EKONOMIKA ZDRAVOG RAZUMA

1

SadržajPredgovor.....................................................................................................................4Nove stvari...................................................................................................................6Маљчики.............................................................................................................................7Немојте пријатељски, никад више...................................................................................9Морални хазард, шта је то?.............................................................................................11Београдска лакировка”, како да не.................................................................................13Логи(сти)ка шумских пожара.........................................................................................15Реквијем за Доху..............................................................................................................17Треба ли прећи на кавијар?.............................................................................................19Десет заповести за другаре и остале..............................................................................21Са овима – нема неизвесности.......................................................................................23Ново паковање за хлеб од три динара...........................................................................27Ја то другови нисам чит’о...............................................................................................29Tomorrow Belongs to the Radicals...................................................................................32Таоци свога премијера.....................................................................................................34Izborno predvečerje...........................................................................................................36Принципи и до виђења....................................................................................................39Проклета је ......................................................................................................................41Монтгомеријев демократски блок.................................................................................43Буш(не) чарапе и друге пукотине..................................................................................45Како отпустити техничку владу.....................................................................................47Уделите краљици.............................................................................................................49Шта то беше економска политика..................................................................................51Зашто лопатом..................................................................................................................53Дуњо моја.........................................................................................................................55Радикална лоботомија.....................................................................................................57Пет реформи.....................................................................................................................59Отровна питања...............................................................................................................63Још лепша и још старија централна банка....................................................................65Пепељара..........................................................................................................................67Економија конструкције..................................................................................................69Закон о црвеном тепиху..................................................................................................71Дајте субвенције или блокирамо путеве.......................................................................73Трећа Србија.....................................................................................................................75Шта ће нама ММФ...........................................................................................................77Није ваљда стечај крив....................................................................................................79Архетип комшијине краве..............................................................................................81Nedovoljan – pet!..............................................................................................................83Sutra, kad ode MMF..........................................................................................................85Stare stvari.................................................................................................................88Ko je pobrkao lončiće - Svetska banka ili MMF?.............................................................89

2

Mađarski guverner i Vlada Budala....................................................................................91Ne, gospodine premijeru!..................................................................................................93Prvih 100 dana rada vlade: kuda, gospodo?......................................................................96Nobelova nagrada za ekonomiju za 2004..........................................................................99Gubitnik sam, tim se dičim .............................................................................................102Kratak kurs o PDV..........................................................................................................104Čemu sluze devizne rezerve?...........................................................................................108Kako upropastiti devizne rezerve u dve varijante............................................................109Nije bilo tranzicione recesije...........................................................................................110Retorikom protiv reformi.................................................................................................112Leteći cirkus spoljnotrgovinske liberalizacije SRJ........................................................114Mali kućni poslovi...........................................................................................................121Blokada Srbije51...............................................................................................................123Drage uspomene.....................................................................................................125Otvoreno pismo budućem premijeru Srbije.....................................................................126Dragi moj Babiću.............................................................................................................128Deset zaboravljenih zapovesti za spas vlastite privrede..................................................132U potrazi za Zoranom Balcerovičem...............................................................................136Š ta je to realni devizni kurs? ............................................................................................ 143

3

Predgovor

Ovo su moja „sabrana novinska dela“. U njima se nalaze moja uverenja (znate, ona „neoliberalna“), zatim je tu moja potreba da svoje znanje podelim sa drugima, i na kraju, moja velika želja da nam pri tome ne bude dosadno, barem ne previše.

Ljudi kažu da sam u tome uspela. Ako ocenite da nisam – onda nisam: ali sam barem uživala u skoro svakom napisanom redu.

Mnogo hvala urednicima svih navedenih časopisa koji su ljubazno dozvolili da se tekstovi iz njihovih izdanja objave u ovoj knjizi.

AutorkaU Beogradu, novembra 2008.

4

5

Nove stvari (2005-2008)

6

Маљчики1

Jа сам, другови и другарице, хтела да започнем дискусију критичким освртом на недавни случај министра Шкундрића и његовог брата, можда се и сећате, било је у штампи. Почело је оштро, знате оно: непотизам, уаааааааа, министар запошљава родбину, али се врло брзо испоставило да је све у реду. Човек (тј. министров брат) стари је проверени кадар СПС-а и по партијској линији добио је челно место у управом одбору једног јавног предузећа, нема то везе са братомминистром. Али, кад боље погледаш, то нема везе ни са озбиљним управљањем у једној озбиљној држави. Откуд, за име бога, партијски функционери да управљају великим, да кажем стратешким, предузећима, где то, људи, има?

У Србији је то начин живота. На важна места у држави стављају се важни људи, о стручности ту мало ко сме и да писне. Како за управне одборе, тако и за директоре, процедура се зове – именовање. Тако из штампе сазнадох да је за председницу управног одбора НИС-а постављена особа која с нафтном индустријом има везе утолико што је радила у кабинету председника. Ко у доба Лењина, човече!

Али, хајде да кажемо, држава има право да именује своје надзорне одборе, јер су у питању државна предузећа, па ако хоће, може као онај император Калигула да стави за сенатора кога год хоће. Само, ипак има једна мала разлика: тај је био император.

И тако, другови и другарице, ја мало заобилазно, ипак дођох до тужне констатације да је овде институција конкурса изгледа прерано, али зато потпуно одумрла. Да ствар буде још смешнија и тужнија, није тако било у доба Ђинђића, у кога се куну, као, ми смо настављачи, сви су с њим били на „Зоране“... Па што не видесте од Зорана, мислим се, да су тада директори НИС-а и ЕПС-а бирани на конкурсима, ако ништа друго? Није то баш био неки његов велики допринос, да будемо искрени, него су ови после њега чак и то успели да докрајче: од када Зорана нема, нема ни конкурса!

И сада, другови и другарице, свако од вас може да ми каже како сви знамо да су конкурси увек намештени, па зашто ја баш на томе инсистирам? Како сада да одговорим... Ја заиста и мислим да управо због тога што је то тачно, сва јавна предузећа треба приватизовати! И онда, уместо ја да бринем ко ће бити директор, то ће радити приватни власник.Мени је, брате, циљ да имам најјефтинију и најквалитетнију могућу струју, нафту, гас, шуме, превоз и све остало, а то се може постићи једино ако имате чврста правила игре и јасно дефинисаног власника који ће себе ради изабрати најстручнијег директора. Тај власник, додуше, може за директора да стави кога год хоће, али ће сам да „пукне“ ако погреши, па му некако није свеједно кога ће да изабере, док се Тадићу и његовом кабинету не може десити

1 Politika, 5. novembar 2008.

7

да „пукну“, кога год да поставе. А њима су сва та предузећа само још један од терета које као неки Атласи носе на својим широким и снажним плећима. Пламене зоре...

Да се вратимо, молим вас, на тренутак у ову барицу муља која се зове Србија, где су, као што знамо, сви конкурси одувек били намештени. Добро. Али, другови и другарице, ако су конкурси само фарса, зашто их укинусте? Значи, није баш толика фарса колика је ова, у којој тренутно живимо.

Са мном се у овоме, другови и другарице, сложио и министар за државну управу, рекавши да су они у влади свесни предности те институције „али да је мана конкурса то што изискује доста времена, па се зато за сада одустајало од те идеје” („Блиц”, 8. септембра 2008). Па да. Немају времена. Конкурс траје месец-два, а они ево испод жита комбинују и бирају већ четири месеца, што је вероватно двоструко краће време, само ја никако то да лепо срачунам.

И вероватно да ми ту никакав рачун не би ни помогао. Шта да рачунам ја уопште, ако се заменик премијера и министар полиције (здружени у лику Ивице Дачића) не појави на суђењу за аферу „Кофер”, јаве из кабинета да је на службеном путу, а у ствари видно, да кажем, остане у Београду, сликале га камере на некој конференцији како седи и ћути. А сутрадан ме председник државе преко медија опомене најозбиљнијим гласом како у Србији има света који не подржава владавину права, човече! „Када неко каже да јесте за економски напредак, а не подржава владавину права… онда се не залаже за економски напредак друштва и бољитак грађана”, казао је Тадић наводећи да је у Србији разлика између јавно прокламованог и практично учињеног велика и неподношљива (са сајта Б92, 28. октобра 2008). Неподношљива, значи. А дан пре тога министар полиције му побег’о са суђења, рекавши касније у камере како је он одувек био за владавину права, још од оне изборне крађе из 1996, претпостављам. Пламене зоре…

Али сам ја, другови и другарице, нешто касније схватила да се та забринутост нашег председника не односи на партијске шефове, него на мене и на вас, који смо неподношљиво гласни, а непродуктивни. То је тачно, али шта да радим кад не умем ни да набројим све злоупотребе због којих сам се јавила за дискусију. Мени овде помажу само речи оног судије Врховног суда САД који је овако дефинисао порнографију: „Не могу вам рећи шта је”, рекао је, „али је увек препознам кад је видим”. И ја исто, ето, препознала: види маљчике, крунисали се …

8

Немојте пријатељски, никад више2

Кад су ономад европске земље из дана у дан признавале независност Косова, скоро је немогуће било ући на предавање а да се у ваздуху не осети нека велика тескоба. И шта сад? Након толиких мојих прича да је најважније бити у току са светским и домаћим збивањима, ћутати пред студентима о овој теми било би глупо. А причати о томе, поготово ако дубоко верујеш да нам је место управо тамо, у Европској унији, вероватно још глупље. У тим тренуцима једино искреност, ако ишта, помаже.

Мени је тада ова наша европска прича веома личила на неко обећање да ће ускоро (не знамо када, али ускоро) тај наш вољени принц, или принцеза, свеједно, већ једном пристати на брак. А тамо, у браку, чека нас много благодети, од којих је вероватно најважнија – само чланство. Нема вишевиза и чекања испред амбасада. Инвеститори све брже пристижу и отварају нова радна места. Све бољи пословни амбијент. Стандард расте. Анџелина Џоли и Бред Пит објављују рођење свог седамнаестог детета, а нама стиже позивница за крштење...

Кад, не лези враже, тај наш принц (или принцеза) признаде независност Косова и Метохије, на наше очи. А ми, шта сад ми да радимо? Има ли икаквог смисла мислити уопште на брак, након такве преваре?

Мој је одговор био: да, има смисла. Ми треба да склопимо брак – из рачуна! Дакле, чаробна формула је: бес (који прође), плус презир (који не прође), плус сопствени интерес (уз осмех). Када их видим, на скуповима или дипломатским вечерама, ја само о томе мислим: шта имам ја или шта Србија има од вас? Пошто нисам политичар, ову своју причу испричала сам и врхушки америчких и европских дипломата у Београду. Уз осмех, наравно. Није им се допало, али није ствар у допадању, него у интересима, ту смо се сложили.

Временом, наравно,емоције утихну, па се тако наш принц (односно принцеза) прилично брзо у нашим очима претвори у један најобичнији – шалтер. Тамо се издају визе, дозволе, папири, дипломе, потврде... које су нам, то не смемо да заборавимо, и те како потребне. А потребне су, у крајњој линији, зато што тамо људи боље живе него ми овде, па је ваљда и у нашем најбољем интересу да идемо у том правцу. А доказ, има ли доказа да је тако? Има, ево. Све сиромашне земље – без изузетка – хоће у Европску унију, а ниједна, ни сиромашна ни богата, неће напоље. Нарочито неће сиротиња – ни она стара, попут Португалије и Грчке, ни ова нова, од Словачке па до Румуније и Бугарске – јер се шлепују уз богате и на томе много профитирају. И једино су ти примери од значаја за поређење са нама. Пустите Норвешку, она не трпи никакву штету од тога што не жели да уђе у Европску унију. А да трпи, будите сигурни, истог би се секунда нашла у Унији!

2 Politika, 15. oktobaar 2008.

9

Стога сам уверена да и ми коначно треба све њихда гледамо искључиво кроз призму сопственог интереса. Ако нас, онда, на крају ипак уцене – признајте Косово или ништа од чланства – тек тада би, и то тек ако бисмо на то пристали, настала стварна штета која премашује користи коју од њих имамо. Али корист коју дотле остваримо дошла би у праве (то јест наше) џепове. Ја то не бих поклањала.

И онда долази тужнији део приче, онај у коме неке бивше југословенске републике признају Косово. Не знам је ли икога изненадило што су то први учинили Словенци, ти вечито награђивани и никада кажњени „пионири ратних злочина на Балкану“ (што рече Љуба Стојадиновић). Али све остале приче стварно су били тешки ударци, све док се човек не сети чаробне формуле: бес (који прође), плус презир (који не прође), плус – интерес! Тада ствари врло брзо долазе на своје место.

Ево, рецимо, Хрватска. Независно од тог несрећног признања Косова, тамо се, колико чујем, још увек не може безбедно летовати ако не сакривате своје (српске) таблице на аутомобилу. Јел’ тако? А ја наивно мислила да летовање значи опуштање, провод, кад оно – треба још и да се мало постидим саме себе и сакријем ознаке своје земље! Да ли су они нормални, мислим се... и закључим да вероватно јесу, само да нам се чаробне формуле мало разликују. Ни у мојој формули, искрено речено, та дестинација већ одавно не постоји, али не зато што немам пара за летовање.

И онда су Црна Гора и Македонија признале Косово. Као да и они имају неку своју чаробну формулу, у којој Србија има важност колико и лањски снег. Лепо. Мени онда преостаје само да се упитам: а шта Србија има од вас? Хајде да израчунамо. Ако имамо користи, онда да је узмемо, штета је да се баци, а ако користи нема, да вам окренемо леђа. И тако, по сваком, али сваком божјем питању, а какав ће исход бити – е па, зависиће од питања!

Више се ни ја не смејем, а било ми је тако смешно када је, негде после 5. октобра један високи српски функционер (задужен за економију) овако одговорио на предлог словеначке делегације да склопе један пријатељски посао са Србијом. Немојте пријатељски, замолио је уз осмех, можемо ли – строго пословно?

10

Морални хазард, шта је то?3

Ово из наслова је економски жаргон, треба нам за овај текст. То је када рецимо моје дете упише факултет на коме ја предајем, па онда код мене полаже испит. И шта ако не зна? Сигурна сам да знате одговор: положиће, чедо мајкино. Колики је ту подстицај да дете на испит дође неспремно? Огроман. А ко сноси трошкове? Сносиће, рецимо, пацијент, ако дете постане лекар, или влада, ако дете буде економиста, или ће се пацови радовати, ако дете случајно дипломира на факултету за дезинсекцију и дератизацију на раду.

Пошто пензионери већ ионако мисле да их не волим, узимам слободу да их подсетим на ону чувену партиципацију у здравству која је својевремено тако ефикасно испразнила лекарске чекаонице. Колики је, наиме, до увођења партиципације био подстицај да се код лекара дође „онако”, чисто да се сви прегледи обаве још једном, из почетка? Огроман, наравно. А кад су тек уведену партиципацију под притиском јавности укинули, већ у четири ујутро наредног дана све књижице и сви њени власници били су пред улазним вратима дома здравља! Морални хазард, дакле.

Али, признајмо. Сви, али сви ми смо морални хазардери, само ако нам се укаже прилика, и зато ме поприлично засмејавају вапаји угледних људи о томе како у Србији и не може бити боље док једном и овде не порасте ниво свести! Како да не. Лично, никад не бих купила ону мизерно јефтину аутобуску карту да се не ужасавам казне (и пратећег блама). Дакле – ствар је (срећом) у правилима, а „свест” нам служи само за то да направимо рационалну реакцију на подстицај. Ако кажњавају или наплаћују, пазићу, а ако не – ником ништа! А док је „ником ништа” у Србији ће најбоље пословати јавна предузећа, којима држава покрива сваки евентуални губитак, а и у џеп могу да ставе колико хоће. И онда и није чудо што наше политичке партије неће да приватизују јавна предузећа. Нису луди, ваљда, кад сами о томе одлучују. Морални хазардери, дакле.

Да се вратимо економској теорији и моралној филозофији – из овога малопре извлачи се закључак да је морално супериорна и економски ефикасна једино она ситуација (дакле амбијент) где свако присваја корист од својих активности, али само ако увек и неизоставно сам сноси све трошкове и ризик! Све друго је морални хазард, штета за све, која је увек већа од било чије појединачне користи.

Е сада, када смо успешно савладали економску теорију, хајдемо у Америку, која је, како видимо, „у самртном хропцу”, како је на Економском факултету још 1945. године видовито прорекао један тадашњи „гостујући професор” из ЦК КПЈ (млађи читаоци да се сами распитају шта би то могло да буде). Јесте да је друг мало пожурио, али не лези враже, ситуација се интензивира!!! Најпре Енрон, па Фреди и Фани, па Лиман брадерс и Мерил Линч. Ево јуче, као сиње кукавице, две велике

3 Politika, 24. septembar 2008.

11

инвестиционе банке – „Морган Стенли”и „Голдман Сакс” – променише статус, кажу, нисмо више инвестициони банкари, него смо комерцијалне банке, а ово до сада што смо били, појма немамо шта би могло да буде.

Али ништа то није дошло напречац, с неба, ненајављено. Стручна штампа о томе бруји већ две године. Пре неколико месеци, чувени економиста Пол Кругман је у „Њујорк тајмсу” написао: „Ако Бен Бернејки будеуспео да спречи крах финансијског система, требало би да добије медаљу за свој херојски труд”. А после пропасти Енрона, једино што се од експерата могло чути је да у Америци шпекулативни балон на тржишту хипотекарних кредита само што није пукао, и да то на добро не може да изађе.

И није изашло на добро. Штета је, изгледа, око 700 милијарди долара. Цела Србија за годину дана оствари нешто преко 35 милијарди, па ти види, штета колико двадесет Србија, дакле. Али ништа то не би било страшно (ипак је Србија мала и сиромашна), када би штету сносио онај који је и направио – инвестициони банкари и њихови директори са месечним платама од преко пет милиона долара, па и сви остали који су били укључени у игру. Ако си могао толико да зарадиш, зашто не можеш исто толико да изгубиш? А пошто штету неће сносити виновници, већ америчка држава, шта мислите, колики је подстицај свих спасених фирми да се и даље хазардерски понашају? Ако правила остану иста – и ту је „квака” – ствар се неће зауставити на ових 700 милијарди долара, већ ће тога бити много, много више. Морални хазард, дакле.

Не постоји начин да се једном направљена штета поништи, ма како то неко желео. И овај „појас за спасавање” у вредности од 700 милијарди долара тек ће Америка да плати кроз инфлацију и незапосленост, као да је социјалистичка земља, а тако почињу и да је зову: USSA – United Socialist States of America.

12

Београдска лакировка”, како да не4

Има онај стари виц када неки човек уђе у воз и каже: „Добар дан, зла жено”. А једна снајка, онако бесна, добацује: „Ко теби то рече да сам ја зла жена?”. Тако и ја. Сама сам се препознала у прошлонедељном тексту г. Катића, „Београдска

лакировка”. Тамо је, наиме, писало да „део српске економске мисли” погрешно сматра да српски проблем задужености више није горући проблем. Разлог? Ево га на слици. Државни спољни дуг се са 80 одсто у 2000. години смањио на трећину, што улива поверење у земљу, јер се дуг све више сервисира из будућих приватних прихода, а не из будућих пореза, то јест из мог и вашег џепа. Г. Катић сматра да је та (и не само та) оцена погрешна и обавештава Србију да је овде реч о „олаким лакировкама”, које су „лоша услуга друштву и компромитација струке”.

Да не ширимо тему, није ово стручни часопис него су дневне новине. У тексту г. Катића пише да је српски спољни дуг у последњој години повећан за око 42 одсто, и сада износи око 30 милијарди долара. У првом тренутку, као да ме је ударио гром: управо сам била завршила извештај о српској задужености, а ти бројеви ми уопште нису остали у сећању. Српски спољни дуг, писало је, износи око тридесет милијарди, а ја се сећам да се креће око осамнаест-деветнаест милијарди, и да се раст баш успорио, каквих црних 42 одсто, помислих... кад оно, г. Катић даје податке у доларима! Е сад, само да вам покажем колико таква анализа даје апсурдне резултате. Српски бруто домаћи производ по становнику порастао је са 4.300 долара у 2006. на око 5.500 долара током 2007. године, што ће рећи да је годишњи доларски per capita раст износио 28 одсто, што нико нормалан (из струке) никада не би изјавио! Као што нико озбиљан из струке не би приказивао доларску динамику било чега, а некмоли затим још да окриви друге како те алармантне резултате не схватају озбиљно!

Према речима г. Катића прави проблем је у томе што ми, „београдски интерпретатори” трујемо Србију уверењем да се приватни сектор рационално задужује. То би, каже, значило да „грађанин који је узео кеш кредит да би купио деци патике и мобилни телефон, а затим их послао на летовање у Турску, зна шта ради”... док „држава која би узела кредит па направила пут или поправила пругу, вероватно не зна!”.

4 Politika, 3. septembar 2008.

13

Да, г. Катићу, ми управо то тврдимо. Опростите, чему привредни раст, чему напредак ако не могу данас да се задужим и потрошим део свог будућег дохотка, а да га отплатим тек сутра? То се у теорији зове „временско изравнање дохотка” (consumption smoothing). На шта ћу ја да потрошим свој доходак, је ли рационално куповати патике и ићи на летовање, најбољи одговор дао је наш дивни Ташко Начић у једној реклами, рекавши „Шта вас се само тиче!”. Штa год да изаберем, а кредит уредно вратим (у фантастичних 98 одсто случајева), ствар је рационална, јер то свакако увећава моје и друштвено благостање.

Ми из бенда „београдска лакировка”, у сарадњи са многобројним светским универзитетима и финансијским институцијама, тврдимо да Србија неће имати озбиљнијих проблема у отплати спољног дуга све док бруто домаћи производ буде растао по стопи већој од пет одсто, инвестиције и извоз по стопи од око 15 одсто годишње, а домаћа потрошње скромније од 1,5 до два одсто годишње. И све треба да расте, како видите. Онда се сасвим добро види и то да имамо проблем прекомерне потрошње и дефицита. А лек је у томе да та ваша рационална држава, г. Катићу, престане да исплаћује превелике незарађене плате (и пензије, наравно), јер се једино тако гради амбијент за нове извознике, од којих зависи одрживост целе ове конструкције.

А путеви? И приватници умеју да их граде... али уме и држава. Ево рецимо како. Претпоставимо да је онај чувени Јосиф из Трбушнице пресавио табак и написао да се код њега у месту не може живети без новог пута, и да рационална држава онда Јосифов захтев одобри. А онда? Једно време се ништа неће дешавати, а кроз једно педесет година неко ће можда приметити: „Хеј, па та Трбушница уопште не постоји!”. Оно што ми тврдимо јесте да се државне паре много слободније арче, јер они који доносе одлуке често и не погледају постоји ли уопште та Трбушница, а зашто би и гледали кад неће из свог џепа да враћају те паре, то ми говоримо.

И да завршим. Господин Катић већ неколико пута износи катаклизмична предсказања, да би се онда се оградио како су то само хипотезе (Мистерија привредног раста, 30. октобра 2007. године). Ако су те хипотезе тачне, каже, награбусили сте, лепо сам вам и на време то рекао, а можда и нисте награбусили, не знам ја, то зависи од тачности хипотезе, а не од мене, ја сам ту невин. Али, уважени г. Катићу, добар финансијски консултант никако не може остати невин: ако мисли да је вероватноћа да пропаднемо велика, он треба баш тако и да каже. Ако мисли да ствар није баш опасна, или ако не зна – нека тему, брате, прескочи. Одговорност струке и јавне речи не састоји се у томе да људе плашиш предсказањима од којих се истог трена оградиш.

Никада, понављам, никада не бих отпочела расправу са особом која има различита убеђења, мој је мото: ћути, драга, они се сами најбоље укопавају. Овај текст, стога није расправа, нити увод у неку расправу. Ово је протест против јавног обраћања у коме се неистомишљеници, коришћењем недопустиво лошег аналитичког апарата, оптужују за компромитовање струке. Е, то не иде.

14

Логи(сти)ка шумских пожара5

Од пре неколико година на Медитерану постоји ново занимање. Када би га било у малим огласима, вероватно би писало „изазивам шумске пожаре, повољно”. Зашто повољно? Ма, плаћају тек неких двеста евра по паљевини, пише „Фајненшел тајмс”, описујући логистику подметнутих шумских пожара у Италији. А ко то пали шуме? Ако верујете, то често буду људи од преко шездесет година, превасходно пензионери. Тако је прошле године ухапшен један седамдесетогодишњак, пензионер из Калабрије, пошто је од ватре коју је подметнуо изгорело десетак хектара шуме и неко вредно пољопривредно имање. А је ли осуђен? Не, чак није ни ишао на суд. Италијански закони предвиђају да прекршилац мора да буде ухваћен на лицу места, дакле, усред ватре, и то са упаљеном шибицом у руци. Ништа друго се не сматра ваљаним доказом.

Остала је једна ствар неразјашњена – зашто би нормалан човек наручивао пожар? Тја, због пара, наравно. Велики број земаља чува шумски фонд тако што забрањује крчење шума, али ако је локација профитабилна, шта сиротим предузетницима преостаје осим да од шуме направе – згариште? А кад ствари дођу довде, мафија преузима ствар. Звучи алан-фордовски, али жива је истина: прошле године у Кампањи (седишту Каморе, напуљске варијанте Коза ностре) један ватрогасни хеликоптер страдао је тако што је оборен из ватреног оружја. Кад је запео: да гаси, па да гаси...

Е сад, како томе стати на пут? Највећи број шумских пожара отпочиње у непосредној близини летовалишта и околних кућа, дакле, на најлепшем месту за градњу. Не знам да ли се сећате како је ономад у близини Атине пожар замало захватио дрвеће у летњиковцу Костаса Караманлиса. И из Турске стижу извештаји, гори Анталија, нико више не каже – горе шуме, одмах пишу – горе села. Ево, пре неки дан стиже вест из Црне Горе, кажу, зауставише ватру уз сами песак плажа Могрен и Јаз. Па да. Друго су већ продали за велике паре, а ова локација још има и добар поглед, биће парица... И ко би онда, кад већ ствари тако стоје, палио неке тамо удаљене шикаре и шуметине, па спроводио воду, струју, Интернет, шта све не, када је све то уз обалу већ инсталирано? А и боље за туризам...

И тако, мало помало, долазимо до тога да је свуда у ствари затајила држава, тражећи од људи немогуће – да ставе државни интерес испред сопственог. Е па, не бива. То је још у „Малом принцу” лепо описано, када онај паметни краљ каже: „Кад бих ја неком генералу наредио да се претвори у морску птицу, и кад генерал не би послушао, то не би била његова грешка. Била би то моја грешка”.

5 Politika, 27. avgust 2008.

15

Али да не испадне да ја овде посредно оптужујем премијера Караманлиса, или Мила Ђукановића да нису читали „Малог принца”, не, таман посла. Ја их само оптужујем због одлуке да се не замерају моћнима због неколико тричавих стотина хиљада хектара шумица које би ионако изгореле. А скоро сам сто одсто сигурна да ове године ни у Италији ни у Грчкој неће бити ни приближно онолико пожара колико је било прошле године, и то из политичких разлога. Ово, наиме, није изборна година, а ни предизборна кампања није у току – па ко би сада имао интереса да својим финансијерима баш толико гледа кроз прсте? Нико, наравно. А Црна Гора? Е, не знам. Али то што је ово лето врело као и прошло, ако не и врелије, само је метеоролошка чињеница, то јест, нема никакве везе са фреквенцијом шумских пожара, то знам.

Када све ово не би имало баш никакве везе са Србијом, могли бисмо да одахнемо. Али, од садашња 2,4 милиона хектара шума готово половина је у приватном поседу, али као да није, јер закон прописује да се пошумљене површине не смеју дирати. Ако се шума запали, макар и сама од себе, као прошле године, онда због овог апсурдног закона настаје апсурдна ситуација. Сељаци се праве луди, не пада им напамет да гасе, док државни службеници не могу да поверују колико је лош тај народ којим ето морају да управљају. А када би за тренутак обратили пажњу на свој посао, сигурно би чули како им сељаци кроз зубе поручују: „Е па, државо, ако ова шума није моја, него је твоја – ево ти па је гаси сама!”. Је ли то баш тако нелогично?

Често помислим да је излишно по стоти пут рећи како држава служи да изгради амбијент,да успостави добра правила игре, тј. ваљане законе, па да онда суди и ’апси, а не сама да гради путеве, скијалишта, хотеле... има, брате, ко ће то боље, јефтиније и квалитетније да уради. И то без „крадуцкања”, коме држава нема интереса да стане на пут, јер управо тако купује љубав народа (за моје и ваше паре). Дакле, има ко други да гради, али нема ко други да искорени корупцију, нити има ко да успостави правила уређеног привредног и друштвеног живота. Ако се неко пита како би тај амбијент требало да изгледа, замислите, неће баш бити довољно чак ни да се каже: Европска унија. У Унији су и Грчка и Италија, где се, ево, подметнути шумски пожари често вију до неба, али и Шпанија или Француска, где тога (више) скоро да нема. А ко хоће да отвори очи па да погледа, лепо може да види да само кад се једном озбиљно стане на пут корупцији, ни шуме се више не пале тако лако, чак ни у вреле летње дане. Ето што ти је амбијент.

16

Реквијем за Доху6

Ево, прошле недеље у Женеви пропаде, изгледа, читава седмогодишња Доха рунда трговинских преговора, али у Србији то мало кога занима. Па јесте, кад боље размислим – нит' нам је из џепа, нити у џеп. Ја бих зато радије да ми почнемо причу оним чувеним питањем: а зашто Америка грчевито чува високу царинску заштиту своје пољопривреде, док целом свету проповеда либерализацију? И ево, већ као да чујем узвик – Америка, па то су ходајући двоструки стандарди! То је тачно, али дозволите, то уопште није одговор, већ само опис очигледног. Можемо ми сто пута оптужити свог доктора – који пуши, а другима то забрањује – да има двоструке стандарде, неће нам то помоћи. Није ствар у доктору, него у дувану. Дакле, манимо се површних прича, вратимо се заштити, да видимо кога то Америка штити и зашто је, ако неког уопште то заинтересује, пропала Доха рунда трговинских преговора. Одговор је следећи: не штити се Америка, него се штите њени тајкуни, тајкунчићи и лобисти.

Добро, али пољопривредне субвенције се ваљда дају фармерима, зар не? Е, па, и не дају се фармерима, кад боље погледате. Као што видимо на слици, расподела је таква да један одсто великих прималаца, дакле тајкуна, себи узима исто парче колача колико узима осамдесет одсто малих! Зар то није импресивно? А у укупној расподели, осамдесет три

одсто иде тајкунима, а седамнаест одсто фармерима: они, дакле, са ове трпезе добијају само мрвице.

А читаоцима је (а и мени) увек најинтересантније да виде ко се ту од познатих „уградио“. Ту је, рецимо, Рокфелер, са око 150.000 долара годишње, Тед Тарнер са педесетак хиљада, чувени кошаркаш Скоти Пипен са двадесетак хиљада долара годишње. На листи је и Пол Ален, кооснивач Мајкрософта! Има их толико да је један вашингтонски институт направио мапу Њујорка са 562 тачке којима су обележене адресе прималаца субвенција – све адресе на Менхетну, тамо, наиме станују сви ти вредни узгајивачи соје, памука, кукуруза... А највећи примаоци се, као и увек, теже виде: „Шеврон”, „Ели Лили” корпорација, па „Навистар”... О европским субвенцијама писала сам раније – то је, знате, оно, принц Алберт од Монака са триста хиљада, па краљица Елизабета са шесто хиљада (али не долара

6 Politika, 6. avgust 2008.

17

него евра!), па „Филип Морис” са два милиона, па „Нестле” са једанаест, па „Хајнекен”... Одмах пада у очи да су субвенције у Европи листом много веће него у Америци, а пропорционално је већа и царинска заштита. Европа, уопште, следи исти образац као и Америка, само исплаћује много, много више пара. А зашто, шта мислите? Па зато што је Европа у стању да много више опорезује своје грађане, па онда из тих пореза исплаћује и обилније субвенције... углавном на исте, погрешне адресе.

Е сад, како је уопште до тога дошло? Прича је почела давно, док је у Европи после Другог светског рата стварно владала глад, па су власти европских држава настојале да субвенцијама најпре некако повећају производњу, да обезбеде бољи живот сељака и повољне цене осталим грађанима – то је онај чувени члан 33 Римског споразума. У Америци није било гладних, али је била Велика депресија, а касније се започело и са активним субвенционирањем производње кукуруза, соје, пиринча, жита и памука. Из свега тога се, много година касније, изродила хиперпродукција – у Европи је зову „планине путера и језера вина“ – које ни онако јешни и дебели не могу сами да поједу, већ их извозе по веома ниским ценама. То, наравно, убија локалну пољопривреду у сиромашним земљама увозницама, јер се нико на свету не може такмичити са тако високо субвенционисаним извозом. А када су и у томе претерали, јер је производња и даље расла, уместо да укину субвенције, почели су својим фармерима да плаћају – да ништа не производе! Кад видимо коме иду паре, постаје јасно зашто нису сасвим укинули субвенције: па како да их укину, кад треба да их исплате – сами себи!

И сада ми ђаво не да мира, али подсећа ли вас то на нешто, рецимо на српских „сто евра по хектару“, субвенцију уведену у условима релативног изобиља хране у Србији? Ја не могу да се одупрем утиску да кад помножим 30.000 (хектара) са сто (евра) никако не добијам износ мањи од три милиона евра, а толики добитак од субвенција, колики је овде могућ, изгледа да је редак и на богатом Западу. Чак је и левичарски британски „Гардијан” као скандалозну вест објавио да пет британских фарми (заједно!) добијају око милион и по евра. Ми, додуше, ништа јефтино од субвенционисаних производа нити производимо, нити извозимо, овде се те паре разбацују изгледа тотално без везе, па зато ова прича о Дохи и не треба да интересује Србију, али можда би требало да заинтересује нашег новог премијера.

Али ако вас баш интересује наставак приче о Дохи и Женеви, тамо су земље у развоју наступиле као равноправна страна у преговорима. Успеле су, најпре, да престану са међусобним свађама, а затим да измене деценијску устаљену шему преговора, према којој је Запад, уистину либералан у многим секторима, грчевито бранио своје „политички осетљиве“ секторе, говорећи: „Ево, за сада вам дајемо оволико; уколико пристанете, следећи пут добићете још више.” Земље у развоју су најпре у Канкуну 2003. године, а сада и у Женеви, рекле: „Е, доста је било, ми више не потписујемо споразуме који искључиво иду у вашу корист.“ И тако је прича о либерализацији почела веома да личи на неку озбиљну причу о разоружању, у којој нико више неће да положи оружје. Овога пута на Доху je свака страна успешно пуцала, кад боље погледаш – са свог Менхетна.

18

Треба ли прећи на кавијар?7

Добро, ако се мало уозбиљим, питање из наслова постаје: Треба ли прећи на евро? А одговор гласи – наравно да треба. Тешко би се и могло бранити неко друго становиште, када чак и наш гувернер признаје да највећи део своје уштеђевине држи у еврима (за нас остале да и не говорим). Дакле, требало би прећи, само не може. Не дозвољавају.

За оне који нису знали, чак ни након уласка у Европску унију, нове чланице не могу онако лепо, по аутоматизму, да пусте евро у оптицај: тако нешто је, наиме, забрањено. Естонци су, надајући се да ће до 2007. године проћи чистилиште која се зове „укључење у ERMII”, већ били исковали металне новчанице, све им пише (на естонском ваљда) оно „EESTI 2007”, кад оно – ништа, мораће најмање до 2011. године да користе своју стару валуту, круну. Ништа не помаже ни то што на све начине, па чак и увођењем двојне валуте, покушавају да убрзају ствар. Од три кандидата из прве групе (Естонија, Литванија и Словенија) све тестове прошла је

само ова последња. А следећи члан клуба, тешко да би човек погодио, неће бити ниједна од преостале две, већ Словачка, која је у трку ушла нешто касније, али је прва задовољила све оне чувене мастришке критеријуме (инфлација, дефицити, дуг итд) да би се потом успешно укључила у ERMII и испунила све прописане захтеве, рецимо, да у року од две године ниједном не девалвира итд. А за остале који су „на чекању” – изгледа да ће ствар да потраје. Мађари су проценили да немају шансе да пређу на евро пре 2012. године, јер имају велики фискални дефицит, Румуни типују на 2014. годину, због огромног платнобилансног дефицита, и све тако. Али је баш занимљиво, овако са велике дистанце, посматрати како се у том процесу земље – или људи – страшно мењају. Ето, министар финансија Словачке сматра да је прелазак на евро, планиран

7 Politika, 16. juli 2008.

     Земље Еврозоне```` Нечланице са плив. курсом```` Нечланице које користе евро```` Нечланице са валутом фиксираном за евро

     ERM II (земље у „чистилишту“)ћћ Чланице ЕУ са  пливајућим курсом `     Чланице ЕУ   са валутом фиксираном за евро   

19

за јануар 2009. године, дошао у најгорем тренутку! Цене хране, наиме, расту, и биће тешко објаснити грађанима да инфлација (од испод 3,2 одсто или тако нешто) неће бити изазвана преласком на евро, него неким другим факторима. Благо Словацима, шта рећи.

Али како то да су Црна Гора и Косово, од доласка Унмика могли без питања да уведу евро, а ми да не можемо? Ево како. Званична (и ништа не помаже што није истинита) верзија гласи да су власти Црне Горе, а богами и Унмика биле забринуте да би Милошевићева Србија могла да употреби динар као средство за њихову економску и финансијску дестабилизацију. Е онда, да би се Србија онемогућила да изврши још једно злодело, Црногорци добише помоћ Запада за увођење немачке марке, које су касније конвертовали у евре. Дакле, види се лепо да ништа нису радили сами, а да нису најпре покуцали на права врата, тамо где се пише историја.

Најпре треба рећи да би Србију од „дивљег” преласка на евро одмах одвратили, најпре због величине земље. Црна Гора је чинила једва пет одсто заједничке државе (често смо је стога називали „статистичком грешком”), а сама Унија је преко овако малог „слепог путника” прешла прилично лако, тако рећи неприметно. Дакле, превелики смо за шверцовање. Но, још је важније то што бисмо једностраним преласком на евро прилично обесмислили цео злогласни механизам ERMII, због кога ће Румуни чекати на евро до 2014. године, а Пољаци вероватно и дуже, а ми – ни дан! Ако тај наш маневар не би био протумачен као „ново српско неваљалство”, ја не знам како би био протумачен. А и „тајминг” за овакав подухват није баш идеалан, јер смо већ (својом вољом) започели процес придруживања Унији, те се од тада о сопственим потезима не питамо само ми, него се питају и они.

Не кажем да увођењем евра не бисмо много добили – препознатљиву валуту, која смањује ризик инвестирања и која елиминише ону злогласну „девизну клаузулу”, јер би дугови и зарада коначно били у истој валути, и када би врући капитал вероватно потражио ризичније дестинације. Али без обзира на то што се неки возе, а да нису платили карту (нити би имали чиме), изгледа да ћемо ми морати да зарадимо свако зрно кавијара. А прилично је скуп, мислим, у радњи кад се купује.

20

Десет заповести за другаре и остале8 Ово се у жаргону економске науке назива „time consistency”, што би у преводу значило да оно што објави при уласку у кабинет, влада мора доследно да примењује цео мандат – данас, сутра, сваки дан, у сваком моменту. Свака следећа мера у ствари бива само потврда, разрада и фино дозирање претходне мере, а никако њена негација или обесмишљавање, што се овде, знамо, често дешавало. Само тако се у ствари креира један поуздани амбијент у коме је једино грађанима дозвољено да се „пишмане”, у потрази за најбољим решењем, док влади то није дозвољено. Е у том циљу, ја вас лепо молим да урадите следеће:

1.         Објавите програм, исход ћемо видети и сами. О економском програму ЗЕС-а Цветковић је, између осталог, рекао: „Већа запосленост, бржи развој и бољи стандард грађана…”. То је било лепо речено, разумели смо, али то у преводу значи – „ми вама грађанима желимо све најбоље!”. То знамо, хвала, али сада лепо да чујемо како ће се то урадити. Немојте само опет као они из ДСС-а да ми кажете – донећемо триста закона, а да их питаш о чему, не би знали да ти кажу. Не, реците нам лепо – приватизоваћемо, или нећемо, циљ нам је да примењујемо ирски модел, или нећемо, него ћемо мађарски, свеједно, али да знамо шта планирате. Било би сјајно, при томе, да не будете претерано креативни, много су боља проверена, досадна, стандардна решења.

2.         Смањите буџет. Баш ме интересује како ће сада бивша вицегувернерка да смањи јавну потрошњу до нивоа који ће обезбедити нулту инфлацију. Ја знам како, али то је лако, одавде, из топлог (и претоплог, да додам) факултетског кабинета. Ево како: мора да постоји политичка воља да се смање јавни расходи. Ако политичка воља недостаје (што је увек у ствари био проблем) – е па обавестите нас, сад сте и сами на политичкој функцији. И на приходној страни буџета имате много простора за уштеде, рационализације, поправке, обавестите нас о њима. Немојте правити дефицит, то је много важно. И што је најважније, није довољно бити благајник, треба бити реформатор. Ми ћемо онда наћи нове „рупе”, а ви будите доследни, па поправљајте. Многи транзициони министри финансија су у томе успели. Нема разлога да ви, на крају транзиционе трке, не успете.  Једино што треба да радите је да имитирате те добре.

3.         Одреците се јавних предузећа. Свима је јасно да је партијска својина над јавним предузећима извор великих пара за владајуће партије (о корупцији да не причамо). Јесте да вам то олакшава партијске финансије, али схватите и ви нас. Када видимо какве директоре постављате, питам се, бисте ли их и на које радно место поставили у предузеће које је лично ваше, а не наше, то јест јавно. Хајде, схватите нас, нећемо више скупе и лоше услуге, док се ви богатите. Сада сте ви,

8 Politika, 6. juli 2008. Tekst napisan po pozivu novinarke Politike Vesne Jeličić, koja me je tada podsetila na moj stari tekst „Deset zaboravljenih zapovesti za spas sopstvene privrede“, imate ga ovde na strani 132. Ovaj lepi naslov gornjeg teksta dala je Vesna.

21

другови социјалисти из ДС-а на потезу. Сећамо се шта сте о партијској својини говорили, па би било лепо да се и ви тога присетите. То је та „time consistency”, доследност, професионалност власти, наиме: ако сам нешто говорио бирачима, сада, кад сам дошао на власт, сада управо то и радим.

4.         Завршите више ту приватизацију, немојте више мучити људе. У Србији скоро десет одсто људи ради а да не прима плату. Је ли то праведно, нормално, одрживо? Не, стварно није. То је резултат тога што влада нема снаге да призове стране инвеститоре, који би понудили нова радна места и запослили оне који би заиста хтели да раде. А они који седе без плате и чекају да за коју годину оду у инвалидску пензију, обавестите да то више тако не може. Постепено, наравно, да људи успеју да се снађу. Преиспитајте, као што сте већ почели, инвалидске пензије. Нема разлога да велики успех ДСС-а у хапшењу оне лекарске мафије заборавите, само зато што је то урадио конкурентски табор. То је био добар, патриотски потез. Хајде сада вас да видимо.

5.         Хајде више тај закон о стечају да проради. Без тога приватизација, наравно, нема смисла и своди се на пљачку. Тек када се свако ко је у „минусу” отера из бизниса, добијамо пословни амбијент. Тога у Србији, да подсетимо нову владу, још увек уопште нема. Дакле, ово би било прво по реду, када једном схватимо механизам транзиције, а ево, схватили смо.

6.         Правосуђе вам је лоше – овде се ништа не дешава по аутоматизму, све ради „на гурку”. То се не сме више понављати, јесте ли коначно изабрали министра правосуђа који ће то умети да уради, а да те резултате приметимо, за промену, и ми, грађани?

7.         Корупција се лечи, зашто то не урадите? Али више немојте продавати причу о томе како најпре ваше плате морају бити велике, да не би било корупције. Не, најпре је потребно да казне за корупцију буду велике и јавне, то ви нама покажите. Уосталом, то је показало искуство свих који су корупцију заиста лечили, а да су то стварно и хтели да ураде.

8.         Ако попуштате, оставите то за четврту годину мандата. Дотле стварно нема смисла да попуштате. Успешни политичари купују бирачко тело пред изборе, нема потребе раније. Дотле, привлачите инвеститоре... и ...

9.         Не заборавите зашто сте дошли. Да нама створите амбијент у коме ће доходак бити неколико пута већи од овог сада. То је једини социјално одговорни циљ једне озбиљне, праве владе, кад боље погледаш.

10.       Срећно, другари (и остали).

22

Са овима – нема неизвесности9

Ако бих се нечему искрено обрадовала, то је да у овој мојој анализи тотално омашим, испаднем глупа у друштву, и готово. Ту бих непријатност поднела много лакше него ову кроз коју управо пролазим, кад ево по ко зна који пут посматрам како нам будућа влада обећава прилично немогуће ствари. А то се, као и увек, не може добро завршити.

Хоћемо веће пензије

У Србији је већ направљен стереотип по коме су неолиберали (а ја сам једна од тих) бездушни и зли људи којима је посао (плаћени смо, наиме) да заговарају неједнакост, доминацију капитала над радом и бруталну ефикасност, а све то на рачун, наравно, правде и једнакости. Али, хајде да погледамо је ли то баш тако. Ево, рецимо, ја тврдим да пензије не смеју да расту онако како то жели, тражи и условљава господин/друг Кркобабић. Ево ту вам је негде и слика, да видите колико парче буџета недостаје за тако нешто. Ако хоћете да им дате још толико, коме ћете узети? Никоме, је л'? Е па то не бива, то „никоме” значи само да ћете узети свима помало. На први поглед, то не изгледа тако лоше, али на други поглед постаје – застрашујуће: или нас чека инфлација, или велики раст пореза, или одлазак инвеститора који налазе паметније земље где би улагали, или нас чека – све то заједно. Али мене просто запањује нешто друго. У доба када је СПС водио ову земљу, пензије су биле више него бедне, а да при том пензионери никада нису добили више од девет – десет пензија годишње. Сада исти ти људи – не припадници исте партије, него баш исти ти људи – желе да нам открију како ствари треба да стоје. А не само да им народ верује, него и Демократска странка, која је пре осам година увела обичај да се у Србији уредно исплаћује дванаест (реално растућих) пензија, сада углас с СПС-ом и ПУПС-ом пева ту исту песму – о социјално одговорној држави, која ће на крају постати све друго, само неће бити социјално одговорна. Зашто нам то радите?

