obligaciono pravo, vezbe

Obligaciono pravoVežbe 21.12.2012.

Ugovor o poklonuUgovor o poklonu1. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 17/02 od

27.03.2002. god.) Sporno je bilo da li je predmet pobijanog ugovora o deobi i poklonu u smislu

odredaba čl. 47. Zakona o obligacionim odnosima precizno određen, odnosno odrediv na osnovu ugovornih odredbi.

Član 46. st. 2. ZOO predviđa da predmet ugovora mora biti precizno određen odnosno odrediv, dok se u čl. 50. ZOO navodi da je predmet ugovora odrediv ukoliko se iz sadržine samog ugovora na osnovu elemenata može zaključiti o kom predmetu je reč. U navedenom slučaju, predmet ugovora o deobi i poklonu bilo je zemljište koje je u ugovoru označeno nazivima parcela. Pobijana presuda ne sadrži razloge o tome da li je moguće predmet ugovora identifikovati uviđajem na licu mesta preko naziva nepokretnosti uz sudelovanje veštaka geometra i eventualno ispitivanjem držaoca stana, odnosno da li se prema stanju državine može kazati da među strankama u trenutku zaključenja ugovora nije bilo sporno šta je njegov predmet, kako je tuženi isticao u prvostepenom postupku i u žalbi.

Doc. dr Žaklina Spalević

Ugovor o poklonuUgovor o poklonu Drugostepeni sud je iz prednjeg ukinuo prvostepenu presudu i naložio

prvostepenom sudu da saglasno primedbama stranaka najpre zatraži od stranaka da se izjasne da li im je poznato da nepokretnosti tužioca koje su bile predmet ugovora imaju nazive, pa će potom izvršiti uviđaj na licu mesta sa veštakom geometrom, radi ocene o tome da li je predmet ugovora odrediv, kako bi po izvođenju svih relevantnih dokaza bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari.

Zaključak: Ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može utvrditi predmet ugovorne obaveze, onda je predmet ugovorne obaveze odrediv.

2. Vežba (Iz obrazloženja rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1329/08 od 04.12.2008. godine) Poništaj ugovora o poklonu tužilja je tužbom tražila zbog toga što je razvodom

braka stranaka otpao motiv za zaključenje ugovora (koji se sastojao u tome da je poklonom tužilja "htela da učvrsti bračnu zajednicu" i da se tuženi "ne bi osećao kao uljez"). Ako bi to bilo tačno, to bi onda vodilo apsolutnoj ništavosti


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu ugovora u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima – ako je osnov

otpao, poklon je ništav budući da pobuda za zaključenje ugovora o poklonu ulazi u osnov ugovora.

Međutim, tužilja je konstitutivnom tužbom tražila da sud svojom odlukom ugovor poništi, a ne deklaratornom tužbom – sa zahtevom da sud utvrdi da je ugovor ništav. Za razliku od ništavih ugovora, pobojni (rušljivi, relativno ništavi) ugovori proizvode pravno dejstvo kao i oni koji su valjani, ali se iz određenih zakonskih razloga mogu poništiti. Ništav ugovor po prirodi stvari se ne može poništiti jer se ne može poništiti nešto što ne postoji.

U konkretnom slučaju, sud nije utvrđivao činjenice od kojih zavisi ocena o tome da li je pobijani ugovor rušljiv.

Zaključak: Pobojni (rušljivi, relativno ništavi) ugovori proizvode pravno dejstvo kao i oni koji su valjani, ali se iz određenih zakonskih razloga mogu poništiti. Ništav ugovor – po prirodi stvari – ne može se poništiti, jer se ne može poništiti nešto što ne postoji.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu3. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Revizija br.

