„EDUCONS“ UNIVERZITETFAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE

SREMSKA KAMENICA

NASTANAK I ZNAČAJ ČIKAŠKE ŠKOLE

SEMINARSKI RADiz predmeta Makroekonomija

Predmetni nastavnik: Kandidat:Prof. dr Olja Munitlak Ivanović

Sremska Kamenica, novembar 2011.god.

Sadržaj

Apstrakt…………………………………………………………...………....…….....…3

Ključne reči.........................…………....…………………………………………….…3

1. Uvod……………………………………........................………………………….....4

2. Milton Fridman – biografija...............................……………………………………..4

3. Razvoj monetarizma.......... …………………………………………………………..5

4. Monetarizam i ,,kejnsijanska kontrarevolucija’’..........................................................7

5. Teorija monetarnog sistema..........................................................................................8

6. Teorijski postulati monetarizma...................................................................................9 6.1. Funcija tražnje za novcem....................................................................................11 6.2. Funkcija potrošnje Miltona Fridmana..................................................................13 6.3. Efekat istiskivanja u monetarističkoj politici.......................................................14

7. Čikaška ekonomska i rešavanja krize u Čileu.............................................................15

Zaključak……………..………………………………………………………………...16

Literatura.........................................................................................................................17

2

Apstrakt

Čikaška ekonomska škola je pokrenuta kao stožer revolucionarnih ideja intelektualaca toga doba. Ona i danas predstavlja jedan od najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli, čija su osnovna načela: potpuno odbacivanje ideje državnog intervencionizma, sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga kontrola ponude novca u cilju suzbijanja inflacije. Često se označava i kao ,,kejnsijanska kontrarevolucija’’. Milton Fridman, kao najznačajniji predstavnik ove škole, je svoje stavove iskazao u delima ,,Monetarna istorija Sjedinjenih Država’’, ,,Studije o kvantitativnoj teoriji novca ’’, ,,Teorija potrošne funkcije’’, ,,Eseji o pozitivnoj ekonomiji’’.

Neki od osnovinih teorijskih postulata: u teoriju Filipsove krive uvodi se pojam prirodne stope nezaposlenosti koja označava dugoročnu ravnotežu na tržištu rada u uslovima nesavršene konkurencije; tražnja za novcem je dugoročno stabilna funkcija prikazana kao realna količina novca; stabilnost tražnje za novcem održana je čak u uslovima hiperinflacije; umesto Kejnsovog koncepta apsolutnog dohotka, Fridman uvodi koncept permanentnog dohotka koji definiše kao dugoročni stabilni – ravnotežni nivo dohotka pojedinca; ideja permanentnog dohotka i stabilne tražnje za novcem upućuje na važno načelo monetarizma o prirodnoj stabilnosti privrede i automatskom mehanizmu uspostavljanja ravnoteže putem fleksibilnih cena i slobodne tržišne igre; ponuda novca u privredi ima egzogeni karakter; prihvata se kvantitativna teorija novca, preformulisana u obliku dugoročno stabilne agregatne funkcije tražnje za novcem.

Čikaška škola imala je praktičan uspeh primene svojih ideja u Čileu 70-tih godina XX veka.

Ključne reči: Čikaška škola, monetarizam, tražnja, potrošnja, cene, inflacija

3

1. Uvod

Tokom četrdesetih godina prošlog veka u ekonomskoj teoriji pojavljuje se pravac pod nazivom monetarizam. Ova škola vezana je za ime američkog ekonomiste Miltona Fridmana. Naziva se i ,,čikaška škola’’ po gradu Čikagu u SAD.

Čikaška ekonomska škola je pokrenuta kao stožer revolucionarnih ideja intelektualaca toga doba. Ona i danas predstavlja jedan od najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli, čija su osnovna načela: potpuno odbacivanje ideje državnog intervencionizma, sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga kontrola ponude novca u cilju suzbijanja inflacije. Često se označava i kao ,,kejnsijanska kontrarevolucija’’.

Karakteristike čikaške škole se ogledaju u metodološkom pozitivizmu, tržišnim rešenjima, nepoverenju u diskreciona prava (odbacuje se ad hoc intervencionizam u privredi), monetarizmu spram fiskalizmu u makroekonomskoj regulaciji, fiskalnim merama protiv siromaštva, imperijalizmu discipline. Takođe, njena uverenja su bila protiv institucionalizma i kejnsijanstva u ekonomskoj teoriji i politici.

Među “autorima” škole je bilo više saglasnosti o ciljevima, a manje o tome kako ih postići. Štaviše, te razlike su svesno stimulisane i čak bi se moglo reći da veliki uspon škola ne duguje ortodoksiji, nego nečem sasvim suprotnom, tj. upravo tim razlikama koje su postale plodan podsticaj za analize i istraživanja. Najistaknutiji autori su F. Najt, H. Simons, Milton Fridman, Dž. Stigler, G. Beker, dok je Fridman dao najveći doprinos svojim delom ,,Kapitalizam i sloboda’’.

Uspeh čikaške škole u primeni se ogledao u njihovoj interpretaciji antimonopolskih zakona gde se Vrhovni sud 1977. godine pozivao u komentaru čikaške škole koji kaže da je ekonomska analiza dobra osnova za rešavanje antimonopolskog problema.. Važnost antimonopolskih zakona je globalna što je veliki poduhvat za čikašku ekonomsku analizu baziranu na slobodnom tržištu i privatnom vlasništvu koji su doprineli ekonomskom obrazovanju i razvoju.

2. Milton Fridman - biografija

Milton Fridman je rođen 31.jula 1912. godine u Njujorku. Doktorirao je na Kolumbija univerzitetu, a ceo radni vek proveo je na Čikaškom univerzitetu. Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Gotovo sam je tokom 1950-ih i 1960-ih godina držao opoziciju vladajućem kejnsijanizmu. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsao klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom moneternom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod.

