Katherine Neville

MAGINI KRUG

Doba se vraa. Moto Lorenca de Mediija

Samo vreme je krug; sve se vraa. Fridrih Nie

Ono to se vrti ide ukrug. Moto Anela pakla PEINA Upoznati nisu sa buduom tajnom, niti se razabiru u stvarima drevnim. A ne znaju ni ta ta e dogoditi se, i nee due spasiti od budue tajne. Svici Mrtvog mora, proroanstvo Esenovo

Otpoelo je poslednje doba pesme Kume. Iz obnovljenog duha Doba roen je novi Poredak. Sada se Devica vraa, vraa se vladavina Saturna. Novo pokolenje poslalo je dole sa nebesa u visinama. Vergilije, etvrtu ekloga, Sibilino mesijansko proroanstvo

Kuma, Italija: jesen, godine Gospodnje 1870. Vreme je pred sumrak. Izgledalo je kao da vulkanske jezero Avernus, visoko iznad Kume, lebdi u vazduhu, delimino obavljeno metalnom izmaglicom. Izmeu pramenova magle, staklasta povrina jezera odslikavala je oblake koji su se prelivali poput opala dok su klizili preko srebrnog polu-meseca. Po zidovima kratera divlje su rasli zakrljali hrastovi koji su menjali boju od krvavocrvene do purpurne u sutonu. Miris koji se irio iz tamnog sumpornog jezera ispunjavao je vazduh opasnou. Sam predeo oko ovog drevnog, svetog mesta kao daje

neto iekivao, neto to je predskaziva-no hiljadama godina. Neto to e se upravo veeras dogoditi. Kada je tama postala dublja, izmeu drvea koje se protezalo du ivice vode pojavila se jedna neprimetna prilika. urno su je sledile jo tri prilike. Iako su svo etvoro na sebi imali otporne kone pantalone, kone ha-Ijetke i lemove, na osnovu dranja i stasa lako se dalo zakljuiti daje njihov voa ena. Preko ramena je nosila prebaene pijuk, urolanu i nauljenu ceradu, jak konopac, i ostalu opremu za penjanje. Muki saputnici su je bez reci sledili du naspramne ivice jezera. ena se ponovo povukla meu senkc, gde je gusto drvee zaklanjalo nadnoseu stenu. Stala je da opipava u mraku proelje stene prekriveno puzavicama dok ponovo nije pronala skrivenu pukotinu. Navukavi debele rukavice, uklonila je kamenje koje je s toliko panje ranije vratila na mesto. Srce joj je luaki tuklo dok se postrance provlaila kroz uski pro-cep u stenju; trojica saputnika su je sledili. Kada se nala sa druge strane stene, ena je hitro razmotala ceradu i uz pomo ostalih nagurala je u pukotinu. Posle toga se vie nikakav trag svetlo-sti iz peine nije mogao nazreti spolja, te je skinula metalni lem i upalila karbidnu rudarsku lampu na njemu. Zabacivi unazad grivu plave kose, zagledala se u trojicu krnih saputnika ije su oi svetlucale pri svetlosti lampe. Zatim se osvrnula po peini. Zidovi nepregledne upljine, nastali od lave, uzdizali su se preko stotinu stopa iznad njih. Zastao joj je dah kada je shvatila da stoje na samoj ivici ponora koji se obruavao u prazninu crnu poput katrana. ula je zvuk vode koja je proticala nekoliko stotina metara ispod njih. Ovim prolazom nekada su hodili oni koji su tragali za tajnama duboko u utrobi ugaenog vulkana. Ovo je bilo legendarno mesto koje su mnogobrojni traili tokom vekova, peina koja je nekada sluila kao dom najdrevnijoj od svih proroica: Sibilino proroitc. Dok je sada prelazila snopom iz svetiljke preko svetlucavih zidova, ena je dobro znala staje pronala; nemogue daje dolo do greke. Peina je bila upravo onakva kakvom su je opisali oni koji su je poseivali od najranijih vremena - Heraklit, Plutarh, Pauzanije i pesnik Vergilije, koji ju je ovekoveio u stihu kao mesto na kome je Eneja uao u podzemni svet. Bila je i te kako svesna da su ona i trojica njenih saputnika moda prvi koji su ugledali ovo mitsko mesto posle dva milenijuma. Kada se car Avgust doepao vlasti u Rimu 27. godine pre n.e., prvo io je uradio bilo je da prikupi sve primerkc knjiga njenih proroanstava, pod nazivom "Sibilina proroanstva". Spalio je sva koja je smatrao za "neautentina" - to jest ona koja nisu podravala njegova prava ili su proroki zagovarala povratak Republike. Potom je naredio da se kumanska peina zapeati. Zvanini ulaz u nju, koji se nalazio ne ovde nego u podnoju vulkana, bio je zatrpan itavom planinom kamenja. Svaki trag o postojanju uvene peine bio je izgubljen za oveanstvo. Sve do sada. Mlada ena je spustila svoju opremu i ponovo stavila na glavu rudarski lem sa malim izvorom svetlosti. Iz konog haljetka je izvadila grubo iscrtanu mapu koju je ponela sa sobom i predala je najviem od Irojice mukaraca. Po prvi put mu se tada glasno obratila. "Ai, ti e poi sa mnom. Tvoja starija braa moraju da ostanu ovde i uvaju ovaj ulaz. Ako dole naiemo na neku prepreku, ova pukotina bie jedini izlaz kroz koji emo moi da umakncmo." Okrenuvi se na ivici ponora, neustraivo je dodala: ,,Ja u da siem prva." Meutim, on ju je uhvatio za zglavak. Bio je zgodan. Zabrinuto se zagledao u nju. Zatim ju je privukao i neno poljubio u elo.

"Ne, dopusti meni da siem prvi, Klio", ree on. "Zna da sam roen na stenama, karita; verem se poput koze. Moja braa e te spustiti za mnom." Kada je odmahnula glavom, on joj ree: "Bez obzira ta je tvoj otac ucrtao u tu mapu pre nego stoje umro, to je samo miljenje jednog uenog ove-ka, nastalo na osnovu iitavanja pranjavih knjiga. Tvoj otac nije uspeo da pronae to mesto iako je proputovao gotovo ceo svet. I sama dobro zna da su proroita esto opasna. Ono u Delfima krije leglo smrtonosnih pilona u peini. Ne moe znati la emo zatei u svetililu za koje pretpostavlja da se nalazi tamo dole, u tami." Klio se slresla na tu pomisao, a dvojica krnih mukaraca klimnue podravi hrabru odluku svoga brata. Ai upali i drugu svetiljku koju privrsti za svoj lem. Mukarci svezae jak konopac za stenu. Njihov mlai brat dohvati golim akama konopac, a izmama sa kramponima odupre se o zid i nestade u tami poto im je uputio kratak, oaravajui osmeh. Proteklo je naizgled strano mnogo vremena pre nego to je konopac omlilaveo, to je bio znak za ostale da je dodirnuo dno. Klio je provukla vlastiti konopac izmeu nogu i napravila ormu, koju su braa privezala za alavni konopac kao dvostruko obezbeenje ako se oklizne. Potom je i ona nestala preko ivice. Dok se Klio sputala niz strmo proelje stene, sama u tiini, prouavala je kriljac pri svetlosli svoje svetiljke kao da on sadri klju nekakve zagonelke. Da su zidovi imali ui, pomisli ona, ovaj ovde bi mogao da otkrije hiljade godina tajni. Isto kao i sama Sibila, ena koja je mogla da vidi i budunost i prolost. Najstarija proroica u istoriji, ena koja je ivela u mnogim zemljama tokom vie od dvanaesl pokolenja. Sibila je bila roena na brdu Ida, sa koga su bogovi nekada nadgledali rat u ravnici oko Troje. Vie od pet stotina godina pre Hrista, Sibila je otputovala u Rim i ponudila kralju Tark-viniju da kupi knjige njenih proroanstava koje su obuhvatale narednih dvanaest hiljada godina. Kada je odbio da plati cenu koju je traila, spalila je prva tri toma, zatim jo tri, dok nisu preostale samo jo tri knjige. Njih je Tarkvinije kupio po prvobitnoj ceni i smestio ih u Jupiterov hram, gde su ostale dok i to zdanje nije bilo spaljeno do temelja, 83. godine pre Hrista, zajedno sa dragocenim sadrajem. Sibilina vidovitosl zadirala je veoma duboko i daleko. ak su joj i bogovi ispunjavali sve elje. Meulim, kada je zalraila da pozivi hiljadu godina, zaboravila je da poeli i veitu mladost. Kada se primakao kraj njenog ivota, loliko se smanjila da je od nje ostao samo glas, koji je nastavio da prorie iz staklene boice smetene u ovu drevnu peinu tajni. Ljudi su dolazili izdaleka da uju njenu pesmu - dok je Avgust nije uut-kao napuljskom glinom za vjeke vjekova. Klio se svim srcem nadala da je tano obavetenje koje je njen otac ieprkao iz mnotva proilanih drevnih tekstova, ta vizija koju je u celo-sti shvatio tek na samrtnikoj postelji. Bilo daje tano ili ne, ve je rtvovala sve to je nauila u svom mladom ivotu da bi ispunila tu najveu elju oveka na samrti. Kada je stigla do dna, osetila je Aijeve snane ake oko svog struka. Pomogao joj je da nae oslonac na klizavom kamenju koje se nalazilo s obe strane podzemne bujice. Vie od sata napredovali su kroz peine ispod vulkana, sledei uput-slva koja im je njen oiac ostavio na mapi. Konano su stigli do upljine, visoko u steni, ispod koje su Sibiline naslednice, mlade seljanice, veko-vima sedele na zlalnom prestolu - od koga je ostala samo gomila izmrvljenog kamenja - prenosei proroanstva iz uma drevne boginje. Ai je zastao pored Klio. Iznenada se sagnuo i poljubio joj usne. Osme-hnuo se. "Jo malo pa e biti slobodna", ree on.

Ne rekavi vie nita, stao je da se penje uz gomilu izmrvljenog kamenja ka upljini. Uz preostali deo stene izvukao se zahvaljujui snazi svojih miica. Klio je zadravala dah dok je napredovao uz stenu zabadajui u nju krampone. Videla je kako isprua ruku i zavlai aku u visoku upljinu, opipavajui tu mranu rupu iznad svoje glave. Posle jednog trenutka izvukao je neto iz nje. Kada se vratio, pruio je taj predmet Klio. Svetlucao je i podseao na boicu, ne veu od njenog dlana. Klio nikada nije poverovala daje Sibilin glas uvan u ampuli, ve je smatrala da su njene proroke reci bile pohranjene u drevnu boicu. Plutarh je rekao da su njena proroanstva bila ispisana na komadiima metala tako lakim da bi ih vetar odneo ako bi mu bili preputeni. Klio je paljivo otvorila boicu i siuni listii joj ispadoe na dlan. Bili su veliine nokta i ispisani na grkom. Dodirnula je jedan listi i zagledala se u Aijeve tamnopurpurne oi koje su zurile u njene. "ta pie?", proaputa on. "Na ovom pie na grkom En to pan", ree mu ona. "To znai: Jedan su svi." Sibila je predvidela ta e se dogoditi u svakoj kritinoj taki preokreta u isloriji - a to je jo vanije, znala je u kakvoj vezi je ona sa svakim kritinim dogaajem iz prolosti. Pria se daje predvidela dolazak novog nebeskog doba odmah posle njenog doba - doba Ribe, iji e avatar biti kralj koga e roditi devica. Sibila je bila u stanju da sagleda tajanstvene veze, nalik na paukove niti, koje su se protezale preko mnogo hiljada godina, povezujui eru Ribe sa erom Vodolije, vodonoom, erom koja e nastupiti tek dvadeset vekova kasnije - a to je otprilike sada. Klio je vratila listie nazad u boicu. Kada su ona i Ai krenuli nazad istim putem kroz peine ka povrini, obuzeo ju je strah, jer je shvatila pravo znaenje ovog trenutka. Bilo je upravo onako kako je njen otac uvek zamiljao. Izvadivi iz zemlje jednu ovakvu boicu, boicu napunjenu vremenom - otepivi odavno zamrli glas prolosti - otvorila je vrata koja je moda trebalo da ostanu zatvorena. Otvorila je Pandorinu kutiju. Veeras je Sibilina pesma koja je leala nema u tami ispod vulkana jo jednom bila probuena da bi je ponovo ula ljudska bia po prvi put posle skoro dve hiljade godina. ULAENJE U KRUG I tako nam je Isus rekao da obrazujemo krug, da se uhvatimo za ruke. On je stao u sredinu i rekao: "Odgovarajte mi sa Amen." l poe da peva i da govori... Pleite, svi vi... Plesa pripada vaseljeni. Onaj ko ne plee ne zna ta se deava... Ako me budete sledili u plesu, videete sebe u meni koji govorim, a kada budete videli ta radim, ne govorite nikom o mojim tajnama. Poskoih: ali da li shvatam celinu? Dela Jovanova, Apokrif Novog zavela Jerusalim: rano prolee, godine Gospodnje 32. PONEDELJAK Pontije Pilat bio je u nevolji, velikoj i ozbiljnoj nevolji. Smatrao je daje najvea ironija to to po prvi put za sedam godina koje je proveo na poloaju rimskog prefekta, guvernera Judeje, prokleti Jevreji nisu bili krivi. Sedeo je sam visoko iznad grada Jerusalima, na terasi palate koju je sagradio Irod Veliki i koja je gledala na zapadni zid i kapiju Jafa. Ispod njega je sunce na zalasku pronosilo poar kroz lie nara u kraljevskim vrtovima, obasjavajui Irodovu batinu - zlatne

