1. Sistem međunarodnih ekonomskih odnosa - je zasnovan na međunarodnoj podeli rada, koja vuče poreklo od doba kolonijalizma. Čuva interese vladajućih ekonomskih snaga u svetskoj privredi. Ekonomski jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja je izvor zategnutnosti u savremenom svetu (nekada su postojali “Nestvrstani”, Tito, Nehru i Naser)

Međunarodna podela rada - Definiše se kao proces društvene reprodukcije (N-R-P-R1-N1) koji počinje u jednoj a završava se u drugoj zemlji. Proces reprodukcije prelazi granice jedne zemlje. Zemlja teži da se specijalizuje u proizvodnji roba koje može proizvoditi relativno jeftinije od drugih zemalja i razmenjivati ih sa onim proizvodima koje nema dovoljno ili ih ne proizvodi. Uključivanje u međunarodnu podelu rada za nerazvijene zemlje je važno razvojno pitanje, jer se tako prevazilazi sopstvena nerazvijenost

2. Preferencijalni trgovinski sporazum predstavlja sporazum među zemljama članicama kojim se međusobno odobravaju razne povlastice, i to najčešće u oblasti spoljnotrgovinske razmene. Na taj način se favorizuje međusobna trgovina proizvoda potpisnica preferencijalnog trgovisnkog sporazuma u odnosu na zemlje koje nisu članice.

Slobodna trgovinska zona se sastoji u ukidanju svih spoljnotrgovinskih barijera u međunarodnom kretanju roba i usluga među članicama zone. Ovo predstavlja najlabaviji oblik ekonomske integracije, jer svaka zemlja članica zadržava pravo na samostalnu spoljnotrgovinsku politiku prema zemljama nečlanicama zone. To se odnosi na primenu carinske tarife i ostalih oblika necarinskih barijera.

Carinska unija je prethodnica ekonomske integracije. To je viši oblik ekonomske integracije u odnosu na slobodnu trgovinsku zonu. Članice unije primenjuju u međusobnim odnosima jedinstvene carine, kvantitativna ograničenja i spoljnotrgovinski režim, a prema trećim zemljama se primenjuje jedinstvena trgovinska i carinska politika.

3. Zajedničko tržište je još viši oblik ekonomske integracije od carinske unije, jer osim što ima sve karakteristike carinske unije, ovaj oblik integracije uključuje i ukidanje svih oblika ograničenja u kretanju kapitala i radne snage zemalja članica.

Najznačajniji oblik zajedničkog tržišta je bila Evropska ekonomska zajednica u svojoj prvoj fazi (1957-1970. godine), kada je naziv ove integracije bio Zajedničko evropsko tržište. Evropska ekonomska zajednica (EEZ) je nastala proširenjem Zajedničkog evropskog tržišta sa Zajednicom za ugalj i čelik. Osnivači Zajednice za ugalj i čelik su šest zemalja, koje se smatraju inicijalnim osnivačima današnje Evropske unije, a stvorena je 1953. godine. Primer zajedničkog tržišta među zemljama u razvoju je ekonomska integracija Centralno američkog zajedničkog tržišta (Central American Common market)

Ekonomska unija, uključuje sve oblike i karakteristike u istupanju prema trećim zemljama kao i integracije zajedničkog tržišta, sa tim što se uključuju i druga ekonomska ali i politička i bezbednosna pitanja, zajedničko nastupanje u oblasti ekonomske i monetarne politike, zajednički stav u vezi sa vođenjem politike u industriji, energetici, poljoprivredi i ekologiji, naučnim i drugim istraživanjima i slično. Za ovaj oblik integracija je karakteristično postojanje veoma snažnih nadnacionalnih institucija

Monetarna unija je jedan od najviših oblika integracija i najvažnija faza u procesu potpune integracije. U ovom obliku integracije gubi se nacionalna samostalnost u monetarnoj, deviznoj i platnobilansnoj politici i prenosi se u nadnacionalne insistucije.

Potpuna ekonomska integracija je završetak integracionog procesa kojim su zemlje članice prenele sve elemente nacionalne suverenosti na nadnacionalni nivo integracionog sistema u cilju stvaranja jednog ekonomskog i političkog suvereniteta.

