0

FILOLOŠKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

MOTIVACIJA U PRIPOVETKAMA JANKA VESELINOVIĆA

Student: Aleksandar Ristić

Grupa: 05

Beograd,maj, 2012. god Broj indeksa: 011677

Profesor: Dušan Ivanić

Mentor: Dragana Vukićević

1

2

U proučavanju književnosti značenje pojma motivacija jeste višeslojno. Boris

Tomaševski govori da je to:“Sistem postupaka kojim se pravda uvođenje motiva i njihovih

skupova“1 izdvajajuci pri tome kompozicijsku, realističku i umetničku motivaciju.

Kompozicijska u prvom slučaju podrazumeva da svaki motiv u delu ima svoju namenu, da se

pisac ne povodi slučajnošću kada odlučuje da nešto uvrsti u delo i tu preovlađuje princip

ekonomičnosti, dok bi u drugom slučaju podrazumevala uvođenje motiva kao postupak

karakterisanja junaka. A. Flaker i Z. Škreb objašnjavaju da je kompozicijska motivacija jedan od

delova celokupnog motivacijskog sistema i ona ima ulogu u načinu vezivanja fabularnog tkiva, a

pošto su likovi uglavnom nosioci fabule veća se pažnja pridaje načinu motivisanja njihovih

postupaka. Realistička motivacija odgovara potrebi čitaoca da književni tekst bude u saglasnosti

sa stvarnošću pa otuda Tomaševski napominje da svaki motiv koji se uvodi u delo mora da je

verovatan u odnosu na situaciju u okviru koje se uvodi. Sa druge strane zakoni građenja

umetničkog dela formirani kroz književnu tradiciju neretko se suprotstavljaju zahtevima

realističke motivacije i tada možemo govoriti o umetničkoj motivaciji. A. Flaker i Z. Škreb

smatraju da je takvo shvatanje pojma motivacije preusko jer ne obuhvata autora i njegovu

nameru prilikom stvaranja književnog dela i još prigovaraju što se takvim pristupom pokazuje

nastojanje da se otkrije tehnički postupak pravljenja dela, a ne i da se ono interpretira, tumači.

Što se tiče idejne interpretacije od velikog je značaja u čemu autor vidi pokretačke snage u svetu,

zašto se odlučuje da baš na određeni način unese neki motiv u svoje delo. Stvaralački postupak

većine autora se uglavnom poklapa sa vladajućim načelima stilskih formacija kojima su

pripadali pa je otud važno prilikom proučavanja motivacionog sistema nekog autora uzeti u obzir

i njegovu pripadnost određenoj stilskoj formaciji. Unutar realizma razvio se veoma razgranat

motivacioni sistem gde ključnu ulogu imaju psihološka i socijalna motivacija i upravo prevlast

tih dvaju motivacija odlučuje da li delo pripada realizmu ili ne. Pod psihološkom motivacijom

podrazumevamo psihičke osobine koje formiraju karakter, dok bi socijalna motivacija

proizilazila iz sredine u kojoj se razvija taj karakter (motivacija odgojem, obrazovanjem,

klasnom pripadnošću, ekonomskim statusom, istorijskim okolnostima). Flaker I Škreb nalaze da

je osnovna formula motivacijskog sistema realizma u stalnom, slabijem ili jačem, sukobu između

1B. V. Tomaševski, Teorija književnosti, Beograd, 1972.

3

postupaka likova, motivisanih njihovom voljnom aktivnošću koja je u osnovi pripada

psihološkom motivacijskom sloju, i sredine koja predstavlja socijalni motivacijski sloj. Za

idejnu interpretaciju je takođe važna i takozvana motivacija stila, odnosno razlog zbog kojeg

pisac bira određeni način da fabulu pretvaori u konkretan siže. Zato bi trebalo obratiti pažnju na

odnos zastupljenosti naracije, deskripcije i dijaloga; da li se pripoveda u prvom, drugom ili

trecem licu i iz koje perspektive se pripoveda ( da li se radi o sveznajućem pripovedaču ili je

njegovo znanje ograničeno na vidokrug nekog lika iz priče pri čemu on može biti nosilac radnje,

samo učesnik, donekle upleten u dešavanja ili posmatrač). Dešava se da pisac opravdava svoju