1147/05 iz decembra 2005. god.) Tužena i tužilac su bili u braku od 1984. godine, upoznavši se preko trećeg lica

jer je tužilac slep. Tokom 2004. godine brak je razveden pravosnažnom presudom. Parnične stranke su, u početku braka, živele zajedno sa tužiočevom majkom u stanu na kome je ona bila nosilac stanarskog prava, a koji je kasnije zamenjen za dva stana. Na jednom od njih tužilac je postao nosilac stanarskog prava, pa ga je, 1992. godine, i otkupio od preduzeća koje je bilo nosilac prava raspolaganja. Taj stan je tužilac ugovorom o poklonu Ov. br. ___- 93 od 16.04.1993. godine poklonio tuženoj, zadržavši za sebe pravo doživotnog uživanja. Osnovne pobude i motiv za zaključenje ovog ugovora o poklonu kod tužioca bile su da mu tužena pruži više ljubavi, nege i pažnje, jer je kao slepo lice upućen na tuđu pomoć i negu.

No, kraće vreme po zaključenju naznačenog ugovora, tužena je počela zanemarivati tužioca, prestavši o njemu da brine, ostavljajući ga samog po ceo dan, često bez osnovnih namirnica, ne vodeći računa ni o njegovim osnovnim higijenskim potrebama. To je prinudilo tužiočevu majku, staru 80 godina,


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu da tokom 1999. godine dođe da živi u stanu sa parničnim strankama, te da se

stara o tužiocu. Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo iz odredbe člana 51. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i pravnih pravila imovinskog prava kada je utvrđeno da je sporni ugovor o poklonu ništav jer pobuda za zaključenje ugovora o poklonu ulazi u osnov tog ugovora. U ovom slučaju, tužiočev motiv za zaključenje ugovora o poklonu bio je da mu tužena pruži ljubav, pažnju i negu i da se o njemu stara, jer je to nesposoban da čini sam. Prema utvrđenim činjenicama, to se nije ostvarilo, a kada se pobuda zbog koje je ugovor o poklonu zaključen ne ostvari, otpada i osnov tog ugovora, pa je on, u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima, ništav. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pobuda zbog koje je tužilac sa tuženom zaključio ugovor o poklonu je otpala, jer tužena sa tužiocem nije ostala u braku niti se o njemu starala i brinula, već su to činila druga lica, zbog čega je pravilno usvojen tužbeni zahtev.

Zaključak: U osnov ugovora o poklonu kao dobročinog pravnog posla ulazi i pobuda (motiv). Ukoliko pobuda (motiv) zbog koje je poklon učinjen otpadne ili se ne ostvari ugovor gubi osnov, te je, kao takav, ništav.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu4. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br.

114/02 od 11.09.2002. god.) Iz utvrđenih činjenica sudovi izvode zaključak da je stvarna volja ugovornih

stranaka bila da se novcem tužilje kupi stan i na istom ubeleži pravo svojine u korist tužene, da stranke u ovom stanu dalje zajedno stanuju a da tužilju kao bolesnu osobu tužena neguje, čuva iako među njima ne postoji formalno zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz ovih razloga sudovi nalaze da tužilja nema pravo da potražuje da joj tužena vrati novac upotrebljen za kupovinu stana, te tužbeni zahtev u traženoj visini odbijaju.

Po oceni Vrhovnog suda prednji zaključak sudova se ne može prihvatiti za sada kao pravilan.

Volja stranaka da zajedno žive u stanu koji je kupljen isključivim sredstvima tužilje nalagala je da se taj sporazum pravno uobliči posle kupovine stana zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju. Za ostvarenje ovog sporazuma nije dovoljna samo njegova realizacija, dakle da stranke u stanu zajedno stanuju i da se tužena o tužilji brine, već je trebalo da stranke zaključe pravno valjan ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim bi uredili svoja


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu međusobna prava i obaveze u vezi postignutog sporazuma, što je međutim

izostalo. Pravno je moguće da se pravo svojine na kupljenom stanu vodi na ime tužene,

ali je bilo potrebno da stranke takav sporazum i postignu. Iz utvrđenih činjenica je vidljivo da je tužilja pri kupovini stana izjavila da joj je svejedno na koga će se pravo svojine na stanu voditi. Iz takvog utvrđenja suda ne može se izvesti zaključak da su stranke postigle izričit sporazum da se pravo svojine na stanu vodi na tuženu. Naprotiv, sudovi utvrđuju da je volja stranaka bila da žive u ovom stanu u zajedničkom domaćinstvu i da se tužena brine o tužilji. Takav sporazum ne ukazuje da je tužilja učinila poklon tuženoj obezbeđujući joj novac za kupovinu stana od trećeg lica, te da je tužena stekla svojinu na ovom stanu poklonom.