kaveze ispunjene golubicama. Iza tih vrtova uzdizala se Sionska gora gusto zasaena rascvalim bagremovima. Pilat nikako nije mogao da se usredsredi na ono to ga je okruavalo. Kroz pola sata morae da izvri smotru trupa dovedenih radi jevrejskog praznika koji e se slaviti nedelju dana. Uvek bi neto polo naopako u takvim prilikama kada se u gradu okupi mnogo hodoasnika. Strepeo je od kakve nesree nalik onima kojima je imao prilike da prisustvuje u prolosti. Ali to ni izdaleka nije bio njegov najvei problem. Za nekoga na tako visokom poloaju, Pontije Pilat je bio ovek iznenaujue skromnog porekla. Kao to je to samo njegovo ime isticalo, bio je potomak bivih robova. Imao je pretka kome je podaren pileus - kapa obe-leje osloboenog oveka koji je, zahvaljujui plemenitim delima i linim postignuima, unapreen u graanina Rimskog carstva. Bez ikakvog obrazovanja ili prednosti steenih roenjem, ve samo zahvaljujui kombinaciji inteligencije i velikog zalaganja, Pontije Pilat se uzdigao do stalea konjanika u Rimu i sada je bio vitez Carstva. Ali tek kada gaje otkrio Lu-cije Elij Sejan, Pilatova zvezda, zajedno sa zvezdom njegovog gazde, jur-nula je uvis poput meteora preko neba. Tokom ovih proteklih est godina - koje je car Tiberije proveo u vele-lepnom utoitu, zabavljajui se na Kapriju kolale su glasine da voli de-ake, decu koja su jo sisala i egzotini zooloki vrt pun uvezenih zveri -Sejan je postao najmoniji i najomraeniji ovek u Rimu od koga su svi strepeli. U svojstvu kokonzula, sa Tiberijem, Sejan je imao odreene ruke da vlada Senatom po vlastitoj volji. Hapsio je neprijatelje na osnovu izmiljenih optubi i irio kontrolu u inostranstvu postavljajui svoje kandidate na tamonje visoke ploaje - isto kao to je postavio Pontija Pilata ovde u Judeji. Ukratko, problem Pontija Pilata bio je u tome to je Lucije Elij Sejan bio ubijen. I ne samo daje Sejan bio mrtav, ve je bio pogubljen zbog izdaje i za- vere po nareenju samog Tiberija. Optuili su ga daje zaveo carevu snaju, Livilu, koja mu je pomogla da otruje njenog mua, Tiberijevog jedinog sina. Kada je prole jeseni pred rimskim senatom proitan naglas dokument koji im je uputio car sa Kaprija, nemilosrdni, hladnokrvni Sejan - koga je ova izdaja pogodila kao grom iz vedra neba - potpuno je klonuo i nije bio u stanju ak ni sam da izie iz prostorije. Iste te noi, po nareenju rimskog senata, Lucije Elij Sejan bio je zadavljen u zatvoru. Sa njegovog beivotnog tela skinuta je sva odca i potom je bilo baeno na stepenice Kapito-la, gde je ostalo da lei tri dana uveseljavajui graane Rima koji su mu vraali milo za drago, pljujui ga, urinirajui i praznei svoje utrobe nad njim, ubadajui ga i putajui svoje ivotinje na njega. Na kraju su ga bacili u Tibar da ribe dokraje ono to je ostalo od njega. Meutim, Sejanov kraj nije bio i kraj prie. Pohvatani su i pobijeni svi lanovi Sejanove porodice - ak i njegova mala ker koja je bila devica i po rimskom zakonu nije mogla da bude kanjena smru. Zato su je vojnici prvo silovali, a potom joj prerezali grlo. Sejanova otuena ena izvrila je samoubistvo; sauesnicu Livilu je vlastita porodica zakljuala u sobu i ostavila da umre od gladi. Do sada, a jo nije proteklo ni pola godine od njegove smrti, svi Sejanovi saveznici ili saradnici, koji jo nisu bili pogubljeni, izvrili su samoubistva popivi otrov ili se bacivi na vlastite maeve. Pontija Pilata nisu uasavale takve stvari. Veoma dobro je poznavao Rimljane, mada nikada nee biti jedan od njih. Tu greku je Sejan poinio: eleo je da bude Rimljanin plemi i da enidbom ue u carsku porodicu. Mislio je da e moi da ih istisne sa tog poloaja. Sejan je verovao da e njegova krv obogatiti krv careva. Umesto toga, sada je obogaivala reni mulj.

Pilat se nije zavaravao, tano je znao daje u velikoj nevolji. Bez ob.i-ra na to koliko bio kvalifikovan za ovaj poloaj i bez obzira na to koliko je provincija Judeja bila udaljena od Rima, on je svoje ime ukaljao im mu je pokojni dobroinitelj, sa kojim su ga povezivale i mnoge druge stvari, uinio prvu uslugu i on je prihvatio. Moda e Pilatove postupke prema Jevrejima, na primer, posmatrati u svetlu Sejanovih, koji je zapoeo vlastitu politiku karijeru progonom rimskih Jevreja i okonao je pro-terivanjem svih Jevreja iz Rima - dotino nareenje je nedavno opozvao car lino. Tiberije se pobunio tvrdei da nikada nije eleo da ijedan njegov podanik oseti netrpeljivost ostalih, daje sve to bilo Sejanovo maslo. To je samo jo vie pojaalo nervozu Pontija Pilata, i to s pravom. Tokom proteklih sedam godina, Pilat se esto suprotstavljao tom judejskom olou koji je toliko prezirao. Iz nekog razloga, koji Pontiju Pilatu nikako nije bio jasan, za Jevreje nisu vaili rimski zakoni kojih su ostali porobljeni narodi morali da se pridravaju - oni nisu morali da slue u rimskoj vojsci i gotovo da nisu plaali nikakve poreze, ukljuujui tu ak i one koje su plaali Samariani, pa ak i rimski graani koji su iveli u ovim provincijama. Rimski senat je izglasao zakon prema kome ak i istokrvni rimski graanin moe biti osuen na smrt samo zato stoje neovlaeno preao preko jevrejskog brda sa Hramom. A kada je Pilat morao da sakupi sredstva da bi zavrio akvadukt i do-neo ivot u ovu nedoiju, ta su prokleti Jevreji uradili? Odbili su da plate za podizanje nasipa akvadukta, tvrdei da su Rimljani duni da se brinu o narodu koji su porobili i pretvorili u roblje. Pretvorili u roblje - ba zabavno. Nije im mnogo trebalo da zaborave svoje boravke u Egiptu i Vavi-lonu. I tako je on "pozajmio" potrebna sredstva od desetine koju su ubirali za hram, zavrio akvadukt i okonao jadikovke. Meutim, to nije bio kraj njegovim mukama sa Jevrejima i njihovim poslanicama upuivanim Rimu, iako je on odneo pobedu. Razume se, to je bilo jo za Sejanova ivota. Sada se neto novo pomaljalo na obzorju. Neto to bi ga moglo spasti, skrenuti Tiberijev gnev. Njegova ruka bila je dugaka i stisak snaan kada je re o odmazdi prema podreenima koji su pali u njegovu nemilost. Pilat ustade i uznemireno stade da Sparta po balkonu. Saznao je od svojih upravnih organa - gnezda uhoda i dounika koji su od najvee vanosti za svakog guvernera kolonije u kojoj ivi porobljen narod - za nekog tamo Jevrejina koji luta unaokolo po divljini tvrdei, kao i toliki drugi, daje inunctus - onaj koji je primio pomazanje. Takvog su Grci zvali christos, to znai pomazan svetim uljem, a Jevreji mashiah, to je znailo isto, koliko je on razumeo. Ta drevna stvar, tako mu je reeno, imala je duboke korene u istoriji njihove vere: verovali su da neko dolazi, da e iznenada stii i da e ih osloboditi svih stega koje su smatrali da ih sputavaju i da e taj neko pretvoriti ceo svet u raj u kome vladaju Jevreji. U poslednje vreme je njihova elja da ugledaju potencijalnog pomazanog kralja izgleda dostigla vrhunac - a za Pontija Pilata je to bio blagoslov kome se nadao. Jevreji e biti ti koji e da ga spasu! Kako su stvari sada stajale, Sanhedrin, jevrejsko vee staraca, podravalo je ovog novog kandidata, isto kao i veliki broj uenika iz esenske kolo-nije, sledbenika luaka koji je pre nekoliko godina hodio unaokolo uranjajui ljude u vodu. Kolale su glasine da gaje pogubio Irod Antipa, jevrejski tetrarh u Galileji, jer je nazvao Antipovu enu Irodijadu kurvom - i da je Antipa skratio momka za glavu na zahtev svoje pastorke, Salome. Zar nije "rio kraja neveri tih ljudi? Antipa se plaio tog novog pomazanog; verovao je da je on reinkarnacija onog koji je uranjao ljude u vodu i koga je skratio za glavu i da se vratio da bi se osvetio tetrarhu.

Postajao je, meutim, i trei takmiar u ovoj igri. koji je doveo Pilata u jo bolji poloaj: jevrejski vrhovni svetenik Kajafa, rimska marioneta sa veom policijskom silom u Jerusalimu od samog Pilata, koji se takoe zalagao za to da se otarase mutivoda iji je cilj bio da srue rimsko carstvo i civilizovanu upravu. Sajafa i Antipa mrzeli su tog Jevrejina i pribojavali ga se, a Sanhedrin i uronjeni u vodu su ga podravali. Sve bolje od boljega. Kada taj momak padne, povui e sve njih za sobom. Pilat se zagledao preko ravnice s druge strane zapadnog zida ka mestu na kome je upravo zalazilo sunce. uo je okupljanje novih trupa u dvoritu, kao i uvek u vreme praznika. Motrie na reku hodoasnika koja e doi da proslavi prolenu ravnodnevicu, koju su, kao i obino, Jevreji e-leli da izjednae sa vlastitim jedinstvenim verskim uzbuenjima: u ovom sluaju, sa prelaskom nekog duha u Egiptu preko njihovih kua pre vie od hiljadu godina. Pilat je sluao kako oficir zaduen za obuku izvikuje nareenja novim trupama. uo je zvuk njihovih konih donova po mermernim ploicama u dvoritu ispod. Konano se Pilat okrenuo da pogleda preko zida balkona trupe ispod sebe, koje su zakiljivi podigle poglede prema njemu, jer ga je sunce koje mu je bilo za leima obavijalo poput plamenog oreola, tako da su mogli da nazru samo njegov neodreeni obris. Uvek je birao ovaj as i ovo mesto upravo iz tog razloga. "Vojnici Rima", poe on, "morate biti spremni za predstojeu nedelju, za gomile hodoasnika koji e preplaviti ovaj grad. Morate biti spremni da iziete na kraj sa svime to moe da se desi i to bi moglo da predstavlja nepotreban teret za carstvo. Kolaju glasine da e pristii i hukai iji je cilj da miroljubivu proslavu pretvore u pobunu, da pogaze red i zakon. Vojnici Rima, moda e tokom predstojee nedelje ono to e svako od nas ponaosob uraditi izmeniti tok carstva, moda ak i tok istorije. Ne zaboravimo daje naa najvanija obaveza da spreimo bilo kakav in uperen protiv drave ili statusa kvo od strane onih koji ele, radi religijskog ara ili line slave, da izmene sudbinu Rimskog carstva - da izmene tok nae sudbine." UTORAK Jo nije bilo svanulo kada je Josif iz Arimateje, zamagljenog pogleda i iscrpljen od putovanja, stigao blizu Jerusalima. U tami svoga uma jo je mogao da uje zvuke prethodne noi - vodu koja udara o bokove velikih brodova, uranjanje vesala u vodu, apate preko povrine mora neobasjanog meseinom - dok se mali amac pribliavao njegovoj trgovakoj floti koja je bila ukotvljena izvan luke Jopa, ekajui prvu svetlost da ue u luku. ak i pre nego to se Nikodemov glasnik identifikovao i ukrcao na brod, ak i pre nego to je Josif video poruku koju je ak ovamo doao da mu preda, osetio je da im se sprema propast. Uopte se nije iznenadio to je poruka bila ifrovana; poiljalac nije eleo da je vidi i shvati bilo ko drugi. Ali za Josifa ona je uzburkala hiljadu duhova ve i samim onim to nije govorila. Jo i sada je mogao da vidi reci poruke: Pouri. Kucnuo je as. Nikodem. Pisalo je da je as kucnuo. Ali kako je to bilo mogue? pomislio je Josif ispunjen strepnjom. Jo nije bilo pravo vreme za to! Prenebregavi vlastito miljenje i oprez. Josif je probudio svoju usnulu posadu i naredio da njegov zapovedniki brod oslobode od ostalih - sme-sta, u ovo gluvo doba noi - i da samo ovaj brod odvezu u luku Jopu.