Хоћемо веће плате

Не би то, наравно, било баш добро када би само пензије расле, а да радници живе све горе. Или да се, не дај боже, узме радницима, а да се да пензионерима. Решење изгледа лежи у томе да се лепо узме злим инвеститорима, нарочито ако немају српско презиме. Али хајде да вам покажем нешто о чему се мало говори – а то је да у Србији уопште није тако редак случај да људи раде, а да за то не добијају никакву зараду. У ствари, у Србији скоро да двоструко више има оних који раде без плате, него што је оних који зараде хиљаду евра месечно или више.Треба ли рећи да се те велике плате по правилу зарађују код страних инвеститора, да домаћи бизнисмени плаћају мање (али редовно), док они који не примају ништа, раде у друштвеним – неприватизованим предузећима? Живи сам доказ за тврдњу

9 NIN, 26. juni 2008.

23

како код приватника нико не иде да ради за џабе, а ако се то и деси, приметићу то пре него што српска статистика успе да ме региструје у горњој табели.Али на овом месту ће вероватно многи помислити како је приватизација ипак један неправедан поступак. Наравно да је неправедан. Но, шта је праведније, а да је изводљиво и одрживо, хајде да вас питам? И још једну ствар да вас питам – где бисте се сами најрадије запослили: код страног инвеститора, код домаћег (српског) бизнисмена, или у друштвеној фирми? И ја бих се тамо запослила, наравно. Или би за све (или само за неке) било боље да све опет постане – друштвено?

Док спољни дуг „бенигно” расте

Још се о једној ствари мало говори – о отплати дуга и опасности од превелике депресијације курса. Где је ту проблем? На први поглед, као да га уопште и нема: дуг је све више у рукама приватника, они га редовно отплаћују, а све да га и не отплате, страдаће они сами (и њихова хипотека), док се нама осталима ништа не може десити. Али, ипак није све баш тако. Ово се могло десити једино у случају да су се приватници задуживали само да би покуповали џипове, викендице или базене. Али они се у највећем проценту задужују да би финансирали увоз опреме и репроматеријала; дакле, људи увећавају капитал, не само потрошњу, зато се и зову предузетници. Е сад, кад курс почне да клиза, онда имамо проблем утолико што ће фирме и даље да зарађују у динарима, а дугови ће да доспевају у еврима, дакле, дуг расте, а приходи – ништа.

И зато ми злогласни неолиберални економисти непрестано говоримо да је од мањег значаја сама висина дуга, а да је много важније да привреда буде извозно оријентисана. Јер, тада су и приходи и расходи у истој валути, а евентуална криза девизног курса може само да погодује, јер су многи трошкови динарски (плате, рецимо, или струја) док су ти приходи у еврима, па ће то већ и само од себе да делује на смирење курса. То јест, не можеш ти да пропаднеш (само) зато што је неко други неодговорно водио јавне финансије, па курс депресирао. А овде, у Србији, овај ризик постоји пре свега зато што привреда није извозно оријентисана, јер предузетници овде најрадије улажу у некретнине, финансије и малопродајне ланце; дакле, потпуно супротно сценарију из успешних привреда – знате оно – Мађарска, Пољска, Чешка, па Словачка, па Јерменија, да не кажемо – и Ирска...

Ирски модел више није у моди

Да се мало одморимо од Србије, ево једног поређења које би требало запамтити: Биле две земље, обе примљене у Европску унију, а звале су се Португал и Ирска. Португал је, као и ми, највише инвестиција привукао у некретнине, финансије и трговинске ланце, док се држава определила за висок раст плата (вероватно и пензија), ради социјалне правде. А друга земља се звала Ирска, тамо су стране инвестиције највише долазиле у извозни сектор, делом и стога што је договором између синдиката, послодаваца и државе зацртано да ирске плате морају да расту спорије од продуктивности рада (преостали раст иде, наравно, у профит). Али, сама продуктивност је расла брзо, па су ирске плате много брже расле и вишеструко

24

премашиле португалске плате, иако су на старту, осамдесетих, обе земље биле на приближно истом нивоу. И то је, уз ниске порезе, али признајмо и због тога што сви Ирци говоре енглески, била основа тог „ирског чуда”.

Ово је хит лета 2008, песма, која се зове „Хајде да се одрекнемо ирског модела”. А треба га се одрећи, јер, не само да је неолибералан (нема везе што је успешан), већ га се и сама Ирска одрекла, тиме што је тамо на референдуму одбијен Лисабонски споразум. Е сада, колико год не волели нас зле неолиберале, ни дволичну Европску унију, нити било шта од тога, ипак би требало признати да се Ирска одрекла само Лисабонског споразума, али да се никако није одрекла те дволичне Европске уније. А када би евентуално хтела да то уради – пише “Фајненшел тајмс” – прво би страдала она чувена лоу-кост компанија “Рајан ер”, која не би могла да издржи раст каматне стопе, који би био неминован, јер Ирска више не би припадала уређеном простору уније. А “Рајан ер” је купио скоро половину британске железнице...

Истовремено, висока каматна стопа би почела да привлачи прљав и врућ капитал, па ето ти ту проблема... то они фини извозници не воле, па би и они почели да размишљају где ће...

Али за ову причу једино је важно то да се Ирска никако, никада и нигде није одрекла свог рецепта за неповратан излазак из сиромаштва, који за ову прилику можемо дефинисати овако: ирско чудо = што нижи порези + што мање социјализма. А како овде ствари стоје, Србија ће кренути сасвим другим путем. Овде ће порези бити све већи, а и социјализма ће бити све више.

Али држава увек зна најбоље

Није то од јуче, нема везе што су се сада у причу укључили СПС и ПУПС. Демократску странку није од јуче напустила воља да гради институције, а да уместо тога радије прионе расподели туђих пара, ради сопствене политичке промоције, баш као што сада најављује да ће то вредно чинити у сарадњи са СПС-ом. Тако је већ са уласком у владу прошле године прихватила што директорска места, што чланство у свим управним одборима јавних предузећа, по чему је иначе бесомучно сипала отров, док су тамо седели чланови Демократске странке Србије. Наравно, ни о приватизацији тих предузећа одједном више није било ни помена, а и зашто би? Уместо тога, ДС постаде познат по пароли „сто евра по хектару”, којом је требало да наши тајкуни добију милион-два еврића, само на основу тога што су већ тајкуни, кад човек боље погледа. После су се вадили – ма не дајемо ми њима, па онда – е па морамо и великима да дајемо, шта су људи криви што су велики... Не знамо ни да ли су добили или нису, али шта се то уопште нас и тиче...Али је овде ипак највећа штета у томе што су у привредни живот унели тешки волунтаризам. Сељацима најпре обећаш сто евра по хектару, а после му забраниш извоз жита, чиме га доведеш у чист губитак, а држави не помогнеш нимало. Па онда, једном спроводиш приватизацију Борских рудника, а када тендер не успе, не дозволиш другопласираном да преговара, јер је у политичкој немилости код Коштунице. А после, када други тендер за исто предузеће пропадне, кажеш, е па

25

преговараћемо са другопласираним. Ваљда је тај био у милости, шта ли...И ништа то не би имало толико везе када не би јачало моћ државе и самих тих министара, на рачун свих нас. А ако мислите да је у земљама „социјалне правде” барем та проклета једнакост већа, и ту грешите; анализе показују да је већа једнакост у Америци него у Кини, чији је развојни модел у више наврата препоручивао, рецимо, главни уредник НИН-а, као модел развоја за 21. век. Али, кад смо већ код социјализма, треба се сетити и тога да „никада није било социјализма без политичке полиције” (Черчил, 1945). Вероватно ће зато овај ресор и припасти Дачићу, зар не?

26

Ново паковање за хлеб од три динара10

Мени се много свиђа концепт социјално одговорне државе. Најпре, то је зато што волим изненађења – можда том најавом у ствари хоће да нам кажу како су до сада државу водили неки мангупи, мада сумњам у то. Или можда „дреам теам” окупљен око Демократске странке планира коперниканско појачање – у виду неких познатих ликова, који би да закопају наше златнике на једној лееепој веееееликој пољани, па ће онда тамо да никне злато, које ћемо сви братски, онако социјално одговорно, да поделимо! Е, моји пензионери, па зар нисте читали ту бајку?

Али хајдемо одмах у средиште проблема – зашто би то било демагошки тражити да просечна пензија достигне седамдесет одсто просечне плате? Е па зато што – за оне који то нису знали – пензионери са пуним радним стажом већ добијају деведесет одсто од просечне плате! Али хајде сад ја вас нешто да питам: а колико има пензионера са пуним радним стажом: четрдесет – педесет одсто, или више, шта мислите? Е, ту сам вас чекала! Wих је, ако верујете, прошле године било једва седамнаест одсто! А у доба владавине Кркобабића, Дачића и радикала, тек тада пуни радни стаж није уопште био у моди, те је оних који су зарадили целу пензију било је једва дванаест-тринаест одсто, све са онима који имају бенефицирани стаж. А сви остали, њих милион и кусур, сви они су се превремено пензионисали, отишли у инвалидске или старосне пензије. Незаборавна ми је прича из Фрикома, где се пре десетак година директор жалио како му је једна радница отишла у инвалидску пензију због алергије на брашно, да би одмах након пензионисања отворила пекару. Колико таквих, или можда још бољих примера и сами знате? Она лекарска мафија, која беше издавала лажна уверења о неспособности за рад, шта беше с њима? Да не долазе и они у „дреам теам”, ваљда неће? Таман је, уз велике напоре, последњих година преполовљен број инвалидских пензија, али, ето, можда је стварно онако било боље... Ја у пензију, превремену, наравно, а они мени – седамдесет одсто своје плате, редовне, мукотрпно зарађиване, наравно. Што да не?

Врло би важно било сазнати пошто је то, онако кад се сабере? То би нас у 2009. години коштало око сто милијарди динара. Дакле, да се разумемо, не за пензије, него само за овај Кркобабићев захтев! Не треба заборавити, много у Србији има пензионера, скоро милион и по... Ако ова социјално одговорна држава реши да исплати ове паре, а да истовремено настави са изградњом путева о којима је толико било речи у кампањи, од тренутне равнотеже у буџету, у наредној години долазимо до дефицита од 5-6 одсто бруто домаћег производа, што је већ равно катастрофи, мађарском сценарију, великој кризи. Дакле, не може овако.

Али могуће је, рецимо, овако: да се стопа ПДВ повећа за неких пет одсто, да уместо 18 буде 23 одсто, па да се пензионери намире из ових пара. Додуше, по самопослугама бисмо стварно веома често мислили на своје пензионере – е па јесте, све нам је сада скупље, али у праву је онај господин/друг Кркобабић,

10 NIN, 12. juni 2008.

27

пензионери треба ваљда да буду равноправни... шта је то за нас... мада када човек мало боље размисли, овај предлог ипак можда и није тако добар. Јер, онда би и пензионери морали да финансирају свој раст пензија – богатији пензионери би то осетили у мањој мери, а они најсиромашнији, о којима нико у ствари и не мисли, вероватно би се провели најгоре. Прави инвалиди, они који су заиста болесни, њима би било (или ће бити) још горе. Али, ко би о њима мислио, у овако важним тренуцима? Циљ је да парола буде звучна и примамљива, као она о хлебу који треба да кошта само три динара, шта има везе што онда хлеба неће ни за кога бити, кога је брига је ли предлог бесмислен, штетан или контрапродуктиван? Остале ироничне предлоге – да смањимо издавања за децу, или за труднице, то не иде, а не иде ни да смањимо лекарима... а да наштампамо паре не иде ни то... уффффф...

А како су то радиле све оне социјално неодговорне државе у транзицији, које се онако кукавички увукоше у Европску унију? Ево како. За разлику од Србије, где просечне пензије сада достижу неких педесет седам одсто просечне плате, у Чешкој су у првих осам година транзиције (то му дође као сада, осме године транзиције) пале са 62 на 44 одсто, и затим се на том нивоу даље задржале. У Пољској су најпре расле до 65 одсто, па онда пале на шездесетак одсто. У Румунији је било горе, тамо су пензије пале са 47 одсто на свега 36 одсто након првих осам година, а у Русији су и сада пензије испод 35 одсто просечне плате, иако приходи од нафте расту као луди, само да знате. Али проценти се не једу, треба и о томе размислити. Ако плате брзо расту, рашће брзо и пензије. И шта вам је важније – раст или ниво, кад већ не можете имати оба? Ја бих онда бирала да ми пензија што брже расте, макар плате расле још брже. Некако, више бих могла да купим за те паре...

Јер стварно мислим да не треба Србију гурнути у огромни фискални дефицит да би пензионери у просеку добили по још две хиљаде динара и тако достигли 70 одсто ниских плата у Србији. Свима би све много поскупело – или кроз ПДВ, или кроз инфлациони порез, што би било много горе. И стварно мислим да је доста било популизма. Јер се популизам базира на природним силама инерције и незнања. И због тога што се у земљама где се популизму не одупире довољан број људи плаћа веома висока цена: те земље, знате, не напредују. А ствар је у ставу политичке и друштвене елите. Која је сада у Србији решила да буде социјално одговорна, управо као и онда, када куче није имало за шта да нас уједе, и када су радници и пензионери увек добијали најбоља места на броду који тоне. Па зашто да не пробамо још једном, макар то сада било у неком другачијем паковању?

28

Ја то другови нисам чит’о11

Не знам како вас, мене апсурди увек веселе. Рецимо, оно незаборавно: “Ја то, другови, нисам чит’о, али сам одлучно против”. Младост ми је прошла слушајући разна правоверна (и не увек крезуба) уста како с пуно патоса дискредитују ствари о којима обично ништа не знају. И дуго ми је требало да схватим како се под плаштом апсурда тамо у ствари одвијала једна веома уносна трговина – ја теби “определење” а ти мени нешто конкретно, рецимо бољи положај, неко боље сутра, или барем заштиту: нико онда за мене неће рећи да сам издајник. Па шта онда има везе против чега то треба да будем и шта то уопште и пише. У папирима које – нисам ни чи’то?

И онда, једнога дана, ствари се промене. Појаве се људи који су (као и раније) против идеја које су мени сасвим прихватљиве, али је разлика у томе што је сада и мени и њима сасвим јасно шта је предмет расправе. Неко чит’о, неко ход’о (болан) по њој, али сви знамо да је реч о ћуприји на Дрини. Рецимо, појаве се противници приватизације. А, ја онда кажем себи, па добро, капитализам од многих тражи да за исте паре раде више него раније, логично је што се буне. Или рецимо, отпочне дискусија о томе да у ствари и није спорна сама приватизација, већ само тренутак када је треба обавити. Што ми помогне да схватим како је приватизација у ствари – операција. Јер, када те две речи у претходној реченици заменимо, добијамо да “операција и није спорна него је само питање – када је обавити”. Те онда схватим да ће, ако наставимо са отезањем, слепо црево довека да нам остане упаљено, а ми ћемо и даље да купујемо разне лекове и да посрћемо онако уморни, јер прави тренутак још није наступио.

А, онда се времена опет променише. Србија је сада потпуно подељена око питања треба ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању, чувени ССП, а да при томе на прсте могу да избројим људе који су овај документ икада прочитали (ко није, а хоће то да учини, имате га на сајту Канцеларије за европске интеграције).

Осамдесет одсто Споразума о стабилизацији и придруживању је, иначе, трговински споразум. Ево како то изгледа. Пише како се “царине на увоз индустријских производа пореклом из Србије у Заједницу укидају ступањем на снагу овог Споразума”. А ми ћемо царине укидати постепено. Онда пише да ће прве године царине бити смањене на, рецимо, 70 одсто почетне царине, па следеће године на 50 одсто, па ће неке тамо треће или пете године све преостале царине бити укинуте, то сад све зависи да ли се ради о пилетини и телетини, канцеларијском материјалу или полупроводницима. У сваком случају, царине према Унији не могу се више подизати, барем не без неког ваљаног разлога. Тамо где су ствари осетљиве, на пример у пољопривреди, предвиђа се да оштећена страна може предузети одговарајуће мере које сматра неопходним. Исто пише, рецимо, и у хрватском споразуму о стабилизацији и придруживању. Или, код нас пише како ће Србија

11 NIN, 17. april 2008.

29

постепено прилагодити све државне монополе комерцијалног карактера како би обезбедила да, до истека 3 године од ступања овог Споразума на снагу, више не постоји дискриминација између држављана држава чланица Европске уније и Србије у погледу услова под којима монополи набављају и продају робу (Хрвати су били добили четири године “луфта”, чисто да знате).Али варате се ако мислите да се “јадац” крије у оних преосталих двадесет одсто Споразума, у коме се не ради о пилетини и телетини. Не, највећи део осталих поглавља бави се регионалном сарадњом, визама, кретањем капитала, о томе како Србија и Унија треба да израде карту регионалне помоћи, да би се видело који региони треба да добију максимални интензитет помоћи, на основу одговарајућих смерница Заједнице-и све тако. О чувеном члану 135, у коме имплицитно пише да Косово и није независна држава, сви већ знају све, па да не дужим.

У ствари, овај споразум не садржи ништа што не би требало потписати. Ако мени не верујете, вероваћете, претпостављам, министру за КИМ, коме ваљда интелектуално поштење није дозволило да на питање “где у том Споразуму пише било шта против интереса Србије”, односно “где у том Споразуму на било који начин пише да Косово није Србија”, одговори другачије осим да каже “не пише нигде”.

Одавде онда произлазе само два логична решења. Једно, да ССП треба потписати. Или друго, да га никада не треба потписати и тачка. И предочити људима последице. Да ће страни стратешки инвеститори, они који извозе и запошљавају, ређе у ове крајеве долазити него што би то било у првом случају. Да ће онда тајкуни остати наши највећи инвеститори, док ће наше партије и даље одлагати приватизацију јавних предузећа и јачати своје, уместо наших рачуна. Онда ће и Руси моћи да задрже монопол на прераду нафте и забрану увоза деривата колико год то буду хтели, па ће у Србији гориво бити далеко скупље и много лошије него што би било да смо потписали ССП.

Али, шта човек да уради? Лично мислим да читаву европску политику треба, као у доба када су на Србију бомбе бацали, дубоко презирати. Питања поноса и достојанства са њима никада не покретати, јер нису достојни да се са њима о томе уопште говори. Али истовремено, у сваком контакту, гледати у њима само српски интерес. Па, ако ме кроз известан број година уцене да признам Косово или нема уласка у Унију, е, онда нећу ни ући у Унију, али ћу свих наредних година узети све што ми буде од користи.

Или можемо изабрати да никада не потпишемо ССП. Те да питање патриотског чина постане опет најважније питање. Али мислим да ни тада не би било корисно да изједначавамо европске вредности и поступке европских политичара, управо као што ми не пада на памет да изједначавам најбоље српске вредности са поступцима српских политичара. Немојте да се сада подсећамо обећања како никога на силу нећемо испоручивати Хагу, па да после гледамо како људе у пиџами у Хаг одводе или како држава за њима расписује потернице. Јер би нам се онда могло десити да ти исти српски политичари једнога дана потпишу и ССП, а да ми, пошто га ни

30

прочитали нисмо, будемо свим срцем за исто оно што смо до јуче проглашавали националном издајом.

31

Tomorrow Belongs to the Radicals12

Дobro, kakve bi mogle biti ekonomske posledice pobede radikala na sledećim izborima? Tri su zaokreta na vidiku: (1) porašće intervencionizam (2) zaustaviće se ekonomske reforme a (3) porašće saradnja sa zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova kao što su Rusija, Ukrajina, Bliski i Дaleki Istok itd.

Ali šta bi to u stvari moglo da znači? Kad već spomenuh intervencionizam, ne treba zaboraviti da srpska država trenutno već preraspodeljuje preko 40% svog domaćeg proizvoda. Sva naša javna preduzeća (public utilities) u rukama su države, te se na prvi pogled ni ovde stvar ne može preterano mnogo upropastiti (a da to prethodnici već nisu učinili). Nadalje, skoro polovina svih cena u Srbiji formira se u vladi, za nečijim radnim stolom, a ne na tržištu. Kakav bi se to dalji zaokret ka intervencionizmu mogao dogoditi?

Najpre očekujem da pokušaju problem nezaposlenosti reše javnim radovima. To ih neće koštati mnogo, Дinkić je svojim izumom nazvanim Nacionalni investicioni plan ostavio dosta novca za voluntarističko rasipanje, a sva je prilika da će se to i Radikalima dopasti. Radne akcije. Udarničke pesme. Kamere. A iza toga, znamo šta nas čeka: inflacija, rastući platnobilansni deficit i sve sporiji privredni rast. Očekujem, uz to, da statistika počne da objavljuje podatke o sve većim radnim pobedama, te da mi eksperti tek iz indirektnih pokazatelja nanovo pokušavamo da otkrijemo šta se u zemlji zaista dešava. Ne treba zaboraviti ni borbu protiv siromaštva, koja bi se najverovatnije zasnivala na proizvodnji „hleba od tri dinara“ koji su najavljivali u jednoj (ili možda dve) poslednje predizborne kampanje. Zamrzavanja cena svakako bi moglo biti. Ovo moje očekivanje zasniva se na činjenici da je Vojislav Šešelj kao odlazeći potpredsednik vlade oktobra 2000. godine potpisao ukaz o liberalizaciji svih cena u Srbiji, kako bi opozicija, koja je upravo došla na vlast, odmah doživela gnev naroda koji će je oterati sa vlasti. Ništa nije moglo biti pogrešnije od toga, jer se tržište normalizovalo i nestašice su nestale. Hoće li se takve epizode ponavljati? Kako će smiriti devizni kurs, kada narod stane da menja sve dinarske holdinge u devize? Ne znam. Ja sam se svojih dinara već za svaki slučaj oslobodila.

Ako Srpska radikalna stranka dođe na vlast, ekonomske reforme najverovatnije treba zaboraviti. Radikali su mnogo puta najoštrije osudili zatvaranje nelikvidnih banaka, dok su privatizacija, tranzicija i pljačka u njihovom politčkom nastupu uglavnom tretiraju kao sinonimi. Kako onda nastaviti reforme? Kako onda redukovati subvencije, ako će time radnici u državnim zombi-firmama izgubiti posao? Kako ogrančiti rast plata u državnom sektoru, kada upravo treba pokazati da sa dolaskom patriotskih snaga jednom treba da izgube „izdajnici i strani plaćenici“ (koji su zemlju doveli na rub propasti), a „pošten svet“ jednom bude dobitnik? Kako uvesti toliko neophodnu praksu stečaja, ako se time, kao u Mađarskoj, pokrene lavina od 25.000 stečaja u prvoj godini? U Mađarskoj nisu

12 CORD, magazin za diplomate, april 2008. Текст је, наравно, објављен на енглеском језику, овде се налази оригинални текст на српском језику. Mlađe čitaoce koji ne poznaju ovaj naslov upućujem na čuveni izvor svih instant znanja, youtube, http://www.youtube.com/watch?v=ZMVql9RLP34

32

vladali radikali, pa je ta praksa očistila zemlju od nelikvidnih firmi i stvorila osnovu za dolazak greenfield investicija i ubrzani rast. Дa, tamo nisu na vlasti bili radikali.

Veoma je verovatno da će se Srbija pod vođstvom radikala okrenuti zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova, ali, da li će to biti samo retorika? Radikali će najverovatnije ostaviti sve strane investitore na miru, pustiće ih da rade i najverovatnije se neće aktivno mešati u njihovo poslovanje. S te strane, mislim da će tu vladati „miroljubiva koegzistencija“. Ali, hoće li se ikada ponoviti situacija iz oktobra 2007, kada se na tender prijavila firma čuvenog ruskog tajkuna Olega Дeripaske, a da tender osvoji neki anonimus iz Austrije? Ja sumnjam.

Tek ako se sve ovo izjalovi i radikali ne dođu na vlast, Srbija ima šanse da nastavi reforme koje će doneti bolji život za sve. Ali, ako proevropske partije uopšte osvoje većinu, to će se dogoditi uprkos svemu što su SAД i EU učinile da u očima Srba obesmisle sve evropske vrednosti, pa da ih onda puste da sami biraju svoju budućnost.

33

Таоци свога премијера13

Знате ли по чему се оне праве, зреле демократије разликују од ове наше? Геометријски гледано, и тамо и овде је у питању пирамида – где је на врху вођа, а ми, мали људи, негде смо при дну (где нам је и место, рећи ће многи, а ја ћу да се сложим). Е сад – разлика између њих и нас је у томе што та њихова, зрела демократска пирамида стоји на својој основи, те ко год да се нађе на врху, све и кад би хтео, никако не би могао да „добаци“ до основе, јер бројне институције – независно судство, пристојни закони, слободно тржиште, независни медији – чувају мир свакодневице од самовоље политичара. А ова наша, српска пирамида, она пак стоји на темену. Када боље размислим, мора бити да и ми тешко падамо своме вођи, кад му вечито седимо на глави, али ипак ми се чини да теже пада он нама. Јер како год да се премијер Коштуница одлучи да се помери, он помера и све нас, и то увек у потпуно непознатом правцу. Европска Унија? Руска губернија? Или савез са нашим традиционалним пријатељима из Украјине, Белорусије и Југоисточне Азије?

Али ако ми неко сада помене како се та „радикална скретања“ сасвим јасно виде на берзи, неће бити у праву! Па наша берза је дубока колико и лавор воде, а вредност акција у Србији може кретати у ком год хоћеш правцу. Берза, додуше, реагује логично: вредност акција пада када Тома Николић преузме Скупштину, а расте када Тадић добије изборе, али се она већ наредног дана враћа у почетно стање, или пак наставља да се креће на неку другу страну. Па ко ће се бојати радикала зато што вредност акција пада само у току једног дана, еееее, моји аналитичари.... немојте то више помињати. Заборавите дакле берзу у овом контексту, јер је средња класа, из које тек треба да се регрутују мали акционари, тек у настанку. Биће то важан привредни сеизмограф, али сада није. А плашити људе кокетирајући сценаријом Велике економске кризе из тридесетих година прошлог века, оно као: крах берзе, масовна незапосленост, то нама преплашенима, уопште није потребно.

Девизно тржиште је, међутим, друга ствар. Претњу да динар проклиза с правом доживљавамо као опасност, јер зарађујемо у динарима, а тргујемо и штедимо у девизама. Поврх свега, још се добро сећамо како нема тих девизних резерви које могу заувек да бране курс ако крену политичке турбуленције, када сасвим извесно наступа следећи сценарио – мањи долазак страних инвеститора - мањи прилив девиза – већа конверзија динара у девизе – што све ствара притисак на поскупљење евра, односно, на пад динара. Настаје, што бисмо ми стручно назвали – самоиспуњавајуће пророчанство: ако привреда слаби, слабиће јој, наиме, и валута. А управо овде лежи права, масовна опасност по наше новчанике - за колико динар проклиза, за толико расту наше кредитне обавезе.... Стране банке су знале како да се заштите, ми то тек треба да научимо.

13 NIN, 14. februar 2008.

34

А шта је заштита? Па рецимо, заштита се састоји у томе да се уместо царства небеског, јавним добром прогласи царство земаљско, што је једини начин да наша демократска пирамида престане да жонглира на свом темену. Да се, а то је у великој вези са овим, престану величати ликови који се залажу за поштење као такво, које је ухватљиво колико и ластин реп, него једном већ афирмишу они који умеју да граде транспарентне институције. А институције ваљда служе да се исто то поштење заштити на свима видљив начин. Заштита је и у томе да се премијеру непрестано испоставља рачун за оно што нам ради, чинећи нас таоцима своје дневне политике.

Е сад, не ради се овде о томе да ће српску привреду, или девизни курс (али берзу, рекох, неће) да уништи то што је наше придруживање Европи прошле недеље заустављено тек за неколико дана, барем да не будемо прва држава која ће признати независност Косова и Метохије. Не, не. Ради се о томе да смо шест месеци прошле године чекали да се састави влада, да су све институције и онда биле блокиране, а све реформе заустављене, сасвим беспотребно. Ради се о томе да се Србија три дана тресла, када је премијер изабрао Тому Николића за тродневног председника парламента. Ради се о томе да премијерова странка сада продаје НИС под условима који свакако нису тржишни, правдајући то исплативошћу будућег руског гасовода, као да се гасовод не би исплатио да је НИС продат на тендеру, а не овако, као у најбољој Милошевићевој традицији, баш као у доба када је Телеком продат Италијанима, знамо како.

Не смемо заборавити још једну ствар. Могу сутра да нестану сви монополи, може и влада да престане са својим популистичким траћењем државног новца, али ће камате у Србији остати веће него било где у Европи, а и цене ће се задржати на вишем нивоу него било где у окружењу. То је зато што ће сви који послују са Србијом хтети да се остваре такозвану премију на ризик, која је у земљама чији премијери држе демократску пирамиду на темену, судбинска категорија.

35

Izborno predvečerje14

Mislim da za jednu vladu nema ničeg lepšeg od predizborne kampanje.

Tada se, kako je već dobro poznato, svaka vlada opušta – nema reformi, nema ozbiljnih tema, samo deliš pare, šetaš se kroz medije i sa’ranjuješ političke protivnike. A kada u toku kampanje počnu da govore o ekonomiji, uvek se razbolim: tako su zabrinuti, a tako šuplji. I niko, ali niko iz tih savetničkih timova bilo čemu da ih nauči, idu tako i (očigledno samostalno) prodaju maglu. A, pošto ja, ipak, mislim da je došlo vreme prosvećene demagogije, kada već hoćemo u Evropu, red je da vam otkrijem pokoju tajnu zanata.

Evo tajne našeg zanata: da bi neka ekonomska mera bila dobra, ona ne sme biti dobra samo za jednu interesnu grupu, i to samo na kratak rok, o čemu uglavnom jedino i slušamo od političara. Ako ta mera istovremeno ne donosi boljitak za sve, na neki duži rok, onda cela stvar ne valja ništa. A šta to u stvari znači?

Sporno brendiranje

Evo, uzmimo na primer onaj famozni Savet za brendiranje Srbije. Zašto, šta je tu (osim Milke Forcan) bilo sporno? Pa sporno je to što se manija veličine, od koje boluje svaki stanovnik Srbije, tvrdeći da mi moramo da imamo svoj brend, ovom akcijom direktno pretvara u priliv novca u džepove najmanje dve interesne grupe, ali o tome malo kasnije. A sada pitanje: ako je nešto stvarno brend u nastanku – roštilj, kajmak, ili onaj festival u Guči, treba li stvarno svi mi to da finansiramo? Ako je to neki profitabilan posao, zašto bi država u taj posao ulagala novac? A ako taj posao nije profitabilan, opet isto pitanje - zašto bi država u taj posao ulagala novac?

Дa bi neka ekonomska mera bila dobra, ona ne sme biti dobra samo za jednu interesnu grupu, i to samo na kratak rok, o čemu uglavnom jedino i slušamo od političara. Ako ta mera istovremeno ne donosi boljitak za sve, na neki duži rok, onda cela stvar ne valja ništa

Na kratak rok, ovde dobijaju dve interesne grupe – jedna, koja pravi brendove, a treba joj pomoć, i druga, koja deli pare onima koji prave brendove. Дa preciziramo: ovi drugi daju naše pare, a zauzvrat dobijaju državni uticaj i društveni ugled, što Srbija baš i nije mogla tako lako da proguta. Ovo je loša mera, zbog toga što u državi koja samo ume da deli novac porezi moraju ostati visoki. Дakle, loša mera.

Ili ona čuvena akcija – dajemo stotinu evra po hektaru! Opet dobija samo jedna interesna grupa koju opet, gle čuda, čine tajkuni i političke partije! I kada se ovako postave pravila, onda treba samo da poseduješ preko 20.000 hektara i dobiješ preko dva miliona evra, ništa da ne radiš, samo pokažeš tapiju i gotovo! Pa onda dobija Дemokratska stranka koja

14 Bankar, 13. januar 2008.

36

se i dan-danas kune da je ova mera sjajna, a tek na kraju naći će se seljaci sa malim posedima, dok svi ostali gube. I ovo je oproban recept za neuspeh.

Hrvati su, recimo, to već uradili i potpuno „uspavali“ poljoprivredu, a sada se guše u nastalom spoljnotrgovinskom deficitu. Ali, šta mari što smo svi znali da je ta mera na dugi rok loša, trebalo je osigurati izbornu pobedu, a pri tome nekako i zadovoljiti interese onih koji su te izbore finansijski podržali. Ako ipak u Srbiji uopšte nije bilo tako, nego se ovde to sve spontano dogodilo, tek onda ću postati veoma, veoma zabrinuta za Srbiju.

Akcije za Duška Dugouška

Ili novi izum - jer idu novi izbori - dajemo besplatne akcije svim građanima Srbije. Ovoga puta namera je da dobitnici budu svi punoletni građani, dakle većina, šta bi se tu onda moglo zameriti? Pa samo to što građani i neće biti dobitnici, nego „naivčine“ iz onog crtaća sa Duškom Dugouškom. Ovde je jedini, trenutni i najveći dobitnik vladajuća koalicija, koja sebi pribavlja jedno uvećano biračko telo. Sada, naime, akcije dobijaju svi punoletni, od kojih mnogi do sada nikada nisu ni glasali, ali pitam ja vas hoće li sada imati petlju da apstiniraju, kada znaju da će besplatne akcije videti samo ako ovi opet pobede na izborima. A kao i svuda gde su delili besplatne akcije, na dugi rok dobitnici nisu bile ni političke partije ni građani već – tajkuni.

Cela Rusija tako je dospela u vlasništvo dvanaestorice barona, od kojih nijedan pre te (vaučerske) privatizacije na svom računu nije imao više od deset hiljada dolara. Loša mera za Srbiju, iz jednostavnog razloga što se ovde niko i ne pita – a zašto se uopšte ta preduzeća privatizuju? Zato što je tako naredio MMF, zato što su na vlasti neoliberali, ili zato što država ne ume dobro da upravlja javnim preduzećima, te je usluga loša, a cene previsoke, dok njihovi feudalno-partijski izabrani direktori vešto skrivaju svoje menadžerske kvalitete? Loša mera, jer ovde stvarno na kratak rok dobija samo jedna interesna grupa, u liku vladajuće koalicije, a na dugi rok dobijaju samo tajkuni.

Znam, ni mi u Srbiji, naravno, ne možemo očekivati da se baš nikada ne napravi nekakav izlet u populizam, ili da se baš nikada ne desi da neka naša politička partija pragmatično i cinično ne prosledi naš novac direktno tajkunima u džepove. Isto tako znam da se nekada iz loših poteza izrode i neke neočekivane koristi. Evo jednog: ko bi se nadao da će, odmah pošto su počeli razgovori o besplatnim akcijama, u narodu i medijima nestati sve priče o tome kako je svaka privatizacija u stvari samo jedna velika krađa i ništa više. Jer, kada ja dobijam hiljadu evra, makar na papiru, to više i ne može da bude krađa, zar ne? I tako je G17+ uspela da ućutka neprijatelje privatizacije, makar do sledećih izbora.

E sada, ostaje pitanje kakvu to sliku o sebi pravi Srbija, kada partije sistematski, šakom i kapom dele tuđ, u stvari naš novac, dok na dugi rok korist od toga ubiraju samo tajkuni? Pošto se stvari mnogo bolje na tuđem primeru, evo, setimo se šta su ozbiljni investitori mogli da zaključe u trenutku kada je iz Makedonije stigla vest kako tamošnja ministarka policije (!!!) izgleda vozi ukradeni automobil Дejvida Bekama i kako je spremna da mu ga vrati, ali jedino ako sam Bekam uspe da dokaže svoje vlasništvo? Je li onda čudno što neki strani investitori neće u Makedoniju? Meni nije.

37

Ali se bojim da se nikome od ozbiljnog poslovnog sveta neće dopasti ni to što Srbija formira ambijent u kome su najveći dobitnici upravo političke partije i njihovi finansijeri, a političari raspredaju priče o srpskim brendovima, besplatnim akcijama ili bilo čemu drugom što narod voli da čuje, makar u stvari nemao ništa od toga.

38

Принципи и до виђења15

Још се нисте ни навикли на ову моју месечну колумну, немаштовитог имена „По глави становника“, а ја већ – нећу више. Разлог? Права ситница, што би рекао Сер Оливер – а ко не зна ко је тај лик, нека прескочи, данас ништа не објашњавам – разлог су принципи.

Ево, на пример, принцип вођења јавне расправе. Основни принцип је – разговарај о теми, не вређај саговорника. Или да полако почнем са причом, која је вероватно почела негде у априлу, онога дана када је Владимир Глигоров објавио текст, баш на овом месту. Истог дана у „Политикином“ интернет издању, где свако може да се придружи и пошаље свој коментар, уз тај његов текст освануше најниже могуће увреде, неких прилично полуписмених и масовно, погађате наравно, непотписаних неких ликова. Но, како се ни сама нисам слагала са Владиним ставом, написах и ја коментар, не баш нежан, али имах срца да га потпишем. За разлику од ликова који мисле да је ствар у тестостерону, одаћу вам тајну – ствар је у сивој маси и неколико деценија проведених са књигом у шакама. Но, да завршим причу о Глигорову, до краја тог дана на сајту „Политике“ скупило се толико увреда, нискости и гадости, да сам морала да се поново јавим и упитам све њих – те анонимне медијаторе и коментаторе – да ли су свесни да је то забрањено чинити, вређати саговорника, па још из мрака?

Од тада је много текстова прошло кроз тај караказан, а од када се појавио мој текст о Монтгомеријевом демократском блоку, и моји текстови, боље рећи, баш и ја, доживех иницијацију – праве салве и тоне увреда. Наравно да их нећу овде износити, али једино зато да би тај свет остао баш тамо где му је место, то јест нигде. Овде, наиме, о принципима размењујем мисли са културним светом.

Из истога разлога не бих да гњавим читаоце причом о „дежурним коментаторима“, који очигледно веома вредно, организовано и тактички вешто минирају свако другачије мишљење. За уважене читаоце који не користе Интернет, то су исти они „дежурни гласови“ које чујете у „Утиску недеље“, или било којој емисији на радију или на телевизији, где оцене да треба утући госта простаклуком. Осим Оље Бећковић, не знам никога из медија ко им спушта слушалицу у пола речи. Напротив. „Дежурни коментатори“ са „Политикиног“ вебсајта сами наводе да, када им медијатор ни после десетак слања не објави поруку, они лепо зову главну уредницу, која је по правилу на њиховој стани, те увреда буде објављена, одлуком са највишег места, дакле. И сама сам од уреднице добила слично тумачење, да „Политика“ на том месту инсистира на што већој слободи.

15 Politika, 10. juli 2007. Nakon ovog teksta nisam više pisala za Politiku. Godinu dana kasnije, tadašnja glavna urednica Ljiljana Smajlović promenila je pravila objavljivanja komentara čitalaca na sajtu, a ja sam sa velikim zadovoljstvom – odmah - nastavila da pišem.

39

Но, ја сматрам да слобода која се даје овом новом Кју клукс клану, који покривеног лица и незнаног имена шаљу увреде, ја, дакле, тврдим да то нема никакве везе са слободом. Да се послужим аналогијом, има ли било ко право да вас на улици, под кукуљицом па чак и без ње, сада свеједно, обаспе увредама и опали вам шамар, једноставно зато што му се не допадате, а да вам полицајац (уредник, онај ко тумачи правила) објасни да је то – слобода изражавања, за коју смо се за време Милошевића борили, а сада вам, као, смета? А то што смо се ми борили за принцип, да нико, никога, никада у јавној расправи не сме вређати, већ само сме расправљати о теми, то полицајцу не бих објашњавала, али врховништву данашње „Политике“ мислим да вреди овако, сасвим јавно и сасвим потписано, саопштити.

У ствари, дошло се до Ничеове дефиниције неподношљивог. Каже, све што се деси само једном, подношљиво је, барем стога што ниси знао да ће се десити. Али, све што не бисте издржали када би се поновило бесконачно много пута, макар се и не поновило, е, то је неподношљиво. Дакле, малине са шлагом, подношљиво. Увреде и скаредни коментари, било ком аутору, испод било ког текста – неподношљиви. И када се тако поставе ствари (хвала великим филозофима, ето доказа да није њихов наук баш толико неприменљив), схватих: не, никад више. Мени овде није место. До измене тумачења принципа слободе, који тренутно важи у „Политици“, или заувек, остаје да се види. А да знате, било ми је огромно задовољство, ова моја колумна, неспретно названа „По глави становника“.

40

Проклета је ...16

„Проклета је Америка и злато што сјааа...” Ко за ову песму није чуо, под хитно би требало да се распита и да је научи, много је добра. Јер стварно, та Америка, у којој управо данас прослављају Дан независности, чиме ли толико привлачи људе да оду и заувек тамо остану? Филозофски посматрано, мени је ту најубедљивији светоназор понудио Радован Трећи – америчка врата дихтују, каже, као ниједна друга. И брисачи. Биће да је то. Мало стручнијим речником речено, то је амбијент

са милионима добрих комбинација посла, зараде и могућности да се новац врло угодно потроши. Правна држава. Што се неправде тиче, исправе понекад и то. Чак и ову злу и злосрећну америчку политику према Косову и Метохији, ако је ико буде темељно оцрнио, вероватно ће најбоље то учинити баш они сами. Наравно, ко зна када, али ће се то вероватно десити

пре него што ми Срби скупимо снаге да до коске оголимо истину о Ратку Младићу. Но, зашто бисмо ми то уопште радили, нисмо ми малтретирали црнце.

Било да је волите или не, има једна ствар у вези са Америком коју би свако – левичар, десничар, или популиста – од срца (себи) пожелео: тамо су плате највеће, а незапосленост скоро најмања на свету, само четири и по одсто прошле године. Ипак, ни левичарима ни популистима не би се допало то што се овај импресивни резултат постиже скоро без икакве улоге радничких синдиката, којих у Америци скоро да и нема. Поређења ради, колективне уговоре у Шведској има преко осамдесет, а у Америци у приватном сектору једва осам одсто запослених. Али шта сад сметају синдикати, питаће се многи. Па сметају, јер јаки синдикати по правилу теже да подигну плате високо изнад продуктивности, а када у томе успеју, власници фирми одмах смањују инвестиције, тиме коче и будући привредни раст и раст будућих плата! Ирска је постала „тигар” тек када се оканила те праксе и када су сви кључни играчи – послодавци, држава и синдикати потписали да плате нигде, чак ни у приватном сектору, неће расти брже од продуктивности. И тако долазимо до правог одговора на питање – зашто су у Америци највеће плате? Оне су највеће зато што Америка има највећу продуктивност рада, и тачка.

16 Politika, 4. juli 2008.

41

Но, шта нам, осим јаких синдиката, гарантује да плате не заостану за растом продуктивности? Гарантује економска теорија, која каже да заостајање плата не може бити ни масовна ни трајна појава. То се фирмама не исплати, јер када сви успоре раст плата онда продаја почне да пада, а тада први на удару буде – профит! У тој племенитој намери, дакле, да максимално повећавају сопствени профит, фирме воде рачуна да плате у просеку расту барем колико продуктивност.

Искуства, наравно, потврђују теорију, али указују да се ово изједначење плата и продуктивности постиже циклично, а циклуси, богами, могу потрајати. Управо сада, Америка пролази кроз „минус” фазу, у којој су скоро сав раст продуктивности појели они генерални директори са годишњим платама од по неколико милиона долара, док изгледа да осталима плате заостају за продуктивношћу. Али ни у овим (одиста неправедним) временима, из Америке се нико не спрема да оде, а нарочито се нико не спрема на повратак у земље где јаки синдикати гарантују раст плата изнад продуктивности рада или тамо где држава рекламира свој најновији развојни буџет.

Мора се рећи и то да у Америци људи раде више него игде другде. У свакој америчкој серији гледамо како им се радно време завршава тек дубоко у ноћ, док се приватни разговори воде скоро искључиво по тоалетима, просто невероватно. Но, и подаци то потврђују. У просеку, Американци годишње раде седам недеља дуже од Европљана и ретко иду на неко дуже летовање или зимовање.

А ми? Ми ове године за летовање нисмо успели ни да зарадимо, па узимамо кредите. А развијамо се тако што доносимо развојни буџет (из кога ће нам, ред би био, дати паре за отплату кредита). Продуктивност нам расте по стопи од пет-шест, а плате двадесетак одсто годишње и тако већ пет година заредом. Једино су прошле године расле још и више, али то је било због предизборне кампање, ништа програмски. Целокупан раст плата дугујемо држави, синдикати нису ни стигли да се истакну. И гле чуда, страни инвеститори нас нешто избегавају. Па, шта? Још би само фалило да и ми почнемо да радимо до дубоко у ноћ, а Србија – далеко било – да постане као Америка. Ко би онда с њима водио Косовски бој по сплавовима, певајући „Проклета је ...”

42

Монтгомеријев демократски блок17

Од када сам пре две недеље из пера Вилијама Монтгомерија, бившег америчког амбасадора, сазнала да су све партије у Србији подједнако „демократске”, одмах ми се слошило: неееее, чекајте, онај лик са радикалских мајица вадио је пиштољ на моје студенте!

Избацивао професоре са београдских факултета. Креирао репресивне законе, уводио цензуру, називао нас страним плаћеницима, издајницима, како све не. Од заслуга, још бих да додам како је у Србији трајно, можда и бесповратно, обесмислио јавну расправу.

Остало је запамћено како је син тадашњег председника државе волео да дебатује са неистомишљеницима тако што најпре укључи моторну тестеру. Новинари убијани. Потенцијални конкуренти кречом заливани. А сада чујем од бившег америчког амбасадора, каже, драги Срби, немојте нам више продавати те јефтине маркетиншке фразе о радикалима и социјалистима као о неком антидемократском блоку, све партије у Србији су демократске, све оне чине један те исти, демократски блок. Значи, и баба и Раскољников и Достојевски, помислих, сви демократе.

Оно што ме је одмах навело да се томе супротставим свакако има много везе са оном језом и хладним знојем који нас је обливао три дана, док је Тома Николић председавао скупштином. За та три дана и динар је депресирао, а Народна банка потрошила 73 милиона долара да умири курс, који је дивљао све док Николић, сасвим демократски, није дао оставку. Чему се ја онда супротстављам, ако је поштована демократска процедура?

Не кажем, све на овом свету могуће је дефинисати тако да на први поглед изгледа сасвим у реду, а када се ствар оголи постане јасно да је у питању фарса. Прича се да је Платон једном давно дефинисао човека као „двоношца без перја”. Томе су се људи дуго дивили све док једном Диоген није очерупао неког јадног петла, дохватио га онако голуждравог и унео га у Академију, узвикујући „Ево Платоновог човека!” Е, па мени тако дође да узмем неки од снимака са крштења булевара Ратка Младића и да попут Диогена узвикнем – ево Монтгомеријевих демократа!