Propustili su sudovi da ocene da li je u ovom slučaju pravni osnov postignutog sporazuma otpao budući da je pravno realizovan samo deo dogovora stranaka, a ne u celini, i da osnovanost tužbenog zahteva ocene sa ovog aspekta.

Zaključak: Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu5. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1265/02

od 2.10.2002. god.) U postupku je utvrđeno da su stranke zaključile ugovor o poklonu dana 3.

decembra 1997. godine koji je overen kod suda pod Ov. II 47/97, a predmet ugovora je tužiljin stan u U... površine 28 m2. Ovaj stan je u ime i za račun tužilje otkupio tuženi svojim sredstvima. Dalje je utvrđeno da je u vreme zaključenja ugovora tužilja bila stara 76 godina i da je poklon učinila tuženom u očekivanju da će time obezbediti negu i pomoć od strane tuženog i njegove supruge koja je sestričina tužilje. Međutim, nakon toga, došlo je do poremećaja odnosa iz razloga što tuženi nije reagovao na tužiljine molbe da je on sa suprugom obilazi, pa je kao stara i bolesna bila prepuštena sama sebi.

Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Naime, ništav je ugovor o poklonu nepokretnosti ako je motiv zbog koga je poklon učinjen otpao ili se nije ostvario. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je predmetnu nepokretnost prenela na tuženog očekujući da će tuženi sa svojom suprugom pružati negu i pomoć s obzirom na njenu starost i bolest, kako je tuženi to i obećao.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu rešenjem tretiran je i stan u koji se uselio. Iza njegove smrti za naslednike su

oglašeni tuženi na po 1/3. Tužilje nisu imale nameru da učine poklon, a pomenuto poravnanje nisu potpisali sin i kći jedne od tužilja, jer nisu ni učestvovali u njegovom zaključenju. Drugostepeni sud je pravilno procenio da zaključenim poravnanjem između trećih lica nije nastao ugovor o poklonu između tužilja i sada pokojnog sina jedne od tužilja kao pravnog prethodnika prvo-, drugo- i treće-tuženih, zbog čega su tužilje vlasnice stanova koji su predmet spora. U reviziji tuženih se neosnovano ističe da je bilo uslova za primenu odredbe člana 73. Zakona o obligacionim odnosima za konvalidaciju ugovora kome nedostaje forma. U konkretnom slučaju ugovor nije nastao, jer nema saglasnosti volja stranaka za nastanak ugovora o poklonu, niti namere da se poklon učini – animus donandi. Zato se ne može govoriti o osnaženju ugovora kome nedostaje forma, jer u konkretnom slučaju ugovor nije ni nastao.

Zaključak: Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet ugovora i namera da se poklon učini, pa on neće nastati dok se ne postigne saglasnost o bitnim elementima. Dakle, saglasnost poklonoprimca da primi poklon i postojanje namere da se poklon učini je minimum koji se mora ispuniti kod svakog ugovora o poklonu.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu6. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2546/01

od 07.02.2002. god.) Zahtev tužilja u ovom sporu odnosi se na utvrđenje nepostojanja ugovora o

poklonu nepokretnosti između tužilja sa jedne strane kao poklonodavaca i tuženih sa druge strane kao poklonoprimaca i utvrđenje prava vlasništva tužilja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su bile suvlasnice na stambenoj zgradi sa pomoćnim objektima koja je eksproprisana rešenjem Opštinskog sekretarijata za stambeno komunalne delatnosti i urbanizam. U vanparničnom postupku određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti tužilje su u svojstvu predlagača, sa protivnikom predlagača - Opštinom i SIZ-om za stambeno komunalnu delatnost opštine, zaključile poravnanje po kome je tužiljama kao naknada za eksproprisane nepokretnosti preneto vlasništvo četiri stana. Ti stanovi dodeljeni su tužiljama kao suvlasnicima, svakoj po dva. U poravnanju je konstatovano da se korisnik eksproprijacije ne protivi da se stanovi koji su predmet ovog poravnanja raspodele tako što će ih koristiti sin i kći jedne od tužilja. U međuvremenu sin tužilje se oženio, dobio dvoje dece, a potom umro bez testamenta. Ostavinskim rešenjem, kao zaostavština tužiljinog