priču uvođenjem neobičnog pričaoca ili se koristi epistolarnom formom ili pronađenim

rukopisom itd. Ukoliko bi izuzeli proizvoljno, nemotivisano pripovedanje koje je u realizmu

osuđuje jer je u koliziji sa osnovnim principom mimetičnosti, Žerar Ženet izdvaja verovatno

pripovedanje gde je motivacija implicitna i iskazana je pređašnjim stavovima i postupcima

likova, njihovim vaspitanjem, uticajem sredine i drugim faktorima i motivisano pripovedanje gde

autor svojim eksplicitnim komentarima na ponašanje svojih junaka omogućava

zdravorazumskom čitaocu da ih prihvati kao verovatne i moguće. U osnovi pojma motivacije je

kauzalnost ili sprega uzročno-posledičnih veza pri čemu jedan uzrok uvek može imati više

posledica i obratno, jedna posledica može da proizilazi iz više uzroka. U takvoj jednoj vezi

kontinuitet je stalan pa otud svaka posledica postaje sada novi uzrok nadolazećim pojavama.

Uopšteno gledano za Ženeta je motivacija neka vrsta maske kojom se služi pisac da bi mogao da

iznese svoju zamisao, odnosno, ono što kompromisno unosi u priču za račun njene verovatnosti i

što je manje maskiranja to je njegovo pripovedanje ekonomičnije.

Da bismo proučili motivacioni sistem u pripovetkama Janka Veselinovica na prvom

mestu bi trebalo uzeti u obzir autorov pogled na svet i kako se on manifestuje konkretno u

književnom delu. Veselinović je bio pisac koji je u svom delu opisao srpsko selo i seljaka. J.

Deretić smatra da je on proizašao iz usmenog pripovedanja ugledajući se na ruske pisce, kao i

Glišić, s tim što nije bio kritički nastrojen prema društvu i nedostajao mu je humor. Takođe ga

povezuje i sa Lazarevićem jer je idealizovao seoske porodične zadruge i patrijarhalne odnose

samo što za razliku od Lazarevića nije psihološki produbljivao svoje likove. D. Vučenov nalazi

tri različita podsticaja za tu idealizaciju seoskog života. Prvi je u samim piščevim osobinama

koje su se prenele u svet njegovih pripovedaka pa otud njegove junake odlikuje dobrota,

altruizam, patrijarhalni moral, jednostavan i pravičan pogled na svet, to su običmo siromašni

4

ljudi veoma bogati duhom. Drugi razlog je da je on pod uticajem radikalne stranke upravo u selu

i otporu novom i nadolazecem video oslonac za buducnost svog naroda. Treći je uticaj folklorne

književnosti koja je u sebi sadržala potrebu za idealizacijom i na taj način nadomešćivala sve ono

što je nedostajalo stvarnom životu. Uopšteno bi se reklo da Veselinović svojim stvaralaštvom

pripada folklornom i poetskom realizmu. Folklorni realizam pokušava da spoji folklorno

umetnički postupak sa stvarnim životom i isprva se to ogleda u prostim pokušajima pisaca da

oponašaju narodne pripovetke, da pišu “na narodnu”, da bi se tek kasnije predstava stvarnog

života uobličavala postupcima narodne književnosi, pre svega se to vidi u raširenoj upotrebi

skaza i folklorne leksike. Njegove pripovetke bi se prostom podelom svrstale u idilične, one sa

srećnim krajem, i baladične, one koje se završavaju uglavnom smrću nekog od junaka, a to su

tipične forme za romantičarsku književnost. Njegova težnja da idilično predstavi svet gde je

stvarnost modifikovana, dopunjena tako da više nije prosta fotografija vec slika jeste tipična

karakteristika poetskog realizma. Pripadnost poetskom realizmu takođe potvrđuje prisutnost

lirskog humora koja se očituje kroz način na koji akteri događaja u pripovetkama prihvataju život

onakvim kakav jeste i slave ga kroz svaku reč, svaki gest. Naoko obične situacije slava, svadbi,

vašara, prela, odišu vedrinom, pozitivnom energijom, nekom rafinisanom toplinom u odnosu

među ljudima. Samim tim što kontrastira prošlo vreme za koje smatra da je idealno, novom, ne

tako idealnom vremenu, zaključuje se da ipak ispoljava svoju kritiku prema društvu i da je

njegovo pripovedanje u odredjenoj meri i tendenciozno.