Али шта ја то спорим, шта ту није демократско? Па само смисао оспоравам, све остало је у реду. Демократија, наиме, не искључује ризик тираније већине над мањином, у шта смо се ми у Србији за Милошевићевог и Шешељевог вакта тако добро уверили. Тиранија већине лако може да прерасте у аутократију, то је оно када је Милошевић могао да буде председник кућног савета па да опет неспутано влада Србијом. А данас чујем да исте те партије треба да сматрамо демократским,

17 Politika, 6. juni 2007

43

мада у њиховим програмима и наступима нема трунке намере да се одрекну своје неславне историје. А то је за либералну демократију, једину смислену демократску форму, неопходан услов. Ево, у Италији се чак нимало не сумња у демократски потенцијал Националне алијансе, која је директни наследник Мусолинијевог фашистичког покрета, јер су се они јавно одрекли свих фашистичких злодела, док им је данас приоритет да одржавају блиске и срдачне контакте са Јеврејима! У искреност показаних емоција, наравно, не верујем, али верујем да их се Јевреји више уопште не боје, што се и хтело постићи.

И управо је овде наш највећи проблем. Наши се тирани ничега не одрекоше – ни хиперинфлације, ни крађа вршених у име државе, ни Сребренице, нити везе са „земунским кланом”, ничега. Не, све што урадише, за њих се зове – патриотизам. За њих су и за хиперинфлацију криве усташе и балије, а и Борис Тадић је усташа, баш народ каже. Милошевић је жртва Хага, никако тиранин, а Ратко Младић је херој и дадосмо му улицу.

Поштења ради, још морамо видети да ли се у овој земљи ико икада оградио од својих недела? Е, па јесте. Након афере Бодрум, Борис Тадић је гласно и јасно рекао – упрскали смо ствар, забрањено је гласати туђим картицама, кајемо се и то се неће поновити. У искреност показаних емоција, наравно, ни сада не верујем, али верујем у искрену решеност те партије да се клони оваквих работа. Тек се тада, први пут, могао стећи утисак да се и у Србији власт понекад боји народа.

Што ме наводи да подсетим г. Монтгомерија на речи Томаса Џеферсона: „Када се власт боји народа, то је слобода. А када се народ боји власти, то је – тиранија”. Тиранија и демократија, једноставно, не иду заједно. Нити онај тродневни страх у Србији иде уз спектакуларну тврдњу г. Монтгомерија да су овде све партије демократске. Нећемо ваљда за демократама вечито да чистимо по дворишту!

44

Буш(не) чарапе и друге пукотине18

Данас је, овако са стране посматрано, веома тешко видети било какву корист од Светске банке, поготово када на њеном врху седи човек попут Пола Волфовица. Тај главни архитекта ирачког рата, осим што не крпи чарапе, познат је и по томе што симултано и дефинише и крши правила о корупцији и сукобу интереса. Што год надаље да уради у животу, становници планете Земље памтиће га по томе што је по доласку у Светску банку својој дугогодишњој пријатељици издејствовао годишњу плату од скоро двеста хиљада долара, а после тога одбио да се повуче. Близак Џорџу Бушу, који га је и именовао на ову функцију и који сада, у јеку скандала, не дозвољава његову смену. Стога је могуће да Волфовиц преживи овај скандал, мада сумњам да би то сама Банка поднела без великих оштећења.

Али остаје питање – шта, рецимо, ако Волфовица замени нека прикладнија особа? Рецимо, већ се помињу имена сјајног Стенлија Фишера или двојице бивших функционера Банке, одличног Кемала Дервиша и контроверзног Марка Малолха Брауна, последњих дана највише помињаног по блиском пријатељству са Џорџом Соросом, у чијем стану живи (каже да му плаћа кирију) као и по блиским везама са Блеровим наследником, Гордоном Брауном. Ја гласам за Стена Фишера, бившег заменика директора ММФ-а и писца најкомпликованијих и (колико сам укапирала) вероватно најпаметнијих уџбеника макроекономије. Али мораћемо Американцима да оставимо право да бирају председника, осим ако их неко не убеди да је за њих много боље да задрже право да уплаћују највећу квоту, а да обавезу одлучивања о тешким питањима препусте нама, који то умемо много боље.

Много се пукотина у Банци појавило пре Волфовица и његових бушних чарапа. Већ одавно приватне банке нуде кредите под истим условима као и Светска банка. Неразвијене земље све се више ослањају на директне стране инвестиције, што им омогућава да у земљи повећају капитал, знање и пословну културу, а да се власти при томе не задуже ни за један долар! Уз то, значајно се смањује јаз између знања која се могу стећи само на Западу и знања које могу пружати локални универзитети, те неразвијени сада све више могу и сами, без веома квалитетних кадрова којима Светска банка заиста обилује.

Каква је онда судбина Светске банке, рекла нам је још пре десет година Ен Кругер, још једна од брилијантних водећих људи Банке, трасирајући три пута којима Банка може кренути. Први, који би од Светске банке направио агенцију која би на некомерцијалним основама пружала помоћ најсиромашнијим земљама, постепено се повлачећи из свих других послова. Међутим, незгода је у томе што се показало да су државне агенције веома лоши борци против сиромаштва, а да је њихов допринос укупном смањењу сиромаштва практично безначајан. Други пут за Банку био би да задржи све своје клијенте, али да са комерцијалних пређе са развојних на

18 Politika, 16.maj 2007

45

„мекше” теме, типа заштите околине, људских права, развоја радног законодавства и потпомагања развоја цивилног сектора. Или треће – да се затвори.

Претходни директор, Џим Волфенсон, одлучио се за другу опцију, јер су и прва и трећа подразумевале значајна отпуштања и турбуленције, што свакако ниједан нормалан директор не би сам себи приредио. Тражећи политичку подршку својим идејама, Волфенсонове политике постале су веома левичарске, највероватније стога што је десница по завршетку хладног рата изгубила интерес да шири утицај у земљама које су ионако саме почеле да хрле удесно. У политици Светске банке тако су победиле идеје веома удаљене од идеја либералног капитализма и слободног тржишта. Њихов учинак је тешко мерити, јер левичари обично врло широко дефинишу и циљеве и средства. Оно што је мерљиво јесте да су најсиромашнији остали тамо где су били, а да су напредовали само они који су ишли „десним колосеком”, што озбиљно оспорава ваљаност политике коју је Банка водила.

А онда је дошао Волфовиц и додао ону пукотину кроз коју се јасно види како су прва два пута затворена, те да преостаје само онај пут који води њеном затварању. А либералан савет, какав су експерти Светске банке деценијама давали другима који би се нашли у сличној позицији, био би: или се реформишите, овог пута из темеља, или – катанац!

46

Како отпустити техничку владу19

Да не дужим ја овде са закључком, ја стварно мислим да очување Косова и Метохије уопште није добар изговор за то што четири месеца након избора Србија није добила нову владу. Ако је у овој држави свако питање сем Косова и Метохије од другоразредног значаја, и ако свака државна обавеза може да чека колико год то Коштуница и Тадић пожеле, онда ово више и није држава! Наставите ли овим путем, уважена именована господо, разградићете много више него што сте саградили, иако нас напрестано убеђујете у супротно. Да којим случајем нисмо читали Андерсена, можда бисте нас и преварили. Али читали смо, па вас јасно видимо. Као, ви шијете ли шијете, кад оно, гле чуда, Србија све даље од нове владе...

Није да се већ раније нисмо на то навикли, напротив. Сетимо се само колико су дуго ову земљу водили ликови чија је заједничка карактеристика то што данас ни имена не можемо да им се сетимо. Или како је било случајева да више од годину дана (од маја 1996. до јула 1997.) буквално нико не буде гувернер Народне банке тадашње СРЈ, а да тај нечувени скандал никоме чак ни не засмета. Или како смо мирно гледали како привредна активност полако тавори негде око бедних хиљаду долара по становнику, без икаквог изгледа да се ствари поправе. Велика државна питања и онда су била одличан параван за све остало.

Они су то другачије видели. „Танјуг (Београд). Како је саопштио Савезни секретаријат за информисање, констатовано је да се економска политика за ову (1998) годину успешно остварује у квалитативном (!!! - ДП) погледу, јер су њени основни циљеви постигнути, а то су стабилност цена и курса и даљи раст стандарда становништва“. Ооооој, животе! Инфлација је те године била 52 одсто, а црни курс је скочио са 5,2 на 8 динара за марку, и он је депресирао 54 одсто! Тадашњи гувернер је баш тих дана изјавио да је за њега скок немачке марке ,,донекле мистерија“, док су дилери испред саме Народне банке, малтене испод његовог прозора, тихо зујали: „д’визе, д’визе“... Језиво, зар не? Негде у исто време, активирана је уредба којом се могао забранити рад медија који „негативно утичу на спремност грађана да чувају територијални интегритет и суверенитет СРЈ“, а злогласни Вучићев Закон о информисању, Милошевићеви камиони с песком и још увек незнано чији снајперисти тек су вребали своје праве, велике жртве. Да прескочим онај најгори део, тек, до октобра 2000. године, инфлација је достигла 144 одсто. Пред сам одлазак, уредбу о либерализацији цена потписује Војислав Шешељ, у лику потпредседника владе који је, међутим, на ту функцију дао оставку још годину дана раније, па ником ништа.

Зашто би се сада поново требало враћати уназад? Откуда магистру Велимиру Илићу право да нам помера памет и најављује коалицију са ликовима из

19 Politika, 3. maj 2007

47

претходног пасуса, зар их није он лично багерима и камењем отерао с власти! И чему служе те приче да би ово стање могло да траје све до новембра? Који се то виши интерес крије иза тога? Косово и Метохија, једини наш виши интерес, са овим ама баш никакве везе нема, како се то јасно види, драги наши шнајдери нове српске владе. Од јавног интереса овде нема ни слова ј...

Како сада привући стране инвеститоре и обезбедити Србији одрживи раст? Покушајте да замислите неког инвеститора који управо размишља да ли да дође у Србију. У Србију? Јел’ то беше она земља где ни владу не могу да саставе, не, не, то је она Србија где радници штрајковима разбијају већ уговорене (али изгледа сумњиве) тендерске приватизације. Или је то она Србија где су радници, да цитирам „спремни да бране своје интересе чак и радикалним потезима, као што је паљење Робних кућа“, а да нико чак и не помисли да се то зове - тероризам! Не, не, ипак је то Србија која формира нови бренд, под радним именом „скандалозне продаје државних пакета акција“, где је већ забележено неколико значајних референци. А онда замислите да страни инвеститори стварно и не дођу. И да запосленост настави да пада, као што ће се десити. Шта ће онда бити са нама док ви, онако занесени, и даље састављате владу која мора бити партијски чиста, ако већ ничег друго чистог ту више нема.

А ко би то био помислио оне давне, 1990. године, када смо у вама препознали онај образован и културан свет који ће једнога дана знати да дефинише и да заштити јавни интерес, уз то да нас достојно представи свету. Који ће знати да се правила игре никада не смеју баш толико обесмишљавати, јер дата реч и јавни интерес обавезују. Да, управо зато смо и тада, и сада, гласали за вас. Отпуштени сте.

48

Уделите краљици20

Да ли знате ко у Европи највише профитира од субвенција намењених ситним фармерима? Најславнија на листи свакако је британска краљица Елизабета II, са неких шест стотина хиљада евра, иза ње је принц Алберт II од Монака чије се имање на северу Француске субвенционише са неких триста хиљада евра! До ових података дошао је прошле године „Вол стрит џорнал”, а сам текст цитира се и дан-данас у угледним економским текстовима.

На листи су још „Филип Морис” са два милиона евра, „Нестле” са 1,46 милиона евра, „Марс” чоколадице, „Хајнекен” пиво, шећерна империја „Тејт и Лајл” и све тако редом. Скоро половина буџета Европске уније одлази на аграрне субвенције, а њихов лавовски део завршава у џеповима моћника. Ако је икада и било дилеме, након овог извештаја сасвим је јасно да мали фармери служе само као параван велепоседницима. Као и сваки други, и овај вирус социјализма подједнако је неефикасан, неправедан и дугорочно штетан. Као и сваки други социјализам и овај има веома богате и веома моћне заговорнике, и може јако дуго да траје. Докле? Док се не појави моћнија интересна група, наравно.

Има ли то везе са нама? Има, и те како. Сигурно се сећате како су током предизборне кампање скоро сви наши политичари ватрено обећавали сељацима субвенције. Неки су били сасвим конкретни, кажу, даваћемо сто евра по хектару. Јер, кажу даље – тако је и у Европској унији, ми бранимо субвенције као традиционалне европске вредности. И шта човек да им одговори? Добро онда, хајде, уделите и ви краљици, али само да вам кажем да знамо шта радите! У наставку приче настаје мала конфузија, јер онда обично кажу како никада нису ни хтели да буду као Европљани (иако остају, наравно, бескомпромисни борци за европске вредности), јер ће они субвенционисати само засејане површине. Као да принц Алберт не зна да посеје жито, нешто се мислим (а стварно човек има житнице, узгред га кажем). Но, то је амерички систем, где се субвенционишу производи. Али требало би ипак рећи да у Америци још мање субвенција стигле до ситних фармера, ако су ти људи икога у овој причи уопште занимали. Наравно, заговорници субвенција ће вам свакако споменути и то да се увек може ограничити величина субвенционисаног поседа, што ће ублажити проблем. Јесте, баш то су урадили Французи, чиме су постигли само то да шурњаје, тетке и остала бројна родбина постану фиктивни власници великог броја малих поседа, а сваки са тако слатком и уносном зарадом.

Ко уопште може да укине пољопривредне субвенције у најбогатијим земљама света? Нико изнутра, очигледно. Што нас онда води право у дивно мексичко летовалиште по имену Канкун, где је 2003. године учињен први велики покушај њиховог рушења, тако велики да је о томе сазнао цео свет. Покушај је тада пропао, али има шансе да успе. Зато што нуди нову праведност? О, не, управо зато што је

20 Politika, 4. april 2007

49

не нуди. Тамо је двадесетак земаља – извозница хране (Аустралија, Нови Зеланд, Бразил, Аргентина, Филипини) у ствари имало за циљ да „сруши” што извозне, што и све остале пољопривредне субвенције, а све то да би се они сами равноправно укључили у размену. Али – ја као да чујем глас који ме опомиње – ако се укину субвенције, храна ће поскупети за све, па и за најсиромашније! Наравно. Зато ће бити боље да све остане како је било, што би вам потврдила и енглеска краљица. И захвалила би вам се на тако паметном и надасве сиромашнима наклоњеном излагању.

Али субвенције нису једини начин да неки праведан циљ доведе до концентрације богатства у малом броју руку. Од специјалитета српске предизборне кухиње, ту још имамо бесплатне акције. Ми, рецимо, не продамо НИС (ни ЕПС, нити остала јавна предузећа), већ имовину ових фирми расподелимо народу у виду бесплатних акција. Праведно, како да не! Ко се не сећа, управо тако су Руси, такође, надасве праведно, цео државни капитал расподелили грађанима у форми бесплатних акција (ваучера), што је нешто касније довело до застрашујуће концентрације богатства целе Русије у руке „деветорице барона”. Али, то је било у Русији. У Србији се тако нешто сигурно неће догодити, сваки руски барон ће вам то потврдити.

Док пишу премијеров експозе (ако икада седну да га пишу) стварно мислим да би било добро да никако не изоставе ове проверене методе концентрације богатства сакривене под плаштом праведности. Тајкуни ће се томе много обрадовати, а они добро увек добрим враћају.

50

Шта то беше економска политика21 Ima onaj divni vic kada Mujo pita Hasu – šta misliš, bolan, šta je crnje? Je li crnji onaj mrak neznanja, kad neko ništa ne zna, ili je gore kad je nekoga za sve baš briga, kad ga ništa ne interesuje? A Haso gleda u neutvrđenom pravcu i kaže: „Ne znam, bolan, a nešto me baš i ne interesuje!”

Tišina kojom je naša politička elita reagovala na komentare misije MMF neodoljivo podseća na ono Hasino – niti znam, niti me interesuje. U retkim trenucima kada ne razmišljaju o principima, oni zaista nemaju nijedan razlog da misle na MMF, koji više nikome u Srbiji ne može da oteža dane na vlasti. I to iz dva razloga. Prvo, zbog toga što ovde niko i nije na vlasti istinski, nego samo „tehnički”. I drugo, zato što su se na vreme pobrinuli da aranžmana sa MMF-om ne bude ni kada jednom reše da stvarno dođu na vlast.

Ali, šta je stvarno rekao MMF? Ovo jeste minorno pitanje, koje ipak zavređuje da se na njemu zadržimo koji minut. „Tri plus jedna” preporuka MMF-a glase – vraćajte plate u rikverc, vratite budžetski suficit i – suspendujte Nacionalni investicioni plan (baš tako piše). „Plus” je ostavljen za odlučnu privatizaciju velikih državnih i javnih preduzeća, bez čega ni prve tri mere ne bi dale rezultate.

Prva preporuka je da se rast plata mora mnogo, mnogo usporiti, a tamo gde se baš preteralo, preporuka je da se zarade vrate na pređašnji nivo. Kažu, realni rast zarada od

20-30 odsto nikako ne proizlazi iz rasta produktivnosti od sedam odsto, kako god da računate! Mnogi su povećali i više. Sektor električne energije realno je duplirao plate (102,1 odsto), a ostatak Srbije će to finansirati kroz poskupljenje struje ... i tu je problem. Inflacija više ništa pojesti neće (barem sa ovim

guvernerom stvari tako izgledaju), te se ovakvi izleti moraju kažnjavati smanjenjem – ili plata ili broja zaposlenih, mogu da biraju.

21 Politika, 21. mart 2007

51

I tu je bio razlog za četvrtu preporuku, onu o neodložnoj privatizaciji velikih društvenih, državnih i javnih preduzeća. Jer, dokle god partije na čelo tih firmi postavljaju svoje proverene partijske kadrove, ti ljudi će imati motiva da dele pare koje – pokazalo se – ne znaju kako da zarade. I ništa se neće promeniti, sve dok EPS, NIS, JAT i svi ostali ostanu u državnoj svojini, sve će ostati isto. Ako imaju „svog” ministra finansija, a imaju, jer ne bi ni bili u upravnim odborima da ga nemaju, pitam ja vas ko će ih sprečiti da povećaju plate. I još crnje – a zašto bi ih neko uopšte u tome sprečavao, ako nije iz MMF-a?

Ali mi smo veoma siromašni i povećanja plata je moralo biti, reći će ljudi. Pa hajde i to da vidimo. Jeste, u 5. oktobar smo ušli sa prosečnom platom od 97 nemačkih maraka, što je ipak mnogo više od 21 marke iz decembra 1993. godine. Plate su nakon petog oktobra ipak brzo i nezadrživo rasle, ali je ostala mantra da nikada nećemo dostići onu, ukletu izgleda, 1989. godinu. Jedino tako mogu da objasnim da nismo ni primetili da smo je ne samo dostigli, nego i prestigli. Sa prosečnom januarskom platom od 24.122 dinara, što odgovara iznosu od oko 600 nemačkih maraka, mi smo, narode, dostigli prosek iz one zlatne godine Ante Markovića! Дinar je precenjen, a uvoz jeftin, kao i tada. I skoro ničeg drugog od onog standarda nema, složiću se odmah sa svima vama, ali ja ipak biram ovaj trenutak. Recimo zato što sutra neće biti ni rata, ni socijalista i radikala na vlasti. A svako zadovoljstvo se plaća, zar ne?

Дruga i treća preporuka MMF-a je da se deficit pretvori u suficit, a da se od Nacionalnog investicionog plana odustane, što se mora vezano sprovoditi. Jer, zbog predizbornog troškarenja, od obećanog suficita u iznosu od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda nije ostalo ništa, on se u toku one veoma duge predizborne kampanje pretvorio u deficit od jedan i po odsto. Na šta su te pare išle? Na plate, naravno, to je ona prva tačka. Tako su i Mađari dobili izbore, vlada je besomučno povećala plate i tako iste partije ostadoše na vlasti. Ali mi smo otišli i korak dalje, kao i uvek. Osim direktno na plate, pare su trošene na finansiranje projekata iz NIP-a, gde javnost nema nikakav uvid u događaje na terenu. Ali, evo, ako poverujemo rečima ministra Velimira Ilića, tamo ne samo da se kraducka nego se bogami i krade. Smatra li se krađa znakom lošeg vaspitanja, kad od toga vlada okreće glavu? I kome je to potreban MMF da bi zaključio da sa tom komendijom treba prekinuti?

I stvarno, šta to beše ozbiljna ekonomska politika?

52

Зашто лопатом22

Да ће Национални инвестициони план запослити веома велики број људи и тиме решити наш највећи проблем, незапосленост, чули смо безброј пута. Српски економисти су тим поводом (за промену) сложно наступили, рекавши да ће од НИП-а бити далеко више штете него користи, али узалуд. Није било озбиљнијег политичара који ову идеју није пригрлио. Ни неозбиљнијег, кад боље размислим: кроз целу кампању провлачила се теза да је у питању одличан план, једино су неки замерали то што га они сами нису састављали, углавном само то. Зашто демагошке бесмислице редовно звуче уверљивије од саме истине?

Ево разлога: демагози нуде само лепшу половину целе истине. У економији, кад се тако „распуцавају”, то значи две ствари: или да предлажу политику која погодује само једној интересној групи или нуде политику која је краткорочно добра, али дугорочније није. Биће лакше ако узмемо пример из једне друге научне дисциплине. Подједнако би демагошки, бесмислено и штетно било преписивати људима вињак за доручак. Дакле, то би пријало једној интересној групи (мамурнима), краткотрајни ефекти (на неке) били би одлични, док би ефекти (на све) били недвосмислено штетни на дуги рок. Па шта, што би рекао Кејнз…

Али, знате, глупо је нама у Србији понављати Кејнзову пошалицу која каже да смо на дуги рок ионако сви мртви. Не, нисмо. Ми смо живи сведоци и жртве разних погрешних и лакомислених и лоповских политика, од изградњи фабрика у сопственим селима, па разних Оброваца, Фенија, Језда, Дафина, скандалозних пребацивања пара на Кипар. Као што смо живи сведоци богаћења интересних група и политичара, који су деведесетих година прошлог века најпре били високи државни функционери, па су тек после постали тајкуни. Све су то разлози да данас један Грк годишње ствара преко двадесет, а ми тек нешто испод четири хиљаде долара по становнику. А на самом почетку, ко се сећа, у Србији се говорило да је срамота бити „дужан ко Грчка”…

Али овде се са популизмом још увек не престаје! Управо је ових дана српски „њу дил”, чедо министра Динкића који више није у влади, толико загрејао ове техничке министре који низашта нису овлашћени, да су ’ладно повећали издвајања за НИП са раније предвиђених 15,5 милијарди на 19,5 милијарди динара. Сад ће, кажу, једнима да повећају исплате, а другима ће да ускрате већ обећане паре. Како – уредбом. Зашто – зато. Рецимо, нека разлог буде лепо време. Крајње страшно.

Стога сматрам да је потребно да мало пробудимо наше политичаре и да тражимо да се уздрже од давања толиких наших милијарди, кад већ низашта нису овлашћени.

22 Politika, 28. februar 2007.

53

А кад тамо седне неко овлашћен (ово је још важније) одмах треба да тражимо пуну спецификацију трошкова, да ми видимо где те паре иду. У то су се клели, рекли су да се то зове транспарентност, па да их видимо.

Ипак, овде очекујем напад. Јер, оно што НИП предвиђа стварно је већ опробано. Зар исту политику није спроводила Америка у доба велике економске кризе? И не само да је криза брзо окончана, већ су све интересне групе добро прошле – и краткорочно и дугорочно. Још дугорочније гледано, остадоше им бране и путеви. Шта је сада тако различито у Србији?

У Србији је различито све. И болест, и лек, и време. Америка је била затрпана вишковима непродате домаће робе, док су људи били без новца. У Србији је управо супротно: домаће робе нема, а новца има: ем плате које реално расту, ем кредити… Док су у Америци затваране здраве фирме, услед мањка новца, овде ни лоше фирме не иду у стечај, јер их држава субвенционише. А та се болест, другови и другарице, не лечи јавним радовима…

Није уопште ствар у томе да држава не сме ништа да инвестира. Држава има и војску и полицију и судове и школе и болнице и затворе и све то мора да се гради, одржава и уређује. Проблем настаје тек када држава реши да инвестира у раст запослености. Онда свака инвестициона бесмислица постаје вредна пажње, а паре ионако нису ничије. Што више радника запосле, макар на скели, макар на два месеца, то ће нам веселије о томе рапортирати, будите сигурни. Недостајаће само Милтон Фридман, чувени нобеловац, који је једном, видевши много радника како лопатама захватају земљу поред неког аутопута, забринуто упитао шефове зашто не користе багере, него толико људи доведоше. Одговорили су му да је намера била да што више људи добије посао. Да су довезли савремену опрему, објашњавали су, много би мање радника упослили. „Па зашто им онда не дате кашике”, упита Фридман. И то је суштина проблема. Таква запосленост нема смисла и не чини нас богатијима. Барем не све нас.

54

Дуњо моја23

Читамо пре неки дан у штампи да је обеловац Џозеф Стиглиц пристао да постане саветник будуће владе Србије. Одличан политички маркетинг Божидара Ђелића, још увек актуелног кандидата за премијера Србије: у питању је прослављени Нобеловац, некадашњи Клинтонов саветник, бивши главни економиста Светске банке, а уз све то најпознатији светски анти-глобалиста! Не може се рећи да нема велике привлачности у таквом потезу. Некако подсећа на дане када је доктор Де Бејки био дошао у Београд да изведе прву операцију на отвореном срцу, само што би то сада ишло без отварања груднога коша. Може ли боље?

Када би још Србија била земља где политичари не мењају мишљење према дневним потребама, ово би се могло схватити тако да наш потенцијални премијер најављује да неће бити шок-терапије, нити раста неједнакости, ни других неолибералних излета у тешке реформе. Нарочито кад се нагласи да би Стиглиц у Србији био саветник за питања институционалних реформи и равномерног развоја, тамо где смо најслабији.

Скоро да немам срца да кажем, али ову идилу мораће неко да прекине: Стиглиц, наиме, више није антиглобалиста! У својој новој књизи "Активирати глобализацију" из октобра 2006. он прича сасвим другу причу. Ево шта каже: "Ја сам се заиста тако гласно и жестоко окомио на проблеме глобализације да су многи погрешно закључили да припадам анти-глобалистичком покрету. Међутим, ја верујем у огромни потенцијал глобализације - све док се њоме исправно руководи". А исправно руковођење глобализацијом он ће овога пута препустити, ако верујете својим очима, озлоглашеном Вашингтонском троуглу: "Никада нам нису биле потребније институције као што су ММФ, Светска банка и Светска трговинска организација, а тешко да је икада поверење у њих толико пољуљано".Да сам ја ове институције "са'рањивала" као што је то он чинио у својим бестселерима, не бих (од поноса) нашла снаге да јавно негодујем због пољуљаног поверења у њих. Но, било како било, у новој књизи више ни речи критике ових институија нема, оне више не упошљавају "трећеразредне економисте са прворазредних америчких универзитета" (ово се пре свега односило на ММФ) који онда, обављајући јавну функцију, у ствари раде за Вол Стрит и тако поткрадају сиромашне. Више не.

Како изгледа Стиглицов "ремонт" глобализације? Најпре, спољна трговина треба да се потпуно либерализује. "Богате земље", каже, "треба да отворе своја тржишта сиромашнима, без реципроцитета". Што се тиче глобалног спровођења закона "ту нам је потребан један међународни трибунал". Детаљнијег описа овог трибунала нема. Сиромашне земље добиле би "правичан удео" (не каже ко би писао формулу за правичност!), али би тај новац морале "исправно да користе". Њихове владе не смеју бити клептократске, медији не смеју бити цензурисани, својинска права

23 Политика, 31. јануар 2007.

55

морају бити осигурана, владавина права такође. Како то да се спроведе? Владе развијених земаља треба да им понуде своја искуства и да се одрекну дослуха са сиромашним земљама из којих сада само извлаче профит. Развијени би морали да одустану од огромних тантијема од интелектуалне својине, да опросте дугове неразвијенима, те да у свој обрачун домаћег производа урачунају еколошку штету коју праве себи и другима. Све у свему, колико год да то 2002. свакако није била, 2006. године глобализација постаје сасвим добра и надасве "поправљива", то вам је закључак.

Није ово први пут да Џозеф Стиглиц радикално мења мишљење о веома важним питањима. У свом уџбенику економије из 1993. године, рецимо, опширно објашњава како раст минималне наднице не може да смањи сиромаштво. "Наравно, онима који буду имали среће да добију посао биће боље, али има других, који би га можда добли да је сатница остала нижа, а сада не могу уопште да се запосле, те им је свакако горе". Само две године касније, поставши председник Економског савета у Клинтоној администрацији, постаје заговорник политике раста минималних надница. И сада ватрено заступа француске штрајкаче да не дозволе реформу тржишта рада.

Било би крајње опасно помислити да је Стиглиц своју Нобелову награду добио за било шта од овога, наравно да није. Стиглиц је генијалан теоретичар, који је показао како теорија информација постаје кључ за разумевање многих тржишних феномена, укључујући феномене незапослености и кредитних рестрикција. "Слободни дух", како га је назвао Волфенсон, његов директор у Светској банци. У економији, где се важност неког дела мери бројем цитираних радова, његова се дела чак више и не цитирају: сматрају се јавним добром. Може ли се постићи више? Не, али очито може мање.

За себе каже да, попут једног угледног британског економисте, мења мишљење када се промене околности. А код нас, толики свет клео се у њега, а он ...

56

Радикална лоботомија24

Прекосутра је Бадње вече, право је време за једну мисаону игру. Постанете, рецимо, богати и запослите једну особу, младу и лепу, да вам спрема кућу. Сада све догађаје треба да гледате очима успешног послодавца који је ове године увећао приход фирме за неких петнаестак одсто (поређења ради, скоро троструко више од овогодишње српске стопе привредног раста). Колики је то посао, шта је све требало "одрадити", колико послова организовати, коме се све љубазно насмешити, коме прећутати, а коме запретити, то само ви знате. Као добар домаћин, кућној помоћници повећавате плату. Али - ево овде почиње мисаона вежба - колику повишицу дати? Свако повећање до петнаест одсто вам "игра", јер ће у том крајњем случају ваш профит порасти колико и укупан приход фирме. Свака дарежљивија повишица умањиће профит испод вашег радног учинка, што не би спадало у уобичајене манире пословног света на планети Земљи.

Игра се наставља тако што ви прочитате у новинама да је просечна плата ове године порасла двадесет одсто, те и ви сузних очију тако поступите. Гле чуда, ваша кућна помоћница тиме нимало не буде задовољна. То вече видите је на телевизији како у уличној анкети тврди да никада није било горе, а вама се леди око срца. Већ сутрадан она вас, уместо с ринфлајшом и лењом питом, дочекује са финансијском полицијом (шурак јој ради тамо), тражећи да јој дате стално, легално запослење, што значи да ћете на 100 динара плате држави давати 63, а само до јуче чак 73 динара. Неће проћи дуго, тражиће још једну повишицу, уз чувену реченицу: "Питам ја вас зар стварно мислите да се од ових пара може живети!". Да не буде гужве опет дајете повишицу. Ако сте помислили да је отпустите, заборавите на то: она више не ради на црно. Замислите на крају да уместо те једне имате четири кућне помоћнице (упошљавали их укућани, преко везе) од којих вас прва поткрада (то се стручно зове "тунеловање") друга по цео дан телефонира и уздише, трећа ради лоше и разбија по кући, а тек четврта ради скоро како треба.

Као човек и као послодавац, сада ћете видети и сами да то тако даље не иде. У овом случају вама се једино исплати да лепо преселите самог себе у најлуксузнији хотел и тако у најмању руку себи преполовите трошкове спремања куће. Скоро да сте донели одлуку о пресељењу, кад оно - почиње предизборна кампања! Партије се обраћају свима нама: радницима, послодавцима и незапосленима. И шта говоре? У кампањи, већина партија својим порукама циља просечног гласача, што ће отприлике бити баш та ваша кућна помоћница. Сви ће је обасипати лажним надама, али то је уосталом прича њеног живота. Она их зато слабо и слуша - "јер сви причају исто", каже. За њу су различити једино радикали, чија тактика другачија: они се не обраћају неком имагинарном просеку, већ оном екстремном радикалском гласачу, а када њега дохвате онда исту причу ублажавају и пеглају не би ли овако "из корнера" добацили што ближе просечном бирачу, дакле, до ваше кућне помоћнице. И тако ће она сазнати о новом антисрпском удружењу које послује под

24 Политика, 5. јануар 2007.

57

шифром ЦЕФТА, што је само појавно неки Споразум о зони слободне трговине југоисточне Европе, а где у ствари садашња издајничка српска влада по политичком налогу (како другачије, питамо се) наставља разарање српске економије и будућности. Код нежнијих радикалских душа, ипак, традиционално више пали егалитаризам: хлеб од три динара, свима исте плате (прича из 1999. кад су били на власти), уз неизбежни епски додатак о томе како су лопови, криминалци и издајници криви што хероји тако лоше живе.

Сигурно је да радикали своје бирачко тело не могу да извуку из беде, али је тајна у томе што они то и не покушавају: неће ваљда сами да крње сопствено бирачко тело! Уместо тога, они нуде мантру самозаборава коју са задовољством конзумира барем трећина свих гласача у Србији. Странке демократског блока би по свим правилима требало директно да нападају гласачки листић ваше кућне помоћнице, али гле чуда - и тамо сушта радикалска мантра: ми први волимо Палму и Арканову Цецу, а ми други делимо субвенције а богами и све што нам се нађе под руком, а ми трећи искорењујемо незапосленост уз импресивни раст плата! А сви заједно делимо бесплатне акције, дајемо премије, повећавамо пензије и поправљамо школе у селима где додуше нема више ђака. али не правимо питање око ситница, нису то ваљда наше паре! Четврти ће то све изменити јер ништа не ваља, само се тога нису сетили у време кад су били у врху државе, али нема везе.

Ваша кућна помоћница више их не слуша, али они ипак не говоре у ветар. Чују их послодавци који са нама учествују у овој божићној мисаоној игри, питајући се непрестано - умеју ли ови нешто да створе, или би само да деле оно што ми створимо? Вама као поштеном послодавцу у оваквом систему једино се исплати да постанете донатор тих истих партија, те да на тај начин себи рентирате једну личну правну мини-државу. Судећи по кампањи, у којој нико не гради амбијент и где нико не препоручује своје државничке вештине, демократским партијама очито је то и циљ: радикалски гласови и нова финансијска познанства са приватним послодавцима попут вас. Визионарски, транспарентно, европски, нема шта.

Народ који има такве демократске партије стварно не треба да се брине за своју будућност.

58

Пет реформи25

Чак и ако претпоставимо да српски народ и остали грађани Србије имају кокошје памћење, те да стога изјаве дате у кампањи никог не обавезују, хоће ли се билоко од потенцијалних чланова владе заиста одлучити на корените реформе

Од кад је почела транзиција, демократске владе у Србији никако да саставе један поштен четворогодишњи мандат. Прва влада је након две године трагично изгубила премијера, а његови наследници нису успели да заврше мандат. Друга влада је донела устав и опет смо, након свега три године, имали превремене парламентарне изборе. Трећа влада управо се формира (а можда и не!), а ми се опет питамо – шта нас чека? Ово питање утолико је теже што смо скоро све актере из водећих партија већ видели на делу, а тежина проистиче из чињенице да су скоро сви барем два-три пута коренито мењали ставове, изјаве и понашање, тако да напросто не знамо ни (1) коју ће од улога сада узети, нити (2) колико ће их то дуго држати.

Накнадна памет

Узмимо само претходну владу. Исти људи који су у првој, Ђинђићевој влади обарали инфлацију са немогућих 120 на свега неких 7-8 одсто, за Коштуничина мандата најпре су је повећали на 14 па на 18 одсто, да би треће године буквално славили што су је (замрзнувиши половину свих цена за сваки случај) вратили на стање које су затекли када су ушли у канцеларију! Или приватизација. Ту смо прошли пут од претњи букагијама онима који су у Ђинђићевој влади вршили приватизацију, па све до крајње неолибералног и резолутног “не” радницима Заставе који су тражили паре од владе, што се ни сам Ђинђић у своје доба није усудио да учини. Или политике запошљавања и радничких права. Од велике приче, па чак и терања тих шкртих страних инвеститора равно у Африку, пред крај мандата дођосмо до тога да 140.000 људи привремено буде избрисано са евиденције Службе запошљавања, јер су одбили понуђени им посао.Да иронија буде већа, многе су неолибералне изјаве дате усред предизборне кампање, кад би их чак и ортодоксни либерал ставио негде у други план.

Како се кампања захуктавала, и ова накнадна мудрост је савладана, те се музикаиз предизборних спотова уједначила – нико више није претио ни транзицијом ни отказима, а из владајуће коалиције све више и све гласније се говорило о веома скорој подели бесплатних акција, о преполовљавању незапослености и о наставку Националног инвестиционог плана. Ни опозициона, Демократска странка није шкртарила у популизму, почев од удварања власницима аутомобила са црногорским таблицама, до давања 100 евра по хектару, најпре свима, а касније само ономе ко засеје, али са тајанственим нагласком на то да ни комбинате не треба заборавити, и све тако. На радикале не треба трошити много речи, иако их овом тренутку многи још увек сматрају равноправним такмацем за састав владе: они су обећали да ће најпре искорењивати корупцију, па ће тек после (никако упоредо,

25 Економист магазин, новогодишњи број, 2007

59

изгледа) развијати грађевинарство и пољопривреду. Ценим да највећи број њихових гласача потиче из та два сектора, те да су радикали управо том логиком бирали приоритете, другог разумног објашњења нема. Све мањи СПС гласно јенајављивао да неће дозволити да се приватизују јавна предузећа, што је сасвим логично када долази из њихових уста. Туга је велика, ипак, што то изгледа неће учинити нити било ко други, или ако ипак хоће, онда то већ дуго година вешто крије.

И сада имамо то што имамо. Више ниједан клише не важи, па чак ни онај легендарни који говори о бескрајној инертности још увек актуелног премијера Коштунице. Ко се сети којом је брзином Коштуница “одувао” Карића, али и Небојшу Човића, да не говоримо о оном генералу који је некако у пиџами одлетео за Хаг, или о муњевитој процедури доношења устава, тај спорост неће више ни спомињати. И сада хајде, направимо прогнозу: шта би се, и којом брзином, могло учинити у наредом мандату? Чак и ако претпоставимо да српски народ и остали грађани Србије имају кокошје памћење, те да стога изјаве дате у кампањи никог не обавезују,хоће ли се било ко од набројаних потенцијалних чланова владе заиста одлучити на корените реформе? Ја чисто сумњам.

Ипак, ваља нагласити да смо све до ових парламентарних избора имали једну ефикасну брану од оваквог, претераног економског патриотизма, а та брана састојала се од три речи – неће дати ММФ! Сада, међутим, ни тога нема, а бројне реформе тек треба почети. Кренимо, онда, од њих.

Толико тешких задатака

Реформа правосуђа вероватно је најсложенији нерешени задатак који наслеђује наредна српска влада. Овде смо до сада прешли дуги пут од јавног одбијања саме могућности да корупција у правосуђу уопште постоји (са феноменалним аргументом који гласи да корупција постоји само када се о томе донесе правоснажна пресуда, дакле када корумпиране судије донесу правоснажну судску пресуду којом ће се самоотерати у затвор), па све до хапшења судија Врховног суда! Но та хапшења нажалост нису ни неопходан ни довољан услов за реформу правосуђа, то би биле нажалост само припремне радње! Када наведем два равноправна циља које је овде потребно остварити – створити, дакле,(1) независно правосуђе и (2) компетентно и кредибилно правосуђе – постаје јасније колики посао предстоји, тим пре што ови циљеви делом једни другима противрече: зашто бих ја морала да будем компетентна ако не можете да ме смените! Међутим, као и друге немогуће мисије, и ову разрешавају компетентни људи и – што је најважније – недвосмислена политичка воља да се процес отпочне и спроведе. А у међувремену, темељи куће ће наставити да се љуљају, а сигурност имовине и уговора гарантоваће познаници из владе, ко их буде стекао.

Оснивање министарства за стране инвестиције био би други задатак једне компетентне реформске владе. Таква влада би једноставно знала да није довољно

60

да политичари науче тачно да изговоре ту чудну реч - гринфилд инвестиције, већ да би било неопходно да управо од страних инвеститора чују шта им то недостаје у Србји. А када они кажу да “оно што као упутство добијете у једној државној установи, није гаранција да ће уважити и у другој”, онда ми, другови и другарице, имамо велики проблем који се може решити једино тако што ћемо им свадокумента издавати на једном једином месту, и то на месту које може да издаје правоснажна документа, а такво место се у цивилизованом свету обично назива министарством. Велико несхватање тог захтева резултирало је тиме да је сада смишљено (и преточено у нови закон) решење према коме буквално - и без шале - свака српска општина треба да има такав јединствени шалтер, на коме ће људи знати енглески и моћи да одговоре на сваки захтев сваког страног инвеститора!

Неко паметан ипак је убацио у закон могућност да велики инвеститори ипак заобиђу провинцију и директно обаве посао са једним министром лично, решивши тако већи део својих проблема при доласку у земљу. Кажем, већи део проблема, јер остаје први нерешени проблем - малопре споменута реформа правосудног система – посебно у делу извршног и стечајног поступка, што у преводу значи да се страни инвеститори жале на сигурност имовине и уговора у Србији, а да ми уместо свега тога од званичника слушамо како гринфилд инвеститора нема, па нема! Без ова два минимална предуслова, бојим се, неће их ни бити, барем не онолико колико нама од њих треба нових радних места, што код њих самих, што у подуговарачком сектору који их неизоставно прати.

Приватизација јавних предузећа такође је остављена некој од будућих влада, можда баш овој. Заједно са приватизацијом свих преосталих друштвених фирми, која се предвиђа за крај 2007. године. Али сетимо се да је исти задатак био предвиђен и за крај 2006. године, па ништа. Као што је и приватизација НИС-а била предвиђена за крај 2005. године, па опет ништа. А како сада ствари стоје, и даље је јасна политичка воља да се цела ствар ипак некако обесмисли и изигра. Зашто? Биће да је због тога што би управо ти чија нам политичка воља треба за приватизацију, самом приватизацијом изгубили и паре и огромну моћ, што стварно није згодно. А више нема ни ММФ-а да их на то (додуше безуспешно, како се види) натера. Али нису овде у игри само велике плате у управним одборима тих предузећа, не би то било довољно за оволику инерцију. Ту су пре свега јавне набавке које та предузећа врше, где се обрћу огромне количине новца, а ко ту има власт има богами и реалну моћ. А ко би хтео добровољно да се тога лиши? Остаје овде једно неразрешено питање које економске патриоте често постављају – а зашто се ММФ уопште умешао у приватизацију, кад то нигде до сада није радио? Одговор је следећи – зато што такав начин управљања земљом охрабрује политичке партије да једноставно зауставе било какву транзицију и вечно субвенционишу све друштвене фирме, све њихове сателите, као и све оне са којима ће склапати уговоре о јавним набавкама, чиме ће једноставно постати господари приведног живота земље! Без дана стажа, без дана школе, без ичега што би сами себи тражили када би у њима хтели да се легално запосле, само да су из неке опозиционе странке. Но, какве опетс тим има везе ММФ? Па има, јер ММФ има за циљ да се наша превелика јавна потрошња некако смањи – што је у потпуној супротности са потребом политичких

61

партија на власти да ништа не мењају да барем не би крњили, ако већ не могу да увећавају своју финансијску империју. Стога је ММФ – уместо да сугерише да се крене од приватизације листом субвенционисаних друштвених фирми - ударио право у центар проблема, захтевом да се развласте они који цео тај процес коче! Да су погодили центар проблема, погодили су, макар се звали ММФ. Да неће ништа успети, неће, јер се нико добровољно развластио није. Треба имати много знања, храбрости и мудрости да се овај процес обави, а мало је људи у Србији који имају све те особине. Има ли их у овој будућој влади? Можда. Слушајмо шта говоре о приватизацији друштвених фирми, које им “придржавају” империју, ту ће се одати.

Остају још две реформе: смањење јавне потрошње и убрзане европске интеграције. Ова прва је тежа, јер осим овог развлашћивања партија од малопре, подразумева и редефинисање рада социјалних служби на тржишним принципима, што између осталог значи дисциплиновање народа кроз темељну реформу пензионог и здравственог система. И на крају, последња велика реформа састојаће се у томе да све што смо урадили усклађујемо са европским принципима, законима и праксама и све тако …

Толико тешких задатака, истим људима који их ни до сада нису решили док су били на власти.

Можда није био прави тренутак.

62

Отровна питања26

Јесте ли и ви апстинент? Отмен избор, признајем, радо бих се и сама придружила, једини проблем је у томе што ми то себи више не можемо да приуштимо. Није Србија нека стара, зрела демократија, па да кажемо – ко год да дође на власт, исто ће нам бити! Неће, верујте. Ево погледајте овај индекс беде на слици. Лако се тумачи: беда је једнака збиру инфлације и незапослености. Што већи бројеви, већа беда, наравно. Тако испада да је Ђинђићева влада смањила индекс беде са 134 на 34

одсто, а Коштуничина почела поново да је подиже... Онај црњи део овог индекса, који означава незапосленост, расте ли расте, а да то уопште није тако морало бити, што нам говори искуство свих успешних транзиционих привреда. А ми се стално бусамо у груди да је баш лепо што смо толико закаснили са транзицијом, сад ћемо ми то брже и боље од њих, кад оно – мало сутра. Не помаже ништа ни то што сви знамо да је стварна незапосленост ипак мања

него што званична статистика показује, што и анкете потврђују. Мања јесте, али расте, како год да је меримо! А кад незапосленост расте, онда су за то одговорни они који су учествовали у власти: ту смо, дакле.

Али како открити шта ће они стварно да раде после избора? Рецимо, може се покушати са питањима која ће помоћи да откријемо шта они уопште знају о креирању модерне привреде и државе, и то по ресорима, и шта су од тога у стању да примене. По томе ваљда треба да их бирамо, а не по боји кравате у предизборним спотовима, зар не? Стога ево поклањам новинарима неколико питања, која би током предизборне кампање могла да послуже да не свиснемо од муке и досаде, када вртећи канале понекад ипак нешто будемо морали и да видимо, чујемо, прочитамо...

