naše pričecrnobelisvet.com/wp-content/uploads/2019/11/newsletter-srb.pdfiseljeno ukupno 29.910...

Ovaj dokument je izrađen za potrebe projekta „Podrška Luksemburga za civilno društvo na Kosovu“, koji finansira Veliko vojvodstvo Luksemburga, a upravlja Kosovska fondacija za civilno društvo (KCSF)

naše Priče

razVOj iStražiVačKOg nOVinarStVa KOd nOVinara KOji izVeštaVaju na SrPSKOm jeziKu na KOSOVu

32

razvoj istraživačkog novinarstva kod novinara koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu

Potkaljaja je gradska četvrt, grada na Bistrici, sa koje se pruža najlepši pogled na centar Prizrena. Mnoge kuće u ovom naselju, koje se nalaze na brdu, neposredno iznad samog centra, specifične su po

svojoj arhitekturi, ali i belim fasadama po kojima odudaraju od ostalih kuća. Bela boja je ovde pouzdan znak da u njima žive neki od malobrojnih prizrenskih Srba.

Ova četvrt bila je spaljena tokom nereda u martu 2004. godine. Mnoge kuće su kasnije rekonstruisane. U jednoj od takvih žive Ljubiša i Snežana Jeftić, bračni par koji je posle nekoliko godina raseljeničkog života u Srbiji, ipak odlučio da se vrati u svoj dom.

„Ja sam se prilagodio ovim okolnostima i nekako mi je puno draže ovde sa ovim ljudima nego u Kraljevu gde sam bio nastanjen, jer sa ovim ljudima brzo nađem zajednički jezik, imamo zajedničke teme, pre svega teme iz prošlosti kada smo zajedno radili, susretali se i živeli pod istim okolnostima“, kaže Ljubiša.Ljubiša je bivši direktor trgovinskog preduzeća „Progres“ iz Prizrena, danas je penzioner i slobodno vreme, uglavnom, provodi u druženju sa malobrojnim komšijama Srbima, najčešće penzionerima.

U Prizrenu je oko dvadesetak Srba povratnika, uglavnom starijih ljudi. Ljubiša ne veruje u neki veći povratak, naročito ne mladih, jer je, kako kaže, prošlo više od dvadeset godina od rata i mnoge životne okolnosti su se promenile.

“Ja sam skeptičan kada je u pitanju taj povratak mladih ljudi, jer su se oni adaptirali tamo gde su nastanjeni, vezani su za škole, imaju devojke, mnogi su osnovali porodice, zaposleni su i zato su potpuno male šanse za njihov povratak“, kaže Ljubiša.

Reči ovog Prizrenca možda na najbolji način opisuju kakva je trenutno situacija u gradu kada je reč o povratnicima.

dugO PutOVanje Kući – POVrataK Srba u Prizren

dvadeset godina posle sukoba na Kosovu, Prizren je jedini grad južno od ibra u kojem je zabeležen povratak Srba. Oni malobrojni koji žive u ovom gradu kažu da su ključni stubovi za održiv opstanak: zapošljavanje, obrazovanje, zdravstvena zaštita, povratak uzurpirane imovine i bezbednost. Problem je kako do toga doći i koliko su nadležni spremni da se suoče sa ovim problemima

Piše: Fejzo Kaplani, Prizren

3


Ljubiša Jeftić

Prvi izbeglički talas pokrenut je 1999. godine, a potom i 2004. posle martovskih nereda, kada su spaljene mnoge srpske kuće. Neke i po dva puta.

Upravo to se desilo 77 – godišnjoj starici Svetlani Nikolić koja danas uprkos svemu živi sama u svojoj obnovljenoj kući. Kaže da se oseća bezbedno i da se bez ikakvih problema kreće po gradu i priča sa ljudima.

„Nemam nikakvih problema po gradu. Mnogi me znaju, a čak me puno njih prepoznaje i po mom devojačkom prezimenu – Čučanović“, kaže Svetlana.

Dodaje da je njen najveći problem nemaština sa kojom se suočava. Radila je u Printeksu 37 godina, a danas dobija oko 90 evra iz Srbije. Kaže da to nije dovoljno za normalan zivot.

„Od tih para pokrivam sve troškove:struju, vodu, smeće, porez i šta mi od toga ostane? Ne ostane mi ni za lekove, a kamoli za druge potrepštine“, kaže Svetlana i dodaje da ni od koga nema pomoć u hrani, ogrevu ili čemu drugom.

Povratak u multietničkim sredinama

Prizren je grad na reci Bistrici smešten na jugu Metohije u prizrenskoj kotlini. To je grad sa velikim brojem naselja i brojnim kulturno-istorijskim spomenicima i verskim objektima. Po popisu iz 1981. godine, ukupan broj stanovnika u prizrenskoj opštini kretao se oko 134 000, od toga 11 650 Srba.

Do juna 1999. godine na području prizrenske opštine, a prema popisu stanovništva iz 1991. godine, živelo je nešto više od 10.000 Srba. Popis na Kosovu iz 2011. godine pokazao je svu razmeru i veličinu egzodusa. Od oko 177 000 stanovnika opštine, svega je 237 Srba.

Ništa bolje nije ni u ostatku Kosova. Posle sukoba 1999. godine, prema podacima UNHCR-a koje zvanična Priština često navodi, oko 72.000 Srba, ne računajući oko 50.000 Bošnjaka i oko 10.000 Roma i pripadnika drugih zajednica, napustilo je Kosovo. Sa druge strane, predstavnici institucija Republike Srbije često ističu podatak da je Kosovo napustilo više od 220.000 ljudi.

Deo naselja Potkaljaja

54


Prema podacima Ministarstva za zajednice i povratak od 2004. godine do danas na Kosovo se vratilo oko 6.800 lica. Posle rata, zahvaljujuci, pre svega, međunarodnim instituci-jama i stranim donatorima, na Kosovu započinju brojni pro-jekti koji su imali za cilj da omoguće povratak raseljenih lica. Realizaciju takvih projekata često su otežavale brojne okol-nosti.

Ekonomske prilike, uzurpirana imovina, bezbednosni incidenti, pre svega, kao i nespremnost lokalnih zajednica da prime povratnike samo su deo prepreka koje otežavaju sprovođenje procesa i realizaciju programa za povratak. Svaka opština suočena je sa posebnim specifičnostima koje u manjoj ili većoj meri utiču na proces povratka.

Prema dosadasnjem iskustvu, povratnici su se uglavnom odlučivali za povratak u multietničkim, ili čisto srpskim sredinama. Mnogo teže je išao povratak, ili ga skoro uopšte nije bilo, u onim sredinama sa većinskim albanskim stanovnistvom. Predstavnici kosovskih institucija često navode Prizren kao primer uspešno organizovanog povratka.

Povratka ima, pre svega zahvaljujući stranim donatorima i realizovanim programima, ali i podršci koju je pružila lokalna samouprava, obnovljene su mnoge kuće i crkveni objekti. Ipak, ako je suditi prema broju onih koji su se vratili, teško da bi se povratak u ovaj grad mogao nazvati uspešnim.

Osim kada tokom proslave značajnih verskih praznika, ovde pristignu i okupe se na desetine sadašnjih i bivših Prizrenaca i začuju zvona Saborne crkve Svetog Đorđa.

Zvaničnici institucija u opštini Prizren, pre svega iz Kancelarije za povratak i zajednice su već 2002. godine započeli izradu strateških programa za povratak u više faza. Vrlo oprezno prvi projekat povratka u opštini Prizren, ostvaren je u Gornjem Selu 2002. godine, a potom i projekti u samom gradu.

U početku sprovodili su se u okviru programa „Idi-vidi posete“ na lokacijama gde se planirao povratak. Posle “Opštinske strategije za zajednice i povratak 2012-2015 , danas je na snazi “Opštinska Strategija za zajednice i povratak 2016-2020.“, za zbrinjavanje raseljenih lica i njihov bezbedni povratak.

Igbala Rama-Fazli, koordinatorka Kancelarije za povratak i zajednice pri Opštini Prizren, ističe da je u saradnji sa „Danskim savetom za izbeglice“, potpomognutim finansijskim sredstvima Ambasade Velike Britanije, 2002. godine započeta implementacija “Projekta REK” za održivost i integraciju izbeglica u gradskoj sredini – tačnije u srpskoj četvrti Potkaljaja u centru grada Prizrena.

Igbala Rama

Projekat je trajao do prošle 2018. godine. “Međunarodne organizacije koje su uključene u procese povratka raseljenih lica, uopšteno na svim lokacijama, pored navedenih su i UNHCR (UN-ova Agencija za izbeglice), OSCE i Ministarstvo za Povratak i zajednice. U Potkaljaji je do danas”, kaže Rama, “izgrađeno 43 porodičnih kuća za srpske povratnike“.

Prvi povratnici

Sa povratkom Srba u Sredačkoj Župi se najpre započelo 2002. godine u Gornjem Selu, kada je bezbednost za srpske povratnike bila nepredvidljiva. Slobodan Vučković iz Gornjeg Sela je bio prvi povratnik u Župi. Vratio se iz Srbije početkom 2002. godine.

„Da iskreno kažem, tamo nisam našao sebi mir, jer me je ovaj kraj vukao te sam se prvi vratio. Ostajao sam češće po Brezovici, Štrpcu i uz pratnju nemačkog KFOR-a ušao sam u svoju spaljenu kuću. Nakon njenog renoviranja, doveo sam i svoju ženu“, kaže Vučković. Dodaje da nije imao nikakvih problema od strane komšija Bošnjaka, slobodno se kreće po Prizrenu i okolnim selima.

Vučković kaže da svakodnevno održava crkvu Svetog Đorđa, kao i da nadgleda srpsko groblje. Oglašava se sa crkvenog zvonika svake nedelje i na pravoslavnim praznicima pogotovu za Đurđevdan kada se ovde okupi najveći broj Srba.

5


Tihomir StojanovićA u selu Živinjane, u Sredačkoj Župi, živi petočlana porodica Tihomira Stojanovića, koja se ovde vratila pre deset godina.

On, supruga, sin, snaha i unuka su primer uspešnih povratnika. Tihomir kaže da je opstao zahvaljujući tome što se bavio bravarskim zanatom, kao i radom na svom poljoprivrednom imanju.

Svojim sunarodnicima preporučuje „da slušaju svoje srce i oprobaju njegov recept“. „Da svako od raseljenih lica dođe, vidi i odluči da ostane, da se ničega ne treba plašiti, sem što, naravno, treba raditi. Jer, bez rada nigde ništa i nema, kao i svugde, uostalom”.

Kažem im da dođu i lično se uvere da je sve u najboljem redu i da slede moj put“, kaže Tihomir, pa nastavlja: „Svakodnevno sam po Župi i u Prizrenu. Sa svima radim i nikakvih problema nemam. Lično sam zadovoljan sa poslom kojim se bavim kao i sa osobljem „Kancelarije za povratak“.

Opština Prizren je inače do danas, u ovom župskom selu izgradila desetak kuća. Posle Gornjeg Sela u Sredačkoj Župi, selo Novake je bila druga sredina u kojoj se planski radilo na povratku izbeglih Srba. U ovom selu obnovljene su 43 porodične kuće koje su bile uništene.

Selo Novake nalazi se desetak kilometara od Prizrena, na putu ka Suvoj Reci. Prvi Srbi povratnici pristigli su u ovo selo u martu 2003. godine.

Zvaničnik Kancelarije za povratak i zajednice, pri opštini

Prizren, Spasa Andrijević, koji inače živi u ovom selu, kaže da su mnogo teže okolnosti za održivost povratnika u urbanim sredinama, no što je slučaj u ruralnim.

„Prednosti u ruralnim sredinama ogledaju se u samozapošljavanju kroz razvoj malih privrednih delatnosti, gajenjem biljnih kultura, proizvodnji mesa i mlečnih proizvoda za pokrivanje ličnih potreba kao i bavljanjem sitnih zanatskih delatnosti. Dok su u gradskim sredinama mnogo teže okolnosti za pronalaženje izvora i stvaranje prihoda za održivost povratnika“, kaže Andrijević.

On ističe da danas u Novacima živi petnaestak Srba koji imaju kakve-takve porodične biznise i svoje proizvode prodaju lokalnom stanovništvu.

Slična situacija je i u selu Vrbičane. „Udruženje Vrbičana“, na čijem je čelu Velimir Spasić, ohrabruje meštane ovog sela za njihov povratak, te organizuje česte posete. Osim selu, redovne su posete i prizrenskoj Bogosloviji, Svetim Arhanđelima i gradskom groblju. Prema njegovim podacima, posle ratnih sukoba iz prizrenske opštine je iseljeno ukupno 29.910 lica, od toga oko polovina su Srbi (15.028 osoba).

Velimir Spasić

„Otpočeli smo i sa projektom izgradnje seoske crkve na temeljima stare, porušene „Svete Trojice“, gde se nadam da će se uspešno završiti sredstvima Vlade Srbije i Opštine Prizren“, kaže Spasić.

76


Naši sagovornici ističu da je zapošljavanje, obrazovanje dece kao i neadekvatna zdravstvena zaštita u velikoj meri utiču na održivost i opstanak povratnika. Nepoznavanje albanskog jezika je još jedan od problema koji im otežava svakodnevnu komunikaciju kažu povratnici.

U Drajčićima, malom selu koje se nalazi na Šar planini, živi desetak Srba. Dvanaest porodičnih kuća izgrađeno je za sada, ne samo srpskoj, već i bošnjačkoj zajednici od kojih su neke samo adaptirane. Jedna grupa Srba se nije nikada udaljavala iz svoga sela.

Zlatko Cvetković

Pregrmeli su sve posleratne teškoće. U selu funkcioniše i seoska crkva „Sveti Nikola“, čija se zvona, zaslugom mladog Dejana Simića, oglašavaju pravoslavnim vernicima. Posebno je živo leti, kada mnogi dođu u svoj zavičaj. Zlatko Cvetković živi sam u kućici podignutoj donatorskim sredstvima za povratnike raseljenih lica.

„Rođen sam ovde i osećam se kao svoj na svome, potpuno bezbednim i nikada nisam naišao na bilo kakve provokacije, ni od koga. Krećem se slobodno po Prizrenu, okolnim selima, po prodavnicama i ugostiteljskim objektima. Često srpska javna glasila netačno informišu, što se bezbednosti tiče“, kaže Cvetković.

Naš sagovornik kaže da je jedan od najvećih problema sa kojim se suočavaju povratnici ekonomske prirode, jer je većina njih nezaposlena.

On smatra da u tom smislu izostaje veća podrška institucija Republike Srbije: „Slabo pristiže pomoć, sem

jednom godišnje sa nekakvim konzervama i higijenskim sredstvima.“, ističe Zlatko, poznatiji po nadimku „Rudar“. Kako smo saznali od opštinskih zvaničnikana na „Listi za povratak“ za sada se nalazi još sedam lica, koja čekaju da im se pruže osnovni uslovi za njihov boravak.

Nadežda Ristić

Kod porodice Ristić, zatičemo Nadeždu, sedamdeset-trogodišnju ženu pored „Smederevca“, zauzetu spreman-jem obroka. U poseti joj je sin Vladimir. Pre nekoliko dana došao je u posetu majci kao i dvojici braće, koji su ovde os-tali da žive:

„Oženjen sam i živim u Beogradu. Iako me na neki način privlači moj rodni kraj, mislim da ovde nema adekvatnih uslova koji bi mi pružili mogućnosti i pobudili moj san za povratak“, kaže ovaj Beograđanin.

Ristići žive u kući koja je, pored njihove stare i oronule, izgrađena nova sredstvima Nemačke donatorske organizacije „ASB“, ali ističe da je kuća urađena nekvalitetno, izolacija je slaba, pa se mnogo troši na grejanje. Inače, redovno dobijaju socijalnu pomoć iz Republike Srbije, pa tako i uz majčinu kosovsku penziju nekako preživljavaju.

Sastanak dojničana sa opštinskim zvaničnicima

Da su mnogi ovdašnji Srbi zainteresovani za povratak, uverili smo se nedavno i to na sastanku koji su održali sa predstavnicima grada, UNHCR-a, kao i Kancelarije za povratak. Dvadesetak Dojničana je izrazilo želju za grupnim, organizovanim povratkom, te su i potpisali zahteve ispred ovih zvaničnika. Diskutovalo se o uslovima povratka u njihovom rodnom selu, ali su kao zahtev naveli i susret sa meštanima, njihovim susedima, iz bošnjačkih sela; Grnčare, Novo Selo i Skorobišta radi dobijanja njihove podrške.

7


Šef Kancelarije za povratak Ajradin Alija predložio je povratak u grupama od po pet porodica. Njihov povratak će podržati „IOM“ u okviru REK, “Održivog povratka i integraciju raseljenih lica u Prizrenu”.Ovim projektom predvidjeno je da ova kancelarija uz pomoć svojih partnera (Ministarstva za povratak, Opštine Prizren, IOM-a, Danskog saveta za izbeglice, domaćih i inostranih donatora) izgraditi porodične kuće, dodeliti humanitarne pakete i svakom povratniku po 2000 eura za otpočinjane porodičnih biznisa.

Zamenica predsednika Opštine Prizren za zajednice – Memnuna Ajdini je preporučila da se Dojničani počnu organizovano vraćati i rešavati svoje probleme. Ona je kazala da je opština posvećena povratku, ali da je proces otežan: „Iako po svim zakonima i po ustavu Kosova manjine imaju prava koja su jako dobro definisana, na žalost ne sprovode se u praksi“.

Igbala Rama službenica Kancelarije za povratak i zajed-nice, kaže da je proces povratka podržan na opštinskom nivou, kao i od svih međunarodnih organizacija koje de-luju na Kosovu.

Jedan od povratnika, profesor u penziji – Petar Stojković ističe da bi najpre poželjno bilo da se stekne poverenje među komšijama, to jest među žiteljima Novog Sela, Grnčara i Skorobište. Po njemu bi njihova podrška bila od značaja, prvenstveno za rešavanje zajedničke infrastrukture.

„Ko nije bio van svoje kuće, taj ne poznaje snagu želje za svoju rodnu grudu“, kaže profesor Stojković. Na ovom sastanku je Dojničanin Vladimir Stevanović prisutnima predao spisak nestalih Dojničana, među kojima je i njegov brat Vlastimir.

Službenica Kancelarije za povratak i zajednice Igbala Rama, kaže da postoje finansijska sredstva za povratak u selima Dojnice, Vrbičane i Gornjoj mahali u Gornjem selu u Župi.

“Za sada je bitno da sredstva ima i smatram da ćemo uspešno realizovati ovaj projekat. Ove godine je pristiglo 153 zahteva koji će se razmatrati u 2019. godini u okviru postojeće grupe, koja je upravo nastala za stvarnu održivost povratnika”, obećala je Rama.

Prizren FOTO: Crno beli svet – CBS

Domaćica Vesna Spasic daje kolač slavarima u selu Vrbicane

98


Put za manastir Svete Petke, nedaleko od Leposavića, u rano proleće više podseća na stazu koja vodi preko smetlišta. Svake godine ista priča. Tokom jeseni i zime, nakupi se đubre koje nabacaju nesavesni

meštani, pa kada dođe proleće monahinje nemaju kud, nego da zatraže pomoć volontera kako bi očistile put do ove svetinje.

Ove godine, akciji se odazvalo desetak mladih, a prvi put u društvu skupljača volontera našla se i jedna Ruskinja. Po zanimanju je novinarka. Završila je državni univerzitet u Sankt Peterburgu i bivši je dopisnik moskovske televizije „Prvi kanal“ iz ovog grada.

Julija Mihanova Đerković se pre godinu dana doselila u Leposavić. Kaže da joj nije teško da zasuče rukave i napuni kesu, jer su je još od malena naučili da vodi računa o prirodi.

“Došla sam malo da pomognem, jer smo u Rusiji često radili isto. Sami smo se sakupljali da pokupimo smeće, da očistimo teritoriju oko škole, oko neke svetinje, to je mnogo važno. Od malih nogu su nas tako vaspitavali. Svako proleće i svaku jesen izlazili smo i sakupljali smeće oko škole na primer. Kad ti pokupiš kese, flaše, ti posle toga više nećeš da baciš to”, kaže Julija.