4. Severno-američki ugovor o slobodnoj trgovini

SAD, Kanada i Meksiko, 01.01.1994. Oko 400 miliona stanovnika. Oko 30% učešća u svetskom BDP. Model slobodne trgovine (preferencijalni tretman). Eliminisanje carinskih i necarinskih barijera između članica radi povećanja razmene. Svaka država vodi samostalnu spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama. U trgovini primenjuju tretman najvpovlašćenije nacije. Koristi za članice NAFTA-e: Kanada: veliko tržište SAD zbog ranijeg ograničenja izvoza na to tržište (antidampinške, kompenzacione mere) SAD: plasman proizvoda na kanadsko tržište, do tada su carine za ulaz na kanadsko tržište bile visoke. Meksiko: čvršće ekonomsko povezivanje sa SAD i tržište SAD.

5. Evropska zajednica za ugalj i čelik

Kao odgovor na inicijativu francuskog ministra spoljnih poslova, Roberta Šumana (Šumanov plan od 09.05.1950. godine), potpisan je Ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik 1951. da se obezbedi zajedničko tržište za ugalj i čelik, što

podrazumeva i zajedničko planiranje, kontrolu i korišćenje ovih strateških sirovina i njihovih derivata. Glavni motivi za davanje ovog predloga zasnivaju se na ideji obustavljanja tradicionalnog nemačko-francuskog neprijateljstva.Rimski ugovori: Zadatak pripreme izveštaja o potencijalnim mogućnostima integracije poveren je međudržavnom komitetu kojim je rukovodio belgijski ministar spoljnih poslova Pol-Henri Spak. Na osnovu Spakovog izveštaja, i izvesnog broja konsultacija, došlo je do potpisivanja Rimskih ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (European Economic Community) i Euroatom-a, koji je potpisan 25. marta 1957. godine u Rimu. Šest članica osnivača EU: Belgija, Italija, Luksemburg, Nemačka, Francuska, Holandija. Evropska zajednica za atomsku energiju – EUROATOM. U isto vreme i na istom mestu gde je zaključen Ugovor iz Rima, zaključen je i Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju. Ciljevi: stvaranje uslova za ubrzan rast grana atomske energije u mirnodopske svrhe, unapređivanje istraživanja i razvoja u toj oblasti, olakšice pri ulaganju, uspostavljanje jedinstvenih standarda zaštite i sigurnosti, primena prava svojine u pogledu specijalnih fosilnih materijala, omogućavanje redovnog i pravednog snabdevanja rudama i nuklearnim gorivom, stvaranje zajedničkog tržišta specijalizovanog materijala i opreme i razvijanje programa za upotrebu atomske energije u mirnodopske svrhe. Ugovorom o spajanju od 1965. godine, koji je stupio na snagu 1967. godine, integrisani su organi tri Evropske zajednice: 1.Evropska zajednica za ugalj i čelik, 2.Evropska ekonomska zajednica i 3.Euroatom.

6. Mastrihtski kriterijumi - Mastrihtske "kriterijume konvergencije" moraju da ispune one članice Evropske unije koje žele da postanu deo jedinstvenog monetarnog područja sa zajedničkom valutom - evrom. Najmanje 7 članica ispunjava sledeće uslove nužne za prelazak na treću fazu EMU. Uslovi su sledeći: inflacija do 1,5% u odnosu na tri najrazvijenije zemlje u okviru EU, budžetski deficit manji od 3% GDP (Gross Domestic Product) -Bruto nacionalni proizvod, nacionalni dug manji od 60% GDP, nemogućnost korišćenja mehanizma devalvacije u vođenju politike deviznog kursa u najmanje 2 poslednje godine i kamatna stopa u okviru marže od 2% u odnosu na tri najrazvijenije članice EU.

7. Počeli početkom 60-tih godina XX veka. Potreba jačanja ekonomske saradnje između ZUR je nastala je u procesima privrednog razvoja ZUR i njihovog oslobađanja od političke i ekonomske zavisnosti u svakom smlislu. Ovi procesi su se odvijali velikim tempom da skoro da nema ZUR koja nije članica jedne ili više integracijskih grupa. Krajem 70-tih godina zabeleženo je 26 internacionalnih grupacija sa oko 80 zemalja članica. Najveći broj integracionih grupa zabeležen je u Africi (14), zatim u Latinskoj Americi (7), Aziji (3) i Arapskim zemljama (2). Ovo su integracije koje u sastavu imaju obično manji broj zemalja. Osim u Latinskoj Americi, ove grupacije su manje stabilne od grupacija u razvijenim zemljama. Najčešće su to oblici model slobodne trgovinske zone ili model carinske unije odnosno zajedničkog tržišta (po uzoru na EFTU i EEC).