Ево првог питања за политичаре. Колико сте оно беше нових радних места у прошлој кампањи обећали? Они то неће знати да одговоре, јер су тада „окидали” свакојаке глупости, а касније није имао ко да их на то подсети (што, руку на срце, није њихова грешка). Ево даље: како би ваша партија сада то питање решила, на

26 Политика, 7. децембар 2006.

63

134

65

41 3441

4739

0

20

40

60

80

100

120

140

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006

Индекс беде у Србији

инфлацијанезапосленост

Ђинђићева влада Коштуничина влада

чије искуство се позивате? И сад ту имамо заплет. Ако се не позову ни на чије искуство, а нарочито ако нагласе да смо ми ипак тако посебни, па питајте их – јесте ли ви неки нови Кардељ, само сте нам још ви недостајали! Ако, ипак, буду разумнији па кажу да је решење у страним инвестицијама, биће у праву, онда их упитајте – шта су елементи те политике, ко је то најбоље радио, где је то било, питајте их, можда се припреме за разговор па нешто и науче...

Друго питање – како сте смели да дозволите да цене у трговинским ланцима у Србији буду веће него у окружењу? Сећамо се сви ми веома добро како је бивши директор Меркатора, на констатацију да је у српском Меркатору скоро све знатно скупље него у словеначком, одговорио – овде су такве цене! Па нису ваљда српске цене нека ендемска врста, па тако стоје високо? Не, него овде власт много воли своје тајкуне, па се нови трговински ланци не отварају, а потенцијални најављени озбиљни конкуренти не долазе, те нема ниједног разлога да било ко смањује марже, дакле ни цене. Ни нових банака нема, а исти људи који су забранили нове уласке сада нама кукају како су камате превисоке! Али, очито да им љубав према тајкунима (или можда само према њиховим партијским донацијама, да не грешимо душу) не дозвољава да се баве народом, а баш ми сада треба да их подржимо на изборима! Па хајде и ми једном, својих новчаника ради, да се пробудимо и упитамо их – стварно, шта ви то нудите, па да знамо за шта гласамо. Јесте да сви ви неизмерно волите Србију, Косово, Хаг и Европу, али – хоћете ли већ једном да направите амбијент да овде сладолед буде јефтинији или нећете, питам ја вас?

И треће, отровно питање – кога сте из ваше странке ставили у управне одборе јавних предузећа? Шта су по професији ти људи и за колику плату раде сада, а за колику су радили пре тога? То ми имамо право да знамо! Има ли тога игде у свету, да неуки партијски чиновници управљају државним гигантима? Питање, дакле, гласи: када планирате да се развластите, тако што ћете приватизовати та јавна предузећа (а ви новинари то прибележите, па ће бити лепих питања и у току мандата). Знамо ми да се у целом свету партије финансирају из неких потпуно мутних извора, али брате, макните прсте из наших новчаника, наших самопослуга и наших јавних предузећа! Тога нигде у свету нема, ако се борите за власт само због те слатке паре, е па не дамо вам више, и готово! Баш се радујем овом питању, онако, у себи...

Пред сам крај, у паузи, да видимо и ту вашу биографију. Успешну транзицију, наиме, водили су светски признати експерти, или су то својим добрим политикама постали. Где се ви ту котирате, ма у којој области? Јер, видите, ми о вашим скандалима и посрнућима знамо скоро све, али ваљда треба да сазнамо понешто и о вашим конкретним плановима у вези са нама. Да појасним. Ваш скандал ипак је само ваш, а ваша лоша политика је - атак на наш новчаник. Стога је стварно дошло време да гласамо за оне који наше новчанике воле барем исто колико и свој сопствени.

64

Још лепша и још старија централна банка27

Што би рекли у уџбеницима економије, најбоља централна банка је она која може политичарима да каже – не. Рецимо, два гувернера Бундесбанке успела су да сруше три немачка канцелара (Ерхарда, Кисинџера и Хелмута Шмита), док је и одлазак Вилија Бранта значајно убрзала оштра монетарна политика Бундесбанке. Шта рећи? Просто да се човек од срца насмеје, гледано овако из Србије. Ми, ветерани две хиперинфлације, преферирамо тумачење према коме централна банка ради само кад јој политичари то дозволе, док у паузама служи за украс. „А тако треба и да остане”, поручују нам поново ових дана, а ми слушамо и ћутимо, непријатно заплашени оним познатим растом неизвесности на тако виталном месту у земљи.

Сумњам да би данас ико у секунди успео да се сети зашто оно беше Динкић смењен са места гувернера, а једва да су прошле три године. Формално, њему се радно место угасило, јер је Народна банка Југославије постала Народна банка Србије, а у суштини се десило само то да тадашњи премијер Живковић уопште није умео да процени Динкићеву политичку тежину, те је одиграо један крајње суицидалан политички потез. Па смо бирали новог гувернера, мало невешто и мало без већине у парламенту, што је онда искоришћено да нови гувернер, Кори Удовички, уместо добродошлице добије поруку да ће да „лети као куфер”, само када Г17 плус успе да се врати на власт, што се све убрзо и десило. За шест година, Јелашић је већ трећи гувернер који може да одлети, а за то време у већини озбиљнијих земаља гувернер не заврши нити један једини мандат. Додуше, мора се рећи да Јелашића још увек нико није отерао, али нам је предочено да ће нови парламент, након јануарских избора, већ колико одмах именовати новог гувернера, што не значи да то неће поново бити баш он! Али ме баш интересује колико садашњи гувернер више сме да буде политички неподобан, а при том да рачуна да ће остати на месту гувернера барем до природног краја свог мандата.

Да иронија буде већа, ниједном од ових гувернера приликом „куферовања” није оспоравана стручност, нити је било ко доводио у питање њихову монетарну политику. Као да су они ту стажирали, сунчали се, били у пролазу, шта ли. Крајње несхватљиво, али размислимо о последицама. Ако сада отерају и Јелашића, колика је вероватноћа да ће следећи гувернер бити независан, стручан, реномиран и успешан, а да није луд?

27 Политика, 22. новембар 2006.

65

Све земље које су искрено градиле институцију независне централне банке радиле су потпуно супротно. Ево неких занатских трикова. Најпре, скоро да је искључена могућност да гувернер сваког тренутка може бити разрешен, чиме се прилично добро штити његова аутономија. Ужасно сурово делује, рецимо, мађарски закон, где лепо пише: мандат гувернера може бити скраћен само у три случаја – оставка, опозив и смрт! А сам опозив строго се ограничава на случајеве кршења закона, одлуку о опозиву доноси председник републике, на предлог премијера, и све тако. Ништа – земља променила име па да мењамо и гувернера, ништа – ми донели нови устав, па кад већ кречимо… Неке земље се бране и од друге крајности, а то је да гувернер добровољно буде превише сервилан према политичарима. Тамо где је то био проблем, прописана је необновљивост мандата, па се ни сервилност више не исплати.

Најзад, важно је и то да централна банка добије лако проверљив задатак: њен је мандат да постигне и одржава ценовну стабилност. Лош гувернер биће онај који не буде постигао ценовну стабилност, а добар онај који то буде успео да уради. Који је наш гувернер према овом критеријуму био лош? И шта нам то боље, старије и лепше поново нудите?

66

Пепељара28

Негде већ средином 2001. године почело се говорити о нелогичној путањи српске транзиције. Рецимо, кружио је виц, састану се Ђинђић и Коштуница. И примете да је пепељара испред њих неприхватљиво препуна пикаваца. Да, можда је и тако, озлојеђено каже Коштуница, али ово свакако није тренутак за расправу о пепељари, јер ми ни устав немамо, зна се ваљда којим се редом гради кућа! На то Ђинђић узима пепељару и избацује је кроз затворен прозор.

Ђинђића више нема, а устав је донет. У међувремену, транзиција је стално бивала негде у другом плану, а економска политика Србије постала је у свету познатија по обртима него по резултатима. Наравно, ишли смо и корак даље: не само да су коренито мењале политику својих претходника, наше владе су исто то радиле са сопственом политиком у току свог рођеног мандата, што је дирљиво. Рецимо, спољнотрговинска либерализација с почетка транзиције после само 18 месеци званично је проглашена претераном и штетном. Зашто сте је онда спроводили, питала сам се, и нисам нашла одговор. За то време гувернер Динкић водио је политику изразито прецењеног динара, што је веома погодовало народу и увозницима - права, дакле робинхудовска политика. Увоз је постајао све јефтинији, цене су се смиривале, плате расле, небитно што је све то било изнад могућности. Онда се наједном, Робин Худ претворио у Супер Хика (за оне који нису читали класике, то је чувени јунак Алана Форда који отима сиромашнима и даје богатима), и затворио четири велике српске банке. Тај сурови потез - гле чуда - учинио је више добра Србији од свих оних популистичких празних прича и покојег брзо потрошеног динара више. Уместо четири банке са око осам хиљада радника, који месецима нису добијали плате, а нису им се више баш ни надали, добили смо у рекордном року амбијент у коме је само у петнаестак страних банака запослено преко дванаест и по хиљада људи, с највећим, убедљиво највећим платама у Србији. Људи поново држе новац у банкама. Многи у Србији више не плаћају кирије мусавим газдарицама већ за исте паре купују себи станове, чисто ето, на пример, ко је све од тога имао користи. Али, за такав потез у Влади Србије и тадашњој Народној банци требало је храбрости, знања и политичке воље, а тога је очигледно и било. Али, само тада и, само на том примеру. Надаље, овакви излети у праву транзицију, праве и масовне гринфилд инвестиције, нису забележени.

Ни Коштуничина влада није одолела изазову да контрира како претходној влади, тако и самој себи. Док нису потпуно зауставили приватизацију, нису се смирили, да би онда, ипак, наставили управо тамо где су се заклињали да никада неће. Али, ниједно приватизовано јавно предузеће, ниједан решен проблем друштвених фирми у карантину, које ће у њему вечито остати ако се они буду питали, као и све већи број незапослених сведоче да ни сада ту нема довољно транзиционих капацитета, политичке воље, или чега већ. А како се то могло решити? Па исто као и у случају оне четири банке - направите амбијент, несолвентне фирме оду под

28 Политика, 2. новембар 2006.

67

стечај, а да то не мора бити крај, већ често буде нови почетак, те онда дођу страни инвеститори и ствари почну да се развијају у жељеном правцу. Да је то изводљиво, не сведоче само нове чланице ЕУ, него је ту и оних наших осам хиљада банкарских службеника који су се самопретворили у дванаест и по хиљада запослених. Јесу ли то исти људи? Нису, али све је то Србија, која је добила толика нова радна места, и у којој би долазак нових страних инвеститора помогао да се запосле и неки од оних који су испали из првог извлачења. Не сви, нажалост, не сви. Тајна успешне транзиције управо је у томе да број губитника буде много мањи од броја трајних добитника, боље од тога једноставно није могуће.

У међувремену, наш Супер Хик из претходне владе поново постаје Робин Худ, већ првог дана нове владе најавивши јавне радове, развојни буџет и велики раст плата. Али, беше то накратко, ММФ је све то забранио и условио отпис дуга Париском клубу тиме да Динкић повуче реч и скреше предвиђени дефицит на нулу. Речник владе поново је постао реформски, а пристали смо и да се почне са процедуром приватизације јавних предузећа, од којих ће први на реду бити НИС. Додуше, то је учињено тако упадљиво неискрено да су нас барем десетак пута хватали у лажи. Но, чим је ММФ отишао, српска постмилошевићевска економска политика доживела је свој пети преврат, где више нико од нас није сигуран шта се све може, или не може, овде десити, ни са НИС-ом, ни са нама.

И на крају, испада да ниједну пепељару Ђинђић није толико снажно избацио кроз прозор колико је Коштуница брзо донео устав. Но то је добро, јер су сада ваљда сви на политичкој сцени довољно сазрели да схвате шта значи реал-политика и да понекад вероватно другачије и не може. А и нама је ово наравоученије. Могли сте, значи, господо драга, и транзицију да водите и боље и брже. Само да знате да знамо.

68

Економија конструкције29

Ми у Србији много волимо пучке забаве, а једна управо почиње. По општинама се увелико прича колико ће милиона коме стићи из Националног инвестиционог плана, адреналин скаче, живот је интересантнији. Свима ће изгледа понешто да кане. Рецимо, у Блацу ће да граде базен вредан пола милиона евра. Велики број тамошњих купача сигурно ће оправдати поверење које им Влада Србије несебично поклања. Три пута више новца ће влада самој себи доделити за привлачење страних инвестиција (а можда би било боље да саграде још три базена). За „подстицање

стварања иновација”, шта год то значило, одвојиће два и по милиона евра. А то још и није ништа према „подстицању унапређења квалитета угоститељске понуде” по цени од целих десет милиона евра, што онда стварно даје смисао свим раније поменутим базенима, подстицајима и иновацијама, зар не?

Када би се неко удубио у остале ставке Националног инвестиционог плана, нашао би вероватно још много егзотичних примера. Ето, чак се координатор

Националног инвестиционог плана Рајко Јовановић пожалио грађанима да је велики број достављених пројеката нестручно урађен. Што су додуше већ и предвидели скоро сви који понешто знају о економији и економској политици – од ММФ-а, Светске банке па до професора економије из земље и света. А рекли су и нешто више – да је то погрешан пут који ће генерисати инфлацију и нови удар на спољнотрговински дефицит, камате и курс, уз то ће у државној управи увећати волунтаризам у одлучивању и отворити нови простор за корупцију. Но, једини „критичар с тежином”, ММФ, на време је неутралисан тако што се одустало од новог аранжмана, тако да ову најновију фискалну авантуру владе више нема ко да забрани. Мишљења свих осталих критичара не могу да напуне ни четвртину омање бирачке кутије, па се као такви, безначајни, с правом одбацују. Да је Евита Перон нешто питала ММФ и њему сличне, шта би од ње било, питам ја вас?

Онда се у причу некако уплео ирски модел, али тек одскора. Претпостављам да је то стога што Ирска није ни постојала до 2006. године, те влада ова искуства није стигла да угради у неку од 13 или 14 стратегија из последње три године (док истовремено сви очајавају што Србија нема стратегију). Ипак, додајмо да би неке накнадно откривене особине ирског модела могле његове (што владине, што невладине) заговорнике довести до тога да га се одлучно одрекну. Рецимо, онај део ирског модела у коме је јавну потрошњу требало скресати са 55 на 35 одсто

29 Политика, 5. октобар 2006.

69

домаћег производа и то за десетак година. То је била права-правцата неолиберална шок-терапија! А у Србији, где Ирску не скидају са пиједестала „добитне комбинације”, последњим ребалансом буџета ради се управо супротно: јавнa потрошњa повећанa је за још 13 одсто, не знам је ли то неко од заговорника ирског сценарија приметио?

Мада се у последње време о томе упадљиво ћути, можда се ипак треба подсетити чињенице да кључ свих проблема српске привреде лежи у још недирнутом сектору великих друштвених и јавних предузећа и да је без радикалног реза у тој области Србија осуђена на велику и растућу незапосленост и безнађе. Србију поједоше незарађене а исплаћене плате, што се у Ирској од почетка 80-их година прошлог века није догађало. И то је била друга кључна полуга у Ирској, то замрзавање плата у државном сектору и договор синдиката, послодаваца и државе да плате у приватном такође не расту. Има ли шансе да се тако нешто уради у Србији? Сумњам, мада се управо тако привлаче страни инвеститори. Тако је било у Ирској, где је стопа незапослености након замрзавања плата смањена са 16 на 4,5 одсто, и где сада 87 одсто извозних послова обављају америчке мултинационалне компаније, које то свакако раде боље него било ко други. Последични раст запослености био је вртоглав – тако стрма узлазна линија скоро није виђена, а сами Ирци су то на изборима умели да цене. Бољи исход би тешко било и замислити, али требало је усудити се на такав, ирски подухват. А ако за тренутак погледамо мало боље све те приче о тигровима и змајевима – келтским, азијским, свакаквим, видећемо да су све то приче о штедњи и одрицању, о споро растућим зарадама и брзо растућим профитима. То је једини начин да зараде уопште расту, а да се истовремено број радних места повећава. Друго чудо економија није још измислила.

 А нас, шта нас чека? Национални инвестициони план, па избори. У међувремену, порашће инфлаторни притисци, што нам, уз незапосленост од преко двадесет и пет одсто, нимало није потребно. Две су бране од раста инфлације – једна је у лику гувернера који је прилично решен да инфлацију сузбије, што је у начелу могуће, али по цену раста каматне стопе и још жешће апресијације курса, но другог начина нема: увек је трежњење бивало непријатније од опијања. Друга брана неразумном трошењу су скори избори, што отвара простор да наредни премијер и будући министри озбиљно почну да размишљају о ирском моделу, али онако како се размишља када се стварно размишља.

У међувремену ипак можемо да одахнемо. Ништа од тога не морамо започети баш одмах, сада нас чекају три лепа, лагана реформска корака: да наздравимо, затим да поделимо паре из НИП-а, па да гласамо. А то све знамо и волимо да радимо.

70

Закон о црвеном тепиху30

Јесте ли приметили да се закони у Србији стално доносе по хитном поступку и јесте ли се можда упитали – зашто? Разлог није безначајан, на тај начин предлагач (у лику неког министра) заобилази јавну расправу о свом „чеду”, које је често такво да само онај ко га је писао може да га воли. А зашто би уопште и требало слушати некакву критику, ако се то већ не мора? Корист од хитног поступка још је у томе што ће ова влада тако лакше припремити и кроз парламент прогурати много, много закона, као ниједна пре ње. Лепо, али ова мерна јединица успеха се код Совјета звала трудодан, само да знате.

Ударнички дођосмо и до најновијег, хитно упућеног, Закона о страним улагањима, који се од осталих разликује по томе што је једна једина јавна расправа ипак одржана. Но и то се предлагачима обило о главу, јер се испоставило да је овај предлог закона веома споран. Медији преносе да је Светска банка скоро очајна и да је писала писмо министрима да га мењају, да је СИЕПА, агенција која се до сада (сасвим компетентно, узгред да кажем) бавила промоцијом извоза у Србији, једноставно изостављена из закона, као да не постоји. Новине пишу још и то да предлог закона није у сагласности са захтевима које постављају извори права Европске уније, и све тако. Да нема тог хитног поступка, ко зна да ли би овакав предлог уопште могао да уђе у скупштину.

Али шта то влада хоће и шта им се баш толико замера? Основно чиме се министар Париводић хвали истовремено је и разлог за очај свих осталих набројаних, а све се може сместити под наслов – јединствени шалтер. То је у свету познати механизам привлачења тих размажених странаца, који немају намеру да обијају милион прагова у земљи у коју долазе, и то из најмање два разлога. Прво, то предуго траје, и друго, то је прескупо, јер на готово сваки шалтер, као што знамо, треба однети и неки пригодан поклончић. Стога је странцима прихватљивије да све „дажбине” плате одједном, да службеници то лепо међу собом расподеле, али да на време обаве посао. Није спорно да би и за Србију јединствени шалтер био сјајан допринос, само да се у овом предлогу закона није поткрала једна мала логичка грешка: јединствени шалтер претворио се у онолико општинских шалтера колико имамо општина, што је појам јединствености поприлично обесмислило. Тим више, што се предвиђа (члан 32) да сваки председник општине има овлашћење да одбије страног инвеститора ако му општински чиновник „у писменој форми”  укаже на – пазите ово – основану сумњу да то неће ваљати за општину. Ко се овде не сети Алексе Жуњића и Јосифа из Трбушнице, није наше горе лист! А колика би требало да износи мала пажња којом би странац отклонио ту основану сумњу, то не пише, то је ваљда у надлежности локалне самоуправе.

30 Политика, 6. септембар 2006.

71

У Србији стварно постоји проблем у томе да општине одлучују о свему што је у вези са земљиштем, урбанистичким и грађевинским дозволама и да је сва власт овде заиста у рукама председника општине. То је све досадашње стране инвеститоре ужасавало и то стварно представља отворен проблем, све док се не укине државна својина над градским земљиштем, што се не зна кад ће бити. Но, ни бесмисао вишеструкости јединственог шалтера није решење. Да сам у праву, признао нам је и сам писац закона, рекавши у члану 43 да са најважнијим инвеститорима (од преко десет милиона евра) ипак неће радити тамо неки председник општине, већ лично министар за економске односе са иностранством! Министар, дакле републички ниво, одједном може да се петља у локалну самоуправу и постаје властан да обезбеди све потребне дозволе у рекордном року! Али само ако си најважнији, иначе не може. 

А сада нешто сасвим другачије: ако се међу тим најважнијима нађе неки инвеститор који баш и не буде имао тачно десет милиона евра, или баш не испуњава неки други услов из члана 43 овог будућег закона, министар и њега може примити на овај главни јединствени шалтер, али само ако процени да постоји општи интерес (аха!). Каква објективност, каква транспарентност, каква луцидност! Ни овде не пише колико ће инвеститора коштати та привилегија да га не шаљу на јединствени шалтер у Трбушници, али постаје сасвим јасна једна друга загонетка – а то је зашто се FIC (Савет страних инвеститора) на јавној расправи уопште није бунио против свих ових тужних новина у предлогу закона? Па, није се бунио вероватно зато што док је члана 43 сви они могу играти на карту тог општег интереса, што њима решава све проблеме. А можда су проценили да је ово решење ипак максимални домет ове владе, па да не кваре.

Но, како би се ова ствар могла боље решити? Лако. Србија треба да оснује министарство за стране инвестиције, које би радило послове јединственог шалтера: привлачило би нове стране инвеститоре и помагало им да све оснивачке активности обаве на једном месту и нигде више, уз плаћање свих дажбина једанпут и никад више. Пред стране инвеститоре тада би коначно био постављен црвени тепих (сви наши конкуренти одавно су га већ поставили), а жаришта корупције у Србији бисмо тиме смањивали уместо што их овако умножавамо. Али то је сувише једноставно решење да би га неко овде уопште приметио.

72

Дајте субвенције или блокирамо путеве31

Када актуелна власт позива сељаке на блокаду путева, мислим у сопственој земљи, онда то свакако делује мало померено, барем на први поглед. На други, наравно, све је на свом месту, јер ово је време голе политике, ту треба деловати брзо, на прву лопту, ефектно. Аргумент покрајинског премијера управо је такав, веома врућ и пријемчив, каже – дајте паре сељацима, иначе вам не гине блокада путева! Јер пара има, српски министар финансија већ их дели: те тридесет милиона за науку, те 34 милиона евра у електронску управу... А ми сељаци, каже покрајински премијер, не тражимо много, чак шест пута мање него што дају у Европи. Као у добро режираном филму, овде има три плус једна поента: скромни смо, одлучни, европски оријентисани. А нисмо ни наивни. Сјајан сценарио, скоро добитнички.

На то српски министар пољопривреде каже – не дам субвенције! Прво и прво, не дам јер оне никад и не стигну до сељака већ завршавају у џеповима млинара. Млинари, наиме, не могу баш нешто много да дижу своје продајне цене, али зато имају снагу да оборе набавну цену и повећају профит. А сељаке нека „покрије” држава. Затим не дам зато што се таквом политиком „успављују” произвођачи. Идуће године производиће још мање, а тражиће све више. Хрвати су управо тако радили па су упропастили своју пољопривреду, па не видим разлога да Србија понови такву грешку. Затим каже министар, субвенције не дам ни зато што није паметно вечно награђивати губиташе. Дакле, сада са пшеницом тактизирајте, не дајте је одмах, већ када цена мало порасте. А на јесен, прво узмите папир и оловку у руке, па тек онда видите коју биљку ћете гајити! И све је Живков у праву, економска знања и вештине скоро нису примећене на овако високом месту у српској власти. Само, у његовом наступу нема политичког жара, ни патетичних изјава типа – „ни зрна жита грамзивим млинарима“, или - „Србија је уморна од ниских приноса“, - или тако нешто. Овако, сувише је то све нормално да би „палило”. А кад је тако, онда између ова два српска функционера у ствари и нема дијалога, нити их ми тако доживљавамо. Један од њих има само наступ, са привлачном популистичком темом, а други има само суштину и не мари за свој уметнички дојам. А резултат ће, ако влада преживи, бити видљив тек за неколико година…

31 Политика, 25. 7. 2006. Оаај текст је настао у Дечјој болници у Тиршовој улици, док је моје дете спавало после успешно обављене операције крајника.

73

Кад се тако поставе ствари, онда је врло вероватан следећи исход. Зашто сељаци не би лепо све њих искористили па применили и једно и друго – најпре да блокирамо путеве и добијемо паре, колико год да дају, а после да наставимо по рецепту министра Живкова? Јер изгледа да ће блокаде сасвим некажњено проћи. И прошле године власт је толерисала, скоро храбрила малинаре да блокирају путеве, све док ови нису отерали малтене све туристе у транзиту, једине ваљда који нас редовно посећују. Штета? Права ситница….

Ипак, остаје питање, зашто Србија не треба да исплаћује субвенције, када читава та Европа, на коју нас терају да се угледамо, управо то чини? Одговор је веома једноставан – тамо мале интересне групе, сељаци дакле, имају велику политичку моћ и „кроје” аграрну политику по својој мери, а да нико нема политички интерес да им се супротстави. Њихова снага лако се мери – уделом субвенција у њиховом укупном приходу. У Швајцарској субвенције чине скоро 70 одсто укупног прихода фармера, у Јапану су преко 50 одсто, чак и у САД чине око 16 одсто. Али, али... Тамо је сељака мало, испод два одсто у укупној популацији а и пољопривреда је тамо мали сектор, отприлике исте те релативне величине. Сељаци су тамо једни другима жестоко конкурисали, па су најјачи опстали, па направили лоби... И даље они конкуришу једни другима, тржишна је то привреда ... тај део приче сви некако воле да забораве. Е, па, изволите и ви у Србији тако, смањите се најпре сами са 20 на два одсто, а производњу упетостручите, па онда још једни другима конкуришите, да вас стварно и схватимо као озбиљну интересну групу. Немојте да вам министар Живков још и лоби оснива, много вас је, расипаће се.

Како је све ово почело? Причу је, наравно, провоцирао нови инвестициони циклус из министарства финансија. Треба поделити тих милијарду и двеста милиона евра суфицита, не правимо питање колику ће инфлацију то да изазове. Министар финансија каже да је неће ни бити јер не даје паре у плате. Не, него даје у личне дохотке у науци, просвети, држави, где стигне, а то је већ сигурна заштита од инфлације и платнобилансног дефицита. И, наравно, нагласиће своју европску оријентацију, циљајући све чешће на свој отклон од радикала. Да ствар буде гора, исто ће чинити и они који су за блокаде …

Зато стварно долази време да се прекине са тим претњама у стилу – ми смо ваша заштита од радикала, ми смо дакле ваши спаситељи, па нас изволите трпети! Тако су нам и социјалисти претили пред многа своја катастрофална кадровска решења. Тихо, по кулоарима, шушкало се најпре о постављењу Мире Марковић управо на то место. Када би се на том месту појавио неко други, какав год да је био, нама застрашенима деловао је као спасење. Немојте опет то да нам радите, погледајте барем једном како се понашају успешни политичари, па се од неког од својих гарантованих промашаја понекад и сами уздржите.

Имате и ви ваљда неког свог ван политике...

74

Трећа Србија32

Иако би се на први поглед рекло да никаквих сличности нема између Прве, Друге, Треће или можда н-те Србије, једна је фундаментална сличност међу њима. Све набројане Србије, наиме, деле један исти, поцепани систем вредности, у коме су на нарочитој цени евроатлански симболи успеха, док ништа од евроатланског начина вођења друштва и државе није на цени. Овде је Милошевић заговарао социјализам шведског типа, а да га нико није питао какав је то шведски модел без краља и капитализма! Овде се сада капитализам и пут ка Европи гради тако што држава немилице субвенционише друштвене фирме које, узгред, запошљавају огроман вишак запослених! А до мишљења Европе, којој “као” тежимо, држимо као до лањског снега и такав приступ отворено промовишемо у медијима! Овде се сваки политички модел цепа на слатки и горки део, где горки нико није луд да прихвати, јер не мора. Уместо тога, а нарочито у тренуцима кад би се неко можда и отрезнио, веома је згодно радити на поларизацији и питањима типа - која је то права Србија а која није, чиме се потиже да нас и даље држе тамо где јесмо: нигде. Увек на пола пута, недоследни, али запитани. Као у оном вицу где један наш човек гледа у звездано небо и пита се - кад ће Србин у космос, унапред тугујући што тамо никад неће стићи, у чему ће једино и бити у праву.

Расцепани систем вредности пренео се са наших политичких вођа на нас, те и ми, попут њих, прихватамо све благодети евроатланске цивилизације, оштро критикујући темељне вредности које стоје иза тих благодети. И нама се може, јер држава Србија плаћа више од половине нас, својих запослених радника, да ништа не радимо. Само нешто више од трећине запослених овде заиста ради на продуктивним пословима. Ми остали дебатујемо о томе којој Србији припадамо, да ли ћемо до Европе доћи својим путем или ћемо се ”продати” па прихватити њихове захтеве. Укратко дилема је и овога пута – како својм путем стићи до њихове трпезе, јер је њихов пут неприхватљив! То је хит тема нашег неопатриотизма, то је песма коју је овде увек популарно певати и коју све званичне Србије, када су на власти, радо наручују од својих грађана. А ми грађани, пошто од њихових пара живимо, радо се приклањамо крду и одазивамо се већ оном ономатопејом коју наруче. Није нам први пут, уосталом.

Постоји ли заиста српски пут? Не постоји. Нема га стога што друштво чије благодети одавно сматрамо својима не познаје категорију бесплатног ручка, омиљеног српског специјалитета. Ако изаберемо српски пут, вечно ћемо се дивити прецизности немачких пивских мехурића да би у наставку реченице ружили њихов окрутни порески систем, ненормално строге полицајце или њихову претерану 32 Овај текст је написан на иницијативу главне уреднице Политике Љиљане Смајловић, што сам једва прихватила, сматрајући се економским „фах-идиотом“. Текст је тада објављен без наслова, у оквиру теме дана „Прва и друга Србија“, а ја некако мислим да би му овакав наслов можда најбоље пристајао.

75

приврженост послу, док је свима у Србији познато да је много лепше пити вино, јести сир и сунчати се, чега се они тамо нису досетили јер нису стигли од посла.

Питање је онда шта бисмо, када нам је већ и овако сасвим добро, добили прихватањем свих темељних вредности капитализма, демократије, владавине права и слободне тржишне утакмице. Па за почетак, не бисмо више били сиромашни, разочарани и запитани, већ само сиромашни и разочарани. То је лоше, јер онда политички мислиоци и политичке партије не би могли тако лако да нас замајавају питањима о томе којој то Србији припадамо, већ би по први пут морали да пораде на изградњи целовитог система евроатланских вредности, које сада тако олако и без икакве озбиљне решености заговарају.

76

Шта ће нама ММФ33 Једно је сигурно: у редовима оних који су стварали Г17 плус питање попут овог – шта ће нама ММФ, било би незамисливо! Јер, земљама које спроводе реформе ММФ је увек потребан, чак и кад су власти сигурне да воде најбољу могућу политику. Свака провера, сваки међународни извештај смањује такозвани ризик земље, што уверљиво брише ону страшну слику о Србији из доба кад су на власти били Милошевић и његови радикали. Али сада министар Динкић најављује да Влада Србије неће обновити аранжман са ММФ-ом. Зашто?

Ко је пратио новине у последње време знаће шта би то мисија ММФ одмах могла да оспори – то је онај, сада већ у „Службеном листу” озакоњени велики петогодишњи Национални инвестициони план, „тежак” око милијарду и двеста хиљада евра, где петорица наших министара себи лично дадоше овлашћење да тело, тј. они, „врше оцену и избор пројеката…”, „установљавају процедуре за њихову оцену…”, „разматрају и одлучују о примедбама…”, али и „прате спровођење појединачних секторских пројеката…” Дакле, овај кадија не би само тужио и судио, већ би пратио рад затворских служби, као и васпитно-поправни живот у домовима.

Све то ипак писцу ових редова није деловало претерано узнемиравајуће, знајући којом је брзином ова влада одустајала од сопствених авантура сличног типа у тренутку доласка мисије ММФ. Тако је и први развојни буџет из 2004. године, са много већим легалитетом и с много мање централно-планских амбиција од овог новог документа, „пук’о” као балон под притиском ММФ-а, те од планираног буџетског дефицита тешког 45 милијарди не остаде ништа. Исто је било са намерама владе да унедоглед продужи и увелико обесмисли процедуру за приватизацију НИС-а; није успело, реформа је ишла темпом који је ММФ тражио. Уз то, сама влада потпуно је променила своју реторику и почела да се хвали успешном сарадњом с међународним организацијама. Ипак, признајем, политички је наивно било претпоставити да ће „наши” два пута изгубити утакмицу на исти начин, када већ имају шансу да овога пута избаце судију из игре.

Но рећи ће многи, Бразил и Аргентина су такође „избацили” ММФ из земље, па ником ништа! Али треба знати да баш и није било „ником ништа” и што је много важније, то уопште нису тако сличне приче. Бразил је, наиме, одустао од споразума са ММФ-ом, али није променио економску политику, напротив. Инвеститори се томе претерано не радују, наравно не стога што им ММФ недостаје, већ зато што влада мора још драстичније да подиже каматне стопе да би смањивала инфлацију (што је стари захтев Фонда), а све то у намери да увери те исте инвеститоре да се ни у одсуству Фонда економска политика неће мењати. Дакле, то је цена одласка ММФ, која се мора платити и када не мењате политику. А најбољи доказ да је Бразил не мења пружа министар финансија Антонио Палочи који непрестано инсистира на смањењу дугова и обарању инфлације, истичући да то мора да буде

33 Политика, 23. мај 2006.

77

владин приоритет, не зато што је ММФ тако рекао, већ зато што је то у националном интересу Бразила.

Аргентина је од Фонда одустала у деликатнијем тренутку, када је заправо било потребно да се настави и убрза привредни раст. А деликатност тренутка управо се састојала у томе што су инвестиције премале, а страни инвеститори некако не воле то што председник Кирхнер шаком и капом дели привилегије својим фаворитима и ствара веома мутан привредни амбијент. Да је ММФ тамо остао, дошло би до оштрог пада инфлације, која је крајем прошле године већ била прешла 12 одсто. Уместо бразилског рецепта, дакле уместо рестриктивне фискалне политике, Кирхнер тај проблем решава „заобилазно”, административном контролом цена, баш као што и код нас влада обилази самопослуге и прети да ће административно смањивати марже. Уз то, ММФ је најављивао измену политике према приватизованим јавним предузећима како би инвеститори добили један средњорочно предвидив привредни амбијент. Овако, без Фонда, инвеститори ће о поузданости привредног амбијента Аргентине морати да питају кабинет председника Кирхнера и да му онда верују на реч.

Као што ће, након најаве владе да нема намеру да продужава аранжман са ММФ-ом, „наши” страни инвеститори морати још озбиљније да схвате прошлонедељну изјаву министра Париводића о томе да ћемо за десет година ми у Србији имати 10.000 долара по глави становника. Пошто то одговара просечној годишњој стопи раста од преко 12 одсто, инвеститори ће лако увидети да нам је намера не само да достигнемо, већ да чак удвостручимо темпо којим су напредовали Азијски тигрови, што – зашто да им не предочимо и то – нико на планети Земљи никада није успео да оствари. Уз Национални инвестициони савет, а без оног напорног ММФ-а, Србија стварно почиње да личи на ону песмом опевану лудницу, у коју, ипак се надам, ваљда немају намеру да нас врате.

78

Није ваљда стечај крив34

Када ја сад будем рекла да је стечај најбољи механизам заштите добрих од лоших фирми, многи ће помислити да, усред свих прича о хапшењу стечајне мафије, ово свакако није најбоље одабран тренутак за такву изјаву. Вероватно би мудрије било тврдити, рецимо, да се покер у казину може играти само док се има готовине. Покер је ипак озбиљна игра, а привредни живот у Србији то није.

У таквом, неозбиљном окружењу, афера око ухапшеног судије Кљајевића избацила је на површину две ствари. Прво, то је он сам, човек чију су оставку изгледа сви до сада узалудно тражили. Наравно, ја му желим непристрасан и транспарентан судски процес и праведну казну, уколико се не испостави да је невин, што за сада ваљда јесте. Друга ствар која се ових дана врти у медијима јесте ова већ поменута – стечајна мафија. О њој се све гласније говори, што је свакако фантастично. Само, уз огорчење према мафији, у медијима све гласније одзвања рефрен једне нове песме, зване – УА, СТЕЧАЈ!

А у озбиљним земљама у транзицији, што ми нисмо, стечајни механизам је основна полуга новог, поузданог привредног амбијента. Правило је једноставно: онај ко не плати рачуне милом, платиће их по сили закона: то је стечај. Јасно је одмах да то мора да буде хитна процедура, јер је циљ да се повериоци што пре намире, а да се ни дужнику имовина не обезвреди... И, не знам да ли сте приметили да ово више нема никакве везе са привредним амбијентом у коме живимо. Овде у Србији царују дужници, стечајно законодавство се уопште и не примењује, овде о стечају највише говоре синдикати, ваљда стога што је познато да су радници стуб сваког самоуправног социјалистичког предузећа!

У Мађарској је то било (и остало!) веома строго: руководилац који не пријави „минус” од само једне форинте у периоду од 90 дана, иде – у затвор! Овај закон је уведен крајем друге године транзиције, а још у првом таласу више од 10.000 предузећа отишло је у стечај, и то нису била само стара, државна предузећа, већ и нова, приватна. То је било веома важно, јер је култура неплаћања у приватним предузећима на почетку била потпуно иста као у државним (а како друкчије?). Главни ефекат био је да је огроман дуг између предузећа, та огромна култура неплаћања, била избрисана скоро једним потезом преко ноћи. Од земље у којој је у комунизму стечај био забрањен, она је постала Мека страних инвеститора, који једино овакав амбијент разумеју!

34 Политика, 20. април 2006.

79

Стечај и „смрт” предузећа нису исто. Наиме, чак и ако предузеће буде „у минусу”, у многим случајевима оно неће банкротирати, у смислу да ће његова имовина бити распродата, док ће се повериоци наплатити из стечајне масе. Не, у великом броју случајева примењује се модел реорганизације, који значи да се дугови репрограмирају, а трошкови фирме снажно смањују. У циљу опстанка фирме, продају се делови имовине, отпушта вишак запослених и примењују све расположиве, по правилу веома болне мере оздрављења. Но, ово је добар метод. У САД су, рецимо, скоро све авио-компаније прошле процедуру стечајне реорганизације, чувени ,,Chapter 11”, а само је Пан Америкен банкротирао... па се онда човек неминовно упита кад ће ЈАТ у стечај, а одговор је – никада. Ово стога што га је, као и сва јавна предузећа, домаће законодавство заштитило као свету краву.

И онда имамо то што имамо: Јатом ће, као и другим јавним предузећима управљати наше најмоћније политичке партије у своју корист а на штету свих нас. Нас ће, наиме, а не њих, и даље опслуживати нервозне стјуардесе са неким чудним бројевима у крштеници, а на београдском аеродрому (то је посебно јавно предузеће са другом управљачко-партијском комбинацијом) истериваће вас из празног ресторана прљавих чаршава, јер нисте разговетно наручили то што сте можда мислили да хоћете да наручите.

Закон о стечајном поступку код нас се не примењује. Тек је нешто преко годину дана како је закон донесен, а стечајни управници још нису лиценцирани. Када буду, наћи ће се неки нови изговор за одустајање од овог закона. Откуд ја то знам? Па знам стога што се сећам како је пропраћена мера гувернера Јелашића да на сајту НБС буду доступни подаци о бонитету фирми. Најгласније негодовање долазило је управо из владе Србије, у којој изгледа већина сматра да баш и није време за тако нешто: зашто би људи знали с ким не треба да послују, овде се игра руски рулет, а ко неће, може лепо да тражи неформалну заштиту власти, на обострано финансијско задовољство! Стога оцењујем да песма УА, СТЕЧАЈ! овде има одличну перспективу, чак и када приче о стечајној мафији замени нека друга згодна афера, што ће вероватно бити већ за који дан.

80

Архетип комшијине краве35  

Мишковић и Беко купују ,,Меркатор”... Словенци у паници... Српски премијер дао принципијелну подршку равноправности домаћих и ино-улагача, увек и свуда... Врући кромпири у рукама владе Јанеза Јанше... Победа на видику. Србија!!! – одјекују наши медији, као да је утакмица у питању.

Не могу да кажем, лепо се осећамо. Најзад и ми њиховој крави барем једну ногу да сломијемо, да купимо и ми нешто њихово, а не само они нас да парчају и деле како им воља. „Они”, то је у овом сценарију цела Словенија, којој памтимо многе ниске ударце из прошлости, да не идемо сада у детаље. ,,Ми” наступамо у нешто ужем саставу, ту су једино српски тајкуни Мишковић и Беко, али се додуше и ту ствар поправља, пошто они сада послују уз подршку премијера Коштунице и прерастају у неки наш национални тим, као ови за преговоре о децентрализацији или тако нешто. Ово као да је сценарио за Милета Транзицију, а не озбиљна прича која свакодневно кружи медијима. Зашто? Па зато што ова прича представља много већу претњу за Србију него за Словенију, а то се овде слабо примећује, јер овде туђа штета увек иде корак испред сопствене користи. А потенцијална опасност по нас баш и није тако мала.

Ако наши тајкуни купе Меркатор, Србија се монополизује, сви трговински ланци у Србији биће њихово власништво. Тако ће нама, који их тренутно безрезервно бодримо, бити горе, и то задуго, јер се ниједан монопол не може разбити преко ноћи. Како ће бити горе? Лепо. Марже ће бити веће, јер неће бити ниједног великог играча који би им могао конкурисати нижим ценама. Избор ће бити лошији. Квалитет ће бити нижи. Услуга ће бити гора – у односу на ону која би била да на тржишту има конкурената. Добро се сећам доба када смо сви носили најлонске кесе у ташни, то беше случај све док конкуренција није разбила монопол Ц-маркета, зар не?

Некако ме брине што то не брине нашег премијера. Јер у изградњи српског привредног амбијента ствари прилично шкрипе. Тако се из неког разлога и даље отеже са применом антимонополског законодавства. Из истог разлога одуговлачи се имплементација закона о стечају. А сличан је разлог и за одлагање реституције (повраћаја имовине коју су комунисти национализовали). Што се све поклапа са разлогом за потпуну тишину, како медијску тако и државну, по питању приватизације јавних предузећа: партије на власти не желе да развласте саме себе, не исплати им се, и стога коче сваки ефективни напредак у законском оквиру, јер не ваља љуљати чамац док си у њему. И тако партије на власти праве царство за

35 Политика, 6. април 2006.

81

тајкуне, олигархе и инсајдере, а онда заједно с њима за народ режирају разне сапунске опере.

Но, пребациће с правом експерти, у овом случају пред нама, чак и најбоље антимонополско законодавство (које немамо) нити најбоља антимонополска комисија (коју такође уопште немамо) не могу лако разрешити случај где сви трговински ланци у земљи добију једног власника. Такав процес трајао би веома дуго, а исход уопште није известан, што с правом девалвира целу причу о томе да је сада у Србији једини проблем то да антимонополска комисија већ једном почне да ради.

Не, у Србији је већи проблем то што привредни амбијент није транспарентан и што онда неће бити нових улазака, дакле што неће долазити други трговински ланци који ће једини имати ту снагу да ефективно, одмах и неповратно разбију тај потенцијални монопол. И онда га не разби више нико, јер ће монополисти већ наћи начин да „убеде” власт да спречи нове уласке. Сетимо се, баш се тако некако и десило да трговински ланац „Кора” не дође у Србију. А да ће се услови за нове уласке сада још погоршати, не треба ни сумњати.

Остаје онда само једно питање – зашто се уопште Словенци толико бране од тог преузимања, ако би за њихове потрошаче то било добро, барем исто колико би за српске потрошаче била добра велика конкуренција међу трговинским ланцима? Наравно, одговор је лако дати – ни овде ни тамо потрошачи се уопште и не питају. Искључиво се питају интересне групе, које су у стању да друштву наметну свој парцијални интерес. Ако се сетимо француских сељака, чији је утицај такав да нико у Француској нема политички интерес да им се супротстави, имаћемо представу ко све и шта све може чинити интересну групу у некој земљи. Дакле, у овој словеначкој афери сада се питају и очајавају управо њихови политичари и њихови тајкуни, чији су интереси угрожени, а о чему нас домаћа штампа ових дана великодушно обавештава.

Како је то уопште Словенија себи дозволила? То је последица приватизације методом бесплатне поделе акција (тзв. инсајдерска приватизација, што је Србија, срећом, након Милошевића напустила) и с чијим смо се последицама и ми сусретали у аферама попут Књаза Милоша, ево сада и Вечерњих новости итд. Словенија је тим путем наставила, јер је себи могла да дозволи тај луксуз – најпре стога што су затворени, затим стога што им је радна снага скупа (што већ по себи одбија инвеститоре), а највише зато што су толико мали да се за њихово тржиште озбиљни велики играчи и нису претерано отимали. Стога је ово прва афера овог типа, а да су већа земља свакако би их било више. Но, рекли смо, без ликовања...

Јер, стварно није претерано паметно радовати се рађању монопола у својој земљи, макар од тога неки комшија и штету претрпео...