Ljudi baCaju ibar nOSi

najsevernija opština na Kosovu – Leposavić, ima višegodišnji problem sa odlaganjem komunalnog otpada. iako su opštinske vlasti godinama unazad najavljivale izgradnju deponije ili nalazile privremeno rešenje, taj problem nisu uspeli da reše. za to vreme na prostoru oko Leposavića sve je više divljih deponija.

Piše: Filip radojević

Deponija Leposavić

9


Na širem prostoru oko Leposavića, registrovano je na desetine divljih deponija kojih ima iza skoro svakog sela. Ono što ovom kraju nedostaje su mnoge Julije, tj. meštana svesnih da zagađenje životne sredine ne rešava nijedan problem.

Leposavić još uvek nema ni sanitarnu deponiju koja bi bila uređena po komunalnim standardima. Mnogo je problema iz oblasti ekologije koji se godinama unazad guraju pod tepih, tj. da se preciznije izrazimo, bacaju na zemlju. Ali krenimo redom.

Privremeno za stalno

Umesto uređene deponije, Leposavić zapravo ima još jedno smetlište, veliko otprilike kao dva fudbalska terena. Lokacija pod nazivom „Polje“ na kojoj kamioni lokalnog komunalnog preduzeća svakodnevno istovaruju tone smeća, smešteno je tik uz reku Ibar. Ova deponija je nastala pre sedam godina punjenjem jedne bare koja je zaostala nakon eksploatacije šljunka.

Stručnjaci su već u prvoj godini rada te deponije radili ispitivanja, tj. utvrđivali su mikrobiološko zagađenje vode. Praćeno je zagađenje u reci Ibar iznad deponije (uzvodno), zatim u sloju šljunka na dubini od 6m, podzemnu vodu ispred deponije, vodu u samoj deponiji, podzemnu vodu iza deponije koju meštani koriste za navodnjavanje useva i u reci Ibar nizvodno.

Jedan od stručnjaka koji je radio na ispitivanju je i profesor Medicinskog fakulteta u Mitrovici, Aleksandar Ćorac. On kaže da su rezultati do kojih se tada došlo bili zastrašujući.

„U samoj deponiji ukupan sadržaj bakterija bio je preko 200 000 u 1ml vode, a voda koja je korišćena kao uzorak bila je crne boje. Nizvodno, iako je voda bila dosta bistrija, uzorak bakterija bio je 160 000 bakterija u 1ml vode. Pre odlaganja otpada na ovom mestu gde je trenutno deponija, bilo je 800 bakterija“, kaže ovaj stručnjak.

On podseća i na to da ceo region ima probleme sa odlaganjem otpada i višedecenijskim zagađenjem, jer osim komunalnog, postoji i problem rešavanja industrijskog otpada koji nastaje u procesu prerade olova i cinka.

U neposrednoj blizini deponije Polje, nalaze se i imanja lokalnih meštana. Profesor Poljoprivrednog fakulteta Aleksandar Đikić upoznaje nas sa posledicama koje mogu nastati prilikom upotrebe ovakve vode.

„Korišćenjem vode iz reke Ibar za navodnjavanje useva, mnoge hemikalije, pre svega nerazgradive, dospevaju na biljke, što u krajnoj konsekvenci utiče na kvalitet useva. Ali i utiče da jednog dana kada budete morali da poštujete standarde taj proizvod nećete moći da prodate“ naglašava Đikić.

Površinske vode je moguće očistiti i površinske vode se mogu prečistiti u određenim procesima sa određenom količinom sredstava i to bi u nekom daljem postupku možda bio rešiv problem.

Međutim, kako navodi Jelena Đokić profesor na Tehnološkom fakultetu, zagađenje podzemnih voda predstvaljalo bi nerešiv problem, jer se podzemne vode ne mogu prečišćavati. U tom slučaju imali bismo velike posledice po zdravlje stanovništva jer bi sva bunarska voda u okolini bila zagađena.

I u zavisnosti od toga koliko je veliki taj bazen podzemnih voda i koliko se prostire mogla bi da bude zahvaćena regija u nekoliko kilometara u naokolo. Na slici dole se nalazi se prikaz divlje deponije koja se nalazi u jednom potoku na samo nekoliko metara od izvora vode koje meštani koriste za piće.

Divlju deponiju ima skoro svako selo, i one su najčešće uz reku Ibar, ili su u nekom potoku. Osim nesavesnih meštana, koji su glavni krivci za nastanak ovih smetlišta, veliku odgovornost snosi i lokalna samouprava. Usled nedostatka kontejnera ili adekvatno uređenog prostora gde bi se otpad odlagao, meštani su prinuđeni da otpad odlažu na mestima koja nisu predviđena za to. Tako nastaje nesaglediva šteta po životnu sredinu i zdravlje ljudi.

jedna deponija za 4 opštine

Problem sa odlaganjem otpada nema samo Leposavić, već imaju sve četiri opštine na severu Kosova. Ovim pitanjem bavili su se tokom prošle godine i u Institutu za teritorijalni i ekonomski razvoj (InTER). Jovana Jakovljević, istraživačica u InTER-u, kaže da zaštita životne sredine kao i upravljanje otpadom nisu teme oko kojih se opštine previše angažuju.

„Problem sa opštinama na severu Kosova jeste što u komunalnim preduzećima ne postoji dovoljno kapaciteta za rad, a i oprema koja se koristi je neadekvatna. Opštine uglavnom skupljaju otpad u urbanim sredinama. Podaci kažu da negde oko 80% pokrivaju teritorije svojih opština u prikupljanju otpada, dok se problem javlja u seoskim i ruralnim sredinama gde se otpad ne skuplja sistematski – nema redovnih poseta vozila koje odnose otpad“, kaže Jovana Jakovljević.

Na Kosovu se beleži i trend povećanja količine otpada po glavi stanovnika, 2008. godine – 0,5 kg otpada po glavi stanovnika, dok je 2013. godine prosek iznosio negde oko 0,9 kilograma otpada po glavi stanovnika.

„U opštinama Severna Mitrovica i Zvečan, stanje se značajno pogoršalo zatvaranjem deponije Balaban 2012. godine, kada opština Severna Mitrovica nije imala više gde da odlaže otpad, pa ga sada odlaže u opštini Zubin Potok, gde postoji jedna operativna deponija u Lučkoj reci. Međutim ni ona definitivno ne zadovoljava potrebne standarde, jer nema drenažni sistem“, kažu u InTER-u.

Kako bi se dugoročno rešio ovaj problem, Evropska unija je još 2014.godine podržala projekat izgradnje regionalne deponije, koja bi se nalazila između Zvečana i Leposavića – tzv. Savina stena.

1110


Prema pisanju lokalnih medija, projekat je trebao biti završen u septembru 2018. godine, međutim zbog određenih problema rok za zavrsetak radova je pomeren. Predviđeno je da površina deponije bude 300mx100m, plus pomoćni objekti, a kapacitet – oko 720,000 m3.

Vrednost projekta je nešto više od 5 miliona evra, i u potpunosti ga finansira Evropska unija na Kosovu. Regionalna deponija će funkcionisati u okviru kosovskog zakonodavstva. Planirano je da prve dve godine upravljanje deponijom vodi tim izabran od strane Evropske komisije, a potom bi upravljanje deponijom preuzela opština Zvečan.

Na deponiji bi trebalo da bude zaposleno oko 80 ljudi, koji će raditi na sortiranju otpada i drugim poslovima na deponiji. Potpisnice za korišćenje regionalne deponije su sve četiri opštine na severu Kosova.

Medjutim, prema analizi koju je uradio InTER, funkcionisanje i odrzivost ove deponije je pod znakom pitanja. Kako bi poslovanje u ovom sektoru bilo uspešno i profitabilno neophodno je sakupiti određenu količinu otpada koja će se dodatno obraditi i prodavati u reciklažne svrhe.

Uzimajući u obzir situaciju na severu Kosova sa tog aspekta uočava se problem održivosti i funkcionisanja deponije „Savina stena“. Količine otpada koje se sakupe u tri severne opštine (Leposavić, Zvečan i Severna Mitrovica) nisu dovoljne da bi ova deponija bila ekonomski održiva.

Da bi se to postiglo, potrebno je da regionalna deponija „prihvata“ otpad od najmanje 200,000 stanovnika. Međutim, broj stanovnika u tri navedene opštine ne prelazi 50,000.

Iako je ekološka komponenta ispunjena kroz projekat izgradnje regionalne deponije, postavlja se pitanje kako će biti zadovoljena ekonomska komponenta nakon prestanka finansiranja Evropske unije ocenjuju u InTER-u.

Između ostalog, projektna dokumentacija nije bila dostupna javnosti, pa nije poznato kako je predviđeno dalje finansiranje i funkcionisanje deponije. Postoje samo naznake da bi mogla biti obezbeđena finansijska podrška u vidu subvencija od strane lokalnih ili centralnih vlasti na Kosovu, što u smislu održivosti ne predstavlja dugoročno rešenje.

Sledeći problem ogleda se u funkcionisanju javno komunalnih preduzeća na severu Kosova, naročito njihov status nakon izgradnje Regionalne deponije. Kosovski sistem ne priznaje javna komunalna preduzeća registrovana u sistemu Republike Srbije, pa je potrebno odlučiti na koji će način poslovati ova preduzeća, koja su trenutno nadležna u oblasti prikupljanja otpada na severu Kosova.

Otuda je ključno pitanje kako će se usaglasiti ova dva sistema. Potrebno je napomenuti da ova preduzeća ne obavljaju samo usluge sakupljanja komunalnog otpada, već i usluge vodosnabdevanja, javne čistoće i javnog zelenila.

nadležne službe

Na lokalnom nivou, najveću odgovornost za rešavanje problema odlaganja otpada ali i drugih ekoloških problema imaju Javno komunalno preduzeće i lokalna samouprava.

Direktor Javnog komunalnog preduzeća “24 novembar“ Dragan Barać nije želeo da govori o ovim važnim temama,

11


Obradivo zemljište u neposrednoj blizini deponije “Polje” u Leposaviću

tako da je javnost ostala uskracena za odgovore na brojna pitanja. Između ostalog to su pitanja kojim kapacitetom radi komunalno preduzeće, zašto nema dovoljan broj kontejnera, zbog čega je neredovno pražnjenje istih, itd.

Bivši direktor ovog komunalnog preduzeća Goran Lazović, kaže da najveći problem, kada je reć o odlaganju otpada, predstavljaju divlje deponije. „Svako naše veće selo ima svoju lokalnu deponiju, i to nama predstavlja problem prilikom vršenja svojih obaveza prema građanima.“

On smatra i da bi izgradnja nove deponije samo delimično rešilo problem divljih deponija. “Navika naših građana je da se smeće i dalje odlaže pored reka i na nekim slobodnim površinama.“

Što se tiče deponije u Leposaviću, po rečima bivšeg direktora planirano je da ona tu bude privremeno. „Ili da skupljamo smeće i da odlažemo na tim privremenim lokacijama, ili jednostavno da ne vršimo taj deo našeg posla koji je svakodnevni, a to je da iz grada iznosimo smeće“, kaže bivši direktor JKP.

Iz odelenja za ekološka pitanja opštine Leposavić, kažu da godinama unazad problem zagađenja pokušavaju da reše sistematski, ali da je on mnogo širih razmera i obuhvata celu Srbiju.

“Skupština opštine Leposavić daje veliki akcenat na edukaciji građana u oblasti očuvanja životne sredine. I čini mi se da ljudi sve više pričaju o tome i sve više vode računa. Imamo i dalje velike probleme sa divljim deponijama. To nije problem samo naše sredine već u čitavoj Srbiji, ali mi sistematski pokušavamo te probleme da rešimo”, kaže Zorica Timotijević iz odeljenja za ekologiju opštine Leposavić.

U prethodnom periodu u Leposaviću je organizovano nekoliko akcija čišćenja javnih površina, sve sa ciljem podizanja svesti o očuvanju životne sredine i zdravog načina života.

Organizator jedne od nedavnih akcija bila je i lokalna samoupava. Gradonacelnik opštine Leposavić Zoran Todić je tom prilikom u kratkoj izjavi za medije podsetio na problem lokalne deponije.

“Dobro znate da nemamo adekvatnu deponiju za odlaganje otpada u opštini Leposavić. U završnoj fazi je izgradnja regionalne deponije u opštini Zvečan na lokalitetu Savina stena i koliko već ove godine ta deponija će biti u funkciji, kako bi i mi imali adekvatne uslove za odlaganje otpada” poručuje gradonačelnik.

anketa sa građanima

Kako bismo se bolje upoznali sa situacijom na terenu, anketirali smo 40 gradjana opštine Leposavić. Na pitanje gde najčešće odlažu otpad, najveći brojni ispitanika je odgovorio da smeće baca na divlje deponije, što na najbolji način ilustruje veličinu ovog problema.

Kao mesta odlaganja otpada su navedeni, divlje deponije pa čak i rečni tokovi. Briga o zaštiti životne sredine, navika i očuvanje zdravlja članova porodice, glavni su razlozi, ističu učesnici anketiranja, koji utiču na odluku gde će odlagati otpad. U oblasti sakupljanja i odlaganja otpada kao tri grupe problema ispitanici vide:

izostanak efikasnog sistema za odlaganje otpadasvest i stavovi građana o odlaganju otpada,stanje u kojem se nalaze komunalna preduzeća.Međutim, kao glavni problem navode nedostatak kontejnera i njihovo neredovno pražnjenje. Navedene probleme, prema mišljenju ispitanika, treba da reše lokalna komunalna preduzeća i lokalna samouprava.

Učesnici istraživanja su pokazali da su polovično zadovoljni kvalitetom sakupljanja otpada (Na pitanje Da li ste zadovoljni kvalitetom sakupljnja otpada? 50% ispitanika reklo je da je zadovoljno).

1312


Iz ovoga možemo zaključiti da ukoliko bi postojala jasno uređena strategija o odlaganju otpada, građani bi se toga pridržavali, a samim tim bi i njihovo okruženje bilo čistije i zdravije.

Bitno je napomenuti da građani opštine Leposavić ne plaćaju usluge Javnog komunalnog preduzeća. Ovakva situacija nastala je nakon ratnih sukoba 1999.godine.

Iz ovog preduzeća su više puta apelovali na građane da svoje obaveze redovno izmiruju, jer bi time doprineli boljem i efikasnijem radu komunalnih službi.

Sredstva od naplate svojih usluga ovo preduzeće bi iskoristilo za kupovinu kontejnera koji nedostaju (građani su naveli da je to jedan od glavnih problema) i novih vozila za pražnjenje istih.

između želje i mogućnosti

Prema mišljenjima mnogih naših sagovornika, kako bi se rešio problem sa odlaganjem otpada u Leposaviću, između ostalog neophodno je povećati ulaganja lokalne samouprave, a zatim i centralnih vlasti i donatora u projekte u oblasti rešavanja problema komunalnog otpada i nelegalnih deponija, posebno u ruralnim sredinama.

Opština bi morala i da donese strategiju iz oblasti zaštite životne sredine, gde bi definisala šta su njeni ekološki prioriteti i kako da ih sprovede. S obzirom na broj divljih deponija, neophodno je i podizanje svesti stanovništva, kao i njihova edukacija o šetnosti neadekvatnog odlaganja otpada. Glavnu ulogu, pored lokalne samouprave koja nizom akcija (već postoji nekoliko) ili manifestacija treba da podstakne građane na očuvanje svoje okoline, imaju i mediji, naročito lokalni.

Prikazivanjem promotivnih spotova ili edukativnih emisija iz oblasti ekologije, moglo bi da doprinese podizanju svesti kod običnih ljudi o značaju zaštite životne sredine. Naravno, i redovno plaćanje komunalnih usluga sigurno bi promenilo sliku na terenu.

I tako se vraćamo na početak naše priče. Ovih dana put koji vodi do manastira Svete Petke izgleda potpuno drugačije u odnosu na period od pre nekoliko meseci. Nedavno je postavljen i kontejner, pa sada nema razloga da meštani ili posetioci manastira bacaju smeće pored puta. Još samo da nova regionalna deponija proradi, pa da ima gde i da se prazni.

13


ugašena svetla, katanac na vratima ogromne hale i dvorište zaraslo u travu. Tako danas izgleda objekat za koji ni sami meštani Lapljeg Sela više nisu sigurni da li je sportska hala, ili fabrika. Niti se

ko ovde bavi sportom, niti se bilo šta proizvodi. A trebalo je.

Prva radna mesta u realnom sektoru u opstini Gračanica, posle 1999. godine, bila su otvorena upravo ovde. Pre nešto više od godinu i po dana, u hali su bile postavljene mašine za proizvodnju sijalica, a jedan od zaposlenih bio je 25 godišnji elektrotehničar Lazar Kostić:

”Na početku je to bilo lepo iskustvo. Proizvodili smo ulične lampe i reflektore. Radili smo više od godinu dana. Međutim, nismo bili plaćeni. I tako se sve raspalo.“

Priča o investiciji koja se raspala, a trebala je da zaposli više od 40 radnika, počinje krajem 2016. godine, slučajno ili ne, uoči parlamentarnih izbora 2017.

Tada je Opština Gračanica Odlukom o dodeli poslovnog prostora na korišćenje investitoru Milošu Jokanoviću, vlasniku firme „Power of nature plus“ dala u zakup bivšu sportsku halu u Lapljem Selu.

FabriKe u mraKu

Fabrika sijalica u Lapljem Selu koja je uoči izbora 2017. godine najavljivana kao velika investicija, otvorena je, a ubrzo potom, na iznenađenje lokalne javnosti, zatvorena bez jasnog objašnjenja. Otvaranje novih radnih mesta na Kosovu i metohiji je omiljena predizborna tema političara, a broj realizovanih obećanja je minimalan.

Piše: marija Stanojković

Foto: Pixabay.com

1514


Jokanović je tom prilikom za govornicom skupstinške sale obećao velika ulaganja:

“Javno kažem da projekat neće propasti, realni ciljevi i tržište su obezbeđeni i posao za 47 radnika je završena stvar. Budžet za realizaciju ovog projekta je obezbeđen i do sada je utrošeno više od 230.000 evra, samo za licenciranje 60.000 evra, a u nabavku opreme 180.000 evra, dok će za opremanje hale biti potrebno još oko 70.000 evra.”

„Power of nature plus“ je tada predstavljena kao kompanija sa evropskim iskustvom u oblasti energetske efikasnosti i proizvodnjom koja datira još iz 1992. godine.

“Prvu proizvodnju planiramo da uradimo 30 dana od postavljanja poda u hali. Obišao sam srednju školu i njihovo znanje potpuno zadovoljava naše kriterijume, a za proizvodnju prvih lampi obuka će trajati samo tri dana.

Ideja je da uposlimo mlade ljude, a za dvoje najboljih učenika Elektro-tehničke škole obezbedili smo stipendije.”

Najavio je tada investitor, a preneli su lokalni mediji. Tada je i rečeno da do realizacije ove investicije dolazi u saradnji sa Opštinom Gračanica i da će ona doprineti razvoju ovog mesta.

Laplje Selo je udaljeno nekoliko kilometara od centra Gračanice, a neposredno pored mesta prolazi i auto-put Priština-Skoplje. Vozeći se u smeru ka Prištini nemoguće je, a ne primetiti veliki broj tržnih centara, hotela i restorana, benzinskih pumpi i drugih objekata u vlasništvu uglavnom Albanaca, kako se tiskaju jedan pored drugog duž samog puta.

Kada se skrene u Laplje Selo, slika je potpuno drugačija. Tek po koji lokal, restoran ili prodavnica, i to je uglavnom sve što postoji od privatnog sektora.

15


Ovdašnje srpsko stanovništvo, uostalom kao i većina drugih u srpskim opštinama na Kosovu, uglavnom zavisi od prihoda iz javnog sektora. Stare fabrike su odavno propale, nezaposlenost je velika, pa je zbog toga i svaka najava neke investicije ovde velika vest.

