Специјални прилог 163

пише новица пЕШиЋ

ТопличкиусТанак

2

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

ослоБоДилачнарод југоисточне србије, не пристајући на сурову бугарску окупацију, денационализацију, терор и злочине, покренуо је, у зиму 1917. године,устанак за ослобођење од окупатора. на скупу у селу обилићу у пустој Реци, 21. фебруара 1917, окупљене четовође донеле су одлуку о подизању устанка у Топлици, косаници и Јабланици.

Топлички устанак је саставни део борбесрпског народа за слободу у 20. веку иважан период Првог светског рата. По-дигнут је у позадини фронтова и трајаоје месец дана. Такав масовни народнибунт на окупираној територији није за-

бележен у светској историји. Сличан устанак, али узнатно мањој мери, покренули су Ирци против Ен-глеске, на иницијативу и у организацији Немачке.Трајао је само два дана. Устанак су подигли и Ара-бљани против Турског царства, али је то била буна уорганизацији британске обавештајне службе, а не имасовни народни устанак.

3

Устанак је обухватио јужну Србију и територију усливу Западне и Јужне Мораве, Нишаве, Тимока и Вла-сине. Топличко-јабланички крај био је средиште уста-ничких борби. Војска, коју је, углавном, чинило српскосељаштво, познатији као четници, са 12.762 пешака и364 коњаника, успела је за кратко време да ослободинеколико већих српских места: Куршумлију, Прокупље,Медвеђу, Блаце, Лебане и Власотинце. Створена је про-страна слободна територија са центром у Прокупљу.

Устанак у Топлици и Јабланици угрозио је страте-гијски интерес окупатора на простору којим су крста-риле важне саобраћајнице према Солунском фронту иБлиском истоку. То је за бугарско-аустроугарског оку-

патора био тежак ударац, па је у марту и априлу 1917.покренуо жестоку офанзиву којом је у крви угушио на-родноослободилачки покрет. Непријатељ је, жестокосе светећи, убио око 35.000 Срба свих узраста и оба по-ла. Само у Топлици, Косаници, Јабланици и Пустој Ре-ци убијено је око 20.000 Срба. Устаничка села су спаље-на, а српска имовина опљачкана или уништена.

Незапамћени притисак нападача није сасвим неу-тралисао устаничке чете које су се одржале све до окто-бра 1918. године, када је ослобођена Србија. Око 1.500преживелих устаника прикључило се српској и саве-зничкој војсци и учествовало, септембра и октобра 1918,у завршним борбама за коначно ослобођење српскихкрајева, посебно на Косову и Метохији и у Црној Гори.

ка БоРБа

србија је за време Првог светског рата би-ла два пута под окупацијом. Прву су заве-ле аустроугарске трупе, од почетка сеп-тембра до средине децембра 1914, и за-хватала је северозападне области Србије,укључујући и Београд. Другу су извршиле

удружене армије Аустроугарске, Немачке и Бугарске. За-хватила је целу Србију и трајала од јесени 1915. до јесе-ни 1918. године.

Освајањем Србије, новембра 1915, Централне силе сусматрале да су реализовале ратне планове на Балканскомполуострву. Војнички успех настојале су да искористе заостваривање трајне територијалне, привредне и политич-ке користи, што је значило потпуно уништење независно-сти Србије и Црне Горе.

„Србија мора да умре ... Да нестане са земљописнекарте ... јер би њено постојање значило трајну опасност замир на Балкану...” био је војнички и политички мото Ау-строугарске, Немачке и Бугарске. У остваривању тог па-

кленог плана Централним силама придружила се и Тур-ска. Носиоци великобугарске политике на Балкану задо-вољно су трљали руке верујући да је дошао час остварењаСанстефанске Бугарске.

РазграничењаОдмах по завршетку војних операција Србија је рас-

парчана и подељена. Своју окупациону зону, у војноадми-нистративном погледу, Аустроугарска је организовала каоВојногенерални гувернман са седиштем у Београду. Бугар-ска је, сходно договору од 6. новембра 1915, запосела дветрећине српске територије и организовала две војноадми-нистративне целине: Војноинспекцијску област „Мо рава”,са седиштем у Нишу, и Војноинспекцијску област „Ма кедо-нија”, са седиштем у Скопљу. Граница између Војногенерал-ног гувернмана Ср бије и Војноинспекцијске области „Мо-рава” протезала се Великом Моравом, од Смедерева доСталаћа, гребеном планине Мајсиње, северозападно од

Јошје, Здравиња, Змајеваца,седло источно од Блаца, врхкод Кашевареа, задња линијаКопаоника, село Зла та, Леба-не, Липовица, Огоште, Гњила-не, Бетина, Шар-планина и ал-банска граница. Области за-падно од те линије припадалесу Аустроугарској, а областиисточно, укључујући и Вар-дарску Македонију – Бугар-ској. Доцније, 10. фебруара1916, Бугарска је добила иПриштински и Призренскиокруг. Уговор о демаркацио-ној линији између аустроугар-ске и бугарске команде потпи-сан је 1. априла 1916. године.