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu sina tretiran je i stan u koji se uselio. Za naslednike iza njegove smrti oglašeni

su tuženi na po 1/3. Tužilje nisu imale nameru da učine poklon, a pomenuto poravnanje nisu potpisali sin i kći jedne od tužilja, jer nisu ni učestvovali u njegovom zaključenju.

Pravilno je drugosteeni sud zaključio da zaključenim poravnanjem između trećih lica nije nastao ugovor o poklonu između tužilja i sada pokojnog sina jedne od tužilja kao pravnog prethodnika prvo, drugo i trećetuženih, zbog čega su tužilje vlasnice stanova koji su predmet spora.

Neosnovano se u reviziji tuženih ističe da je bilo uslova za primenu odredbe člana 73. Zakona o obligacionim odnosima za konvalidaciju ugovora kome nedostaje forma. U konkretnom slučaju ugovor nije nastao, jer nema saglasnosti volja stranaka za nastanak ugovora o poklonu, niti namere da se poklon učini - animus donandi. Stoga se ne može govoriti o osnaženju ugovora kome nedostaje forma, jer u konkretnom slučaju ugovor nije nastao.

Zaključak: Ugovor o poklonu je dvostrani i jednostrano obavezan pravni posao kojim se saglasnošću volja vrši prenos određenog prava sa jednog lica na drugo bez naknade. Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet ugovora i


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu namera da se poklon učini. Ugovor neće nastati dok se ne postigne saglasnost o

bitnim elementima. Samim tim, saglasnost poklonoprimca da primi poklon i postojanje namere da se poklon učini, jeste minimum koji se mora ispuniti kod svakog ugovora o poklonu.

7. Vežba (Iz obrazloženja rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 497/2007 od 22.3.2007. godine) U prvostepenom postupku je utvrđeno da su tužilac i tužena zaključili brak

29.7.1988. godine, koji je razveden 23.5.1996. godine. Tužilac je rođen 1943. godine a tužena 1950. godine i imaju po jedan brak iza sebe i decu iz ranijih brakova. Predmetni stan je dodeljen tužiocu kao vojnom licu, u novembru 1989. godine kao nosiocu stanarskog prava, radi rešavanja stambenih potreba njegove porodice koju je tada činila i tužena kao njegova supruga. Tužilac je stan otkupio na svoje ime po ugovoru o otkupu stana od 20.3.1993. godine, ali bez uplate otkupne cene stana, pošto je do tada uplaćeni doprinos tužioca za stambenu izgradnju u celini pokrivao otkupnu cenu stana. Tužilac je penzionisan 30.12.1988. godine, a tužena je za vreme trajanja braka radila u preduzeću "U." u V.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu Na dan 7.4.1993. godine stranke su zaključile sudsko poravnanje kojim su

konstatovale da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da su oni po tom osnovu suvlasnici sa ½ prava na stanu, uz pravo uknjižbe u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Poravnanjem zaključenim pred istim sudom pod R. br. 326/93 na dan 27.8.1993. godine, stranke su najpre stavile van snage poravnanje od 7.4.1993. godine, da bi zatim tužilac priznao tuženoj isključivo pravo svojine na navedenom stanu iz razloga što je stan isplaćen jednokratnom uplatom iz sredstava, koja su zajednički stekli tokom trajanja braka i s obzirom na činjenicu da je doprinos tužene prilikom otkupa stana bio veći.

Tužilac je tužbom podnetom 22.4.1996. godine, neposredno pre razvoda braka, tražio da se utvrdi da poravnanje od 27.8.1993. godine (drugo poravnanje), prikriva ugovor o poklonu i da se ugovor opozove zbog grube neblagodarnosti poklonoprimca.