Međutim, prva vest o početku rada pogona za proizvodnju LED sijalica objavljena je tek godinu i po dana kasnije, u martu 2018. godine. Investitor je tada u izjavi za lokalnu RTV KIM objasnio da su birokratija i procedure usporile čitav proces.

„Veliki problem je bio dobiti na Kosovu sertifikaciju, dobijanje licenci. To je trebalo da traje kraće, po našem mišljenju, ali je trajalo dosta duže. Sada smo krenuli i polako izbacujemo svoje proizvode,“ kazao je tada Jokanović.

Novinarka lokalne RTV KIM, Zorica Vorgučić, jedna je od retkih koja je tada ušla u fabriku. Nije bila impresionirana onim što je videla:

“Kad smo došli, videli smo zatvorena vrata fabrike, a bilo je pre podne. Zvala sam Aleksandra Mihailovića, direktora opštinskog odeljenja za ekonomski razvoj da pitam zašto nema nikog i onda su se ekspresno pojavili i direktor te navodne fabrike i dvojica radnika. Ušli smo unutra i onda su oni počeli nešto da rade i da nam objašnjavaju kako to funkcioniše i kako imaju planove da izvoze te svoje proizvode, sijalice.”

Zorica Vorgučić kaže da je otišla da uradi priču o fabrici, jer je tih dana državni sekretar Ministarstva privrede

Republike Srbije, Branimir Stojanović, uveravao javnost da fabrika radi. Ona kaže da je cela priča bila jedno veliko zamajavanje javnosti:

„Koliko shvatam, ta fabrika više ne radi i tu se sprema nešto drugo, odnosno neka nova fabrika. Mnogo toga su najavljivali bivši gradonačelnici Branimir Stojanović i Vladeta Kostić po pitanju otvaranja fabrika i novih radnih mesta, zatim investicije iz Grčke, ali od toga nije bilo ništa. Mislim da su sve to prazne priče i zamajavanje javnosti pred neke izbore.“

Fabrika u Lapljem Selu nije usamljen slučaj. Ništa bolje nije bilo ni sa najavljenom investicijom u obližnjem selu Batuse.

Decembra 2016. godine, na već pomenutoj skupštinskoj sednici, tadašnji gradonačelnik Vladeta Kostić najavio je i otvaranje pogona fabrike „Metalka Majur“ za proizvodnju električnih brojila.

U maju 2017. čak je bila organizovana i akcija čišćenja kruga stare fabrike Radioton-a, u kojoj su učestvovali i sam gradonačelnik Vladeta Kostić, kao i tadašnji zamenik premijera Kosova, Branimir Stojanović.

“Obzirom da investitor već ima ugovore sa određenim distributerima i svoje tržište na Kosovu, u obostranom je interesu da se jedan deo proizvodnje izmesti u ove proizvodne pogone, a nama su svakako interes nova radna mesta”, izjavio je tada Vladeta Kostić, a preneli su lokalni mediji.

Međutim, ovaj pogon do danas nije otvoren.

U proleće 2017. godine u Gračanici su najavljivane velike investicije, očekivalo se otvaranje čak 150 novih radnih mesta u dve fabrike, ali ispostavilo se da od svega toga nema ništa.Priča o fabrici u Lapljem Selu, ponovo je postala aktuelna krajem 2018. godine. Tada je Opština objavila oglas kojim daje u zakup upravo onu halu u kojoj je trebalo da proradi fabrika sijalica. Opština sada traži novog investitora, u ponudi stoji da je cena zakupa po kvadratnom metru 2 evra, a vremenski period ograničen je na 15 godina.

Međutim, javnost je ostala uskraćena za odgovor na pitanje šta se zapravo dogodilo sa prethodnom investicijom? Šta je dovelo do toga da se fabrika zatvori?

Milošu Jokanoviću se od tada gubi svaki trag. Nedostupan je za medije, njegova kompanija koja je prijavljena 2013. još uvek je registrovana u Privrednom registru Kosova (ARBK).

Najpozvaniji da govore o ovoj temi svakako su bivši gradonačelnik Vladeta Kostić, kao i bivši zamenik premijera u kosovskoj vladi Branimir Stojanović. Međutim, ni posle više od mesec dana još uvek nema njihovog odgovora na novinarska pitanja koja smo im poslali.

1716


Novi gradonačelnik Srđan Popović nije želeo previše da komentariše ovu priču.

„Opština je dužna da stvori dobre uslove kako bi privukla investitore koji će omogućiti otvaranje novih radnih mesta i koji će ulagati u opštinu,“ kratko je odgovorio gradonačelnik, koji kaže da ga je dolaskom na funkciju predsednika Opštine Gračanica zatekla priča o neotvorenim fabrikama, ali i neizmireni dugovi za zakup hale.

Dodaje da je ova lokalna samouprava otvorena za nove investicije i ozbiljne investitore.

Za razliku od predstavnika vlasti, opozicija ima svoje viđenje stvari.

Nenad Rašić, bivši ministar za rad u kosovskoj vladi, kaže da ga je tada iznenadila visina kirije koju je opština Gračanica odredila Milošu Jokanoviću.

„Sam Jokanović je meni kazao nekoliko puta da je mesečni iznos kirije bio 3.000 evra, što je za njega bilo u tom momentu previše i što nije mogao da ispoštuje, pa je on pokušao da to isplati u ratama, ali nije uspeo ni to. I to je po njemu bila jedna od glavnih prepreka za sam rad fabrike. Nažalost, lokalna samouprava nije bila spremna da umanji cenu kirije. Ja sam predlagao da čak Opština da na korišćenje mesto na neko određeno vreme, ali to se, nažalost, nije desilo zbog krutog stava predstavnika opštine“, rekao je Rašić.

Milena Zdravković, iz Samostalne liberalne stranke – partije koja je u to vreme imala odbornike u lokalnom parlamentu,

kaže da je ceo projekat od početka bio diskutabilan.

„Šta je prethodilo fijasku fabrike, možemo samo da nagađamo. Da li je investitor uvideo priliku da dođe do nekakvih državnih subvencija pokretanjem ovog biznisa, pored sopstvenih ulaganja od oko 200.000 evra, ili je pak opštinska vlast u ovome uvidela dobar mamac za glasačko telo koje vapi za poslom, odnosno 50 radnih mesta u izbornoj godini? Ostaje samo nerešiva enigma za sve nas“, ocenjuje ona.

Goran Lazić, koji je u to vreme bio šef odborničke grupe Saveza kosovskih Srba, koja je delovala kao opozicija u lokalnom parlamentu, kaže da je nova vlast svojim dolaskom najpre tražila da se izvrši prenamena sportske hale u poslovni prostor pod izgovorom da će jedna od vodećih holding kompanija u regionu MK grupa uložiti sredstva i otvoriti 52 radna mesta.

To je, seća se Lazić, bilo prvo obećanje tadašnje vlasti:

”To je bila prva u nizu laži koju su oni izgovorili. Ja sam na Skupštini Opštine govorio da to ne bi trebalo da se uradi, jer sam neozbiljnost cele priče video upravo u tome što se nije pojavio nijedan predstavnik MK grupe. Posle godinu dana je opet došlo do izbora za gradonačelnika Gračanice i tada je obećano otvaranje one famozne fabrike u Batusu. Opet se predstavnici te fabrike ne pojavljuju, a obećava se oko 100 novih radnih mesta. Normalno da je i to, kao i ona prva priča, bila šarena laž.”

Nakon ovih obećanja, usledilo je novo. Tada započinje priča o otvaranju fabrike LED sijalica, seća se Lazić:

17


”Jokanović se, za razliku od ostalih, pojavio na Skupštini Opštine Gračanica i predstavio svoju priču. Kazao je da fabrika već posluje u Crnoj Gori i da treba hitno da se počne sa radom. Tada su svi odbornici podržali ovu ideju, među njima sam bio i ja, zato što se čovek pojavio i izgledalo je kao da će to piti vodu. On je tamo i uložio dosta sredstava, otvorene su i neke kancelarije, a mislim i da se počelo sa radom sa nekim malim brojem radnika. Međutim, sve je odjednom prestalo.”

U priču o velikoj investiciji nisu mnogo verovali ni meštani Lapljeg Sela. Barem ne oni retki koji su pristali da govore o ovoj temi.

„Nikad ovde nije bilo ničega, pa neće ni sada“ – reči su jednog od meštana kojeg smo zatekli u blizini hale. Još jedan od komšija propale fabrike kaže:

„Novine su pisale da treba da se zaposli 60-70 ljudi, ali od toga nema ništa. Bilo je neko vreme nekih radnika i alata, međutim, taj gazda je uzeo taj alat i odneo kući. Znate, posao političara je da pričaju i obećavaju. Mislim da je taj prostor jedno vreme služio za skladištenje kostima Prištinskom pozorištu.“

Na pitanje da li veruju u to da će u Lapljem Selu ikada biti otvorena neka fabrika jedan meštanin ovako vidi situaciju: „Ja ne verujem ni da ćemo ostati ovde!“

Na zvaničnom sajtu Opštine Gračanica, u odeljku gde se nalaze dokumenti, najviše preuzimanja ima upravo aplikacija za posao. Ironija je u tome što se ovde do posla jako teško dolazi, a ponude gotovo da nema.

Opština Gračanica ima oko 25.000 stanovnika. Većina zaposlenih meštana prima plate tako što radi bilo za srpske ili kosovske javne institucije. Kao i svuda na Kosovu i Metohiji i ovde migracije mladog srpskog stanovništva, koje je pretežno nezaposleno, idu uglavnom u jednom smeru, u ovom slučaju iz Gračanice ka centralnoj Srbiji, ili inostranstvu.

Jedan od retkih koji se vratio sa studija iz Beograda je Stefan Filipović. Ovaj diplomac Fakulteta političkih nauka danas je član nevladine organizacije Centar za mir i toleranciju. Ova organizacija već tri godine diplomcima pruža šansu da stažiraju u nekoj od institucija na lokalnom i centralnom nivou na Kosovu. Stefan kaže da je potražnja za poslom među mladima velika, a da se za 20 mesta stažista po opštini u svakoj javi bar četiri puta više kandidata:

„Privreda i privredni sistem na Kosovu ne postoje. Ne postoji jedan zaokružen privredni ciklus i on kao takav predstavlja osnovni uzrok nepostojanja perspektive mladih iz svih zajednica na Kosovu, koji pokušavaju da nađu neku strategiju kako da napuste Kosovo, a da to ne bude samo bežanija, nego da to bude i svrsishodno. Tržišno gledano, Kosovo nije destinacija koja je primamljiva nekim stranim investitorima.“

Ovaj mladić smatra da srpska preduzeća na Kosovu ne mogu da opstanu ako nisu deo nekog šireg tržišta:

”Moramo da pokušamo da razvijemo neku širu tržišnu priču koja će imati jače ekonomske neke veze i sa Srbijom i ovde na lokalu. To bi mogao da bude neki model uz uključenje SPC, i velike površine zemljišta koje poseduje i neke povlašćene pozicije koju ima SPC.”

Obećanja političara o otvaranju fabrika i novih radnih mesta tumači kao olako data, jer prijaju ušima mladih ljudi.

„Zašto su političari obećavali otvaranje fabrika? Zato što je obećanje perspektive ono što mlad čovek voli da čuje, pa makar i bio siguaran da ga neko laže, zato što je spreman da podrži takvu priču, jer niko nije zaista srećan i nije to neko veliko dostignuće spakovati se i otići iz svog rodnog kraja“, ocenjuje Filipović.

Obećanja o velikim investicijama u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, čula su se i u septembru prošle godine na Biznis forumu u Leposaviću. Ovom poslovnom sastanku prisustvovao je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, a analizu ekonomskih i socijalnih potreba srpskih opština uradila je Kancelarija za KiM.

Tada su najavljeni i projekti za opštinu Gračanica, i to podsticanje etno turizma, povećanje kapaciteta postojeće klaničarske industrije, kao i izgradnja farme za uzgoj 10.000 koka nosilja. Iz Kancelarije za KiM, međutim, nismo uspeli da saznamo dokle se stiglo sa realizacijom ovih projekata, jer nisu odgovorili na naša pitanja.

U Gračanici do danas, niko nije primetio da je sagrađena nova farma, niti je ko video 10.000 koka nosilja.

I tako se ponovo vraćamo na slučaj fabrike sijalica u Lapljem Selu. U nedostatku zvaničnih informacija i odgovora nadležnih, sve više je onih koji veruju da je otvaranje fabrike poslužilo u predizborne svrhe. Kada su izbori prošli, fabrika je zatvorena.

Lazar Kostić, bivši radnik Power of nature plus, sa početka naše priče, danas pokušava da pokrene sopstveni biznis iz oblasti elektronike. Ne namerava da napusti Kosovo i nada se da će sledeći put imati više sreće sa nekim investitorima, ako ih bude.

A iz Opštine Gračanica nedavno je saopšteno da je javna rasveta na putu Gračanica-Laplje Selo, nakon dužeg vremenskog perioda, ponovo u funkciji. Osvetljenje nije radilo još od maja 2015. godine. Svetiljke su bile polomljene, kablovi pokidani, a mnogi stubovi oboreni. Ovih dana, stare sijalice zamenjene su novim LED svetiljkama.

U ono vreme kada je najavljivana investicija, pričalo se i o tome kako ce gračaničke ulice ubuduće osvetljivati domaće sijalice – made in Laplje Selo.

Opština danas kupuje uvozne sijalice, fabrička hala u Lapljem Selu je i dalje u mraku.

1918


Kako kaže, on je 2014. godine pripremio svu potrebnu dokumentaciju, pridobio je i neophodni sertifikat u Prištini i sve to odneo u Ministarstvo prosvete u Beograd.

„Čekao sam neko vreme i zvao sam ih, rekli su mi – čekamo da nam ministar kaže da počnemo sa nostrifikacijom za vas koji ste završili na Kosovu. Zvao sam ih nekoliko puta, ali dobio sam isti odgovor“, opisuje svoje iskustvo Ramizi.

I Fismir Jegiu živi u Bujanovcu. Završio je osnovne i master studije u Prištini, na odseku za menadžment i informatiku Ekonomskog fakulteta. Već dve godine nije dobio nikakav odgovor na zahtev za nostrifikaciju svojih diploma u Srbiji. Zato u državnim institucijama u Srbiji jedino može da dobije posao sa srednjom školom:+ „Predao sam zahtev u ministarstvu u Beogradu, krajem 2016. ili početkom 2017. godine. Nisam dobio nikakav odgovor. Srećom, radim u nevladinom sektoru, gde nemam problema zbog diplome,

u Srbiji KOSOVSKe diPLOme KaO Sa HarVarda?

dok je u bujanovcu nedostatak lekara jedan od većih problema, almedin ramizi iz bujanovca, lekar opšte prakse po struci, već pet godina čeka na nostrifikaciju svoje diplome u Srbiji.

Piše: Verka jovanović

Ilustracija: Milenko Todorović

19


inače bih odmah bio diskvalifikovan, jer ne ispunjavam kriterijume za poslove u javnim institucijama.“

Uredbom Vlade Srbije iz 2014. godine, sa izmenama i dopunama iz 2016. godine, donetom na osnovu izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, kao i sporazuma potpisanih u Briselu koji se odnose na međusobno priznavanje diploma, uređeni su načini priznavanja diploma sa Kosova u Srbiji.

Za vrednovanje stranog studijskog programa u svrhu zapošljavanja zadužen je Nacionalni centar za priznavanje stranih visokoškolskih isprava (ENIC/NARIC), dok priznavanje u svrhu nastavka školovanja obavljaju univerziteti.

Rok za akademsko priznavanje je najviše 5 meseci, dok je za priznavanje u svrhu zapošljavanja rok znatno kraći i iznosi 3 meseca.

Ipak, iako postoji pravna regulativa u vidu sporazuma, zakona, uredbi i pravilnika, u praksi ne funkcioniše sve baš najbolje, pa je za diplomce sa Kosova skoro nemoguće da se zaposle u struci u centralnoj Srbiji.

„Dakle, proces je veoma složen i ne daje rezultate“, rekao je za CBS predsednik Nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine u Srbiji, Ragmi Mustafa.

Naš sagovornik dodaje da je proces priznavanja diploma sa Kosova u Srbiji nefunkcionalan, te da proces priznavanja diploma u ENIC/NARIC centru traje i do tri godine, a veliki broj podnosilaca zahteva čak ni ne dobije odgovor na zahtev.

Pokušali smo da od ENIC/NARIC centra, kao i univerziteta u Beogradu, Nišu i Novom Sadu dobijemo statističke podatke o broju primljenih, a zatim i odobrenih, odnosno odbijenih zahteva za priznavanje diploma stečenih na Kosovu na visokoškolskim ustanovama koje ne rade po sistemu Republike Srbije.

Do trenutka objavljivanja ovog članka, na naš zahtev za informacije od javnog značaja odgovorili su samo univerziteti u Novom Sadu i Beogradu.

šta kažu univerziteti

Nije iznenađujuće što Univerzitet u Novom Sadu nije primio nijedan zahtev za priznavanje diplome sa Kosova u svrhu nastavka školovanja, s obzirom na teritorijalnu udaljenost ovog grada od Kosova i juga Srbije, gde je najveća koncentracija ljudi albanskog govornog područja koji poseduju diplome sa Kosova.

Slično se može reći i za Univerzitet u Beogradu koji je primio svega dva zahteva, od kojih su, kako navode predstavnici univerziteta, „oba kandidata, u toku postupka, odustala, čime su ovi postupci okončani“.

Decentralizacija akademskog priznavanja je dovela do toga da najveći broj zahteva u ovu svrhu bude predat na Univerzitetu u Nišu.

Rektor niškog univerziteta Dragan Antić je u izjavi za radio Slobodna Evropa iz 2018. godine izneo podatak da je u periodu od 2012. do 2014. godine od strane Univerziteta u Nišu priznato 30 diploma sa Kosova, što ovaj univerzitet čini ustanovom koja je priznala najviše diploma sa teritorije Kosova.

Takođe je naglasio da je broj zahteva za priznavanje diploma na univerzitetu značajno opao od kada univerzitet više ne vrši priznavanje u svrhu zapošljavanja, već samo u svrhu nastavka školovanja.

Nasuprot tome, vrlo je verovatno da je ENIC/NARIC centar primio značajan broj zahteva za priznavanje diploma u svrhu zapošljavanja. Ipak, sudbina ovih zahteva, kao ni njihov broj, nisu poznati javnosti, a ENIC/NARIC centar do danas nije dostavio odgovor na naš zahtev za ove informacije od javnog značaja poslat 20. marta 2019. godine, na e-mail adresu

Univerzitet u Nišu; Foto: pacificlc.com

2120


direktorke centra, Emine Najdanović, kojim smo, između ostalog, zatražili podatke o broju primljenih, odbijenih i odobrenih zahteva za priznavanje diploma sa Kosova.

najveći problem mladih u Preševskoj dolini

Mladi sa juga Srbije nastavljaju da masovno upisuju fakultete u Prištini. To pokazuje i podatak o opštinskim stipendijama u Bujanovcu dodeljenim za školsku 2018/2019 godinu. Samo za prvu godinu studiranja od opštine Bujanovac je stipendije za studiranje izvan ove opštine dobilo 140 Bujanovčana.

Tačno 50% ovih brucoša stipendista upisalo je fakultete u Prištini, njih 70, dok je u Nišu fakultet upisalo 19 stipendista iz Bujanovca, njih 13 u Beogradu, četvoro je upisalo fakultet u Kosovskoj Mitrovici, a 9 stipendista opštine Bujanovac je 2018. godine studije započelo u Tirani.

Ipak, iako im je dobar prosek ocena omogućio finansijsku pomoć opštine, budućnost mladih ljudi iz Srbije koji upisuju fakultete na Kosovi u i Albaniji je i dalje neizvesna po pitanju njihovog zapošljavanja ukoliko se vrate u Srbiju nakon školovanja.