Njegovi ljudi su se uno usprotivili tome, oigledno smatrajui daje poludeo. I kada su konano pristali u luci, Josif je nastavio sumanuto da se ponaa. Ostavio je posadu da obezbedi njegov dragoceni tovar - neuveni postupak za vlasnika jedne tako velike trgovake flote - i ne obazirui se na rimski policijski as, odtutnjao je ulicama, zatim probudio sluge da mu izvedu konje i da ih upregnu i otputio se sam samcijat u no. Sanhedrin, jevrejsko vee staraca, sastae se u zoru. Neizostavno je morao da prisustvuje tom okupljanju. Vozei se opasnim putevima zalea - u mukloj tiini koju je naruavao samo topot konjskih kopita po izlomljenom kamenju, njihov topao dah po-mean sa penom i glasanje evraka u udaljenim gajevima - Josif je sluao nemu misao koja se apatom ponavljala u dubinama njegovog uma: ta lije Uitelj uinio? Kada je Josif iz Arimateje uao u grad, nebom je tek poela da krvari blaga izmaglica crvenila iznad Maslinske gore, istiui siluete iskrivljenih oblija tog drevnog drvea. Josif je zadobovao pesnicama po vratima da bi podigao konjuara iz postelje i ostavio mu konje da ih napoji i istimari. Zatim se urno uputio peke ka gornjem gradu, preskaui po dva kamena stepenika. U vlanoj tami pred svitanje koja ga je okruivala, primetio je leluja-nje bagremova na ranojutarnjem povetarcu. Ovo drvee krhkih grana ote-alih od cvetova, svakog prolea bi odenulo Jerusalim u bogatu zlatnu halju. Virei iz nia i kroz lukove, ono kao da je prodirale u svaku poru ovog grada-lavirinta. ak i sada, dok je Josif iao krivudavim uliicama i peo se uz brdo, udisao je njihov teak miris, koji je podseao na miris tamjana to se izvija iz kandila, uvlaei se u pukotine u senci usnulog grada i vrtloei se u pijanim virovima oko podnoja Sionske gore. Bagrem: sveto drvo. "Neka mi naprave svetilite, kako bih mogao da boravim medu njima", naglas je recitovao Josif. Visoki Nikodem kraljevskog dranja iznenada se obreo ispred njega i Josif shvati daje ve stigao do poznate kapije parka koji je okruivao Nikodemovu palatu. Sluga je zakljuavao kapiju za njim, kada je Nikodem, sa umom kose koja se nesputano vijorila oko njegovih irokih ramena, rairio ruke u znak dobrodolice. Josif mu je srdano uzvratio zagrljaj. "Kada sam bio deak u Arimateji", ree Josif, zagledavi se preko mora zlatnih grana, "du ele reke protezali su se nasipi zasaeni chittahom, drveem koje Rimljani nazivaju akacija zbog otrog trnja. Jahve nam je naloio da od tog drveta sagradimo prvi zavetni ator, reetke i oltar, svetinju nad svetinjama, ak i zavetni koveg. I Kelti i Grci su to drvo smatrali svetim isto kao i mi. Oni ga zovu "zlatna grana"." "Suvie dugo si ostao meu paganima, prijatelju moj", primeti Nikodem, odmahujui glavom. "Bog verovatno i sam tvoj izgled smatra za bogohuljenje." To je teko bilo porei, skrueno pomisli Josif. U kratkoj togi i sandalama iji su mu kaiii bili upleteni do polovine listova, sa miiavim, po-tamnelim udovima, izbrijanim licem - koe ispucale i ogrubele od dugog boravka na slanom morskom vazduhu - kose nepodiane na propisan nain, upletene i podignute s vrata kao u Norveanina, znao je da sigurno vie lii na kakvog Kelta sa severa nego na sebe sama: uglednog i potovanog judejskog trgovca i, poput Nikoderna, zvaninog lana vea "se-damdesetorice", kako su obino nazivali Sanhedrin. "Hrabrio si Uitelja, dok je jo bio deak, da sledi nain ivota stranaca koji moe da odvede samo u propast", istaknu Nikodem kada krenue nizbrdo. "Uprkos tome, poslednjih nekoliko ncdelja molio sam se da stigne pre nego to bude suvie kasno. Jer

moda jedino ti moe da umanji tetu poinjenu tokom poslednjih godinu dana dok si bio odsutan." Bilo je tano daje Josif odgajao mladog Uitelja kao vlastito dete, od kada je deakov otac - drvodelja koji se takoe zvao Josif - umro. Vodio ga je na mnogobrojna putovanja u inostranstvo kako bi se upoznao sa drevnom mudrou raznih kultura. Uprkos toj svojoj roditeljskoj ulozi, Josif iz Arimateje, koji je ve bio napunio etrdeset godina neophodnih za ulazak u Sanhedrin, bio je samo sedam godina stariji od svog tienika, o kome nikako drugaije nije mogao da razmilja osim kao o Uitelju. Ne samo kao o rabhiju, to znai moj gospodar ili uitelj, ve kao o velikom duhovnom voi kakav je postao. Nikodemov komentar mu ipak nije bio sasvim jasan. "tetu koju ja mogu da umanjim? Doao sam im sam mogao, poto sam primio tvoju poruku", stade da ga uverava Josif, odbacivi i samu pomisao da je time ugrozio svoje bogatstvo i sam ivot. "Pretpostavio sam daje nekakva politika kriza - nekakav hitan sluaj - nepredviena nesrea dovela do toga da promenimo plan..." Nikodem zaslade i zagleda se u Josifa svojim tunim, tamnim oima, koje kao da su prodirale do najveih dubina - mada su danas bile okruene crvenilom usled iscrpljenosti, a moda i od plakanja. Josif je iznenada primetio koliko je njegov prijatelj ostareo tokom ove jedne kratke godine koliko je bio odsutan. Spustio je ake na Nikodemova ramena i smrknuto ekao, osetivi kako ga ponovo obuzima ista ona jeza, mada je vazduh postajao sve topliji i miomirisniji. Nebo sad vie nije bilo boje lavande ve breskve, jer se sunce primaklo obodu. Nije bio siguran da eli da uje odgovor. "Nije nastupila nikakva politika kriza", odvrati Nikodem, "bar jo nije. Ali se dogodilo neto moda jo gore; pretpostavljam da bi se to moglo nazvati krizom vere. On sam predstavlja tu krizu, razume. Toliko se pro-menio da bi ga jedva prepoznao. ak ni njegova vlastita majka to ne shvata. Kao ni njegovi najblii uenici - dvanaestorica koje naziva magini krug." "Promenio se? Kako se promenio?" upita Josif. Dok je Nikodem birao reci, Josif se zagledao u grad ispod njih u kome su bagremovi umeli na povetarcu, pomerajui grane poput prstiju, milujui ga utavim uzdasima. Pomolio se - molio se za neku vrstu uverenja, vere koja e ga pripremiti za ono to je oseao da se sprema. U trenutku kada je osetio nagovetaj nade, sunce se izdiglo iznad Sionske gore u eksploziji svetlosti, odbijajui se o fasade vila i palata koje su se izdizale iznad njih visoko na padinama Sionske gore, probijajui se ak u lavirintske prolaze donjeg grada. S druge strane, u daljini, nalazio se velianstveni Solomonov hram, a ispod njega, odaja od klesanog kamena u kojoj e se Sanhedrin sastati ovog jutra. Solomonov otac, David, prvi kralj Izraela, zamislio je taj hram u snu. Ponovo podizan i popravljan posle svake nesree, i ukraavan zahvaljujui blagu koje su podarili mnogi veliki kraljevi, taj hram je predstavljao duu jevrejskog naroda. Hram je blistao u dolini poput sunca izdiui se iz mora otvorenih dvorita; njegovi beli mermerni stubovi presijavali su se podse-ajui na umu utvarnog drvea na jutarnjoj svetlosti. Svetlucavi crepovi od istog zlata na krovovima - poklon Iroda Velikog - zaslepili bi oko u zoru, stoje upravo bio sluaj sada, i mogli su da oslepe odbijajui svetlost u podne. Meutim, dok je to zraenje ispunjavalo Josifovo srce, Nikodem mu je proaputao u uvo. "Dragi moj Josife, ne mogu da smislim nijedan drugi nain da to objasnim. Svi se pribojavamo daje Uitelj najverovatnije potpuno poludeo." Odaja od isklesanog kamena uvek je bila hladna i vlana. Voda je izbijala iz zidova i napajala liajeve koji su tamo rasli u svim duginim bojala- Isklesana u samoj steni brda na kome je poivao hram, ta odaja je obrazovala jajoliku nadsvoenu komoru ispod

svetenikog suda i visokog oltara, negdanjeg gumna Davidovog. Do nje se stizalo zavojitim stepenitem od trideset tri stepenika uklesana u drevnu stenu. Josif je oduvek imao utisak daje sam ulazak u tu odaju izvestan oblik obrednog upuivanja. U letnjim danima je lepljiva sveina koja je u njoj vladala predstavljala pravo olakanje. Ali danas, ona je samo doprinosila predoseanju propasti koje je obuzelo Josifa kada je sasluao Nikodemove reci. lako su vee obino nazivali "sedamdesetorica", zapravo se sastojalo od sedamdeset jednog lana kada se ubroji i vrhovni svetenik, i to je bilo u skladu sa brojem lanova slinih vea jo od Mojsijevog vremena. Korpulentni vrhovni svetenik Josif Kajafa, umotan u purpurni molitveni al i utu odoru, prvi je siao niz stepenice. Na vrhu njegovog tapa nalazio se raskoan ananas od istog zlata, koji je simbolizovao ivot, plodnost i podmlaivanje naroda. Kao i svi vrhovni svetenici pre njega, Kajafa je bio zvanini predsednik Sanhedrina zahvaljujui svom religijskom statusu, to je podrazumevalo i pravni status, jer su zakon i Tora bili jedno. Od drevnih vremena, vrhovni svetenici poticali su iz roda Sadukeja -sinova Sadoka, prvobitnog vrhovnog svetenika kralja Solomona. Ali posle rimske okupacije, prvo stoje uradio kralj Irod Veliki, marioneta Rima koji gaje postavio, bilo je da pogubi potomke mnogih uglednih porodica, zamenivi ih u Sanhedrinu svojim ljudima. Ovo ienje znaajno je poboljalo situaciju fariseja, liberalnije i narodnije stranke koju su sainjavali izuavaoci Tore i prepisivai i kojoj su pripadali i Nikodem i Josif. Fariseji su kontrolisali veinu glasova, tako da je voa njihove stranke, Gamaliel, unuk legendarnog rabhija Hilela, bio zapravo predvodnik Sanhedrina, i trn u oku Josifu Kajafi. Fariseji nisu mogli da se suzdre i ne istaknu u svakoj prilici da Kajafa nije doao na ovaj poloaj zahvaljujui poreklu, to je bio sluaj sa saducejskom aristokratijom, niti zahvaljujui uenosti, poput fariseja, ve tako to se oenio kerkom jednog nasija, princa. Postojala je jedna osoba koju je vrhovni svetenik mrzeo vie od nekog fariseja, nasluivao je Josif dok je silazio za svojim sadruzima niz kameno stepenite u odaju. Ta osoba bio je Uitelj lino. Tokom prethodne tri godine Kajafa nije dao svojoj policiji u hramu da predahne, drao ih je kao opor pasa koji je pratio svaki Uiteljev korak. Pokuao je da uhapsi Uitelja zbog podsticanja nemira posle prevrtanja stolova u dvoritu hrama gde je ve pokolenjima porodica Josifa Kajafe drala unosnu koncesiju nad golubicama. Zaista, bogatstvo koje je zgrnuo od prodaje ptica za rtvovanje tokom svetih dana i hodoaa platilo je sadanju Kajafinu sinekuru zajedno sa mirazom jevrejske princeze kojom se oenio. Kada je njih sedamdeset i jedan silo niz zavojito stepenite i zauzelo svoja mesta, vrhovni svetenik Kajafa ih je blagoslovio i sklonio se u stranu kada je plemeniti rabhi Gamaliel, oko koga su se vijorili dugaka kosa i bogata odora, istupio da otvori sastanak vea. "Bog nam je udelio teak zadatak", poeo je Gamaliel na svoj dramatian nain, glasom koji je odzvanjao poput zvona. "Bez obzira na nau misiju, bez obzira na nae elje i bez obzira na ishod dananjeg okupljanja oseam da govorim u ime svih nas kada kaem da niko nee napustiti ovu prostoriju potpuno zadovoljan, jer moramo raspraviti tuan sluaj Jeue ben Josifa iz Nazareta. Poto je nae breme teko, voleo bih da ponem neim to nas moe nadahnuti. Kao to vidite, upravo nam se vratio najvei lutalica meu naom nomadskom braom - Josif iz Arimateje."