У делу Србије који јеприпадао Аустроугарској начелу Војногенералног гуверн-мана био је генерал Јохангроф Салис-Севис са рангомкоманданта корпуса и поста-вљао га је цар. Аустријска

окупациона зона имала је шест војних округа: Београд,Шабац, Ваљево, Горњи Милановац, Крагујевац и Ћуприја.

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

суРоВа окупаЦиЈа

Деци за успомену, на крају школске године

5

Наредбом од 11. фебруара 1916. Гувернман је проширен ина округе Ужице, Чачак и западне делове округа Круше-вац, а наредбом од 15. марта 1916. њему су прикључени иокрузи Пријепоље, Нови Пазар и Косовска Митровица.Од априла 1916. Гувернман је подељен на 12 округа, 57 сре-зова и 852 општине и имао је четири одељења: војно, по-литичко, привредно и судско, која су се делила на вишеодсека са посебним референтима. Окружне команде су би-ле организоване на сличној основи, а најнижи органи вла-сти биле су општине.

Бугарска је своје области поделила у шест округа:Нишки, Врањски, Пиротски, Зајечарски, Ћупријски и По-жаревачки. Лесковац је припадао Врањ ском округу, аПрокупље Нишком. Округе су делили на срезове, а срезо-ве на општине. Главна власт у окрузима била је у рукамабугарске војске. По сеоским општинама биле су бугарскецивилне власти под контролом бугарског команданта углавним местима округа. Окупациона власт образована јепостепено с посебним специфичностима за сваку зону.

На челу генералне управе Моравске војноинспекци-оне области, која је обухватала делове српске територијеисточно од Велике Мораве до линије разграничења са ау-строугарском окупационом зоном на западу и Врањскимокругом на југу, налазио се генерал Кутичев. Македонскавојноинспекциона област, на чијем је челу био генералРаче Петров, била је подељена на седам округа.

У односу на деобу Србије, агресори су испољили са-свим различите интересе. За Немачку је Србија предста-вљала област за снабдевања и транзит. Требало је експло-атисати њене богате руднике бакра и угља, црпети жита-рице из пољопривредних рејона и користити железницу,која Моравско-вардарском долином води према Солун-ском фронту, а долином Нишаве према Цариграду. Ау-строугарска монархија је преко српске територије желелапродор на Исток. Бугарски циљ био је потпуно другачији– на српској територији проширити своју државу.

Војна управаАустроугарске окупационе снаге сачињавале су три-

наест ландштурм-батаљона, са позадинским јединицамастационираним у одређеним местима, и по један резервнибатаљон из 23. и 33. пешадијског пука. Средином марта1916. број батаљона је повећан, тако да су, августа исте го-дине, те снаге биле јачине 35 ландштурм-батаљона, окопет ескадрона коњице, шест самосталних чета, великиброј одреда за осигурање железничких пруга, седам бате-рија и око 5500 жандарма.

Поред војних јединица, аустроугарска команда је уСрбију довела и посебну жандармеријску команду за оку-пирану област, која је имала 12 окружних жандармериј-ских команди и 43 среске, 137 жандармеријских станица,једну команду казнених корпусних одреда са шест казне-них корпусних одреда, 17 жандармеријских водова, триескадрона коњице, једну мосну чету, три минерска вода и19 одељења радних јединица.

Окупационе снаге Бугарске у југоисточном делу Ср-бије чиниле су 6. бдинска дивизија и 3. бригада 1. софиј-ске дивизије, чији је састав касније знатно увећан. Чинов-

Врући жиг на руци:Ђорђе Радивојевић из села Леце је "Балгарин"

ништво, од председника општина до највиших управнихоргана, углавном је било доведено из Бугарске. Највишавојна и цивилна власт била је у рукама војног генералноггувернера, у прво време генерал-мајора Кутичева.