8. Latino-američko integraciono udruženje LAIA osnovano u Montevideu 1980. Nastalo iz ranijeg Latino amreičkog udruženja LAFTE. Andska grupa je podgrupa LAFTE osnovana 1969. Članice: Čile, Kolumbija, Peru, Ekvador, Bolivija i Venecuela. Centralno američko zajedničko tržište CACM osnovano 1958. Članice Gvatemala, Salvador, Honduras, Nikaragva i Kostarika. Drugi naziv je Centralno američko udruženje slobodne trgovine CAFTA. Pretežno siromašne zemlje. Strukturu izvoza čine poljoprivredni proizvodi (banane, kafa, pamuk). 4. Karipsko zajedničko tržište CARICOM. Ima najmanju ekonomsku snagu i broj stanovnika. Članice su Jamajka, Trinidad, Tobago, Gvajana, Barbados, Belise, Antigua, Grenada Dominikanska republika, Santa Lucija i San Vincent. 5. Latino američki ekonomski sistem LAES je najmlađa ekonomska grupacija ovog područja. Članovi su sve latinoameričke države a osnovana je Panamskom konvencijom 1975 u cilju unapređenja ekonomskih i kreditnih odnosa.

9. Ove integracije imaju dugu tradiciju. U doba kolonijalne zavisnosti, kolonijalne sile su integrisale svoje posede kako bi što efikasnije mogle eksploatisati prirodna bogatstva ovog područja. Posebno su se isticale Velika Britanija, Francuska i Belgija.Najznačajnije integracije u Africi su: Evropska ekonomska zajednica država zapadne Afrike,Zapadnoafrička ekonomska zajednica, Centralnoafrički carinski i ekonomski savez, Ekonomska zajednica centralne Afrike, Ekonomska zajednica zemalja Velikih jezera i druge. Ekonomska zajednica Zapadno afričkih država (ECOWAS) okuplja najveći broj zemalja u grupaciji u Africi. Pored malih okuplja i mnogoljudne zemlje afrike. BDP per capita je veoma nizak. To su pretežno poljoprivredne zemlje (zaostala poljoprivreda) sa dominantnom proizvodnjom tropskog voća, kafe i kaučuka. Međutim neke zemlje su izuzetno bogate rudnim bogatstvom (boksitom i gvozdenom rudom), plemenitim metalima i dijamantima (Gana i Siera Leone) 2. Zapadnoafrička ekonomska zajednica WAEC. Saradnja među članicama se odvija u mnogim pravcima ali su 3 najbitnija: unapređenje carinske saradnje, koordinacija ekonomske politike i pružanje pomoći manje razvijenim državama članicama 3. Centralnoafrička carinska i ekonomska unija UCRAC nastala iz Ekvatorijalnog valutnog saveza. Emisionu i valutnu politiku zajednice vodi Banka zemalja Centralne Afrike. Sporazumom je predviđeno osnivanje zajedničkog tržišta Centralne Afrike.

10. Na prostoru jugoistočne Azije veoma uspešno deluje ASEAN grupacija – Udruženje država jugoistočne Azije, nastala 1967. godine. Osnivači su Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland. Danas i Brunei. Grupacija ima fleksibilnu organizaciju. U

svakoj članici postoji Nacionalni sekretarijat za poslove ASEAN-a. Ekonomska saradnja je prvo bila usmerena na zajedničko korišćenje prirodnih bogatstava, razvoj transporta i veza. Zajednički su izgrađeni industrijski kompleksi u svakoj od članica i uspostavljena je ograničena zona slobodne trgovine. Od tada ASEAN beleži izrazito pozitivne rezultate i značajan industrijski i tehnološki razvoj. Ima razvijenu međunarodnu saradnju sa : Japanom, SAD, EU, Kanadom i Australijom. Članice su mnogoljudne zemlje (Indonezija, Tajland i Filipini). Najniži BDP od je 300 USD (Indonezija) a najviši 2600 USD (Singapur). Ima dobru saradnju sa UN i Azijskom bankom za razvoj kao i sa UNDP (UN za razvoj).

11. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć SEV. Nastao u uslovima podeljenosti sveta na kapitalističke i socijalističke zemlje. Evropske kapitalističke zemlje su Maršalovim programom obnove (EU) pripremale strategiju oporavka privreda. Zemlje istočne Evrope nakon Drugog svetskog rata su krenule putem socijalističkog društvenog uređenja i formirale svoj program obnove i uzajamne pomoći. Članstvo se baziralo na “dobrovoljnosti” istočnoevropskih zemalja koje su posle rata bile u zoni uticaja SSSR. Osnovni principi saradnje zasnovani su na: ravnopravnosti, poštovanju suvereniteta i nacionalnih interesa, uzajamne koristi i drugarske pomoći. Osnovni ciljevi: ravnomeran razvoj zemalja članica kroz koordinaciju nacionalnih programa, razvoja, planski razvoj nacionalnih privreda, porast produktivnosti rada, podizanje materijalne osnove i razvijanje socijalističke ekonomske integracije. Trgovina nije bila slobodna. Od 1949. do 1955. godine spoljnotrgovinski promet se vršio na osnovu godišnjih trgovinskih sporazuma odnosno robnih lista. U pogledu metoda plaćana postoje dva perioda: 1. period bilateralnog klirinškog sistema plaćanja i 2. period multilateralnog – unutar regionalnog obračuna i sistema plaćanja. Osnivanjem Međunarodne banke za ekonomsku saradnju SEV-a (1963) stvorene su osnove za uvođenje savremenijeg sistema plaćanja i obračuna u SEV-u uvođenjem tzv. transferabilne rublje. Najvažnije funkcije banke: izvršavanje multilateralnih obračuna među članicama, davanje kredita članicama, prikupljanje slobodnih platežnih sredstava u obračunskim rubljama i obračun u zlatu i konvertabilnim valutama. Krajem 70-tih godina XX veka SEV je imao preko 375 miliona stanovnika odnosno oko 18% svetskog stanovništva. BDP je iznosio oko 25% svetskog BDP.

12. U razvoju SEV-a postojalo je 5 perioda. 1. Period karakteriše institucionalna izgradnja integracionog sistema. 2. Period karakterišu programi specijalizacije i kooperacije u privredama članica što predstavlja začetke modela socijalističke međunarodne podele rada. 3. Period prema Osnovnim principima međunarodne podele rada karakteriše saradnja među socijalističkim zemljama na planskoj koordinaciji nacionalnih privreda i njihovih programa razvoja. 4. Period je počeo najavom radikalnih promena usvajanjem Kompleksnog programa daljeg usavršavanja saradnje i razvoja ekonomske integracije na principima socijalizma. 5. Period u razvoju SEV-a je počeo sa Perestrojkom. Suština Perestrojke se može formulisati kao: zamena administriranja zdravim ekonomskim principima, jačanjem samostalnosti privrednih subjekata, demokratizacija odnosa i ukidanje monopola partije u odlučivanju, jačanje prava i slobode građana, razoružanje i popuštanje zategnutosti između pojedinih država. Reforme u sferi demokratizacije političkih odnosa su pojačali postojeće antagonizme u SEV-u do te mere da je SEV bio suočen sa dilemom: radikalna reforma ili raspad. Preovladao je drugi pristup. SEV (istočni blok) je prestao da funkcioniše 1991. godine za vreme popularnosti Gorbačova.

13. Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNCTAD). Osnovala ju je Generalna skupština UN 1964. godine kao stalni organ sa zadatkom da: Unapređuje međunarodnu trgovinu, Formuliše principe međunarodne trgovine, Predlaže konkretne mere, Uspostavlja mehanizme međusobne saradnje članica, Podstiče pregovore u forumima i organizacijama u sistemu UN, Harmonizacija politika vlada zemalja članica u sferi međunarodne trgovine i razvoja, Razmatranje i koordinacija svih ostalih aktivnosti u sistemu UN u međunarodnoj trgovini i privrednom razvoju. Zasedanje UNCTAD-a se održava svake četvrte godine. U međuvremenu zasedanja održava Savet za trgovinu i razvoj. UNCTAD je preporučio razvijenim zemljama da za potrebe razvoja ZUR godišnje odvoje 0,7% svoga BDP kao zvaničnu pomoć razvoju ZUR. UNCTAD je stalnu brigu posvećivao jačanju međunarodne finansijske saradnje i funkcionisanje međunarodnog monetarnog sistema. UNCTAD se angažuje na pitanjima unapređenja ekonomske saradnje između razvijenih i zemalja u razvoju i između njih samih.