Po pitanju kompozicione motivacije valjalo bi prvobitno obratiti pažnju na to da

Veselinović piše seosku pripovetku sa idealističko sentimentalnim tonom i da on sam u nazivu

svojih zbirki te pripovetke smatra “slikama” (“Slike iz seoskog života”). Uopšteno pripovetka se,

za razliku od romana, odlikuje ne narocito razvijenom fabulom gde se opisuje najčešće samo

jedan događaj i likovi se znacajno ne produbljuju i podređeni su u odnosu na fabulu. U realizmu

se pak razvija tendencija da pisci malo više pažnje posvećuju likovima što se za Veselinovića ne

može reći. Slika bi bila još pojednostavljenija od pripovetke i, kako joj i ime kaže, u izraženijem

vidu bi podražavala stvarnost. Kod Veselinovića se prepoznaje klasičan obrazac u građenju

pripovetke. Prvobitno je dato prirodno uravnoteženo stanje gde se sve odvija u okvirima

normalnog, svakidašnjeg života, uskoro se ta ravnoteža narušuje delovanjem određenih sila da bi

se na kraju sve razrešilo, ili vraćanjem u prvobitno stanje, ili uspostavljanjem novog stanja koje

je pretrpelo neku kvalitativnu promenu. Obično mora da se podnese određena žrtva u vidu smrti

5

junaka da bi do tog razrešenja došlo, ali to ne mora da bude slučaj. Između ostalih mogu se

izdvojiti nekoliko razloga zbog kojih dolazi do sukoba: narušavanjem običajno-obredne norme,

prirodnim nepogodama ili sukobom unutar porodičnih odnosa. Narušavanje običajno-obredne

norme se javlja u pripovetkama Kumova kletva, gde kum Stanojlo kažnjvanjem kuma Srećka

skrnavi svetinju kumstva, i Večnost gde pojava mrtvog pobratima u svatovima predstavlja

povredu tabua smrti jer postoji zabrana mešanja sveta mrtvih sa svetom živih. Ovo podpada pod

motive folklorno-knjiškog porekla, ali to ne znači da odudara od realnog s obzirom da je to nešto

što postoji u realnosti, u svesti ljudi, pre svega na osnovu njihovog verovanja. Primer pripovetki

u kojima je prirodna nepogoda uzrok zapleta su Grad i Mali pevač s tim što se u drugoj ta

nepogoda manifestuje u obliku bolesti koja napada dečaka. Motiv nepogode je realistički

utemeljen iz razloga što je život seljaka u veoma jakoj sprezi sa prirodom pa je seljak na taj način

u potpunosti zavistan od njene ćudi. Tipičan primer sukoba unutar porodičnih odnosa je u

pripoveci Luda Velinka, kada majka iz želje da učini najbolje svojoj ćerci u stvari joj nanosi

veliko zlo, do te mere da ona na kraju umire. Želja za što realističnijom predstavom sveta

prouzrokuje neselektivni izbor građe, a njenim kasnijim sižetiranjem Veselinović dolazi i do

pripovedaka sa prilično razbijenom kompozicijom. Pripovetka Preslava se jasno može podeliti

na dve potpuno zasebne celine koje bi čak mogle opstati i kao posebne pripovetke, jedino sto ih

vezuje je svetkovina koje selo proslavlja. U prvom delu je iskazana pre svega bojazan seljaka da

će suša uništiti svu letinu i, posle toga, olakšanje jer kiša ipak pala, ali ne i grad, što bi naravno

bilo još veće zlo od same suše; dok je drugi deo opis vašara na trgu i zametanje kavge od strane

gazda Lake, kapetanovog doušnika. Po mišljenju Dušana Ivanića pored te standardne, klišetirane

kompozicije na drugom kraju se javaljaju i one pripovetke koje su pojednostavljene,

fragmentirane, predstavljaju prostu sliku, fragment iz života seljaka bez neke izražajne težnje da

se on posebno dramatizuje. Lako se može primetiti da je pripovetka Pustinjak na taj način

građenaPripovedač je putnika-namernika koji susreće starijeg čoveka u svojoj šetnji malo

podalje od sela, ispostavlja se da on tu zdravo i veselo živi čitav svoj život sam, a pisac to koristi

da bi izneo svoju ideju o idealizaciji onog starog nepatvorenog seoskog života suprotstavljajući

je svemu onom što donosi novo vreme sa svim tim silnim kapetanima i sudijama. Pripovetku

Siročići takođe čini jedan fragment iz života dece koja koja pokušavaju da urede majčin grob.