Glavna ekonomska dela: ,,Eseji o pozitivnoj ekonomiji’’ (Essays in Positive Economics, 1953), ,,Studije o kvantitativnoj teoriji novca’’ (Studies in the Quantity Theory of Money, 1956), ,,Teorija potrošne funkcije’’ (A Theory of the Consumption Function, 1957), ,,Monetarna istorija Sjedinjenih Država’’, 1867 – 1960, sa Anom Švarc (Monetary History of the United States).

Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništu ostajalo više novca. Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala XX veka. U knjizi “Kapitalizam i sloboda” dokazivao je da sistem zasnovan na slobodama daje

4

najbolje rezultate i zalagao se, između ostalog, za dobrovoljnu vojsku, negativan porez na dohodak, fluktuirajuće kurseve valuta, ukidanje licenciranja za lekare i druge. TV serija i knjiga pod nazivom “Sloboda izbora”, koje je pripremio zajedno sa suprugom Rouz, učinili su ga popularnim širom sveta. Osnovao je zajedno sa Hajekom, Društvo Mont Pelerin, gde je preispitivana i jačana liberalna ideja.

U knjizi „Capitalisam and Freedom“ iz 1962. izrazio je Osnovna načela za koja se zalagao tokom čitavog svog intelektualnog i praktičnog rada:

a) Vlada treba da bude ograničena, na zaštitu unutrašnje i spoljne bezbednosti, zaštitu zakona, ugovora privatne svojine i konkurentskog tržišta;

b) Moć vlade treba da bude disperzovana i decentralizovana, jer iskustvo pokazuje da vlada koja ima preveliku moć može da čini i loša, a ne samo dobra dela;

c) Ekonomske slobode, konkurentsko tržište i privatna svojina su preduslovi političke slobode;d) Smitova "nevidljiva ruka tržišta" 1efikasnija je od državne intervencije; država treba da

promoviše privatni interes i individualne vrednosti i preferencije;e) Prekomerna državna intervencija, prenaglašena fiskalna politika, i značajna socijalna pomoć

siromašnima, kontraproduktivni su, jer slabe privatnu inicijativu i dovode do neoptimalne alokacije ograničenih resursa;

f) Privatni sektor je po prirodi stabilan, a vlada treba da kontroliše ponudu novca i da se u ekonomskoj politici opredeli za čvrsta pravila.

Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio je 1976. godine, za “svoj doprinos na polju analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike”.

3. Razvoj monetarizma

U periodu 1929-1933. kapitalizam je pogodila Velika depresija. Depresiju je pratio dubok pad proizvodnje, deflacija, masovna nezaposlenost i serija bankrotstva banaka i preduzeća. Kriza je zahvatila čitav svet, a posebno najrazvijenije zemlje, dok je oporavak bio spor i dugotrajan. U domenu teorije i ekonomske politike, ekonomska nauka u liku neoklasične teorije bila je uzdrmana i u nju je poljuljano poverenje akademske javnosti i političara. U tim okolnostima, 1936. godine pojavila se knjiga (John Maynard Keynes),The General Theory Employment, Interest and Money.2 Tokom narednih desetak godina kejnsijanizam postaje vladajuća ekonomska doktrina u teoriji i politici. Osnovni makroekonomski problem kejnsijanizma je borba protiv nezaposlenosti, a zakon koji je američki kongres doneo 1946. čini predsednika i vladu odgovornim za aktivnu ekonomsku politiku i nisku stopu nezaposlenosti. Kada se činilo da je kejnsijanizam potpuno prevladao, pojavili su se monetaristi oživljavajući neoklasičnu paradigmu i krećući u kontraofanzivu protiv osnovnih postavki kejnsijanizma. Predvodnik ove struje kao moderne verzije neoklasične škole bio je Milton Friedman.

Proučavanje monetarizma neodvojivo je od proučavanja i dobrog poznavanja kejnsijanske ekonomske škole. Kejnsijanska škola zalaže se za intervenicionističku ekonomsku politiku, odbacuje Sejov zakon tržišta3 i punu zaposlenost i minimizira ulogu novca i monetarne politike. Monetarizam je značajnim delom nastao kao reakcija liberalne desnice i neoklasike na pojavu kejnsijanizma i na

1 U ekonomiji ,,nevidljiva ruka’’ je izraz koji ekonomisti koriste da bi opisali samoregulišuću prirodu tržišta, pa i privrede kao celine. ,,Nevidljiva ruka’’ je metafora osmišljena od strane Adama Smita u njegovom delu „Bogatstvo naroda“. Za Smita, ,,nevidljiva ruka’’ je kreacija sopstenog interesa, takmičarskog duha i ponude i tražnje svakog pojedinog učesnika na tržištu. Verovao je da ,,nevidljiva ruka’’ omogućava maksimiranje koristi svakog učesnika, kao i celokupne koristi (bogatstva) društva, pri čemu u dobijanju tog rezultata postojeća vlast nije učestvovala sa svojim intervencijama. To je postao osnov za nastanak laissez faire ekonomske filozofije (prevod: neka stvari teku kako teku).

2 ,,Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca’’

5

njegovu dominaciju u teoriji i politici sve do kraja 60-ih godina. Teorija permanentnog dohotka, odbacivanje preferencije likvidnosti, uvođenje stabilne funkcije tražnje za novcem, negiranje Filipsove krive4 u dugom roku i potenciranje pravila naspram diskrecije, jesu teorijski argumenti nastali u direktnoj polemici sa kejnsijancima.

Tako se od kejnsijanskog stava da "novac nije važan" dospelo do stava da su novac i upravljanje ponudom novca najvažniji, a da je inflacija najznačajniji problem privrede nastao neefikasnom intervencijom države. To je bila nesumnjiva intelektualna i politička pobeda monetarizma.

U hronološkom smislu razlikujemo pet etapa u razvoju monetarizma:1. Prva etapa tokom 50-ih godina kada je formulisana teorija permanentnog dohotka i teorija

stabilne tražnje za novcem.2. Druga etapa tokom 60-ih godina kada su se pojavili radovi o značaju i ulozi monetarne politike u

monetarnoj istoriji SAD i model optimalne količine novca.3. Treća etapa od 1967. godine kada je usledio napad na kejnsijanski koncept Filipsove krive,

uvođenjem prirodne stope nezaposlenosti i adaptivnih inflacionih očekivanja4. Četvrta faza usledila je posle 1973 god. kada monetarizam počinje da dominira u akademskim

institucijama na zapadu, monetarnim institucijama i u ekonomskim programima konzervativnih stranaka i stranaka desnog centra.