82

Nedovoljan – pet!36

 Nakon dve godine rada ove vlade kao da sve češće čujemo od ljudi da kažu - nikad nije bilo gore! Jeste da su tu ”buvu” po svoj prilici servirali radikali, ali dobro se primila. Zašto? Najpre zasto što narod uvek lakše prihvati da popije rakiju nego da, recimo, primi vakcinu, a ova vlada deli sve manje rakije. A zatim i stoga što ova vlada”vakciniše” skoro isključivo po naredbi raznih međunarodnih institucija, što onda narodu i ne deluje kao reforma, nego kao čista izdaja. Konačno, u vladi ima malo reformista, te se jezik tranzicije skoro i ne čuje. A prva lekcija tranzicije jeste da narod nije jedan čovek, nego najmanje dva – od kojih je jedan dobitnik a drugi gubitnik. Pametna vlada stoga ”igra” na uvećanje broja dobitnika, ne bi li joj oni osigurali sledeći mandat. Дruga lekcija tranzicije kaže da samo deo gubitnika to i ostaje, a da većina, iz čisto bioloških motiva, odustaje od ”rakije” oličene u štrajkovima, borbama za topli obrok ili za plaćene slobodne dane i prihvata se bilo kakvog posla, a sa prvom platom u novoj firmi imamo jednog gubitnika manje, a jednog dobitnika više. Onda treća lekcija proizlazi sama: sve u plemenitom cilju povećanja broja tranzicionih dobitnika, vlada ubrzano kreira ambijent za otvaranje novih firmi. Osnova poluga ovde su (lekcija 4) strani investitori, koji masovno dolaze tek kada vlada uspe da kreira tržišni ambijent, zaštiti privatnu svojinu i osigura vladavinu prava. Дalje se stvari odigravaju više-manje po automatizmu, ukoliko postoji ranije pomenuto predznanje i politička volja da se ono primeni. Istine radi, ponoviću - deo tranzicionih gubitnika zauvek to i ostaje. Njima stvarno nikada neće biti bolje nego što im je bilo dok su padale bombe, a beznin, šećer, ulje i skoro sve ostalo kupovali na crno, na ulici, jer su oni tada imali neuporedivo bolji socijalni status. Jeste da su imali loše plaćen posao ali im niko nije pretio otkazom. Malo li je? Za njih je govor motorne testere predsednikovog sina jasniji i manje opasan od govora tranzicije. ”Čobane, vrati se...”, što bi rekao jedan narodni pesnik.

 Za to vreme, ministri naše druge tranzicione vlade slave jubilej, dvogodišnjicu, a mnogi od njih sebi po novinama dele četvorke (očito im plata ne zavisi od učinka!) i navode šta su sve uradili. A setimo se da su zajedno sa svojim kolegama najpre potpuno zaustavili privatizaciju, stranim investitorima preporučili da idu u Afriku, zajedno sa gubitnicima inicirali štrajkove (Jugoremedija, recimo) ... Istovremeno su obećavali fiksni kurs, razvojni budžet, oporezivanje luksuzne robe i masovne javne radove, što se sve, srećom, izjalovilo, ali tek pred pretnjom MMF-a da sve dok vlada ne odustane od svega iz prethodne rečenice, dug Pariskom klubu neće biti otpisan. I odustade vlada (naravno) ali javna potrošnja ostade velika, jer ostadoše dva krupna neprivatizovana zalogaja. Prvi zalogaj, sladak i mastan, ostaviše za sebe: to su javna preduzeća. Дrugi, siromašan i tužan, dadoše radnicima: to su onih 70-ak društvenih zombi-preduzeća, koja žive od subvencija i gde ljudi stvarno zavise od milostinje države. Ali, oni jedni druge čuvaju – a sve pod krilaticom - najpre ćemo da se restrukturiramo, pa tek onda da se privatizujemo! Svaki pokušaj da restrukturiranje nazovemo pravim imenom, kako ga u Svetskoj banci i zovu – ”karminisanje svinje” -  završava se pričom o ugroženom nacionalnom interesu. A

36 НИН, 3. септембра 2006

83

kad se čovek upita – je li stvarno od nacionalnog interesa da upravni odbori budu sastavljeni od partijskih činovnika, odgovor se sam nameće. Дa su ova javna preduzeća njihova, mislim, lično njihova, nikada oni tu ne bi postavili nekog nekompetentnog poput sebe samog, makar ih mi još sto godina ubeđivali da je baš to u nacionalnom interesu.  

 Ali priča se onda komplikuje. Дa bi zadržali svoj kolač, partije na vlasti ostavile su velikodušne subvencije društvenim firmama. Stoga je javna potrošnja ostala ogromna, a MMF nikako nije mogao da je smanji, sve dok nisu ”provalili stvar” i rekli – moraćete privatizovati svoju kasicu-prasicu, svoja javna preduzeća, a subvencije zombi-firmama izvolite da ukinete. I kao što videsmo, mnogo lakše su pristali da ukinu drugima nego sebi, subvencije su pristali da smanje, ali oko privatizacije prve kasice-prasice, NIS-a, do dan-danas ništa spektakularno se nije desilo, a i neće, pošto je aranžman sa MMF-om završen, a novi još nije ni na vidiku.

 I tako – ništa od tranzicije. Umesto da ubrzano kreiraju ambijent za dolazak novih firmi, da ubrzano rade na reformi pravosuđa, ukidanju monopola, primeni zakona koje su sami doneli, te da ih sutra na izborima podrže novi dobitnici, ovde se svi okrenuše velikoj politici -  Kosovu, Crnoj Gori i Mladiću – a za tranziciju ovde i sada vremena i snage izgleda nema. Sada su ovde najveći dobitnici tajkuni i pokoji usamljeni novi investitor, a broj uplašenih raste li raste.

Draga Vlado, dve su velike greške od ovakve politike. Prva je ta što ste prepustili MMF-u da vodi tranziciju, što nije dobro jer posao ove ugledne međunarodne firme nije da kreira dobitnike u tranziciji, već joj je zadatak da gasi postojeće otvorene požare. Odgovorna tranziciona vlada bi ovaj redosled svakako promenila i u fokus stavila strane investitore, što bi uticalo da se pad javne potrošnje kompenzuje rastom investicija i zaposlenosti, a ne ovako, jer ovako nas više boli, a njih ne boli ništa. Druga je greška politička – male partije kojima ste poklonili unosna mesta u upravnim odborima učinićete dugovečnim, te se na našoj politčkoj sceni nikada neće formirati normalan višepartijski sistem.

Stoga svi sjajni rezultati – najpre taj što ste napravili otklon od sopstvenih grešaka sa početka mandata, pa zatim dobro uveden PDV, otpisan dug Pariskom klubu poverilaca, te smanjenje platnobilansnog deficita i solidan privredni rast - ostaju u senci neoprostivog greha: odložene tranzicije i učvršćivanja partijske svojine.

 Dakle, odlično, ali nedovoljno.

84

Sutra, kad ode MMF...37

Zaista, bez onog čuvenog (krunskog, takoreći) argumenta “mora se, tako traži MMF” - šta li će ova vlada raditi? Odahnuće, naravno. MMF ih više neće uslovljavati otpisom onih 750 miliona dolara Pariskom klubu, koji su nam pre četiri godine, setimo se, samo uslovno odobrili (znajući, valjda, s kim imaju posla). I sada se tome nazire kraj. Ni MMF bez ovakve toljage od argumenta više neće biti isti. Ova vlada, svakako, može da odahne.

Dobitnici vs. gubitnici

A mi? E pa, to zavisi koji - mi. Ako ste oligarh (koji, doduše, čita Ekonomist magazin), slobodno možete da odahnete. Sada nastaje pravo vreme za velike ribe u mutnoj vodi! Sistem će ostati “naštelovan” na vašu maksimalnu, krajnje netransparentnu dobit: monopoli caruju, partije upravljaju javnim preduzećima (a ko li će ih i dalje snabdevati, pitamo se)! S druge strane, treba da odahnemo i mi, radnici u javnim preduzećima, kao i mi, zaposleni u 75 velikih, društvenih zombi-preduzeća. Jer, po svoj prilici više neće biti “ishitrenih privatizacija”, što bi značilo da se ova vlada više time neće baviti. I time smopokrili skoro 40 odsto zaposlenih i značajan deo domaćih preduzetnika... Nije loše, nije loše: solidan komad biračkog tela, solidan izvor za finansiranje partija, a potrebno je samo ništa ne menjati, ima li lakšeg zadatka ...

Vajdica je, iz drugog izvora, doduše, predviđena i za penzionere, i to tako što će deo zaostalih penzija biti isplaćen u kešu, a preventivnu dozu sedativa dobićemo i svi mi ostali (ranije nepomenuti), i to tako što ćemo, ukoliko ikakve privatizacije javnih preduzeća ikada bude, učestvovati u podeli besplatnih akcija. A tu je, setimo se, NIS, pa EPS, pa sve velike, bogate firme... Prosto da se čovek upita šta smo do sada čekali i zašto ovo zlatno doba ranije nije došlo. A odgovor je: nije dao MMF! I tako bi oni i nastavili, samo kad bi i dalje imali onih 750 miliona zelenih argumenata u šaci ... Ovako - ništa. Strpen, spašen. Kada bi tako bilo i sa Hagom, eeeeh... ko bi nam izvadio sekiru iz meda!

Ali, bilo je iznošenja sopstvenih uverenja... Pa su, tako, neki od dosadašnjih reformi imali i štete. Najgore je prošla SDP, čiji se predsednik oštro protivio bilo kakvoj privatizaciji javnih preduzeća. Čuvena je njegova izjava od 19. jula: “Kada privatizujete EPS i NIS onda vam nije potrebna ni Vlada, ni vlast u zemlji, jer onda kapital upravlja nekim stvarima”, koja pogađa ravno suštinu stvari. Zaista, zašto bi tamo neki kapital upravljao kapitalom, kad možemo mi? Ovo “mi” poklapa se sa svim gore opisanim dobitnicima od odlaska “svetskog finansijskog policajca”. Zli jezici tvrde da je predsednik te partije tražio previše, te da je zbog toga tako munjevito smenjen sa svih pozicija, dok on tvrdi suprotno, kaže - sve bi dobio, samo da je tražio, a nije. Naravno, upravo je tako bilo, kako drukčije?

I ovde dolazimo do prve lekcije iz uspešnog vođenja politike koja se u teoriji naziva - verodostojna objava. Jednom kada je premijer “oduvao” SDP, a to još učinio munjevito,

37 Економист магазих, 26. децембра 2005.

85

nismo primetili bilo kakvih daljih preterivanja! Budžet je bio sjajna prilika za trampu tipa: ti meni još malo upravljačkih prava, ja tebi lojalnost pri glasanju - ali, ništa! Svi su se razumno ponašali, samo je “Geneks” pao: šta znači verodostojna objava!!!

Obećanja, obećanja...

Ali ni Vladi nije bilo lako – proceduru izbora privatizacionog savetnika za NIS pet puta smo odlagali! Najpre (u aprilu) - prihvatismo, već u julu odložismo, pa u septembru, novembru, u decembru dva puta... Gledali smo ih i nasmešene i ojađene, kako kad. Kao loši studenti – najsrećniji kad odlože, očajni u čitaonici, srećni kad opet odlože, i sve tako... A usput, lakše lekcije postaju sve teže; teške, naravno, preskačemo. Onda idu taktički manevri. Listajući stare ovogodišnje novine, nalazim tekst od 20. avgusta, gde piše “MMF je odredio 31. jul kao krajnji rok za izbor privatizacionog savetnika ... “, a taj krajnji rok traje i dan-danas. Kakvih je sve tu manevara bilo, ne znamo, naravno, nije sve bilo u štampi, ali ono što jeste ukazuje da se vodila rovovska borba. Svašta se okušavalo: da se napiše tender bez eksplicitnog mandata za pružanje saveta o prodaji većinskog udela u dve rafinerije, kao što je dogovoreno, pa Misija javi da nije oduševljena, pa onda sledi novo odlaganje, pa otkaže već najavljenu konferenciju za štampu, pa ništa, pa se opet naglasi da ima nekih 750 miliona dolara koje neće otpisati ako se Vlada ne bude držala dogovora. I - skoro da su uspeli, iako misija MMF ni dan-danas nije sigurna kada će Srbija krenuti u prodaju svog uloga makar u dvema rafinerijama ako ne i u benzinskim pumpama širom zemlje... Kod penzija smo dobili bitku. Tu ništa nismo uradili po dogovoru, a MMF je to prihvatio. Bilo je dirljivo prvo objašnjenje Prosto se čovek pita šta smo do sada čekali i zašto ovo zlatno doba ranije nije došlo. Odgovor je: nije dao MMF

Bilo je dirljivo čuti objašnjenje ministra Lalovića - da usvojeni amandman socijalista koji definiše da prosečne penzije treba da iznose barem 60 odsto prosečne plate i da važi u naredne tri godine, neće uticati na pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom. “Mislim da ćemo uspeti da se dogovorimo sa MMF-om da ova odredba ništa suštinski ne znači”, rekao je Lalović i zatim dodao: “U krajnjoj nuždi Vlada Srbije predložiće izmene tog jednog člana, ukoliko ta odredba zakona bude problem za pozitivnu šestu reviziju ugovora sa MMF-om” (29. septembar 2005). I tako je Vlada uspela da po dogovoruuradi barem jednu, verovatno najlakšu stvar - da usvoji jedan prilično restriktivanbudžet, i to bez preterano velikih žrtava, osim ranije pomenutog Geneksa, koji je,opet zbog nečijih uverenja, otišao iz ruku Nemilih u ruke Nedragih, ili obratno. Kakoje to prošlo toliko lako? Verovatno stoga što svi poslanici i sve stranke znaju da jeusvojeni budžet ipak samo jedan papir, koji je veoma podložan izmenama. Eto,tako je marta prošle godine, u još jednom manevru “prepisivanja na ispitu” usvojenbudžet sa deficitom od 45 milijardi dinara, umesto od 30 milijardi, kako je bilo dogovoreno sa misijom MMF-a. Narednih meseci, Vlada je morala da se ponaša suprotnotom usvojenom dokumentu, i da deficit svede na inicijalno dogovorenih 30 milijardi. A dobro znamo da MMF uskoro, čim se taj tender za privatizacionog savetnika završi, neće imati isti “pregovarački kapacitet”, i da budžet opet može postati samo papir... zar ne?

Predviđanja vs. očekivanja

86

Na sreću svih ranije pobrojanih dobitnika, od “odlaska” MMF-a, tranziciji se u Srbiji dobro ne piše. Nekoliko faktora združeno deluju u tom pravcu. Prvo, sam reformski potencijal Vlade nije impresivan, u njoj sedi tek nekolicina osvedočenih reformista, čija moć očigledno nije prevelika. Drugo, partijama na vlasti je sasvim jasno da će privatizacijom javih preduzeća izgubiti čitavu finansijsku imperiju. Treće, tu su ti silni radnici, koje ne mogu tako lako da otpuste, jer nema šanse da se zaposle u novim, “greenfield” kompanijama, iz prostog razloga što ovih u dovoljnom broju nema... Zašto? Zato što vlada bez reformskog potencijala ne može da izgradi ambijent, niti zna, niti joj se isplati da se u to upušta. I tako, možda će NIS i pasti, ali zato se to EPS-u verovatno neće dogoditi! Ovde već ima više tendera, više podvala, više nesporazuma, i mnogo više rešenosti da se stvar dovede do besmisla. Naravno, ovde nijedna od međunarodnih institucija, ni Svetska banka ni Evropska komisija, nemaju jači argument od neke negativne ocene u nekom izveštaju koji će čitati neki ljudi koje ne poznajemo... i koji ne glasaju ovde, zar ne? Treba se, dakle, ozbiljno zabrinuti da će ostatak mandata, ne nadajući se nastavku ova vlada shvatiti kao zasluženi predah. Ako su pametni, shvatiće da su upali u zamku klijentelizma - da skoro 600 hiljada radnika zavisi od njih, a da oni i njihove partije bukvalno zavise od rente koju vuku iz upravnih odbora na čijem su čelu. Zašto bi im to smetalo? Jedini reformista, taj ozloglašeni MMF, samo čeka da vidi da je dogovorena privatizacija NIS-a dobro startovala i ništa više. Svi su izgledi, naime, da u dogledno vreme aranžman sa njima i ne bude obnovljen. Time će klijentelizam biti tek blago okrznut, a rane će brzo zaceliti - pomoći će oligarsi, priskočiće sindikati, smiriće se radnici. Za sve preostale teškoće - recimo, ponovno neminovno ubrzanje inflacije, izazvano time što će neko morati tim silnim radnicima da isplati sve nezarađene plate - biće opet kriv neko drugi. Tu retoriku i praktičnu kombinatoriku je Sloba izgradio, samomanji problem zamenite većim, to može dugo da se vuče... Jedini, ali zaista jediniproblem je taj što ovi ljudi u Srbiji ipak zaslužuju da ih demokratski izabrane vladene vode ravno u propast, makar pod izgovorom da će to činiti kroz izgradnjuinstitucija, što takođe ne čine.

Zamenik premijera je pre neki dan izjavio da su svi instrumenti podešeni tako da inflacija ne pređe 9,3 odsto. Jedan mali problem: inflaciona očekivanja su “naštelovana” najmanje na tri puta veći iznos, pre svega zbog toga što je postalo očigledno da se niko neće istinski uhvatiti u koštac sa generatorima inflacije - monopolima, ogromnim fondomnezarađenih plata u zombi preduzećima, niti iko ima nameru da reformiše pravosuđe.Ovaj začarani krug ne može se preseći sve dok se u zemlji ne pojavi autohtoni reformator, kome će biti jasno da mora najpre da razvlasti sebe, tako što ćeprivatizovati javna preduzeća.

Takav se ovde još nije pojavio.

 

87

Stare stvari (1999-2004)

88

Ko je pobrkao lončiće - Svetska banka ili MMF?38

Zaista, šta je ovo: dok nam s jednog mesta (MMF, naravno) prete raskidom aranžmana, sa drugog nas proglašavaju najbržim reformatorima na svetu! Jesu li to oni u Vašingtonu pobrkali lončiće (tajfun, šta li) ili se opet igraju dobrog i lošeg policajca? Ne, ne. Stvar je u samo u tome što u Srbiji ključni igrači ne žele tranziciju. Kad je već tako, onda ne treba da čudi što ovde niko ne razume šta to oni u stvari poručuju: nas se to za sada vrlo malo dotiče.

Kako bismo to ilustrovali primerom, pa da stvari odmah postanu jasne? Recimo ovako: da bi se priključila razvijenom delu sveta, Srbija mora konačno da se "udene" u neko konfekcijsko odelo, zar ne? Tu se slažemo, odlično. A na poslednjem merenju, MMF je rekao da imamo 600 kila, što znači da za nas odela nema, niti će ga uskoro biti. Jeste – kaže Svetska banka – ali Srbija je od prošle godine smršala čitavih 100 kilograma, što je svetski rekord! A onda i oni sami stanu da pričaju – dobro, dobro, vi još uvek imate pola tone žive vage, morate još mnogo stvari da reformišete, a da smo ulazili u neke detalje (profil, recimo), slika baš ne bi bila tako ružičasta... Jesu li baš toliko te dve stvari nespojive?

Onda se, naravno, postavlja sledeće pitanje: šta nas čini toliko debelim u njihovim očima? Naravno, najpre NIS, a onda i sva ostala javna preduzeća u državnoj (partijskoj) svojini, zatim zaštita penzionera od inflacije, a neki iz publike dobacuju – i onaj Zakon o radu... I opet nam ništa nije jasno, zar ne? Naravno da nije, to i ja kažem – a nejasno je stoga što ovde niko ne želi tranziciju. Iz tog razloga se ovde nacionalni interes izjednačava sa oblikom svojine nad javnim preduzećima. Zbog toga će ovde i Bogoljuba Karića sutra, kad ode u penziju neki zakon da štiti u slučaju da inflacija pređe pet procenata. Iz istog tog razloga ovde svaki davalac krvi već ima pravo na dva slobodna radna dana – da li zato što je jak kao bik, ili zato što je zdrav kao dren ili pak zato što je učinio jednu potpuno neškodljivu stvar od koje se nije mogao ni umoriti, to već ne znam. Biće da je sve to zajedno u pitanju.

Od svega pobrojanog, od najvećeg značaja je pitanje nacionalnog interesa. Normalno, ljudi vole svoju zemlju i na neki način se smatraju čuvarima nacionalnog interesa. Samo, ovde je reč o jednoj velikoj obmani, jer ovo nije pitanje nacionalnog interesa, nego interesa političkih partija koje su trenutno na vlasti. Jer, kako znamo – JAT-om upravlja SPO, železnicom upravlja Nova Srbija, G17 Plus drži Srbijašume itd. Ne treba se ni pitati ko "drži" EPS i NIS, učili ste valjda u školi: glava harambaši! I kako se onda tu štiti nacionalni interes? Da li su partije koje upravljaju tim firmama uložile barem dinar u njih, da li su na čelna mesta postavile najboljeg čoveka, bez obzira na partijsku pripadnost? Naravno da nisu. I ne samo da nisu, nego nikada tako nešto neće ni učiniti!

38 Време, 22. септембар 2005.

89

Šta je to što partije štite kod javnih preduzeća? Štite njihov žiro-račun, naravno, jer, ko zna, možda bi ga neki strateški investitor upropastio!

I tako dolazimo do ključnog pitanja – zbog čega bi neka politička partija bolje upravljala javnim preduzećem u koje ništa nije investirala nego što bi to učinio zakonima i dobrim pravosuđem zauzdani strateški investitor? I prosto se onda samo nameće pitanje – zašto smo vas, gospodo, uopšte izabrali – da li da kreirate ambijent, da reformišete pravosuđe, da sprovodite te zakone koje ste doneli, na primer, onaj famozni nikada primenjeni Zakon o stečaju, ili da upravljate žiro-računima javnih preduzeća, a time dakako i da birate partijski podobne dobavljače, da stičete nova finansijska poznanstva, šta li? Ili da kroz javna preduzeća finansirate svoje biračko telo tako što ćete održavati ogroman višak zaposlenih, čije ćemo plate svi mi onda kroz poreze da vam finansiramo? Gde je tu nacionalni, a gde partijski interes?

No, možda je interesantnije pogledati naredno bolno pitanje – zašto nam ne dozvoljavaju da svoje penzionere zaštitimo od inflacije? Ako inflacija bude manja od pet odsto, kažu, mi bismo penzije usklađivali onako kako MMF kaže, jednom godišnje; ako inflacija bude veća, mi bismo hteli da ih usklađujemo češće. Lepo, zaista: penzioneri onda uopšte i ne treba da brinu o tome kolika će biti inflacija. Ali, poslušajte pažljivo: ovde provejava još jedna tiha poruka, a to je da ni druge ne treba da brine kolika će biti inflacija, jer mi dajemo sve od sebe, jer smo mi i dalje vaš najveći poslodavac i čuvamo vam sva radna mesta i u javnim i u propalim društvenim preduzećima, i uopšte, mi tu i nemamo nameru ništa da menjamo; ali eto, taj MMF, mi odložimo jedan sporazum, oni opet, mi i taj nekako odložimo, a oni opet...

No, setimo se samo onih nedavno uhapšenih lekara koji su izdavali lažne nalaze za invalidske penzije, a usput i činjenice da mi danas, prema podacima Fonda PIO, u Srbiji imamo preko 350.000 invalidskih od ukupno oko 1.200.000 penzionera. Svaki treći penzioner je, dakle, invalid; svi znamo da je to laž i nikom ništa! Uz veliko izvinjenje onima koji zaista jesu invalidi, treba reći da će upravo njima, sa najmanjim primanjima, koji zaista ne mogu da rade, svaka inflacija biti pogubna, i da je upravo u njihovom interesu da inflacija zauvek bude jednaka nuli! A u opštem interesu bilo bi da se uvede bolja evidencija apsolutnog siromaštva i da se pozabavi pitanjem njihovog boljeg zbrinjavanja. Nekako, i to mi se čini poslom države, kao što sam sigurna da je posao države da svede inflaciju na minimum, a ne da godinama odlaže privatizaciju tako što najpre isplaćuje subvencije, a onda se posle pitamo – otkud ta inflacija.

Treba svakoga u ovoj zemlji da brine kolika je inflacija, ne zbog MMF-a, ne zbog Svetske banke, nego zato što naša sirotinja strada kada raste inflacija, ali najviše stoga što strateški investitori u širem krugu zaobilaze zemlje koje ne znaju kako da je obuzdaju. A od strateških investitora zavisi skoro sve, tako da ispada da su njihovi interesi od našeg nacionalnog interesa. Da dodam samo – oni koji su to shvatili već su u Evropskoj uniji.

90

Mađarski guverner i Vlada Budala39

Sigurno niste zaboravili čuvenog kriminalca Vladu Budalu (Zemunski klan)? On je, priča se, zaradio taj nadimak zato što je završio fakultet (ili višu školu, ne menja stvar)! Strašno. U Srbiji, otkad znam za sebe, slabo pismen svet prezire obrazovane. A odemo li, recimo, u Nemačku ili u Austriju, tamo vas i bankarski službenici oslovljavaju po tituli – gospodine inženjeru, gospođo profesor, što u očima ostalih klijenata budi vidno poštovanje. U Americi i Britaniji takođe, od pabova do aristokratskih prijema, stvar je ista: ko stekne akademsku titulu, može da računa na veliki respekt okoline. A novac? Uglavnom i to. Znanje je, naime, kapital (takozvani ljudski kapital) koji se dakako može unovčiti. A kad osobe sa velikim ljudskim kapitalom počnu da se satiru od rada na dobro plaćenim projektima, zarade postaju vrtoglave. U čemu je onda u Srbiji problem? Zašto su ovde školovani ljudi – budale?

U Srbiji sa školama imamo tri problema. Prvo, ovde su mnoge škole veoma sumnjivog kvaliteta. Recimo, onaj fakultet za odbranu i zaštitu, na kome je doktorirala drugarica Mira Marković, ali, nije valjda samo ona, i nije valjda sumnjiva samo ta škola? Drugo, ovde se diploma relativno lako može kupiti, pa čak i ako škola slučajno i valja, opet niste odmah sigurni, zna li taj sa diplomom bilo šta, makar padeže?

Treći, krunski dokaz izlišnosti školovanja jesu naši poslanici. To je svakako jedno od najbolje plaćenih zanimanja u Srbiji, a od kvalifikacija možete imati šta god hoćete, recimo – može i ništa. Posao? Prava sitnica! Treba samo da ubaciš poslaničku karticu, a ako to još uradiš svojom rukom – bog te video! Nije neophodno bilo šta da razumeš, niti da budeš ubeđen u ispravnost onoga za šta glasaš, dapače! A plate – carske. Ne postoji niti jedan mehanizam koji bi sprečio da sutra član parlamenta ne postane – Vlada Budala lično: naravno, on bi tada po svoj prilici spadao u obrazovanije poslanike. Njegovo postavljenje bi trenutno išlo malo teže, ali, Srbija je to. Ovde je i Arkan bio poslanik... I – gde je onda problem? U stvari, oni uopšte i nemaju nikakvih problema, samo da prođe ova gužva sa platama, pa da oni lepo nastave po svome. Mogu da se kladim da će poslanici već sutra početi da ubeđuju građane da su oni od početka bili protiv povećanja sopstvenih plata, a da su posle sasvim slučajno hteli Dinkića da ubiju ko zeca, ali samo stoga što se usudio – da ih u tome podrži! Uostalom, njihovu nezavisnost od vrha sopstvene partije i ne možemo postići, jer bismo time ukinuli proporcionalni izborni sistem! Ne, odista ne postoji niti jedan razlog da se plate poslanika znatnije povećavaju. Budu li im plate deset puta veće – efekat će biti isti! Hoće li iko smeniti sopstvenog poslanika ako se, recimo, kao što se desilo pre dve nedelje, pojavi naslov u novinama – Poslanik kolegu (!!!) jurio satarom? Neće. Ako je tako, zašto da ih plaćamo? To nije njihova tržišna cena, naime, ko li bi im drugi, svakom pojedinačno, ponudio toliku platu? Niko, naravno. Uostalom, to što oni traže, više mi liči na položajnu rentu, nego na platu.

39 Време, 24. март 2005. Овај број је изашао на дан сахране Стојана Церовића, једног од непревазиђених колумиста овог листа. Сви смо били тужни када је овај број изашао.

91

Odakle onda početi reformu? Od državnog vrha, naravno. Državni vrh je odgovoran za ovaj krš od države, u čijoj službi, osim nekolicine entuzijasta, (osvedočeno) svetskog kalibra, trenutno sede uglavnom oni koji sebi ne mogu da nađu neki bolje plaćeni posao! I kako to da se reši? Rešiće se jedino tako što će se formirati kompetentan državni aparat. Kako? Upravo tako što će neko (premijer?) prvo da shvati da ozbiljna država uvek počiva na vrhunski plaćenim visokim državnim službenicima. Dakle, ne na dobro plaćenim poslanicima, to nema veze, nego na odlično plaćenim visokim državnim službenicima. Treba li dalje trošiti reči na to da poslanik može biti bilo ko? Visoki državni službenik je nešto drugo. Ovde je reč o ekspertima, koji to jesu ne samo stoga što imaju neku diplomu i što znaju sve padeže (to sam malopre objasnila), nego zato što iza njih već stoji dovoljno referenci, dakle pisanih dokaza da je reč o veoma obrazovanim i veoma sposobnim ljudima. Kandidata, verujte, u Srbiji ima. Ali, oni su već i sada odlično plaćeni, pa i ne pomišljaju na karijeru u državnoj službi, osim možda pod jednim malim uslovom, ako im, naime, ne ponude još veću platu! Dobra stvar sa tim ljudima je ta što bi oni rado prihvatili kvartalnu proveru svojih rezultata, te bi za jedan mandat premijer mogao 16 puta da sazna – šta oni to rade i koliki je napredak država ostvarila za tolike pare, a isto toliko puta bi mogao i da ih otpusti i zameni novima, ako ne valjaju, za te pare uvek će se naći dobrih novih kandidata! No, ipak, ozbiljan je to svet, tu problema verovatno ne bi ni bilo.

Ovaj recept je oproban i daje odlične rezultate. Evo, jednog primera. Šta mislite – koliku platu ima guverner Mađarske centralne banke? Njegova mesečna plata iznosi oko 30.000 evra! Njegovi viceguverneri dobijaju 80 odsto od te sume. I tako dalje. A šta sada kažete? Kada bi u Srbiji počela takva praksa, dakle kada bismo u novinama pročitali da, recimo, naš viceguverner zarađuje oko 24.000 evra mesečno, kako bi se stvari odmah promenile! Kako bi stvari odmah postale jasne, naročito ono – ko je Budala a ko nije! A kad jednom "povučete nogu", stvari počnu same od sebe da se sređuju. Preduslov je, dakle, da odgovorna država (premijer?) donese odluku, predlog, ukaz, šta već treba, da se visokim državnim službenicima obezbede vrhunske plate, uz redovnu proveru rezultata i uz definisane razumne i proverljive ciljeve koje im tom prilikom postavlja (a to su drugi sve smislili odavno pre nas).

I evo, kada bi zaista visoki državni činovnici zarađivali toliki novac, da li biste stvarno i dalje želeli da vam dete bude manekenka, tačnije – sponzoruša, ili da bude barem početnik u kabinetu guvernera? Da li bi vama lično i dalje bilo svejedno – uči li to vaše dete, i u kakvu to školu ide? A što je najvažnije, što je možda jedino i važno, da li bi samom detetu bilo svejedno kakav će mu biti život, hoće li voziti "porše" i letovati na Karibima – kad god hoće – ili samo kad ga puste iz zatvora?

92

Ne, gospodine premijeru!40

Sve što smo u premijerovom govoru čuli o namerama vlade u sferi ekonomije niti je ostvarivo, niti je poželjno sa stanovišta ishoda. Dakle, opasno je. Problem je, naime, u verodostojnosti, odnosno u tome što je nema.

Stiče se utisak da se niko osim pisca premijerovog govora nije bavio ekonomskim rešenjima iz ekspozea, a da je samom piscu ekspozea ekonomija veoma slaba strana. A nekako se čovek pita - na šta je utrošen ovaj tromesečni vakuum? Svako valjda zna da nije lako osmisliti strategiju i definisati politiku kojom će Srbiju izvesti iz mraka u kome je zatiče. A tri meseca je, naime, bilo dovoljno da se naruče i okončaju najobimnija moguća istraživanja, da se utvrdi dijagnoza i predlože mere.

Kao i da se paralelno uradi drugo istraživanje, kojim bi se proverilo prvo mišljenje, izvršile simulacije i otklonile dileme, te da se stvar "preseče" i donese odluka.. Sam bi naručilac na sve to utrošio manje od tri radna dana. A tako bi svaki ozbiljan čovek, da kažemo domaćin, radio kada bi trebalo da sebe ili svoju zemlju podvrgne ozbiljnoj intervenciji.

Ekonomisti u očaju

Umesto toga, premijer nas obaveštava da će politika stabilnog kursa dinara biti jedan od prioriteta njegove vlade, dovodeći ekonomiste u dvostruki očaj: najpre stoga što nam otkriva da ne zna da se politikom kursa uopšte ne bavi Vlada, već jedna nezavisna institucija u narodu poznata pod imenom Narodna banka, koja po definiciji mora biti nezavisna, za šta se inače i sam premijer svesrdno i iskreno zalaže. No, još veći očaj nastaje stoga što je sam predlog politike deviznog kursa pogrešan, jer je dinar precenjen, pa bez obzira ko to ovde vodi politiku kursa, dinar mora da otpočne sa fluktuiranjem. Zašto? Jednostavno zato što se u ekonomiji svi privredni subjekti rukovode očekivanjima, i što svi znaju da je bilo kakav stabilan kurs pri ovolikom spoljnotrgovinskom deficitu neodrživ.

Takvom se politikom igrala Češka republika, pa je izbila tzv. kriza deviznog kursa prve generacije, u kojoj je za jedan jedini radni dan, maja 1997. godine, zemlja izgubila 500 miliona dolara rezervi, posle čega je promptno prešla na plivajući kurs. Kao što su to učinile skoro sve buduće članice Evropske unije (Poljska, Češka, Mađarska, Slovenija itd), i to uz blagoslov MMF-a i Svetske banke, kao i same EU. Što kod nas po pitanju

40 Глас јавности, 7. 3. 2004. Објављено под насловом „Опасно вам је то господине премијеру“. Бојани Јагер, тадашњој уредници економске рубрике а пре тога уредници у Нашој Борби, дугујем захвалност најпре стога што сам се кроз њене текстове „навукла“ на јавне наступе у писаним медијима, а затим и стога штo ме је научила како се праве добри наслови и како се бирају добре теме. Овај текст одмах је прихватила да објави, мада га је Политика пре тога одбила. А одбила је јер нисам пристала да изменим наслов и, што је још важније, да избацим последњи пасус. Ето.

 

93

blagoslova do sada nije bio slučaj, jer nas isti ti već dugo opominju da je vreme da sa deklarativno plivajućeg pređemo na režim tzv. istinski fluktuirajućeg kursa, te da jeftine političke poene koje ova politika donosi, zamenimo odgovornom politikom deviznog kursa.

Amaterske ideje

Ideja o smanjenju poreza neuporedivo je opasnija. Jer, kako je nagovešteno, porezi su previsoki te ih treba smanjiti, a budžetska ravnoteža će se održavati tako što će se snažnije oporezovati "luksuzni proizvodi i oni štetni po zdravlje". Tako će se jednom, da kažemo robinhudovskom, merom ubiti tri muve: poreski teret će se pravičnije rasporediti, sami porezi smanjiti, a budžetska ravnoteža ostaće netaknuta.

Ma nije valjda da je takvo nešto zaista moguće, a da ga se toga do sada niko nije setio? Naravno da nije. Autor ove šale koju je premijer obznanio ne zna da je cenovna elastičnost tražnje za luksuznim proizvodima visoka, te da sa svakim rastom cena (usled rasta poreza) njihova potrošnja opada. Nećete tako budžet nikada napuniti. Nije to hleb, ili lekovi, koje ćemo kupovati koliko god da koštaju. A čak i da jeste tako, zar niko nije ni pokušao da razmisli - sa kojim procentom luksuzni proizvodi uopšte učestvuju u ukupnoj potrošnji, hoće li ih biti dovoljno da iz ovog segmenta potrošnje kompenzujemo sve ostale poreske prihode? U ovoj zemlji malo je bogataša, malo luksuza, a mnogo sirotinje, bez obzira koliko su bogati oni koji su bogati.

A zašto tvrdim da je ovaj predlog mnogo opasniji od prethodnog? Tvrdim to stoga što se ovakvim predlozima javno i otvoreno amaterizuje čitava oblast javnih finansija, na kojima počiva svaka snažna i odgovorna država.

Pogrešan lek

Pokretanje velikih, dakle kapitalnih investicija, u narodu je veoma privlačna ideja, srećom relativno bezopasna, jer zaista ima neuporedivo više lakovernih glasača nego što ima lakovernih strateških ulagača, a s druge strane, domaćeg novca nema. A ideja je privlačna jer podseća na one javne radove kojima se iz recesije izvukla najpre Amerika, a kasnije i Nemačka u doba Hitlera, pa zašto ne bismo i mi?

Pa mi ne bismo ni mogli, jer su te privrede bolovale od sasvim drugačije bolesti, koja se zvala kriza hiperprodukcije. Naime, tamo je bilo mnogo domaće robe, a malo novca, te nije imao ko da je kupi i vladala je nezaposlenost. Pa je onda država organizovala javne radove da bi stanovništvo zaposlila i dala mu pare, ali ne bez pokrića, već u razmenu za građevinske usluge. Onda su ti ljudi počeli da kupuju domaću robu, te je privreda u talasima oživljavala, a na kraju su izašli iz krize i imali nove puteve. A kod nas?

Ovdašnja situacija dijametralno je suprotna: domaće robe nema, a novca ima. Dokaz da ga ima je taj što se kupuje sve više uvozne robe. I šta onda? Ako država otpočne kapitalne investicije, pošto nema domaće ponude, sve pare će otići na uvoz, što će još više uvećati spoljnotrgovinski deficit. Stoga je poenta u tome da je sama ideja

94

neprimerena, dakle lek je pogrešan, a ministarstvo sa ovakvim aspiracijama nepotrebno. Bez obzira ko ga vodio i kako ga vodio.

Smer unatrag

Posle svega toga, napomena premijera da je članstvo u evropskim strukturama "ono što se ne samo hoće, to je i nešto što se mora i drugačije se ne može" više nema nikakvog značaja, jednostavno stoga što će studija izvodljivosti pokazati da Srbija nikada neće moći da se pridruži Evropskoj uniji, jer menja smer i otpočinje kretanje unazad. Kako se tako nešto može sa sigurnošću reći? Pa može, pošto je ekonomija nauka, te se neke stvari zakonito dešavaju.

Ako ne verujete piscu ovih redova da je to baš tako zakonomerno, odnosno naučno, onda možete poverovati Nobelovom komitetu, koji daje milion dolara godišnje za dostignuća u svakoj od naučnih oblasti, kao što je na primer ekonomija. A da ovakav skup predloga kakav smo sreli u ekspozeu može jedino da nas vrati značajno unazad, sami Evropljani će, budući da su obrazovani, odmah i shvatiti, te od saradnje nema ništa.

Nasuprot tome biznis nije nauka, a biznismeni u uređenim državama po pravilu ne ulaze u vladu jer im za to nedostaje stručnost, kredibilitet, ali i motivacija. Biznismeni svoje interese razrešavaju lobiranjem, ne direktnim uključivanjem u politiku. Osim u Srbiji.

Personalni sastav vlade nije umesno kritikovati dok im se ne da barem stotinu dana da pokažu šta nameravaju da rade. No, ostaje pitanje - koji je to patriotizam i koji državni interes čitamo iz toga što je za ministra privrede postavljen čovek koji ni u jednom javnom nastupu do sada maltene nije nikada ni spomenuo privredu. Čak i u najrazvijenijim zemljama, tamo gde sve institucije funkcionišu, ovakvi resori ne prepuštaju se ljudima van profesije. Ovo stoga što je vođenje ekonomske politike svakodnevni kreativni, veoma složen i respektabilan posao. Čiji nosioci garantuju verodostojnost ekonomske politike same zemlje. Koja se očito ne zove Srbija.

95

Prvih 100 dana rada vlade:kuda, gospodo?41

Nakon prvih sto dana, rad jedne vlade već se prilično pouzdano može oceniti. Svaka odgovorna vlada u tom terminu povuče dovoljan broj obavezujućih poteza, dakle pokaže svoje pravo lice i otkrije jesu li joj zubi oštri ili nisu, a onda privredni subjekti formiraju očekivanja, ocene gde su najveće profitne stope i krenu u akciju. Neki dobiju, a neki izgube; uspešna će biti samo ona vlada koja kreira ambijent u kome će neto-rezultat biti pozitivan. Birači će ga meriti rastom broja novih radnih mesta i padom stope inflacije; investitori će ga meriti kroz (pad) kamatne stope, (rast) stepena sigurnosti poslovanja i imovine, a međunarodna zajednica će, kao i uvek, meriti prolaznu brzinu, tehnički nivo i estetski dojam i shodno tome davati ili uskraćivati finansijsku i drugu pomoć.

I sad, kako ja to da primenim na Srbiju i da ocenim uspešnost ove Vlade? Evo, pomozite i vi.

Pitanje br. 1: jesu li porezi smanjeni ili povećani?

Da budem iskrena, ne znam. Porezi su najpre smanjeni, jer je ukinut porez na fond zarada, a zatim su povećani, jer su uvedene nove akcize, a doprinosi za penzijsko osiguranje povećani. Potom su nameti opet smanjeni, jer je parlament oborio predviđeni nivo akciza, da bi Vlada Srbije onda predložila hitne izmene Zakona o akcizama, ne bi li ih naknadno povećala! Za ovakav, rekordan obrt, ovoj vladi trebalo je manje od 50 dana.

Ovakva avantura izazvala je najmanje tri velika problema. Prvo, ako vi poskupite cigarete, žestoka pića, uvozne sokove, bezalkoholna pića, kafu, benzin, itd, vi neminovno obaveštavate javnost da niste u stanju da održavate cenovnu stabilnost. A to je malte ne jedino što je prethodna vlada, dakle što su isti ti ljudi, uradili lege artis. Isti ti ljudi. Drugi problem je što se, otvara prostor za crno tržište. Na primer, na Kosovu su akcize dvostruko niže, a u Crnoj Gori ih uopšte i nema, što otvara ogroman prostor za šverc. Koji su opet isti ti ljudi, koliko prošle godine, uspešno suzbijali. No, treći problem još je teži: Naftna industrija Srbije stavljena je pred nemoguć zadatak: s jedne strane, NIS-u je praktično naređeno da smanji maržu i na taj način amortizuje troškovni udar i otkloni inflaciona očekivanja. No, NIS bi istovremeno trebalo da puni budžet sa preko 25 odsto, a pitamo se, kako bi se to moglo izvesti, ako im se ukinu prihodi? Mediji spominju i nekih 250 miliona dolara kineskog duga koji NIS ove godine mora da vrati, što plan Vlade čini sasvim, sasvim neozbiljnim. Što poslednji razvoj događaja i potvrđuje. NIS je definitivno «provalio» da ova vlada baš i nije tako opasna, otkazao joj poslušnost i najavio rast cena. Tako se klackalica spušta: troškove povećanih akciza snosiće samo građani, a zbog inflatornih očekivanja, cene će porasti više nego što bude iznosilo inicijalno poskupljenje. No, neće do toga doći jer eksperti, poput mene, najavljuju takve događaje, ili zbog toga što to mediji prenose. Do toga će doći kao posledica mera ove

41 НИН, јули 2004.

96

Vlade o čijih se (tek) prvih 100 dana ovde raspravlja, a do toga bi došlo i da ovaj tekst nikada i nije bio napisan.

Pitanje br. 2: da li ima više mera kojima teramo, ili onih kojima privlačimo strane investitore?

E pa ni to baš nije sasvim izvesno. Ne samo načelno, već i u brojnim konkretnim izjavama, Vlada priznaje da je strani kapital glavna poluga privrednog oporavka. Ministar Bubalo čak je napravio i Akcioni plan za otklanjanje prepreka za strana ulaganja, čiju implementaciju doduše nije oročio, niti je javnost upoznata sa tim da li Plan sadrži bilo koji stepen obaveznosti, te bih ja ovu meru ipak pre shvatila kao teranje, nego kao privlačenje strateških investitora. Biste li Vi uložili u legalan posao (droga ne!), recimo, u Tanzaniju, ili Ugandu, dok ne okonča Akcioni plan koji služi da Vas privuče, a za koji se predviđa da se svake godine dorađuje? S druge strane, ova Vlada tera i one koji su došli. Tako su BAT i Filip Moris počeli da posluju prema jednom zakonu o akcizama, kojim je bilo predviđeno da akcize rastu postepeno, a da prvo povećanje nastupi tek 2005. godine. Menjati taj zakon nakon svega pola godine, pa se zatim iznova sa investitorima dogovarati, priznaćete, čini ovaj ambijent mnogo manje transparentnim, a samim tim i manje privlačnim nego što je pre toga bio. Za to vreme, mediji javljaju da je ministar Velimir Ilić izjavio da kompanije Helenik petroleum, OMV i Lukoil imaju snimljeno kako su davali novac na ruke bivšim funkcionerima, dakle da su primali mito, o čemu postoje snimci, ali, naravno, čuvaju se u tajnosti. Dragulj u kruni svakako je žestoka analiza privatizacije Sartida, gde se, bez čvrstih i nedvosmislenih dokaza o postojanju ili o razmerama korupcije, ime novog vlasnika, US Steel-a vuče po novinama skoro koliko i u slučaju izvesne pevačice Severine. To će Amerikanci, svakako, umeti da cene. Što bi bilo potpuno nebitno kada nas – bez ovakvih i njima sličnih strateških investitora – ne bi 2007. godine čekalo dužničko ropstvo, kada bi trebalo da vraćamo po milijardu dolara godišnje, dok nas pre toga čeka rastuća i sve teže podnošljiva nezaposlenost.... Bez strateških investitora nema posla, nema zarada, nema penzija, nema rasta i nema budućnosti, ostaje samo patriotizam i revanšizam.

Pitanje broj 3: je li politika ove Vlade proevropska, ili nije?

E, ovo već jeste dilema, ali ne zbog nas, već isključivo stoga što Evropa ne pristaje da se kroz Akcioni plan postepeno učlani u Zajednicu Srbije i Crne Gore, već se insistira na tome da upravo mi treba da menjamo politiku. Na primer, da spustimo carine prema Crnoj Gori, jer je takva politika usvojena, dogovorena, potpisana, objavljena. Naravno, zbog toga padaju naši carinski prihodi, što svakako nije iznenađenje, ali bi se ovde trebalo prisetiti da Svetska trgovinska organizacija insistira da se carine nikada i ne smeju uvoditi u cilju prikupljanja fiskalnih prihoda. Ili, recimo, kako tumačiti najavu uvođenja vancarinskih barijera? Krajnje je nejasno da li se i ovde radi o skupljanju para u budžet, kroz primenu antidampinških procedura, ili se radi o zaštiti potrošača, što opet nema veze sa carinama nego sa standardima. No, u oba slučaja ishoda neće biti povoljan. Ako je reč o carinama, neće ih prikupiti jer će se povećati šverc i stvari će se vratiti na stanje koje je vladalo pre nego što su prvi put došli na vlast, svi oni zajedno. A ako je reč o tome da vlada u stvari uvodi proevropske standarde, to bi bila sjajna stvar, ali onda hajde da se

97

pozatvaraju sve one srpske firme koje proizvode veći bofl od onog sa buvljaka i kineskih pijaca, a koje uz to Vlada obilato subvencioniše, i to tako što skuplja pare od akciza koje će lično vama da uzme iz džepa. A vi onda zatvorite ovaj začarani krug, kupujte domaće, nema veze da li valja, budite makar vi patriota, kad već Evropa to nije.