Pisac je tu pokušao da postavi u prvi plan jednu patetičnu sliku iz vizure dečje svesti tako što

uređenje majčinog groba polako prerasta u uređenje bašte i mi polako uviđamo da je priroda

6

čoveka da živi, da nastavlja da traje. Iz želje da što autentičnijie prikaže određene situacije on je

sklon da rasteže dijaloge i da mu je naracija rasplinuta, tj neekonomična. Na tu činjenicu skreću

pažnju i Dušan Ivanić i J. Deretić. On se posebno doživljava kao pisac dominantne dijaloške

forme i vrlo često se ti dijalozi razvijaju u poliloge , primer za to je kad seljaci raskmećuju kmeta

Stanojla u Kumovoj kletvi ili kad braća hoće da se odele od njega. Motivisan željom da što

autentičnije prenese doživljaj stvarnosti na čitaoca on se služi tim “višeglasjem”, ali iza tih

glasova se ne nazire ličnost, karakter pojedinca, a sa druge strane nisu ni govor mase, otud se za

te poliloge ne može reći da ostvaruju u potpunosti svoju funkciju. Dijalozi za sobom povlače

sceničnost, tu se ritam pripovedanja usporava u odnosu na narativne delove teksta i radnja se

odigrava direktno pred očima čitalaca. Međutim, uvek postoji mogućnost da se iz dijaloga

izdvoji monolog tako da u prvi plan umesto samog događaja ponovo dolazi događaj pričanja.

Kod Veselinovića imamo slučaj da se monološko izlaganje obično prekida dugim dijaloškim

nizovima ili pak da gotovo većinu pripovetke čini dijaloško izlaganje, kao na primer u pripoveci

Svirač. Stiče se utisak da dijalozi mnogo više služe sebi nego samoj priči, imaju mnogo više

formalnu ulogu u priči, ulogu da na neki način dokumentuju ono o čemu se pripoveda.

Uglavnom imaju oblik pitanje-odgovor što čini da budu razvučeniji nego što je potrebno i gube

prirodnost, životnost.

Zna se da je Janko Veselinović jedan deo svojih tekstova uništio jer je smatrao da u

nedovoljnoj meri podražavaju živu reč. U srpskom realizmu kod pisaca postoji indicija da tako

oblikuju svoja dela da čitalac čitajući književni tekst stiče utisak da se radi o zabeleženoj

usmenoj reči, kao da je neko usnimio nečiji govor pa preneo na papir. Dušan Ivanić smatra da je

to podražavanje žive reči samo maska spontanosti artificijelno uređenom tekstu, da je kazivanom

pričom motivisan nastanak teksta i ujedno postignut privid nesižejnosti. Kao i drugi pisci

folklornog realizma i Veselinović u jednom delu svojih priča uvodi hronotopičnog pričaoca i to

su takozvane pripovetke sa okvirnom kompozicijom. M. Bahtin kaže: “Suštinski uzajamnu vezu

vremenskih i prostornih oblika ostvarenih u književnosti nazivamo hronotopom”2. Pripovetka

Kumova kletva je ispripovedana uz pomoć klasičnog skaza gde na samom početku pripovedač

uvodi kazivača, u ovom slučaju je to starac koji sa svojim godinama i iskustvom predstavlja

najadekvatnijeg garanta istinitosti onog što će se ispripovedati. Pored hronotopičnog pričaoca

2Mihail Bahtin, O romanu, Molit, Beograd, 1989.

7

hronotopična je i situacija gde se priča kazuje, a to je kraj kazana gde se peče rakija. Kod

Veselinovića se obično kazuje kraj kazana, na slavi, saboru, prelu,pred mehanom, u volovskim

kolima na putu…, a to su tipične situacije koje omogućavaju i uslovljavaju nastanak priče.