5. Peta faza počinje krajem 60-ih i odvija se tokom 70-ih godina sa pojavom Nove klasične makroekonomije, koja se često naziva i Novi monetarizam.

Kako je veliki broj ekonomista na sebi svojstven način doprineo razvoju ove škole, sve ih možemo svrstati u različite grupe te tako dobijamo sličnu hronološku podelu monetarizma:

1. predhodnici monetarizma – tvorci kvantitativne teorije novca (Mercado, Hume, Pigov, Fisher). Nastala 50-ih i 60-ih godina okupljena oko Fridmana na Univerzitetu u Čikagu, kao i u okviru NBER5

u SAD. To su ekonomisti koji su izvršili napad na kejnsijanizam baveći se pretežno razlikama u ondosu na kejnsijance i utemeljenjem nove doktrine;

2. prestavnici čikaške škole ( Simons, Viner, Knight i dr.) osnovna preokupacija bila je uloga novca u otvorenoj privredi;

3. predstavnici modernog monetarizma na čelu sa Fridmanom i njegovi sledbenici Johnson, Meltzer, Bruner i dr. Bavili se istraživanjima (empirijskim i teorijskim) o ponudi i tražnji za novcem u SAD izvan Fridmanovog kruga;

4. predstavnici nove čikaške škole ( Lucas, Stigler, Mundeli, i dr.)

Zatim sa stanovištva stabilizacione politike postoji sledeća klasifikacija monetarističke škole:1.Gradualisti, koji se zalažu za postepeno otklanjanje inflacije2.Predstavnici atomske škole, koji nasuprot gradualistima, smatraju da se inflacija treba odmah i

trenutno otkloniti i bez troškova koji će taj proces pratiti.

Na osnovu inflatornih očekivanja monetarizam možemo podeliti na:1. monetarizam I vrste (Mark I) i

3 ,,Proizvodi se razmenjuju za proizvode, svaka ponuda stvara svoju tražnju i svaka tražnja stvara svoju ponudu, svaki kupac je prodavac i svaki prodavac je kupac''.

4 Filipsova kriva – mnogo godina je bila osnov Kejnsijanske makroekonomske politike, koja je pokazivala inverznu korelaciju nadnica (kasnije inflacije) i nezaposlenosti. Time je objašnjavala i na neki način omogućavala da se "trguje"(tzv.Trade-off) između nezaposlenosti i inflacije.

5 National Bureau of Economic Research

6

2. monetarizam II vrste (Mark II) Prvi prave razliku između kratkog i dugog roka i zastupaju adaptivna očekivanja dok drugi

nasuprot njima, ne uočavaju razliku između dugog i kratkog roka i predstavljaju školu racionalnih očekivanja.

Najzad, geografski posmatrano monetarizam obuhvata:1. Britanske monetariste:a) predstavnici Univerziteta u Mančesteru - Lider i Perkinb) profesori sa London School of Economics - Johnson i Walters.2. Američke monetariste na čelu sa Fridmanom.

4. Monetarizam i ,,kejnsijanska kontrarevolucija’’

Ključna odlika je prihvatanje doktrine ,,laissez faire’’6 i potpuno odbacivanje ideje državnog intervencionizma, tako prisutne u Kejnsovom teorijskom opusu. Milton Fridman je bio mišljenja da i pored neospornog uticaja, Kejnsovo učenje predstavlja neuspeli instrument čija je jedina zasluga u tome što je jedan nedelotvoran ćorsokak ispitan tako da drugi tu ne mogu zalutati. Po Fridmanovom mišljenju, Kejnsovo tumačenje velike ekonomske krize bilo je bazirano na netačnim podacima, kao i spornim međuzavisnostima. A što je daleko gore, stavovi Kejnsa po kome je potrošnja pasivna promenljiva, da su investicije centralna varijabla, da novac ima sporedan značaj, a da država treba da ima neuporedivo izraženiju ulogu u ekonomskim aktivnostima su delovali na preteranu birokratizaciju posleratnih društava, generišući pri tom spiralu inflacije i uslovljavajući alokativnu neefikasnost tržišnih privreda. Zato se u literaturi monetarizam označava i kao ,,kejnsijanska kontarevolucija’’, odnosno kao neliberalna ,,antikejnsijanska’’ orijentacija.

Monetarizam ističe odlučujući značaj promena u prilivu novca u određivanju ravnotežne proizvodnje, odnosno ravnotežnog bruto domaćeg proizvoda i ravnotežnih cena. Iako nastala tokom četrdesetih godina, monetarizam kao posebna ekonomska škola postaje veoma popularan tokom sedamdesetih godina ovog veka. ,,Monetaristička škola istakla je i svoju koncepciju formiranja nacionalnog dohotka, suprotstavljajući je kejnsijanskoj, po svim tačkama ekonomske teorije i ekonomske politike. Izvor ekonomske nestabilnosti monetaristi vide u kolebanju novčane mase. Otuda je ekonomska politika dužna da se preorijentiše od kejnsijanskih recepata anticikličnog regulisanja, povezanog sa oštrim kolebanjima novca u opticaju, na strogo regulisanje novca u opticaju’’.7

Monetaristički model polazi od shvatanja da monetarna politika, delovanjem na promene u investicijama i potrošnji, dolazi do promena u ravnotežnom dohotku i ravnotežnim cenama. Rast količine novca u opticaju deluje na uvećanje potrošnje, lične i investicione, odnosno deluje na uvećanje agregatne tražnje podižući nivo ravnotežnog dohotka. Monetaristi veruju da promene u monetarnoj ali i u fiskalnoj politici imaju samo kratkoročne efekte na realni bruto domaći proizvod. Dugoročno, oni očekuju da veličina bruto domaćeg proizvoda bude na nivou potencijalno mogućeg, odnosno na nivou koji definiše veličina prirodne stope nezaposlenosti. Zbog toga, po njihovom mišljenju, dugoročni efekti promena u monetarnoj sferi se ogledaju jedino u delovanju na promene cena.