Utvrđujući pravnu prirodu poravnanja od 27.8.1993. godine i pravu volju ugovornih strana prilikom njegovog zaključenja, prvostepeni sud nalazi da su, posle zaključenja prvog poravnanja, stranke želele da i tužena kao tadašnja tužiočeva supruga posle tužiočeve smrti bude obezbeđena od eventualnih


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu naslednih pretenzija na stan tužiočeve dece iz prvog braka, zatim da su imali u

vidu da je tužilac veći deo novca dobijenog prodajom svoje očevine dao sinovima iz prvog braka, da je na ime izdržavanja bivše supruge plaćao 30% od svoje penzije, koju je i stambeno obezbedio tako što je bio saglasan da ona bude određena za nosioca stanarskog prava na stanu koji je dobio u toku prvog braka, te da je stoga namera stranaka bila da tužena kao druga tužiočeva supruga bude u ravnopravnom položaju sa prvom suprugom i da su sve to bili razlozi koji su opredelili stranke da zaključe ovo drugo poravnanje od 27.8.1993. godine. Na osnovu svega navedenog, uzimajući u obzir i sadržinu poravnanja, prvostepeni sud je zaključio da poravnanje ne prikriva ugovor o poklonu, već predstavlja ugovor o deobi predmetnog stana koji je njihova zajednička imovina stečena u toku trajanja braka, u smislu člana 327. i člana 330. stav 1. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, po kom ugovoru su se stranke saglasile da stan pripadne tuženoj u isključivu svojinu, s tim da tužilac zadrži pravo doživotnog uživanja na stanu, i konačno da je tužbeni zahtev neosnovan u delu kojim je traženo da navedeno poravnanje predstavlja ugovor o poklonu stana a da je samim tim i neosnovan zahtev za opoziv poklona.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu Po nalaženju Okružnog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se

prihvatiti kao pravilan. Naime, prvostepeni sud pravnu prirodu spornog poravnanja utvrđuje uzimajući

u obzir razloge i motive, o kojima je napred bilo reči, koje su stranke opredelile da zaključe poravnanje. Međutim, pravna priroda nekog pravnog posla ceni se prema sadržini prava i obaveza koji proizilaze iz saglasne volje stranaka i prema posledicama koje pravni posao proizvodi. Drugim rečima, pravnu prirodu ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru, opredeljuje osnov ugovora (kauza), kao neposredni pravni cilj obavezivanja ugovornih strana.

Nije bilo sporno da je predmetni stan dodeljen tužiocu za vreme trajanja braka stranaka te da je tada tužena bila član tužiočevog porodičnog domaćinstva, da otkupna cena prilikom otkupa stana nije plaćena, s obzirom da je do tada uplaćeni doprinos tužioca za stambenu izgradnju za vreme trajanja radnog odnosa u celini pokrivao otkupnu cenu stana.

Kod ovakvog stanja stvari, stranke su bile ovlašćene da međusobnim sporazumom utvrde da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu sporazumom utvrde odnose povodom sticanja tog stana, što su stranke i učinile

zaključenjem sudskog poravnanja od 7.4.1993. godine (prvo poravnanje). Prilikom ocene pravne prirode spornog poravnanja od 27.8.1993. godine,

prvostepeni sud je bio dužan da pođe najpre od sadržine pismene isprave o poravnanju iz koje proizlazi da stranke konstatuju da je stan isplaćen jednokratnom uplatom iz sredstava koja su zajednički stekli u toku trajanja braka, što nije tačno, kao što svakako nije tačno, s obzirom na objektivno utvrđene činjenice (stan nije ni bio plaćen gotovim novcem), da je doprinos tužene prilikom otkupa stana bio veći, kako se to u poravnanju navodi.