Pitanje broj 4: gradi li Vlada institucije, ili ne?

Prethodna vlada je svakako pala i zbog toga što nije radila na izgradnji institucija. Za njene vladavine, naime, nije nikada donet zakon o stečaju, policija i pravosuđe praktično su ostali netaknuti, a sigurnost ugovora i zaštita svojine porasli su samo kolateralno, najviše zbog dobro izvedene inicijalne faze tranzicije. To je svakako bilo nedovoljno, dakle loše i dobro je da su nakon njih upravo legalisti došli na vlast. No, šta se od tada desilo? Ništa. Ni sada se nešto ne kreira ambijent u kome bi Zakon o stečaju baš bio dobrodošao, a koliko vidimo ima mnogo hitnijih zakona, na primer o pomoći Haškim zatočenicima. No, ipak, ministar pravde najavljuje da će da Vlada uskoro predložiti niz procesnih zakona koji bi trebalo da ubrzaju sudske postupke. Ukoliko ni posle toga rad sudova ne bude efikasniji, ocenio je ministar, problem je definitivno u ljudima. Isto su tvrdili Kardelj i kralj Ibi, dakle izjava nije bez korena i garantuje bezgrešnost suverena. I sve bi to još nekako i bilo u redu, ali kako shvatiti to da se i principi menjaju? U doba DOS-a, uplitanje vlade u pripremu Ustava osuđivano je kao najgrublje krsenje legalizma, dok se sada još grublje mešanje, gde Vlada direktno predlaže Skupstini nacrt Ustava, izgleda smatra sasvim legitimnim.

A uz to, nameće jednu Srbima dobro znanu, lepu melodiju, u kojoj zaboravljamo dužničku krizu, besposlicu i siromaštvo, i počinjemo opet, kao kada je Milošević osvajao vlast, da se pitamo – jesmo li mi država srpskog naroda ili smo država građana? Gde već čujem pitanje – pa zašto da ne, kako Francuzi? I to ne oni Francuzi koji imaju Zakon o stečaju, gde policija i sudstvo funkcionišu savšeno, niti oni Francuzi koji znaju da problem nikada nije u ljudima nego u ministrima, niti pak oni Francuzi kod kojih su principi svetinja, nego onako, Francuzi i Srbi kao generički pojam. Jeste li stvarno taj put izabrali, gospodo iz Vlade?

98

Nobelova nagrada za ekonomiju za 2004.42

" Za doprinos dinamičkoj makroekonomiji: za koncept vremenske konzistentnosti ekonomske politike i za otkriće faktora koji pokreću privredne cikluse".

Iako ima status nauke, u makroekonomiji se (srećom, doduše) ne mogu vršiti eksperimenti, te stoga i nije tako lako dokazati fundamentalnu važnost nekog teorijskog otkrića. Stoga i ne treba da čudi što će dvojica ovogodišnjih laureata biti nagrađena za dva svoja zajednička rada, od kojih je jedan objavljen pre 27, a drugi pre 22 godine. Šta je uzrok ovolikom zakašnjenju? Verovatno to što je praksa tek sredinom 90-ih potvrdila njihovu valjanost. Danas je skoro svima u oblasti jasno da moderno centralno bankarstvo počiva na konceptu vremenske konszistentnosti, dok se svi istraživači privrednih ciklusa neizostavno služe modelima koje su Kidland i Preskot formulisali još početkom 80-ih godina, a koji su tek sa razvojem informatike dobili svoju punu primenu.

Prvi doprinos: koncept vremenske konzistentnosti

Iza ovog, relativno nerazumljivog naslova, krije se jedan veoma jasan princip: u trenucima kada se daju sasvim čvrsta obećanja, bilo da to čini vlada ili centralna banka, privredni subjekti će po pravilu prilagoditi svoje ponašanje baš onako kako su vlasti zamislile. No, ako u tom trenutku, dakle kada ispune cilj, vlasti promene ponašanje, same će izgubiti kredibilitet, a krajnji ishod njihove monetarne i fiskalne politike biće mnogo gori nego u slučaju da su se uzdržali od bilo kakvog aktivnog dejstva.

Da je vremenska konzistentnost veoma rasprostranjena i van ekonomije, svakako svedoči i sledeći citat: «Svaki tinejdžer će sasvim iskreno obećati da će pažljivo voziti, samo da bi mu roditelji pozajmili automobil. Svaki zatvorenik bi mogao iskreno da garantuje da se više neće baviti nezakonitim radnjama, samo ako ga ranije puste; političari obećavaju mesec i zvezde, samo ako dobiju izbore. Ali, veliki je rizik da će njihovo stvarno ponašanje nakon izvesnog vremena biti drugačije: stoga se deci kola ne pozajmljuju, zatvorenicima se kazna ne skraćuje, a političarima niko ne treba da veruje».

No, kao što se Nobelova nagrada ne dobija za upalu pluća, već za otkriće antibiotika, tako je i u ovom slučaju bilo potrebno pronaći rešenje ovog problema. Matematičkim jezikom rečeno, rešenje se sastoji u tome što se problem optimizacije političkih odluka ne analizira isključivo putem dinamičke optimizacije, već se mora posmatrati u okviru teorije igara, gde se tekući i budući kreatori ekonomske politike tretiraju kao odvojeni

42 Политикин економски додатак, новембар 2004.

99

igrači, a gde se se svi igrači rukovode racionalnim očekivanjima. Njihov zaključak je bio da će u situaciji kada vlada nije u stanju da se obaveže da će dosledno sprovoditi proklamovanu politiku - dakle, kada bude vladala uredbama koje ad hoc može menjati – krajnji ishod biti lošiji nego u slučaju kada postoje zakoni koji je sputavaju da slobodno i po potrebi menja svoje odluke.

Problem vremenske nekonzistentnosti naročito pogađa centralne banke. Jer, vrednost papirnog novca upravo se zasniva na pretpostavci da ga Centralna banka, uprkos snažnoj motivaciji, neće štampati u prevelikim količinama. Jedan motiv za prekomernu emisiju svakako predstavlja emisiona dobit, a istorija pokazuje da je često veoma teško odoleti takvom izazovu. Nadalje, iznenadna inflacija redukuje vrednost javnog duga, te visoko zadužena ministarstva finansija često od svojih centralnih banaka traže upravo takvu pomoć. Rešenje ovog problema bazira se na pisanim pravilima, ili na reputaciji same banke, ili i na jednom i na drugom. Osnovno pisano pravilo koje je odavde proizašlo je pravilo o političkoj i ekonomskoj nezavisnosti centralne banke, koja će tada moći da podizanjem obaveznih rezervi smanji tražnju za primarnim novcem, koji je izvor emisione dobiti. Druga vrsta pravila odnosi se na zabranu direktnih pozajmica ministarstvu finansija. Nadalje, u cilju jačanja sopstvene reputacije, centralne banke unapred objavljuju ciljnu godišnju stopu inflacije, i žestoko se trude da ostvarena stopa ne bude previše udaljena od ciljne stope.

Kidland i Preskot su tako u velikoj meri izmenili samu filozofiju vođenja ekonomske politike: od izolovanih politika, koje za rezultat mogu imati štetna dejstva, prelazi se na teren instiutcionalizacije vođenja ekonomske politike. Reforme centralnih banaka i principi vođenja monetarne politike u mnogim zemljama, uključujući Britaniju, Novi Zeland, Švedsku, kao i čitavu Evrozonu upravo se zasnivaju na rezultatima Kiklanda i Preskota iz 1977. godine, i upravo je to bio prvi razlog za dodelu ovogodišnje Nobelove nagrade.

Drugi doprinos: novi uzročnici privrednih ciklusa

Kidland i Preskot razrešili su još jedan veliki makroekonomski problem. Naime, modeli privrednih ciklusa koji su tokom 60-ih godina prošlog veka odlično objašnjavali stvarna kretanja, i tako predstavljali veoma moćno oruđe u ekonomskoj politici i biznisu, 70-ih godina prestali su da daju dobre prognoze. Naftni šokovi, naime, rastuća inflacija i nezaposlenost poremetili su idiličnu kejnzijansku sliku sveta. Faktori na strani tražnje više sami za sebe nisu mogli da objasne složenu stvarnost, jer su se stvari promenile: umesto da se privreda naizmenično suočava sa jednim od dva zla – inflacijom u fazama uzleta i nezaposlenošću u fazama recesije – SAD i zapadnoevropske privrede počele su da se suočavaju sa stagflacijom, to jest sa simultanom visokom inflacijom i visokim stopama nezaposlenosti.

Rešenje ovog problema nađeno je uključivanjem uzročnika na strani ponude. Na taj način, Kidland i Preskot kreirali su novu paradigmu, prema kojoj se makroekonomska analiza bazira na mikroekonomskim principima. Posebno, oni su pokazali da tehnički progres, koliko god se to na prvi pogled činio malo verovatnim, u velikoj meri utiče na

100

formiranje privrednih ciklusa: naime, ispodprosečan tehnički progres izaziva recesiju i smanjuje zaposlenost, što zbog pada potrošnje destimuliše dalji rast investicija. Oni su pokazali da se u posleratnoj Americi čak 70% varijacija u privrednoj aktivnosti može objasniti upravo promenama u intenzitetu tehničkog progresa, što je više nego valjan dokaz o pronalasku novog uzročnika privrednog ciklusa. Kidlandov i Preskotov model, u mnogo razrađenijoj formi, osnova je svih savremenih modela privrednih ciklusa.

A za ova dva dostignuća će, četvrt veka kasnije, na ceremoniji koja će biti održana 10. decembra, švedski kralj Karl XVI Gustav uručiti Kidlandu i Preskotu nagradu vrednu 10 miliona kruna (1,1 milion evra, odnosno 1,4 miliona dolara), zlatnu medalju i diplomu. Dobiće i mesto među besmrtnima, koliko god to smrtnici uopšte mogu biti.

101

Gubitnik sam, tim se dičim ...43

Kada se normalnom čoveku desi da mu smanje zaradu ili da mu čak posao u bude pitanju, nema mnogo opcija. Po pravilu, moraće potraži još neki posao - u struci, van struke, za stalno, na crno, kako god. U Srbiji, međutim, ne. Ovde, on uzima parolu «JA SAM GUBITNIK» i odlazi da blokira neki važan put, aerodrom, šta već bude pri ruci, držeći se pri tome kao da je upravo preplivao Lamanš, pa još treba da mu se divimo, onako odvažnom i umornom. U čemu je to ovde problem? Nije u njima. Problem je u onima koji su mu kreirali takav ambijent; problem je u onima koji su ga, svojim ćutanjem ili činjenjem, ohrabrivali: problem je u Vladi Srbije.

Iako je sam pojam gubitnika u tranziciji postao veoma «in», ovde je izgleda malo ko čuo (pročitao?) da je kategorija gubitnika u tranziciji privremena, i to za najveći broj onih koji to postanu. Zašto? Pa iz bioloških razloga! Ljudi u normalnom svetu moraju da rade, da nađu posao, a sa prvom zaradom na novom poslu, oni se «sele» u kategoriju dobitnika! I sada će mi svi reći – ali gde ovde da nadju posao? Gde ja to živim kada dajem takve izjave?

Evo gde živim. Živim u zemlji gde ljudi koji dobiju otpremnine ili prihoduju akcije u visini od 10-20.000 dolara, ali uopšte i ne pomišljaju da to iskoriste kao osnivački kapital! Jer, šta uopšte da rade, pitaćete? Isto to što i do tada, recimo! Ili, ako to ne ide, mogu da otvore neki novi mali biznis, pekaru, hemijsko čišćenje, ili recimo da kupe kamion pa da budu autoprevoznici, još milion je opcija na raspolaganju! E sada, očekujem primedbu da su te pare male za privatni biznis. Kako da ne! Kao da se između sebe ne poznaju, pa ne mogu da se njih deset uortače i tako, za dva minuta, imaju deset puta veći, beskamatni osnivački kapital! Ali, ne. Umesto toga, ti ljudi govore kako će da dograde kuću, kupe auto, da ugrade đakuzi kadu, itd. Neki su se, kažu, već unapred zadužili. Šta se to onda ovde dešava? Mentalitet? Ma ne. To je racionalno ponašanje ljudi koji vide da ova vlast odobrava čitav niz lakših puteva do zarade i posla, i koriste ih.

Kako ovo ilustrovati? Evo, recimo, setimo se letošnjih blokada puteva i udarnih tema u medijima. Recimo, kada su malinari blokirali sve živo, jer niko nije hteo da im plati robu onoliko koliko su to sami odredili! A u finalnoj ceni proizvoda najviše valjda treba da se vrednuje upravo ta kvalifikovana nežnost ruke koja je malinu otkinula sa peteljke, taj smisao za lepo ređanje malina u gajbicu. Svi dalji troškovi, od hladnjača do marketinga, plasmana, rizik da ne pominjem, za njih su nevažni. Njihovo pravo, naša šteta. Vlada ćuti.

A sećate li se onih letošnjih naslova, recimo «Cela Vojvodina u blokadi»? Mlinari nudili 5,8 dinara, dok su seljaci zahtevali osam plus dva dinara premije, kao i garanciju Vlade Republike Srbije da će otkupiti sve tržišne viškove. Evo i mog omiljenog citata: “Kilometarske kolone vozila, vrućina i strpljenje odnosno razumevanje putnika (¡!!)

43 НИН, 31. X 2004

102

učinili su svoje, pa smo odlučili da svakih sat i po propuštamo vozila po pola sata. Tako smo odustali od tvrde, totalne blokade puteva i pokazali fleksibilnost. Nadam se da će istu mekoću pokazati i Vlada Srbije i dati nam konkretan razlog da se sklonimo sa puteva... kaže Arpad Kiš, predsednik Udruženja seljaka Subotice...”, i to sve usred turističke sezone, pojačanog tranzita preko Srbije - što prolazili Turci kući na odmor, što išli ljudi u Atinu na Olimpijadu, bez obzira. Izgubismo silni prihod od tranzita, a seljake rasteraše, ali tek kada su se putevi skoro sami ispraznili. Zašto tako kasno?

Ili, ako pođemo još malo dalje u blisku prošlost, videćemo da je bogami bilo i aktivnog ohrabrivanja. Eto, štrajk u Jugoremediji eskalirao baš 19. maja, kada je g. Maršićanin izjavio da će u toj firmi biti poništena privatizacija! Haos kreiran tog dana još nije saniran. Zašto nije, pitamo se? A štrajk u Boru priča je za sebe, iako je ishod veoma sličan, jer gubitnicima opet daju lažne nade. Zašto?

U takvom ambijentu, naravno, apsurd se može samo uvećavati, što potvrđuje i nedavni štrajk kontrole leta, neposredno nastavljen štrajkom 607 avio-mehaničara, koji su u potpunosti blokirali domaći avio-saobraćaj. Ima li rešenja? Ima. Još pre dvadeset godina, Ronald Regan je dobio sličan štrajkački zahtev od svoje kontrole leta, posle čega je sve štrajkače odmah otpustio, a na njihova mesta doveo vojnu kontrolu leta. Sa porukom – u državnoj službi možete dati otkaz, ili ga dobiti, ali ucenjivati državu – ne možete. Naravno, i ovde očekujem da će mi mnogi eksperti zameriti, jer je ovde sve neuporedivo složenije i suptilnije. Ja ću se, naravno, odmah složiti, jer je sigurno mnogo teže uvesti red u zemlji koja ima jedan jedini aerodrom i jedva 10 aviona, nego što je to bilo u nekoj zemlji sa 5297 aerodroma, uglavnom nešto većih od surčinskog, i sa nešto malo većim brojem aviona i putnika na njima..

Kada se obesmisli kapitalizam, od kakve je vajde tranzicija? Šta će uopšte 607 avio-mehaničara u JAT-u, kada ima samo desetak aviona, i ko im je to dao pravo da nas ucenjuju? Zašto državni službenici daju izjave koje ih ne obavezuju? Zašto direktor nacionalne televizije najpre objavi da će otpustiti polovinu zaposlenih, a preostalima udvostručiti plate, a zatim se ispostavi da pretnja nije verodostojna? Je li to možda dobar način da se zaposleni drže u poslušnosti? Je li iz istog razloga ministar Lalović rekao (usred predizborne kampanje, doduše) da je 40 posto zaposlenih u javnom sektoru višak, pa nista? Je li zato kreiran onakav predlog zakona o radu, da bi se pred tim ljudima popravio utisak? Treba li izneti još koji argument o tome da vlada kreira ambijent u kome ljudi lepo vide da će silom izvući više nego radom? Je li bar neko tamo u vladi svestan da se na taj način samo prave gubitnici, radikalski materijal, a da svim potencijalnim investitorima i dobitnicima zatvaraju vrata pravo u lice?

I konačno, pitam se, liči li vama sve ovo na povratak u prošlost, u sistem u kome smo skoro svi bili gubitnici, a bukvalno svi zavisili od prilično nepredvidive volje jednog čoveka, na čije se reagovanje sa zebnjom čekalo, a očaj nastajao u trenutku kada se potez obelodani? Ista pesma, bojim se.

103

Kratak kurs o PDV44

Najpre da zaključimo – zar je stvarno neophodano taj PDV?

Jeste. Ne može se ozbiljna država graditi na sivoj ekonomiji, poreskim utajama i velikom budžetskom deficitu. Da bi se sve to izbeglo, zaista jeste neophodno da se porez na promet, u Srbiji osvedočeno neefikasan poreski instrument, zameni - porezom na dodatu vrednost. Tako se, po pravilu, obezbedjuje više poreskih prihoda, ali ne na račun urednih poreskih obveznika. To je, naravno, moguće jedino ako se porez «naplati» na većem broju adresa, a PDV to upravo i radi.

Kada bismo još znali šta je to dodata vrednost...

Setićete se, sigurno, izraza «novostvorena» ili «novododata» vrednost, koji smo učili još u Titovo vreme, a to beše ona vrednost koju stvara rad, dakle, to bi bile plate. Od kad je pao komunizam, osim plata, u dodatu vrednost spadaju i (1) amortizacija i (2) profit, zbog koga je posao i započeo, ako ćemo pravo. Dakle, u najkraćem, plate, amortizacija i profit bili bi sastavni delovi tzv. bruto dodate vrednosti (neto bi bilo bez amortizacije). Dodata vrednost, dakle, predstavlja priznanje da živimo u kapitalizmu, da kapital prenosi vrednost u formi amortizacije, a da dodaje, dakle stvara novu vrednost, u vidu profita.

... i na šta se ta vrednost uopšte dodaje...

Dodaje se na materijalne troškove (repromaterijal, struja, voda, zakup prostora, internet, itd). ... da bi se formirala prodajana cena. Dakle, ja kad kupim neki proizvod, ja samo znam njegovu prodajnu cenu, ali strukturu cene, dakle ni samu dodatu vrednost datog proizvoda, ne znam. SELJAK MLINAR PEKAR

preje bilo ovako...

prodaje za 100

kupuje za 100.prerada košta 100, prodaje za 200

kupuje za 200, preradi za 100prodaje za 300+30 = 330 (tj. za 300+10% porez na promet)

država dobije 30: ne oporezuje ga ne oporezuje ga ooporezuje finalni proizvod sa 10% i dobija 30.

Kaže se da porez na promet ne valja zbog velikih utaja ...

Tačno. Uzmimo na primer zemlju u kojoj se proizvode samo tri proizvoda - žito, brašno i hleb, i gde svaki proizvod ima dodatu vrednost od 100 jedinica. Onda će žito koštati 100, jer, jednostavnosti radi, pretpostavljamo da ovde nema ulaznih troškova. Brašno će koštati 200 (repromaterijal je

44 НИН, 03.01.05

104

100 plus sopstveni troškovi 100), a cena hleba biće 300 (200 za brašno plus dodata vrednost od 100). Ako porez na promet bude 10%, hleb će se prodavati po 330, dakle, država će prikupiti porez od 300*10%, to jest dobiće 30 dinara. No, u ovoj našoj zemlji - samo ako pekar proda hleb «na crno» - država ostaje bez prihoda!

Ali, ako neko do sada nije plaćao porez na promet, zašto bi isti taj od sada plaćao PDV?

Toga su se setili i kreatori PDV-a, pa se zato ovaj porez naplaćuje od svih učesnika u lancu, a ne samo od prodavaca u maloprodaji, kao što je do sada bio slučaj. Uz to, ovde su ugrađene dve «mine». Prvo, ko ne plati PDV, neće imati pravo na poreski odbitak koji mu inače sleduje, što je ključna karika ovog poreskog instrumenta! Znači, ako ste «dobar» pekar, brašno plaćate 200, jer će vam država vratiti onih ekstra 20 jedinica koje ste u ovom novom sistemu platili mlinaru. Ako ste «loš» pekar, platićete ga 220 i tačka. Kako to? Tako što jedino u poreskoj prijavi možete da tražite povraćaj poreza na troškove koje ste imali u svom proizvodnom lancu! Dakle, što bi rekli u reklami – nije svejedno! Druga «mina» je već opasnija – i mlinar je, vođen istom plemenitom željom da ostvari poreski odbitak, podneo račun poreskoj upravi, a tamo piše da je baš vama prodao brašno, te vas finansijska policija ima u evidenciji! Ako tu tonu kupljenog brašna niste pojeli niti vi niti vaši prasići, pitaće se finansijska policija, šta je bilo s njom?

Dobro, u stvarnom životu biće sve složenije, seljaci uopšte i ne plaćaju PDV; te će prvi u lancu biti u stvari mlinar, ali to ne menja princip: svi učesnici će prijaviti porez, svima će finansijska policija biti za petama, svi će imati interesa da im država vrati višak uplaćenog novca, taj takozvani «prethodni» PDV.

SELJAK MLINAR PEKAR

a sada je ovako ...

prodaje za 110kupuje za 110,opet “dodaje” 100, prodaje za 220

kupuje za 220,“dodaje” 100prodaje za 300+30=330

DRŽAVA,PDVPrikupi od seljaka

naplati 10od mlinara naplati 20 od pekara naplati 30

vraća ne vraća mu ništa

mlinaru vraća 10 pekaru vraća 20

Ukupno dobija 30: +10 +10 +10, dakle, opet prikupi 30

Ko će od ovoga profitirati?

Načelno gledano i PDV i porez na promet pri istoj poreskoj stopi donose isti poreski prihod. Dakle, osnovna razlika je u mogućnosti utaje, koja se ovde

105

značajno smanjuje, što će državu će ovo svakako biti bolje. Ona doduše sada mora mnogo više da radi, te umesto da, kao u našem prvom primeru, jednokratno uzme 30 jedinica od pekara, sada isti taj iznos prikuplja u pet iteracja – najpre oporezuje sve učesnike, dakle najpre tri puta uzima, a zatim dva puta vraća onaj famozni «prethodni» PDV, na koji imaju pravo oni koji su kupljenu robu neposredno koristili u proizvodnom procesu. Ovo je toliko značajna stvar da više čak nije svejedno ni to da li ćete biti oslobođeni poreza (kada nemate pravo na odbitak) ili imate poresku stopu od 0%, a troškove smanjujete po stopi od 18%.

Kakva su iskustva? Koliko god da se sporo uhodava, ovaj mehanizam veoma efikasno uvlači poreske obveznike u sistem. Tako su u prvoj godini poreski prihodi u Hrvatskoj porasli za 26%, Makedoniji za 60%, a u Crnoj Gori şu se udvostručili. Zvuči li vam to logično? Meni zvuči logično: ovaj instrument, jednostavnom naplatom poreza van buvljih pijaca, već uspeva mnogo da prikupi – a ostalo je dosta jednostavan posao finansijske policije, ako joj jednom stvarno date velika ovlašćenja i ako već više nemate ministre koji svoju robu «valjaju» na buvljaku. Ni tada, naravno, ne plate porez svi, ali to i nije pravo pitanje. Pravo pitanje je – da li je sistem obuhvatio kritičnu masu obveznika, funkcioniše li on uopšte, ili ne.

A problemi? PDV postoji u skro svim zemljama sveta, i svuda je uhodavanje bilo manje-više turbulentno. Naravno, dešavalo se i da stvari krenu dođavola, kao u Gani, gde je 1995. pokušaj zamene poreza na promet od 15% sa PDV-om od 17,5% sprečen u masovnim protestima, nešto kao kod nas u vreme izborne krađe iz 1996! Sumnjam da je baš zato ministar Dinkić odlučio da PDV bude za dva procentna poena manji od važećeg poreza na promet, no verovatno da će takvo rešenje imati i izvesnu, da kažemo, anti-protestnu komponentu. Ozbiljnija stvar desila se u Rusiji, gde se skoro pet godina stvari išle potpuno katastrofično, pre svega zbog loše napisanih zakona, zbog prevelikog broja izuzeća, kao i veoma loše poreske administracije. To samo potvrđuje da je PDV veoma složen instrument i da stvari ne moraju ići glatko. Ko PDV olako shvati, ne prolazi baš najbolje.

Priča se da će sve poskupeti?

Hoće, jednokratno, ne mogo i ne zadugo. Najpre, hoće zato što se po novom sistemu oporezuju i proizvodi koji se ranije nisu oporezovali: hleb, mleko, brašno, šećer, lekovi, dnevne novine …, doduše po stopi od 8%, no svejedno, za toliko prodajne cene moraju porasti. Nadalje, svima će u prvom trenutku porasti troškovi – dakle, svim pekarima će brašno prvo koštati 220, a tek kasnije će taj novac biti vraćen – bilo direktno, bilo kao poreski kredit. U međuvremenu, svima će se troškovi uvećati za iznos PDV, dakle za 18%, a mnogi će verovatno pokušati da za toliko povećaju i cene.

Ali deo robe bi trebalo da pojeftini. Najpre stoga što će umesto 20%, koliki je bio porez na promet, PDV biti niži, iznosiće 18%. Nadalje, u našoj finalnoj potrošnji dominira uvozna roba – a tu se PDV obračunava na granici, niko u zemlji tu ne «dodaje» vrednost, te bi trebalo da i ti uvozni proizvodi pojeftine. Dakle pojeftinnjenja će verovatno i biti, kada se svi uvere da su ostali živi i da

106

se može poslovati i u kulturnijem poslovnom ambijentu od ovog kakvog sada imamo.

I šta onda da radimo? Najpre, da se smirimo i da ne kupujemo ništa neophodno. Iskustva pokazuju da se prvih meseci po uvođenju PDV-a upravo to svuda i desilo: potrošnja se značajno smanjivala, jer je stanovništvo s pravom očekivalo da se inicijalno podignute cene stabilizuju ili ponovo smanje. U svakom slučaju nigde, pa ni u Crnoj Gori, ovakav rast cena nije izazvao inflatorni udar, pa svakako da neće ni ovde. Trenutno za to mogu da ponudim dva uporišta – jedno je Guvernerovo obećanje da će ukinuti čekove na poček, što znači da građani neće moći da vrše sekundarnu emisiju novca i izazivaju inflaciju. Drugo uporište je čvrst stav MMF-a, kome se vlada ovoga puta ne suprotstavlja, a to je da se plate u javnom sektoru neće povećavati. Dakle, ako ne rastu plate i ne raste emisija novca, nema razloga da rastu cene. Kada prijave porez, svi privrednci će dobiti povraćaj “prethodnog” poreza i tako smanjiti inicijalno povećane troškove proizvodnje.

... i da ga slobodno, bez straha, prihvatimo taj PDV, pa makar i ...

... posle Makedonije, Gruzije, Jermenije, Crne Gore, čak i posle Albanije... U stvari, sem Bosne i Hercegovine, skoro da i nema nijedne evropske zemlje koja nije uvela ovaj instrument. No, kako reče jedan veliki ekonomista – tranzicija nije konjska trka, pa da bude važno ko će stići prvi na cilj. Jer, u ovoj trci jedino je cilj precizno definisan i izgleda baš kao Evropska unija.

107

Čemu sluze devizne rezerve?45

Na osnovu deviznih rezervi se najbolje meri kredibilitet neke zemlje, a u nasem slucaju spremnost politicke elite da prihvati ekonomske standarde zapadnih demokratskih zemalja. Najuspesnije zemlje u tranziciji, Ceska, Madjarska, Poljska iIi Slovenija, nikada nisu prekoracile ovlascenja u monetarnoj politici, dok je Makedonija osetila kako se ta prekoracenja vrlo strogo sankcionisu (izostaju rate kredita, stavljena je na listu zemalja koje vode "neortodoksnu" monetarnu politiku) i nalazi se na zacelju tranzicionih zemalja. Ako hocete u svet, vi jednostavno prihvatate veoma precizna pravila. Ako necete, mozete da ostanete da igrate fudbal na nekoj seoskoj poljani, bez sudije, publike i bez crvenih kartona.

Rezerve treba da budu u visini iznosa tromesecnog uvoza zemlje I uglavnom sluze za premoscavanje problema u placanju, pokrice celokupne novcane mase, a koriscenje deviznih rezervi strogo kontrolisu Medjunarodni monetarni fond i Svetska banka. Procedure u bankarstvu ne smeju se narusavati, a kreativnost u bankarskim poslovima nije dozvoljena. Zato se devizne rezerve nikako ne mogu koristiti za podsticanje proizvodnje i kredititanje neuspesnih, gubitaskih firmi, jer u tom slucaju vise ne bismo imali devizne rezerve vec novcanu masu koja sluzi kao zamajac nove inflacije.

U svetu imate dva modela ponasanja centralnih banaka: americka centralna banka vodi racuna o privrednom rastu, dok se nemacka banka ponasa veoma konzervativno i vodi racuna samo o monetarnoj stabilnosti. Oni koji misle da bi nasa banka mogla da se ponasa kao americka banka i da spustanjem kamatnih stopa obezbedi jeftinije kredite i tako simulira povecanje novcane mase, zaboravljaju da je nase finansijsko trziste potpuno nerazvijeno zbog cega oponasanje americke banke ne bi imalo nikakvog efekta na privredu.

Odlucno ponasanje Narodne banke Srbije pokazuje da se u ovoj zemlji ipak nesto promenilo, ali takav stav ne odgovora citavoj armiji privrednika ili direktora koji su navikli na komotno poslovanje u kom ce im uvek pripomoci centralna banka, dok njihove kolege u zapadnim zemljama uopste ne znaju sta je komotno poslovanje: oni rade dan i noc kako bi opstali ili pobedili u trzisnoj utakmici. Jedan od glavnih uzroka takvog ponasanja nasih biznismena je to sto jos nemamo dobar zakon o stecaju, koji bi pomogao da svi neuspesni privrednici ili ljudi koji su svoje firme doveli do bankrota, sada jednostavno izgube pravo glasa, a ne da i dalje ocekuju pomoc banke.

45 ИНФО, 27/06/2003

108

Kako upropastiti devizne rezerve u dve varijante46

VARIJANTA 1 PLASIRANJE DEVIZNE ŠTEDNJE U OSNOVNA SREDSTVA, opcija je starih kadrova, iz vremena druga Tita, Džemala Bijedića, Hamdije Pozderca, itd. Vizija ovih ljudi bila je da ključ uspeha leži u proizvodnim investicijama. I zaista, kada pogledamo istorijske podatke, ondašnja SFRJ investirala je skoro koliko i Južna Koreja (oko 40% društvenog proizvoda), uz malu razliku da je u Koreji kapital ostao privatan, pa je takav investicioni zamah za rezultat imao rast proizvodnje od 7-8% godišnje, dok je ovde, gde se o plasmanu investicija odlučivalo u Centralnom Komitetu, sve vrvelo od Fenija, Obrovaca, Agrokomerca i ostalih preskupih afera u koje su ubačene milijarde i milijarde dolara, koje mi sada i ovde moramo da otplaćujemo. A tako je potrošena i ona prva stara devizna štednja.

VARIJANTA 2 PLASIRANJE DEVIZNE ŠTEDNJE U OBRTNA SREDSTVA intelektualna je opcija iz doba Radmilovića, Zelenovića, Božovića i ostalih, gde se, prvenstveno usled nemaštine, ali verovatno i usled gubitka one iskonske vizije i vere u socijalizam, odustalo od izgradnje i prešlo na direktnu preraspodelu, ovoga puta uz direktno štampanje novca bez pokrića. A samo ulaganje u obrtna sredstva značilo je da se uzimaju krediti za plate i za repromaterijal, pa da se nešto proizvodi uz subvencije i po pravilu uz rastuće gubitke. Zatim, kada krediti ne mogu da se vrate, što se redovno dešavalo, uzimali su se novi krediti za obrtna sredstva, barem da bude za plate. Ova opcija pojela je skoro sve pare od Telekoma, skoro milijardu i po ondašnjih nemačkih maraka.

Pa zar to sve ponovo treba raditi, i zašto? Ako neko ima dobar investicioni plan, zašto ne uzme kredit iz banke? Ako ima dobar program, banka će dati i kredite za obrtna sredstva! Može domaća banka, može i inostrana, sada može da se bira! I tamo ima para, samo tamo nema šanse da se te pare ne vrate, ako baš ne bude moglo. A verovatno i neće, čim niko neće da se legalno zadužuje. Ili je još modernije da Vlada Srbije nastavi da subvencioniše preko 50% proizvodnje i još veći procenat zaposlenih u Srbiji. Kada je već tako i kada već neće da se ozbiljno bavi privatizacijom i izvođenjem firmi iz «karantina» na ulicu, u privrednu utakmicu, onda će upravo Vlada Srbije biti zainteresovana za ovakav metod finansiranja obrtnih sredstva, što će reći da deli plate iz devizne štednje, a ne da se tamo zadužuje kod nekih bezdušnih privatnih bankara. Može i tako, ali, što smo onda uopšte smenjivali Mirka Marjanovića? Da li samo zato da skupimo nove devizne rezerve, jer jedino to njegovi ljudi nisu uspeli da urade?

46 Глас јавности, 16.7..2003

109

Nije bilo tranzicione recesije47

Mnogi i ne znaju šta je to tranziciona recesija. To nije samo pad proizvodnje, već označava specifičnu situaciju u kojoj propadaju državne i društvene firme, a recesija se javlja samo ako je rast privatnog sektora sporiji od pada u društvenom sektoru. I stoga je ova recesija privremena, i traje dok privatni sektor ne preovlada. Ako se stvar tako postavi, a drugačije po definiciji ne može, mi i nismo imali tranzicionu recesiju: državne firme nisu prodadale, a novih privatnih firmi skoro da nije ni bilo, sve do prodaje tri cementare u januaru ove godine.

A zašto se nije dogodila tranziciona recesija? Najpre, zato što država nije uvela čvrsto budžetsko ograničenje (koje bi sve nerentabilne firme odvelo u stečaj) već je raznim vidovima subvencionisanja uspela da održi nulti nivo industrijske proizvodnje. Dok ne bude stečaja, neće biti ni pada proizvodnje u društvenom sektoru.

Drugi razlog za izostanak tranzicione recesije je taj što je izabran vrlo spor metod privatizacije, koji je najbolji po svemu osim po brzini postizanja rezultata. Tako da se prošle godine, sa stanovišta rezultata – nije desilo ništa. Državne firme nisu propadale, a nove privatne nisu nastajale. No, kako reče Janoš Kornaj, tranzicija i nije konjska trka, pa da se broji ko je prvi stigao na cilj, već je bitno izgraditi kapitalizam a za to vredi utrošiti koju godinu-dve. Šta time dobijamo? Pa dobijamo to da posle nekoliko godina ne kažemo – džaba smo se mučili. Eto to dobijamo.

A da li će biti tranzicione recesije? To je veliko pitanje. Moje mišljenje je da bi je moglo biti ukoliko država odustane od subvencioniranja društvenog sektora i privilegovanih firmi – JAT, SARTID, itd. No, sudeći po najavama ministra Vlahovića, oko 37% firmi i dalje će biti subvencionisano, te se njihov nekontrolisani pad izgleda neće desiti.

No, pitanje je da li bi se propadanje ovih firmi i osetilo kroz indeks industrijske proizvodnje - čak i kada bi država odustala od subvencija. Nivo proizvodnje u ovim privilegovanim firmama tako je mali da njihovo držanje na aparatima za veštačko disanje pre svega služi da očuva zaposlenost i kakav-takav privid privrednog života, dok se ne pojavi neka infuzija u formi svežeg kapitala.

Naš je mnogo veći problem, dakle, kako da se maknemo od tog nultog indeksa industrijske proizvodnje naviše, nego što nam je problem da li će društvene firme da propadnu. A tu je rešenje jedino u novom privatnom sektoru, za šta treba da ispunimo sledeće uslove. Najpre, kapital neće doći masovno u zemlju koja ima visok politički rizik, te ostaje otvoreno pitanje Crne Gore i (u manjoj meri) Kosova. Drugo, rizik promena ekonomske politike još uvek je veliki, a smanjen je prvi put posle zatvaranja četiri velike

47 Glas javnosti 12.фебруар 2002.

110

banke. No, ostaje veliki posao oko restitucije, jer ozbiljni investitori i te kako slušaju govore našeg potpredsednika vlade koji se pita da li je imovina prestolonaslednika zaista njegova ili je to samo njegov deda pokrao sirotinju pre osamdeset-devedeset godina. Pa se, naravno, boje da se ova vlada jednog dana ne upita i o poreklu imovine naših budućih strateških investitora. A to je, priznaćemo, neozbiljan ambijent za ozbiljne investitore. Oni (a mi još više) traže čvrstu regulativu, sigurnost imovine, zakone koji su kratki i logični i sudove koji mogu da ih sprovedu.

Stoga je pitanje tranzicione recesije ovoga puta sasvim političko. Ekonomisti su dobro uradili svoj deo posla, ali za sve ostalo sada treba proizivati ostala ministarstva u onih nekoliko vlada koliko ih u ovoj zemlji imamo.

111

Retorikom protiv reformi48

Ne kaže se slučajno da se istina pravi tako što se bezbroj puta ponovi laž. I tako (čak i mene, skoro) ubediše da je Crna Gora toliko odmakla u reformama da bi svaka harmonizacija sa nazadnom srpskom politikom išla na štetu male, ali razvijene Crne Gore. Živeći u Srbiji i znajući koliko smo zaostali u to zaista i nije bilo teško poverovati, čak i bez opipljivih analiza. Ali, hajde jednom da uzmemo čvrste dokaze, pa da se odmorimo.

Ono što će vam odmah reći crnogorska strana jeste sledeće: Pa šta više hoćete, carinske stope kod nas su u proseku ispod tri odsto, a vaše, tj. jugoslovenske stope, koje mi ne priznajemo, skoro su 9,5 odsto. Uz to, celu stvar obavili smo godinu dana pre vas. Crnogorske carine sada su najniže u regionu, a Srbija, tj. SRJ, opet bi bila na poslednjem mestu da je ovoga puta nije "izvadio" UNMIK koji naplaćuje linearno 10 odsto od uvezene robe svakom na Kosovu (a valjda i u "zaboravljenoj Metohiji") uhvati. Stoga ne dolazi u obzir da Crna Gora harmonizuje svoj carinski sistem sa Srbijom, tj. sa SR Jugoslavijom, jer bi to bio preveliki korak unazad.

No, krunski dokaz bi svakako bio sledeći. Još novembra 2000. (verovatno u čast pada Slobodana Miloševića) marka je postala jedino sredstvo plaćanja, jer je njegov zaostali režim previše kočio reforme, a one se moraju sprovoditi u kontinuitetu. Kao i sve zemlje Evropske unije, i Crna Gora od prvog januara 2001. koristi evro. Doduše, bez dozvole Evropske centralne banke, ali, eto, Crna Gora je odlučna u reformama i nada se skorom prijemu u EU, gde će se i ovaj problem "prevazići".

Jedini mali problem u navedenim argumentima jeste taj što Evropska unija nije klub navijača Real Madrida a evro njihova značka koja se besplatno deli uz člansku kartu. Stvari su mnogo ozbiljnije.

Prva ozbiljna stvar je to što je Crna Gora prećutala da još uvek primenjuje sistem uvoznih dozvola i kvota, te da nema nameru da ih uskoro zameni carinskim merama zaštite. Ova naša zaostala Srbija je, na primer, ukinula sve dozvole i kvote i zamenila ih maksimalnim carinskim stopama iz starog zakona. Učinjen je jedan (i samo jedan!) izuzetak kod uvoza proizvoda od gvožđa, gde je ostao režim dozvola, što će se verovatno Srbiji obiti o glavu, ali što ovde ne zavređuje dalju pažnju.

A sada pogledajmo šta to sve kvotama štiti crnogorska vlast. Lista je impresivna i teško je odoleti izazovu i ne navesti baš sve proizvode. No, recimo da su na kvotama maltene svi proizvodi od voća i povrća koji se proizvode u Crnoj Gori, sirovi duvan, sir, jaja, jogurt, sladoled!, meso i riba, ali i gvožđe, aluminijum i "neki električni proizvodi za domaćinstvo" (čitaj: nema veze što "Obod" ne radi, možda i proradi). Koža, drvo i "neki

48 Политика, 20. октобар 2002.

112

poljoprivredni proizvodi" su na izvoznim kvotama, tzv. kajmak aranžmanu za povlašćene izvoznike.

A zašto je toliko važno ukinuti kvote i dozvole? Pa jednostavno zato što sve dok postoje o slobodnom protoku robe i usluga u stvari nema ni govora. Kada uvede kvote na neki proizvod, država u stvari odlučuje koliki će biti uvoz, a on će tada po pravilu biti dovoljno mali da strana konkurencija ne bi uspela da njene radnike ostavi bez posla. Ili, ako je neki proizvod veoma profitabilan, u izvozu ili uvozu, svejedno, ne bi trebalo pustiti baš svakoga da se obogati. Onda se i ta razmena ograničava, ali ovoga puta samo zbog toga da bi zaradile odabrane izvozno-uvozne firme, ali, bogami, i oni koji određuju kvote, pišu dozvole, izdaju potvrde, udaraju pečate, prodaju formulare, skrivaju pa naknadno prodaju taksene marke, otključavaju prostorije, pale svetlo itd.

I sama se pitam da li je umesno da dodam kako izgleda spoljnotrgovinska procedura u Crnoj Gori. Svaki uvoznik mora da plaća administrativnu taksu (ah, takse!) centralnoj banci i Ministarstvu spoljne trgovine da bi mu overili uvoznu prijavu. Onda se, kad obavi posao, opet mora vratiti u Ministarstvo spoljne trgovine da bi dobio dozvolu za obavljanje međunarodnog plaćanja. I potvrdu da pošalje centralnoj banci da je platio carinu, da bi mu dozvolili da plati.

Ali to nije sve. Pošto o svemu odlučuju ZOP i ministarstva, često se dešava da se nove dozvole ili pravila o poreklu robe izdaju, menjaju ili ukidaju preko noći. Ukratko, ništa nije gotovo dok ne bude gotovo. Pa ti vidi. Sve su to, napominjem, vlasti u SR Jugoslaviji ukinule mesec dana po dolasku na vlast.

Tako ispada da je u Crnoj Gori skoro sav konkurentni uvoz na kvotama i dozvolama, dok se na uvoz luksuznih proizvoda (koji nikome ne konkurišu) plaćaju carine od 10 do 15 odsto. Realno je pretpostaviti da se veoma veliki broj proizvoda iz carinske tarife uopšte i ne uvozi, jer se radi o sasvim maloj zemlji sa slabo razvijenom industrijom. Tako se može lako desiti da neko iz Evropske unije sedne i izračuna stvarnu stopu zaštite i zaključi da, umesto tri odsto, kako piše u carinskoj tarifi, stvarna zaštita u Crnoj Gori dođe do nivoa od 20 do 30 odsto. A šta je onda srpskih 9,5 odsto (pošteno izračunatih) u poređenju sa ovim crnogorskim izumom, sve i da ne "ugradimo" troškove korupcije? Pravila Svetske trgovinske organizacije su jasna: kvota i dozvola ne može biti, a ko ih ima, mora ih ukinuti. I ko koga onda vuče nazad u reformama?

Stoga mislim da bi bilo veoma uputno da se posle uspešno sprovedene druge faze liberalizacije Crna Gora vrati u prvi razred i pristupi prvoj, elementarnoj fazi liberalizacije, te da ukine kvote i nakon toga pošteno kaže koliko im je zaista visoka spoljnotrgovinska zaštita. Pa da onda harmonizujemo carinske sisteme, onako kako ozbiljan svet nalaže.

113

Leteći cirkus spoljnotrgovinske liberalizacije SRJ49

Rezime. Onaj ko bude bio odgovoran za usaglašavanje spoljnotrgovinskih politika u Jugoslaviji suočiće se sa nizom netipičnih problema, koje bi se u nekoj slobodnijoj interpretaciji mogle nazvtati i apsurdima. U Srbiji će tako (uprkos brojnim subvencijama i najvišoj carinskoj stopi u regionu) uglavnom naići na pomirljivo tumačenje da se protiv sveta ne može, te da će ipak, odgovaralo to Srbiji ili ne, konačnu reč po pitanjima liberalizacije dati pregovori sa Svetskom trgovinskom organizacijom, dakle sama STO. S druge strane, radikalne reforme u Crnoj Gori kao da su u potpunosti ostale u dokumentima (što sopstvenim, što uglednim inostranim), što navodi na pomisao da je cilj brojnih reformatora bio da privuku donacije, a zatim da nastave da žive i posluju (ako mora i to) po starom. Stoga odmah postaje jasno da je bilo kakva bilateralna harmonizacija jednostavno nemoguća, jer partneri govore sasvim različitim »jezicima«. No, velika je verovatnoća da će konačna verzija teksta biti napisana na engleskom jeziku, a tek zatim prevedena na lokalne dijalekte. U ovoj fazi liberalizacije, srećom, isto to bi preporučila i ekonomska profesija.

