve vitalne snage u usponu logično je da su se uortačile protiv najveće etničke gangster-ske strukture u Americi 19. veka koju su činili irski krimi-nalci. Bez obzira na popularnu literaturu i �lmove, najviše žrtava u ratu bandi širom Amerike, prvih dvadeset godina 20. veka, imali su Irci koje je sicilijansko-jevrejska koalicija nemilosrdno čistila kako bi preuzela njihove poslove.

AMERIÈKA MAFIJA

„Sindikalna struktura” organizovanog kriminala

Moderna američka ma�ja stara je tek nešto više od pola veka i nastala je upravo u vreme kada su Laki Lučano i njegovi jevrejski partneri preuzeli najveće i najisplativije kriminalne aktivnosti u Americi. Godinama je razumevanje šta je ma�ja padalo na prvoj, najnižoj preponi – da li ma�ja uopšte postoji. Poslednjih decenija to pitanje je raščišćeno a glavni predmet rasprave postalo je pitanje da li je organi-zovani kriminal isto što i ma�ja.

Zbrka je delimično nastala oko toga šta je zapravo „orga-nizovani kriminal“. Neki stručnjaci ističu argument da je organizovani kriminal postojao od samog početka, pošto je grupa kriminalaca koji su delovali zajedno bila „organizova-na“. Ali organizovani kriminal je ipak nešto drugo, složenije, i nastao je kada su se uspostavili određeni sporazumi izme-đu kriminalnih grupa. Organizovani kriminal je „sindikalno strukturiran“, sporazumom između kriminalnih organizacija koje su izvršile podelu poslova i teritorija i uglavnom pošto-vale taj dogovor. Na primer, bande u Njujorku su prihvatile vođstvo bandi sa Istočne obale Amerike, i ako su htele da uđu

MAFIJA18

na njihovu teritoriju, morale su da traže saglasnost. Ako neka ma�jaška organizacija želi da likvidira neposlušnog člana koji je pobegao na teritoriju druge ma�jaške organizacije, onda ga neće lično proganjati, jer bi to bilo ozbiljno kršenje teri-torijalnih prava druge organizacije. Umesto toga zamoliće tu organizaciju da ubije člana koji je osuđen na smrt i koji se nalazi sada na teritoriji organizacije zamoljene da izvrši kaznu. Ona ima obavezu da taj zahtev izvrši, bez posebnog plaćanja ili zahvaljivanja, jer će jednog dana ona biti u situa-ciji da takvu uslugu traži od druge organizacije.

Prohibicija: Plodno tlo za korene organizovanog kriminala

Američka ma�ja 19

Ovakav način saradnje nije postojao u vremenu pre pro-hibicije, pa se može reći da je zakon o prohibiciji učinio više za organizovani kriminal od bilo kog „velikog“ kriminalnog uma ili bande. Ne razumevajući suštinu poroka (i krimina-la koji ide uz njega), američka vlada je preduzela „plemeniti eksperiment“, baziran na malograđanskom konceptu moral-nosti, koji sem licemerja nije imao nikakvu polaznu osnovu. Zabrana javne prodaje alkohola proizvela je pravu revolu-ciju u razvoju kriminalnih organizacija, koje su istog časa spoznale kakve šanse im se pružaju ukoliko pribave robu gladnom, pardon, žednom tržištu. U kratkom roku krimi-nalne organizacije su se organizovale kao preduzeća, prave „trgovinske“ �rme koje su imale „uvoz“ (veleprodaju), tran-sport, mrežu sitnih korisnika (maloprodaju), �nansijski sek-tor (kreditirianje nabavke i prikupljanje novca od prodaje). Morale su da stupe u kontakt i saradnju sa bandama iz dru-gih krajeva zemlje, kao i sa onima iz drugih zemalja kako bi posao funkcionisao. Sve to je zahtevalo potpuno novu svest i koreni organizovanog kriminala su bili tu, čvrsto zariveni u tlo zemlje nesvesne opasnosti.

To je u isto vreme bio kraj bandi neorganizovanog kri-minala, koje su bile brojne, neke su imale čak hiljadu petsto članova, kao što su bile jevrejska Monk Istman gang i itali-janska Fajv points gang, koje su držale teritoriju i u okviru nje kontrolisale prostituciju, kockanje, zelenašenje, opljačka-le pokoju banku i razbile poneku glavu, dajući podršku sit-nim, lokalnim političarima na lokalnim izborima.