Svi okupljeni oko stola okrenue se i zagledae u Josifa. Mnogi klim-nue u njegovom pravcu. Gamaliel nastavi: "Pre tano godinu dana Josif iz Arimateje je pristao, na nagovor galilejskog letraha, Iroda Antipe, i mene lino, da krene na tajni zadatak u Rim u ime potomaka Izraela. Taj zadatak trebalo je da uklopi u svoje uobiajene planove za putovanja. Njegova trgovaka flota je kao i uvek trebalo radi trgovine da obie Britaniju, Iberiju i Grku. Ali kada je izdalo nareenje da svi Jevreji budu proterani iz Rima, zamolili smo Josifa da otputuje direktno na Kapri..." Samo to je Gamaliel pomenuo Kapri, zauo se amor glasova i lanovi vea su se uzbueno okrenuli svaki prema svom susedu. "Neu vas drati u neizvesnosti, jer je veina vas ve sigurno pogodila ta se spremam da kaem. Uz pomo carevog sestria Klaudija, koji poznaje Irode jo od ranije, Josif od Arimateje ugovorio je sastanak sa carem Tiberijem u njegovoj palati na Kapriju. Za vreme tog sastanka, i zahvaljujui umnogome pravovremenoj smrti Lucija Sejana, Josif iz Arimateje uspeo je da ubedi cara da bi bilo veoma mudro da odobri povratak Jevreja u Rim." Odjednom su svi zalupali akama po stolu i nekolicina onih koji su sedeli u blizini od srca je stisnula Josifove ake, ukljuujui i Nikodema. Svi lanovi vea su jo pre nekoliko meseci uli za rimski proglas koji im je iao naruku. Ali sve do sada, dok se Josif nije bezbedno vratio sa svojih putovanja, njegova umeanost ostala je dobro uvana tajna. "Shvatam da e moj zahtev izgledati prilino neuobiajen", nastavio je Gamaliel, "ali poto nam je Josif iz Arimateje uinio veliku uslugu i imajui u vidu jedinstvenu prirodu njegovog odnosa sa Jeuom ben Josifom iz Nazareta, voleo bih na poetku njega da pitam kako bi on eleo da nastavimo ovaj sastanak. Josif je meu prisutnima jedini koji nije upoznat sa svim okolnostima koje su dovele do krize." Nijednom nije pogledao vrhovnog svetenika Kajafu koji se mrtio iza njegovih lea zbog ove promene u protokolu. Ostali su, meutim, zaklimali glavama u znak saglasnosti, tako daje Josif odgovorio. "Svima vam najtoplije od srca zahvaljujem. Stigao sam jutros neto pre svitanja, i dok mi ovde sedimo, moja flota jo nije ula u luku, niti sam ja imao vremena da odspavam, da se okupam i presvuem. To vam je dokaz sa kolikom hitnjom sam pristupio reavanju problema koji je pred nama. Zapravo, nisam imao vremena ni da saznam s im smo to suoeni, znam samo to daje Jeua, Uitelj - koga, kao to veina vas zna, smatram svojom jedinom porodicom - u nekoj velikoj i ozbiljnoj nevolji koja se odnosi i na sve nas." "Onda moramo sve da ti ispriamo", ree Gamaliel, "i to mora da uini svaki od nas ponaosob, jer je veina nas uestvovala u pojedinanim dogaajima, ali ne u svima. Pria treba da krene od mene." Prole jeseni je sam stigao u Jerusalim, u vreme Proslave zavetnog atora. To je zaprepastilo sve koji ga poznaju. Uenici su ga tri puta zvali da sie s njima s gore Galilejske da iri re Boju kao stoje to inio prilikom svih svetih dogaaja i da isceljuje svetinu okupljenu na proslavi. Tri puta je odbio i poslao ih same. A onda je sam siao u potaji, pojavivi se iznenada, neoekivano u spoljanjim dvoritima hrama. Igledao je udno i tajanstveno, nimalo nalik na sebe - kao daje sledio nekakvo unutranje vlastito ustrojstvo. Tokom Sukota, za vreme jesenje ravnodnevice, kada slavimo prvi za-vetni ator sainjen od grana bagrema, po Gospodovom nareenju, a tokom naeg egzodusa iz Egipta, takoe

slavimo i uspomenu na grube kolibe ili atore podizane u divljini u kojima se ivelo tokom tog hodoaa. Za vreme proslave prole jeseni, svaki vrt, dvorite i privatni park u Jerusali-mu bili su ispunjeni kao i uvek improvizovanim atorima podignutim na brzinu od grana ukraenih cvetovima kroz koje su zvezde mogle da sijaju, povetarac da duva i kia prska po naim porodicama i posetiocima koji su u njima iveli i gostili se ele nedelje, sve do kraja praznika. Sukot se okonava u hramu itanjem poslednjeg poglavlja i?. Tore o smrti Mojsije-voj, ime je oznaen zavretak starog ciklusa i to predstavlja isto to i smrt Mojsijeva za na narod. Na zavretku slavlja osme noi, domain ustaje od veere u svakom dvoritu ili vrtu i ita molitvu koja je najstarija u hagadskoj tradiciji, starija je i od samog praznika. Za ta se on to moli? Trai od Boga uslugu, jer je nedelju dana "iveo u daari": naredne godine, moda e zasluiti da sedi u Levijatanovoj daari. A ta oznaava daara Levijatanova? Dolazak novog doba, doba mesijanskog kraljevstva koje poinje pojavom mesije, onog koji je pomazan i koji e pobediti morsku neman, upotrebiv-i njenu kou za daaru pravednih, a njeno meso za mesijanski banket. On e nas osloboditi stega, ujediniti nas u jedno kraljevstvo, vratiti koveg i slaviti hram poput Davida i Solomona. Kao prirodni potomak ovih monih prineva, povee izabrani narod u slavu i dozvati zlatnu zoru -ne samo nove godine, ve novog eona. Kao to vidi, nipoto nije sluajno stoje Uitelj sam siao sa gore Galilejske da prisustvuje ba ovom prazniku. Te osme noi pojavio se upravo u vrtu Nikodemovom, za Simhat Toru. Nikodemov vrt je velik i gusto poumljen. Kao i uvek u ovakvim prilikama, bilo je mnogo atora od granja i cvea i baklji koje su osvetljavale eozbu tako da su kapije mogle da ostanu otvorene za hodoasnike i sve ostale. Na kraju praznika, kada je Nikodem ustao da ih blagoslovi i zamoli .a ast da naredne godine u ovo doba sedi u atoru morske nemani. Uitelj je ustao sa svog mesta u jednoj od oblinjih daara. Uputio se ka Nikodemu u svojoj lepravoj beloj odori dok se kosa vijorila oko njega. Pomerio je rukom u stranu inije i pehare i popeo se na niski, mesingani sto. Podigao je uvis krag sa vodom koji je drao u jednoj ruci dok se drugom pridravao za grane senice radi ravnotee i poeo da sipa vodu posvuda - po stolu, tlu - poprskao je ak i goste koji su se jo naslanjali na sto i koji uznemireni poskakae na noge. Svi su bili ili zapanjeni ili zbunjeni, niko nije znao staje hteo ovim inom niti su mogli da pretpostave. Zatim je Uitelj bacio krag na tie. Podigao je ruke i povikao: "Ja sam voda! Izlivam se za vas; svako ko je edan treba da doe da se napije mene! Ako verujete u mene, reke ive vode e potei iz vas..." Oni koji su prisustvovali ovom inu posle su se priseali da je njegov glas bio veoma bogat i reci pune nadahnua, tako da su tek kasnije shvatili da niko nije imao pojma o emu on to govori. Kada je veera zavrena i ljudi poeli da izlaze kroz njegove kapije. Nikodem je nauo razgovor koji je vodila nekolicina njegovih sadruga fa-riseja. Na brzinu su sazvali tajno vee koje je trebalo da se odri kasnije te noi u Kajafinoj palati na drugom kraju grada. Nikodem je resio, mada nije bio pozvan, da prisustvuje, jer je bilo jasno da je Uitelj uspeo da uzdrma i zbuni ak i svoje najvee pristae svojim udnim postupkom. Narednog jutra, Nikodem je rano otiao do dvorita hrama u potrazi za Uiteljem pre nego to ga ostali pronau. eleo je da ga zatiti od svega sto bi mogao da uradi ili kae, jer su esto ak i njegovi uenici pogreno shvatali njegove reci. Prethodne noi, uprkos

unom protivljenju Niko-derna i ostalih - ak i vlastite policije u hramu - Kajafa je zatraio da se obave pripreme za Uiteljevo hapenje im se on ujutro pojavi. Uitelj je stigao neposredno posle Nikodema. Na sebi je imao istu onu belu odoru. im je stupio u dvorite hrama, oko njega se obrazovao veliki krug - koji su sainjavali i mnogi od onih to su prisustvovali tajnom sastanku. Ovog puta su bili bolje pripremljeni. Na Kajafin nagovor, danas Su sa sobom doveli preljubnicu. Gurnuli su je pred Uitelja i zapitali ga da 1 n smatra da bi trebalo daje kamenuju, to joj je po zakonu, razume se, sledovalo. To je bila zamka: svima je bilo poznato da Uitelj - poput Hilela, koji je bio slobodouman kada je re bila o ponaanju u braku i koji je naroito potovanje gajio prema enama - veruje u pratanje takvih greha ako se poinilac iskreno pokaje. Na zaprepaenje svih, Uitelj nije ni re izustio. Nemo je uao u praini i crtao po njoj vrhom prsta kao da nije uo ni jednu jedinu izgovorenu re. Do tada se oko njega okupila povea skupina znatieljna da vidi ta e da uradi i spremna da se ruga eni, koju su drali neposredno ispred njega poput komada mesa koji se klati na kuki. Posto su ga prilino dugo saletali, on ustade i utke odmeri gomilu -prodorno se zagleda u svaki par oiju, kao da izrie konani sud o pojedinanoj dui svakog oveka. A onda progovori: ,,Neka prvi kamen baci onaj meu nama koji sebe smatra bezgrenim", ree im on. Zatim je ponovo unuo u prainu i utke nastavio da crta prstom. Posle dosta vremena, podigao je pogled i ugledao enu pred sobom. Bila je potpuno sama. ,,Poi i ne grei vie", rekao joj je. uvi te reci, Nikodem koji je sve to promatrao iz prikrajka, shvati koliko je bilo vano ono to je Uitelj uinio. Rizikovao je vlastiti ivot zbog ene za koju je znao daje kriva za ono za staje optuuju, jer je rekao "ne grei vie". Uitelj je naterao sve prisutne da budu sami sebi sudije - ukljuujui tu i enu, jer e i ona morati da uvidi veliinu onoga to je za nju bilo uinjeno. Kada se ena udaljila i Uitelj ostao sam, Nikodem mu je priao dok je ovaj jo crtao prstom po pesku. Nikodema je zanimalo da vidi ta to Uitelj crta. Spustio je pogled i u praini ugledao nacrtanu neku vrstu vora -veoma sloenog vora, jer je teko bilo razabrati poetak ili kraj; inilo se da stalno ide ukrug. Uitelj je osetio Nikodemovo prisustvo i ustao iz praine. Stopalom je izbrisao sliku koju je nacrtao. Kada je Nikodem zapoeo razgovor o riziku kome se Uitelj izloio doavi sam iz Galileje bez ikakvog upozorenja, Uitelj se osmehnuo i samo je rekao: ,,Dragi moj Nikodeme, da li ti se ini da sam sam? Nisam. Doao sam ovamo sa svojim Ocem. Nemoj zaboraviti, da shofar duva i u Galileji. To se, razume se, odnosilo na Dan pomirenja koji su proslavili prethodne sedmice dok je Uitelj jo bio u Galileji. Tom prilikom se duvalo u rog ovna kao i uvek na kraju svake godine, to je bio znak svim ljudima da u nastupajuoj godini razmisle o tome kako bi mogli jo vie da postupaju u duhu Boje volje. Meutim, Nikodema je proelo neprijatno oseanje, jer je Uitelj kao usput pomenuo tu vekovima staru tradiciju. Uinilo mu se da bi ona mogla poprimiti novo znaenje u Uiteljevom grozniavom i plodnom umu. Staje zapravo naumio? Pre nego to je Nikodem stigao da potegne tu temu, Uitelj se urno uputio ka dvoritu u kome su bili oni koji menjaju novac, a koje se nalazilo unutar zemljita koje je pripadalo hramu. Nikodem se zaduvao dok ga nije sustigao. Tamo su Uitelja ponovo okruili isti oni koji su mu se napolju rugali - stoje i mogao oekivati i stoje izgleda i eleo optuujui ga da je izigravao lanog svedoka. Tada je to uradio, to to je izazvalo glasine daje moda lud.