Бугарским војним јединицама, после окупације срп-ске територије, било је изричито наложено „да одрже реди мир у оквиру закона и престижа власти, а исто тако дагарантују живот, посед и част становништва”.

Генерал Кутичев у својој наредби даје и ближа упут-ства у којима се каже да су најсигурније мере за очување оп-ште сигурности на територијама, подељеним на бригадне,пуковске и одредске рејоне, разоружавање становништва,завођење реда и послушности, тако да становништво, усвим рејонима, у сваком погледу, поштује донете уредбе инаредбе. Било је предвиђено да се прогањају и најстрожекажњавају осумњичене личности и они који ремете ред имир, да се сваки покушај бунта или изазивања немира од-мах угуши уз примену силе и оружја, а кривци најстроже ка-зне, да се сви резервни војници од 18 до 50 година, који суслужили у редовима српске армије, потом официри, учите-љи, свештеници, новинари, посланици, чиновници и свасумњива лица одмах ухапсе и интернирају у унутрашњостцарства. Генерал у наредби посебно упозорава да ће сви за-робљени с пушком у руци бити одмах стрељани, а да наси-ље или убиство бугарског војника повлачи за собом стре-љање кривца и паљење кућа у селу где се то догодило.

У Врању (с пиротским крајем), Лесковцу и Сурдули-ци смештене су јединице 29. и 42. пука бугарске војске,жандармерија, судство, полиција, административни орга-

ни власти и школство. У „Морави” и на Косову Бугарска јеорганизовала 14 команди и надлештава, неку врсту ком-биноване војне и цивилне управе.

Највећу власт у окрузима вршили су бугарски офици-ри, а управна власт у општинама била је у рукама цивил-них службеника. За председнике општина у Врању, Ле-сковцу, Владичином Хану, Сурдулици, Лебану, Медвеђи,Бувцу, Бојнику, Куршумлији, Прокупљу, Блацу, Житорађипостављени су чиновници доведени из Бугарске. У тим оп-штинама уведена је строга војна и цивилна управа.

Бугарске војне јединице биле су распоређене по гра-довима и већим варошима, а мање војне јединице и жан-дармерија по општинским седиштима и истуреним пла-нинским местима. У Врању, Лесковцу, Прокупљу и Нишу,поред бугарских, налазиле су се немачке и аустријске једи-нице, које су обезбеђивале железничку пругу и фабрике.Код Врања је био и логор за обуку немачких регрута прераспоређивања у јединице 11. немачке армије. У мањимсиромашним општинама дуж старе српско-турске грани-це у службу су узимани Шиптари, па и Срби, лојални и ода-ни бугарским окупационим органима власти.

У округу Косовска Митровица било је распоређенонеколико чета Шиптара, под командом Хасана Пришти-не, чије се бројно стање кретало од 400 до 1. 500 наоружа-них качака. У округу Нови Пазар бивши мајор турске вој-ске Дервиш-бег образовао је добровољачки батаљон од400 Турака и поисламизираних Срба. Слично је било и уПриштини и Призрену. У Приштини је био бугарски ко-мандант Топалxиков, који је уз помоћ Шиптара и Туракаувео насиље и пљачку имовине Срба и протеривање и ин-тернирање српског живља. У српским селима на Косовувладао је незапамћени хаос – терор, пљачке, убиства.

анексионистички системНа самом почетку окупације Аустроугарска и Бугар-

ска немилосрдно су газиле све одредбе међународног рат-ног права, према којем је било предвиђено да агресор наосвојеном подручју задржи примену законодавства поко-рене земље све док се рат не заврши и док се мировнимуговором не реши државноправни положај земље. Међу-народни обичај је да на покореном подручју локалну властврше ранији органи, који су се ту затекли.

Све то окупатор није поштовао. Одмах је суспендо-вао све законе Србије и почео да уводи такав систем којиби му омогућио остваривање циљева са војног, политич-ког, економског, демографског, социјалног, културног, са-нитетског, верског и националног становишта.

Стваран је режим који је имао за циљ дуготрајну оку-пацију са анексионистичким претензијама. Драконскиммерама власт је желела да потпуно спречи стварање цен-тра око којег би се рађале српске идеје отпора и уједиње-ња. Тај најважнији задатак власти су почеле да остварујуувођењем нових наставних планова и израдом школскихуџбеника по којима би се одвијао васпитно-образовнипроцес у школама; забранили су употребу ћирилице, а дру-гим мерама денационализације утицали су да се свест на-рода и посебно младих о самосталној држави сломи и пот-пуно затре.