14. Opšti sporazum o carinama i trgovini GATT (General Agreement on Tariffs and Trade). Multilateralni trgovinski ugovor. Nema status međunarodne organizacije ali je do nastanka WTO bio najznačajnija institucija u sferi međunarodne trgovinske politike. Nastanak GATT-a vezan je za prvu tarifsku konferenciju posle Drugog svetskog rata. Tarifski pregovori su počeli u Ženevi 1947 godine uz učešće 23 zemlje. Rezultati ovih pregovora su formalizovani u dokumentu koji je dobio naziv General Agreement on Tariffs and Trade i polazeći od klauzule najpovlašćenije nacije koja čini temelj Sporazuma. U početku GATT-u su pristupile 23 najrazvijenije industrijske zemlje, čije je učešće u svetskoj trgovini iznosilo oko 4/5 ukupne svetske razmene. U početku zamišljen kao privremeni sporazum, dugo je ostao jedini isntrument međunarodne trgovinske saradnje. Članstvo se time vremenom proširilo i u ZUR. Krajem 1994. punopravno članstvo u GATT-u su imale 123 zemlje.

15. Klauzula najpovlašćenije nacije. Klauzula najpovlašćenije nacije u trgovinskim ugovorima znači da će svaka zemlja koja je ugovorila takvu klauzulu u trgovinskim odnosima sa drugom zemljom, pružiti toj zemlji automatski i bez kompenzacije sve koncesije koje je dala ili će dati nekoj trećoj zemlji (čl.1 GATT-a). Načelo nediskriminacije dolazi i iz niza drugih kaluzula ali je ova najjasnija. Odredbe GATT-a. Sistematizovane u 4 dela: Prvi deo sadrži i definiše klauzulu najpovlašćenije nacije odnosno problematiku koncesionih lista. U drugom delu sadržane su odredbe o trgovinskoj politici. Treći deo sadrži uglavnom odredbe proceduralnog karaktera. Četvrti deo se odnosi na probleme trgovine i razvoja u zemljama u razvoju.

16. Nakon Urugvajske runde pregovora (multilateralnih trgovinskih pregovora 1986-1993) stvoreni su uslovi za ostvarenje ideje o formiranju međunarodne trgovinske organizacije- Svetska trgovinska organizacija – WTO.

17. Razlike između WTO i GATT-a. Veći broj zemalja članica (u 1995. godini 73 zemlja i EU su stekle status punopravnih članica WTO. Sredinom 1996. broj je porastao na 132 zemlje i EU). WTO ima šire područje dejstva nego što je imao GATT (uključuje usluge i zaštitu prava intelektualne svojine). WTO nije kao GATT multilateralni trgovinski sporazum nego međunarodna organizacija sa svim pravima i obavezama koje iz toga proizilaze. Sporazumi, prava i obaveze su obavezujući za sve zemlje članice a ne kao kod GATT-a samo za zemlje koje se posebno obavežu. WTO obuhvata više oblasti: trgovina uslugama, zaštita intelektualne svojine i zaštita investicija. WTO eliminiše politiku zaštite u “osetljivim” delatnostima (tekstilni proizvodi i odeća, agrarni protekcionizam, “dobrovoljna” izvozna ograničenja i slično). WTO je generalni konsultant u oblasti svetske trgovine. Sekretarijat WTO prati događaje i promene u globalnoj ekonomiji i izrađuje analize i studije.