Drugi značajan događaj koji je unapredio institucio-nalizovanje kriminala bila je velika ekonomska depresi-ja tridesetih godina. Etnički kriminal u getima, ponekad sasvim besmislen i na granici paranoje mnoštva pacova na malom prostoru, sada je eksplodirao jer u getima više nije

MAFIJA20

bilo opstanka. Ljudi su iz njih morali da krenu u potragu za „poslom“, pohrlili su u nove „sindikate kriminala“, poruši-li barijere etničkih bandi i postali moderni kriminalci oslo-bođeni svih starih predrasuda.

Treći važan faktor u nesmetanom razvoju organizova-nog kriminala, u ključnom vremenu stvaranja nacionalne mreže organizovanog kriminala koju su osmislila dva „kri-minalna genija“ Laki Lučano i Mejer Lenski, bio je potpuno odsustvo sluha za zbivanja u zemlji u FBI-ju, ključnoj orga-nizaciji za borbu protiv kriminala, sa Edgarom Huverom na čelu. Boreći se tri decenije protiv komunizma, što je smatrao svojim pravim, skoro krstaškim pohodom protiv zla, i tvrdeći da je postojanje ma�je mit, Huver je dozvolio da se organi-zovani kriminal konsoliduje i ojača do granice kada ga nije bilo moguće iskoreniti. Na kraju su Huvera skoro gurnuli u borbu protiv Koza nostre, što je bio elegantan izlaz za FBI i početak borbe protiv organizovanog kriminala.

Edi Dajmond, Džek Dajmond, Džejkob Šapiro i Laki Lučano

Američka ma�ja 21

Uspešnost italijanske ma�je, u odnosu na ostale etničke kriminalne organizacije, ogleda se u činjenici da su Italija-ni, kada bi uspeli da zarade novac i popnu se na socijalnoj lestvici, ostajali u kriminalu, dok su se druge etničke bande uglavnom raspadale jer su njihovi članovi sa zarađenim nov-cem pokušavali da postanu „pošteni“ i ostave iza sebe svoju kriminalnu prošlost.

Snaga ma�je u Americi leži u svojevrsnoj �lozo�ji krimi-nala koju je usvojila i razvijala čitav vek. Ma�ozi su „časni ljudi“, kriminal je „zanimanje“ ali i „način života“, pravi �lo-zofski sistem pravila ponašanja, pa je razumljivo da se s vre-menom razvija, usavršava i prilagođava, čuvajući unutrašnju homogenost pomoću pravila koja su se pokazala genijalnim. Struktura ma�jaške porodice je piramidalna, ali sem poštova-nja hijerarhije, ona funkcioniše kao „franšizing“, što je bitno za očuvanje strukture. Najniži sloj, „vojnici“ i njihovi kapoi, dobija određenu teritoriju ili delatnost od čijeg sprovođenja isplaćuju procenat višoj instanci. „Poručnici“ i „kapetani“ od tako prikupljenog novca izdvajaju procenat za višu instan-cu, za lokalnog šefa porodice i njegovog konsiljerea, savet-nika. Ako je reč o velikoj ma�jaškoj porodici, procenat od lokalnih šefova, bolje reći podšefova, ide višoj instanci, sve do glave cele porodice. Procenti su uvek isti, �ksirani odav-no, strogo se poštuju i, kao i odsustvo pohlepe, jedan su od uslova uspešne strukture, jer često kapoi i vojnici imaju više novca nego šefovi iznad njih. Ali strukturu od raspada čuva „ugled“, status koji se ima na lestvici porodice, koji je iznad novca i ne može se kupiti, već je dobar „rad na terenu“ pred-uslov za uspon u hijerarhiji.

Još jedan princip je bitan za održanje strukture. Nemi-losrdno se izvršava smrtna kazna nad članom koji prekrši pravila. To je toliko prosta i jasna činjenica da oko njenog

MAFIJA22

tumačenja i primene nema nikakve dileme. Nema opravda-nja za greške, potkradanje porodice, „poslove sa strane“ za koje porodica ne zna, ugrožavanje sigurnosti porodice na bilo koji način, da ne govorimo o saradnji sa zakonom. Kazna je uvek smrt, sprovodi se iznenada tako da grešnik nema šanse da se izvuče i to služi kao primer ostalima, uz jasan stav da je reč o „nečasnoj“ delatnosti člana koji je uprljao ne samo svoj obraz već i ugled cele porodice.