Uz sve to i okolnosti koje prvostepeni sud uzima u obzir prilikom utvrđivanja pravne prirode spornog poravnanja koje se odnose na obaveze tužioca prema ranijoj supruzi, davanje novca svojoj deci iz prvog braka od prodate očevine, kao i želja da se isključivom svojinom na stanu tužena zaštiti od eventualnih budućih naslednih pretenzija tužiočevnih zakonskih naslednika i u vezi sa tim da se učvrsti bračna zajednica, ukazuju upravo na prividnost poravnanja kao pravnog posla kojim se regulišu odnosi bračnih drugova povodom sticanja


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu zajedničke bračne imovine, tako da nije jasan zaključak prvostepenog suda da

predmetno poravnanje stvarno predstavlja ugovor o deobi zajedničke imovine i ne prikriva ugovor o poklonu. U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će, saglasno navedenim primedbama, ponovno oceniti pravnu prirodu spornog poravnanja, pre svega imajući u vidu sadržinu poravnanja ali i nesporne činjenice u pogledu sticanja i otkupa spornog stana, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku, nezavisno od toga što nalazi da ne bi bilo mesta opozivu poklona, sve kada bi poravnanje i predstavljalo poklon, jer tužilac ima pravnog interesa da se utvrdi da predmetno poravnanje prikriva ugovor o poklonu, sve da i nije zahtevao opoziv poklona.

Tek pošto se na pouzdan način utvrdi da li sporno poravnanje eventualno prikriva ugovor o poklonu, može se suditi i o eventualnom opozivu poklona, pa se u vezi sa tim, prvostepeni sud upućuje i na razloge iz rešenja, Gž. br. 588/05 od 7.4.2005. godine, pa će u ponovnom postupku sud pozvati tužioca da precizno navede i opiše ona ponašanja zbog kojih smatra da ima mesta opozivu poklona i da navede njihov vremenski period kada su se ona dešavala.

Zaključak: Pravnu prirodu ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu dobročinom ugovoru, opredeljuje osnov (kauza) ugovora kao neposredni pravni

cilj obavezivanja ugovornih strana. Naime, pravna priroda nekog pravnog posla ceni se prema sadržini prava i obaveza koji proizilaze iz postignute saglasne volje stranaka i prema posledicama koje pravni posao proizvodi.

8. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5094/94 od 02. X. 1994.) U reviziji tužilje se tačno navodi da vlasnik može svoju stvar (pokretnu i

nepokretnu) koristiti po svom nahođenju. Ali, tužilja je pravo na sporni stan stekla poklonom i treba da ispoljava blagodarnost prema poklonodavcu, tim pre što joj je otac. U ovom slučaju, tužilja je ispoljila neblagodarnost time što je: promenila bravu, tražila protivizvršenje njegovim iseljenjem posle prestanka privremene mere i izjavom da ne može da živi u istom stanu sa ocem. Pošto je neblagodarnost, po pravnim pravilima imovinskog prava, razlog za opoziv ugovora o poklonu, u reviziji tužilje se neosnovano navodi da su sudovi pogrešili što su usvojili supsidijarni zahtev i ugovor o poklonu.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu Zaključak: Neblagodarnost poklonoprimca je razlog da se usvoji zahtev

poklonodavca o opozivu poklona.

9. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 537/05 od 07.07.2005. god.) Prema utvrđenom činjeničnom stanju između stranaka je zaključen ugovor o

poklonu Ov.______ od 4.3.1981. godine po kome se tužilac obavezao da tuženom (svom sinu) pokloni nepokretnost bliže opisanu u ugovoru. Stranke žive u zajednici. Tuženi nije fizički napadao niti maltretirao svoga oca (poklonodavca) niti ga verbalno vređao niti na bilo koji način svojim činjenjem ili nečinjenjem pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Sukobi između ugovornih strana potiču zbog ponašanja supruge tužioca prema tuženom. Tužilac je uživalac redovne penzije i od svoje dece nije tražio izdržavanje.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev radi raskida (opoziva) ugovora o poklonu zbog grube neblagodarnosti i osiromašenja.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu Naime, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz

paragrafa 567. Srpskog građanskog zakonika u slučaju da: darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti ne može; i b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Darodavac nije toliko osiromašio da je ugrožena njegova egzistencija, zato što je uživalac penzije. Tuženi (obdareni) nije nanosio tužiocu ni verbalne ni realne uvrede niti je na drugi način kažnjivim delima pokazao grubu neblagodarnost u odnosu na telesni integritet, slobodu ili imovinu tužioca. Sam tužilac je prilikom saslušanja parničnih stranaka na zapisniku od 4.2.1999. godine, izjavio da on i tuženi "nisu imali problema" i da je "nastalo zlo" kada je u kuću došla njegova druga žena.