У војном погледу сав активни и резервни борачки са-став српске војске (регрути, последња одбрана, добровољ-ци) одмах је спроведен у заробљеничке логоре, као да суприпадници четничких формација. Тамо су, уз принуданрад, држани у затворима, старим војничким касарнама иликазаматима и физички и психички уништавани до смрти.

6

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

Принудан кулук за окупиране Србе, на прузи Ниш–Лесковац

7

У привредном погледу, у разбијеној и раздељеној срп-ској држави, окупатор је запленио сва државна добра иимовину, завео систем контрибуције и „реквизиције” иобавезу „јавних откупа” прописаног вишка аграрне произ-водње.

Са демографског становишта, окупатор је тежио да за-устави позитивни биолошки развој српских породица, којесу већ биле угрожене погибијама и егзодусом генерацијездраве мушке снаге. Радним условима, кулуком, смањеномисхраном, форсираним радом за своје циљеве, психичкомтортуром, забраном илегалних послова и тајном агитатор-ском делатношћу стално је погоршавао социјални и демо-графски положај преосталог српског становништва.

Током ратних операција и у време окупације, окупа-тор је пљачкао културна добра Србије и односио у своје др-жаве. Сваки покушај обнове културно-просветног живота,мимо издатих наређења, био је најстроже кажњаван. Бу-гарски окупатор је приграбио културно-просветне инсти-туције: „Коло српских сестара”, „Побратимство”, „ДруштвоСвети Сава”, „Културна лига”, „Српски соко”, „Народна од-брана”, часописе „Српски витез”, „Братство”, „Календар”,„Вардар”. Забрањена је свака активност везана за родољу-биви и патриотски рад. Држање српских књига и политич-ких часописа било је кажњиво и по цену интернирања.

У санитетском погледу, Србија је лишена здравстве-них установа и набавке лекова. Здравство је било присиље-но да ради за окупатора. И рад српског Црвеног крста биоје прво суспендован, а потом сведен само на информатив-ни рад о избеглицама, заробљеницима и несталим лицима.

Српска црква и свештенство делили су судбину срп-ског народа. Свештеницима је забрањиван патриотскирад, депортовани су у казамате, убијани... Цркви су забра-њене верске свечаности и прославе у обележавању нацио-налних датума из српске историје. У српским црквама бу-гарски попови Глигор Јанев, Христо Стоилков, Петар Ив.Кончев, поп Тодор, Атанас Григоров, Захарио Владинскии Пеновраљ у Врањском округу терали су Србе да слушају„думу” јеванђеље на бугарском језику. Уништаване су срп-ске црквене књиге, а српска новорођенчад је прекрштава-на и уписивана су им бугарска имена. Чак су прекрштава-ли и оба родитеља и кума. Забранили су српске обичаје:славе, крштавања, венчања, веридбе, седељке, саборе, ма-совне сахране, и свако друго окупљање народа.

Сачувана историјска сведочанства: црквене књиге,крштенице, банкарске записи, писма, као и бугарске фо-тографије из 1916–1918. године, јасно указују да је бугар-ски крајњи циљ био проширење сопствене територије нарачун Србије.

Бугаризација србаПрепрека остваривању великобугарских циљева било

је снажно национално осећање српског народа, утемељенојош у 19. веку. Да би га сломио, бугарски окупатор је интен-зивно ширио пропаганду да су заузети крајеви Србије, уствари, ослобођене бугарске западне покрајине. „Србија језаувек нестала као држава и у тим крајевима уопште немаСрба, него ту живе србизовани стари Бугари”, била је

основна премиса у свим међусобним контактима. Зато је,по замисли бугарске владе и генералштаба, у окупиранимкрајевима требало силом уклонити све што је представља-ло или подсећало на Србе и Србију. То је био крупан коракка реализацији старе идеје о стварању велике санстефан-ске Бугарске коју је ваљало што пре васпоставити.

Све српске школе су затворене, а наставно особље от-пуштено, убијено или депортовано. Уместо њих доведенису учитељи и професори из Бугарске. Предвиђено је отва-рање 270 сеоских бугарских школа и 15 нижих гимназија.За те потребе ангажовано је 450 учитеља и 50 професора.Буџетом је било предвиђено да се за књиге и други школ-ски материјал, који је бесплатно дељен српској деци, из-двоји 100.000 лева. Тај новац су, у ствари, бугарски војни-ци опљачкали од убијеног лесковачког фабриканта Благо-ја Илића. Српски језик тиме је био стављен ван закона.