Agon Islami, glavni urednik portala „Lugina Lajm“ i aktivista civilnog sektora iz Bujanovca ocenio je da je priznavanje,

odnosno nostrifikacija diploma najveći problem mladih u Bujanovcu.

On kaže da uprkos tome što postoji ENIC/NARIC centar za priznavanje ovih diploma, trenutno izgleda kao da je taj centar blokiran, a studentima iz Preševa, Bujanovca i Medveđe već godinama je onemogućeno da nostrifikuju svoje diplome.

„Ima više od sto studenata iz Preševske Doline koji su predali zahteve za priznavanje diploma. Neki od njih su dobili odgovore da je proces nostrifikacije još uvek u toku, čak godinu i po dana i dve godine nakon podnošenja zahteva. Veliki broj mladih se iseljava iz Bujanovca zbog toga. Nemačka je počela da prima radnu snagu odavde i ljudi mahom odlaze, jer nemaju izbora“, izjavio je Islami za CBS.

Nepriznavanje diploma sa Kosova građanima Srbije znatno otežava i, čak, onemogućava proces zapošljavanja. S druge strane, u javnim institucijama postoji manjak kadrova za poslove koji zahtevaju višu i visoku stručnu spremu.

Zbog nemogućnosti da nostrifikuje diplomu u Srbiji, Agon Islami je završio master studije u Makedoniji. Kako kaže, bio je na to primoran.

„Ja sam završio Ekonomski fakultet na Prištinskom univerzitetu, diplomirao sam 2009. godine. Tada je proces nostrifikacije diploma sa Kosova u Srbiji bio blokiran. Da

Agon Islami u razgovoru sa Verkom Jovanović

21


bih mogao da se prijavim za poslove i doktorske studije u Srbiji, ja sam morao da završim master u Makedoniji, pa onda da podnesem zahtev za nostrifikaciju mastera. Nostrifikaciju diplome iz Makedonije sam obavio na Univerzitetu u Novom Sadu, uz polaganje dva dopunska ispita, i nisam imao problema“, objašnjava Islami.

Međutim, mnogi studenti iz Preševske Doline imaju problema i sa nostrifikacijom diploma iz Albanije i Makedonije, a predmet spora je vrlo često – statusni simbol Kosova.

Kako Islami dalje objašnjava, jedan student iz opštine Bujanovac koji je rođen u Kamenici, a završio je fakultet u Makedoniji, ima problem sa priznavanjem diplome u Srbiji, jer na njegovoj diplomi piše da je njegovo mesto rođenja „Kamenica, Republika Kosovo“.

Čim su videli to u ENIC/NARIC centru u Beogradu, rekli su mu da ne mogu da priznaju njegovu diplomu iz Makedonije zbog toga što ne priznaju Kosovo kao republiku, niti Kamenicu kao deo Kosova, objašnjava naš sagovornik.

Sporni formular ne olakšava stvari

U međuvremenu i formular za popunjavanje zahteva za nostrifikaciju diplome na Internet stranici ENIC/NARIC centra, priča svoju priču. Prvo što može da se uoči jeste nedostatak opcije za popunjavanje formulara na bilo kom drugom jeziku osim srpskom, pa čak ni na engleskom.

Zatim, ukoliko ste rođeni, ili živite na Kosovu, jedina ponuđena opcija za upisivanje države rođenja, državljanstva i države prebivališta za vas jeste „država“, odnosno „državljanstvo“ – Kosovo i Metohija.

Jasan je paradoks – ako ste rođeni, ili živite na teritoriji Kosova, odnosno Kosova i Metohije, da biste nostrifikovali

svoju diplomu u okviru Ministarstva prosvete Republike Srbije, primorani ste da ga nazovete državom.

Problem priznavanja diploma sa Kosova je, kako ocenjuje Agon Islami iz Bujanovca, više političke, nego tehničke prirode, te da će se i on završiti ako se reši pitanje Kosova.

U međuvremenu, dok se čeka na rešavanje tog pitanja, sve više mladih sa juga Srbije završava fakultete na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji.

Kosovske diplome kao sa Harvarda

Kancelarija za Kosovo i Metohiju je u svom izveštaju iz 2015. godine istakla da diplome univerziteta sa Kosova u Srbiji prolaze kroz istu proceduru „kao i diplome izdate od strane, npr., Univerziteta u Beču, Oksfordu, Harvardu“.

Ali, isto tako možda i ova izjava nema pozitivnu konotaciju, iako na prvi pogled tako izgleda. Možda se ona ne odnosi na nepostojanje problema, već na to da i diplome sa Oksforda i Harvarda zapravo imaju iste probleme.

Međutim, potreba pojedinaca koji su imali priliku da studiraju na Harvardu i Oksfordu za nostrifikacijom diplome u Srbiji (s obzirom na široko i direktno priznanje te diplome u svetu) je daleko manja od potrebe diplomaca sa kosovskih fakulteta koji žive na nerazvijenom jugu Srbije. Oni ne žele da im diploma u Srbiji bude tretirana kao ona sa Harvarda, već samo da bude priznata.

Deo njih se nada da će se problem rešiti do njihovog diplomiranja. Drugi deo ovih radno sposobnih građana Srbije planira odlazak iz zemlje negde gde će njihova diploma biti uvažena i gde će moći da se zaposle shodno svom obrazovanju.

2322


Kod starog bunara – bilo je kultno mesto okupljanja za Mitrovčane u južnom delu grada u vreme kada su severna i južna Mitrovica bili jedan grad. Za Renatu Milosavljević to je mesto gde je nekada

bila porodična kuća – zapaljena 1999. godine. Sada se na istoj parceli nalazi druga kuća, kaže, porodice Ć. (prezime poznato redakciji).

“Svi sudovi su presudili u našu korist. Odlučeno je da se kuća sruši u roku od 30 dana, ali ništa,” kaže Renata Milosavljević u razgovoru za CBS. Sada živi u Malom Zvorniku. Preostali deo porodice u severnom delu Mitrovice.

Na jednoj od parcela, u blizini magistralnog puta Peć-Dečani, gradi se velelepeni hotel. Vlasnici zemlje su Petrovići.

deCenija iLi dVe Pred SudOVima, nOVaC, zdraVLje… i OPet bez PraVa na SOPStVenu imOVinu

Kuće, stanovi, zemljišne parcele – od 1999. su na meti uzurpatora na Kosovu. do danas pojedini vlasnici nisu uspeli da dođu do svoje imovine. šta kažu oni, šta predstavnici insitucija, a šta oni koji se, dve decenije, bore za prava vlasnika – pročitajte u nastavku.

Piše: ana marija ivković

23


“Četrnaest godina smo po sudovima” – kaže u razgovoru za CBS Ivan Petrović koji sada živi u Kruševcu. Dokazuju vlasništvo nad sopstvenom zemljom.

Naser Avdiu poseduje stan u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ko je tačno u njegovoj imovini saznao je 2006. godine, a kiriju je počeo da dobija od 2014. I dalje nije u svom stanu.

Sve tri priče počele su 1999. godine.

Renata Milosavljević i njena porodica napustili su kuću u južnom delu Kosovske Mitrovice, u tadašnjoj ulici Bora Vukmirovića, po početku bombardovanja.

“Uspeli smo par puta da odemo da uzmemo najpotrebnije stvari, garderobu. Apsolutno ništa drugo nismo izneli iz naše kuće,” kaže Renata.

Istog dana kada je KFOR stigao na Kosovo kuća je zapaljena. Sutradan uspeva da obiđe zgarište u pratnji francuskih žandarma.

“Nije imalo šta da se vidi osim gareži, sve kompletno zapaljeno, a bunar koji je bio oličenje Mitrovice, star više stotina godina, zatrpan. Bila sam izrevoltirana i zapaljenom kućom i zatrpanim bunarom,” dodaje.

Naser Avdiu napušta svoj stan u severnom delu Kosovske Mitrovice, kod Poleta, mesec dana nakon bombardovanja, priča za CBS.

Pretukli su ga, kako kaže, “paramilitarci”, a u jednom trenutku pretili i ubistvom. Ipak je na kraju pušten.

“Jedna torba i ništa više, tako su nam rekli” – objašnjava Avdiu da je to bilo sve što su izneli iz svog stana.

I Petrovići iz Peći odlaze 1999.

Povratak prvih Srba u mesta u blizini Peći počeo je, kaže Ivan Petrović, 2003-2004. Tokom jedne od poseta “idi-vidi” Ivanov otac pokušava da, uz stari posedovni list, izvadi novi. Za svu imovinu, osim parcelu pored magistrale, sve je u bilo u redu:

“Za parcelu kod magistralnog puta Peć-Dečani saznao je da se ne vodi na njegovo ime. Za njega je to bio šok. I tu je klupko počelo da se odmotava. Prva karika u celoj toj priči je, zamislite, bila u Beogradu.”

“Navodno je moj otac u Beogradu, u Prvom osnovnom sudu, ovlastio lice sa Savskog venca, koje zapravo ne postoji, da raspolaže njegovom imovinom. Onda je to, nepostojeće lice, sa svom tom falsifikovanom dokumentacijom otišlo u Berane i ovlašćenje prebacilo na treće lice. Treće lice odlazi u Peć i prodaje imovinu i onda se ona prebacuje na novo lice. Onda se događa da to lice posle mesec dana našu parcelu deli na dva dela, i prebacuje na rođake,” objašnjava Ivan.

Ivan Petrović

Porodica Renate Milosavljević je na identičan način saznala da porodična imovina, odnosno parcela na kojoj se nalazila porodična kuća, nije na ime njihove bake koja je bila vlasnica.

“Koleginičin otac je otišao da za nas izvadi posedovni list u južnoj opštini. Posedovni list je glasio na A.Ć. (puno ime i prezime poznato redakciji). Dakle, naša parcela se vodila na nju, ne na nas”, objašnjava ona.

Naser Avdiu je do 2006. godine jednom obišao svoj stan.

“Bio sam u pratnji francuskog KFOR-a. U stanu je ostao Alfin šporet i ništa više. Tek sam 2006. saznao ko je u mom stanu,” kaže.

I sada zna ko se nalazi u njegovom stanu, ali, dodaje, nije želeo da izbacuje porodicu, jer su se dogovorili o isplati kirije, sa kojom se počelo tek 2014.

Naser Avdiu

2524


Renata Milosavljevic, foto: Fejsbuk

Nastavak je u slučaju Petrovića i Renate Milosavljević usledio u vidu dugotrajnih sudskih procesa i dokaza da se, kako veruju, radi o prevarenim pokušajima otimanja njihove zemlje.

U slučaju Petrovića sud u Beogradu je potvrdio da nije imao predmet ovlašćenja lica sa Savskog venca, a za koje je takođe potvrđeno da zapravo ne postoji.

“Bili smo u sud i imamo potvrdu suda za to,” kaže Ivan Petrović, dodajući da je u Beranama slučaj ipak zaveden.

Renata Milosavljević navodi da je njima prva ponuda za prodaju imovine stigla od nekadašnjeg predsednika Osnovnog suda u Mitrovici (ime poznato redakciji), uz ponudu od 7.000 evra.

Kako nije pristala, ceo proces se nastavio. Na sučeljavanju, na koje je pozvana zajedno sa članicom porodice Ć., na čije se ime vodila zemlja, svi svedoci su, kaže, svedočili u korist njene porodice.

“Moji svedoci su svedočili kako jeste, a njeni, inače moje bivše komšije, takođe su svedočili istinu – da je to moje, odnosno da je jedini naslednik moja majka, Ljiljana Milosavljević, jer je ona jedini zakonski naslednik parcele”, objašnjava dalje Renata.

Međutim, tu nije bio kraj.

Uprkos odluci, dodaje ona, u opštini Južna Mitrovica jedan od službenika je odbijao da prebaci imovinu na Renatinu porodicu, a nije ispoštovana ni odluka o rušenju objekta na njenoj parceli u roku od 30 dana, uz onu da uzurpatori nemaju pravo žalbe.

“Iz svih mogućih sudova smo dobili potvrdu da je to naše i da nemaju pravo na žalbu. I nikakva odšteta, ni kirija, nikom ništa”, kaže naša sagovornica.

Štaviše, kaže da je posle presuda u korist njene porodice doživljavala pretnje, putem SMS poruka, a potom u više

navrata i od njoj nepoznate osobe, koje je prijavljivala i policiji. Veruje da su pretnje usledile zato što nije odustajala od svoje imovine.

“Mi smo hteli da prodamo imovinu. Pitala sam ih – hoćete li, da nebiste rušili kuću, da kupite imovinu za razumnu sumu novca? Jedan od braće Ć. mi je rekao – Slobodan (Milošević) je umro“, svedoči Milosavljević, dodajući da joj je posebno poražavajuće bilo to kada je porodica koja je uzurpirala imovinu, parcelu stavila pod hipoteku i uzela kredit.

Zato ona, posle svega, veruje da su uzurpatori njene parcele na neki način zaštićeni i od institucija.

Na pitanje da li su ikada dobili objašnjenje zašto objekat na njihovoj parceli nije srušen, Renata odgovara: “Ne, niko, niko, nikad nismo dobili!”

Nekaženjeni su još uvek i saučesnici u slučaju Petrovića.

“Moj otac, nakon što je sakupio svu potrebnu dokumentaciju, podiže tužbu u Osnovnom sudu u Peći, prijavu podnosni UNMIK policiji. Međutim, od te prijave nema ništa ni dan danas. Optužnicu smo, u međuvremenu, proširili i na lice koje gradi hotel” – kaže Ivan Petrović.

On veruje da su doživljavali velike opstrukcije u ovom slučaju, navodeći da je njihov predmet neprestano prelazio iz nadležnosti jednog suda u drugi. Proces dug 14 godina, ipak, i dalje traje. Petrovići sada čekaju novo ročište.

Koliko je slučajeva uzurpirane imovine – nema preciznih podataka

Kosovska agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine (KAUVI) bavi se ovim slučajevima. Kako objašnjavaju iz ove agencije, ima mandat da prima, upoređuje i preko Komisije za verifikaciju i odlučivanje o imovini odlučuje o razlikama i neslaganjima između originalnih katastarskih dokumenata od pre juna 1999. i trenutne katastarske dokumentacije na Kosovu, i to o privatnoj imovini, privatnoj komercijalnoj imovini i privatnoj imovini verskih zajednica. Ima i mandat da preko Komisije za imovinske zahteve rešava zahteve za vlasništvo i zahteve za pravo na korišćenje (uz pravo žalbe Vrhovnom sudu Kosova) u vezi sa privatnom nepokretnom imovinom, uključujući i poljoprivrednu i komercijalnu imovinu.

KAUVI je nasledila mandat od Kosovske agencije za imovinu (KAI) koja je nasledila mandat od Direkcija za stambena i imovinska pitanja (HPD). Mandat nasleđen od KAI obuhvata i izvršne nadležnosti na sprovođenjima odluka KAI i sa tog aspekta, osim odlučivanja, KAUVI ima u svom mandatu i izvršnu nadležnost sprovođenja odluka KAI i Direkcije za imovinsko stambena pitanja čije se, dodaju, zatvaranje poklopilo sa osnivanjem KAI.

Od ove agencije zatražili smo, između ostalog, informaciju o tome koliki je broj uzurpirane imovine na Kosovu prema njihovim podacima.

25


Iz agencije su nam dostavili “statistiku vezanu za KAI mandat”.

“Ukupno primljenih zahteva je 42.749, donetih odluka 41.849, žalbe (tužbe) Vrhovnom sudu Kosova 1310, razmotreno 1124, na čekanju 186. “

Nije precizirano, međutim, da li broj od preko 42.000 zahteva može da se tumači i kao broj uzurpirane imovine.

A nacionalnost lica koji su podneli zahteve u najvećem je slučaju srpska, odnosno gotovo u 97% slučajeva.

“Albanci – 1,35%; Srbi – 96,84%, Turci – 0,07%; Romi – 0,76%; Bošnjaci – 0,22%; Askalije – 0,04%; Goranci – 0,19%; Egipcćani – 0,01%; nisu se izjasnili- 0,25%” – stoji u odgovoru KAUVI.

Ukupan broj sprovedenih iseljenja je 8.167, otkazanih 2.271, na čekanju 83, dok je broj krivičnih prijava koje su poslate tužilaštvima 449, naveli su takođe.

Kako agencija ima nadležnost i za upravljanje imovinom, zatražili smo statistiku i po ovom pitanju.

“Ukupno je bilo 12.454 imovina pod upravom agencije, iako je u 65 slučajeva nosioc imovinskog prava/vlasnik imovine podneo zahtev za prestanak uprave. Kada stranka stavi imovinu pod upravu agencije ima mogućnost da uđe u program dobrovoljnog zakupa imovine. Ukupno je za 1,020 plaćen zakup, od kojih je 284 poljoprivredna imovina, 7 komercijalna i 729 stambena imovina. Ukupno 4,112 je obuhvaćeno dobrovoljnim programom zakupa a 8,342 imovine je identifikovano kao nepodesno za obuhvaćenje programom zbog njihove lokacije, loših uslova i zbog nedavanja pristanka nosioca imovinskog prava za uključivanje imovine pod program dobrovoljnog zakupa,” precizirali su.

Na pitanje šta vide kao glavnu prepreku za rad ove agencije, naveli su da je to izmena i dopuna zakona koja je na čekanju za usvajanje u Skupštini Kosova, a kako bi Agencija nastavila sa radom.

“KAUVI upravlja imovinom i sprovodi program zakupa najkasnije osamnaest (18) meseci od dana stupanja na snagu zakona KAUVI, odnosno do 18. maja 2018. Vlada Kosova je, u međuvremenu, usvojila koncept-dokument za izmene i dopune zakona o agenciji. Kako bi izašla iz ove situacije zbog pravnog vakuuma, agencija je nastavila da se pridržava unutrašnjih pravila i procedura za inspekciju imovine nakon 18. maja 2018. godine, kako bi se sprečila zloupotreba ovih imovina. Još uvek se čeka glasanje Skupstine za ovu izmenu i dopunu zakona” – naveli su.

u 90 odsto slučajeva ponovnu uzurpaciju vrše ista lica

Kašnjenja u Skupštini Kosova nisu, međutim, jedina. U izveštaju ombudsmana na Kosovu za 2018. godinu podvučeno je da se događaju kašnjenja u pogledu sudskih postupaka, dok većinu predmeta čine imovinski sporovi.

“Ne može se poreći činjenica da je napravljen pozitivan pomak u rešavanju ovog problema u pogledu imovinskih prava lica čija je imovina uzurpirana ali još uvek postoji niz bitnih problema u pogledu mirnog uživanja i dostupnosti privatnih nepokretnih imovina sa kojima se suočava veliki broj građana. Kontinuirana nelegalna uzurpacija privatne imovine pripadnika manjinskih zajednica na Kosovu, ali i pripadnika albanske zajednice na severu Kosova, i dalje predstavlja zabrinutost” – stoji u ovom izveštaju.

Ombudsman je, navodi se, primio i registrovao niz žalbu u vezi sa uzurpacijom i/ili ponovnom uzurpacijom nepokretne imovine, koje su u postupku pred pravosudnim organima, bilo kao krivični predmeti uzurpacije nepokretne imovine, ili kao parnični prdmeti, ali koji još uvek nisu rešeni u razumnom roku, kako je to, ističe se, propisano članom 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (ECHR).

Aleksandra Dimitrijević iz regionalne Kancelarije ombudsmana u Gračanici, inače pravnica sa dugogodišnjim iskustvom u materiji uzurpirane imovine, kaže da je kontinuirana, nezakonita uzurpacija privatne imovine i dalje zabrinjavajuća.

Aleksandra Dimitrijević; foto: CBS arhiva

2726


Ovo pitanje zahteva odlučan odgovor vlasti koje treba da garantuju punu zaštitu imovinskih prava kao osnovnih ljudskih prava svih zajednica na Kosovu, ocenjuje.

“Međutim, odlučan odgovor izostaje ne zbog toga što su zakoni loši, ili zbog nedostatka kapaciteta za realizaciju ovog problema, već zbog nedoslednosti primene zakona, kao i zbog blagih kazni koje se u krivičnim procesima daju uzurpatorima imovine”, objašnjava Dimitrijević za CBS.