Zato su „pokajnici“ koji su prihvatili saradnju sa polici-jom i odavali tajne ma�je u zamenu za zaštitu, kao što su bili Reles, Valači, Tereza, Fratijano, uglavnom bili ma�jaši sred-njeg i nižeg ranga, uprkos medijskoj galami koja je pokuša-la da ih predstavi kao značajne ličnosti koji će pomoći da se ma�ja razbije. Neka otkrića ovih ma�jaša jesu nanela udarac

Kriminal kao nain života: „Vojnici“, „poručnici“ i „kapetani“

Američka ma�ja 23

ma�ji i organizovanom kriminalu, ali daleko od toga da je to uništilo ili bitno ugrozilo organizaciju.

Druga greška koju vlasti u Americi čine od početka borbe protiv ma�je jeste koncentrisanje na hapšenje i osudu šefova organizacije jer to donosi velike medijske poene potrebne za političku karijeru, ali ne ugrožava bitnije strukturu i mrežu ma�je jer se upražnjena mesta popunjavaju novim ljudima, a sistem nastavlja da funkcioniše.

Da objasnim i spomenuti izraz Cosa nostra. Do javnog svedočenja Džoa Valačija 1963. ovaj izraz nije bio poznat u javnosti. Čak i Kiferova komisija, dekadu pre toga, koja se ozbiljno borila protiv organizovanog kriminala, nije znala za ovaj izraz. On je karakterističan za ma�jaške porodice u Nju-jorku i pripada njihovom slengu kada se govori o organizaci-ji. U drugim gradovima, gde postoje jake ma�jaške porodice, u upotrebi su drugi nazivi. U Bafalu, porodica je sebe zvala „ruka“, u Čikagu „�lijala“, na Istočnoj obali „poslovnica“.

Cosa nostra:Džo Valači na svedočenju, 1963. godine,

prvi put javno pominje ovaj izraz

MAFIJA24

Odakle ime Cosa nostra („Naša stvar“)? Ime naravno nije izmislio Valači. Ono jeste sinonim za ma�ju, ali je to više aka-demsko pitanje za one koji nisu članovi. Za članove, koji za sebe nikada neće reći da su ma�jaši, bio je potreban izraz u međusobnoj komunikaciji koji neće razumeti oni koji nisu članovi ili FBI ako prisluškuje razgovore. Izraz je nastao u Americi i tipičan je za novu američku ma�ju, ali u njego-vom nastajanju ulogu ima i najveći jevrejski gangster Mejer

Najvei jevrejski gangster: Mejer Lenski

Američka ma�ja 25

Lenski. On je kod Lakija Lučana insistirao da se smisli ime za italijanske članove njihovog novog, nacionalnog sindika-ta zločina. Ostale su zapamćene njegove reči: „Ima mnogo momaka koji nisu u stanju da brzo odustanu od starih načina. Moraš novom poslu da daš ime, kakav je to posao, jebote, ili kompanija koja nema ime? Ne ulazi tip u prodavnicu auto-mobila i kaže: ’Uzeću onaj automobil tamo, onaj bez imena.’“

Tako su izabrali ime Unione Sicilliano, iako je to već bilo poznato ime jedne stare zavičajne organizacije sa Sicilije. Njega su koristili uglavnom ma�ozi nižeg ranga, kao i Cosa nostra, a Lenski, Lučano i drugi šefovi su upotrebljavali izra-ze kao što su „sindikat“ ili „�lijala“.

Industrija iznude – crna ruka, desni džep

Ono što su novinari zvali „društvo Crna ruka“ nikada nije postojalo u Americi, ili bilo gde na drugom mestu. Slaba je to uteha za hiljade žrtava nemilosrdnog ma�jaškog reke-ta – iznuđivanja, koje je bilo tipično italijanski izum i koje se sprovodilo nad zemljacima u Americi, u stilu „plati ili umri“. Doduše, ubistvo se primenjivalo samo nad onima koji su uporno odbijali da plate, iz prostog razloga što ubi-jeni sigurno nikad neće platiti. Zato se češće primenjivalo

prebijanje, ređe sakaćenje, kao blaži oblici „ubeđivanja“.