Podnošenje krivične prijave, iniciranje prekršajnih postupaka ili postupka pred mirovnim većem radi pokušaja mirenja ne znači postojanje grube neblagodarnosti pogotovu ako se ima u vidu da su ti postupci bili (po predlagača) neuspešni. Zato su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da samo obraćanje nadležnim organima ukazuje na tešku poremećenost odnosa ugovornika i ispunjenje uslova za raskid (opoziv) ugovora o poklonu.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu Takođe su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da zbog loših odnosa

između tuženog i maćehe (supruge tužioca) postoje razlozi za raskid ugovora, zato što je supruga tužioca u odnosu na ugovor treće lice i prema njoj ugovor u smislu člana 148. ZOO ne proizvodi dejstva, pa poremećaj odnosa između tuženog i maćehe (sudovi su utvrdili da je ona uzročnik sukoba) ne predstavljaju valjan zakonski razlog za opoziv ugovora o poklonu.

Zaključak: Da bi došlo do raskida ugovora o poklonu moraju se ispuniti valjani zakonski razlozi.

10. Vežba• Između dve ugovorne strane je zaključen ugovor o poklonu stana.• Pre zaključenja ugovora, poklonodavac i poklonoprimac su živeli

zajedno u pomenutom stanu, a nakon zaključenja ugovora oni nastavljaju takav način življenja.

• Poklonoprimac uskraćuje poklonodavcu upotrebu telefona i televizora.


Ugovor o poklonuUgovor o poklonu• Da li zbog pomenutog uskraćivanja, poklonodavac može opozvati

ugovor o poklonu?

• (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4361/98 od 09.09.1998. god.

Pod grubom neblagodarnošću poklonoprimca prema poklonodavcu, kao razlogom za opoziv ugovora o poklonu, treba podrazumevati ne samo grubu fizičku silu (tuča) nego i druga ponašanja koja se mogu oceniti odnosno uzeti kao gruba neblagodarnost (uskraćivanje telefona, televizora, vode, grejanja i slično).


Ugovor o zajmu – ObrazacUgovor o zajmu – ObrazacUgovor o zajmu

Zaključen dana ______ u _____ između __________ iz _________ koga zastupa ________ u daljem tekstu zajmodavac i _________ iz ___________ koga zastupa ________ u daljem tekstu zajmoprimac.

Član 1.

Zajmodavac se obavezuje da zajmoprimcu preda _____ KM kod sastavljanja ovog ugovora.

Član 2.

Zajmoprimac će zajmodavcu plaćati kamatu po stopi _____% godišnje.

Član 3.

Zajmoprimac će koristiti zajam za nabavku sirovina potrebnih za proizvodnju proizvoda koji dobavlja od zajmodavca na osnovu ugovora o prodaji sklopljenog _______.


Ugovor o zajmu – ObrazacUgovor o zajmu – ObrazacČlan 4.

Zajmoprimac je dužan da vrati zajam u roku od ____ godina, u obrocima po ____ krajem svake godine.

Član 5.

Ako zajmoprimac zakasni sa otplatom obroka iz prethodnog člana, zajmodavac može zahtevati povraćaj cele neotplaćene svote.

Član 6.

Ako zajmoprimac vrati zajam pre roka, zajmodavac je dužan primiti vraćeni iznos. U tom slučaju kamate se računaju do dana vraćanja.

Član 7.

Za sporove iz ovog ugovora biće mesno nadležan _______ sud u ____________.

Član 8.

Ovaj ugovor sastavljen je u ____ jednaka primerka, od kojih svaka strana zadržava po jedan primerak.

ZAJMODAVAC ZAJMOPRIMAC


Ugovor o zajmuUgovor o zajmu11. Vežba • Zaključen je ugovor o zajmu između osobe A kao zajmodavca i osobe B

kao zajmoprimca. Predmet ugovora je novac. Određen je rok za vraćanje istog.