Kada su ti ljudi rekli da vode poreklo od Avramovog semena i da im nije potreban Uitelj koji e ih poduavati, to je on voleo da radi, i da im se naroito nisu dopale njegove pretenciozne tvrdnje da je on mesija i na-slednik Davidove loze, Uitelj je imao smelosti da izjavi kako je lino poznavao Avrama. Stavie, rekao im je da se Avram silno obradovao kada je uo za Uiteljevu misiju ovde na zemlji. Oni rekoe da Uitelj nije bio dovoljno star da bi poznavao oveka koji je bio mrtav, poput Avrama, ve hiljadama godina. Uitelj ih je uutkao jednim pogledom. Potom im je kazao da ih je lino Bog upoznao! Rekao je daje on, Uitelj, sin Boji - lelo Boje! Ali ni to nije bilo sve. Rekao im je, i mnogi ovde prisutni to mogu da potvrde: "Ja i moj Otac smo jedno. Pre Avrama... ja postojiml" Upotrebio je sveto ime da sebe opie, to je samo po sebi bogohulno i zasluuje bie-vanje ili ak kamenovanje. Ali to je bio samo poetak. Pre otprilike tri meseca, dosta posle proslave, Uitelj je bio pozvan u Vitaniju, u dom mladog Lazara, brata Mirjam i Marte iz Magdale, meu svoje najblie uenike. Deak je bio teko bolestan i udeo je da ga vidi pre nego to umre. ak i po tvrenju dvanaestorice, Uitelj se runo poneo, odbio je da napusti Galileju i poseti porodicu iako je situacija bila kritina i ene ga preklinjale da pokua da izlei deaka, da ga spase izvesne smrti. Kada je konano stigao, dete je bilo mrtvo ve tri dana. Mirjam im je kazala daje les ve poeo da truli i daje zaudarao, i da su ona i sestra odbile da dozvole Uitelju da ue u kriptu kada je to zatraio. I tako je ostao da stoji napolju. Stajao je napolju i dozivao Lazara -mladog, mrtvog Lazara - dok ovaj nije ustao iz groba. Podigao ga je iz grobnice predaka. Podigao gaje u stanju raspadanja, umotanog u istrulelu krpu u kojoj se sahranjuju mrtvi sa sve crvima koji su ve poeli da izjedaju les. Podigao gaje iz mrtvih. "Blagi Boe", proaputao je Josif i. Ari-mateje kada je pria bila gotova. Zurio je u ostale za stolom staklastog pogleda ne uspevajui da primora sebe da progovori. Staje uopte mogao da kae? Sadukeji su propovedali daje smrt jednostavno kraj ivota; fariseji su smatrali da dobrog oveka, koji je dobro proiveo ivot, moda eka kao nagrada veni ivot na nebu. Ali niko nije verovao u uskrsnue, u vraanje napola trulog lesa iz groba u ivot na zemlji. To je predstavljalo nezamislivi uas. Mnogi od prisutnih za stolom pokuae da izbegnu njegov pogled kada su videli koliko je to sve Josifa zaprepastilo. Ali se zato vrhovni sve-tenik Kajaf"a, koji niim nije doprineo prii koju su ostali ispriali, sada udostojio da ih poastvuje vlastitim miljenjem. "Sve mi se ini da tvoj bratanac, na voljeni Jeua ben Josif iz Nazare-ta, sin skromnog drvodelje, pati od iluzije veliine, dragi moj Josife", izjavi on svojim ljigavim glasom koji je svima iao na ivce. "Umesto da se ponaa kao voa - uitelj, rabh ili gospodar, pomazani kralj ili ta god -emu su se nai ovde prisutni sadruzi nadali, on se izgleda izmetnuo u luaka koji misli daje, genealoki, potomak jednog i jedinog pravog Boga i da moe da odluuje ko e iveti, a ko umreti. Pitam se kako mu je uopte tako neto moglo pasti na pamet?" Pogledao je Josifa i iscerio se. Josif je dobro znao da su se mnogi prisutni, mada u sebi, sigurno slagali sa vrhovnim svetenikom. Bog se nije mogao opisati i bio je nedodirljiv: On nije mogao biti prikazan prema ovejem liku. Kako je do ovoga uopte moglo da doe? pomisli Josif. Tokom jedne kratke godine, njegov svet se potpuno izokrenuo. Josif je morao lino da vidi Uitelja, i to smesta. Poznavao gaje bolje od bilo koga oduvek je verovao da je jedino on u stanju da sagleda istou njegove due. Morao gaje videti pre ostalih, pre nego to bude suvie kasno.

PETAK Josifovo predivno, ali veoma zaraslo imanje na gori Maslinskoj, koje je retko obilazio u poslednje vreme zbog estih putovanja, zvalo se Getse-man. Bio je siguran da Uitelj nee odvesti svoje uenike na Getseman, niti e tamo otii sam, bez Josifovog odobrenja. to znai da je postojalo samo jedno mesto na kome je mogao da odsedne u ovoj brdovitoj zemlji, a to je bilo u gradu Vitaniji - u domu Lazara iz Magdale i njegovih sestara, Mirjani i Marte. Pri samoj pomisli na sestre iz Magdale, Josif je uvek morao da se bori protiv snanih oseanja. Mirjam iz Magdale ili Marija kako su je zvali Rimljani, podseala gaje na sve greke njegovog ivota, kao Jevrejina i mukarca. Voleo ju je - o tome nije bilo zbora - i to u svakom pogledu, voleo ju je kao to bi mukarac trebalo da voli enu. Iako je imao etrdeset godina i bio dovoljno star da joj bude otac, ve je trebalo da ispuni svoju prokletu jevrejsku dunost prema Bogu i da zagadi zemlju plodovima svoga semena kao to bi to Nikodem verovatno rekao. Mirjam je, meutim, volela drugoga. I samo je Josif iz Arimateje znao zasigurno, mada su mnogi drugi podozrevali, daje predmet njene ljubavi Uitelj. Josif nije mogao daje krivi zbog toga, jer ga je i on voleo. Zbog se nikada nije otvorio pred njom niti e to ikada uiniti, sve dok Uitelj bude iv. Ipak je poslao glasnika u Vitaniju i pozvao se na veeru. Uitelj e doi iz Galileje u etvrtak, tako da su za petak pripremali formalni ruak i laku veeru kada e, kako je stajalo u Martinom poverlji-vom odgovoru, Uitelj imati neto vano da objavi. Postoje prilikom poslednje posete Uitelj podigao iz groba mladog domaina, Josif se zapitao ta li je izopaeno smislio ovog puta. Josif se u petak ujutro odvezao do Vitanije, grada koji se nalazio nekoliko kilometara dalje od Getsemana. Kada se zaustavio ispred kue, ugledao je viziju - ili pre utvaru u belom - koja se sputala niz brdo rairenih ruku. Bio je to Uitelj, ali nekako izmenjen. Oko njega je ilo najmanje stotinu ljudi, i kao i obino, veina njih bile su ene. Svi su takoe bili odeveni u belo, nosili su u naruju naramke ovea i pevali neki udan, ali proganjajui napev. Josif je ostao bez reci da sedi u kolima. Kada je Uitelj stigao do njega, u odori koja je obavijala njegove udove poput vode, zagledao se u Josifove oi i osmehnuo se. U tom trenutku je Josif u njemu video deaka kakav je nekada bio. "Voljeni Josife", oslovi ga Uitelj, dohvativi njegove ake i povukavi ga da sie sa kola, "kada bi samo znao koliko sam udeo za tobom." A onda, umesto da ga zagrli, Uitelj krenu akama uz Josifove miice, preko njegovih ramena i lica, kao da pregledava kakvu ivotinju ili eli dobro da upamti njegove crte kako bi isklcsao pagansku skulpturu prema njegovom liku. Josif uopte nije znao ta da misli. Pa ipak - osetio je neku vrstu toplog peckanja duboko ispod koe, u mesu, kostima, kao da se deava nekakva fizika promena. Bilo mu je nelagodno i povukao se. Ljudi koji su pevali i mileli oko njih nervirali su Josifa; nije prepoznao nikoga od njih i jedva je ekao da odvue Uitelja odatle. Kao da mu je proitao misli, Uitelj ree: "Hoe li ostati uz mene, Josife?" "Misli na ruku i preko noi?" upita Josif. "Da, Marta je sve sredila. Ostau koliko god bude eleo; zaista moramo da razgovaramo." "Pitam te, hoe li ostati uz mene", ponovio je Uitelj glasom koji Josif nije umeo da protumai.

"Da ostanem uz tebe?" upita Josif. "Ovaj, da, dobro zna da u uvek biti uz tebe. Upravo zbog toga moramo..." "Hoe li ostati uz mene, Josife?" ponovi Uitelj, gotovo kao da po-navlja reenicu da bi je bolje upamtio. Iako se i dalje osmehivao. jedan njegov deo kao daje bio zagledan u veliku daljinu. Josifa proze uasna jeza. "Moramo da uemo unutra", ree on brzo. "Jako dugo se nismo videli; moramo da porazgovaramo o mnogim stvarima u etiri oka." Oteravi ostale, stao je da pouruje Uitelja stazom koja je vodila do kue. Poslae nekoga dole da se pobrine za konje. Stigli su do natkrivenog trema sa sluhovima du velike i nepravilno postavljene kamene kue. Kada je Josif zaao meu tamne prolaze u dvoritu sa fontanom u hladu drvea, uhvatio je Uitelja za ruku. Kada je vrhovima prstiju dodirnuo hladan laneni rukav, materijal mu je privukao panju - setio se da su Ni-kodem i nekolicina drugih pomenuli tu novu belu odoru. Josif, koji je bio dobro upuen u stranu robu koju je uvozio, prepoznao je pod dodirom da to nije bilo u svetu poznato, ali ne preskupo platno iz Galileje, ija je proizvodnja donela bogatstvo porodici Magdali i mnogim drugim stanovnicima Galileje, ve je to verovatno bilo daleko skuplje pelusijansko platno iz severnog Egipta - za koje se ak moglo rei da je dragoceno, jer je po ceni konkurisalo drugoj jednoj tkanini koja se takoe dobijala nekim tajanstvenim i tajnim procesom: kineskoj svili, tkanini toliko retkoj daje u Rimu bilo zabranjeno daje nosi bilo ko drugi osim lanova carske porodice. Kako li je, za ime sveta, Uitelj doao do takvog bogatstva? Ako se ima u vidu njegova poruka da treba odolevati zamkama ovosvetovnog bogatstva, bilo je krajnje neobino to je zadrao odoru umesto da je proda i razdeli novac siromanima, kao to je to oduvek radio ak i kada su u pitanju bili mnogo skromniji pokloni. Martu, stariju sestru, ija je upletena kosa bila prekrivena maramom, a vrat znojav, zatekli su meu slugama kod glinenih ognjita u zadnjem delu kue. "Spremam pravu gozbu za danas", ponosno je rekla Marta kada su obojica mukaraca prili da je zagrle, pazei da se ne sudare sa slugama koji su nosili posluavnike prepune hrane. "Marinirana riba u vinu", nastavi ona, "razne vrste hleba i sokova od peenja, pilea supa, peeno jagnje, prvo proleno povre i trave iz naeg vrta. Danima ve kuvam! Poto je Uitelj, kao i obino, usvojio sve ove posetioce, morala sam da pripremim vie hrane nego to sam planirala. Iako Pasha pada tek naredne nedelje, na ovaj nain naa porodica eli da zahvali - ne samo za tvoj bezbedni povratak sa mora, Josife, ve i za udo od pre samo tri meseca koje je Uitelj izveo, zahvaljujui svojoj veri; sigurna sam da si ve uo kako je vaskrsao naeg mladog Lazara." Marta je gledala Uitelja sa uobiajenom naklonou i izgleda da nije primeivala da neto nije u redu. Josif je iznenaeno takoe podigao pogled ka njemu i zaista, malopreanje oseanje da nije sa ovoga sveta je nestalo. Zamenilo ga je iskreno saoseanje koje je Josif oduvek oseao. Ono je verovatno predstavljalo objanjenje za veliki broj odanih sledbeni-ka koji je Uitelj pridobio tokom veoma kratkog razdoblja. Uitelj kao da je znao svaku mranu tajnu pokopanu u ovekovim grudima, ali je posedovao i sposobnost da oprosti i da da oprost svima. "Dragi Josife", zaustio je Uitelj, osmehujui se kao da e da mu ispria neku privatnu alu, "nemoj, molim te, da poveruje ni re od onoga to ti je ova ena rekla! Njena vlastita vera i vera njene sestre podigli su mladog Lazara iz zemlje. Ja sam samo pomogao pri raanju kao kakva babica, ali samo je Bog u stanju da izvodi uda kao to su raanje i ponovno raanje, bilo iz materice ili grobnice. I to samo zarad onih koji iskreno veruju."

"Na brat Lazar moe s tobom podeliti svoje iskustvo", stade Marta da uverava Josifa. "Trenutno je napolju na terasi, sa ostalim gostima." "A Mirjam?" upita Josif. "Zaista bi trebalo neto da preduzme s njom u vezi, Uitelju", ree Marta, blago se raestivi. "elo jutro ipa po planini s tobom i ostalima; trenutno je u vonjaku sa uenicima i njihovim porodicama koje nisu odavde. Samo je zanima filozofsko blebetanje dok ivot ide dalje, i stvarnost je prebaena poput sedla preko ramena nas teretnih ivotinja. Trebalo bi daje ti javno ukori." Uitelj udalji Martu od sebe kako bi je osmotrio. Progovorio je s takvom hitnjom i strau daje Josif ostao potpuno oamuen. "Volim Mirjam", ree Uitelj njenoj sestri glasom koji je vie bio ljut nego pun ljubavi. "Volim je vie od svoje majke, vie nego to volim ovde prisutnog Josifa, koji me je odgajio. Volim je vie od sve moje brae, ak i od onih koji su sa mnom od samog poetka. Postoji veza, vor, koja pomae Mirjam i meni da se razumemo, koja mora biti dovoljno jaka da sve prevazie - ak i smrt. ta misli, hoe li Mirjam postati vanija ako ti bude pomagala oko pripreme obroka, pa makar to bio obrok za hiljadu ljudi ili ako bude sedela sat due kod mojih nogu dok sam jo sa vama?" Josifa je zapanjila Uiteljeva okrutnost. Kako je mogao da kudi enu koja gaje upravo uzdizala u nebesa to joj je spasao brata i koja je provela tri dana kuvajui za njega, njegove uenike, i stotinu nepozvanih gostiju? Josif primeti daje Marti zadrhtala brada i da joj se lice zgrilo. Ali kada je zakoraio da se umea, Uitelj se ponovo izmenio. Dok je Marta pokuavala da sakrije uplakano lice akama, Uitelj ju je uhvatio za zglavke, pognuo glavu i poljubio joj dlanove, koji su jo bili prekriveni testom i branom. Potom je ponovo privukao Martu u zagrljaj, poljubio je u teme i nastavio neno daje ljulja, dok se nije opustila i prestala da plae. Tada ju je Uitelj odvojio od sebe i pogledao. "Mirjam je odabrala pravi put, Marta", rekao je neno. "Svako od nas treba da daje onoliko koliko je u stanju. Nikada nemoj traiti da neko bude kanjen zato to se pokorava Oevoj volji." Josif jo nije uspeo da se razabere u svemu tome, a Uitelj gaje uhvatio za ruku i skliznuo na terasu. U ograenim vrtovima ispod, pozvani gosti su se kretali izmeu stolova, ilima i ostalih aranmana postavljenih tu radi njih ispod senica od vinove loze koje su vodile do vonjaka. S druge strane vrtova nalazili su se izbledeli kameni bedemi na kojima su nepozvani, ali dobrodoli gosti, mogli da se poaste u hladu pored malog potoka. Ispod senica od vinove loze ije su mladice tek poele da se razmota-vaju, Josifje ugledao ribare iz Galileje: Andriju i njegovog brata Simona koji su se priljubljenih glava doaptavali sa svojim partnerima, Jovanom i Jakovom Zebedejom, koje je on zvao ,,grom i munja", zbog neobuzdanih i eksplozivnih karaktera. Blizu njih je stajao mladi Jovan Marko, koji je iziao radi dananje proslave iz majine kue u Jerusalimu. Josifa je uplaio toliki broj vanih uenika i njihovih porodica okupljenih najednom mestu. Naroito ovde u Judeji, gde su sada bili pod jurisdikcijom Rima i nadohvat Kajafi. Ako su nameravali due da ostanu, morae da ih prebaci na svoje imanje Getseman, gde su sluge uvek bile na strai. Odagnavi takve misli, zaustavio je Uitelja i povukao ga u zaklon reetkaste senice od okota pre nego to su oni odozdo uspeli da ih spaze. "Voljeni moj sine", blago ga oslovi Josif, "toliko si se izmenio za ovih kratkih godinu dana koliko sam bio odsutan da te vie ne prepoznajem."