Problem broj 1: Srbija. Kao tipičan »policy taker«50, Srbija praktično i nije bila u situaciji da kreira sopstvenu spoljnotrgovinsku politiku, no da jeste, sva je prilika da u tom slučaju ne bismo dostigli ni polovinu postojećeg nivoa spoljnotrgovinske liberalizacije. Ovo najpre stoga što su srpske vlasti po prirodi stvari mnogo bliže, a time i podložnije pritiscima brojnih lobija u liku »žrtava« liberalizacije. Zatim, za razliku od saveznog nivoa, gde su zvaničnici bili (nešto) manje liberalni od sopstvene birokratije, u Srbiji je stanje sasvim suprotno. Od srpske birokratije možemo čuti jedino to da treba još malo pojačati zaštitu, barem dok ne stupimo u Svetsku trgovinsku organizaciju, posle čega izjave republičkih zvaničnika o potrebi brzog otvaranja zemlje prestaju da znače bilo šta. I konačno, po dolasku na vlast, u trenutku kada je bilo najlakše sprovesti i najradikalnije reforme, te čak i kreirati nedostajuće zakone i institucije kojima bi bio uspostavljen jasan spoljnotrgovinski ambijent, u Srbiji je Uredbom uveden monopol na uvoz nafte, otpočelo se sa serijom »podsticaja« u industriji, poljoprivredi, izvoznom sektoru, dajući tako srpskim vlastima vladi jedan relativno zaokružen protekcionistički profil. 49 Prizma, dec

50 Savezna vlada je relativno brzo i dosta dobro sprovela inicijalnu liberalizaciju spoljne trgovine, ukinuvši propise o obaveznom polaganju depozita na spoljnotrgovinske transakcije, o obaveznoj prodaji deviza NBJ, o minimalnom osnivačkom kapitalu spoljnotrgovinskih firmi, o godišnjoj registracionoj taksi na poslovanje, itd. Takođe su najpre ukinute sve kvote, dozvole, saglasnosti i ostale restriktivne mere koje su bile na snazi. To je izazivalo brojne proteste i negodovanja, čak i posle učinjenih ustupaka Zastavi (koja je isposlovala da carine na uvozne automobile budu 20% umesto 10%, što bi im prema ustanovljenoj metodologiji pripadalo). Ustupci su učinjeni i Sartidu, koji je uvoznim dozvolama zaštićen od ruskog dampinga, dok su u poljoprivredi zadržane izvozne kvote na 12 proizvoda, kako zbog depresiranih domaćih cena ne bi sva roba “pobegla” u izvoz.

114

Zadržimo se za trenutak na protekcionističkim merama koje su trenutno na snazi u Srbiji.

Monopol na uvoz nafte, svakako, predstavlja jedan od najspornijih poteza srpske vlade. Pri tome, manje je bitno to što je republika preuzela federalne nadležnosti, već sasvim nešto drugo. Naime, korišćenje ekonomskih mera za borbu protiv mafije ostaje krajnje sporan potez, kojim se od jednog velikog zla, što mafija neosporno jeste, lako može napraviti još veće zlo. Naime, stvaranje ovakvog jednog centra moći nezaobilazno podseća na slučaj ruskog Gasproma, koji je postao toliko moćan da skoro uopšte i ne plaća porez i tako razara, umesto da sanira fiskalni sistem, a sam ima neverovatnu finansijsku moć. Verovatno je najgore to što nikada ne izlazi na izbore, za razliku od onih koji su ga kreirali. Stoga bi bilo neophodno da vlada Srbije, unese malo više ozbiljnosti u izjave o sadržini i trajanju ove mere,51 a da Carina i Policija, ako ikako budu mogli, preuzmu makar deo poslova iz svoje nadležnosti.

Industrijske politike. I na ovom planu daleko smo od transparentnosti o kojoj srpska vlada vrlo često voli da govori. No, sasvim je jasno da niz velikih srpskih firmi posluje u “rezervatu” u koji ih je srpska vlada sklonila da ne bi stradale u toku likvidacije četiri velike srpske banke. No, iz javnih glasila ponekad pročitamo da je cilj tih subvencija da omoguće restrukturiranje tih firmi, te da će onog trenutka kada ova preduzeća budu osposobljena da samostalno posluju po pravilima tržišne ekonomije, država ukinuti sve subvencije i pristupiti njihovoj privatizaciji. Što nas navodi da se zapitamo – misli li Vlada da bi stvarno tako nešto umela da uradi - ili pak da zaključimo da vladini činovnici nisu pročitali, odnosno da jesu pročitali, ali da ne drže previše do izjava svojih ministara o tome da se država povlači iz poslovnog života privrede. Ili je to možda neki dugoročniji plan Vlade, jer se u Srbiji još uvek niko nije oglasio o tome dokle bi trebalo da traju izvozne subvencije, poreske olakšice, povlašćene kreditne linije, odnosno direktni transferi na račune odabranih firmi i ostale mere koje su ranije redovno korišćene.(a o čijem nas ukidanju niko nije obavestio). Pri tome, jasno je da trenutno ne predstavlja ogrančenje to što u tekstu Urugvajske runde GATT-a, prema pravilima koja su stupila na snagu 1994. godine, stoji da je zemljama u razvoju zabranjeno je da koriste subencije u cilju izvozne promocije, dok se sve postojeće subvenicije moraju postepeno ukidati u periodu od osam godina, a da novih subvencija ne sme biti. Ova zemlja, kako god da se zove i šta god da čini, jednostavno još nije stupila u pregovore sa Svetskom trgovinskom organizacijuom, te je ništa od toga za sada i ne obavezuje. No, upravo je u tome i jeste problem, naročito kada je o Srbiji reč.

Vizija U Srbiji preovladavaju dva mišljenja o spoljnotrgovinskoj liberaizaciji. Prvo, koje ima, recimo, razvojnu dimenziju, a koje bismo mogli sažeti u sintagmu “mi nismo Mađari“, ne osporava tezu da liberalizacija sama po sebi nije loša, kad je već dala je odlične rezultate u svim uspešnim zemljama u tranziciji, ali da ova naša Srbija ne bi izdržala tako nešto, jednostavno stoga što nema snagu jedne Mađarske, Poljske ili Češke.

51 Tako u Blicu od 1. marta ove godine nalazimo sledeću vest: “Na jučerašnjem sastanku sa predstavnicima Republičke vlade postignut je dogovor da privatni prometnici ponovo mogu da uvoze sirovu naftu i da je prerađuju u domaćim rafinerijama pod istim uslovima koji važe za „Jugopetrol“ ili „Beopetrol“... Predsta-vnici Vlade su obećali privatnicima da će već danas ukinuti Uredbu ... “ što se, kako vidimo, nije desilo.

115

Što bi bilo tačno jedino da su te mere u Mađarskoj i ostalim zemljama primenjene po prvi put danas, 2002. godine, a ne još davne 1990. godine, i to na privrede koje je komunizam unazadio više nego što su Srbiju uspeli da upropaste Milošević i NATO, zajedno. A kada su takve zemlje uspele da od liberalizacije spoljne trgovine toliko prosperiraju, svakako da nema razloga da ovde očekujemo iole lošije rezultate.

Drugo mišljenje više je tehnokratski nastrojeno i ukazuje na to da Srbija mora da zna da u pregovorima sa Svetskom trgovinskom organizacijom može dobiti najviše onoliko koliko je dobio poslednji primljeni član, a to je – Hrvatska. No, ako se upitamo koje su najzaštićenije grane u Hrvatskoj i gde je zaštita ostala najveća, videćemo da je bitku vodio i delimično i dobio hercegovački lobi, zbog čijeg je uticaja hrvatska roba skupa, privreda prezaštićena, a institucionalni okvir nedorađen, što za posledicu ima to da Hrvatska skoro neće moći u “Europu“, već će ostati u sastavu zemalja Zapadnog Balkana, gde joj verovatno, da je ovaj lobi nekako mogao bio obuzdan, i ne bi bilo mesto.

U tom svetlu možda jasnija postaje koliko neznanja i opasnosti u sebi sadrži jedna široko rasprostranjena teza o tome da sve zemlje štite svoju privredu, pa da to pravo ne možemo osporavati ni Srbiji. Ako shvatimo da će, kao u Hrvatskoj, u svakoj zemlji zaštitu sebi »isposlovati« nekakav lobi, a da zbog toga retko kome osim tom lobiju samom biva išta bolje, stvari izgledaju sasvim drugačije. Ne menja tu na stvari ni činjenica da to čine i bogate zemlje – Fransuska, Švajcarska, pa čak da u nekim segmentima (kikiriki!) istu stvar nailazimo i u SAD, hramu primenjenog liberalizma. Razlika je samo u tome što su troškovi zaštite uvek visoki, ali da bogate zemlje taj luksuz mogu sebi priuštiti mnogo pre nego jedna siromašna zemlja kao što je, na primer Srbija. Ako se samo podsetimo kragujevačke Zastave, zbog koje ćemo do kraja života – ili do ulaska u Uniju - plaćati ogromne carine, a sve zato da bi u Kragujevcu nekoliko hiljada ljudi bez posla i dalje bilo bez posla, a primalo plate, onda bismo se možda složili oko toga da ni najgori Švajcarski lobista ovako nešto ne bi isposlovao, i da je zaštita u siromašnim zemljama svakako daleko opasnija nego u bogatijim.

No, ono što ne čujemo niti od jednog zvaničnika, i što kao da nikoga ne brine, je sledeće. Ako je cilj Srbije da za deset godina postane članica Evropske Unije, onda valjda odmah treba da bude jasno da će se istog trenutka po ulasku naši privrednici suočiti sa veoma drugačijim privrednim ambijentom i sa žestokom konkurencijom 25 zemalja-članica, a da se nećemo moći štititi niti carinama, niti subvencijama, niti bilo kojom od mera koje sada koristimo. Za uzvrat ćemo dobiti slobodan ulaz na tržište od oko 500 miliona bogatih potrošača. Ako je to ambijent kome težimo, onda je sasvim jasno u kom pravcu treba voditi sve politike, pa i politiku spoljnotrgovinske liberalizacije. Zaštitu treba što pre svesti na minimum, i svu energiju usmeriti na izgradnju institucija zaštite imovine i poslovnih ugovora i ostalih brojnih institucija razvijenih demokratskih društava. Posao je ogroman, i zahteva mnogo više energije nego što se sada troši na teme o prevelikoj/premaloj zaštiti srpske privrede.

Stoga je od vitalnog značaja da vlasti shvate, a srpska birokratija da napismeno dobije sledeće instrukcije, kojih će se pridržavati kako pri radu, tako i u javnim nastupima. Najpre, svaka zaštita društvenog sektora otežaće i odložiće njegovu privatizaciju, te bi

116

trebalo što pre od takve politike odustati. Nadalje, ako očekujemo da strateški inostrani investitori postanu nosioci naših izvoznih programa, što se desilo u svim uspešnim zemljama u tranziciji, postavlja se pitanje zbog čega se grčevito držimo visokih carinskih stopa i starog institucionalnog okvira? Nećemo, valjda, zadržati visoke carinske stope i u granama u kojima izvesno sledi strateška privtatizacija? Ako čitava privreda, konačno, treba da se privatizuje u narednih 4 godine, zar ne bi bilo bolje razmisliti – zar njima zaista treba država da obezbeđuje nekakvu zaštitu? A da istovremeno još uvek nemamo Zakon o stečaju, koji bi zaštitio sve koji legalno posluju i koji bi u slučaju nečijeg poslovnog kraha zaista i trebalo da imaju pravo na zaštitu?

Tako se konačno uveravamo da oba preovlađujuća stava, da “mi nismo Mađari”, i da “nećemo dobiti više od Hrvata, kada počnu pregovori sa STO”, te da se “svi pomalo štite”, govore o tome da se u stvari srpske vlasti ponašaju kao nekakvi zavisnici od alkohola koji treba da pregovaraju sa klinikom Beti Ford, ali da u tome ne vide nikakvu sreću, sumnjaju u svrhu i ishod celog posla, tiho se pozivajući na svoje mnogobrojne pretke koji su uz sve poroke doživeli stotu, a koji u svakom slučaju ne nameravaju da se odreknu čašice pre nego što kroče na kliniku. A to je sve tako daleko od evropskog ambijenta, koji ti ljudi treba da kreiraju.

Problem broj 2: Crna Gora Za razliku od Srbije, zvaničnici u Crnoj Gori i ne vide zbog čega bi trebalo pristupati bilo kakvom lečenju, jer niti Loza niti Vranac i nijesu alkohol nego lijek, dok se štetnom smatra jedino šljivovica, koja je u saradnji sa Slobodanom Miloševićem i dovela do toga da Srbija toliko zaostane za reformatorski orijentisanom Crnom Gorom. No, mada je teza o zaostalosti Srbije skoro sasvim na mestu, kada se malo bliže pogleda situacija u Crnoj Gori, slika postaje više nego zabrinjavajuća.

Najpre, ceo reformski ambijent u Crnoj Gori sačinjen je tako da se na prvi pogled čak i ozbiljnijim analitičarima može učiniti da je reč o zemlji koja se ozbiljno odlučila i koja zna kako treba sprovoditi reforme. Najpre, carine u Crnoj Gori u proseku su svedene na oko 3% (dok su u Srbiji tri puta više, te u proseku iznose 9,5%). Drugo, uspešno je okončana vaučerska privatizacija, tako da u Crnoj Gori uopšte i nema društvenih i državnih firmi (onih na koje Srbija troši toliko para na subvencije, povlašćene kredite i druge stimulacije, čekajući privatizaciju). Treće, kao što znamo, zvanična valuta je evro, što na minimum svodi mogućnost da se pojavi inflacija i monetarni haos. Bankarski sistem »posluje prema najvišim svjetskim standardima« i četvrto, ove godine je turistička sezona bila sasvim uspešna ..... tako da sve izgleda tako da bolje ne može. No, iz samo malo bliže perspektive, stvari izgledaju sasvim drugačije.

Prva ozbiljna stvar je ta što Crna Gora još uvek primenjuje sistem dozvola i kvota, te da nema nameru da ih uskoro zameni carinskim merama zaštite. A sada pogledajmo - šta to sve kvotama štiti crnogorska vlast? Lista je impresivna i teško je odoleti izazovu i ne navesti baš sve proizvode. No, recimo da su na kvotama maltene svi proizvodi od voća i povrća koji se proizvode u Crnoj Gori, sirovi duvan, sir, jaja, jogurt, sladoled!, meso i riba, ali i gvožđe, aluminijum i “neki električni proizvodi za domaćinstvo” (u slučaju da Obod možda jednom i proradi). Koža, drvo i “neki poljoprivredni proizvodi“ su na izvoznim kvotama. I sama se pitam da li je umesno da dodam kako izgleda

117

spoljnotrgovinska procedura u Crnoj Gori. Svaki uvoznik mora da plaća administrativnu taksu Centralnoj banci i Ministarstvu spoljne trgovine da bi mu overili uvoznu prijavu. Onda se, kad obavi posao, opet mora vratiti u Ministarstvo spoljne trgovine da bi dobio dozvolu za obavljanje međunarodnog plaćanja. I potvrdu da pošalje Centralnoj banci da je platio carinu, da bi mu dozvolili da plati. No, ni to nije sve. Pošto o svemu odlučuje ZOP i ministarstva, često se dešava da se nove dozvole, ili pravila o poreklu robe, izdaju, menjaju ili ukidaju preko noći. Sve su to, napominjem, vlasti u SR Jugoslaviji ukinule mesec dana po dolasku na vlast.

Druga ozbiljna stvar je ta što subvencije i industrijske politike imaju još žešće uporište nego u Srbiji. Naime, sama masovna vaučerska privatizacija (MVP)52 nije dala skoro nikakve željene efekte. Iako je više od 95% građana Crne Gore dobilo vlasništvo nad društvenim kapitalom posredstvom vaučera i internih deonica, niti ima trgovine akcijama a direktori i dalje rukovode preduzećima kao da su manje - više njihova. Preduzećima često i dalje upravljaju isti menadžeri koji niti su većinski vlasnici niti su uspešni menadžeri ovih firmi. S druge strane, ukupan fond plata državnog sektora zahvata skoro polovinu ukupnog republičkog budžeta. Očigledno je, naime, da je strategija Crne Gore praktično bila usmerena na obezbeđenje što veće inostrane podrške u obliku bespovratne ili beskamatne pomoći koja je opet odlagala teške odluke i stvarala pogrešan privid da su crnogorske finansije u sadašnjem obliku održive, a reforme uspešne. No, sada je skoro čitava privreda na kvotama i subvencijama, a izgleda za korenite reforme, koje bi ovoga puta bile ozbiljne, skoro i da nema.

Treća ozbiljna stvar je ta što Crna Gora pravi inflaciju i bez sopstvene valute, između ostalog i tako što država pozajmiljuje novac od sopstvene Centralne banke, što je inače zabranjeno Zakonom o centralnoj banci, a sve to radi isplate plata, penzija, subvencija …. što nas veoma podseća na Miloševićeve duhovite dosetke u domaćem bankarstvu. Finansijski sistem zasnovan na evru i dalje se, paradoksalno, oslanja na stare kreditne odnose, podržavajući staru privrednu strukturu, dok se dinamični privatni sektor većinom finansira gotovinski ili izuzetno kratkoročnim kreditima. Kako ovi stari nikada i neće vratiti kredite, ostaje samo to da inflacija poraste u stepenu u kome se krediti budu ponovo odobravali (revolvirali).

Četvrta ozbiljna stvar je ta što turizam čini svega 5-7% proizvodne strutkture, te da su privredni rezultati ove republike u potpunoj nesrazmeri sa njenim prirodnim lepotama (koje smo svi svedoci). No, ni u najboljim danima, ni u »staroj Jugoslaviji« učešće turizma i ugostiteljstva u privrednoj strukturi nije prelazilo 7-8%, ali je retorika uvek bila tako glasna da bi prosečno obavešteni jugosloven uvek pomislio da se radi najmanje o petostrukom učešću turizma u crnogorskoj proizvodnji. Ovde je reč o dominantnom energo-aluminijumskom kompleksu, sa izvozom aluminijuma i otpadaka od gvoždja, a

52 Ovim procesom je privatizovan kapital preko 200 preduzeća koja obuhvataju oko četvrtinu državnog vlasništva u sektoru preduzeća. U ovom procesu je učestvovalo oko 90% građana Crne Gore. U privatizacione fondove uloženo je oko 66,5% vaučer poena, a direktno u preduzeća 29,1%. Radnu dozvolu dobilo je šest privatizacioni fondova i to: HLT fond, Eurofond, Trend, Atlas Mont, Monet i MIG koji su ispunili cenzus, skupljanjem više od 50 miliona vaučer poena i ispunjavanjem drugih zakonom predviđenih obaveza, up.

118

što se sve održava velikim subvencijama i krajnje populističkom politikom crnogorskih vlasti. Peta ozbiljna stvar je ta što strani kapital ne dolazi a verovatno je najgore to što i oni koji su došli hoće da se povuku (slučaj nikšićke pivare). Sve zemlje u susedstvu, uključujući i Makedoniju i Albaniju uspele su da privuku (i zadrže) više kapitala od Crne Gore. Nijedna strana banka nije došla u Crnu Goru, niti je bilo koja domaća banka likvidirana, iako je javna tajna da je nesolventnost odnosno nelikvidnost široko rasprostranjena.

Svi ovi elementi unekoliko mogu da pomognu analitičarima koji se trude da proniknu u tajnu taktičkog otezanja koje Crna Gora primenjuje prilikom bilo kakvog pokušaja stvaranja nove državne zajednice. Autoru ovih redova se, na osnovu iznetih argumenata, čini da bi bilo kakvo isterivanje “na čistac” bilo pogubno za “all-timere” sa crnogorske političke scene. Naime, oni su su svim relevantnim strancima sašili fantastična careva odela, ali se čini da oni više nemaju isti geostrateški razlog zbog kojih bi takva odela i dalje naručivali sa ove adrese. A onda se otvara politički prostor u kome neko može postati odgovoran i ta to što nema para za plate, penzije, KAP, Železaru, … ali i za to što se ilegalno trguje automobilima, cigaretama, a kako vidimo i ljudima.

Problem broj 3: harmonizacija. Verovatno da na ovom mestu i ne treba preterano obrazlagati tezu sa početka teksta o tome da su minimalne šanse da se uspešno izvede harmonizacija spoljnotrgovinskih politika. Jednostavno, kako se iz dosadašnje analize vidi, Srbija će verovatno insistirati da održi što veće carine, što zbog toga što mi Srbi nismo Mađari, što iz drugih podjednako validnih i sofisticiranih razloga, dajući tako šansu Crnoj Gori da »zablista« pred strancima sa svojih 3% nominalne carinske zaštite. Ali se verovatno na to treba nadati protivudaru Srbije, koja bi mogla da insistira da se crnogorske kvote i dozvole »prevedu« u carinski ekvivalent, čime bi verovatno došlo do toga da stvarna zaštita u Crnoj Gori dođe ili čak i pređe 20%.53 U narednoj rundi bi verovatno trebalo harmonizovati “politrike podsticaja” tj. subvencije i ostale industrijske politke i dogovoriti se o zajedničkim institucijama, no svi su izgledi da će jedna od glavnih tema biti - ko koga da vuče nazad u reformama, što bi samo govorilo o nedoraslosti obe pregovaračke strane da naprave dogovor - najpre u sopstvenom, a zatim i u zajedničkom interesu.

Istraživanja pokazuju da se 87,4 odsto ispitanih.u Srbiji opredelilo za ulazak zemlje u Evropsku uniju.54 Za očekivati je da je u Crnoj Gori ovaj procenat još i veći. No, kada god se krene u neko ozbiljniju analizu, postaje potpuno izvesno da se političke elite nimalo ne trude da kreiraju ambijent koji će to i omogućiti, verovatno znajući da bi se glasovi u korist Unije ubrzo istopili, samo kada bi neko istim tim ispitanicima objasnio da se u Evropskoj Uniji osoba koja ima stan, vikendicu, automobil i mobilni telefon ne može tretirati kao socijalni slučaj, čak i ukoliko nema redovne prihode ili su oni niski.

53 Realno je pretpostaviti da se u Crnoj Gori veliki broj proizvoda iz carinske tarife uopšte i ne uvozi, jer se radi o jako maloj zemlji sa slabo razvijenom industrijom. Tako se može se lako desiti da neko iz Evropske unije sedne i izračuna stvarnu stopu zaštite i zaključi da je, umesto 3% kako piše u carinskoj tarifi, stvarna stopa zaštite bude znatno veća, jer je skoro sav konkurentni uvoz na kvotama i dozvolama, a jedino uvoz luksuznih proizvoda (koji nikome ne konkurušu) plaćaju carine u intervalu 10-15%. Na sve to bi trebalo ugraditi i troškove korupcije, a tek onda govoriti o visini spoljnotrgovinske zaštitie. 54 Glas Javnosti, 1 decembar.

119

Stoga će najverovatniji ishod biti taj da Evropska Unija, smatrajući se zaslužnom za opstanak ove države, sama načini plan harmonizacije, kojim će smanjiti srpske carine, eliminisati crnogorske kvote, sve podsticaji svesti na razumnu meru ili ukinuti, što bi svakako predstvljalo mnogo više nego što bi lokalnih pregovarača mogli da učine. U suprotnom, autoru ovih redova ukazaće se jedinstvena šansa da se konačno obraduje tome što nije bila u pravu.

120

Mali kućni poslovi55 Sta je, sest meseci nakon promene vlasti u Srbiji, ucinjeno na polju ekonomskih reformi? Pitanje je ne samo od zivotne vaznosti za stanovnistvo, vec je posebno aktuelno u momentu kad Ministarstvo za privatizaciju najavljuje novi zakon i nova pravila igre u jednom od najznacajnijih tranzicionih procesa, kaze Danica Popovic. Tri su velika uspeha novih vlasti. Prvi neosporan veliki rezultat predstavlja cinjenica da Jugoslavija ima konvertibilnu valutu, uvodi transparentan fiskalni sistem i najavljuje (i po svoj prilici relativno brzo ce primeniti) veoma dobre zakone o privatizaciji i spoljnotrgovinskoj liberalizaciji. Drugi neosporan uspeh ogleda se u povratku SRJ u medjunarodne finansijske institucije. Treci uspeh predstavlja povratak jugoslovenskih trupa u kopnenu zonu bezbednosti. Sve to uradjeno je za manje od sest meseci, u uslovima koji su svakako krajnje neregularni.

No, ova vlast je zatekla mnogo vise od tri problema, a njihovi potezi na nekim drugim poljima veoma su zabrinjavajuci.

Prvi zabrinjavajuci potez je uvodjenje monopola na uvoz nafte. Argumentacija koju je Premijer Djindjic ponudio daleko je od validne. Pri cemu naravno treba pozdraviti cinjenicu da se obratio javnosti i dao svoje objasnjenje. No, "preskakanje" carinskih sluzbi zbog toga sto ne rade kako treba i koriscenje ekonomskih mera za borbu protiv mafije ostaje krajnje sporan potez. Stvaranje jednog takvog centra moci kakav je buduci monopolista ne obecava nista dobro. Ukoliko se malo razmotri slucaj ruskog "Gasproma", videcemo da je to firma koja ne placa porez, ima neverovatnu finansijku moc, a trenutno otkupljuje i najvecu TV stanicu i time najavljuje da ce se baviti i kreiranjem javnog mnjenja. Ako vec nismo imali Gasprom (ni u vreme komunizma), nejasno je zasto ga sada pravimo?

Drugi veoma sporan potez - opet premijera Djindjica - predstavja njegovo javno isticanje "Pezoa" kao potencijalnog partnera kragujevacke "Zastave". Ne samo da to protivureci duhu najavljenog zakona o privatizaciji - gde se za velike firme predvidja privatizacija putem javnog nadmetanja, vec, sto jos vise zabrinjava, same izjave veoma podsecaju na Miloseviceve dogovore o prodaji Telekoma. U ovom slucaju, argumentacija koja se spominje u javnosti je da ostali strateski partneri nisu zainteresovani. No, kako ova cinjenica nije dokazana objavom tendera (i njegovim neuspesnim zavrsetkom), zabrinjava cinjenica da se jedna dokazano losa politika nastavlja i posle 5. oktobra.

Treci veliki promasaj - i republickih i saveznih vlasti - ogleda se u prevelikom stepenu ulagivanja javnosti, sindikatima i radnicima. Izjave tipa "nece biti sok terapije, svima ce biti bolje" itd. ne odgovaraju cinjenicama i stvaraju zabludu u javnosti. Logicno je da sindikati takvu priliku koriste i opravdano za sebe izvlace koristi koje im je sama vlast ponudila. Uz potpuno ignorisanje svih reformskih zahvata od strane predsednika

55 Politički mesečnik Context, (25. 04. 2001.)

121

Kostunice, ovi problemi se - umesto u centar politicke aktivnosti - po prirodi stvari prevode u grupu "malih kucnih poslova", gde im verovatno bas i nije mesto, ukoliko sebi i svojoj deci zelimo nesto bolji zivot u narednim decenijama.

122

Blokada Srbije5156

Prethodnih nedelja registrovana je pojačana blokada srpskih granica, kako za izvoz, tako i za uvoz najvećeg broja proizvoda. Blokada je registrovana na graničnim prelazima sa Republikom Srpskom i Makedonijom, kao i na putnim prelazima ka Crnoj Gori. U ovom poslednjem slučaju iz Srbije se ne sme uneti ništa, a u Srbiju može ući samo aluminijum i gvožđe.

Ma kako paradoksalno zvučalo, priče o inherentnoj autarkičnosti postojeće vlasti ovoga puta ne stoje. U situaciji kada država blokira sopstveni izvoz i odriče se čak i dosadašnjeg - minimalnog - deviznog priliva, srpska valuta trpi veoma oštre pritiske: šticovani kurs dostigao je 30 dinara za marku, što preti velikim poremećajima na domaćem ilegalnom (jer legalnog nema) deviznom tržištu, posle čega je rast inflacije praktično neminovan. Za zemlju koja se "diči" stabilnošću cena i kursa, ovakav potez daleko je od racionalnog.

Pa ipak, upravo u tom cilju, ne bi li sačuvala pomenutu "stabilnost cena i kursa" Srbija je bila prinuđena da blokira granice. Jer, domaća kontrola cena dovela je do bega robe iz prodavnica, a prodavci bi sada rado izvezli svoje, državnom politikom kreirane, viškove i tako ostvarili zaradu umesto gubitka. I to je ključni razlog za zabranu izvoza. Odobrenja za rast cena se neće rado izdavati - da li do izbora ili dokle već - a nijedan proizvođač koji se racionalno ponaša neće pristati da prodaje svoju robu uz velike gubitke. Čak i ako se radi o društvenoj ili državnoj firmi, motivacija će biti ista, a koliko će mleka, ulja itd. doći na domaće tržište biće rezultat političkih pritisaka, pregovora i tome slično. Ipak, čini se da mesečni izveštaji o ostvarenoj stopi inflacije i dalje stoje na čelu prioriteta srpske ekonomske politike.

Ali zašto se onda blokira uvoz svega osim gvoždja i aluminijuma? Upravo stoga što Crna Gora nema drugog kupca za ove proizvode, a prodaje ih po veoma niskim cenama, što neće uticati na domaću inflaciju. Ostali proizvodi, naročito potrošna roba, morala bi se prodavati po cenama koje uvoznik formira, a koje bi u narednim periodima svakako opteretile stopu inflacije. Osnovana sumnja, dakle, postoji da bi građanstvo pilo slovenačko ili mađarsko mleko, a možda još radije kupovalo njihovo ili nečije drugo ulje ili šećer, samo da ga ima. A to bi opet remetilo politiku "stabilnosti cena i kursa".

Kada se postavi ovako naopak cilj ekonomske politike, svi ostali potezi su iznuđeni, između ostalih i pomenuta spoljnotrgovinska blokada. Stoga ovaj potez zaista nije u biti ni ideološki niti spada da u domen spoljne politike, već jednostavno zaista ne postoji drugi način da se rast cena u zemlji minimizira.

No, ostaje pitanje da li će ovaj - očigledno racionalni potez države - uspeti. Neće. A to znanje ekonomska teorija poseduje još iz vremena Rimskog carstva. Kako je tada zakonodavstvo bilo nešto surovije nego današnje, vredno je možda pomenuti da je bila

5651. Ekonomika, 1998.

123

301. godine naše ere kada je Dioklecijan uveo smrtnu kaznu za sve koji prodaju, kao i za one koji kupuju po višim cenama od propisanih. Jedino što je postigao je da trgovci skone svoju robu iz Rima i probaju da je izvezu. Istovremeno (kakva sličnost!) država je postala najveći trgovac u zemlji, što je potisnulo čitav niz privatnih trgovaca i dovelo ih do propasti.

Ništa se sadržajnije ne može na kraju navesti od reči profesora Gojka Grdjića, napisanih početkom 1941. godine, a u vezi ekonomskih uzroka propasti starog Rima: "Sve su to bili znaci primitiviziranja, kome je trgovina pozne antike išla nepovratno u susret. Ta praksa se održala u Vizantiji do duboko u srednji vek." Dakle, bilo je neuspešno, veoma je dugo trajalo, a milenijum i po kasnije neki još uvek probaju istim putem …

124

Drage uspomene

125

Otvoreno pismo budućem premijeru Srbije57

Poštovani (ime da upiše ko se prepozna),Usuđujem se da sada, dok još nemate previše obaveza, skrenem Vašu pažnju na to da dolaskom na vlast nećete postati ni bolji, ni pametniji, niti svemogući, mada će Vas verovatno svi uveravati baš u suprotno. Stoga bih Vam predočla neke činjenice, koje se time što baš Vi dođete na vlast sigurno neće promeniti, šta god Vam savetnici budu govorili.

1. U Srbiji stopa nezaposlenosti iznosi 31-32%, što se može izlečiti samo izgradnjom novih privrednih kapaciteta. Ako spadate u «neukaljane» domaće patriote, treba da znate i to da para za investicije ima i u Srbiji, i to u bankama, ali da je rizik investiranja visok, zbog svega što su vaši prethodnici pogrešno činili. Naglasak u prethodnoj rečenici bio je na reči «pogrešno», tako da treba da izbegavate samo njihove greške, a ne činjenje kao takvo.

2. U Srbiji je inflacija trenutno podnošljivo niska (10%), što unekoliko olakšava vaš položaj. Jer, onda ćete, korišćenjem takozvanog «indeksa bede» vrlo brzo izračunati koliko ostajete na vlasti! Ne bojte se, računica je stvarno laka i pouzdana (ovaj indeks, naime, specijalno je konstruisan za potrebe američkih predsednika). Dakle, treba samo sabrati stopu inflacije i stopu nezaposlenosti. Dakle, 32 + 10 čini 42, i tu brojku treba da uporedite sa stanjem, recimo, posle pola godine. Ako tada dobijete manji broj, smanjili ste bedu, bravo, a ako niste, računajte da vam je svaki sledeći mandat samo pusta želja, a možda bismo i vas mogli da primoramo da odete i ranije, ako već sami zaboravite ko Vas je izabrao ni zašto.

3. Ostale privredne pokazatelje prepustite ekspertima, nije to za premijera. Jer, vidite, moderni indeks bede ima čak 18 komponenti i nije ga izmislio Artur Okun, levičar iz Kenedijeve administracije, već Robert Baro, desničar iz Čikaga, a osim toga kod ovog novijeg indeksa treba da dodate još i razne kamatne stope, devizne kurseve sa čudnim imenima, poreske prihode, platnobilansni deficit, raspodelu dohotka, privredni rast, produktivnost, itd, a da povrh svega zapamtite još i to da, ako rezultat bude negativan, to je dobro, a ako bude pozitivan, to je loše! Uostalom, dobar premijer treba da zna i to da ga niko, pa ni sam MMF, neće smenjivati zbog nekakvih deficita, ne daj bože zbog loše produktivnosti, već će mu možda samo nalupati šamare, što svaki iskusan čovek lako podnosi, dok ako se onaj prvi indeks bede poveća, stvari se možda neće tako elegantno razrešiti ....

Ako ste pravi kandidat za premijera, čitaćete samo zaključke, pa da ponovim. Dakle, svoje fotelje i svojih podanika radi, bilo dobro da pokušate da gradite dobru investicionu klimu, tako što ćete smanjivati ekonomski, institucionalni i politički rizik zemlje. Pošto sada o ekonomiji znate sve, ostalo vam je da institucionalni rizik smanjujete tako što ćete reformisati pravosuđe i kreirati reformske zakone. A što se

57.? Глас јавности, 11.. октобар 2002.

126

političkog ugleda tiče tu vam, sigurna sam, saveti nisu ni potrebni, još samo, ako može, eto, da svoje protivnike u javnosti uvažavate, a u četiri oka ih nazivajte kako hoćete i uostalom radite šta hoćete, ionako ćete se sutra ponovo sa njima udruživati, slikati i ljubiti, što je u redu, samo da opet sve to ne bude na naše opšte zgražanje. S nestrpljenjem očekujući Vaš mandat, Dana Popović

127

Dragi moj Babiću58

Dragan BabićVELIKI DEČJI SAT

Draga Dano Popović, Podsetiću te, in medias res, na jedan naš razgovor pre pet godina, u Pančevu, u

serijalu Kraj epohe. Tada je izgledalo da nešto odlazi, a da nešto dolazi. Skepticima nije izgledalo niti da nešto odlazi, niti da nešto dolazi.

''Dobrodošli na kraj epohe. Ekonomisti su u modi. Nije teško dosetiti se zašto – zato što je zemlja u velikim nevoljama. Ako se zapitate zašto smo u nevolji, između ostalog pronašli biste i jedan krupan faktor o kome Srbi malo vode računa – VREME (drži u ruci veliki sat). Sat koji kuca, slušali to vi ili ne, gledali ga ili ne, sat koji radi svoje.''

Od svega što sam tada tamo uspeo da smislim, taj sat, veliki, u boji, sa brojkama tolikim da svako dete može da ih upamti, danas, kao i onda, čini mi se kao najveći, najdublji i najsmešniji autorski dodatak. Ne znam da li ću imati volje da pričekam još pet godina, niti da ćeš i ti imati volje da tada odgovaraš na pitanja iz istorije vremena kod Srba, pa te danas pitam: - Da li je to, uopšte, sa odlaskom Miloševića i dolaskom 21. veka, i drugih eksperata obnove, bio kraj epohe? Koliko ovde traje jedna epoha? Koji su ekonomisti danas u modi? Srpski avlijski domaćini? Kakva je veza između patrijarhalnog domaćina, Adama Smita i Velimira Ilića? Uostalom, nije ni on jedini veliki domaćin u Srbiji! Nemoguće je da si zaboravila problem sa kiselim krastavčićima kojima je u posetu bila došla misija Svetske banke!Šta rade danas naši krastavčići? Da li su naše tegle i dalje raznobojne i nerazumljive ozbiljnom svetu? Da li vredi po stoti put definisati standard i pojam kvaliteta, ako se taj i dalje odnosi samo na nove stražnjice upravljača?

Da li je glupo i dalje govoriti o iseljenima, kada ne znamo kako da se otarasimo i ovih koji su ostali? Ako smo u socijalizmu živeli u toploj baruštini, u čemu danas živimo? Ako smo onda svi nešto dobijali na poklon, a ništa sticali niti pravili, šta smo danas stvorili? Još moćniju oligarhiju? Još arbitrarniju kiselu vodu?

Ovaj podsetnik ima za cilj, u stvari, samo jedno: komparativno ispitivanje očekivanja od onog dana u Pančevu 1999. do danas 2004. A ako me iznenadiš kakvim uistinu ljudski realizovanim nadama i postignućima za ovo vreme, utoliko bolje.

Objasni.Anticipator još nižih primanja, tvoj Dragan Babić

58 Репортер, новембар 2004. Овај драги текст је настао на позив Драгана Бабића, који ми је послао ово писмо, и тражио одговор. Ево, најпре, писма.

128

Dragi moj Dragane Babiću,

Šta sad da kažem, kada si ti već najavio svoja crna očekivanja? Ti, ukratko, ne očekuješ ništa - dapače! Skoro kao u onom fazonu, gde optimista, probudivši se, otvori prozor i kaže: "dobro jutro, Gospode!", dok pesimista protrlja oči, pročisti grlo, pogleda kroz prozor i onako namršten, kaže: "gospode bože - jutro!". A ja stvarno ne bih volela da u ovim godinama glumim neku nasmešenu aktivistkinju, tim pre što sam se već toliko puta javno zamerila što Đinđićevoj vladi, što Koštunici lično, da prosto ne bi imalo smisla da sada ispadnem neozbiljna i da ih tako lako amnestiram.

Ali, kao ni onog dana u Pančevu 1999, opet se sa tobom prilično ne slažem. Evo, recimo, iz rukava mogu da ti nabrojim pet događaja, koje bih ja svrstala u »uistinu ljudski realizovane nade i postignuća«, u koje je uloženo mnogo energije, znanja, vremena, entuzijazma, veza, ugleda, novca, kontakata, a verovatno i duboko ljudske nade da se čini prava stvar, i to od istorijskog značaja, a sve to u Sribji.

PRVI DOGAĐAJ: Sloba u Hagu. Prvo, moram da te podsetim da Milošević nije bio tek neko godišnje doba koje se samosmenilo, negde na kraju epohe. Veoma veliki broj ljudi, iz obe vlade (mislim na saveznu i republičku) svakodnevno je radio na tome. Na izručenju, na uslovima, na ustupcima. Šta se radilo? Pa razgovaralo se, pregovaralo, dogovaralo, na svim mogućim nivoima, sa svim bitnim mudroserima širom i diljem Zemljine kugle? Zašto? Zato što se ozbiljne stvari dogovaraju sa ozbiljnim ljudima. Mnogo puta. Tu, kao što vidiš, mali od kužine, koji obilaze zatvore i zatvorenike, nemaju preterano veliku političku ulogu i zato u ovoj priči nisu bitni. Šta se onda desilo? Čitava vlada izašla je pred kamere, na Vidovdan, i rekli su: «Dobar dan, mi se zovemo Vuk Branković i predali smo cara Lazara Turcima.» Ja zaista sve više cenim Đinđića, kako vreme prolazi. Jer, mi smo tada, da kažem, umilostivili međunarodnu zajednicu, osvojili veoma značajne političke poene, a uz to ga veoma pristojno unovčili. I što je najvažnije – sve je to urađeno brzo, jasno, hirurškim rezom. Toliko jasno da čak zamalo, Sonja Biserko izgubi posao, kao tehnološki višak. Je li to baš bilo tako lako, šta misliš? Kada se jednom stvari tako postave, čak ni Voja Koštunica, danas, ne može da izbegne da podvije ćurak i učini to isto, ma kako on to činio sporo, mučno i melanholično.

DRUGI DOGAĐAJ: Kuline (ustanova za retardiranu decu) - sanirane. Ima li nekoga ko se ne seća u kakvom stanju su taj Sloba i njegovi smradovi ostavili ovu zemlju? A da li su se svi ti stacionari, dečji domovi, svratišta, samopopravili? Ko je to radio? Sa čijim parama? Koliko dugo? Koliko treba da se takva stvar organizuje? Hajde, priznaj, ciniku stari, zar se ne poštuješ sada nešto više, kada znaš da retardirana deca imaju toplu vodu i da imaju barem minimalne uslove za pristojan život?

TREĆI DOGAĐAJ: Sartid se sada zove US STEEL. Eto, Dragane, u naše vreme ta fabrika se zvala MKS, i bila je poznata po tome da proizvodi čelik koji niko ne kupuje svojom voljom, već kupuje samo onaj kome to naredi partija, dok preostale njegove gubitke plaća cela Srbija. Uz Zastavu, najveći srpski problem. U Slobino vreme, tu su počeli da gaje pečurke, velika preduzetnička inovacija jednog Slobinog direktora sa tamnim naočarima, znam mu facu, ne sećam mu se imena (Matković, da). E sad,

129

odjednom, obrati pažnju – umetnički obrt! Fabriku otkupljuju Ameri, daju ljudima zarađene plate, prosek plata 30% veći od srpskog proseka, plaćaju struju, naftu, poreze, komunalije, telefon. I izvoze, zarađuju devize. I to će raditi još mnogo godina. Pa šta se to desilo? Kreiran je minimum tržišnog ambijenta, i to je odmah dalo rezultate. Što je bilo otvorena rana, rupa bez dna, sada je izvor poreskih prihoda i generator deviznog priliva. Da li ti ovo liči na nečiji oveći timski rad, znanje, entuzijazam, whatever? Znam da znaš da onaj Matković sa tamnim naočarima niti bi to mogao, niti znao, da uradi. Znam da vidiš da je promena – epohalna.

ČETVRTI DOGAĐAJ: parkiranje u Beogradu. Ako se setiš Beograda iz 1999, sa straaaaašnim rupama na ulicama, videćeš da ih ima manje, a ne više. U poslednje dve godine, u Beogradu smo psovali gradilišta, čini mi se, više nego same rupe. Ali, sad je bolje. Dakle, čini mi se da izlazimo iz «tople baruštine«, neko radi, ponešto se menja, ne idemo unazad, koliko vidim. Smanjiti broj rupa na ulicama nekog grada – velika je stvar. Znam da i ti tako misliš. Znam da te ovo dalje neće interesovati, jer ne voziš i nemaš mobilni, ali sada stvarno u samom centru grada možeš da nađeš mesto za parkiranje, javiš telefonom u kojoj si zoni, a oni ti naplate parkiranje kroz telefonski račun. Mesta uglavnom ima A automobile koji ne plate - nose. Ja ne kažem da je to mnogo, ja samo kažem da mi se to sviđa. Kao što mi se sviđa, a mislim i da mi pripada to da dobijem kesu u svakoj samoposluzi, da su radnje pune, a da se o eventualnoj nestašici benzina govori kao o nepojamnom skandalu, a ne, kao 1999. godine, da zamišljam život u kome nosim nove cipele.

PETI DOGAĐAJ: Srbi formirali kokus, a matica i dijaspora se mire. Za one slične meni, koja do skora nisam imala pojma šta bi to moglo biti, recimo da je kokus (caucus) grupa uticajnih ljudi koji se formira u cilju podrške nekoj ideji, nekom poslu, nekom nacionalnom pitanju, itd. Naravno, govorimo o Americi, gde je srpski kokus sastavljen od senatora, kongresmena i ostalih značajnih tipova, koji zastupaju srpski interes. Sada su baš i bili u poseti Beogradu, bogzna kako smo ih lepo primili, i sve ono: cmok, cmok. Još se jedna lepa stvar tu desila – dijaspora i matica počele da govore o budućnosti, planovima, lovi, a zaboravljaju da se svađaju oko prošlosti. Obe strane predstavljaju kulturni ljudi, prosto ti imponuju, pitamo se gde su bili do sada. E pa eto, ja Dragane mislim da je i to posledica rada, upornog i znalačkog, na kreiranju ambijenta. Takozvani ljudski kapital, konačno uposlen, uprkos svemu, a sve to u Sribji.

Pet – nula za mene, a?

I to uprkos Čedi, uprkos Bebu, Darvinu, onom ministru koji obija trafike, uprkos svim ostalim tužnim likovima koji upravljaju našim životima, dok se vozimo popravljenim ulicama grada Beograda! No, i kada ih se (nerado) setim, ja i dalje tvrdim da se najveći broj ključnih stvari odvija u dobrom pravcu. A koliko ovde traje jedna epoha, pitaš. Duže nego što sam se nadala. I zato me užasavaju, prosto užasavaju Vojini dogovori sa radikalima, koji mi deluju kao obesmišljavanje svega, ali svega što civilizacija donosi.

No, pitao si me, kakva je veza između srpskog patrijarhalnog domaćina, Adama Smita i Velimira Ilića? Veza je u tome što je Adam Smit objasnio da će u tržišnoj privredi ljudi

130

poput Velje Ilića i njemu sličnih sticati bogatstvo tako što će sopstvenu samoživost najpre transformisati u tuđu korist, i tek tako, kada proizvedu nešto korisno, maznuće veliku lovu. Ali, šta je to Velja proizveo? Novu Srbiju? Ma ne. On je formirao ambijent. Čačak je grad sa najvećim brojem malih firmi, i sam Velja ima valjda fabriku cipela ili tako nešto. A to što svaki čovek teži da dostigne maksimalni nivo svoje nekompentencije, to je tzv. Piterov princip (čovek se zvao Lorens Piter), nije to Velja izmislio! Ni Dana Drašković, naravno. A valjda ni ja, kad bolje razmislim.