• Novac, kao predmet zajma, je osoba A sa svojim bračnim drugom uložila u kupovinu kuće.

• Po isteku ugovorenog roka novac, kao predmet zajma, osoba A nije vratila osobi B.

• Osoba B je podnela tužbu zahtevajući od suda da obaveže oba bračna druga kao solidarne dužnike na povraćaj predmeta zajma i na plaćanje zatezne kamate.

• Da li je podneti tužbeni zahtev osnovan?


Ugovor o zajmuUgovor o zajmu• (Vrhovni sud Srbije, Beograd Rev. 909/82)

Kad su stranke u vreme preuzetog zajma bile u braku i preuzeti zajam uložili u kupovinu kuće, a pozajmicu nisu vratili zajmodavcu, onda stoji solidarna obaveza oba bračna druga prema zajmodavcu, jer je u pitanju obaveza preuzeta radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice.

12. Vežba (Iz obrazloženja presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 949/2007 od 19.4.2007. godine)

Zakonom o obligacionim odnosima (dalje: ZOO), odredbom člana 557. propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti novac, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta.

U smislu člana 17. a u vezi člana 262. ZOO, učesnici u obligacionom odnosu dužni su da izvrše svoje obaveze u svemu kako one glase i odgovorni su za njihovo ispunjenje. Ugovorom o zajmu tuženi se obavezao da u ugovorenom


Ugovor o zajmuUgovor o zajmu roku vrati navedeni iznos novca koji je primio na zajam, pa je potraživanje

tužioca dospelo istekom ugovorenog roka i pravna zaštita mu pripada u smislu člana 557. u vezi sa članom 562. tačka 1. ZOO.

Nižestepeni sudovi, odlučujući o zahtevu tužioca za kamatu, pravilno su zaključili da je osnovano potraživanje izraženo u stranoj valuti, pa su stoga pravilno, saglasno odredbi člana 277. ZOO obavezali tuženog da tužiocu na dosuđeni iznos plati kamatu.

Zaključak:

Potraživanje zajmodavca je dospelo istekom ugovorenog roka, u slučaju kada se ugovorom o zajmu zajmoprimac obavezao da u ugovorenom roku vrati iznos novca koji je primio na zajam.


Ugovor o zajmuUgovor o zajmu13. Vežba • Zaključen je ugovor o zajmu između osobe A kao zajmodavca i osobe B

kao zajmoprimca. • Predmet ugovora je određena količina gvožđa.• Zajmoprimac se ugovorom obavezao da po isteku ugovorenog roka vrati

istu količinu gvožđa, iste vrste i istog kvaliteta koje je uzeo na zajam.• Po isteku ugovorenog roka, zajmodavac je od zajmoprimca zatražio da

mu umesto gvožđa vrati njegovu novčanu protivvrednost, a zajmoprimac je to odbio, navodeći da se on ugovorom obavezao na povraćaj iste količine, iste vrste i istog kvaliteta stvari (gvožđa) koje je uzeo na zajam.

• Ko je u pravu – zajmodavac ili zajmoprimac?


Ugovor o zajmuUgovor o zajmu• (Odluka Okružnog suda u Beogradu, Gž. 9973/86 i Vrhovnog suda

Srbije, Rev. 1693/87) Zajmoprimac koji se ugovorom o zajmu obavezuje da će zajmodavcu u

ugovorenom roku vratiti istu količinu ili kvalitet stvari koju je uzeo na zajam, a pri tom se nije obavezao da će umesto gvožđa vratiti iznos novca koji odgovara vrednosti stvari, u skladu sa članom 557. Zakona o obligacionim odnosima, ima samo obavezu za povraćaj iste količine stvari, iste vrste i istog kvaliteta.

Izbor povraćaja pozajmljenih stvari odnosno novčane vrednosti pozajmljenih stvari u smislu člana 563. tač. 1. citiranog zakona pripada samo zajmoprimcu, a ne i zajmodavcu.


obligaciono pravo, vezbe

Documents