Забрањено је чување, читање и растурање српскихкњига, ношење шајкаче, народне, такозване шумадијскеношње, женске шамије (мараме), били су укинути срп-ски украси, имена, песме... Свако окупљање Срба и по-штовање обичаја строго је забрањивано. Бугари су ишли

ЗаБРанЕСуштина монструозне бугаризације српског на-

рода на окупираној територији била је видљива у сва-кој наредби бугарских власти. Јавне површине билесу облепљене плакатима на бугарском и српском је-зику. Под претњом најоштријих санкција, захтевалосе следеће:

1. Реч Србин нико не сме да изусти, сви треба пот-пуно да је забораве;

2. Не треба изговарати нити употребљавати срп-ске речи;

3. Молбе усмене или писмене, не смеју бити узетена разматрање ако су написане на српском језику;

4. Забрањено је певати српске песме;5. Забрањено је говорити против Бугара, као и

против бугарских власти или закона;6. Забрањено је учинити некоме повластицу ма ко-

је врсте уколико се ради о србофилу;7. Забрањено је рђаво поступати са овдашњим љу-

дима (Бугарима), ма они били и сумњиви док се њихо-ва кривица не утврди;

8. Забрањено је дописивање на српском, цензуранеће пуштати таква писма;

9. Забрањени су српски натписи на дућанима, гро-бовима итд.;

10. Забрањено је давати српска имена новорођен-чади;

11. Забрањено је давати српска имена улицама;12. Сва лица која се службено обраћају бугарским

властима треба то да чине бугарским језиком без ичи-јег посредовања;

13. У погледу поштовања тих захтева власти требада буду веома строге.

8

толико далеко да су приморавали Србе да у својим пре-зименима промене наставак „ић” у бугарско „ов”. Срп-ски је проглашен за „бунтовнички” језик.

Српска интелигенција је без милости уклоњена изјавног живота свога народа, јер је била препрека оства-ривању окупаторског плана. Сачињен је посебан програмза њихову ликвидацију. Сматрало се да српски свеште-ници представљају суштински израз српског духа и да ихзато треба интернирати... Захтевано је да служе на бугар-ском, да носе обележја и одећу бугарских свештеника ипотпуно постану Бугари. Српски учитељи никада нећепостати Бугари, те зато треба да остану у интернацији ине треба им уопште давати дозволу за повратак. У српскечиновнике не треба имати никаквог поверења...

Све српско становништво подељено је у 11 група и засваку је предвиђен одговарајући третман. Нико није биопоштеђен. Сви су били сумњиви. Сваки Србин је „големшовинист” и за сваког треба предвидети одговарајући од-нос. Чак су и српске жене окарактерисане као „најфанта-стичнији и најсиловитији шовинисти... Оне су живи цен-тар српског духа”. Уследио је закључак: „Истребљење ср-бизма представља у ствари, истребљење српских жена ко-је су најмоћнији фактор србизма!”

Уведене су административне, општинске, школске,црквене и пословне књиге на бугарском језику. Богослу-жења су обављана на бугарском језику, а свако кретање безбугарских објава – „аткритије” било је санкционисано.

Бугарски моћници су за пропаганду своје идеје осно-вали нови дневни лист „Моравски глас”, који је излазио уНишу. Формирана су и разна бугарска културна друштвакао „Бугарски ореол” у Нишу или „Друштво за подизањеспоменика ослободиоцима” у Пироту. Наравно, под осло-бодиоцима Бугари подразумевали су себе. Силом и ра-зним уценама приморавали су грађане да купују лист иучлањују се у њихова друштва.

Цела култура и просвета била је мета бугарског уни-штавања. Уметничка и споменичка добра са националнимпредзнаком, преко ноћи, нестајала су и никад више нисувраћена. Колико се ишло далеко сведочи следећи податак:у Власотинцу на цркви избрисан је натпис српског краљаУроша, а уместо њега истакнуто име бугарског владара.

Денационализација српског живља спроводила сесвим мерама принуде бугарског административног апа-рата који је био основна полуга за спровођење плана. Уокупираној Моравској области тај „посао” поверен је пу-ковнику чврсте руке, Александру Протогерову. По злузапамћени моћник покушао је да затре сваки траг срп-ског националног бића и тиме створи ново стање као до-каз да су ти простори одувек били бугарски.