Poučena dosadašnjim iskustvom, Dimitrijević smatra da je neophodno da pravosudni organi oštrije reaguju ne samo na uzurpaciju, već i na reuzuropaciju, jer su, dodaje, u 90% slučajeva ponovni uzurpatori ista lica:

Ukupan broj ponovo zauzete imovine koji su inicirani pred nadležnim tužilaštvima dostigao je 449 – podaci su KAUVI. Od ovog broja o 327 predmeta odlučeno je pred osnovnim/opštinskim sudovima, a 122 predmeta čeka u tužilaštvima ili osnovnim sudovima. Dodaju, međutim, i da je broj uzastopinih uzurpacija kroz godine počeo da opada tako da je, na primer, u 2015. godini bilo 157, u 2016 – 212 slučajeva, dok ih je u 2017. bilo 133 i u 2018. 17. KAUVI navodi da je do napretka došlo “zahvaljujući angažovanju Agencije i bliskoj saradnji sa relevantnim institucijama.”

“Njima se određuje samo novčana kazna, a u pojedinim slučajevima koje smo imali sud nije nalagao deložaciju tih lica sa uzurpirane imovine, već je oštećenu stranu u postupku upućivao na parnicu gde bi isti podnosili tužbu za uklanjanje lica i stvari sa njihove imovine što je dug proces i koji u prvom stepenu traje prosečno 6 godina, u drugom stepenu 4-5, a nakon toga se odugovlači i sa neizvršenjem iz razloga što su sada taj postupak preuzeli privatni izvršitelji koji nerado rade ovakve predmete. Dok su sudovi radili izvršenje čekalo se i po nekoliko godina iz razloga što je do početka rada privatnih izvršitelja na predmetima izvršenja radio mali broj sudija koji su radili na velikom broju predmeta.”

Problem je sistemske prirode, kaže, ističući da nadležni sudovi ovakve predmete moraju da tretiraju sa prioritetom i posebnom pažnjom:

“Jer je samo pravo na imovinu apsolutno ljudsko pravo i kao takvo je neotuđivo i uživa posebnu zaštitu od same države. Sudovi treba da identifikuju, da ih sa prioritetom rešavaju, drugostepeni sudovi ovim predmetima moraju da daju prioritet, bez obzira da li se radi o smetanju poseda, uzurpaciji imovine, ukljanjanju lica i stvari sa nepokretnosti, vraćanje u posed nepokretnosti, itd. Sve su to tužbe koje su pred sudovima različito naslovljene, ali se u 90% slučajeva odnose na prethodnu uzurpaciju imovine, i sa kojima vlasnici nepokretnosti ni nakon 20 godina od završetka konflikta ne mogu nesmetano da koriste ili raspolažu svojom imovinom – što je razočaravajuće sa gledišta ljudskih prava i vladavine prava uopšte.”

Na pitanje šta građani mogu da učine kada je u pitanju uzurpacija imovine, odnosno da li mogu da se obrate kancelariji ombudsmana, Dimitrijević objašnjava da

građani prethodno moraju da iskoriste pravna sredstva koja su im na raspolaganju.

“Ombudsmanu se uvek mogu obratiti za pravni savet ukoliko ne znaju kome prvo da se obrate za rešavanje ovog problema. Takođe, nama se mogu obratiti i ukoliko imaju primedbu na rad tužilaštva u smislu da je krivična prijava odbačena, da predugo stoji u procesu istrage”, dodaje Dimitrijević, navodeći primer jednog slučaja u Prizrenu.

Nakon pisma preporuke Ombudsmana Osnovno tužilaštvo preduzelo je konkretne radnje navedene u preporuci, i podnelo optužnicu Osnovnom sudu na dalje postupanje. Prethodno je prijava dve godine stajala nerešena u tužilaštvu.

“Kada su u pitanju sudski postupci, građani mogu da podnesu žalbu zbog dužine postupka po njihovoj tužbi ukoliko je predmet u sudu i po njemu se nije postupalo ni nakon godinu dana od podnošenja iste, kao i na rad privatnih izvršitelja ukoliko odbijaju da rade na predmetima izvršenja deložacije uzurpatora sa uzuirpirane nepokretnosti, itd”, kaže Dimitrijević.

Međutim, odluke i rešenja ombudsmana nisu izvršne.

“IO nema izvršni mehanizam za obavezujuće sprovođenje preporuka, već to zavisi od samih institucija – da li hoće i u kojoj meri da ne samo sprovode naše preporuke, već sam zakon, jer se naše preporuke zasnivaju na sprovođenju zakona koji su na snazi na Kosovu. Tako je prema podacima za 2018, sprovedeno 38% preporuka, 11% nije sprovedeno, dok je 51% preporuka i dalje na čekanju za sprovođenje.

načini uzurpacije imovine kao inspiracija za buduće doktorate

Prema izveštajima međunarodnih i lokalnih organizacija i insitucija na Kosovu, prevarne transakcije, falsifikovani kupoprodajni ugovori, punomoćja – jedan su od ustaljenih načina uzurpiranja imovine na Kosovu.

“Od 1999. godine do sada to je jedno od aktuelnijih pravnih pitanja na Kosovu. Moglo je na svakakve načine da se dođe do svojine. Ljudi nisu smeli da putuju na Kosovo, sa druge strane, dozvoljavalo se do 2002-2003 godine da ovlašćenja za prodaju imovine mogu da budu overena pred srpskim sudovima. Svaki grad je praktično imao organizovanu grupu koja je to radila i izrađivala falsifikovana punomoćja i prodavala imovinu. Vremenom se to otkrilo, ljudi su počeli da tuže i da se proceusiraju takvi slučajevi,” kaže advokat iz Kosovske Mitrovice Dejan A. Vasić.

Kao pravnik učestvuje u višegodišnjem projektu besplatne pravne pomoći koji sprovodi Konzorcijum na čelu sa Evropskom konsalting grupom. Prijekat finansira Evropska unija uz podršku Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije. Pitanjem imovine se bavio i pre učešća u projektu.

27


Dejan Vasić; foto: I. Radulović

Sudski procesi, kada je u pitanju imovina, napominje, generalno jesu dugotrajni, objašnjavajući i neke od razloga za to:

“Recimo, imamo slučaj falsifikovanog punomoćja, da treba da se proveri da li je zaista overeno u sudu u Kruševcu, i onda kosovski sud pred kojim se vodi postpupak mora da se obrati srpskim institucijama.”

Objašnjava dalje da ovakva provera dugo traje, jer se prolazi kroz dugotrajnu proceduru obaveštavanja i slanja zahteva u više srpskih ministarstava, da bi se onda istim putem vratio odgovor.

“Samo taj postupak provere punomoćja može da traje jako dugo, sa jedne strane. Sa druge strane, dešavalo se da sudovi zbog obimnosti posla, zbog toga što ne mogu da pozovu obe strane – da se ti predmeti razvlače i da dugo traju. Ima nekih koji traju i po 20 godina”, objašnjava Vasić za CBS.

Statistički izveštaj rada osnovnih sudova na Kosovu za prvih šest meseci 2019:Broj nerešnih predmeta na početku izveštajnog perioda – 211.090Broj primljenih predmeta na radu u toku IP – 44.028Broj predmeta u radu tokom IP – 255.118Broje rešenih predmeta tokom IP – 66753Broj nerešenih predmeta na kraju IP – 188.260Preneti predmeti – 105.

Broj sudija u osnovnim sudovima na Kosovu je, prema istom izveštaju, “218.5”, s tim što nisu obuhvaćene sudije za prekršaje.Nisu uključeni podaci za Osnovni sud u Severnoj Mitrovici i njegove ogranke. Naziv kategorija je preuzet iz izveštaja.

Upravo su ovo i najveće prepreke u ovakvim procesima, kaže Vasić.

On takođe ocenjuje da je upravo zahvaljujući sistemu besplatne pravne pomoći i radu iskusnih advokata pitanje uzurpacije institucionalizovano i da mu je pristupljeno na sistematski i sistemski način.

Na pitanje o načinima uzurpiranja sa kojima se kroz svoju dugogodišnju praksu susretao odgovara da se u predmetima uzurpacije imovine na Kosovu nalaze “budući doktorati za pravnike stvarnog prava”.

“Zbog načina na koji je imovina sve otuđivana i čega su se uzurpatori svega setili, kako su kroz postupak nasleđivanja izostavljali naslednike, falsifikovali, prenosili jedne na druge. To je čitava riznica načina kako može da se zloupotrebi zakon o ostavinskom pravu. Mislim da ovom pitanju treba da se da još širi značaj u pravničkom smilu, nevezano od nacionalne pripadnosti, jer je neverovatno šta se sve radilo”, pojašnjava ovaj advokat.

Kao jedan od primera uzurpacije navodi slučaj rušenja porodične kuće Marušića iz Kline.

“Čekamo prvostepenu presudu. Na toj parceli je napravljena zgrada za veterane OVK. Tražili smo nadoknadu štete za srušenu kuću. Nije sproveden postupak od strane opštine kako bi trebalo, jer je izostalo rešenje o rušenju. Opština je donela odluku koju nikada nismo dobili, ni videli. Rešenje mora da bude doneseno, i na njega strana ima pravo žalbe. Porodica je u to vreme bila u Klini i rešenje je moglo da im bude uručeno, a ako ne, opština je to morala da postavi na oglasnu tablu”, navodi Vasić.

Da su načini uzurpiranja raznoliki uverili smo se ne samo kroz gore opisane slučajeve. Jedan od njih, u koji smo takođe imali uvid, je zbog uzurpiranja dela privatne imovine od strane opštine Priština dospeo delom pred Posebnu komoru Vrhovnog suda. Ova komora se inače bavi društvenom imovinom.

Međutim, pred ovom komorom suda ogroman je broj nerešenih predmeta, a najveći broj su stari predmeti.

Kao najveću prepreku za rad Posebne komore, iz Vrhovnog suda za CBS navode “nedovoljan broj sudija i administrativnog osoblja”.

PKVS trenutno ima, 11 sudija, za dva sudska stepena i očekuju, dodaju, da tokom ove godine bude imenovano još devet novih sudija.

Usled toga i slučaj poput pomenutog, iako je dospeo pred sud, je na čekanju.

2928


“Strpljenje” za pravdu

“Rekao sam da neću da prodajem imovinu sve dok se ne završi proces, jer oni su sigurni da ga gube, jer je prva karika falsifikat”, kaže Ivan Petrović.

Sudsku borbu, nakon što su mu i otac i stric preminuli usled teških bolesti – vodi sam.

“I danas je njihova palata na mom zemljištu, kompletna imovina je uzurpirana”, podseća Renata Milosavljević.

U čekanju u sudskim salama, na bolju bezbednost, volju uzurpatora, odlučniji odgovor institucija – provešće svoje vreme naši sagovornici koji ni posle dvadeset godina nisu uspeli da ispune apsolutno i neotuđivo ljudsko pravo.

29


razlog zašto Ombudsman nema stav je to što, ni posle pet meseci, nije primio nijednu žalbu, navodi se u pisanom odgovoru.

Međutim, Ombudsman takođe ima ovlašćenja da pokrene istragu po službenoj dužnosti kada do njega dođu informacije o kršenju ljudskih prava građana, što u ovom slučaju nije učinio.

Meštani Štrpca već skoro godinu dana aktivno protestuju protiv izgradnje mini hidroelektrana u ovoj opštini. Jedan u nizu protesta, početkom maja, obeležio je i sukob između policije i protestanata.

Dvadesetak meštana je navodno povređeno zato što je policija upotrebila prekomernu silu, čak je jednom učesniku polomljen nos, a drugom ruka, naveli su tada, dostavivši i fotografije povređenih.

„Policijski službenik je ovlašćen da upotrebi silu samo kada je isto neophodno i samo do onog nivoa koji je potreban za postizanje legitimnih policijskih ciljeva. U slučajevima upotrebe sile, policijski službenik treba da pokuša da svede na minimum zalaženje u prava i slobode lica i da svede na minimum bilo koju štetnu posledicu.“

Prema njihovim tvrdnjama, sedamnaestoro njih medicinski je zbrinuto u Štrpcu – ispiranje očiju, sanacija povreda

KO je PretuKaO štrPčane? OmudSman ne POKreće iStragu “jer mu Se niKO nije žaLiO”

Kosovski ombudsman nema stav o navodima meštana štrpca da je Kosovska policija upotrebila prekomernu silu početkom maja tokom jednog protesta protiv izgradnje mHe u ovoj opštini.

Piše: milica radovanović

Foto: KoSSev

3130


i opekotina, jednom učesniku protesta je slomljen nos, a drugom ruka. Istog dana oglasio se i gradonačelnik Štpca koji je osudio „prekomernu upotrebu sile“, kao i Kancelarija za KiM.

Kosovska policija je u tadašnjem saopštenju za javnost navela da „iako je policija obavestila i naredila demonstrantima da ne ometaju rad i odu, oni nisu izvršili naredbe. Tom prilikom policija je koristila suzavac i demonstranti su se razišli“. U ovom saopštenju, međutim, nije navedeno da je tokom ove akcije policije neko povređen.

Krajem septembra obratili smo se instituciji Ombudsmana i zatražili stav ove institucije o gorenavedenim tvrdnjama o prekomernoj upotrebi sile od strane Kosovske policije.

šta kaže Ombudsman

„Ombudsman nije primio žalbu nijednog građanina zbog prekomerne upotrebe sile tokom protesta 3. maja 2019. godine. Imajući u obzir da nije primljena nijedna žalba i takav slučaj nije istražen, Ombudsman nema stav u vezi sa ovim slučajem“, glasio je odgovor ove institucije od 1. oktobra, koji nas je zaintrigirao.

Institucija zaštitnika građana – ombudsmana je nezavisna institucija čiji je zadatak da preduzima mere za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kad su povređena aktom, radnjom ili nepostupanjem državnih organa. Primarno ova institucija postupa po žalbi, međutim, zakonom su

FOTO: KoSSev

31


propisani i slučajevi u kojima Ombudsman može da postupi i po službenoj dužnosti, ukoliko ima osnova da veruje da je u konkretnom slučaju došlo do kršenja ljudskih prava i sloboda građana.

Zakonom je propisano da Ombudsman ima odgovornost da “istraži kršenja ljudskih prava i diskriminatorno delovanje i da se angažuje u cilju njihovog rešavanja” ali i “da skrene pažnju na slučajeve kada institucije krše ljudska prava i da podnese preporuke da se prekine sa takvim slučajevima, a kada je to neophodno da izrazi svoje mišljenje o stavovima i reagovanju odgovarajućih institucija u vezi sa takvim slučajevima”.

Nedelju dana kasnije, 7. oktobra ponovo smo se obratili ovoj instituciji kako bi nam pojasnili svoj odgovor, odnosno svoje nadležnosti.

U članu 16. tačka 4 Zakona o narodnom advokatu 05/L -019, piše da Ombudsman „ima nadležnost da obavi istragu bilo da bi odgovorio na podnetu žalbu ili samoinicijativno (ex officio), ako iz nalaza, dokaza i podnetih činjenica u podnesku ili iz stečenih saznanja na drugi način, ima osnova da proizilazi da su od strane vlasti kršena ljudska prava i slobode, utvrđene Ustavom, zakonima i drugim aktima, kao i međunarodnim instrumentima o ljudskim pravima.“

Da li vaš prethodni odgovor znači da institucija Ombudsmana smatra da u ovom konkretnom slučaju nema osnova za sumnju da je u maju ove godine moguće upotrebljena prekomerna sila od strane policije, te da iz tog razloga Ombudsman ovaj slučaj neće istražiti po službenoj dužnosti? – glasilo je naše pitanje.

Istog dana iz kancelarije Ombudsmana dobili smo odgovor da je naše pitanje prosleđeno nadležnoj službi.

Još jedan mail sa pitanjem kada možemo da očekujemo odgovor uputili smo 21. oktobra.

“Trenutno, odgovor na pitanje je u nadležnosti Ombuds-mana g. Hiljmija Jašarija (Hilmi Jashari)”, rečeno nam je iz kancelarije zaštitnika građana uz molbu da pitanje pros-ledimo na mail adresu gospodina Jašarija i info službe, što smo i uradili.

Odgovor sa ovih adresa nikada nam nije stigao, iako ga i dalje iščekujemo.

Da li prvi odgovor koji smo dobili znači, da Ombudsman u ovim slučajevima postupa isključivo po žalbi građana, te da iako postoje informacije o potencijalnim kršenjima ljudskih prava od strane institucija, nije njegov posao da ima bilo kakav stav o tome ako se oni čija su prava prekršena nisu obratili njemu?

Ili da u tvrdnjama meštana, fotografijama lica sa previjenim rukama i nosevima, osudi gradonačelnika Štrpca, brojnim medijskim natpisima, ne nalazi dovoljno osnova za sumnju da je možda policija upotrebila prekomernu silu protiv protestanata? Ili da jednostavno neće da pokrene istragu o ovom slučaju?

Nažalost, upravo jednomesečno ćutanje zaštitnika građana ostavlja javnost da sama odluči u koji će od ovih odgovora poverovati. Možda je zapravo Ombudsman u međuvremenu i započeo službenu istragu u vezi sa ovim navodima, ali nije našao za shodno da nas o tome obavesti.

FOTO: KoSSev

3332


Od Briselskog sporazuma 2013. godine i integracije srpskih institucija u kosovski sistem, zapošljavanje u kosovskom sistemu više nije tabu tema. Granice su probijene. Ali jedan od preduslova na mnogim

konkrusima za posao je to da se uz dokumentaciju dostavi verifikovanu diploma. Da bi diplome univerziteta bile verifikovane, one se prethodno moraju nostrifikovati. Za proces nostrifikacije srpskih diploma odgovorne su kosovske institucije. Ali, taj proces je “zamrznut”.

Jedino glatko verifikovanje diploma protiče za Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. No, to je u kosovskom sistemu učinjeno zahvaljujući odluci kosovske vlade iz 2015. godine da se diplome ovog univerziteta priznaju kako bi njihovi vlasnici mogli da apliciraju za posao u kosovskim institucijama. Ipak, za kosovsku vladu ovo je bila “privremeno prelazna mera” do “potpune integracije” srpskog državnog univerziteta u kosovski sistem.

POjedini diPLOmCi iz CentraLne Srbije neVidLjiVi na KOSOVu

Problem međusobnog priznavanja diploma srpskih univerziteta na Kosovu i kosovskih univerziteta na području centralne Srbije postoji od 1999. godine. Problem je trebalo da bude rešen potpisivanjem sporazuma o priznavanju diploma 2011, a stupio na snagu 1. aprila naredne godine. Proširen je 2015. ipak, sprovođenje sporazuma je stopirano, zbog čega Srbi sa Kosova koji su diplomirali na univerzitetima u Srbije ne mogu da nostrifikuju svoje diplome na Kosovu. zbog toga ostaju bez posla i mogućnosti napredovanja u struci u kosovskom sistemu.

Piše: miloš timotijević

33


Selektivna zabrana zapošljavanja

Sa druge strane, mnogi svršeni studenti koji žive u Mitrovici, Zubinom Potoku, Gračanici, Štrpcu i drugim srpskim sredinama, poseduju diplome univerziteta koji rade na teritoriji centralne Srbije. Koliki je njihov broj nije poznato, ali je lokalnoj zajednici jeste poznato da su, na primer, Univerzitet u Nišu i Beogradu često stecišta studenata sa Kosova i Metohije. Ipak, ove diplome nisu presudan faktor za studente sa Kosova da dobiju posao u kosovskom sistemu. Štaviše, pre je prepreka za tako nešto.

Svršena studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu Jelena Simić se sa problemom zapošljavanja susrela 2018. godine.

Ona navodi da je od 2015. do 2018 radila u Nezavisnoj komisiji za medije, koja je pri kosovskim institucijama i finansira se iz budžeta Kosova. Radila je kao članica Borda, gde im je bila potrebna osoba sa fakultetskom diplomom.