Modifikacija takvog vida okvirnog pripovedanja javlja se u pripoveci Ašikov grob, s tim što

pripovedač sada susreće svedoka, garanta istinitosti, i čuvši njegovu priču on je nakon toga

nama, čitaocima, kazuje. Ova pripovetka čini prelaznu fazu od klasičnog skaza ka pripovedanju

u prvom licu gde pripovedač iskustveno, autobiografski izlaže određeni događaj u kojem i sam

uzima učešća ili je pak samo pasivni posmatrač. U svakom od tih slučajeva radi se o

homodijegetičkom pripovedaču. Ogromna većina Vaselinovićevih pripovedaka oblikovana je u

toj formi i ni za jednu od njih se ne može reći da ne odaju utisak razgovornog. I u njima se može

zapaziti da se narator u određenom momentu obraća slušaocima, dakle pripovedanje iz prvog

prelazi u drugo lice i time je zadržan onaj osnovni oblik skaza, samo što pričalac nije uveden i

nije naznačena situacija u kojoj se događaj pričanja odvija. Primer je pripovetka Pustinjak ili

Preslava: “ Zamislite! Prolećno jutro!(...) Ustanem ja pre sunčeva rađanja.”3; “… meni dođe

neka milota, pa mi udariše suze… Vrkću, brate, vrkću…”4. U slučaju kada priča o nekom

drugom javljaju se i pripovetke ispripovedane u trećem licu, ali i tu postoje trenuci gde se javlja

pipovedač obraćajući se slušaocima:” Njemu je tu bilo dobro…Al’ kad sam već počeo, da vam i

opričam“5. Zaključak je da tekst nije bilo dovoljno samo stilski ujednačiti sa usmenim

kazivanjem već je pored toga trebalo uobličiti i situaciju obraćanja sve u cilju postizanja utiska

da tekst jeste stvaran događaj. Iz istog razloga je i pripovetka Luda Velinka cela ispripovedana u

upravnom govoru i na taj način je opet postignut utisak da se pripovedač obraća nekom

slušaocu., a da se pri tome ni na jednom mestu ne vidi konkretno obraćanje.

Za svet književnog dela, ukoliko se posmatra u odnosu na stvaran svet, može se reći da je

u većoj meri ograničen jer nikad u potpunosti ne može da podražava zakonitosti stvarnog sveta.

U realizmu autor dok piše pokušava da prepozna te zakonitosti i da ih prenese u tekst i tako

ispriča priču pri čemu priča polako zadobija potpunu autonomnost u odnosu na autora i sam tekst

i funkcioniše kao zaseban “organizam”, odnosno tvorevina. Da bi se to ostvarilo pisac mora da

objedinjuje i usaglašava priču kauzalnim vezama mimetičke ili realističke motivacije koja se,

3Janko Veselinović, Mali pevač I druge priče,Kultura.Beograd,1963., str. 103. 4Isto, str. 71. 5Isto,str. 82.

8

kao što je prethodno već rečeno, bazira na socijalnoj i psihološkoj motivisanosti.

U pripoveci Luda Velinka narator, Velinkin prvi komšija, nam na samom počretku daje

portet Velinke i njene ćerke Pave. Veselinović inače nije imao običaj da psihološki produbljuje

svoje likove i da ih razvija, a to se može primetiti i u ovoj pripoveci. On šablonski prvo da

spoljašnji portret lika pa onda komentarom pokuša u kratkim crtama da opiše njegove osobine

koje će biti veoma značajne za kasnije postupke tog lika. Ovde je kontrastrirano dao lik majke

Velinke, koja je stara, seda, pogrbljena, čudne naravi, stroga i prezaštitnički nastrojena i ćerke

Pave koja je mlada, veoma lepa, dobra u duši jer je sažaljive prirode i ne ume da laže. Naravno to

ni u kom slučaju ne može da utiče na činjenicu da one žive u složnoj zajednici i poštuju uloge

koje im je patrijarhalno društvo namenilo. Pisac gotovo svaki trenutak koristi da selo prikaže što

idealnije, svaka porodična zadruga funkcioniše savršeno, svi su vredni, posvećeni i zauzvrat

zadovoljni i srećni. Kod Velinke je uvek sve besprekorni čisto, a Pava je nadaleko poznata po

svom umeću da veze i tka, dok Petrovi možda nisu bogati, ali su izuzetno radni, i otac koji je