Prosečna žrtva plaćala je odmah pošto bi primila pismo sa zahtevom za novac, potpisano otiskom dlana pre-mazanog crnim mastilom, ali je ova procedura napušte-na kada se razvila policijska tehnika identi�kacije otisa-ka. Uostalom, potpis nije bio

Američka ma�ja 27

posebno potreban jer je strah žrtava bio toliki da su plaćale odmah pošto se znalo od koga stiže poruka.

Zapravo, postojalo je društvo Crna ruka u Evropi, ali nije imalo nikakve veze ni sa Ma�jom ni sa Kamorom, dva naj-veća društva kriminalaca u Italiji, koja su iznuđivanje prene-la u Ameriku, prateći doseljenike koji su u drugoj polovini 19. veka počeli u velikom broju da stižu u Ameriku. Pravo društvo Crna ruka pojavilo se u Španiji, u vreme inkvizicije,

Uvoz iz Italije: Ubice Crne ruke

MAFIJA28

kao sredstvo prevencije na strani dobra, a protiv zloupotre-ba inkvizitora koji su često svoj privatni posao obavljali pre-teći strašnom inkvizicijom.

Popularni folklor ma�je, kako su ga lansirali pisci koji su u ma�ji tražili nešto čega nije bilo, sadrži i legendu po kojoj su ciljevi društva La Mano Nera bili plemeniti u početku ali su kasnije skliznuli u kriminal. Stvarnost je bila prozaični-ja. Iznuđivanje je bilo osnovni oblik kriminalnog delovanja u svim italijanskim etničkim predgrađima velikih američ-kih gradova. Taj posao je bio tako uhodan da se uglavnom odvijao bez problema. Gangsterske bande koje su kontroli-sale određene kvartove ili čak ulice jednom nedeljno su obi-lazile svoje „klijente“ i kupile nedeljnu rentu. Ona nije bila velika, nije se menjala godinama, pažljivo je promišljena da ne ugrozi sitan biznis onoga ko je bio meta iznuđivanja, ali je zato predstavljala značajan izvor prihoda ma�je, neopo-rezovan i godinama obezbeđen. Onome ko plaća garantova-la se sigurnost da neće biti reketiran od bandi iz druge ulice ili dela grada, a „teritorijalna prava“ su najčešće bila povod krvavih obračuna bandi.

Naravno, bilo je izuzetaka. Jedan od najpoznatijih prime-ra jeste slučaj operskog pevača Enrika Karuza. Kada je čuveni tenor dobio poruku Crne ruke da plati dve hiljade dolara, što je bila velika suma u to vreme, potpisanu otiskom crne ruke i bodežom, slavni pevač je pretnju shvatio ozbiljno i platio bez pogovora. Kada je uskoro stigao nov zahtev na petnaest hiljada dolara, Karuzo je shvatio da nešto nije u redu i otišao u poli-ciju. Policija je postavila zasedu i uhapsila dvojicu crnorukaca koji su došli da pokupe novac, sakriven u napuštenoj fabrici. Ispostavilo se da uopšte nisu pripadnici neke bande reketa-ša, već privatni biznismeni kojima je posao išao slabo, pa su �nansije pokušali da poprave iznuđivanjem novca od Karuza.

Američka ma�ja 29

Ma�ja i Kamora verovatno nikada ne bi udarile na slav-nog zemljaka, ali su bile nemilosrdne prema nekooperativnim žrtvama kako bi ove poslužile kao primer drugima. Tipičan primer njihovog metoda rada bio je udes dobrostojećeg mesa-ra Gaetana Koste iz Bruklina, 1905. godine. Dobio je tipič-nu poruku Crne ruke: „Ti imaš više novca nego mi. Znamo za tvoje bogatstvo i da si sam u ovoj zemlji. Tražimo hiljadu dolara, koje ćeš da staviš u mleveno meso i daćeš ga čoveku koji će doći da kupi meso i koji izvadi crvenu maramicu.“

Kosta je bio izuzetak u svom susedstvu jer su skoro svi biznismeni plaćali reket. On je ignorisao pretnju. Jednog jutra ubice Crne ruke su ušle u njegovu radnju i ubile ga dok

Plati ili umri:Slogan društva La Mano Nera. Karuzo u uglu

MAFIJA30

je stajao iza tezge. Niko nije optužen za ovaj zlo-čin, iako je generalno bilo poznato da su ubice radile za poznatog zli-kovca Lupoa Vuka, kri-minalca čiji je štab bio u italijanskom delu Har-lema. Lupo se šepurio Harlemom pokazuju-ći preplašenim zemlja-cima da mu zakon ništa ne može.