Tada niko nije dovodio u pitanje njenu diplomu. Međutim, našla se u problemu kada je aplicirala za posao juna 2018. u kancelariji premijera Kosova, za poziciju službenika za informisanje i rad sa medijima.

„Kada sam predala dokumenta, tražena mi je nostrifikovana diploma. Ja je nisam imala. To je bio razlog zašto se ja nisam našla u drugom krugu. Rečeno mi je da moja diploma ne može ni da se razmatra i da aplikacija, prema tome, nema nikakvih osnova“, kaže Simić, dodajući da se u vezi sa ovim problemom neformalno obratila prijateljici koja radi u kancelariji Ombudsmana Kosova.

Na pitanje da li je probala da nostrifikuje svoju diplomu, Simić naglašava da je kontaktirala i Ministrastvo obrazovanja Kosova gde je dobila odgovor da ovo ministrastvo trenutno ne prima aplikacije i da takva procedura ne postoji, kao i da je njen slučaj izolovan.

„Međutim, problem nije isti za sve. Ja poznajem nekoliko ljudi koji imaju diplome sa Beogradskog univerziteta koji u kosovskim institucijama rade. To znači da se ova zabrana selektivno primenjuje – za neke ljude važi, a za neke ne“, dodaje ona.

Simić još kaže da će sigurno uložiti primedbu kancelariji Ombudsmana na Kosovu, ali da nema posebnih očekivanja u vezi sa rešavanjem ovakvih slučajeva.

Tragom informacija naše sagovornice o kontaktiranju kancelarije ombudsmana, i naša redakcija kontaktirala je ovu kancelariju kako bi saznali više o tome da li je ombdusman dobio žalbe diplomaca koji su fakultete završili na univerzitetima u centralnoj Srbiji ili Vojvodini i šta može da se uradi po ovom pitanju. Pitanja smo dostavili pisanim putem, ali do danas odgovor nije stigao.

“zamrznuti” proces

Proces verifikacije i sertifikacije diploma, prema sporazumu iz 2011. godine, počeo je 15. februara 2012. godine i trajao je do 14. juna 2014. – navodi za našu redakciju Kumrije Gagica iz kosovskog Nacionalnog centra za akademsko priznavanje i informacije pri kosovskom ministarstvu obrazovanja.

Ona podseća da je uz finansijsku podršku Evropske unije, ugovorena holandska nevladina organizacija SPARK da upravlja tehničkim delom procesa priznavanja diploma, dok je Evropsko univerzitetsko udruženje (EUA) uključeno kao “autoritet za serfitikovanje diploma”.

Prijave su se slale kancelariji SPARKA u kosovskom ministarstvu obrazovanja, potom EUU u Briselu, a EUU je donosila odluku o priznavanju tih diploma, nakon čega je izdavala dokument koji potvrđuje autentičnost diplome.

Dalje objašnjava da je proces sertifijacije vršen kroz četiri ciklusa – prvi ciklus prijava od februara do juna 2012; drugi ciklus od jula do decembra 2012; treći ciklus od januara do juna 2013. i četvrti ciklus od jula do februara 2014.

“To znači da su od 2012. do 2014. godine srpskim diplomama priznate kroz ovaj projekat” – navela je dalje Gagica.

“Sporazum iz 2016. godine još nije sproveden, iako su strane preduzele neke pripremne radnje. Evropska unija je 25. februara 2016. ugovorila holandsku organizaciju SPARK za pružanje tehničke pomoći u priznavanju diploma visokog obrazovanja, ali projekat još uvek nije počeo uspešno da se sprovodi, tako da je postupak sertifikacije diplome i dalje ‘zamrznut’,” zaključila je ona.

Ocenila je dalje da je “pitanje priznavanja diploma između Kosova i Srbije pitanje koje mora da se reši na najvišem političkom nivou”, a da će kosovsko ministarstvo obrazovanja nastaviti da radi “nakon prihvatanja bilo koje odluke o tom pitanju”.

I od Kancelarije za Kosovo i Metohiju smo pisanim putem tražili odgovore zašto se ne primenjuje sporazum i da li se na rešavanju ovog problema razgovara ili se razgovaralo.

U odgovoru je navedeno da je problem nastao, jer Priština nije prihvatila listu akreditovanih visokoškolskih ustanova Republike Srbije, jer se na njoj nalazio Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, za koji prištinske vlasti tvrde da pripada kosovskom sistemu.

U odgovoru se takođe tvrdi da prištinske vlasti od postizanja Sporazuma i u skladu sa njim, od 2011. godine do danas nisu priznale nijednu diplomu od 13 sa sertifikatom Evropske univerzitetske asocijacije (EAU), dok je, dodaju, Srbija do 2015. godine pozitivno rešila gotovo 80% predatih diploma (28 od 38 predatih diploma).

3534


Navode dalje dalje da će zastoj u implementaciji dogovora ostati na snazi sve dok Priština ne prizna sve akreditovane visokoškolske ustanove Republike Srbije, uključujući i univerzitet čije je sedište u Kosovskoj Mitrovici.

Za rešenje ovog pitanja neophodan je nastavak dijaloga Beograda i Prištine, dodali su iz Kancelarije za KiM.

zarobljeni u sistemu

Još jedan primer posledice neuspeha u nostrifikaciji diploma je onaj našeg sagovornika koji je želeo da ostane anoniman (ime poznato redakciji). Naš sagovornik je zaposlen u Osnovnom sudu u Severnoj Mitrovici. Nakon završenog Pravnog fakulteta u Beogradu i povratka u Mitrovicu, obavio je i dvogodišnji pripravnički staž u tužilaštvu u srpskom sistemu, što je bio uslov za polaganje pravosudnog ispita.

Pre integracije u kosovski sistem zaposlio se u Osnovnom sudu, a nakon ovog procesa, svi zaposleni u sudu su integrisani, pa i oni koji su imali diplome iz Beograda, Niša, Kragujevca, Novog Sada i drugih mesta u Srbiji.

Međutim, problemi su počeli 2018. kada je naš sagovornik trebalo da polaže pravosudni ispit. Iako je pribavio i predao svu potrebnu dokumentaciju, na sajtu Ministarstva pravde Kosova nije se pojavilo njegovo ime. Nakon uveravanja da nije došlo ni do kakve greške, iz ministarstva je dobio informaciju da on nema nostrifikovanu diplomu i da taj proces može trajati godinama.

„Pravno gledano, zabrana nostrifikacije diploma ne postoji, ali de fakto se čeka na odgovor i po nekoliko godina. Tako su mi rekle osobe koje znaju za ovaj problem“, rekao je mladić sa kojim smo razgovarali.

Nakon konsultacija sa poznavaocima situacije, rečeno mu je da je proces usporen, te da su se, iako je dogovor postignut, okolnosti sada izmenile.

„Zaista, sve to me je obeshrabrilo, pogotovo što imam u vidu da ljudi koji su krenuli da nostrifikuju diplome, u tom procesu nisu uspeli ništa da postignu,“ kazao je on.

Pošto poseduje i master diplomu sa Univerziteta u Severnoj Mitrovici pokušao je i zaobilaznim putem da verifikuje diplomu, ali, za sada, nema informacija da li je predata diploma procesuirana.

Tako, iako je već zaposlen u kosovskim institucijama, naš sagovornik kaže da je zarobljen na svom radnom mestu i da sa njega ne može dalje napredovati, upravo zbog toga što svoju diplomu ne može da nostrifikuje.

On je podvukao da mu je problem za izlazak na pravosudni ispit bila isključivo diploma Beogradskog univerziteta.

Zbog “zamrznutog” procesa priznavanja diploma i dijaloga pojedini na Kosovu zarobljeni su na svojim pozicijama, drugi u kosovski sistem ne mogu da uđu. Aplikacije za posao možda su odbačene i pre nego što su biografije razmatrane od strane komisija.

35


Prvi rezultat odluke bio je povlačenje srpske delegacije iz pregovora u Briselu uz obrazloženje da se neće vraćati za pregovarački sto sve dok su odluka o uvođenju taksi i kršenje sporazuma o slobodnoj

trgovini na snazi. Situacija se dodatno iskomplikovala nakon neuspešne aplikacije Kosova za prijem u INTERPOL,

kada je Vlada Kosova za svoj neuspeh optužila Srbiju i povećala takse na uvoz robe iz Srbije i BiH 100%.

Dodatno, Ministarstvo trgovine i industrije Kosova izdalo je naredbu da trgovinska inspekcija i druge nadležne institucije zaustave potencijalni uvoz i prodaju svih

KOSOVSKe taKSe – između eKOnOmSKiH i POLitičKiH intereSa

u odnosima Kosova i Srbije godinama unazad postoje brojne, kako političke, tako i tenzije u oblasti trgovine. Poslednja u nizu izazvana je odlukom Vlade Kosova od 6. novembra 2018. da se poveća carina na uvoz robe iz Srbije i bosne i Hercegovine za 10% pod obrazloženjem zaštite domaćeg tržišta. Ovakva odluka je u suprotnosti sa CeFta sporazmom o slobodnoj trgovini, po kome pošiljalac robe ima povlasticu oslobađanja plaćanja carine na tu robu, ali ne i ostalih dažbina (PdV, akcize i drugo).

Piše: jovana jakovljević

FOTO: RTV Kim

3736


proizvoda koji u svojoj deklaraciji imaju naziv “Kosovo i Metohija”, “Kosovo UNMIK” ili “Kosovo Rezolucija 1244”. Od inspekcije je zatraženo da se uklone proizvodi koji imaju bilo koju drugu oznaku na etiketi osim „Republika Kosovo”, jer se jedino na taj način postupa u skladu sa Ustavom i zakonima Kosova.

Osim prekida u dijalogu između Beograda i Prištine, u periodu od godinu dana takse su doprinele i promenama u ekonomskim pokazateljima obe strane. Prema poslednjim podacima koje je izneo ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, Rasim Ljajić, od uvođenja taksi do 8. avgusta 2019. godine na Kosovu je isporučeno manje robe u vrednosti od 280.800.000 evra. Za period od 261 dan, dnevno se šalje manje robe na Kosovo u iznosu od 1.075.000 evra, što je prema njihovim procenama ogromna šteta u finansijskom smislu.

Pre uvođenja taksi, Srbija je sa 13.3% imala najveći udeo u ukupnom uvozu Kosovu. Iz poslednjeg dostupnog izveštaja Agencije za statistiku Kosova za mesec septembar 2019. godine može se videti drastično smanjenje uvoza robe srpskog porekla na Kosovo u odnosu na isti mesec prethodne godine. Konkretno, u septembru 2018. izvršen je uvoz iz Srbije u iznosu 37.588.000 evra, dok je u istom mesecu ove godine uvezena roba u iznosu od svega 492.000 evra, što iznosi smanjenje 98%. Sa druge strane, izvoz Kosova u Srbiju je ostao gotovo nepormenjen. U ovom trenutku, sa iznosom od 2.569.000 evra za mesec septembar 2019. godine nadmašuje uvoz iz Srbije.

Iako je jedan od rezultata uvođenja taksi da je izvoz Kosova u Srbiju veći od uvoza, on je praktično zanemarljiv sa stanovišta kosovske ekonomije u celini, tako da recipročna mera Srbije ne bi imala iste posledice kao i carine na uvoz iz Srbije. Srbija trenutno procenjuje kolika bi šteta umanjenog izvoza na Kosovo mogla da bude po BDP, a najgori scenario je da bi to moglo da utiče sa 0.8%, što bi praktično značilo da niko od privrednika koji izvoze robu na Kosovo ne nađe neka alternativna tržišta. Međutim, iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije imaju optimističan stav i veruju da će uticaj uvedenih taksi na BDP Srbije biti manji od najlošije prognoze.

Ekonomske analize na Kosovu pokazuju da je uprkos drastičnom smanjena uvoza iz Srbije, ukupan uvoz nastavio da raste, a takođe i trgovinski deficit, koji beleži porast za 5,4% u poređenju sa prethodnom godinom. Roba srpskog porekla zamenjena je proizvodima iz drugih zemalja, i to u najvećoj meri robom iz Turske, Grčke, Nemačke, Albanije, Severne Makedonije i Slovenije, koje su značajno povećale svoj izvoz na Kosovo.

Kako sa kosovske strane nije postojala preliminarna analiza mogućih efekata uvođenja taksi, osim negativnog utcaja na srpsku privredu, takse su izazvale i porast cena na Kosovu. Zamenom srpskih proizvoda proizvodima iz drugih zemalja, cene hrane na Kosovu u periodu nakon uvođenja taksi (novembar 2018. – mart 2019.) bile su više za 5,3% nego u istom periodu prethodnih godina,

navodi se u istraživanju GAP Instituta iz Prištine. Takođe, lokalni proizvođači nisu imali odgovarajuću supstituciju za određene proizvode na koje je postalao je primenjiva odluka o 100% povećanja taksi. Drugi razlozi koji su mogli uticati na povećanje cena su povećani troškovi za sirovine i povećani troškovi za uvezene proizvode iz drugih zemalja.

Postoje sumnje da se određene vrste robe srpskog porekla, poput žitarica, uvoze na Kosovo preko drugih zemalja iz regiona, što dodatno šteti lokalnim proizvođačima jer to utiče na povećanje uvozne cene usled povećanja transportnih troškova. U prilog tome govore i podaci kosovske Agencije za statistiku koji ukazuju da takse utiču na podizanje cena proizvoda, odnosno da su, primera radi, hleb i žitarice na Kosovu poskupeli za 12,5%.

uticaj na carinske prihode

Na osnovu poslednjih dostupnih carinskih podataka, redovni uvoz robe iz Srbije u periodu januar – april 2019. godine smanjen je za više od 98%, u odnosu na isti period prošle godine. Naime, na osnovu carinskih evidencija, za period januar-april 2019 godine carina je prikupila oko 1,03 miliona evra carinskih prihoda za vrednost uvoza poreklom iz Srbije, dok je u periodu prethodne godine prikupljeno oko 30,32 miliona evra. Negativan efekat na carinske prihode od uvoza robe poreklom iz Srbije nadoknađen je povećanjem uvoza iz drugih zemalja, uz dodatni efekat na carinske prihode, navodi se u prvom kvartalnom ekonomskom biltenu Ministarstva finansija Kosova za 2019. godinu. Prema prikazanoj kalkulaciji, neto efekat na carinske prihode za period januar-april 2019. je oko 7 miliona evra viši kao rezultat primene odluke o uvođenju takse.

Poseban segment carinskih prihoda čini Fond za razvoj severa Kosova, koji je osnovan sa ciljem podrži socio-ekonomski razvoj u četiri opštine na severu Kosova. Sredstva za Fond se obezbeđuju od carinskih prihoda prikupljenih na prelazima 1 (Jarinje) i 31 (Brnjak), od carinjenja robe koja je namenjena za sever Kosova kao i od carinjenja robe preduzeća koja su registrovana u nekoj od četiri opštine na severu Kosova. Do kraja 2018. godine u ovaj Fond je prikupljeno više od 15,5 miliona evra, od čega je približno 11 miliona dodeljeno opštinama na severu kroz finansiranje određenih infrastrukturnih i razvojnih projekata. Međutim, od novembra 2018. godine, od kada je odluka o uvođenju taksi na robu srpskog porekla na snazi, do danas, sredstva iz Fonda nisu dodeljena za realizaciju nijednog projekta u nekoj od opština na severu Kosova. Pored toga, nije poznata dinamika, niti posledice po prikupljanje sredstava u Fond nakon uvođenja taksi.

uticaj na normalizaciju odnosa između beograda i Prištine

Od uvođenja taksi i povlačenja Srbije iz pregovaračkog procesa, dve strane su umesto napretka u normalizaciji odnosa postale još više udaljene. Sa jedne strane postoji

37


čvrst stav Srbije da se neće vraćati za pregovarački sto sve dok je odluka Vlade Kosova o uvođenju 100% taksi na robu srpskog porekla na snazi, dok je sa druge strane stav dosadašnje Vlade Kosova bio da neće doći do ukidanja taksi dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova.

Takođe, Međunarodna zajednica je bila veoma jasna u osudi kosovskih mera i upozoravala je na to da takva poreska politike ne doprinosi napretku u pregovorima sa Beogradom, kao i da predstavlja jasno kršenje sporazuma CEFTA. Tokom samita u Berlinu, sastanka koji je održan u aprilu ove godine i koji se odnosio na političku i ekonomsku sudbinu balkanskih država koje nisu članice EU, Francuska i Nemačka su pokazale spremnost da doprinesu nastavku dijaloga Beograda i Prištine, ali je za takvu ulogi potrebno da prepoznaju posvećenost obe strane.

Upravo iz tog razloga, jedan od glavnih izazova za političke stranke koje će nakon izbora održanih na Kosovu 6. oktobra 2019. formirati novu Vladu, mogao bi da bude razmatranje pitanja da li ukinuti ili nastaviti sa sprovođenjem odluke prethodne Vlade koja se odnosi na povećanje taksi. U tom smislu, dalji tok pregovora sa Srbijom, kao i sam proces normalizacije odnosa koji treba da doprinese iznalaženju kompromisnog rešenja, svakako će umnogome zavisiti od stava nove Vlade prema odluci o ukidanju taksi.

Jasno je da je nakon godinu dana od prekida dijaloga, u cilju iznalaženja kompromisnog rešenja, realnije očekivati vraćanje za pregovarački sto nego dalju radikalizaciju. Međutim, imajući u vidu istoriju dešavanja u odnosima između Srbije i Kosova, svaki razvoj događaja koji stvaraju „novu realnost“ je moguć.

3938


Skoro svakog jutra ispred zgrade u ulici Azema Jašanice broj 66 u Prištini, formira se dugačak red ljudi koji čekaju. Naime, na ovoj adresi izdaju se vize za tri države, Austriju, Švajcarsku i Nemačku.

U trenutku kada smo došli, u dvorištu zgrade nalazilo se oko 30 ljudi, na ulici mnogo više. Mladi i stari, Albanci

i Srbi, pripadnici drugih kosovskih zajednica, tiskaju se jedni pored drugih i čekaju da ih prozovu. U ovom redu je i naš sagovornik, koji je želeo da ostane anoniman, pa ćemo ga predstaviti kao Aleksandra.

Ovaj mladi Srbin iz Mitrovice, čeka vizu već dva meseca i nada se da će uskoro put Nemačke. U njegovom pasošu,

dVa PaSOša – Oba na POSLednjem meStu u eVrOPi

Srbi koji žive na Kosovu i metohiji, iako najčešće imaju dva pasoša, ne putuju mnogo u inostranstvo. naime, kako za kosovske tako i za pasoše koje izdaje Koordinaciona uprava muP-a Srbije, ne važi vizna liberalizacija. u redovima za vizu ispred stranih ambasada u Prištini, albanci i Srbi čekaju zajedno i slažu se barem u jednom – da su građani drugog reda.

Piše: miloš timotijević

Ilustracija: Milenko Todorović

39


koji izdaje Republika Srbija, postoje dve reči koje mu onemogućavaju bezvizni režim – Koordinaciona uprava. Zato mora da stoji ispred ambasade.

Jedan od najznačajnih problema za ovdašnje Srbe jesu putne isprave. Naime, za lica koja žive na prostoru Kosova i Metohije, postoje posebni pasoši koje izdaje Koordinaciona uprava Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

Kada je 2009. godine Srbiji ukinut vizni režim, ova povlastica zaobišla je kosovske Srbe. U strahu od mogućih ilegalnih migracija osoba sa Kosova i Metohije, Savet Evropske unije je uredbom EC No 539/2001 zahtevao formiranje Koordinacione uprave i izuzeće iz bezviznog režima, što je tada i u učinjeno.

Do 2009. godine, pasoši Republike Srbije su bili isti za sve, pa tako i za kosovske Srbe, koji su ih dobijali od MUP-a Raške. S obzirom na to da pasoši koji su izdati do 2009. godine ističu, mnogi Srbi se pitaju šta dalje i kako do novih putnih isprava.

Problem je u tome što nosioci ovog pasoša nemaju mogućnost da ga produže. Mnogi kao rešenje vide dobijanje pasoša koji bi im bio izdat u nekim od gradova van Kosova i Metohije. Ali to znači da sistem mora da se prevari.