Uitelj skrenu pogled na Josifa. Njegove oi koje su se prelivale poput opala, ta udna meavina smee, zelene i zlatne, oduvek su za Josifa bile nestvarne. Bile su to oi oveka naviklog na druge, fantastine svetove. "Ja se nisam izmenio", tuno je odvratio Uitelj s osmehom. "Svet se menja, Josife. U vremenu promena, kao to je ovo, moramo se usredsre-diti na jednu jedinu stvar koja je nepromenjiva i neprolazna. Uskoro e svanuti dan koji su predviali jo od vremena Enoha, Ilije i Jeremijc. Isto onako kao to sam ja pomogao da mladi Lazar ustane iz groba, na je zadatak da sada pomognemo svetu da pree u novo doba: zbog toga sam ovde. Nadam se da e mi se pridruiti, da ete mi se svi pridruiti. Nadam se da ete ostati uz mene. Mada ne morate svi da me sledite tamo gde moram da poem." Josif nije shvatio ovu poslednju primedbu, ali je urno nastavio. "Svi smo zabrinuti za tebe, Jeua. Sasluaj me, molim te. Ostali lanovi Sanhedrina ispriali su mi o tvom dolasku iz Galileje za vreme praznika prole jeseni. Jeua, zna da u Sanhedrinu ima najjau potporu. Mislio sam da je sve dogovoreno kada sam otiao prole godine, da e te pomazali za vreme predstojeeg praznika ujesen. Planirali su da te pomau kao mesiju kao naeg izabranog kralja i duhovnog vou! Zato si sve to izmenio? Zato pokuava da odbaci sve to su mnogi mudri ljudi tako dugo planirali?" Uitelj pree akom preko oiju. "Sanhedrin nije moja najjaa potpora, Josife", ree on. Zvuao je umorno. "To je moj Otac na nebu, i ja sluam samo Njegove zapovesti. Ako se sluajno Njegove ideje kose sa idejama Sanhedrina, bojim se da e morati da odmere snagu s Njim. Potom je uputio Josifu isti onaj zagonetni osmeh i dodao: "A to se tie onoga to je nepromcnjivo i neprolazno - to je vornovat problem." Uitelj je voleo da skriva tajne u zagonetkama i Josifje uoio da se stalno vraa na vorove. Josifje upravo hteo da pokrene tu temu kada se veo od vinskih pipaka koji ih je okruivao razmaknuo i Mirjam se obrela pred njima. Osmehivala se toplim, senzualnim osmehom koji bi uvek uzburkao Josifova oseanja. Bujna kosa duginih boja slobodno joj je padala oko ramena nagoveta-vajui divlju raskalanost, zbog ega su lanovi vea - pa ak i mnogi od uenika - smatrali da predstavlja nepotrebnu politiku pretnju u Uiteljevoj sviti. Josifje oduvek bio miljenja da postoji neto primitivno u vezi s njom, nalik na prirodnu silu. Bila je poput one drevne Lilit koju su najstariji hebrejski tekstovi nazivali Adamovom prvom enom: zrelo voe koje prosipa ivot, nita ne zadravajui. "Josif iz Arimateje!" povika ona i baci mu se u naruje. "Svima si nam nedostajao, ali sam ja najvie od svih eznula za tobom." Malo se udaljila i ozbiljno se zagledala u njega onim svojim krupnim sivim oima ispod gustih trepavica. "Uitelj i ja smo esto o tome razgovarali. Kada si ti ovde, nikada se niko ne posvaa, niko ne cvili niti se ali. Ti sve to odagna i sve izgleda tako jednostavno kada si ti tu." "Voleo bih da mogu da shvatim ta se to izmenilo od mog odlaska, jer neto sigurno jeste", ree joj Josif. "U prolosti nikada nisu izbijale svae." "On ti je sasvim sigurno rekao da se nita nije promenilo, zar ne?" upita Mirjam Josifa, podrugljivo bacivi pogled na Uitelja. "Sve je kako treba, hvala - da li ti je to kazao? Nije tako; mesecima se krio, ak i od vlastitih sledbenika. I sve to da bi mogao trijumfalno da ue u grad na Pashu naredne nedelje, okruen..." "Kako stvari sada stoje, nee ii u Jerusalim?" upita Josif Uitelja sav uznemiren. "Mislim da to ne bi bilo mudro. Sanhedrin e sasvim sigurno odbiti da te pomae naredne jeseni ako bude nastavio da zakuvava stvari za vreme Pashe." Uitelj zagrli jednom rukom Josifa, a drugom Mirjani, i privue ih blie k sebi kao da su njegova deca.

"Ne mogu da ekam do jeseni. Kucnuo je moj as", jednostavno ree Uitelj. Zatim blago stegnu Josifa i proaputa mu u uvo. "Ostani uz mene. Josife." Dok je sunce zalazilo, gomile sledbenika mirno preoe preko brda, ostavivi za sobom u vrtovima i vonjacima sneni tepih od cvetnih latica. Kada se spustila tama, Marta je zapalila vatre u glinenim lampama sa uljem. Prisutna su bila dvanaestorica, mladi Lazar, koji je bio bled i izmuen i koji gotovo da re nije izustio celog dana, nekoliko starijih ena i sestre. Uiteljeva majka se izvinila, rekavi da moe da sie sa Galileje tk po zavretku Pashe. Kada je ova mala skupina zauzela svoja mesta pri treperavoj svetlosti, Uitelj je zahvalio i svi poee da lorne hleb iznad obilato napunjenih inija vrele supe. Mirjam je ustala i podigla prelepo isklesanu kamenu kutiju koja je poivala pored nje na stolu. Otila je do mesta na kome je sedeo Josif blizu Uitelja i zamolila ga da joj pridri kutiju. Zatim je bez reci podigla poklopac i uronila obe ake u nju dok su ostali za stolom zaneme-li i podigli poglede ka njoj, njenom lebdeem obliju koje je podsealo na anela sudbine ili proroanstva, pri svetlosti vatre. Kada je izvukla pune ake, terasa, vinograd i vrtovi istog asa behu obavijeni oblakom sveobuhvatnog pohotnog mirisa despika. Josif je dobro znao daje to ulje bilo izuzetno dragoceno. ake pune rubina i zlata ne bi bile smatrane za takvo rasipnitvo. Okupljeni su jedan za drugim poeli da shvataju ta se sprema. Simon je odgurnuo svoj tanjir i poeo da ustaje; Jakov i Jovan Zebedej posegnu-e daje zaustave; Juda skoi na noge - ali svi su zakasnili. Josif je drao kutiju od alabastera i zapanjeno gledao kako Mirjam, ije je lice bilo gotovo blaeno lepo pri ovoj svetlosti, puta da ulje curi i, njenih skupljenih aka po Uiteljevoj glavi, da mu kaplje niz lice i vrat na odoru: bio je to tradicionalni, sveti obred pomazanja kralja. Potom je kleknula pred Uitelja i dala Josifu znak da joj doda kutiju. Razvezala je Uiteljeve sandale i ponovo zahvatila obema akama ulje u vrednosti kraljevske krune ukraene draguljima, i sipala tenost preko njegovih bosih stopala. U znak potpunog predavanja i oboavanja, prebacila je napred svoje svilaste uvojke i upotrebila ih da obrie Uiteljeva stopala. Josif i ostali sedeli su kao zaleeni. Zaprepastila ih je ova udna i uasna sprdnja gotovo seksualno izvrtanje starog obreda pomazanja, koji je ovde izveden bez ovlatenja svetenika ili drave i to na neposveenom tlu. I kao da sve to nije bilo dovoljno, izvela gaje ena! Prvi je progovorio Juda, koji je blagim recima izrazio ono to su svi oseali: sve ostalo na stranu, ali protraili su pravo bogatstvo u retkom ulju. "Mogli smo da prodamo to ulje i pomognemo siromanima!" povikao je on, sav plav od besa. Josif se okrenuo ka Uitelju, pokuavajui da shvati. Uiteljeve oi su pri svetlosti vatre svetlucale tamnozelenim sjajem. Gledao je u Mirjam, koja je kleala na tlu pored Josifovog kolena. Gledao ju je kao da je nikada vie nee videti, kao da eli da ureze u seanje njene crte lica. "Zato si toliko zabrinut za siromane. Judo?" upitao je Uitelj, ne skidajui pogled sa Mirjam. "Siromani e uvek biti uz tebe. Ali ja -ja neu biti tu zauvek." Josifa je ponovo proela ona uasna jeza. Oseao se bespomoan dok je sedeo pored Uitelja, nemono drei kutiju sa uljem. Uitelj se okrenuo ka Josifu kao da mu ita misli. Mirjam e ti kasnije objasniti ono to treba da zna", rekao je Josifu tihim glasom, jedva pomerajui usne. "Za sada, elim da mi obezbedi "jvotinju na kojoj u naredne nedelje ujahati u Jerusalim."

"Preklinjem te da zaboravi na taj rav plan", urno proaputa Josif. Opasno je - i nije samo to u pitanju, u tome nema nieg svetog. Vulgari-zuje proroanstva. Iako volim Mirjam, moram da istaknem da nijedan judejski kralj nikada nije bio pomazan na neosveenom tlu, niti od strane ene!" "Nisam doao ovamo da budem kralj Judeje, voljeni moj Josife. Imam ja drugo kraljevstvo - i kao to si video, imam i drugaiji metod pomazanja. Ali takoe imam jo jednu molbu, prijatelju. Do veere za Pashu mnogi e se dati u potragu za mnom. Opasno je otkriti gde emo se sastati te veeri. Mora doi u hram i dovesti ostale. U blizini pijace ugledae oveka koji e nositi krag sa vodom. Poi za njim." "To su tvoja jedina uputstva? Da odemo tamo i sledimo neku nepoznatu osobu?" upita Josif. "Sledi vodonou", ree Uitelj, "i sve e se zbiti onako kako je planirano." SUBOTA Dogodilo se odmah posle ponoi. Kajafa nikada nee zaboraviti trenutak kada su doli da ga probude, kao ni kucanje na vratima njegove spavae sobe dok se on mekolji pod prekrivaima, pitajui se koliko je sati. O oseanju koje gaje tada proelo ranije je samo sluao, ali ga nikada nije iskusio: dlake su mu se bukvalno nakostreile du kime! Znao je da e se zbiti neto opasno i uzbudljivo. Znao je da je na to ekao celog ivota, iako nije bio u stanju da kae staje to. Pred vratima njegove spavae sobe nalazila se policija iz hrama, koja je uvala palatu vrhovnog svetenika i njega lino. Rekli su mu da je na kapiju palate doao neki ovek ak ovamo, u obezbeeni deo grada, i to sada, usred noi, mnogo asova po poetku rimskog policijskog asa -traei da ga vidi. Bio je to crnomanjast, zgodan mukarac, rekli su, snaan, kao isklesanog lica i gustih veda. Odbijao je da razgovara sa bilo kim drugim osim sa vrhovnim svetenikom Kajafom, o krajnje privatnoj i veoma hitnoj stvari. Nije imao nikakve isprave, nije imao zakazano, niti objanjenje za svoju posetu, i policija hrama je dobro znala daje njena dunost da ga uhapsi i ispita ili da ga otera. Ipak su oklevali da uine bilo jedno bilo drugo. Duboko u dui Kajafa je znao da ne mora dalje da ih isputuje. Kao to jedan izdajnik razume drugog, Josif Kajafa je shvatio da je oduvek znao ovog oveka, da ga zna itavu venost, Sluga ga je umotao u auraste nabore njegovog bogatog zelenog kunog ogrtaa i on, u pratnji straara iz hrama, krenu utke tapkajui kamenitim hodnicima ka odaji u kojoj ga je ekao taj stranac. Kajafa je dobro znao daje ovo bio trenutak od sudbinske vanosti. Znao je daje kucnuo njegov as. Ali kasnije, kada su ga pitali o toj noi - zapravo ispitivali, kako Rimljani tako i Sanhedrin - udno, ali to je bilo sve ega je mogao da se seti. Buenja u gluvo doba noi, ovog mara du dugakog hodnika - i oseanja da se ispunjava njegova lina sudbina, to nikada nije pomenuo, razume se, jer se to ticalo samo njega i nikog drugog. Sam taj stranac, njihov susret, sve je to bilo kao u magli, kao daje Kajafin um bio zamagljen od pia. Konano, zato bi trebalo da ga se sea, kada su se sreli samo na trenutak i to samo te noi? Policija se pobrinula za ostalo: isplatili su mu trideset srebrnjaka za dotini posao. Kako su mogli da oekuju od Kajafe da se posle toliko vremena sea njegovog imena?