18. Članstvo je otvoreno za sve zemlje podobne za prijem. Automatsko članstvu imaju zemlje osnivači, odnosno one koje su 30.12.1994. stekle status ugovornice GATT-a i ratifikovale Sporazum o osnivanju STO. Zemlje koje su pre stupanja STO na snagu, počele pregovore o pristupanju GATT-u ali nisu završile proceduru prijema do osnivanja WTO mogu steći članstvo po posebnoj proceduri kombinovanim postupkom pristupanja u GATT i u WTO. Ostale zemlje punovravno članstvo mogu steći po redovnoj proceduri podnošenjem molbe za pokretanje postupka u prijem. Sistem glasanja se zasniva na principu da svaka zemlja ima jedan glas. Odluka se smatra usvojenom samo ako je doneta jednoglasno (konsenzusom) – nema glasa protiv. Za prijem novih članova potrebna je 2/3 većina članica. Ako se radi o opštim principima (princip najpovlašćenije nacije) odluka se donosi jednoglasno.

19. Osnivanje MMF je posledica negativnih iskustava monetarne i finansijske politike 30-tih godina XX veka (velika ekonomska kriza, 1929-1932). Pregovori o stvaranju međunarodne institucije koja će nadgledati i upoređivati međunarodna monetarna pitanja počela su i postignuta su u Breton Vudsu, SAD, 1944. godine. MMF je počeo sa radom 01.03. 1947. godine. U Breton Vudsu su stvorena dva finansijska mehanizma UN-a: Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj. MMF se prvenstveno brine o međunarodnoj likvidnosti a Banka je trebalo da doprinese oživljavanju mehanizma međunarodnog finansiranja podstičući na to privatni kapital. Najvažniji ciljevi MMF-a. Da razvija međunarodnu monetarnu saradnju, Da olakša širenje i ravnomerniji rast, međunarodne trgovine, Da doprinosi stabilnosti deviznih kurseva, Da uliva poverenje članicama stavljajući im na raspolaganje sredstva na privremeno korišćenje uz odgovarajuće obezbeđenje, Da pomaže uvođenje i širenje multilateralnog sistema plaćanja i Da skraćuje trajanje i smanjuje stepen neravnoteže u bilansu plaćanja članica.

20. Svaka članica Fonda stiče broj glasova po osnovu dva kriterijuma: 1. po osnovu članstva i 2. na osnovu veličine kvote. Na osnovu članstva svaka zemlja stiče 250 glasova. Na osnovu veličine kvote, svaka članica stiče po jedan dopunski glas za svaki deo svoje kvote koji odgovara iznosu od 100.000 Specijalnih prava vučenja. Sredstva MMF-a su: Kvote zemalja članica, Dažbine, Opšti sporazum za pozajmljivanje.

21. Kvote zemalja članica su Najvažniji izvor sredstava MMF. Svaka članica ima svoju kvotu izraženu u SDR. Veličina kvote zavisi od ekonomske pozicije (bogatstva) zemlje članice. Kvota se računa na osnovu Bretonvudske formule koja uzima u obzir 4 veličine: Vrednost nacionalnog dohotka, Stanja zlatnih i deviznih rezervi, Vrednosti izvoza i uvoza i Udeo izvoza u nacionalnom dohotku. Dažbine: Prihodi naplatom dažbina za korišćenje sredstava MMF. Nije značajan prihod. Postoje tri vrste dažbina: Komisiona dažbina, Dažbina na stand by i proširene aranžmane, Dažbina na rezerve (vremenska dažbina) u valuti zemlje članice.

22. Opšti sporazum za pozajmljivanje je Dopunski izvor MMF u iznosu od 6 mlrd $. Opšti sporazum za pozajmljivanje je zaključen između MMF i deset najrazvijenijih zemalja (klub desetorice). Ta sredstva stoje MMF na raspolaganju ukoliko Fondova sredstva nisu dovoljna za odobravanje kredita bilo kojoj od članica Sporazuma kada se njihove valute nađu pod pritiskom. Specijalna prava vučenja - Special Drawing Rights – SDR su dodatni izvor sredstava MMF. Formirana su 1969. godine u funkciji novog

mehanizma i instrumenta međunarodnog plaćanja jer se pojavila kritična situacija u međunarodnom monetarnom sistemu. Raspodela SDR na članice se vrši po kriterijumu veličine kvote u Fondu. Zemlje sa većim kvotama imaju veće učešće u raspodeli SDR. Sredstva SDR se mogu koristiti samo za finansiranje deficita u platnom bilansu bez obzira na uzroke nastanka neravnoteže ali ne i za menjanje strukture monetarnih rezervi zemalja članica. Članice kojima su ova prava dodeljena pretvaraju ih preko Fonda u konvertibilne valute kad im je to potrebno.