Kada lice sa Kosova zatraži promenu prebivališta, policijske kontrole su daleko strožije i češće nego kada bi to uradio neko iz gradova centralne Srbije. Na primer, kada neko

želi da promeni prebivalište iz Raške u Kraljevo, taj posao može da završi za par dana, bez neke velike provere.

Sa druge strane, to neće biti slučaj za nekog ko želi da prebaci prebivalište sa Kosova i Metohije u grad Kraljevo. MUP grada Kraljeva će u par navrata odlaziti da se uveri da lice zaista živi tamo. Uz to, tražiće potvrde komšija ili srodnika kod kojih se prijavljuje.

Koliko je mukotrpan proces dobijanja vize, znaju svi oni koji čekaju ispred ambasada. Za odlazak u većinu zemalja EU, nosioci pasoša Koordinacione uprave su upućeni na ambasade u Prištini. O tome svedoči i naš sagovornik, Aleksandar, koji trenutno čeka na odobrenje vize. Njegova priča slična je mnogim drugim, a svodi se na odlazak iz zemlje u potrazi za boljim životom.

Aleksandar naglašava „Odlučio sam da odem iz Kosovske Mitrovice jer smatram da ovaj grad, iako je lep i meni veoma drag, ne daje nikakve šanse za neki normalan život i prosperitet.“ Aleksandar kaže da mu je odluku da napusti zemlju olakšalo i to što je znao da ga čeka siguran posao u struci, i to u firmi kod rođaka.

Da biste aplicirali za vizu, neophodno je da prvo zakažete termin. To se radi uglavnom elektronski, preko sajtova i šablona koje imaju sve ambasade. U međuvremenu sledi prikupljanje dokumenata.

Ako, na primer, imate kosovski pasoš, onda vam treba čitava hrpa dokumenata kao što su: kosovsko državljanstvo, izvod iz kosovske poreske službe, ekstrakt

Ilustracija 1. Isečak iz uredbe EC No 539/2001 o viznom režimu pasoša Koordinacione uprave, izvor: https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:52009PC0366&from=EN

4140


– ekvivalent izvodu iz matične knjige rođenih, uverenje o zajedničkom domaćinstvu, uverenje iz matične knjige venčanih, ugovor o radu, izveštaj iz banke za primanja u prethodnih 6 meseci, itd.

Napominjemo da se poslovne i turističke vize razlikuju u određenim dokumentima više ili manje, dok se pri samom apliciranju plaća taksa za izdavanje vize u iznosu od 60 evra.

Aleksandar je aplicirao u ambasadi Nemačke u Prištini. I dalje čeka na odobrenje vize. Naime, rok za javljanje je godinu dana od dana slanja upita. Mladić je u elektronskoj formi poslao zahtev za vizu.

Dalje navodi „u povratnom imejlu u kojem je ambasada Nemačke potvrdila da sam uspešno aplicirao, pisalo je da ne šaljem druge imejlove jer će to njima otežati posao. I da je mnogo bolje da sačekam da mi oni jave kada mi je termin, a termin ce sigurno stići.“

Neki okvirni rok je da ambasade odobravaju vize u periodu od 60 dana. Ovo nije pravilo, tako da se dešava da pojedini čekaju par meseci, a određeni ljudi dobijaju po ubrzanom postupku.

Kao primer, uzećemo ambasadu Italije u Prištini. Ova ambasada na svom sajtu daje opciju da se zakaže termin za podnošenje dokumenata tek za 3-4 meseca.

Ukoliko planirate da letujete u ovoj državi, a imate pasoš Koordinacione uprave ili kosovski pasoš, počnite o tome da razmišljate još od početka nove godine, odmah nakon praznika. Šalu na stranu, čak i da dobijete termin, ne znači da ćete dobiti vizu.

U želji da saznamo koliko često Srbi sa severa Kosovo putuju i gde, odradili smo upitnik na uzorku od 300 ljudi

preko platforme “Gugl Forms”, gde su upitnici ciljano deljeni preko društvenih mreža.

Pored toga, ispitali smo stavove građana severa Kosmeta u vezi sa viznom liberalizacijom i koji pasoš poseduju. Stoga, 55% ispitanika poseduje pasoš izdat od strane Koordinacione uprave.

Zatim, 10% poseduje kosovski pasoš i 10% poseduje pasoš izdat od Republike Srbije u gradovima centralne Srbije. Mahom putuju zbog turizma, 89.7%, 17.2% zbog posla i 6.9% zbog studiranja.

Između ostalog, Srbi sa Kosova i Metohije na pitanje gde najčešće putuju odgovaraju: Crna Gora (72.4%), države Evrope (41.4%), Makedonija (27.6%), Bosna i Hercegovina (13.8%), Grčka i Turska po 6.9% i ostalo. Mahom je to zbog turizma, koje se svodi na našeg suseda – Crnu Goru, zbog jednostavnosti putovanja i nekadašnje zajedničke države.

Olakšavajuća okolnost je mogućnost ulaska u ovu državu samo sa ličnom kartom.

Sa druge strane, pasoše Koordinacione uprave ne priznaju kosovske vlasti. Tako da osoba koja poseduje pasoš Koordinacione uprave ne može da leti sa prištinskog aerodroma. I kada lice dobije vizu, leti iz Skoplja ili Beograda, jer u tom slučaju zna da će sigurno otići na željenu destinaciju.

Iako je dvojno državljanstvo zagarantovanom odredbama Zakona o državljanstvu, lica sa pasošem Koordinacione uprave ne mogu da lete sa ovom aerodroma.

Novinarka portala Kossev, Milica Andrić Rakić, se bavila ovom temom dok je radila u nevladinoj organizaciji Aktiv. Milica objašnjava da u oba sistema, u kosovskom i srpskom zakonodavnom sistemu, postoji pravo na dvojno državljanstvo.

Zatim, ističe da će se ovo pravo poštovati s obzirom na to da kosovski Albanci imaju ogromnu dijasporu i nije im u interesu da uslove svoje građane da imaju samo jedno državljanstvo.

„Ko god da ostane ovde, verovatno će imati duplu dokumentaciju. Verujem da se srpske putne isprave moraju izjednačiti sa ostalim. Koordinaciona uprava bi trebalo da bude rasformirana kao telo koje je unutar ministarstva unutrašnjih poslova i da se pronađe neki drugi način za izdavanje tih dokumenata”, kaže Andrić Rakić.

Na pitanje šta je neophodno da pasoši Koordinacione uprave postanu bezvizni, Milica kaže da „Srbija bi mogla, ako bi želela da nađe načine da otkloni neke od briga koje je imala Evropska unija kada je zatražila da pasoši Koordinacione uprave budu isključeni iz režima vizne liberalizacije.“

Zatim, navodi da se ovde misli na konkretnu proveru podataka na terenu i mogućnost ilegalne migracije.

Milica Andrić Rakić, FOTO: Facebook

41


„Srbija nije mogla da garantuje tačnost podataka, jer nije imala policiju na teritoriji Kosova koja bi garantovala da osobe žive tu.“

Opasnost od ilegalne migracije prestaje da bude validan argument uzimajući u obzir da je Priština dokazala da ovo više nije pretnja. Postoji strah od ilegalne migracije i društvenih promena u Evropskoj uniji, tako da to može značajno kočiti dobijanje vizne liberalizacije.

Ono što preostaje je pregovor između Evropske unije i Srbije u vezi sa garantovanjem podataka. „To bi zahtevalo dosta fleksibilan pristup sa kosovskom policijom. To je nešto izvodljivo, ali je potrebna ogromna politička volja, za koju trenutno u Srbiji ne postoji preduslov.“

Zanimljive informacije o broju izdatih viza moguće je pronaći na sajtu schengenvisainfo.com. Kosovo se prema ovim podacima nalazi na visokom 25. mestu u svetu po broju apliciranja za vizu u zemljama Šengen zone.

Prema podacima za 2017. godinu, ambasade u Prištini primile su nešto više od 90.000 prijava, a ukupno su izdale 63.424 vize. Najviše zahteva bilo je za Nemačku, nešto više od 29.000. Odobrene su 23.573 vize.

Politički analitičar iz Prištine, Špetim Gaši, smatra da viznu liberalizacija kosovskih pasosa blokira nekoliko clanica EU koje predvodi Francuska. On kaze : „Čini se kao da se ove države plaše masovne imigracije sa Kosova ako odobre viznu liberalizaciju. Međutim, korupcija i vladavina prava su takođe razlozi za odlaganje.“

Još jedno zanimljivo pitanje je koji pasoš ima jaču vrednost, tj. prohodnost, kosovski ili pasoš Koordinacione uprave. Milica Andric je uverena da ćemo bolje proći sa pasošem Koordinacione uprave.

Između ostalog navodi da nosioci ovog pasoša mogu da putuju bez vize u nekoliko država koje nisu dostupne kosovskim pasošem, uključujući Rusiju, Kinu, države Južne Amerike, neke afričke države, itd.

Pored toga, Milica veruje da će doći do pojačanog trenda uzimanja kosovskih pasoša u slučaju liberalizacije kosovskog pasoša, pogotovo kod mladih Srba.

Špetim Gaši takodje smatra da je kosovski pasoš među najbezvrednijim u svetu. „Prvo, potrebne su vam vize za skoro sve države. Drugo, postoji određen broj država, poput Španije, koje ne prepoznaju ova dokumenta uopšte.

Srpski pasoš izdat od strane Koordinacione uprave je sličan kosovskom, zato što su vize neophodne jedino za ova dva pasoša u Evropi. Ovaj pasoš je mnogo korisniji od kosovskog zato što je priznat od svih država. Na primer, možete otići u Španiju sa pasošem Koordinacione uprave, dok ne možete sa kosovskim.“

„Kosovo neće dobiti viznu liberalizaciju sve dok organizovani kriminal rukovodi institucijama i dok su osuđenici za ratne zločine postavljeni na visoke vladine položaje.“ smatra Špetim Gaši.

Ovaj analitičar veruje da ce se jednog dana kada dodje do vizne liberalizacije, ona odnositi podjednako i na kosovske i na pasose koje izdaje Koordinaciona uprava. Smatra da bi to moglo da se desi najkasnije za dve godine.

Pasoš Koordinacione uprave Ministrastva unutrašnjih poslova Republike Srbije bi mogao postati bezvizan, kada bi u gorenavedenoj uredbi Evropske unije, u članu 4. došlo do izmene.

Odnosno, kada bi se izbacila posebna naznaka koja stoji za Republiku Srbiju, a odnosi se na vizni režim pasoša Koordinacione uprave. Inače, članom 3. se omogućava slobodno kretanje kroz šengensku zonu. Tamo su navedene države koje imaju pravo na to.

Izmena proceduralno traje barem 6 meseci. To bi značilo da ako dođe do vizne liberalizacije kosovskih pasoša, potrebno je da počne drugi proces koji će se odnositi na promenu ove uredbe objašnjava Milica Andrić.

Zanimljivu analizu o tome, koliko vrede čiji pasoši, moguće je pronaći na sajtu Henley and Partners passport index. Prema ovoj proceni, kosovski pasoš je na skali od 1 do 104 rangiran na 95. mestu, i vredi koliko i pasoši Konga i Šri Lanke.

Srpski pasoš se nalazi na 38. a albanski na 48. mestu. Najvredniji pasoši su japanski, južnokorejski i nemački, čiji vlasnici mogu bez viza da putuju u čak 188 država. Pasoš koji izdaje Koordinaciona uprava verovatno nije prepoznat kao dokument, tako da se i ne nalazi na ovoj listi.

Interesantne podatake o broju izdatih pasoša na Kosovu i Metohiji objavila je prošle godine nevladina organizacija

Shpetim Gashi, FOTO: Facebook

4342


Aktiv iz Severne Mitrovice. Prema njihovoj analizi pod nazivom “Zona posebnih pasoša” u periodu od avgusta 2009. do juna 2016. Koordinaciona uprava je izdala 97.809 pasoša.

Sa druge strane, do avgusta 2016. kosovska vlada je izdala 2.586 pasoša za opštine Severna Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok.

U jednom drugom istraživanju koje je uradila nevladina organizacija Crno-beli svet iz Leposavića, pod nazivom “Da li je Briselski sporazum zaboravio građane ?”, ukazuje se na to da postoje značajne razlike u pogledu posedovanja pasoša među stanovnicima severa i juga Kosova.

Pasoše koje izdaje Koordinaciona uprava RS, za koje je potrebna viza, poseduje 34% ispitanika sa severa i 17,6% ispitanika sa juga. Pasoše koje izdaju Policijske Uprave za Kosovsku Mitrovicu ili neki grad na Kosovu, bezvizni, poseduje 21% učesnika istraživanja sa Severa i 12% sa Juga Kosova. Kosovski pasoš poseduje 6,3% ispitanika sa Juga i 8,0 sa Severa.

Pasoš Republike Srbije izdat u gradovima u Centralnoj Srbiji poseduje 2,67% isptanika sa severa i 1,67% sa juga Kosova navodi se između ostalog u ovom istraživanju.

Mnogi sa Kosova ipak ne moraju u redove za vizu. Mediji u Prištini su još pre par godina izveštavali o tome kako mnogi političari, biznismeni i drugi uticajni ljudi poseduju albansko državljanstvo i pasoše za koje ne važi vizni režim sa EU.

Tirana je tako na primer posebnim dekretom dodelila albansko državljanstvo Ramušu Haradinaju, Fatmiru Ljimaju, Špend Ahmetiju i mogim drugima. Kakve pasoše imaju politički predstavnici Srba sa Kosova, nismo uspeli da saznamo, ali malo ko ovde veruje da mnogi od njih nisu uspeli da se snadju i u medjuvremenu dodju do bezviznog srpskog pasoša.

Kakav je stav Kancelarije za KiM kada je reč o pasošima i viznoj liberalizaciji nismo uspeli da saznamo. Ni posle više od mesec dana čekanja da nam dodele sagovornika za ovu temu nismo dobili nikakav odgovor.

Iz Kancelarije su više puta do sada, što kroz medije što svojim saopštenjima iznosili svoj stav o ovoj temi. Portal Kossev je u jednom od svojih ranijih izveštaja preneo i njihovo sledeće saopštenje :

“Pojedine države diskriminišu nosioce ovih isprava, tretirajući ih na drugačiji način od ostalih građana Srbije. Nadležne institucije Republike Srbije u kontinuitetu ukazuju na neprihvatljivost ovog oblika diskriminacije.”

Usled stalnih političkih previranja, dva sistema i brojnih nedaća, život se odvija. Pitanje pasoša se ne rešava. Između ostalog, mnoge probleme sa kojima se suočava srpska zajednica, deli i albanska strana.

Duga čekanja, redovi ispred ambasada, stres prilikom prikupljanja papira i novac potrošen na sve to, jesu slika i prilika procesa apliciranja za vizu. Jedino ljudi sa ovog prostora, bilo da poseduju kosovski ili pasoš Koordinacione uprave, nemaju pravo da putuju kroz Šengensku zonu.

Naizgled je delovalo da će se vizni režim za kosovske pasoše okončati prošle godine. Međutim, Parlament Evropske Unije je u julu 2018. godine odbio predlog Evropske komisije koja je preporučila ukidanje viznog režima.

Pa tako danas u redovima ispred nemačke ambasade u Prištini jedan pored drugog stoje mnogi Aleksandri, Špetimi, Milice, i svi oni koji možda tragaju za nekim evropskim snom, ili jednostavno žele da odu na godišnji odmor u ovu zemlju.

43


zabrana glasanja sa srpskim ličnim kartama nakon pet izbornih ciklusa, zdravstvene tegobe albanskih službenika CIK-a posle kontakta sa glasovima putem pošte pristiglim iz Srbije, potonja verifikacija

glasova iz centralne Srbije u zaštitnim odelima i žalbe na „ustavnost“ glasova iz Srbije i zahtevi za njihovim odbijanje.

Najzad, optužbe koalicije Fatmira Ljimaja i Bedžeta Pacolija (NISMA-AKR-PD) da nisu prošli cenzus upravo zbog prihvatanja „nelegalnih“ glasova iz centralne Srbije teme su koje su držale glasove kosovskih Srba u žiži kosovske javnosti u proteklih dva meseca najnovijeg izbornog procesa.

SrPSKi gLaSOVi na KOSOVu: Od PrižeLjKiVaniH dO neLegitimniH

Srpski glasovi, koji prema konačnim rezultatima Centralne izborne komisije čine oko 7% ukupnih glasova na proteklim vanrednim parlamentarnim izborima na Kosovu, jedna su od glavnih kontroverzi koja je, pored ubedljive pobede opozicionih partija, obeležila poslednji izborni proces na Kosovu.brojni presedani, koje su kosovske vlasti prihvatile u vezi sa glasanjem unutar srpske zajednice, a čiji je cilj bio da pospeši izlaznost i da legitimitet ranijim kosovskim izbornim procesima na Kosovu, danas se polako označavaju i odbacuju kao nelegitimni.

Piše: milica andrić rakić

FOTO: Crno beli svet

4544


na biračkom spisku, ali bez prava glasa

U jesen 2013. kosovska Centralna izborna komisija (CIK) ažurirala je birački spisak na kom će se po prvi put naći i birači registrovani u srpskom biračkom spisku za gradove na teritoriji Kosova, a koji istovremeno nužno nisu posedovali i kosovska dokumenata.

Kako bi ostvarili pravo glasa, tim biračima pristup glasanju je bio omogućen sa srpskim dokumentima. Ove godine, 6 godina nakon spajanja kosovskog i srpskog biračkog spiska, CIK je, međutim, doneo odluku da, po prvi put, nedeljama unapred najavi odluku o zabrani upotrebe srpskih dokumenata pri glasanju.

Uputstvo o neophodnim dokumentima za glasanje, biračko mesto u Severnoj Mitrovici


Ovog 6. oktobra, na vanrednim parlamentarnim izborima za Skupštinu Kosova pojedini birači upisani u birački spisak više nisu mogli da ostvare pravo glasa sa srpskim dokumentima budući da se dokumenta i matični brojevi pod kojima su registrovani u spisku 2013. od ove godine smatraju nevažećim.

„Kosovske institucije 2013. zažmurile na jedno oko“

Odlukom CIK-a od 9. septembra, naloženo je Opštinskim izbornim komisijama i Biračkim odborima za identifikaciju birača da je identifikacija birača na predstojećim izborima moguća samo uz dokumenta koja izdaju kosovske institucije.

Na pitanje kako je došlo do toga da osobe uvrštene 2013. u kosovski birački spisak sada ipak neće moći da ostvare pravo glasa, Špend Emini (Shpend Emini) izvršni direktor nevladine organizacije koja se bavi nadgledanjem izbora i reformom izbornog procesa Demokratija za razvoj, navodi da se radilo o političkoj, ne pravnoj odluci.

„Kosovske institucije su 2013. zažmurile na jedno oko kako bi ohrabrili srpske glasače da izađu na izbore“, objašnjava Emini za CBS.

Špend Emini, Demokratija za razvoj, FOTO: Facebook

Prvi lokalni izbori na čitavoj teritoriji Kosova su organizovani 2013. godine. Kao deo paketa Briselskog sporazuma, ovi izbori su organizovani 3. novembra 2013. i u opštinama na Severu.

Do tada su se u Severnoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku organizovali samo srpski lokalni izbori. U tom trenutku je bila i najizraženija kampanja za bojkot kosovskih izbora.

Iako odziv birača na Severu nije bio veliki (od 17% do 31%), izbori su proglašeni legitimnim a politički predstavnici koji su tada izabrani, oformili su opštinske strukture u kosovskom sistemu, u prvom redu lokalnu skupštinu i kabinet gradonačelnika.

Kosovski birački spisak je poslednji put ažuriran 2017, ali osobe koje su upisane 2013, a koje nisu posedovale kosovska dokumenta nisu uklonjene iz sa tog spiska, te su se i na ovim izborima našli na listi registrovanih birača, ali bez mogućnosti da glasaju. To je moguće zato što je procedura za uklanjanje osoba sa biračkog spiska komplikovana, objašnjava Emini.