Bio je to neki momak iz Dar--es-Keriota, mislio je on, ali ak ni u to nije bio siguran. To uopte nije bilo vano ako se stvar posmatra u iroj perspektivi, u velikoj tapiseriji istorijc, pomisli Kajafa. Vaan je bio samo trenutak. Dve hiljade godina od sada, njihova imena bie poput zrnaca praine noenih preko nepregledne ravnice. Kroz dve hiljade godina, niko se nee seati niega. NEDELJA Tiberije Klaudije Neron Cezar mogao je da vidi u mraku. Dok je stajao u mrkloj noi na parapetu, u noi bez meseca ili zvezda, ipak je jasno razabirao linije i vene na vlastitim snanim akama koje su poivale na zidu parapeta. Krupnim tamnim oima osmatrao je more; mogao je da razabere bele kreste talasa sve do napuljskog zaliva, ija se obala protezala kroz mastiljavu tamu. Imao je tu sposobnost praktino od detinjstva i ona mu je omoguila da majci pomogne pri bekstvu preko livada i planina i kroz pomahnitali umski poar koji joj je oprljio kosu, dok su je progonile trupe Gaja Okta-vijana, pokuavajui daje uhvate kako bi Oktavijan mogao daje zavede. A onda je Oktavijan postao Avgust, prvi rimski car. Tiberijeva majka se razvela od njegovog oca, kvestora, zapovednika pobednike aleksandrij-ske flote Julija Cezara i postala prva rimska carica. To je bila Livija, izuzetna ena, kljuni pokrovitelj pax romanae, koju su potovale vestalske device i gotovo svi u carstvu smatrali za pravo blago. Irod Antipa je u Galileji sagradio grad koji je nazvao po njoj i nekoliko puta je predlagano da bude proglaena za besmrtnu to je dekretom ve bilo odobreno Avgustu. Livija je konano bila mrtva. Zahvaljujui njoj, Tiberije je postao car. Oa bi ostvarila sinovljeve ambicije, potrovala je sve legitimne naslednike koji su se ispre""li izmeu njega i prestola. Saputalo se da je otrovala ak i boanskog Avgusta. Ili bi moda trebalo rei, da bi ostvarila vlastite nebrojene ambicije. Tiberije se pitao da li i Livija - gde god da se sada nalazila - moe da vidi u mraku. Seao se kako je prole godine prestajao na istom ovom mestu najvei deo noi, ekajui da se zapale naruene logorske vatre na kopnu, na Ve-7Aivu, im postane izvesno u Rimu daje Sejan mrtav. Osmehnuo se u sebi, sa gorinom i dubokom i beskrajnom mrnjom prema onome koji se pretvarao daje njegov najvei i jedini prijatelj. Onome koji gaje izdao na kraju, kao i svi ostali. inilo mu se daje prolo hiljadu godina od kada je Tiberije stajao na onom drugom parapetu za vreme svog prvog dobrovoljnog izgnanstva na Rodos, kuda je utekao od svoje ene drolje, Julije, Avgustove keri, zbog koje je morao da se razvede od svoje voljene Vispanije. Nedelju dana poto je Avgust lino prognao Juliju i napisao svom zetu pismo u kome ga preklinje da se vrati u Rim, primeeno je znamenje: orao, ptica koja nikada do tada nije viena na Rodosu, spustila se na krov njegove kue. Na osnovu toga je astrolog Trasil ispravno predvideo da e Tiberije naslediti presto. Tiberije je verovao da svetom vlada sudbina, da se sudbina moe saznati pomou astrologije, znamenja ili tradicionalnim metodama predvianja, itanjem iz kostiju ili iznutrica. Poto su nae sudbine unapred odreene, uzaludno je moliti se bogovima, pokuavati da ih se umilostivi rtvama ili skupim podizanjem javnih hramova i spomenika,

Ni lekari nisu bili ni od kakve koristi. Sa sedamdeset etiri godine, iako nije bio leen niti uzimao lekove jo od tridesete. Tiberije je bio jak poput bika, skladan i zgodan sa bojom koe kao u kakvog mladog atlete. Mogao je da probije svezu, sonu jabuku bilo kojim prstom obe ake. Tvrdili su daje tokom svojih vojnikih dana u Nemakoj na taj nain ubio oveka. Zaista je bio odlian vojnik i dravnik par ekselans - bar u poetku. Ali ti dani su proli. Znamenja su se promenila, i to ne u njegovu ko-r]st. Nikada nee moi da se vrati u Rim. Samo godinu dana pre Sejanove afere, Tiberije je krenuo uz Tibar - ali je njegova mala zmija ljubimica, Klaudija, koju je nosio u nednma i hranio iz ruke, pronaena jednog jutra na palubi; napola su je izjeli mravi. Znamenje je govorilo: uvaj se rulje. Sada je svake noi stajao na ovom visokom grebenu na kome se nalazila njegova palata, na zarasloj steni ija je istorija leala uronjena u davninu i misteriju. Nazvali su ga Kapri: jarac. Neki su smatrali daje tako nazvan zbog Pana, poluoveka, polujarca, koga je bog Hermes napravio sa vodenom nimfom. Ostali su verovali da je ime dobio po sazveu Jarca, koje se izdie poput ribe iz mora. Bio je siguran da neki ak govore kako je ime dobio po napaljenom caru koji ih je podseao na jarca i koji je skupljao devojice nalonice najednom ostrvu, optereen seksualnom izopa-enou. Bilo mu je svejedno ta govore. Zvezde koje su upravljale njegovom sudbinom bile su i dalje iste kao i kada se rodio. To nita nije moglo da izmeni. Iako je Tiberije bio pravnik, vojnik, dravnik, car, on je, kao i njegov bratanac Klaudije, u dubini due bio zaljubljenik u istoriju. U Tiberijo-vom sluaju, to se naroito odnosilo na istoriju bogova, koju je veina u ova moderna vremena smatrala mitom. Najvie je voleo prie o Greima. A sada, posle tolikih godina koje je proveo u izgnanstvu na ovoj gomili kamenja - godina tokom kojih je samo sluao o tragedijama i izdajama u svakodnevnim poslovima spoljanjeg sveta - isplivao je na povrinu novi mit na samom kraju Rimskog carstva. Zapravo, nije bila u pitanju nikakva nova pria, koliko je Tiberiju bilo poznato, ve veoma drevni -moda ak najstariji mit na svetu - koji se mogao nai u svakoj civilizaciji od svitanja zabeleene istorije. Bio je to mit o "bogu koji umire", bogu koji se na kraju rtvuje kako bi postao besmrtan. Bogu koji, davi vlastiti ivot kao smrtno bie, unitava stari poredak i omoguava njegovo ponovno raanje u vidu novog svetskog poretka, novog eona. Dok je Tiberije tako stajao i oslukivao udaranje tamnog mora o hridi ispod, zagledao se u daljinu ka nejasnim sjajnim obrisima Vezuva u kome se vrela lava bukala i kljuala od pamtiveka, mada je do erupcije dolazilo, bar su tako govorili, samo na kraju svakog eona. Ali zar upravo ne ulaze u novo doba? Zar ovo nije bio novi eon na koji su astrolozi ekali? Tiberije se pitao da li e dovoljno dugo poiveti da vidi na delu silu boga vulkana kada se oslobodi iz utrobe zemlje. To e se uskoro zbiti; ovoga puta po sredini razdoblja od etiri hiljade godina. U tom je trenutku, u blizini talasa koji su se razbijali o glavno kopno, ugledao na trenutak veslo; to mora da je bio brod koji je ekao. Proveo je na strai pola noi, a sada, dok se pribliavao kroz sve redu tamu koja je nagovetavala skoro svitanje, vrsto se uhvatio za zid ispred sebe. Taj brod mu je donosio svedoka. Svedoka koji je prisustvovao smrti boga. Bio je visok i vitak, imao maslinastu kou, bademaste oi i kosu poput gavranovog krila koja mu je onako sjajna i ravna sezala do ramena. Bio je odeven u belu lanenu tuniku, opasanu ovla konopcem, a miice su mu krasile narukvice od bronze koje su bile

uobiajene kod stanovnika junih krajeva. Tiberije je sedeo pred njim na drugom kraju terase na svom mer-mernom prestolu smetenom na izdignutu mermernu kocku koja je gledala na more. Iza oveka su stajali carski straar kao i kapetan i posada koji u ga prebacili preko mora. Dok je prelazio preko terase i sputao se da klekne pred Tiberijem, bilo je jasno daje zaplaen - ali ponosan. ,Irne ti je Tamuz i ti si Egipanin", ree car, davi mu znak da ustane. Kau da si kormilar trgovakog broda koji saobraa izmeu Judeje i Rima." Postoje svedok nastavio da uti, Tiberije dodade: "Slobodno govori." "Upravo je onako kao to vaa ekselencija - vae carsko visoanstvo -kae", odvrati Tamuz. "Moj gospodar je vlasnik flote trgovakih brodova. Ja sam kormilar najednom od njih koji ne prevozi samo teret ve i veliki broj putnika." "Ispriaj mi svojim recima ta si video. Ne uri." "Bilo je to kasno jedne noi, posle veere", poe Egipanin Tamuz. "Niko nije spavao: veina putnika je priala na palubi zavravajui vino koje su pili posle veere. Upravo smo plovili du obale rimske Grke u blizini Ehinada. Vetar je prestao i brod je plutao u blizini mrane poumljene obale ostrva Paksi koje podsea na dvogrbu kamilu. U tom trenutku je preko vode zabrujao duboki glas - glas sa Paksija, koji me je dozivao po imenu." "Dozivao je Tamuza", promrmlja car, kao da se setio neke napola zaboravljene melodije. "Da, gospodaru moj", odvrati Tamuz. "U poetku nisam obratio panju, jer sam morao da krmanim, i nisam odmah shvatio da to mene neko doziva. Veoma sam se iznenadio posle drugog poziva, jer me niko iv nije znao na tom malom grkom ostrvu; ak ni putnici na brodu nisu znali moje ime. Kada je po trei put bilo izgovoreno moje ime, putnici su poeli da se osvru oko sebe, jer je na brod bio jedini u ovom delu tamnog mora. Nekako sam uspeo da se priberem i da posle treeg poziva odgovorim tom skrivenom glasu koji me je dozivao preko vode." "ta se dogodilo kada si se odazvao?" upita Tiberije, okrenuvi lice od prve jutarnje svetlosti u senku, kako mornari i straari koji su stajali u blizini ne bi mogli da mu proitaju misli kada bude uo Egipaninov odgovor. Tamuz ree: "Onaj to me je dozivao povika: "Tamuze, kada se nae nasuprot Palodu na kopnu, objavi daje veliki Pan mrtav!"" Tiberije skoi na noge i onako visok se nadnese nad sve njih, zagledavi se Tamuzu u oi. "Pan?" obrecnu se on. "O kom to Panu govori?" "Gospodaru moj, on nije jedno od egipatskih boanstava u koja sam odgojen da verujem. I mada sam, postavi stanovnik velikog Rimskog carstva, odbacio te paganske ideje, bojim se da nisam ba najbolje upuen u novu veru koju sam prihvatio. Ali koliko sam shvatio, taj gospodar Pan je Poluboanski sin boga po imenu Hermes, koga u Egiptu zovemo Tot. A Poto je poluboanstvo, moda je gospodar Pan podloan umiranju. Nadam se da nisam poinio svetogre to sam to rekao." Podloan umiranju! pomisli Tiberije - najvei Bog u hiljadu godina? Kakva je ovo apsurdna pria? Lica poput maske, protrljao je vilicu kao da se nita neobino nije dogodilo, ponovo seo i klimnuo Tamuzu da nastavi, mada je ve poeo da podozreva da neto nije kako treba. ,,Putnici i posada nisu bili nita manje zapanjeni od mene", nastavi Ta-muz. "Stali smo izmeu sebe da razmatramo da li bi trebalo da posluam onaj glas ili moda da odbijem da uestvujem u ovom neobinom zahtevu. Na kraju sam ovako razreio dotini problem: ako pone da duva poveta-rac kada budemo prolazili pored Paloda,