nekada bančio sada se potpuno posvetio porodici. Dakle, pored unapred okarakterisanog lika,

duga konstanta ili nezavisno promenjiva koja utiče na dalje ponašanje likova i sam tok radnje

jeste sredina , odnosno društvo koje savršeno skladno funkcionioše i time svakog obavezuje da

se ponaša u skladu sa propisanim normama. I ne mnogo pažljiv čitalac uočava da na samom

početku postoji scena gde gde Velinka posmatra Pavu dok spava i naglas, sama za sebe, izgovara

da joj je toliko drago što joj je bog podario kćer da bi poludela ako bi se kćeri nešto loše desilo.

Ovo ne bi imalo posebnog značaja da se na kraju baš sve tako i ne odigra. Dovoljno je bilo to što

je Veselinović naznačio da je narav Velinkina čudna i nepredvidiva i time eksplicitno motivisao

dalje događaje tako da se zaključuje da je ova scena suvišna i da je primer neekonomičnog

pripovedanja. Implicitna motivacija, kad pisac polako gradi karakter svojih likova putem

njihovih reči i postupaka, je daleko efektivnija i umetnički uspešnija od eksplicitne kojom bi

trebalo da se služi samo u situaciji kada ne vidi bolje rešanje. Pava i Petar isprva kriju svoju

vezu, ali uskoro to izlazi na videlo i mladi i stariji saznaju, međutim, niko ih ne osuđuje već svi

odreda smatraju da su idealan par i da je šteta da se ne uzmu. Sve bi se tako i desilo da Velinka

naprasno ne odlučuje da dâ kćer u najbogatiju familiju prenebregavajući činjenicu da je Pava

već napravila izbor. Motiv ljubavi je neprikosnoven u Veselinovićevim delima i ogrešenje o taj

ideal podrazumeva kaznu, što se dalje u priči i dešava. Bespogovoran odlazak Pavin u

Vitoroviće je motivisan Velinkinom pretnjom da će je prokleti ukoliko to ne učini, a Petrova

9

rezervisanost je prouzrokovana ljubomorom jer smatra da ga je Pava izdala. Jedino gde je pisac

otišao predaleko jeste Pavina smrt, ali i ona, za čitaoca koji je upoznat sa Veselinovićevim

opusom, nije ništa neočekivano.Kada je ljubav neostvariva čini se da je smrt jedino moguće

rešenje, a ujedno i jak povod za konačno razrešenje - ludost Velinkinu.

U Kumovoj kletvi osnovni motivacioni zamajac čini suprotstavljanje dve jake ličnosti,

kmeta Stanojla i njegovog kuma Srećka. Glavna radnja se odigrava u prošlom vremenu u odnosu

na vreme kada se pripoveda i to je iskorišćeno da se postavi paralela između dva vida društvenog

uređenja. Nekada je vladala neposredna demokratija,seljaci su birali kmeta i on je imao

apsolutnu vlast sve do onog trenutka kada se suvise osili i tada bi ga jednostavno raskmetili isti

ono koji su ga i načinili kmetom. To se postavlja kao pandan novom vremenu gde država bira

kapetane i odlučuje o njima ne pitajući narod, čisto da bi se postavila pozornica na kojoj bi se

odigrala radnja ove pripovetke. Iz portreta kmetove ličnosti, koji je predstavljen kao čovek preke

naravi koji kad prelomi ništa ga ne može naterati da promeni mišljenje i ne libi se da upotrebi

fizičku silu da bi to dokazao, bio u pravu ili ne, odmah se nazire mogući zaplet, pogotovo kad se

odmah nakon njega uvodi lik kuma Srećka, kočopernog starca bez dlake na jeziku. Likovi kod