6 Izraz na francuskom, neka stvari teku kako teku, u ekonomiji predstavlja zastupanje slobodnog tržišta7 Vukmirica, V. Ekonomiks i državni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str 27

7

Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ne veruju da je privreda podložna neravnoteži koju bi morala da neutrališe država. Verujući da privreda teži ravnoteži na nivou potencijalne proizvodnje, odnosno potencijalnog dohotka, oni zagovaraju minimalnu državnu intervenciju. Takođe ističu da periode relativno brzog rasta novca prati inflacija, a da intervale relativno sporog rasta prate recesije. Monetaristi apostrofiraju značaj neaktivističke uloge države. Po njihovom mišljenju, pokušaj kreatora makroekonomske politike da pospeše privrednu dinamiku često pogoršavaju stvari. Zato, po Fridmanovom mišljenju, u okviru datih pravila mora se poštovati potpuna sloboda delovanja svih ekonomskih učesnika. Ova sloboda se može ograničiti isključivo ako njeno korišćenje narušava pravo drugog. ,,To mora biti osnovni aksiom liberalnog, demokratskog društva. Zato je glavni problem demokratske drževe pronaći najbolje načine rešavanja mogućih konflikata između slobodno delujućih pojedinaca. Primenjujući ovo stanovište na privredni život, Fridman zastupa stanovište da ulogu države valja ograničiti samo na ono što tržište ne može učiniti, tj. odrediti pravila tržišnog takmičenja i arbitrirati u njihovom sprovođenju’’.8

Fridman negira argumente o neophodnosti države u cilju postizanja pune zaposlenosti i željene stope privrednog rasta. Takođe energično se suprotstavlja tezi po kojoj je privreda temeljena na slobodnom tržištu i privatnom preduzetništvu inherentno nestabilna i sklona cikličnom kretanju na naizmeničnim usponima i padovima. Pri tom, ponuda novca je, po njegovom mišljenju, ključna varijabla u određivanju privredne dinamike u kratkom roku. Ostale promene koje se događaju na planu inflacije, zaposlenosti i nacionalnog dohotka su izvedene iz monetarne komponente. Nepodudaranje ponude novca i novčane tražnje je osnovni uzročnik ekonomskih kriza i cikličnih privrednih kretanja. ,,Monetaristi se pozivaju na visok stepen uzajamne korelativne zavisnosti između ponude novca i bruto nacionalnog proizvoda i kao dokaz za svoja stanovišta da se novac pojavljuje odlučujućim faktorom ekonomske aktivnosti i nivoa cena. Oni pretpostavljaju da je novac ,,uzrok’’ a bruto nacionalni proizvod ,,posledica’’9. Promene stopa rasta novca u odlučujućem stepenu deluju na oblikovanje privredne dinamike. Pobornici monetarizma teže stavu po kome rast ponude novca uslovljava pokretanja privredne aktivnosti i inflaciju, dok suprotna pojava, smanjivanje ponude novca dovodi do usporavanja privredne aktivnosti, odnosno dovodi do recesije. ,,Monetarizam je isticao da, premda je stopa rasta ponude novca od primarnog značaja za određivanje bruto nacionalnog proizvoda, efekti promene stopa rasta ponude novca na kretanje bruto nacionalnog proizvoda dolaze u drugim promenljivim kašnjenjima (legovima).’’10

5. Teorija monetarnog sistema

Fridman je veliki doprinos dao u pogledu teorije monetarnog sistema. Razmatrao je kako je monetarni sistem priznata državna odgovornost. Izričito je predviđena u ustavnoj odredbi koja daje kongresu moć da “kuje novac, reguliše njegovu vrednost i vrednost staranog novca”. Verovatno ne postoji druga oblast ekonomske aktivnosti u kojoj je državna aktivnost bila tako jednodušno prihvaćena. Dolazimo do opasnosti da dajemo državi veća ovlašćenja nego što je neophodno. Rezimiraću, osnov monetarnog sistema je pripisivao organizovanju ekonomske aktivnosti kroz dobrovoljnu razmenu gde se pretpostavlja da smo preko vlade obezbedili održavanje reda i zakona da

8 Mesarić, M. Uloga države u savremenim tržišnim privredama, Makroekonomsko planiranje i tranzicija, Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd, 2002. str. 96.9 Vukmirica, V. Ekonomiks i državni menadžment, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 27210 Bajec, J. Joksimović, LJ. Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993. str. 155.

8

bi se sprečila prisila nad pojedincima od strane drugih pojedinaca, sprovođenje dobrovoljnih ugovora, definiciju značenja vlasničkih prava, tumačenje i sprovođenje tih prava i da bi se obezbedio monetarni okvir.

Doktrina Miltona Fridmana i monetarista se pokazala kao prilično uspešna. Njegovi stavovi su bili ključni za ekonomsku politiku SAD-a za vreme administracije Niksona i Forda. Krajem 60-ih godina XX veka ekonomija SAD-a je bila u ekspanziji, ali je imala poprilično veliku inflaciju. Primenom monetarističke doktrine Sjedinjene Američke Države su uspele da smanje inflaciju, ali je to dovelo do porasta nezaposlenosti što je bio očekivani efekat. Da bi se smanjio loši socijalni efekti nezaposlenosti uvedena je minimalna naknada za nezaposlene taman toliko da prežive i ne smetaju ostalima koji rade.

Miltonov uticaj se nastavio i kasnije tokom vladavine Regana11 i Margaret Tačer12 u Britaniji, a njegove doktrine monetane politike se primenjuju i do današnjeg dana uglavnom vrlo uspešno. Danas se smatra da su svi ekonomisti monetaristi. Iako izgleda nehumano, ova politika je dala vrlo dobre rezultate gde je primenjivana (Fridman je govorio da nerazvijene države ne treba da primenjuju ekonomsku politiku SAD-a).