nastaviemo dalje i nita neu preduzeti. Ali ako more bilo glatko i ako ne bude vetra, naglas u objaviti ono to mi je reeno. Kada smo se konano obreli nasuprot Palodu, vetra nije bilo i more je bilo glatko - te sam uzviknuo: "Veliki Pan je mrtav!"" "ta se onda zbilo?" upita Tiberije, nagnuvi se iz senke kako bi se ponovo zagledao kormilaru u oi. "Istog asa se sa kopna prolomio krik", odvrati Tamuz. "Mnogi glasovi zaplakae i zakukae, zau se glasno zapomaganje izazvano uenjem i aprepaenjem. Gospodaru moj, imao sam utisak da su ela obala i sama unutranjost u dubokoj alosti zbog neke uasne porodine tragedije. Vikali su daje to smak sveta: daje umro sveti jarac!" Nemogue! Tiberije umalo nije naglas povikao dok je sluao te fantomske krike u tami koji su mu odzvanjali kroz um. To je bila potpuna ludost! Prvi vra obavio je prvi reb za sudbinu Rima u vreme Romula i Rema - koje su odgajili vukovi, to je takoe bilo predskazano. Od tog doba pa sve do dananjih dana, nikada niko nije ni nagovestio ovako mraan dogaaj. Tiberije je osetio da mu je koa hladna i lepljiva uprkos toplini jutarnjeg sunca. Nije li ova era predstavljala zoru Rimskog carstva, koje je, zapravo, poelo sa Avgustom? Svi su znali daje "bog koji umire" bio bog samo po imenu, jer bogovi ne mogu stvarno da umru. Odabrana je zamena: novi ,,bog" koji e podmladiti, obnoviti stari mit. Ovog puta je to trebalo da bude siromani pastir, seljak ili ribar - neko ko upravlja kolima ili ide za plugom - a ne neki od najdrevnijih i najmonijih bogova Frigije, Grke i Rima. Veliku rimsku civilizaciju, odgajenu na grudima vuice, nee sruiti tamo neki stari, elavi kralj pustinjak koji skonava ivot u izgnanstvu na ostrvu nazvanom po jarcu. Ne, to mora daje la, trik kojim se posluio neki od njegovih mnogobrojnih neprijatelja. ak je i kormilarevo ime, Tamuz, zaudaralo na mit, jer to je bilo ime najstarijeg boga koji je umro -starijeg od Orfeja, Adonisa ili Ozirisa. Car se pribrao, dao znak straaru da isplati kormilaru nekoliko srebrnih novia za njegov trud i potom se okrenuo kako bi svima stavio do znanja daje audijencija zavrena. Ali dok je Tamuz primao novac, Tiberije doda-de: "Kormilaru, poto je na brodu bilo puno putnika, sigurno postoji jo neki svedok koji bi mogao da potvrdi ovu neobinu priu?" "Svakako, moj gospodaru", sloi se Tamuz, "mnogi su uli ono to sam ja uo, prisustvovali su onome to sam uinio." Tiberiju se uini daje u dokuivim dubinama tih crnih oiju primetio neku udnu svetlost. "Bez " na ono to mislimo da znamo", nastavio je Tamuz, "postoji samo bzra dn svedok koji nam moe rei da li je taj Veliki Pan bio smrtnik ili bog -!eda ,j je iv ili mrtav. Ali taj jedini svedok je samo glas, glas koji doziva preko vode..." Tiberije mu nestrpljivo dade znak rukom da se udalji i ode do izdvojenog parapeta - svog zatvora. Ali dok je posmatrao kako kormilara odvode niz padinu ka luci, car pozva svog roba i dade mu zlatan novi, pokazavi ka Egipaninu koji je iao stazom ispod. Brzonogi rob sie stazom i nredade novi krmanou, koji podie pogled ka terasi na kojoj je stajao Tiberije. . Car mu nije ak ni mahnuo, ve se okrenuo i uao u prazne odaje palate. Tamo je sipao miriljavo ulje u amforu na svom oltaru i zapalio ga u ast bogova. Znao je da mora da pronae taj glas - glas koji doziva iz divljine. Mora ga pronai pre nego to umre. Ili e sam Rim biti uniten.

SVEDOK Jedva i sam pobegoh da kaem ti... Moja misao Potamnela kao voda od vetra... Postoji uvek Neko ko rei im mora, zar ne?... Neko izabran zato to mu se pruila prilika da vidi, Stoje sluajno stekao uvid, to se sapleo o pravi trenutak, Nepripremljen, neupozoren, nespreman, Ne razmiljajui ni o emu... a onda se to dogodi, i on to vidi., Uhvaen u tu nerazmrsivu mreu Svedoka, oevica... To sam bio ja. Samo ja. Niko drugi. Trenutak nas je Zatvorio zajedno u svom razjapljenom kezu Uasne neverice. Samo ja. Niko drugi, da ti saoptim... Ja koji nisam nita shvatao, nisam nita Znao, kome nisu nita odgovorili. Bog uvek pobeuje. Aribald Makli, J. B. Reka Snejk, Ajdaho: rano prolee, 1989. Padao je sneg. Padao je ve tri dana. inilo se da nikada nee prestatida pada. Vozila sam se kroz gusti sneg jo od pre svitanja. U pono sam stala u Dekpotu, Nevada, jer je to bio jedini ruiasti neonski znak na nebu na koji sam naila posle najmanje stotinu kilometara stenovite nedoije kroz koju sam prola vraajui se iz Kalifornije u Ajdaho, na posao u nuklearki. U Dekpotu sam, ne obazirui se na zveket maina za kocku, sela za ank, pojela krvavu niclu sa krompiriima i iskapila au kotskog viskija koji sam potom sprala oljom vrue crne kafe. Bio je to lek za sve, koji je moj ujak Ernest uvek preporuivao za ovakvu vrstu stresa i velikog bola. Potom sam se vratila u hladnu crnu no i nastavila dalje. Da nisam zastala radi celodnevnog skijanja u Sijerama kada je pao prvi novi sneg, jer sam iznenada osetila da mi je upravo to neophodno da ublai bol u mojoj dui, ne bih sada jedrila po crnom snegu usred nedoije. Bar sam dobro poznavala ovu nedoiju znala sam svaku neravninu na putu od Stenovitih planina do obale. esto sam prolazila tuda na svojim poslovnim putovanjima; radila sam kao strunjak za nukelarno obezbeenje. Arijel Ben, nuklearna devojka. Meutim, razlog zbog koga sam pola na ovo poslednje putovanje najradije bih zaboravila. Oseala sam da mi se telo pretvara u autopilota na tom dugakom, monotonom potezu autoputa. Mrane vode uma poele su da me povlae nazad ka mestu na koje nisam elela da se vratim. Kilometri su promicali i mene zahvati sneni kovitlac. Gume sa lancima su drobile crni led pod sobom. Nisam mogla da izbriem umrljanu sliku travnate padine u Kaliforniji sa geometrijski savrenim ustrojstvom koje su sainjavale nadgrobne ploe po njoj, ti tako tanki slojevi

kamena i trave. Sve je to razdvajalo ivot od smrti - sve je to razdvajalo mene od Semazauvek. Trava je bila metalnozelena, one svetlucave, divne zelene boje koja postoji samo u San Francisku i to samo u ovo doba godine. Naspram sjajnog travnjaka, marirale su preko brda poput krede bele nadgrobne ploe lelujavim redovima. Tamno drvee eukaliptusa nadnosilo se nad grobljem meu nizova orijentira, a sa njihovih srebrnih listova kapala je voda. Posala sam kroz tamna stakla limuzine dok smo skretali sa glavnog puta i ulazili u Presidio. Prolazila sam ovuda svaki put kada bih se nala u oblasti zaliva. Bio je to jedini put koji je vodio od mosta Golden Gejt do marine u San Franci-sku, i prolazio je pored vojnog groblja u koje smo upravo ulazili. Danas, dok sam sve to gledala izbliza i usporeno, sve mi je delovalo predivno i zanosno. "Semu bi se dopalo da ovde poiva", rekoh, progovorivi prvi put za vreme ele vonje. Dersi, koja je sedela pored mene u limuzini, kratko ree: "On i jeste ovde, zar ne? Inae emu sva ova ujdurma?" Osetila sam njen dah u zatvorenom prostoru. "Majko, koliko si ve popila?" upitah. "Bazdi kao pivara." "Kat i Sark", odvrati ona sa osmehom. "U ast mornarice." ,,Blagi boe, ovo je sahrana", primetih iznervirano. "Ja sam Irkinja", istaknu ona. "Mi to zovemo bdenje. Tako ispraamo jadnike na njihov veseli put. Po mom miljenju, to je mnogo civilizo-vanijc..." Ve je imala muke da izgovori troslone reci. Strepela sam da ne pokua na groblju da odri govor u slavu preminulog, jer je to bila dunost vojske. Nita me ne bi zaudilo kada je ona u pitanju - naroito u ovom stanju poetne pripitosti. A u kolima iza naih, vozili su se Avgust i Grejs, moji utogljeni otac i maeha koji su imali primedbe na sve i svakoga. Limuzine su prole kroz gvozdenu kapiju groblja Presidio i nastavile pored kapela. Nije bila predviena nikakva sluba u kapeli. Koveg je bio zatvoren, kako nam je reeno, iz razloga dravne bezbednosti. Malo diskretnije su nam stavili do znanja da bismo teko prepoznali Sema. Porodice rtava bombardovanja obino nisu volele da im to bude omogueno. Pogrebna povorka je ila du Avenije Linkoln i zaustavila se pored puta zaklonjenog mnotvom eukaliptusima na suprotnom kraju groblja. Tamo je ve bilo parkirano nekoliko kola; sva su imala prepoznatljive bele tablice amerike vlade. Na vrhu malog brega nalazio se tek iskopani otvoreni grob oko koga je stajala skupina ljudi. Jedan od njih je bio vojni kapelan, a jedan sa dugakom debelom pletenicom liio je na amana koga sam traila. Semu bi se to dopalo. Nae tri limuzine zaustavie se ispred vladinih vozila: Dersi i ja u porodinim kolima, Avgust i Grejs iza nas, i Scm u crnoj limuzini na elu. U kovegu obloenom olovom. Svi smo izili i krenuli uz brdo dok su isto-varivali Sema iz mrtvakih kola. Avgust i Grejs su tiho stajali po strani, ne meajui se - to sam iskreno reeno cenila, tako da Dersin dah nee predstavljati problem. Osim ako neko ne upali ibicu blizu nje. Iz gomile vladinih tipova izdvojio se neki ovek u trenkotu sa tamnim naoarima i otiao da progovori re-dve sa druga dva lana porodice. Zatim je priao Dersi i meni. Iznenada sam shvatila da nismo obuene za sahranu. Ja sam na sebi aia jedinu crnu haljinu u mojoj garderobi, sa purpurnim i utim cveto-. a hibiskusa. Dersi je bila u ik francuskom kostimu one posebne ni-

nse ledenoplave koja je bila njen zatitni znak dok je jo nastupala, jer nj se slagala sa bojom oiju. Nadala sam se da niko nee primetiti ovo nae naruavanje protokola. Gospoo Ben", ovek se obratio Dersi, "nadam se da nemate nita protiv da saekamo jo nekoliko minuta? Predsednik bi voleo da prisustvuje slubi." Nije mislio na sadanjeg predsednika, razume se, ve na biveg: onog koga je Dersi nazivala Kikirika, i za koga je nastupala dok je bio u Beloj kui. "Do avola ne", odvrati Dersi. "Meni ne smeta da ekam ako Semu ne smeta!" A onda se nasmejala i ponovo me zapahnula svojim dahom. Iako nisam mogla da vidim ovekove oi iza naoara, primetila sam da je stisnuo usne u tanku crtu. Zurila sam u njega u kamenoj tiini. Helikopter se upravo sputao s druge strane puta na polju Krisi pored zaliva. Dvoja kola zatamnjenih stakala krenue prema njemu da pokupe naeg uvaenog gosta. "Gospoo Ben", nastavi ovek iza naoara apatom kao u kakvom pijunskom filmu, "naloeno mi je da vam kaem daje predsednik, u ime sadanje administracije, organizovao sve oko dananje sahrane. Iako va sin nije tehniki bio pripadnik vojske, ve samo civilni savetnik, izgubio je ivot u slubi - pre bi se moglo rei, radei kao savetnik vojske. Stoga naa vlada planira da mu oda odgovarajuu poast. Ovo e biti skromna sluba; svirae vojni orkestar, zatim e biti ispaljen plotun iz sedamnaest puaka u znak oprotaja od preminulog. Posle toga predsednik namerava da vam urui medalju za izuzetne zasluge." "Zbog ega?" upita Dersi. "Nisam ja umrla, medeni." Ceremonija nije protekla ba onako kako je bilo planirano. Avgust i Grejs su se po zavretku povukli u svoj apartman na vrhu Mark Hopkinsa na Nob Hilu i uputili mi poruku da me "oekuju" na veeri. Postoje tek bilo vreme ruka, odvela sam Dersi u Buena Vistu na teni ruak. Pronale smo drveni sto kod prozora koji su gledali na kejeve i luku. ,,Arijel, duo, zaista mi je ao zbog onoga to se dogodilo", rekla je Dersi, iskapivi prvu au viskija kao daje mleko. ,To ne menja stvar", odvratih, ponovivi njene reci koje mi je govorila dok sam bila mala kada bih neto zgreila. "Veerau sa Avgustom i Grejs. ta, do avola, da im kaem?" ,Nek" se nose", ree Dersi, gledajui me onim svojim uvenim lede-noplavim oima, koje su delovale iznenaujue jasne, ako se ima u vidu njen trenutni nain ishrane. "Kai im da su me uplaile puke. Istina je. Prepale su me one pr