Veselinovića nisu samo ilustracije njihovih osobina, on se trudi da ih kroz pripovetku postavi u

više situacija ne bi li zaživeli, ali samo u onoj meri koliko je potrebno da se priča ispriča. Srećko

se jednom Stanojlu zamerio protiveći se nekoj njegovoj odluci i Stanojlo je čekao pogodan

trenutak da mu se osveti, što se i desilo. Želja za udovoljenjem povređene sujete je ovog puta

bila toliko jaka da je nadvladala neprikosnovenost kumstva. Događaj koji je dao povod za

kažnjavanje kuma je čista slučajnost (šteta koju čine Srećkova goveda), ali spada u domen

verovatnog i ne može se išta prigovoriti povodom toga. Kao i u Ludoj Velinki i ovde se

pojavljuje motiv kletve. Kletvu obično izriče čovek u trenucima potpune bespomonosti i ona se

bazira isključivo na verovanju u magijsku moć reči. Težina kletve je pojačana time što je kum

izgovara i pored toga on ubrzo umire tako da je izuzeta mogućnost da se na neki način umilostivi

i povuče svoje reči. Nakon što je raskmećen i što su se braća odelila od njega žena mu umire

ostavivši otvorene oči što sad po verovanju označava da će još neko iz kuće umreti. Sinovljeva

smrt je sada dvostruko motivisana i oba puta se ta motivacija zasniva na pukom praznoverju, ali

to ne narušava ostvarivanje kauzalnih veza. Sve je zapravo podređeno piščevoj ideji da će kazna

sustići svakog ko zbog svoje samovolje pokuša da se ogreši o običajnu normu (svetinju kumstva)

u idealno uspostavljenim odnosima patrijarhalne zajednice. Uopšteno u književnoumetničkom

10

stvaranju na prvom mestu jeste ideja i njoj je sve podređeno, tek onda dolaze likovi, fabula,

forme pripovedanja i ostali elementi. Nesretnim slučajem, kad puška naprasno opali, dešava se

smrt Stanojevog sina, taj motiv se javlja i u Samrtnoj čaši. Događaj može biti motivisan

slučajnošću samo ukoliko se suviše često taj vid motivacije ne pojavljuje u književnom delu jer

onda delo postaje neuverljivo čitaocu. Sa stanovišta koje iznosi Žerar Ženet ovde se postavlja

pitanje odnosa verovatnog i istinitog. I povod za kažnjavanje kuma Srećka i konkretan uzrok

smrti Stanojlovog sina prema Ženetovom mišljenju ulaze u okvire istinitog jer uvek postoji

mogućnost da se nešto tako dogodi, ali imajući u vidu da su oba događaja puka slučajnost i da se

odigravaju u istoj priči njihova verovatnost je narušena, dovodi se u pitanje. On smatra da je

verovatno ono što se prema javnom mnjenju očekuje, a mnjenje bi bilo prost zbir načela i

predrasuda ustaljenih u svesti čoveka. Sa druge strane, priča koja bi u potpunosti udovoljavala

tim formiranim predrasudama ne bi mogla da dosegne neku višu umetničku vrednost i, takođe,

ne bi bila u dovoljnoj meri ni zanimljiva čitaocu. Stanojlovo samoubistvo je očekivano iz sleda

događaja koji mu prethode i logičan je kraj pripovetke.

Svojevrsni izuzetak u Veselinovićevom pripovedačkom opusu čini pripovetka Večnost jer

se svojom sadržinom odaljava od onog što bi se moglo smatrati realističkim pripovedanjem.

Pisac je samo jednom rečenicom na kraju, u kojoj govori da su slatke priče koje su nam u

detinjstvu pričali, pokušao da direktno opravda sve te fantastične događaje predhodno ispričane i

tako pripojio delo korpusu realističke književnosti. Ne robujući pretpostavci da delo mora da

odgovara stvarnosti on je dopustio da je moguće da mrtvi posećuju žive i da se putuje kroz

vreme, ali se i pored toga trudio da uspostavlja logične veze među svim tim događajima tako da

se ne može reći da se radi o potpuno proizvoljnom pripovedanju. Dvojica nerazdvojnih drugova,

Branko i Ilija, odlučuju da se u crkvi pred bogom pobratime ne bi li ojačali to svoje prijateljstvo,

pri čemu se još obavezuju da će jedan drugom biti deveri na venčanju. Branko odlazi korak dalje

i zahteva da i ukoliko nekim slučajem umre, Ilija je dužan da ga pozove u deverstvo, što sad igra

važnu ulogu jer on ubrzo pod nerazjašnjivim okolnostima biva ubijen. Pisac banalizuje Ilijino

obećanje time što Ilija odlazi na groblje i zove pobratima u svatove, a pobratim mu odgovara na

poziv. Prema narodnom verovanju obično je raskrsnica mesto gde se odigravaju sablasni

događaji, gde dolazi do susretanja ovog i onog sveta, tako da se baš na njoj pojavljuje i Brankova

prilika. Veselinović je morao na neki način da odvoji mrtvog pobratima od ostalih svatova pa ga

zato usput priključuje ostalima,a i u njegovom fizičkom opisu se vidi ta razlika od drugih jer je