„Teško je ukloniti birače sa spiska, čak i ako vi prijavite, na primer, smrt člana porodice opštinskoj službi za civilni registar, zbog nedostatka komunikacije između lokalnih organa i centralne Agencije za civilne registre, ova informacija možda ne stigne do CIK-a kada dođe period za ažuriranje biračkog spiska i ta osoba neće biti uklonjena sa spiska“, kaže Emini za CBS.

„Porodici onda jedino preostaje da se obrati prvostepenom sudu čije su odluke obavezujuće za CIK“, dodaje on i objašnjava da će se mali broj ljudi opredeliti za takav birokratski proces radi uklanjanja člana porodice sa biračkog spiska.

45


Pored toga, nejasno je po kom kriterijumu bi ovi glasači uopšte i mogli biti uklonjeni sa biračkog spiska.

Ovom odlukom obustavljena je dosadašnja praksa po kojoj je pravo glasa bilo moguće ostvariti i uz srpska dokumenta, a prema proceni srpskog predsednika, Aleksandra Vučića, usled ove odluke, najveća partija kosovskih Srba, Srpska lista, izgubila je oko 3.500 glasova.

Upravo ova partija se i najviše protivila ovakvoj odluci, te su uložili žalbu i Izbornom panelu za žalbe i predstavke a kasnije i Vrhovnom sudu, ali su obe instance potvrdile odluku CIK-a otvorivši pitanje da li su pređašnji izborni procesi od 2013. bili regularni.

Ipak, odluka nije imala uticaja na odziv birača koji su glasali za srpske političke opcije, te su ove godine za sedmi saziv kosovske skupštine, srpske partije kumulativno prikupile čak 60.358 glasova, od čega je preko 57.000 glasova otišlo Srpskoj listi.

Ovo je ujedno i najbolji rezultat Srpske liste na parlamentarnim kosovskim izborima na kojima su učestvovali i 2014. i 2017.

Problem u pristupu kosovskim dokumentima

Odluka CIK-a je na kratko, ponovo, pokrenula pitanje pristupa kosovskim dokumentima, ali je vrlo brzo pala u zaborav.

Problem za jedan sloj građana koji pokušavaju, ali ne uspevaju da se registruju u kosovski civilni registar i dobiju

identifikaciona dokumenta se nastavlja. To je najizraženije za osobe koje nisu poreklom sa Kosova, a koje su udate, ili oženjene na Kosovu i ovde stanuju.

Iako je jula 2018. kosovska vlada omogućila kasnu registraciju smrti i rođenja sa srpskim izvodima iz matičnih knjiga, kao i ono što naziva registracijom „ilegalnih srpskih brakova“, ta odluka je i dalje ograničena samo na promene civilnog statusa koje su se dogodile do 14.09.2016.

Istovremeno, ova mogućnost naknadne registracije važi samo do 31. decembra ove godine, nakon čega će njen produžetak zavisiti od političkog raspoloženja unutar nove kosovske vlade.

Pročitajte još:

Pristup dokumentima: „Meni su sva vrata zatvorena“Kako putovati od Horgoša do DragašaŠta ako se Vučič preseli na KosovoNova odluka Vlade Kosova – lakše do dokumenata ali ne još i ne za sve

Put do kosovskog „ekstrakta“ (ne)moguća misija

EU pre izbora: Ima dovoljno vremena da birači izvade kosovska dokumenta

Nažalost, ovaj problem srpske zajednice nije ozvaničen, ni od strane najpozvanijih da ovaj problem kandiduju kao takav – srpskih političkih predstavnika – ali ni stranih, nezavisnih posmatrača.


4746


Viola fon Kramon-Taubadel na biračkom mestu u Severnoj Mitrovici, FOTO: Crno beli svet

Odgovarajući na pitanje novinara o problemima srpske zajednice u pristupu kosovskim dokumentima, glavna posmatračica Izborne posmatračke misije EU (EOM) Viola fon Kramon-Taubadel objasnila je da je stav ove misije bio da „svi ljudi koji su na glasačkom spisku treba da imaju pravo da glasaju“.

Ipak, kako je dalje dodala, iz CIK-a je predstavnicima ove misije objašnjeno da osobe koje se nalaze na biračkom spisku ali nemaju kosovska dokumenta, imaju dovoljno vremena da podnesu prijave i izvade kosovska dokumenta.

Do kraja posmatračkog procesa Izborna misija EU došla je do zaključka da nema „opipljivih dokaza da ima ljudi koji ne mogu da dobiju kosovske lične karte“.

Drugačiji nalazi EOM 2017. godine

U suprotnostima sa ovogodišnjim nalazima, EOM i njen tim, 2017. godine, zabeležili su najave kosovskih zvaničnika da bi u sedećem izbornom ciklusu moglo doći do zabrane korišćenja dokumenata izdatih van Kosova i izneli sledeći zaključak:

„EOM je dobijao izveštaje, naročito, ali ne isključivo, iz četiri severne opštine, o poteškoćama za pripadnike nevećinskih (naročito kosovske srpske i romske, aškalijske i egipćanske) zajednica da potvrde status stanovnika i da dobiju kosovske lične karte.

Ovo je istina za povratnike, a takođe i za ljude koji nikada nisu imali (kosovsku ili) ličnu kartu UNMIK-a, što i nije bilo neophodno do sada za mnoge kosovske Srbe koji žive u severnim opštinama, niti za pripadnike zajednice RAE kojima je bilo lakše da se registruju u srpskom sistemu“.

Problematično i glasanje putem pošte

Glasanje sa srpskim identifikacionim dokumentima nije jedina odluka kosovskih vlasti proistekla iz prakse sprovođenja prvih lokalnih izbora na Severu 2013. koja je ove godine dovedena u pitanje.

Mnogo veću kontroverzu izazvali su glasovi koji bi putem pošte trebalo da pristižu iz Srbije. Dok je biračima sa pravom glasa koji žive u Srbiji omogućeno da se, ukoliko žele, registruju putem pošte i glasaju na kosovskim izborima, zbog izostanka zvanične saradnje između Pošte Srbije i Pošte Kosova, transport ovih glasova ne obavlja Pošta, već njihovu dostavu oraganizuju druge institucije.

Do ove godine, glasanje putem pošte iz centralne Srbije, organizovao je OEBS i to tako što su se svi glasovi prikupljali u nekoliko kolektivnih centara u Srbiji, a kasnije, u organizaciji ove misije, prevezeni na Kosovo. Ove godine, međutim, prema navodima u kosovskim medijima, transport glasova bio je obaveza srpske Kancelarije za vezu u Prištini.

Zbog specifičnog načina na koji glasovi putem pošte iz Srbije pristižu, brojni politički subjekti na Kosovu smatraju da ne bi trebalo da budu prihvaćeni. Među njima je ranijih godina prednjačio pokret Samoopredeljenje, a ove godine legalnost tih glasova dovela je upitanje i koalicija NISMA-AKR-PD koja je predala i žalbu Izbornom panelu za žalbe i predstavke. IPŽP odbio je ovu žalbu kao nepravovremenu.

„Od 2013. aplikacije iz inostranstva iz Srbije i Crne Gore dolaze ilegalnim kanalima, nisu došli ni poštom, ni faksom, ni putem e-maila … Oni dolaze u organizovanim fizičkom bi u kolektivnom paketu, bez poštanskog faha CIK-a, nema sumnje u to. To je bio još jedan aspekt nelegitimnosti ovih birača, ali ovo je još jedna tema koju treba naglasiti da se ne ponavlja sledeći put.“

Bile su zamerke člana Samoopredeljenja u CIK-u, Adnana Rustemija, iznete na sastanku CIK-a još 2017. godine, a u vezi sa posebnom praksom CIK-a kada su u pitanju glasovi iz centralne Srbije.


47


On je ukazao da su to legitimni birači, ali da moraju ispuniti kriterijume za legitimaciju koji, prema njegovom mišljenju, ne uključuju samo izbegličku legitimaciju.

„Dodatni dokumenti su potrebni da biste dokazali da ste živeli na Kosovu, da imate roditelje sa Kosova i tako dalje. Kriterijumi su definisani i oni su isti kao kriterijumi za državljanstvo“, reakao je Rustemi.

Način transporta ovih glasova, zasenjen je nerazjašnjenim okolnostima pod kojima je 11 službenika CIK-a iskusilo zdravstvene tegobe, nakon kontakta sa istima, a tokom njihove verifikacije.

Uprkos izostanku zvaničnih informacija o tome šta je mogao biti uzrok alergijskih reakcija koje su iskusili pojedini službenici CIK-a, kosovski mediji ubrzano su izveli zaključak da se radilo o „trovanju“ na šta su se nadovezali politički predstavnici koji su za navodno trovanje okrivili direktno Srbiju.

Par nedelja nakon toga, glasovi iz Srbije ipak su prebrojani i uvršteni u konačan rezultat što je odluka koja je koaliciju NISMA-AKR-PR, kako sami tvrde, koštala prelaska cenzusa.

Kosovski birački spisak najveći izazov izborne reforme

Kosovski birački spisak kontroverzan je i zbog činjenice da se na njemu nalazi više birača, nego stanovnika registrovanih na Kosovu tokom popisa 2011. Sređivanje ovog spiska, veliki je problem za izborne procese a blokira ga opet, politička volja.

Kako pojašnjava Emini, sa ovih spiskova još uvek nisu uklonjeni svi pripadnici kosovske dijaspore, koja se procenjuje na oko 700.000 ljudi, a koji su se preteklih dve decenije odrekli kosovskog državljanstva. Ukupan broj osoba koje su to učinile nije poznat, ali su kosovski mediji izvestili da se od 2009. do 2018. godine preko 40.000 ljudi odreklo kosovskog državljanstva, dok je u prvih osam meseci ove godine to učinilo još 3.500 ljudi.

Isto tako, prema informacijama EU posmatrača koji su 2017. analizirali kosovski birački spisak, tada je na 100.000 upisanih birača bilo čak 164 osoba starijih od 100 godina.

Zbog mrtvih birača ali i onih koji žive van Kosova, kosovski birački spisak došao je do brojke od 1,9 miliona osoba što je za nekoliko stotina hiljada više od stanovnika upisanih na popisu 2011.

Predlog organizacija civilnog društva kojim bi se rešio problem biračkih spiskova jeste automatizacija odjave mrtvih birača, uvođenje kazni za neprijavljivanje preminulih članova porodice ali i razdvajanje biračkog spiska, pri čemu bi jedan, konačni birački spisak obuhvatao osobe koje žive na Kosovu, dok bi se poseban spisak pravio za glasače koji žive van Kosova, navodi Emini.

4948


0d danas imate svoj dom” – bila je poruka kandidata Srpske liste za gradonačelnika Severne Mitrovice, Gorana Rakića, 16. maja, tokom predizborne kampanje.

Prva utakmica u ovoj hali odigrana je tek oktobra. Pre utakmice, ponovo u toku predizborne kampanje, ali sada za nedavno održane kosovske parlamentarne izbore, u hali se našao predsednik Privremenog organa opštine Kosovska Mitrovica, Aleksandar Spirić.

Javnosti je preneo da se preko Ustanove za sport godišnje izdvoji blizu 15 miliona dinara za rad 23 sportska kluba, a mediji da se prva utakmica očekuje za desetak dana. Što se i dogodilo.

Šta se događalo u petomesečnoj pauzi između maja i oktobra?

Halu smo obišli septembarskog popodneva, ne znajući još uvek da će prva utakmica da se igra mesec dana kasnije.

SPOrtSKa HaLa u mitrOViCi – uLaganja i rOKOVi

mitrovčani su dugo čekali na sportsku halu u kojoj je prva utakmica odigrana početkom oktobra. Sredstva za izgradnju hale izdvojena su još 2015, a zašto se kasnilo u završetku radova predstavnici lokalne samouprave nisu nijednom saopštili javnosti. ipak, jesu čestitali novi objekat i to u dva navrata. Oba puta u jeku predizborne kampanje.

Piše: jelena Simić

Spoljašnjost hale sepmtembra

49


Tada smo zatekli nekolicinu radnika.

“Ovde smo svakog dana od ujutru do pet popodne,” ljubazno je odgovorio jedan od njih, ne želeći da se predstavlja.

Od dva ulaza u halu, funkcionisao je samo jedan, prilaz je bio nesređen, deo pločica još uvek nepostavljen, paleta sa džakovima građevinskog materijala bila je tik ispred samog ulaza u halu.

Iako su sportisti još sredinom maja dobili svoj “dom”, ova hala je osvetljenje dobila tek početkom septembra. “Modernim osvetljenjem” se na Fejsbuk stranici Opštine Severna Mitrovici pohvalio i sam gradonačelnik, Goran Rakić.

Jedan od radnika nas je tada uputio u unutrašnjost hale, kroz nesređene hodnike i još uvek nefunkcionalne svlačionice.

Ipak, sama sala sa koševima i golovima delovala je uređeno, na tribinama su bile istaknute srpske zastave, u kojima su bile i stolice na tribinama.

Tada od gradonačelnika Severne Mitrovice nismo uspeli da dobijemo odgovor na niz pitanja koja su se ticala korišćenja i izgradnje hale.

Osim što lokalna samouprava nije pojasnila zašto je hala otvorena maja, a utakmice se igrale tek od oktobra, javnost je ostala uskraćena i za informacije o tome zašto se kasnilo u završetku radova na izgradnji hale.

Sredstva, rokovi, obećanja…

Sredstva za izgradnju sportske hale u Severnoj Mitrovici prvobitno su dodeljena iz Fonda za razvoj Severa i to krajem 2015. godine. Vrednost projekta je tada iznosio gotovo milion evra, odnosno 907.900 evra.

Fond za razvoj opština na severu Kosova je osnovan kao rezultat dijaloga Beograda i Prištine. Na osnovu zaključaka donesenih na sastanku carinske radne grupe 17. januara 2013. godine u

Briselu, ustanovljeno je da će prihodi prikupljeni na prelazima 1 na Jarinju i 31 na prelazu Brnjak, formirati osnovni izvor prohoda za Razvojni fond.

Do kraja avgusta 2016. godine u Fondu je prikupljeno više od 9,4 miliona evra, a do tada je Upravni odbor odobrio 22 različita projekta ukupne vrednosti od približno 7,5 miliona evra – podaci su istraživanja “Da li živimo bolje?”.

Do kraja 2018. godine u ovaj Fond je prikupljeno više od 15,5 miliona evra, od čega je približno 11 miliona dodeljeno opštinama na severu kroz finansiranje određenih infrastrukturnih i razvojnih projekata.

Početak radova na izgradnji hale zvanično je počeo septembra 2016, kada je iz kabineta gradonačelnika Severne Mitrovice, Gorana Rakića, najavljen završetak radova do kraja 2017.

Ovaj rok, međutim, nije ispoštovan.

Javnost je ostala bez informacija zašto hala nije završena do kraja 2017. kako je to i obećano.

Deo objašnjenja stigao je od Kancelarije revizora u izveštaju revizije opštine Severna Mitrovica za 2018. godinu.Za drugu fazu izgradnje sportske hale ugovor je potpisan 04.12.2018. u iznosu od 325,351€.“… dinamičkim planom je planirano da se radovi završe u roku od 90 kalendarskih dana. Tokom poseta na terenu dana 15.04.2019 primetili smo da je došlo do kašnjenja u izvođenju radova. Ovo kašnjenje je prouzrokovano vremenskim uslovima i EO (ekonomski operator/izvođač radova, prim. red.) zatražio je produženje roka za izvođenje radova, koji je menadžment opštine odobrio” – jedan je od nalaza revizora.

Za drugu fazu ovog projekta izgradnje sportske hale, opština Severna Mitrovica je u decembru potpisala ugovor sa građevinskom firmom P.T.P. ” RAD ” iz Zvečana.Prema informacija dostupnim na veb stranici javne nabavke, ova firma najčešće dobija tendere od opštine Severna Mitrovica.Prema podacima kosovske agencije za registraciju biznisa, primarna delatnost ovog preduzeća je izgradnja stambenih i nestambenih objekata.

Usledila je nova najava otvaranja hale – 1. oktobar 2018. – i to ponovo od strane opštinskih predstavnika.

“Sportska hala će, kako sada stvari stoje, biti završena već početkom oktobra. Mi se nadamo da ćemo 1. oktobra imati zvanično otvaranje sportske hale. Sportska hala se gradi po evropskim standardima i mislim da ćemo moći stvoriti uslove za organizovanje takmičenja evropskog i svetskog tipa” – kazala je tadašnja šefica administracije u opštini Severna Mitrovica, Adriana Hodžić.

I ovaj rok nije ispoštovan. Štaviše, godinu dana kasnije ponovo dolazi do transfera novca.

Tako je na sednici SO Severna Mitrovica krajem aprila 2019. usvojena odluka o prenosu sredstava iz Razvojnog

5150


fonda za Sever iz kojeg se finansira i projekat izgradnje sportske hale.

“Za objekat hale sportova, takođe iz prvog transfera, prenosi se 406 evra i dodatni iznos od preko 226.305 evra,” kazao je tada direktor direkcije za zdravstvo i socijalna pitanja u opštinskoj administraciji, Vladimir Jakšić.

Fondom za razvoj Severa presedava Upravni odbor koji čine – Specijalni predstavnik EU na Kosovu kao predsedavajući, ministar finansija Kosova ispred kosovskih vlasti i predstavnik srpske zajednice četiri opštine.

Član ovog odbora ispred srpske zajednice od marta 2018. godine je Ljubomir Marić.Upitan o realizaciji projekta i kako teku radovi na istom, Marić nije želeo da komentariše.

“Sve informacije o radu samog Fonda i projektima koji se sprovode, možete da pronađete na zvaničnom sajtu kancelarije Evropske unije na Kosovu. Posle svakog sastanka oni izdaju saopštenja”, naveo je tada Marić.

Iz kancelarije Evropske unije na Kosovu precizirali su da je iz Fonda za razvoj Severa za projekat izgradnje Sportske hale ukupno 1,233.333 evra.

Nešto više od dve nedelje kasnije Goran Rakić sportistima je čestitao novi dom.

Prva utakmica ne samo da nije odigrana posle čestitke, već se na nju čekalo do oktobra.

“Nakon dve decenije igranja na gostujućim terenima, sportisti iz Severne Mitrovice dobili su priliku da u svom gradu dočekaju rivale i budu domaćini u pravom smislu te reči” – bila je jedna od rečenica lokalnih medija o prvoj odigranoj utakmici.

Ovo nije prvi put da se u Kosovskoj Mitrovici gradi sportska hala.Izgradnja prvobitne, u blizini gradskog hrama, započeta je 2005. godine, u vreme vlade Vojislava Koštunice. Izvođač radova bila je privatna firma ˝MBA Miljković˝, u saradnji sa JP ˝Sportski centar˝ – Kosovska Mitrovica, a za tri godine završeno je oko 30% objekta, to jest, skelet zgrade. Zajedno sa odlaskom tadašnje vlasti, stalo se i sa gradnjom, te se skelet objekta i danas nalazi u borovoj šumi iznad grada, pored gradske crkve.

Zašto se sa radovima na ovom projektu kasnilo? Da li je bilo prepreka i izazova u vezi sa sprovođenjem ovog projekta? Ko je bio izvođač radova na pomenutoj hali? Da li je moguće dobiti na uvid tendersku dokumentaciju vezano za ovaj projekat? – samo su neka od pitanja koja ni pisanim, ni telefonskim putem nismo uspeli da dobijemo od gradonačelnika Severne Mitrovice.

Ovaj grant je finansiran od projekta ‘Podrška Luksemburga za civilno društvo naKosovu’, koji finansira Vlada Velikog Vojvodstva Luksemburga i upravlja KosovskaFondacija za Civilno društvo(KCSF). Sadržaj i iznesene preporuke ne predstavljaju

zvanični stav Vlade Velikog Vojvodstva Luksemburga i Kosovske Fondacije za Civilno društvo (KCSF).

naše pričecrnobelisvet.com/wp-content/uploads/2019/11/newsletter-srb.pdfiseljeno ukupno 29.910...

Documents