Još jedan crnoru-kac, koji je sebe smatrao nedodirljivim, bio je Pol

di Kristina iz Nju Orleansa. I on je slao zastrašujuće poruke svojim žrtvama i svi su u strahu plaćali. Zapravo, skoro svi, sem piljara po imenu Pjetro Pepitone. Pošto je poslao poru-ku, Di Kristina je poslao svoje uterivače da pokupe novac. Pepitone je rekao da neće da plati. Za takvo suprotstavljanje znalo se da je Di Kristina lično išao da neposlušnog nauči pameti i uzme novac. Kada se Di Kristina, usred bela dana, pojavio ispred radnje i lagano krenuo ka njoj, da ga svi vide, Pepitone je izašao iz radnje noseći pušku u ruci i bez reči razneo Di Kristinu.

Njujorška policija je u izveštaju za 1908. godinu proceni-la da je na prijavljene 424 crnorukačke iznude bilo najma-nje sto hiljada neprijavljenih, a još je neverovatniji podatak da je od njujorške „industrije iznude“ bila veća ona u Čika-gu, gde je više od osamdeset bandi operisalo samo u ovoj vrsti kriminala.

Injacio „Lupo Vuk“ Sajeta

Američka ma�ja 31

Oko 1920. godine ovaj vid kriminala počinje da opada, prvo zato što je federalna policija počela da obraća više pažnje, drugo stoga što je američka pošta počela da prati sva sumnjiva pisma i poruke slate poštom, pa su kriminal-ci morali lično da ih uručuju, što je postalo rizično. Treće, i najvažnije, najveće bande i najozloglašeniji šefovi Crne ruke bili su u zatvoru ili pak ubijeni, kao što je to bilo sa strašnim Semom Kardinelom iz Čikaga. Ostali čuveni reketaši, Frenki Jejl iz Bruklina, Ožiljak di Đovani u Kanzas Sitiju, Vinčen-co Kosmano i braća Đena iz Čikaga, prešli su na pro�tabil-niji posao, krijumčarenje alkohola, koji je postao novi hit i donosio enormne zarade.

Italijanske zajednice širom Amerike preko noći su orga-nizovale proizvodnju alkoholnih pića za ma�jaše koji su ih dalje distribuirali. To je bio odnos proizvođača i naručio-ca, a naručilac je dobro plaćao za proizvedeno piće. U toj varijanti neki iznuđivači koji nisu shvatili da su se vreme i igra promenili pokušali su da reketiraju ovaj novi biznis. Za većinu njih bila je to najveća greška njihovog života, ali

Braća Đena na porodičnom skupu

Frenki Jejl

MAFIJA32

nisu dovoljno dugo živeli da to shvate. Novi „bosovi“ nisu dozvoljavali da im neko uznemirava proizvođače, i vrlo brzo je klasični reket bespomoćnih malih biznismena prestao da postoji. Crna ruka više nikog nije plašila, a reket će se ponovo pojaviti pedesetih godina, ali u krajnje ra�niranoj varijanti.

Prohibicija: Izvor prihoda koji se nije mogao zaobići

Društvo Bela ruka

Ovo nije bila organizacija kriminalaca rivalska Crnoj ruci, već organizacija italijanskih građana koji su se samoor-ganizovali kako bi se branili od reketaša Crne ruke.