Stoga, da ti poželim da te zdravlje dobro služi, čime smo u tvom slučaju rešili i problem rastućih realnih prihoda, jer uopšte ne vidim zašto bi ljudi poput tebe trebalo da budu gubitnici. Srdačno, tvoja, Dana Popović

131

Deset zaboravljenih zapovesti za spas vlastite privrede59

Od samog početka procesa tranzicije, vodeći ekonomisti sveta oštro su podeljeni po pitanju izbora strategije. Pri tome, nikada nije bilo spora oko toga ŠTA treba uraditi. Na listi zadataka neizostavno se nalaze: stabilizacija inflacije, kontrola budžetskog deficita, liberalizacija cena, uvođenje jedinstvenog deviznog kursa, konvertibilnost tekućih transakcija, spoljnotrgovinska liberalizacija, rekonstrukcija bankarskog i finansijskog sitema, jasno definisanje svojinskih prava, ukidanje mekog budžetskog ograničenja i redefinisanje rada socijalnih službi na tržišnim principima. Dilema je nastajala kada se postavilo pitanje: KOJIM TEMPOM sprovesti ove zadatke? A vreme je skoro nedvosmisleno pokazalo da sreća prati ekonomski hrabre, a politički mudre zemlje, ma koliko se nama više sviđalo obratno.

Sa ove nedeljive liste od deset zadataka mi smo izabrali prvi i četvrti - cene i kurs - što već samo po sebi ukazuje gde je ključ naših neuspeha. Jer, da se tranzicija može izvesti sa dve poluge, zašto bi svi uprezali deset? No, krenimo redom.

STABILIZACIJA INFLACIJE. Jasno je da nijedan ozbiljan privrednik ne može osmisliti niti sprovesti strategiju u uslovima visoke inflacije. Najjednostavnije rečeno, ukoliko nekome nije poznato koliki će biti profit izražen u domaćoj valuti, on će izabrati: (a) da vrši obračun, a bogami i da obavlja transakcije u čvrstoj valuti, ili će (b) odustati od strateških planova i potražiti posao sa brzim obrtom. U slučaju (a), ozbiljan privrednik vrši krivično delo ali održava proizvodnju i zaposlenost. U slučaju (b), ozbiljan privrednik seli kapital u grane sa brzim obrtom - ili se i sam seli u povoljniji privredni ambijent; u svakom slučaju, on otpušta zaposlene (bilo da ih šalje na neplaćeno odsustvo ili zaključava kapiju), a privreda definitivno beleži gubitak strateških punktova. Možda ima i boljih ilustracija, ali svakako da je dobro otići u prodavnicu "Simpo" kod železničke stanice i videti kako se u luksuznom prizemlju prodaju kisela voda i sokovi. Putnika je mnogo, vrućina je velika, a nameštaj ionako niko ne kupuje.

Čak i ako zanemarimo famoznih 0-3 odsto godišnje inflacije u razvijenim zemljama, ekonomska profesija upozorava da je za zemlje u tranziciji kritično ako cene u toku godine porastu za više od 40 odsto. To smo upravo postigli u toku prošle - stabilizacione - godine, a sama država je u svoje ovogodišnje rashode ukalkulisala inflaciju od oko 100 odsto. Opšteprihvaćena istina, čak i kod nas usvojena 1994. godine, da je inflacija monetarni fenomen (što ne znači samo da se ne štampa višak novca već zadire duboko i u ceo bankarski sistem), ustupila je mesto vatrenim govorima o stabilnosti cena i kursa. Što god da pod time podrazumevaju .

59 Време, 24. jul 1999. У то време, уредник економске рубрике била је Весна Костић, и свака сарадња с њом, као и са Временом била је право задовољство. Весна је напустила новинарство, и сада ради у Светској Банци.

132

 KONTROLA BUDŽETSKOG DEFICITA. Nije slučajno što se budžetski deficit našao tako visoko na listi tranzicionih zadataka. Naprosto, stvar je u tome što su sve bivše socijalističke zemlje siromašne, i nemaju realnog novca za finansiranje svih ranije obećanih izdataka (penzija, škola, bolnica, vojske, policije, itd.). To je verovatno i razlog što su sve vlade koje su inicirale reforme pretrpele poraz već posle prvog mandata: mnogi su ocenili da je bilo bolje ranije. Pitanje je samo - dokle? I na ovom planu se, ipak, pokazalo da su oni koji su se predomišljali (Rusija, Bugarska, Rumunija, pa čak i Češka i Poljska u toku 1997) platili privrednim zaostajanjem, begom kapitala i inflacijom. I gubljenjem kredibiliteta, u očima kako sopstvene tako i svetske finansijske javnosti.

Jugoslavija ima još jedan razlog za strah od velikog budžetskog deficita. U toku 1993. godine budžetski deficit je premašio 30 odsto bruto domaćeg proizvoda. Teorija kaže (a potvrdili smo je dva puta) da sve preko 12-15 odsto izaziva hiperinflaciju. Prošle godine ova brojka je bila blizu 10 odsto, zbog lošeg poreskog sistema, neaktivne finansijske policije, velikog obima sive ekonomije, prevelikih obećanih isplata; uzroci su brojni, ali, pokazalo se, svi izlečivi.

LIBERALIZACIJA CENA ne može da izazove inflaciju. Ako se, međutim, odmah aktiviraju mehanizmi indeksacije (čitaj: uvođenje klizne skale), uz očekivanja o monetarnom popuštanju, onda se uopšte i ne radi o liberalizaciji. A u suprotnom, kao što znamo, živimo već decenijama u svetu kontrolisanih cena. To dovodi do nestašica robe u radnjama i puni tezge na sivom tržištu (vidi prethodni paragraf). Posledica toga je da cena po kojoj u stvari kupujemo postaje još veća nego da se slobodno formirala, jer se na sivom tržištu plaća mnogo veća premija na rizik.

JEDINSTVEN KURS, KONVERTIBILNOST I SPOLJNOTRGOVINSKA LIBERALIZACIJA su, nažalost, takođe nerazdvojivi, kako sami po sebi tako i u okviru nabrojanih "deset zapovesti". Jedinstveni kurs znači da čvrsta valuta postaje "rezervna", i da se ne pojavljuje u domaćim transakcijama. Ne samo zato što je to nezakonito, već pre svega zato što je skupo, i zato što obara kredibilitet nosioca ekonomske politike.

Dodajmo da je iskustvo zemalja u tranziciji unekoliko spustilo na zemlju vatrene zagovornike fiksnog, odnosno fleksibilnog deviznog kursa; pokazalo se, naime, da je pitanje izbora deviznog kursa sekundarno u odnosu na pitanje strogog monetarnog stava. Jedino se u izuzetno teškim situacijama i dalje preporučuje devizno veće (potpuna pokrivenost domaće valute devizama), do trenutka kada udeo realnog novca u bruto domaćem proizvodu dođe do željenog procenta (15-20 odsto). To je i moja preporuka Vladi: realnog novca nema dovoljno, a u suprotnom će ga biti sve manje. Program treba ograničiti ili funkcionalno (do dostizanja željenog nivoa) ili vremenski. U toku 1994. godine se pokazalo da čak i u nedostatku inostranih investitora novčana masa ipak raste, jednostavno zbog toga što ljudi umesto na ulici prodaju devize u banci. Da je još bila uvedena konvertibilnost i sprovedeno otvaranje privrede, kurs bi postao jedinstven, što bi mnoge, pa čak i one privilegovane izvoznike povratilo u život više nego jeftini krediti koje nikad nisu vratili.

133

REKONSTRUKCIJA BANKARSKOG I FINANSIJSKOG SITEMA veoma je krupan i skup poduhvat, ali, kako se pokazalo, neizostavan i izvodljiv. I opet se vraćamo na početak: nema investicija bez štednje, a niko u ovakve banke neće da ulaže. I zato nam treba devizno veće, da bi se povećala količina realnog novca; i zato nam treba uređen devizni sistem, da bi se dinar očuvao. A onda su neophodne barem 2-3 zdrave banke, ne bi li se pojavila štednja, ne bi li kamatna stopa postala kriterijum investicionog odlučivanja. Autoru ovih redova sve je veći napor da objašnjava studentima da, na primer, 10 dolara danas vredi ISTO koliko i 11 dolara sutra ako je dnevna kamatna stopa 10 odsto (intertemporalno budžetsko ograničenje). Visi, jednostavno, u vazduhu pitanje: "Da, pa šta?" A ta lekcija je "srce" makroekonomije.

JASNO DEFINISANJE SVOJINSKIH PRAVA neophodan je uslov za donošenje zdravih poslovnih odluka. Blisko je sa tim povezano i pitanje razdvajanja zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. No, redosled nije sporan: samo će vlasnik koji ima ime, prezime i lični interes biti zainteresovan da zaštiti imovinu koju stekne. Tek onda država postaje zainteresovana da vlasnik spozna i svoju odgovornost, te da poluzakonito ili pak nezakonito bogaćenje ne bude češće nego zakonito. Naravno da se ovde postavlja pitanje metoda privatizacije i naročito kako izbeći stvaranje privatnih monopola. Ta znanja su poznata još iz 1890. godine, ali izgleda ne baš svima. Tako se naš veliki italijansko-grčki privatni monopol - Telekom Srbija ponaša baš udžbenički: podiže cene, pravi ogromne spoljnotrgovinske deficite i ne investira ništa. No, kada se Telekom privatizuje na javnoj licitaciji (umesto privatnom prodajom, kao u Srbiji) i obavezno uvede regulatorno telo, činjenica da stranci preuzimaju domaću kompaniju ne znači ništa drugo nego više telefona, jeftiniji saobraćaj, doduše i nešto manje zaposlenih, ali bogami donosi lepu sumu dodatnih para za penzijski fond (Mađarska, Češka, itd.). I ta su iskustva dostupna, poznata i jednostavna. Ovo je verovatno ključno pitanje po kome se meri ekonomska hrabrost jedne vlade.

UKIDANJE MEKOG BUDŽETSKOG OGRANIČENJA znači da niko ne sme da troši više nego što zaradi, ukoliko se ne zaduži za ostatak. A na isti plaća kamatu. Reč "niko" obuhvata državu, preduzeća, banke i stanovništvo. Rečima "ne sme" bave se zakon o bankrotu, finansijska policija i sudstvo, a deficit države čitamo kroz stopu inflacije. Ovo je svakako najteži korak svim zemljama u tranziciji; niko ga nije do kraja sproveo. Pa ipak, što je više neplaćenih dugova, kredibilitet zemlje pada; strani investitori ne dolaze; inflacija raste; realni dohodak pada. Dakle, nema alternative. U suprotnom se privredni rast, umesto J-krivom (koja po obliku podseća na veliko slovo J, jer beleži mali pad koji prelazi u fazu rasta) lako pretvara u L-krivu, čiji oblik stanovništvu donosi mnogo veće glavobolje od čvrstog budžetskog ograničenja.

REDEFINISANJE RADA SOCIJALNIH SLUŽBI NA TRŽIŠNIM PRINCIPIMA. Činjenica da država nema dovoljno realnog novca svakako ne znači da će socijalne delatnosti "odumreti"; niz tržišnih mehanizama premošćuje jaz između siromašne države i potreba građana. Pri tome, nijedno rešenje u svetu nije dovoljno dobro da bi ga i lokalno stanovništvo smatralo uspešnim. Pa ipak, osim što država nema alternativu (izraženu u realnom novcu), prilikom uvođenja tržišnih rešenja registruje se i pomak nabolje u smislu da dolazi do "razbijanja" hipertrofiranih kapaciteta, dok se znatno smanjuje obim

134

(poznatog nam) podmićivanja, dok zaposlenost i registrovani (te, dakle i oporezovani) prihodi ovih delatnosti rastu.

UMESTO ZAKLJUČKA: O RELEVANTNOSTI EKONOMSKIH SAVETA. Imala sam zadovoljstvo da razgovaram o ekonomskoj situaciji u Jugoslaviji sa Vilijamom Baumolom (New York University), jednim od najvećih ekonomista današnjice. Posle hrpe prikazanih jednačina i grafikona, izlaganje sam završila rečima da se, uostalom, osećam kao papagaj jer već godinama pričam maltene jednu istu priču. Na to je usledilo pitanje: "A koliko dugo to radite?" Na moj odgovor da se, evo, približava deveta godina, profesor se osmehnu: "Samo devet! Ja sam, vidite, isto to radio punih dvadeset i pet godina! A onda su, bukvalno preko noći, političari prihvatili moju teoriju kao svoju, i počeli da je primenjuju. Kada sam video koliko su grešaka i gluposti pri tome napravili, ni na pamet mi nije palo da mislim o autorstvu . "

135

U potrazi za Zoranom Balcerovičem60

60 Prizma, avgust 2003

„Populistima u prilog ide neprekidna medijska kampanja, inspirisana velikim privrednim aferama, lakomislenim ‘rasprodajama’ društvene imovine, korupcijom i mafijaškim povezivanjem kriminalaca i ljudi na visokim državnim i privrednim funkcijama. Kada se tome doda visoka stopa nezaposlenosti i stagnacija životnog standarda u poslednjih nekoliko godina, lakše je razumeti zbog čega se frustrirano poljsko društvo sve kritičnije odnosi prema reformama, a čak većina građana smatra da se proces privatizacije sveo jedino na pljačku i ‘poklanjanje’ društvene imovine stranom kapitalu’’.2

Pogledajte, za trenutak, sledeći citat iz Politike:

136

11

Uz samo malo nepažnje, koja se prirodno javlja kada čovek čita jedno te isto u svim pismenijim dnevnim i nedeljnim novinama, može se prevideti činjenica da je ovo bio izveštaj iz Varšave, a ne iz Beograda. Pa ipak, uz sve sličnosti, jedna razlika ostaje: Poljska će već iduće godine postati član EU, a Srbija neće. Odavde, naravno, odmah proističu dva pitanja, nejednake važnosti. Prvo, šta se to u stvari događa u Poljskoj, i drugo, hoće li Srbi sa mafijom ući i u 22.vek? Najpre, dakle, o Poljskoj, o čijim se uspešnim tranzicionim rezultatima kod nas izgleda jedino zna to da su bili uspešni, ali da su baš zato reformatori izgubili već na prvim narednim izborima. Tako iz pera dobronamernih srpskih (ako ih ovo ne vređa!) socijaldemokrata još od 7. oktobra 2000. godine stižu upozorenja ovima našima na vlasti da se ostave ćorava posla, jer će proći kao Balcerovičeva vlada, koja uprkos ubrzanoj privatizaciji državnih preduzeća, uprkos očiglednom prilivu stranog kapitala i uprkos masovnom osnivanju novih firmi, nije uspela da spase brojna nerentabilna državna preduzeća, niti zaposlene u njima. Još manje je to činila levica, kad ih je nasledila. Da ironija bude veća, levica je sistematski vukla još radikalnije poteze od desnice, kolateralno terajući inat našim socijaldemokratama. A stvari u Poljskoj išle su sve bolje, te je uporedo sa brzim rastom dohotka, sve do 2000. godine rasla i zaposlenost, a nezaposlenost pala na svega 8%. Nevolje, one prave, počinju sredinom 2000, sa prvim dvocifrenim stopama nezaposlenosti, koja danas, kako stoji u izveštaju MMF-a, dostiže skoro 18,3%. I tako se sada ispostavlja da jedan deo posla nije bio obavljen, a da se upravo time može objasniti veliki deo rasta nezaposlenosti, a time svakako i veliki deo negativne

1 .2

Prizma, avgust 2003.

31

137

138

energije koja daje krila populistima u medijskoj kampanji u Poljskoj sa početka ovog teksta.

Povodom svega ovoga, možda bi trebalo da nas zabrine barem to što je ključni uzrok poljske privredne krize upravo isto ono što radi srpska vlada, samo ne kao što je bilo tamo, ne tek od desete godine tranzicije, već od samog početka. Radi se, naime, o principu „najpre da restrukturiramo, a potom ćemo da privatizujemo”. A tu se javljaju dva ogromna problema: prvo, restrukturiranje košta, te treba odvojiti veliki deo para za subvencije, i drugo, nijedna vlada to ne zna da radi. Uz to, stvarno je teško naći barem jedan dobar razlog zbog koga bi država trebalo da bude i dobar preduzetnik. Jer, ako već ume da restrukturira firmu tako da valja, da bude profitonosna, zašto da je onda prodaje? To je između ostalog bio razlog da Balcerovič svoju Uniju slobode izvede iz vlade premijera Buzeka, tokom drugog mandata desnice. Jer, ovaj metod u osnovi predstavlja investiciju u odlaganje problema, koje može da donese samo veće probleme nego što su bili na početku. Na kraju ćete imati još brži rast nezaposlenosti, zombi-preduzeća koja ne plaćaju nikome ništa, a kojima treba redovno dotirati plate, otpisati neplaćene poreze, carine i sve ostalo. Stoga je MMF, sa sebi svojstvenom suptilnošću i diplomatijom, poljskoj vladi sugerisao likvidaciju firmi koje su dokazano mrtve, jer investicionu klimu u Poljskoj uveliko ruši to što u okruženju u kome privatne firme ostvaruju profit od oko 450 miliona dolara, državna preduzeća imaju gubitak od 1,1 milijarde dolara. Takvo stanje već svakom potencijalnom privatnom investitoru, dakle onome ko jedini može da smanji nezaposlenost i tako sačuva „garnituru” na vlasti, govori o tome da će ta vlast, u cilju sopstvenog opstanka, radije subvencionisati svoje zombije, što investicionu klimu čini veoma, veoma lošom. Što je jedan od retko isticanih uzroka zbog kojih je i ovde, u Srbiji, investiciona klima veoma, veoma, veoma loša.

Ali, za razliku od Srbije, u Poljskoj se investiciona klima već uveliko popravlja, što zbog toga što Centralna banka ne dozvoljava monetarnu ekspanziju (treba li navesti ko je Guverner?), što zbog najave vladajuće levice da je dalja politika restrukturiranja neodrživa, a možda najviše zbog toga što od iduće godine Poljska ulazi u Evropsku uniju, među zemlje u kojima je dosadno i bogato koliko to uopšte na planeti Zemlji može biti. Osim što više nećemo brinuti za poljske naraštaje, korist od ovog teksta bila bi ipak nešto veća ako bismo razjasnili zašto je u Poljskoj toliko jaka ta njihova višegodišnja medijska kampanja, gde se čak često može čuti kako reformatore, na čelu sa Balcerovičem, optužuju za „holokaust nad poljskim narodom”. Ozbiljan razlog leži u tome što je sa zaustavljanjem privrednog rasta iz 2000. godine broj gubitnika poljske reforme porastao, a kako su oni ujedno i glasači, porasla su i politička ulaganja u ideje koje gode njihovom uhu. Populisti naročito vole da koriste ljudske tragedije prilikom likvidacije nerentabilnih preduzeća, te, uz dovoljan broj ponavljanja, nije bilo teško formirati stereotip po kome je privatizacija isto što i krađa. Kao ni stereotip prema kome strani kapital razgrabljuje društvenu imovinu, što ostaje uvreženo mišljenje, uprkos činjenici da su ti stranci u poljsku privredu do sada investirali 55 milijardi dolara, te da su, svog profita radi (koji verovatno čini veći

32

139

deo ranije pomenutih 450 miliona dolara), morali uspešno da ulažu u modernizaciju, rast domaće proizvodnje i rast zaposlenosti lokalnog stanovništva. Naravno, deo njih koji su „razgrabljivali”, najpre su u poljski budžet uplatili 17 milijardi dolara, bez kojih bi se inicijalna stabilizacija teško mogla izvesti. No, ankete u Poljskoj pokazuju da čak 87 odsto građana misli da je dosadašnja privatizacija nanela štetu domaćoj privredi, a Lešeka Balceroviča masovno nazivaju Mengeleom poljske privrede. Tako govore, verovatno, sećajući se topline i prijatnog druženja u redovima za mleko, u kojima su toliko lepih godina proveli, dok sada čovek samo sa anketarima izgleda može fino da se ispriča.

Živeći u zemlji gde stopa nezaposlenosti nije sa 8 porasla na 18 odsto, što je sve političare dovelo do usijanja, već živeći u zemlji gde niko ne govori o tome kako ćemo stopu nezaposlenosti od 27% da smanjimo makar na tih alarmantno visokih 18%, već svi samo brinu da ne poraste na 30%, problem u osnovi ipak nije mnogo drugačiji. Strah od toga da broj gubitnika u reformi ne nastavi sa rastom, što bi ih oduvalo sa političke scene, praktično guši svaku smislenu političku akciju koja bi vodila rastu broja dobitnika u procesu tranzicije, odnosno koja bi, osim što bi zaista izvukla zemlju iz recesije, i njima samima donela značajne političke poene ne samo u očima otmene gospode iz MMF i Svetske banke, već upravo u očima relevantnog broja birača.

U odsustvu barem malo detaljnijeg poznavanja problema dobitnika i gubitnika u tranziciji, ovaj strah čini se sasvim na mestu. Ali, malo znanja mnogo menja zaključke. Jer, kako se veoma jasno uočava sa naredne slike, najveći gubitnici u svim fazama tranzicije svakako su radnici u državnom sektoru i to upravo oni sa premalo kvalifikacija, a previše godina da bi im

Dobitnici i gubitnici u tranziciji

Novi investitori i nova radna mesta +

Oligarsi i insajderi 0

vremeR RR 1 20

Radnici u državnom sektoru

Napomena: R0, R1 i R2 su faze reforme

R0- nema reformi, R1 - tačka maksimalne dobiti insajdera i oligarha, R2 - tačka maksimalne dobiti novih investitora i novozaposlenih radnika. Njihova dobit i politička moć veća je od zbira gubitaka koji trpe oligarsi i radnici u državnom sektoru. Izvor: Svetska banka, „Tranzicija, prvih deset godina: analiza i pouke iz iskustva istočne Evrope i bivšeg SSSR, 2002.

33

140

više iko mogao ponuditi bilo kakav posao. Kako tranzicija bude odmicala, njihov položaj biće sve gori, te će se linija koja pokazuje njihov položaj uvek biti u negativnoj zoni, a vremenom će se sve više pomerati naniže. Svako ko se prihvati vlasti, neka ne računa na ovaj deo biračkog tela. Njima je najbolje bilo u tački R

0, u koordinatnom početku, na samom početku tranzicije. No, ono što prvu fazu tranzicije čini bolnom je upravo to što u prvoj fazi reformi pravi dobitnici postaju jedino oligarsi i insajderi (kako da čovek odoli a da se ovde ne osvrne na likove i dela čuvenih insajdera Janjuševića i Kolesara, Bebe Popovića, odnosno oligarha Kostića of šećera, Markovića of Krmivoprodukta, Ljube iz Komercijalne, Željka Mitrovića, Miškovića, Nicovića, dalje znate i sami) gde svi pratimo njihov strmoglavi uspon, skoro sa nevericom prateći kolika je njihova moć. Insajderi i oligarsi najviše profitiraju u neizgrađenom institucionalnom okviru, a njihova moć se smanjuje jedino kada, odnosno bolje reći ako, liberalizacija i privatizacija budu praćene jačanjem discipline (dakle sudstva i vladavine zakona) i kreiranjem one povoljne investicione klime sa početka ovog teksta. Tek u takvim uslovima, novi investitori i novi zaposleni postaju glavni dobitnici u procesu tranzicije, i tek tada se na prethodnoj slici pojavljuje, a zatim počinje stabilno da raste jedna nova linija dobitnika: to su novi investitori i novi zaposleni u njihovim firmama. I tek tada, kada novi investitori i novi zaposleni preuzmu vođstvo, tranzicija se može smatrati uspešnom, mada po svoj prilici ne i okončanom. I vraćajući se samo još jednom na Poljsku, očito je da su tek posle ove faze političari smeli da raspišu referendum o ulasku u Evropsku Uniju, a da većina glasača ovu opciju prihvati, iako su, za razliku od Srba, tamo i predlagači i glasači bili svesni priličnog broja obaveza koje to nosi. Ali, i bez ikakvog truda će nam odmah biti jasno to da je veoma mali broj oligarha i insajdera spreman da glasa za ulazak u Evropsku uniju, te da u fazi dok oni vladaju od takvih zahvata nema ništa. Što nas uverava da jedno razumnije doba nastupa tek nakon uspešno okončane druge faze tranzicije.

Ponovimo, dva su elementa za uspeh: (1) da se odustane od politike „najpre da restrukturiramo, a potom da privatizujemo”, jer su to samo investicije u odlaganje problema, i (2) da zaista započne sistematska izgradnja institucija, jer samo time se otvara prostor novim investitorima, a vezuju ruke oligarsima. Jer, u Srbiji se skoro 70 odsto kapitala, nalazi u „karantinu”, tj. u velikim sistemima koji čekaju na restrukturiranje, ne bi li se privatizovali. Više od polovine radne snage upravo se ovde nalazi i ne vidi spas, a u pravu je, jer ga tu i nema. Koliko god im subvencija dalje davali, spasa nema.

Uloga savetodavaca u ovom trenutku neodoljivo podseća na period pred obaranje hiperinflacije u Srbiji, kada je političarima trebalo objasniti da treba najpre da prestanu da štampaju novac, pa će para tek onda biti. Jedno od pitanja koje je ovom autoru u to vreme bilo upućeno bilo je sledeće: „Izvinite, ako ne budemo naštampali novac, čime ću ja sutra ujutru da kupim doručak za vojsku?”, a sa štampanjem se nastavilo sve dok se nije uvidelo da vojska za doručak baš nešto i ne jede papirne novčanice. Dakle, problem je opet isti: kako objasniti političarima da je ekonomija živi sistem, čiji se elementi

34

141

prilagođavaju kredibilnim promenama, to jest samo onim promenama koje budu smatrali verodostojnim, a da se promene dešavaju fazno i postepeno. Dakle, opet političarima treba reći - privatizujte firme iz karantina, što će ostaviti neke ljude bez posla, ali, iskoristite prihode od privatizacije na izgradnju discipline i vladavinu zakona, što će popraviti investicionu klimu i tim ljudima doneti novi posao, Srbiji doneti modernizaciju i rast proizvodnje, a vama obezbediti bolji politički rejting u očima onih koji su dobitnici na dugi rok! Nije valjda da mislite samo na danas, da mislite da vas sutra više niko neće izabrati, ili da, ne daj bože, napuštate politiku? Ali, sasvim je izvesno, barem meni, da će mnogim političarima ovako jeretičan pristup nanovo zazvučati kao zahtev da skoče u prazan bazen, uz obećanje da će se on polako napuniti vodom još dok se budu nalazili u vazduhu.

Naravno, malo je političkih vođa koji su u stanju da razumeju i sprovedu ovakvu strategiju. Ali, ako odbiju, onda neka nam barem sami odgovore na drugo pitanje sa početka teksta: hoće li zaista Srbi sa oligrarsima, insajderima i mafijom ući i u 22. vek?

142

Šta je to realni devizni kurs?61

61 Призма, март 2004. Овај текст је написан по позиву главног уредника овог часописа. Рекао ми је: „Хајде, Дано, и ти нешто да напишеш за Призму. Не мора о политици, може о курсу, рецимо“. Ја – послушала.

Pođimo od kraja: politika deviznog kursa ima dva cilja.

Uspešna politika deviznog kursa treba simultano da obezbedi da domaće cene miruju, a da se izvoznicima zbog toga ne smanjuje konkurentnost. U slučaju da je domaća inflacija veća nego u svetu, ovi ciljevi postaju konfliktni, jer prvi nedvosmisleno znači da bi nominalan, tržišni kurs trebalo da bude stabilan, dok bi drugi cilj zahtevao da realan kurs bude stabilan, što će reći da se od prvog cilja odustane, te da tržišni kurs počne trajno da depresira. Bilo kako bilo, jedno je jasno, a to je da uspešna politika kursa mora barem da izbegava da stvari krenu u suprotnom pravcu, te da realni devizni kurs apresira, dakle da valuta postane precenjena, jer to vodi rastu spoljnotrgovinskog deficita i padu deviznih rezervi, što kompromituje kredibilitet ekonomske politike. Vežba 1: Pošto u Srbiji spoljnotrgovinski deficit neprestano raste, postoje jake indicije da je realan devizni kurs precenjen, a to je loše, jer će onda deficit i dalje rasti.

Ali, šta je realanRealan devizni kurs je obračunska kategorija, a izradevizni kurs? čunava se tako što se nominalni kurs - dakle onaj sa tr

žišta, dakle kurs od 70 dinara za jedan evro - koriguje rastom cena. Prema tome, svaki nominalni kurs postaje realan kada se dvostruko deflacionira (kada se najpre podeli indeksom domaćih, pa zatim indeksom inostranih cena). Sledi da onaj ko tvrdi da kurs nije realan ne zna šta govori. 1 .

29

„Uzmimo slučaj čoveka koji se najpre popne dva metra uz nasip, a zatim se spusti tri metra. Da li će se udaviti ili neće, zavisi od toga gde se nalazio pre nego što je počeo da se penje. Isti problem nastaje kada treba da utvrdimo da li je neka valuta potcenjena ili precenjena.” The Economist, 26. avgust 1995

143

Valuta, to jest njen realan kurs, može biti precenjen ili potcenjen…

144

Ako je realni devizni kurs precenjen, to znači da je na domaćem deviznom tržištu dinar skup (a dolar, ili evro, jeftin). Tada se isplati kupovati devize i baviti se uvozom, jer se uvozna dobra jeftino nabavljaju, a sve skuplje prodaju, jer domaće cene rastu brže od inostranih. Iz istog razloga izvoz se ne isplati, jer se prodajom deviza od izvoza dobija uvek ista količina dinara. Vežba 2: Ako imate, recimo, 100.000 evra, biste li ih uložili u neki izvozni, ili neki uvozni posao? Eto, i drugi u Srbiji upravo rade isto što biste i vi, te se sve više uvozi, sve manje izvozi, a deficit raste…

… u odnosuKurs je precenjen (potcenjen) u odnosu na ravnotežni deviznina šta? kurs. Kolika je ravnotežna vrednost kursa niko tačno ne zna,

ali to i nije tako preterano važno. To se može izračunati, ali prevazilazi gradivo ove male prolećne škole deviznog kursa. Ono što jeste važno je da se shvati princip: ravnotežni devizni kurs je onaj koji omogućava da platni bilans zemlje bude u ravnoteži, ali ne u svakom trenutku, nego u trenutku dospeća međunarodnih obaveza. Dakle, ako je zemlja neto-dužnik, realni kurs sigurno je precenjen, te zemlja mora da depresira valutu da bi ostvarila suficit, otplatila dug i uravnotežila platni bilans u zadatom intervalu. Tako rade sve otvorene tržišne privrede sveta, uključujući i najjače među njima. Vežba 3. Pad vrednosti dolara, čiji smo svedoci poslednjih godina, govori da je ravnotežni realni kurs dolara vrlo nizak, što bismo i očekivali posle onolikih akumuliranih platnobilansnih deficita… Može li

se ravnotežna vrednost kursa promeniti?

Može. Ako zemlja ima tetku, iz čijeg će nasledstva otplatiti dug, ravnotežna vrednost kursa se menja, tako da se može ispostaviti da domaća valuta i nije baš toliko precenjena. Isti princip važi i u slučaju da zemlja ima međunarodnu podršku, pa joj otpišu dugove: ravnotežni kurs približiće se njegovoj realnoj vrednosti. Važi i obrnuto: ako zemlja ima tetku, ili međunarodnu podršku, pa reši da im gura prst u oko, može da se desiti da nas se tetka odrekne preko novina, a međunarodna zajednica da to isto učini na nekom websajtu, te d a se ravnotežni kurs vrati na svoj pređašnji, nepovoljniji nivo. Vežba 4. Upravo tako je Srbija, davne i zaboravljene 2001. godine, uspela da svede dug prema Pariskom klubu na trećinu, i time značajno smanji precenjenost realnog kursa

30

145

sopstvene valute. No, svi su izgledi da će nova vlada Srbije i na ovom planu napraviti neki otklon i sanitarni kordon, te će konfrontiranjem sa kreditorima pogoršati buduće uslove privređivanja i otežati ovo malo tranzicije i reforme koja se još uvek sprovodi. Evo recimo, ovaj Zakon o pravima i pomoci haškim optuženicima, donesen po hitnom postupku jer je stvar neobično hitna, sigurno će mnoge obradovati, ne samo američku administraciju koja je svoje divljenje već iskazala. Realno je očekivati i podršku naredne misije MMF: taman su odbili da nam daju novu tranšu kredita zbog prevelikog budžetskog deficita, a imperija Vilotića odmah je uzvratila udarac i ozakonila nove rashode, a time dakle i povećala deficit! Tako da više nema sumnje da će MMF, čim izvadi prst iz oka, zasigurno povući svoje primedbe … i uložiti svoj novac u ovaj, sve lepršaviji, razvojni bužet.

Kako da utvrdimo da li je valuta precenjena?

Lako. Ako se sistematski, dakle svake godine, u dugom intervalu, pravi deficit na tekućem računu, valuta je sigurno precenjena u odnosu na svoj ravnotežni nivo. U Srbiji se tako poslednjih šezdeset godina skoro neprekidno beleži platnobilansni deficit, a kada dugovi dođu na otplatu mi napravimo neki međunarodni skandal i tako odložimo svoje obaveze do daljnjeg. No, ako pogledamo kako se deficit kretao nakon 5. oktobra 2000. godine, videćemo da se stvari ubrzano pogoršavaju, te da je deficit od 1,8 milijardi dolara u narednoj, 2001 iznosio 2,8, da bi zatim porastao na 3,2 i konačno, prošle godine dostigao čak 4,5 milijarde dolara… Deficit na tekućem računu dostigao je rekordnih 12% BDP (bruto domaćeg proizvoda), što ukazuje na da je precenjenost (1) nedvosmislena i (2) rastuća.

Ali, tvrdi se da depresijacija neće pove-ćati izvoz, jer nema-mo šta da izvezemo…

Činjenica je je srpski izvoz pao na najniže moguće grane, ali to nimalo ne dovodi u pitanje potrebu da se vodi politika konkurentnog deviznog kursa. Iskustva zemalja koje su se ozbiljno pozabavile reformama upravo govore da mi u ovom trenutku i ne treba da imamo šta da izvezemo, već da treba da stvaramo ambijent u kome će to da učine oni koji to znaju da rade. Recimo, da to učine strateški investitori, kojima depresijacija nacionalne valute deluje kao povoljan ve tar u leđa.. U Mađarskoj, recimo, 70% izvoza obavljaju nove velike mađarske firme - Boš, Filips, Simens, Hitači, Nokia, Daewoo, Opel, Audi, Pakard… koje su došle upravo zato što su sve mađarske vlade postavljale ljude koji - ne samo da su znali - već su imali političku hrabrost i viziju kako da privuku strateške investitore, dakle da privuku one koji donose kapital, tehnologiju, izvozne kanale, otvaraju

31

146

nova radna mesta, plaćaju ogromne poreze. Jednom rečju, vodili su zemlju što dalje od zone ratova, sirotinje i besmisla. Permanentna depresijacija forinte, koja je u nekim godinama čak i premašivala iznos od 2% mesečno, dakle preko 25% godišnje, bila je jedna od tih ključnih mera kojima su uspeli da privuku (i zadrže) strateške investitore. Ali ostaje drugi deo argumenta - a to je da će depresijacija svakako pomoći postojećim izvoznicima, dok bolji ne stasaju, dok će istovremeno smanjiti postojeći uvoz, a taj deo priče niko i ne pominje. Da bismo otkrili zašto, treba najpre da postavimo pitanje…

Kome to odgovara da valuta bude precenjena?

Najpre, odgovara siromašnima i onima koji žive od fiksnih primanja, jer se sa dinarima koji sve manje vrede ipak može kupiti sve veća količina deviza ili uvozne robe. Ovaj deo populacije objektivno gubi ako uvozna roba poskuplju je, a domaće, jeftinije, nema; no, taj problem svako tržište rešava tako što skuplji uvozni proizvodi ustupaju mesto jeftinijim (korejskim, bugarskim itd.), ili tako što se ubrzano aktivira domaća proizvodnja. Što bi bio i cilj ekonomske politike u toj oblasti. Nadalje, precenjen dinar odgovara uvoznom lobiju, tradicionalno jakom igraču u srpskoj politici, inače jako naklonjenom ublažavanju nedaća siromašnih. Konačno, ovakav režim odgovara firmama koje ne izvoze i koje su na ivici rentabilnosti, jer su uvozni repromaterijal sve jeftiniji. Svima ostalima ovakva politika je štetna: država gubi devizne rezerve i prekomerno zadužuje potomstvo; izvoznici gube potencijalno rastuće zarade, a vlasnicima deviznih štednih uloga kupovna moć njihovih ušteđevina stalno pada.

Vežba 5. Ako ste 5 oktobra 2000. godine imali 1000 nemačkih maraka, kolika je danas njihova kupovna moć (dakle, kolika je vrednost robe koju danas za taj novac možete u Srbiji da kupite)? Protivvrednost u robi iznosi oko 420 maraka, ili nešto ispod 210 evra, jer su se domaće cene od tada više nego udvostručile (porasle su za 156%), dok je nominalni kurs porastao za svega oko 18%. Eto kako na našu ušteđevinu deluje precenjen dinar i potcenjena strana valuta. Skoro da isto tako deluje i na izvoznike, koji deviznim zaradama pokrivaju rastuće troškove plata (koje prate rast cena), i rastuće dinarske troškove proizvodnje… A eto kako onda izgleda naš izvozni ambijent.

32

147

Ali, to ne može da traje predugo, jer preti rizik od špekulativnog udara…

…a do udara dolazi zato što svi znaju da kurs nije održiv, jer je deficit preveliki, te da stvar mora da pukne. Investitori tada pokušavaju da se oslobode domaće valute, jer se očekuje devalvacija, dok najveći pritisak na valutu nastaje upravo zbog pada poverenja u održivost kursa. Ovo jeste cirkularno zaključivanje, ali se zaista tako i odvija. Impuls kreće od kumuliranog deficita, te, ako se tu stvar zahukta, dovoljno da jedan veliki, ili mnogo malih igrača započnu sa prodajom domaće (precenjene) valute, pa da centralna banka počne munjevito da gubi rezerve, te da nakon toga odustane od odbrane fiksnog pariteta i devalvira sopstvenu valutu. Vežba 6. Pomenimo samo da se to se desilo čuvene crne srede, 16. septembra 1992. godine, kada je u špekulativnom napadu na britansku funtu Džordž Soroš zaradio jednu, a Britanija izgubila oko 10 milijardi dolara. Meksiko je 1994. godine, za tri meseca, izgubio 15 milijardi dolara rezervi. Češka je za jedan jedini radni dan, 22. maja 1997. godine, izgubila pola milijarde dolara rezervi, ali, kruna je već narednog dana prešla na plivajući kurs. … što se

umalo i nama nije desilo predve godine,

— Mali „špekulativni” udar zbog „jedne neodgovorne izjave” republičkog premijera Zorana Đinđića trajao je tri nedelje, završen je (ne)uspešno, jer je stabilnost ponovo uspostavljena, a banke koje su kupovale devize u uverenju da će dinar oslabiti sada sve redom beleže gubitke — slavodobitno je, ali tek kada je oluja prošla, izjavio guverner NBJ Mlađan Dinkić, a prenela Free Serbia, 20. novembra 2002. godine. On je potvrdio da je tokom udara, kojem je kumovala najava moguće korekcije kursa, tražnja za devizama bila tri puta veća od uobičajene i da su pojedine banke „kao lude” kupovale devize. „Frka” je rezultirala rastom kursa, a da bi utolila glad za devizama NBJ je intervencije sa prosečnih šest miliona morala da poveća na osam miliona evra dnevno. Nakon toga banke u Srbiji odbijale su da prodaju devize, ali su to morale da otpočnu da rade, da ne bi izgubile dozvolu za menjačke poslove. Nakon toga, evro je polako, polako, počeo da kliza. Što je, naravno, bilo sasvim razumno i prihvatljivo rešenje.

…ali smo Dobro smo prošli, jer dinar nema punu konvertibilnost, štodobro prošli. će reći da se devize smeju iznositi iz zemlje samo radi fi

nansiranja uvoznih transakcija, dok jednostrani odliv deviza nije dozvoljen. Da nije tako, banke koje su otkupile devize mogle su ih prebaciti u inostranstvo ili nastaviti sa

33

148

udarom i ozbiljno ugroziti monetarni sistem zemlje. Ovako je bilo moguće da se udar zaustavi silom, ali se mora dodati da je iz ove basne izvučeno valjano naravoučenije: ako si već sitna riba, plivaj brzo, da te ajkule ne uhvate. Ali,

mnogi tvrde da depresijacije i devalvacije samo izazivaju inflaciju…

…a kao dokaz navode da smo od 1980. godine ovu meru probali već nekoliko desetina puta i da smo svaki put nastradali, što pisca ovog teksta uvek može istim intenzitetom da fascinira. Pa, kako je onda moguće da se inflacija iz 2002. godine od 14% u 2003. skoro prepolovila (7,8%), dok je depresijacija sa 2% porasla za oko 12%? Odgovor leži u tome što, kada se jednom prestalo sa populističkom politi kom prema kojoj se svaka promena kursa kompenzovala istoprocentnim rastom plata, inflacija ne samo da nije rasla, već se prepolovila. Iskustva sa depresijacijom u svim ozbiljnim zemljama potvrđuju da je ova mera efikasna i da daje zadovoljavajuće rezultate, a kako vidimo, čak je i ova naša prethodna vlada uspela to da potvrdi.

… a pošto se platni bilans pogoršava, treba nešto činiti…

Sve su glasniji predlagači mera vancarinske zaštite. U najkraćem, kaže se da bi trebalo sprečiti uvoz tako što će se kao barijera ulasku postaviti atesti, sanitarne inspekcije, kontrola kvaliteta i druge mere koje se u normalnom svetu smatraju merama zaštite potrošača, a ne zaštite platnog bilansa. Ako ne misle na skrivenu zaštitu, onda je ova mera sasvim u redu i treba je glasno pozdraviti. No, ako misle da će tzv. skrivenim merama zaštite (porast „papirologije”, produženja i usložnjenja carinskih procedura itd.) uspeti da smanje uvoz, grdno se varaju. Svaka mera ograničenja uvoza stvara višak tražnje za tim dobrima, što nadalje izaziva apresijaciju valute. Tako će, čak i kada bi država u potpunosti uspela da spreči uvoz svega što bude želela da spreči, sama apresijacija dovesti do rasta uvoza neke druge, uredno atestirane robe, koju carina neće moći da vrati. Jer, ni uvoznici nisu od juče…

Nije rešenje ni to da mi lepo uvedemo evro pa da se makar tako približimo Evropi…

…jer bi bi kod nas evro odmah postao precenjen zbog toga što je naš dug veliki, te bi ovde ravnotežni kurs evra bio mnogo drugačiji nego u Evropi. Eto, zato između ostalog služe Mastriški kriterijumi (o maksimalnoj visini dugova, fiskalnog deficita itd.). Služe, naime, tome da se postigne konvergencija ravnotežnih realnih deviznih kurseva, kako bi finansijsko tržište moglo nesmetano da funkcioniše uz jedinstvenu vrednost valute u svim zemljama članicama.

34

149

Vežba 7. Srbija ne može da razmišlja o uvođenju evra sve dok domaće cene rastu brže od inostranih, što će morati da se dešava još dosta dugo. Najpre, ako isključimo prekomerno štampanje novca, inflacija će rasti zbog liberalizacije preostalih kontrolisanih cena (energija, infrastruktura, itd), kao i zbog zakonite tendencije rasta cena u sektoru usluga, koja je neibežni pratilac svake tranzicije. Iz svih tih razloga, dinar će morati dodatno da depresira, ne bi li izvoz ostao konkurentan. Stoga nije čudo što Evropska Unija neće svojim novim članicama dozvoliti da pređu na evro, i to najmanje u roku od dve godine. Tranzicija mora biti gotova, sva tržišta aktivirana, sve cene pretežno ujednačene sa evropskim, da ne bi bilo nepotrebnih turbulencija na finansijskom tržištu.

.

…a Crna Gora opstaje zahvaljujući nekim drugim faktorima…

Veoma je simptomatična, i potvrđuje sve što smo već rekli, činjenica da Crna Gora pravi inflaciju iako nema sopstvenu valutu. A praviće je i dalje, jer, osim nabrojanih razloga, koji će se javiti kada Crna Gora ozbiljno započne tranziciju, sada je najznačajniji razlog taj što tamo više od polovine stanovnika živi od prihoda iz državnog budžeta, dok firme uglavnom slabo rade, a mnoge najavljuju zatvaranje. Takva situacija može da potraje jedino ako „neko” obezbedi stalni priliv valute, da bi se deficiti pokrili. To se čini što donacijama, što šleperima, što gliserima…

Rešenje je u mehanizmu fleksibilnog upravljanja nominalnim kursom…

Dakle, šta treba da učinimo? Cilj je da ostvarimo spoljnotrgovinski višak na tekućim transakcijama, koji će biti neophodan za regulisanje reprogramiranog duga. Stoga treba primeniti politiku fleksibilnog pojasa (crawling band), jer ima dve ključne prednosti u odnosu na politiku trajnijeg fiksnog kursa i čisto fleksibilnog kursa. Prvo, ona priznaje činjenicu da je fiksan kurs nemoguće braniti bez gubitka rezervi, drastične kontrole uvoznih tokova ili veoma čvrste politike plata, kao i veoma restriktivne fiskalne i monetarne politike. Drugo, u ovom aranžmanu poštuje se neophodnost izbegavanja apresijacije kursa, u cilju rasta izvoza i deviznog priliva. „Plivanje” se može najaviti, ali ne mora. Iskustva (Čile, Meksiko, Indonezija, Kolumbija, Izrael, Mađarska) govore da bolje prolaze zemlje koje u redovnim intervalima objavljuju promenu kursa i interval (od recimo, 5%) unutar koga Centralna banka neće intervenisati, dok promene kursa po pravilu ne prelaze polovinu širine pojasa. Pokazalo se da se sa ovom politikom postiže veća stabilnost kursa, dakle niža inflacija uz veći rast izvoza i uz veću stopu privrednog rasta.

35

…a preduslovi za uspeh su…

Tri su preduslova za uspeh ove politike. Prvo, ona će biti uspešna ako se domaća tražnja drži pod kontrolom, tj. ako ne bude rasta plata iznad produktivnosti i rasta budžetskih rashoda van definisanih okvira. Drugo, devizne rezerve treba da se kreću na nivou tromesečnog uvoza, kako bi se kurs branio u trenucima kada dostigne gornju granicu najavljenog intervala, koji se mora braniti (trenutno su na nivou petomesečnog uvoza). I konačno, presudna će biti politika države u pogledu loših firmi: ako se nastavi politika njihovog subvencioniranja na jedan ili drugi način, šanse za uspeh skoro da nestaju, jer se dovodi u pitanje ne samo uspeh politike kursa, već se otvara i pitanje dometa i smisla svih ostalih reformi u kojoj privrednim ambijentom nastavi da dominira državna intervencija.

150

Bi li onda ovaј

mehanizam uopšte

radio u Srbiji?

Radio bi, kada bi ga primenili.

151