11

pored blagog osmeha njegovo lice dosta potamnelo. Takođe je jasno naznačeno da Branko više

ne oseća i ne prihvata ovaj svet kao drugi likovi, u njemu vlada večni spokoj, roditelji ga mogu

videti i čuti, ali ne i suviše približiti mu se ili poljubiti ga. Među svatovima nije pokazano da

postoji ikakvo iznenađenje što je među njima mrtvac jer prema religioznoj motivaciji ne sumnja

se u postojanje drugog sveta samo se dovodi u pitanje ispravnost Ilijinog gesta da pozove Branka

i time mu naruši večni mir. Jedan od svatova će glasno prokomentarisati da je greh to što je Ilija

učinio dok će drugi to pravdati Ilijinim obećanjem koje je dao mrtvom pobratimu. Drugi deo

pripovetke govori o Ilijinoj poseti zagrobnom svetu i velikoj grešci koju čini kad pita pobratima

ko ga je ubio. Na prvo mesto se postavlja hrišćanska ideja praštanja i očišćenja od greha pa

vidimo da Iliji jaganjci i ptice praštaju za to što ih je ubio, a isto tako je Branko oprostio svom

ubici i zato odbija da kaže ko je on jer bi na taj način ponovo krv bila prolivena. Sama Ilijina

znatiželja je u suprotnosti, kako sa svim onim što tamo susreće, tako i sa porukom mira i ljubavi

koju Branko pokušava da prenese. U trećem delu Ilija biva za kaznu prebačen u budućnost od

strane neke nepoznate, pretpostavlja se, božanske sile. Interesantan je način na koji autor

postepeno prvobitni Ilijin utisak da se našao na nekoj prostoroj udaljenosti od svog doma

pretvara u činjenicu da se obreo u nekom čudnom budućem vremenu. Ti ljudi drugačije pričaju,

ali i dalje razumljivo, drugačije oru, imaju druge igre, puše duvan, kuće su im lepše, u svakom

slučaju postoji određeni kulturološki jaz između njih i Ilije. Zanimljivo je da čitalac, u trenutku

kad Ilijin govor bude opisan kao popovo pevanje u crkvi, može da nasluti o čemu se radi, ali za

Iliju to saznanje tek kasnije dolazi. Veselinović je i ovu pripovetku iskoristio da bi veličao staro

selo, a to je izrazito naglašeno u Ilijinoj nemogućnosti da se uklopi u novi poredak i nastavi da

živi. Pripovetka se završava time što on saznaje istinu i bezglavo pobegne ne želeći da se suoči

sa njom, a to ide u prilog predhodnoj tvrdnji.

Iako njegove pripovetke dosta liče jedna na drugu i previše je zastupljena melodramska

uzvišenost, patetičnost, kitnjast stil, on je uspeo da svoje univerzalne ideje ljubavi, dobrote,

zajednišva, humanosti prenese na čitaoca. Kao što se vidi iz izloženog njegova dela su

kompaktne celine, pomalo jednoobrazno i pojednostavljeno komponovana, ali jasno su

motivisani i sama priča i događaji u njoj ispričani, odnosno likovi koji te događaje iznose.

12

LITERATURA:

- B. V. Tomaševski, Teorija književnosti, Beograd, 1972.

- A. Flaker – Z. Škreb, Stilovi i razdoblja, Matica Hrvatska, Zagreb, 1964.

- Žerar Ženet, Figure, Vuk Karadžić, Beograd, 1985.

- Rečnik književnih termina, Nolit, 1985.

- Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Sezam book, Beograd, 2007.

- Dmitrije Vučenov, O srpskim realistima i njihovim predhodnicima, Bgd., 1970.

- Dušan Ivanić, Srpski realizam, Novi Sad, 1996.

- Književnost i jezik br. 1-2, Dušan Ivanić, Motivacija i pripovedanje, Beograd, 2005.