Osnovali su je članovi Italijanske trgovinske komore u Čikagu 1907. godine, uz pomoć nekoliko italijanskih novina i nekoliko društava i udruženja Italijana. Uz saradnju privat-nih detektiva i advokata, počeli su da prijavljuju sve iznuđi-vače Crne ruke koji su tih godina terorisali svoje zemljake na nezamisliv način. Ono što nije funkcionisalo bio je još pri-lično nede�nisan odnos policije i sudova prema ovom tipič-no etničkom kriminalu, iako je on bio povezan sa velikim brojem ubistava, pa je samo u Čikagu te godine bilo pede-set ubistava povezanih sa reketom. Iako je nekoliko crno-rukaca bilo uhapšeno i osuđeno, bile su to blage kazne pa se udruženje raspalo 1913. jer su članovi bili obeshrabreni ležernošću sudova i činjenicom da su gangsteri Crne ruke po izlasku iz zatvora nastavljali sa poslom i svetili se onima koji su ih prijavili. Naročito je zastrašujuć bio likvidator Crne ruke poznat kao „Čovek sa dvocevkom“.

On je bio jedan od retkih neidenti�kovanih egzeku-tora Crne ruke. O njemu se malo zna, veruje se da je bio

MAFIJA34

Sicilijanac i da je pre pojave u čikaškoj Maloj Italiji godina-ma radio kao likvidator u „starom kraju“ za tamošnje šefo-ve ma�je. U Čikagu je radio i za naručioce sa Sicilije i za one koji su pripadali napuljskoj Kamori. Godišnje se broj ubi-stava koje je naručivala Crna ruka u Čikagu kretao od dva-naest do pedeset. Pretpostavlja se da je Čovek sa dvocevkom izvršio jednu trećinu svih ubistava. Između 1. januara 1910. i 26. marta 1911. Čovek s dvocevkom ubio je petnaest Itali-jana po narudžbi raznih crnorukaca. U tom periodu ukupan broj ubistava Crne ruke bio je trideset osam. U martu 1911.

„Dvocevkaš“ je za tri dana izvršio četiri ubistva, sva na raskrsnici ulica Milton i Ouk, pa su tu raskrsnicu prozvali „ćošak smrti“. Ubica se nije posebno skrivao, mnogi su znali njegov identitet ali se niko nije usudio da ga prijavi jer se

Graanski odgovor:Bela ruka u sadejstvu sa policijom

Američka ma�ja 35

znalo da je lokalna vlast u to vreme bila na platnom spisku Crne ruke. Da je i uhapšen, sigurno bi brzo izašao i potra-žio cinkaroše. Pošto je bio dobro plaćen za svoj posao, koji je izvršavao bez propusta, posle osam do devet godina Dvo-cevkaš je nestao iz Male Italije. Pretpostavlja se da se povu-kao u udoban penzionerski život, možda na rodnoj Siciliji.

Ali to nikada nije pouzdano utvrđeno.

LUPO VUK (1877–1944) reketaš i ubica Crne ruke

Iako je Lupo Vuk pleonazam, jer lupo na italijanskom znači „vuk“, američka štampa je njegov originalni nadi-mak Lupo, poznat među Italijanima, morala da dopuni zbog svojih čitalaca. Pravo ime mu je bilo Injacio Sajeta i bio je jedan od najstrašnijih reketaša i ubica s početka veka, od koga je drhtao Harlem, a žene se u strahu krsti-le na samo spominjanje njegovog imena. Bio je na čelu bande Morelos, preteče ma�jaških porodica koje će se formirati u gradu. Po prirodi je bio nemilosrdan, zastra-šujućeg lika, pa su i članovi njegove bande bespogovorno

MAFIJA36

izvršavali naređenja jer je i za najmanju neposlušnost potezao oružje. Tako je ubio i jednog svog mlađeg rođa-ka samo zbog sumnje da ga je ovaj izdao.

Sa Sicilije je došao 1899. i za samo dve godine postao strah i trepet u Harlemu. Smatra se da je njegova banda ubila oko šezdeset ljudi koji su odbili da plate reket. Oni bi bili dovučeni u veliko skladište u Istočnoj 107. ulici i mučeni, a zatim ubijeni i sahranjeni u podrumu. Iako je stalno bio na oku policije zbog kidnapovanja i ubistava, nije bilo dovoljno dokaza protiv njega. Uhvaćen je 1910. godine u Ketskilu zbog krijumčarenja i osuđen na tride-set godina robije. Odležao je deset godina i pomilovan je u junu 1920. Nakratko je otputovao u Italiju, u rodni kraj, i američka policija se ponadala da će tamo ostati. Vra-tio se 1922. i sa sinom otvorio trgovinu voćem i pekaru.