Fridman se i jeste zalagao za restriktivnu monetarnu politiku, a i fiskalnu gde je smatrao da ponuda novca treba da se povećava po konstatnoj stopi (od 3% godišnje) ili na nivou povećanja proizvodnje i usluga, kako bi se izbegla inflacija. Govorio je da inflacija nije obavezno negativna pojava i da je “puštanje” inflacije jedan od načina da se poveća ekonomski rast i izbegne kriza. Ekonomija neće pretrpeti mnogo štete ako funkcioniše u uslovima visoke, ali predvidive i time očekivane stope inflacije. Ljudi će je prosto uračunati u svoje transakcije, a to bi mogli da učine samo ako bi ona bila predvidiva. Ali ekonomija će pretrpeti velike štete ako se inflatorne stope često i neočekivano budu menjale. Dakle, nije najveći problem inflacija, već njeno nepredvidivo kretanje, što dovodi do remećenja sistema cena, a time do poremećaja osnovnih izvora informacija koje kanališu podsticaje pojedinaca.

6. Teorijski postulati monetarizma

Najbitniji teorijski postulati monetarizma su: - Prihvata se kvantitativna teorija novca, preformulisana u obliku dugoročno stabilne agregatne

funkcije tražnje za novcem. Tu se polazi od koncepta novca, kao oblika držanja imovine pojedinca – aktive tj. kao kapitalnog dobra za firmu. Na tražnju za novcem utiču brojni faktori od kojih najveći značaj imaju permanentni dohodak i stopa inflacije.

- Tražnja za novcem je dugoročno stabilna funkcija prikazana kao realna količina novca. Stabilnost tražnje za novcem održana je čak u uslovima hiperinflacije. Brzina opticaja novca stabilna je tokom vremena, a kamatna stopa ima neznatan uticaj na tražnju za novcem.

- Umesto Kejnsovog koncepta apsolutnog dohotka, Fridman uvodi koncept permanentnog dohotka koji definiše kao dugoročni stabilni – ravnotežni nivo dohotka pojedinca. Na taj način i potrošnja i tražnja za novcem su funkcije permanentnog dohotka koji ima znatno niže oscilacije od tekućeg dohotka i agregatne tražnje.

- Ideja permanentnog dohotka i stabilne tražnje za novcem upućuje na važno načelo monetarizma o prirodnoj stabilnosti privrede i automatskom mehanizmu uspostavljanja ravnoteže putem fleksibilnih cena i slobodne tržišne igre.

11 Američki političar, 40. predsednik SAD-a12 Britanska političarka, bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva, poznata kao ,,Čelična lejdi’’

9

- Ponuda novca u privredi ima egzogeni karakter (određena je politikom Centralne banke) i uzročnost ide od novca ka nominalnom dohotku tj. od novca ka nivou inflacije.

- U teoriju Filipsove krive uvodi se pojam prirodne stope nezaposlenosti (NRU)13 koja označava dugoročnu ravnotežu na tržištu rada u uslovima nesavršene konkurencije.

Postoji stabilan odnos između ponude novca i nominalnog dohotka. Rast ponude novca za 6 -9 meseci prethodi rastu nominalnog dohotka, a 12-18 meseci prethodi rastu stope inflacije. Kratkoročno, novac deluje na društveni proizvod, dugoročno deluje na cene. Monetaristi prave razliku između kratkog i dugog roka, ističući svoju dihotomiju da je novac u kratkom roku neneutralan, a u dugom roku utiče samo na apsolutni nivo cena.

Monetaristi u ekonomsku teoriju unose koncept adaptivnih inflacionih očekivanja i

ugrađuju ih u funkciju tražnje za novcem, potrošnu funkciju i Filipsovu krivu. Adaptivna očekivanja dovode do različitog ponašanja ekonomskih subjekata u kratkom i dugom roku i znače dinamički koncept proučavanja makroekonomije. Zahvaljujući adaptivnim očekivanjima moguć je kratkoročni efekat "novčane iluzije" i aktivistička ekonomska politika u kratkom roku.

Liberalistička ekonomska filozofija i ekonomske slobode od ključnog su značaja za ponašanje ekonomskih aktera kao racionalnih subjekata. Stoga se u ekonomskoj politici prednost daje pravilima, a ne diskreciji.

Državna intervencija je neefikasna, jer dovodi do istiskivanja privatnog sektora (crowding-out efekat), inflacije i neefikasne alokacije resursa. Zbog toga primat mora da ima monetarna politika upravljanja ponudom novca na osnovu dugoročne konstantne stope monetarnog rasta.

Velika depresija dokaz je važnosti novca i moći monetarne politike, jer je nastala kao posledica pogrešnog upravljanja ponudom novca. Zato ključni instrument ekonomske politike treba da bude ponuda novca, a ne kamatna stopa, jer je i inflacija najznačajniji privredni problem koji nastaje kao posledica prekomerne ekspanzije u ponudi novca i preteranih fluktuacija – varijacija u ponudi kojom upravljaju centralne banke.

Neophodno je dugoročno smanjenje uloge države, porast konkurentnosti tržišta (u prvom redu tržišta radne snage), smanjenje budžetskih izdataka i poreskih opterećenja, porast profitne motivacije u korist privatnog sektora, i smanjenje socijalnih izdataka. Pozitivistički empirijski pristup u pogledu metoda istraživanja - To znači da je cilj ekonomske nauke razvoj teorija – hipoteza koje dobro predviđaju događaje i fenomene koje istražuju. Teorija će biti prihvaćena ukoliko prognoza odgovara ishodu, a napredak u objašnjenju postiže se većom preciznošću u predviđanju događaja. Teoriju sačinjavaju dva elementa modela: uprošćen prikaz složenog sveta i skup pravila o relacijama između ekonomskih veličina u privredi. Logika, formalna matematika i statističko-ekonometrijsko testiranje sastavni su deo ekonomske nauke. Ipak, presudnu ulogu u razvoju ekonomske teorije igra kreativnost, inspiracija, intuicija i inventivnost, a to su pre psihološke nego logičke kategorije.

6.1 Funkcija tražnje za novcem

Model tražnje novca neokvantitativne teorije građen je za jednu visokorazvijenu i monetarizovanu privredu (npr. SAD), s razvijenom finansijskom strukturom i finansijskim instrumentima (tržištem), tako da teško može da se aplicira na druge privrede koje nemaju takve karakteristike.

13 Natural rate of unemployment

10

Prvu matematičku verziju teorije dao je Fišer. To je transakciona jednačina koja glasi:

MV=PT

pri čemu je M nominalna količina novca, V transakciona brzina novčanog opticaja, T ukupan broj transakcija u određenom vremenskom periodu, a P prosečna cena od T.

Dve su pretpostavke: 1. da su V i T konstantni tj. zavise od realnih faktora i 2. uzročnost ide od novca ka cenama. Leva strana jednačine odgovara tokovima novca, a desna

strana tokovima dobara i usluga koje novac opslužuje.

Modifikovana verzija glasi:

MV=M1V1=PT

U ovom slučaju M i M1 su gotov novac i depozitni novac, a V i V1 su brzina opticaja gotovog novca i brzina opticaja depozita. Kasnije, transakciona jednačina zamenjena je dohodnim oblikom kvantitativne jednačine koja glasi:

MV=Py

U ovoj jednačini na desnoj strani imamo nominalni dohodak, jer je P indeks cena, a y je realni nacionalni dohodak. Time izraz Py postaje nominalni dohodak. Dohodna verzija omogućila je lakši statistički prikaz kvantitavine teorije i u njoj je naglasak na ulozi novca kao zalihe vrednosti, a ne kao transakcionog sredstva. Kembridžska verzija kvantitativne teorije glasi:

Md=kPy

Ovu jednačinu formulisao je Pigo 1917. godine, a značenje simbola je sljedeće: Md je tražnja za novcem, pri čemu važi da je Md=M= M* tj. tražnja za novcem jednaka je egzogenoj ponudi novca. Simbol k na desnoj strani jednačine predstavlja recipročnu vrednost brzine opticaja novca i pokazuje željeni nivo novčane mase u nominalnom dohotku.

Kembridžska verzija poslužila je kao osnova za tumačenje inflacije koju su kasnije preuzeli i monetaristi. Suština je da se rastom ponude novca povećava nivo cena, a rast nivoa cena smanjuje realnu količinu novca koju pojedinci žele da drže, jer cene predstavljaju trošak držanja novca. U funkcionalnom obliku to se može izraziti na sledeći način:

Md / P = f (π, Y) - +

Tražnja za novcem u ovom slučaju raste sa rastom realnog dohotka, a opada sa rastom stope inflacije, jer inflacija smanjuje prinos na novac tj. predstavlja oportunitetni trošak držanja novca. Prema tome, tokom rasta inflacije smanjuje se k, a povećava V, a ponuda i tražnja za novcem izjednačavaju se na sve višem nivou cena. Grafički ovo se može prikazati na sledeći način:

11

slika br.1 Monetaristički model izjednačavanja ponude i tražnje novca uz rast cena

Dimitrijević, B. - ,,Monetarizam – teorija i ekonomska politika’’, str.14

Na x-osi je količina novca, a na y-osi je vrednost novca kao recipročna vrednost apsolutnog nivoa cena (1/P). U tački A je ravnoteža ponude i tražnje novca pri nižem nivou cena. Rast ponude novca na nivo M2S dovodi do uspostavljanja nove ravnoteže u tački B u kojoj je viši nivo cena (1/P2) i niži novo realne količine novca. Na taj način rast ponude novca ima za posledicu rast cena, smanjenje realne količine novca i izjednačavanje ponude i tražnje za novcem pri višem nominalnom nivou cena. Pretpostavke Fridmanove funkcije tražnje za novcem su:

Kvantitativna teorija novca je stabilna funkcija tražnje za novcem sa realnim veličinama tj. realnom količinom novca.

Novac je za pojedinca oblik držanja imovine – aktive, a za firmu je kapitalno dobro. Na taj način tražnja za novcem zavisi od prinosa i troškova novca kao oblika aktive, pa se analiza integriše u teoriju kapitala i portfolio pristup.

Tražnja za novcem zavisi od imovine, nivoa cena i prinosa alternativnih oblika imovine, kao i od ukusa i preferencija pojedinaca. Vlasnik novca kao imovine raspodeljuje ga na takav način da za sebe ostvari maksimum korisnosti.

Tražnja za novcem i brzina opticaja novca suštinski su stabilni čak i tokom hiperinflacija, a realna količina novca samo se prilagođava prema principu optimizacije korisnosti.

Nominalna količina novca utiče na nominalni dohodak sa vremenskim pomakom, dovodeći do rasta dohotka u kratkom roku, a do rasta nivoa cena u dugom roku. Ovo je tzv. Fridmanova dihotomija.

Najvažniji činioci u tražnji za novcem su permanentni dohodak i stopa inflacije kao trošak

držanja novca.

12

Realna tražnja novca se postavlja kao sledeća funkcija: M/P=f ( Y, W, Vm, Vw, Vc, 1/P ∙ d/P ∕d/t ∙ r), pri čemu je:

M – nominalna tražnja novcaP – indeks cenaM/P – realna količinanovcaY – realni dohodak (proizvodnja)W – odnos između finansijske i realne aktive i fiksnog kapitalaVm – stopa očekivanog prinosa novcaVw – stopa očekivanog prinosa od obveznicaVc - stopa očekivanog prinosa od akcija1/P ∙ d/P ∕d/t - stopa promena opšteg nivoa cenar – ostale varijableSuština neokvantitativne teorije je u tome da polazi od nastojanja da dokaže da postoji stabilan

odnos između realne tražnje novca i svih varijabli koje tu tražnju određuju. Time ova teorija treba da postavlja čvrst i homogen sistem nekoliko međusobno povezanih veličina privrede. Ova teorija zbog toga nastoji da odbaci i tezu o apsolutnoj stabilnosti brzine opticaja novca koja je vidljiva u svim varijantama kvantitativne teorije novca.