U sledećih deset godina situacija u Americi se pro-menila. Nastupili su novi kriminalci i novi oblici kri-minala, a ljudi kao što je bio Lupo, sirovi ljudi koji su prečesto potezali skraćenu dvocevku, postali su preva-ziđeni. Sindikat zločina ga je diskretno upozorio da se smiri jer svojim načinom rada privlači preveliku pažnju policije. Prihvatio je „penziju“ i u Bruklinu su mu dali da drži malu italijansku lutriju. Na svoju ruku je sprovo-dio reketiranje pekara u svom kraju. Guverner Herbert Leman je 1936. tražio od američkog predsednika Fren-klina D. Ruzvelta da poništi pomilovanje i vrati Lupa u zatvor, zbog ponovljenog reketiranja koga nije mogao da se odrekne. Otišao je ponovo u zatvor, ali je pušten 1940. Kada se vratio u Bruklin više nije imao nikakvu moć i umro je nekoliko godina posle toga.

Američka ma�ja 37

SALVATORE KARDINELA „SEM“ (1880–1921), ubica Crne ruke

U kvartu Mala Italija u Čikagu Sem Kardinela je imao nadimak Đavo. Bio je neverovatno okrutan, a plašili su ga se i mnogi kriminalci koji su mu plaćali reket samo da ih ostavi na miru, naročito novoformirane bande kri-jumčara alkohola koje nisu želele da sem policije imaju i Đavola na vratu. Procena je da je Kardinelina banda ubila najmanje dvadeset ljudi jer su odbili da ispune jedino pravilo poslovanja Crne ruke: plati ili umri.

Kada je policija počela da se bavi reketašima, naroči-to od 1915, na nagovor svog „poručnika“ Nikolasa Vija-ne, poznatog po nadimku Dečko iz hora, zbog toga što je već u osamnaestoj godini, uprkos svom anđeoskom licu, bio opasan ubica, prešli su na isplativiji posao – oružane pljačke.

Posle nekoliko godina terora Kardinela i njegovi poruč-nici Vijana i Frenk Kampione osuđeni su na smrt. Čekajući na izvršenje kazne, Kardinela je smislio bizaran način kako da preživi vešanje, nezabeležen u analima kriminalistike.

Započeo je štrajk glađu tvrdeći da je hrana u zatvoru odvratna. Do dana izvršenja kazne oslabio je dvadeset kilograma. Te noći kada je kazna trebalo da bude izvr-šena, rođaci su došli bolničkim kolima pred zatvor kako bi preuzeli telo odmah po izvršenju kazne. U kolima su bili vodeni krevet napunjen toplom vodom i desetine termofora za oblaganje tela, kao i bolnička ekipa. Poli-cijski poručnik Džon Norton dobio je anonimnu dojavu

MAFIJA38

da će Semova rodbina preuzeti telo odmah po izvršenju kazne i pokušati da ga zagrevanjem i medicinskim tret-manom vrati u život. Norton je odjurio u zatvor gde su čekali rođaci i bolnička ekipa. Telo Sema Kardinele je već bilo u kolima, a rođak je žurno potpisivao formula-re. Norton je zaustavio proceduru predaje tela tvrdeći da se telo može preuzeti tek dvadeset četiri časa posle izvr-šenja kazne. Skoro da je došlo do obračuna sa rodbinom kada ih je obavestio da im telo neće biti predato odmah.

Naknadni pregled tela pokazao je patolozima da je pretpostavka da se telo može oživeti bila moguća. Naime, zbog male težine tela Kardinelin vrat nije bio slomljen, već je on umro od gušenja. Da je telo preuzeto odmah po egzekuciji, lekari, koji su sigurno bili dobro plaćeni, probali bi da ga vrate u život, za šta je postojala makar teorijska šansa.

Ostalo je neobjašnjeno ko je poručniku Nortonu doja-vio plan. Pretpostavlja se da je to uradio neko od ma�ja-ša jer bi eventualno oživljavanje Kardinele bilo prevelik rizik za njihove poslove koji su se sjajno razvijali. Oni koji su znali za ovaj bizarni plan očigledno su mislili da ih omerta, ma�jaški kod ćutanja, ovog puta ne obavezuje.