6.2 Funkcija potrošnje Miltona Fridmana

U knjizi objavljenoj 1957.godine Milton Fridman je za objašnjenje ponašanja potrošača ponudio hipotezu permanentnog dohotka. Ona na svojevrstan način dopunjuje hipotezu životnog ciklusa. Naime, i Modiljanijeva i Fridmanova funkcija potrošnje u polaznoj osnovi imaju Fišerov intertemporalni koncept potrošnje, saglasno kome potrošnja ne zavisi isključivo od tekućeg dohotka. Međutim, za razliku od teorije životnog ciklusa koja akcentira predvidljivu dinamiku dohotka u toku celog života pojedinca, hipoteza permanentnog dohotka tvrdi da ljudi u neodređenim periodima života imaju slučajne i povremene izmene u nivoima svog dohotka.

Fridman je predložio da se raspoloživi (tekući) dohodak posmatra kao zbir dve komponente: permanentnog Yp i tranzitnog dohotka Yt tj. Y= Yp+Yt. Permanentni dohodak je deo dohotka, koji će prema očekivanjima, ljudi zadržati i u budućnosti. Drugim rečima, u modelu permanentnog dohotka umesto tekućeg dohotka (apsolutnog ili relativnog) egzogena veličina je kategorija permanentnog dohotka. Permanentni nivo dohotka je onaj nivo dohotka koji domaćinstva dobijaju kada se otklone dugotrajni i prolazni uticaji. Permanentni dohodak je prosečan dohodak, a tranzitorni dohodak slučajna tj. povremena odstupanja od ovog prosečnog dohotka.

Ova teorija polazi od tvrđenja da potrošači ne reaguju identično na sve promene raspoloživog dohotka. Ako promena dohotka ima permanentno trajanje, domaćinstva će najverovatnije trošiti najveći deo uvećanja raspoloživog dohotka. Ilustracije radi, prelazak na bolje plaćeni posao može biti prihvatljiva ilustracija rasta premanentnog dohotka u dužem periodu. Međutim, ukoliko je promena dohotka evidentno kratkotrajnog karaktera (dobra letina ili dobitak na lutriji) značajni deo raspoloživog dohotka će po ovoj teoriji biti ušteđen.

13

Potrošnja je proporcionalna samo permanentnom dohotku Yp, odnosno C=kYp, pri čemu je 0<k<1. Faktor proporcionalnosti k definiše promenu dohotka u zavisnosti od očekivanog prinosa, kamate, ukusa potrošača i tome slično.

Tranzitorni dohodak se uglavnom usmerava na štednju. Preciznije, po teoriji permanentnog dohotka iznos potrošnje je stabilna veličina, dok je kretanje štednje domaćinstava funkcija neizvesnog tranzitornog dohotka.

Hipoteza permanentnog dohotka konačno rešava enigmu potrošnje pretpostavljajući da se u standardnoj Kejnsovoj funkciji potrošnje koristi pogrešna promenljiva. Saglasno ovoj hipotezi potrošnja zavisi od veličine postojanog dohotka. Međutim, nije mali broj istraživača koji pokušava da funkciju potrošnje stavi u korelativni odnos sa tekućim dohotkom. Fridman je pokazao da pogrešno postavljanje zadataka razjašnjava, na prvi pogled, protivurečnosti rezultata pojedinih istraživanja.

Deleći obe strane jednačine C=kYp sa Y dobijamo APC=C/Y=kYp/Y.Analogno teoriji permanentnog dohotka, prosečna sklonost potrošnji zavisi od odnosa

permanentnog dohotka i tekućeg dohotka. Kada tekući dohodak povremeno premaši nivo permanentnog, veličina prosečne sklonosti potrošnji u tom vremenu opada, kada tekuči dohodak postane manji u odnosu na postojani, prosečna sklonost potrošnji se u tom vremenskom intervalu povećava.

Hipoteza permanentnog dohotka koncipirana je na pretpostavci da potrošači prognozirajući situaciju, donose odluke polazeći ne toliko od nivoa tekućeg dohotka, već od nivoa dohotka koji pretpostavljaju da će dobiti u budućnosti. Na taj način hipoteza permanentnog dohotka polazi od tvrdnje da potrošnja zavisi od očekivanja. Po njoj potrošnja ne prati promene tekućeg dohotka već se menja u skladu sa očekivanom veličinom dohotka.

Permanentni dohodak je stabilan i domaćinstva svoju potrošnju prilagođavaju njemu, odnosno u ekstremnom slučaju potrošnja se sa njim izjednačuje. Permanentni dohodak ostvaruje se kao prinos na ranije akumulirano bogatstvo. On se stiče i po osnovu svojine i po osnovu rada i kao takvog moguće ga je predvideti. Permanentni dohodak kome se prilagođava potrošnja predstavlja prosek sadašnjeg i budućeg dohotka što znači da sadašnja potrošnja nema oslonac samo u sadašnjem već i u očekivanom budućem dohotku. Tranzitorni dohodak dolazi neočekivano, sa njim se u potrošnji ne računa. Kao takav služi gotovo u celini za štednju. Teza o permanentnom dohotku pretpostavlja stabilnost u kretanju potrošnje koju izjednačuje sa njim dok štednju prepušta neizvesnosti tranzitornog dohotka. Postoje brojni empirijski dokazi praktične relevantnosti Fridmanove teorije potrošnje.

6.3 Efekat istiskivanja u monetarističkoj politici

Ako pođemo od funkcije tražnje za novcem možemo uočiti razlike u njenom tumačenju kod monetarista i kejnsijanaca (tj. razlike u tumačenju kamatne elastičnosti tražnje za novcem).

Monetaristi polaze od sledeće ideje. Tražnja za novcem je neosetljiva na kamatnu stopu tj. MoYP = f (i,Y) u funkciji je od kamatne stope i dohodka s tim što ona raste samo sa rastom dohotka ili smanjenjem kamatne stope. Koeficijent elastičnosti “b” je po monetaristima jednak nuli (Mo/P=KY-bi) a za kejnsijance je on beskonačan te se na taj način u ,, formi ” sledi da je LM kriva vertikalna i da postoji puna zaposlenost u privredi.

14

Kako je ponuda novca nepromenjena, rast tražnje ( iS1 na IS2) prvo izaziva rast državnih izdataka (G) a zatim i rast kamatne stope (i1 na i2 ) kako su kamatne stope više, destimulisan je privatni sektor da investira tj. izazvan je crowding – out ili efekat istiskivanja privatnog sektora.

7. Čikaška ekonomska i rešavanja krize u Čileu

Čikaška škola imala je praktičan uspeh primene svojih ideja u Čileu 70-tih godina XX veka. Kriza počinje ranih 70-ih godina kada na vlast dolazi Salvador Aljende14, prvi demokratski izabran marksista. Međutim, njegova socijalistička politika nacionalizacije, visoke plate i kontrola cena izazivaju ekonomsku katastrofu i na vlast 1977. godine dolazi general Augusto Pinoče15. Pinoče je pozvao Čikaške momke16 u pomoć, radi davanja hitnih ekonomskih saveta.

Milton Fridman je tada bio na čelu tima. Savetovali su drastično smanjenje državnih prihoda, denacionalizaciju, poresku reformu, privatizaciju penzionih fondova i striktnu monetarnu kontrolu ponude novca. Kasnije, predložena je i privatizacija nacionalnih i rudnih bogatstava. Ekonomske reforme ojačale su državu i ekonomska politika dovedena je na osnaženi put.

Danas je Čile najprosperitetnija zemlja Južne Amerike od koje se može samo učiti.

Zaključak

14 Bio je socijalistički predsednik Čilea od novembra 1970. do svoje smrti, navodno samoubistva, tokom državnog udara 11. septembra 1973.15 Augusto José Ramón Pinochet Ugarte, na vlasti bio od 17.decembra 1974 do 11. marta 199016 Chicago boys (eng.), grupa od 25 mladih čileanskih ekonomista koji su se obučavali na Čikaškom univerzitetu pod tutorstvom Miltona Fridmana i Arnolda Harbergera.

15

Monetaristi su odgovarali na brojne primedbe pretežno kejnsijanske škole. Fridman je u svojim knjigama, člancima, predavanjima i javnim nastupima vodio iscrpljujuću polemiku sa svojim teorijskim protivnicima. Monetaristi su bili vrlo uporni i veoma homogeni, braneći manje ili više uspešno, osnovna načela svoje doktrine. Monetaristička kontrarevolucija odnijela je prevagu u akademskim krugovima tokom prve polovine 70-ih godina, a u ekonomskoj politici tokom druge polovine 70-ih godina.

U najnovije vreme na teorijskom planu monetarizam je zamijenila Nova klasična makroekonomija koja zastupa visoko sofisticiranu matematičko-ekonometrijsku metodologiju i ima rigoroznije pretpostavke u vezi sa modelom licitacije cena, "čišćenja" tržišta iinflacionih očekivanja. Ipak, liberalna načela ekonomske politike i danas dominiraju kod kreatora i realizatora te politike bez obzira na poreklo partije. Fridman (uz Kejnsa) je svakako najznačajniji ekonomista proteklog veka, a monetarizam i danas najuticajnija škola ekonomske politike.Tako da se slobodno može reći, da je u kontekstu pozitivne ekonomije monetarizam verovatno i najbliži ekonomskoj stvarnosti koju proučava.

Govoriti danas o značaju Miltona Fridmana u ekonomiji i društvenim naukama je isto kao i nekada davno nositi sovu u Atinu. Fridman je izvesno najčuveniji, a možda i najznačajniji ekonomista.

Ali, pre nego što je postao ono što danas jeste u ekonomskom svetu, Fridman je prošao dug put na kome se umesto podrške vrlo često suočavao sa ignorisanjem, marginalizacijom, pa čak i osudom. On je spadao u mali broj pojedinaca koji nisu prestali da veruju u slobodno tržište i minimalnu državu, ni tokom decenija velikog entuzijazma među ekonomistima, naučnicima i političarima, iza čega je sledilo stalno širenje nadležnosti države, a smanjivanja domena lične slobode.

Kada je duh planiranja tako drastično splasnuo, jer su propali njegovi glavni oslonci – svi su mogli da se ogreju na suncu slobodnog tržišta o kome je govorio Fridman.

Fridmanova shvatanja iz njegovog bestselera “Kapitalizam i sloboda” mogu se podeliti na ono koja se tiču opštih pitanja ekonomskog i političkog dizajna i na nešto specifičnija pitanja ekonomije, pre svega u vezi sa slobodnim preduzetništvom, monetarnom i fiskalnom politikom, inflacijom, monopolom itd.

U pogledu načelnih pitanja Fridmanova gledišta imaju dosta sličnosti kako sa nekim starijim, klasičnim autorima, kao što je Adam Smit. Ako se “Bogatsvo naroda” Adama Smita može smatrati Starim zavetom u ekonomiji, onda se “Sloboda izbora” Miltona Fridmana može smatrati delom Novog zaveta. Sa “Kapitalizmom i slobodom” dobijamo još jedan deo Novog zaveta.

“Kada bi postavili državu da upravlja Saharom, za pet godina došlo bi do nestašice peska” Milton Fridman

Literatura

16

Bajec, J. Joksimović, LJ. Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993.

Cvetanović, S. : ,,Makroekonomija’’, Niš, 2007.

Dimitrijević, B. ,, Monetarizam – teorija i ekonomska politika’’, Beograd.

Friedman, Milton & Rosa: “Free to choose”, The University of Chicago Press, Chicago, 1980.

Friedman, Milton: “Kapitalizam i sloboda”, Global book, Beograd, 1997

Friedman, Milton: “Teorija novca i monetarna politika”, Global book, Beograd, 1990.

Friedman, Milton: “Tyranny of the Status Quo”, Harcourt Braca Jovanovich, Chicago,1984.

Komazec, S. Ristić, Ž. ,,Makroekonomija’’, Beograd, 2009.

Mesarić, M. ,,Uloga države u savremenim tržišnim privredama’’, ,,Makroekonomsko planiranje i tranzicija’’, Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd, 2002.

Vukmirica, V. ,,Ekonomiks i državni menadžment’’, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.

Slika br.1 - Dimitrijević, B. - ,,Monetarizam – teorija i ekonomska politika’’, str.14.

17