Геноцидно истребљењеЗа све време окупације Србије бугарски и аустроугар-

ски војници и официри фотографисали су се поред обе-шених или стрељаних Срба. И на дописним картама биласу представљана варварства, а у књижевним радовима Ва-зова и Христова отворено је позивано на тотално истре-бљење Срба: „...да не остане камен на камен, да се ни једно

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

Уџбеници за српске ђаке стигли су из Бугарске:Буквар и прва читанка

Бугарска крштеница за српско новорођенче

9

дете не радује на грудима мајке, да се ни један старац неопире о раме свог унука...” (Иван Аркандов).

Аустроугарска и Бугарска су према Србима испољиледо тада незабележену бруталност, незајажљивост и крајњиреваншизам, заснован на програму биолошког уништења.Максимално је распиривана „мржња код оба окупаторапрема свему оном што је српско”. Посебно су се истицалибугарски окупатори, систематски радећи пуне три године.

Бугарска влада је према српском становништву спро-водила најдрастичније мере – од свакодневног хапшењадо геноцидних убијања Срба. Страдали су претежно учении школовани људи, председници општина, бивши посла-ници, прваци грађанских странака, српски регрути, војни-ци и официри, војни чиновници, једном речју сва сумњивалица, не штедећи ни жене, децу и старце.

На основу анкете коју је спровео др Арчибалд Рајс изШвајцарске утврђене су стравичне бројке убијених људи.Само у Врањском округу од новембра 1915. до априла1916. убијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 жите-ља Врања и околине.

Командант 42. пука бугарске војске пуковник Кал-канxијев одговоран је за највећа злодела у Лесковцу иоколини. Пред бугарским војним судом одговарао је1918. године. У запису америчког новинара ВилијемаДрај тона, бранио се следећим речима: „Убио сам 60 по-пова, 200 чиновника и преко 3.000 цивилних лица не оба-зирући се да ли је неко био Србин, Јеврејин, Циганин илиТурчин, јер сам располагао пуним овлашћењем моје вла-де да убијем сваког на кога посумњам да би могао битиштетан или опасан по Бугарску”.

И поред очитог признања, пресуда бугарског суда би-ла је ослобађајућа.

У Лесковцу је први злочин извршен над групом све-штеника, 7. новембра 1915. године. Крајем децембра истегодине погубљена је група од 87 грађана различитог узра-ста. Слично је било и у Топличком округу, у Нишу и око-лини, и у другим крајевима југоисточне Србије.

Начини истребљивања српског народа биле су и ин-тернација и депортација. У зиму 1915/1916. године свако-дневно се према Бугарској кретала мања или већа групаинтернираца, од којих су многи на путу убијени.

У наредби о интернацији команданта моравске вој-ноинспекцијске области генерала Кутичева пише: „Свивојници од 18 до 50 година старости који су служили у срп-ској војсци, сви официри, бивши учитељи, свештеници,новинари, бивши посланици, војни чиновници и сва ци-вилна лица треба да се похватају и интернирају у унутра-шњост царства...”

У Бугарску је, присилно и под тортуром, одвођено„мушко цивилно становништво, тихо и неприметно, обич-но ноћу”. Срби, који нису у путу побијени, затварани су убугарске логоре у Сливену, Старој и Новој Загори, Кнеже-ву, Радомиру, Пловдиву, Рушчуку, Шумену, Паничареву. Усоланама у Перничком руднику само из Врањског округарадило је до 600 младића и тамо страдало.

Аустроугарски пуковник фон Лустиг, у извештају од20. фебруара 1916, између осталог, пише: „Бугари не про-пуштају да искористе време своје окупације источне Ср-

бије и Македоније. Они су своју нову управу увели безоб-зирно и брутално... Рад на бугаризацији карактеришу дваосновна правца: уништење горњег и средњег слоја дома-ћег становништва и насилно увођење бугарског језика...Као што је познато, већи део српске интелигенције... по-влачили су се са остацима српске војске, али известан бројих се почео постепено враћати... Њих, као и оне који нисуни побегли, скоро да није више могуће наћи на окупиранојтериторији, они су ’отишли у Софију’, како гласи нова бу-гарска изрека. Ови људи су предавани бугарским патрола-ма с наређењем да их воде у Софију, а стварно да се безњих врате већ следећег дана. Колико ће се при томе уда-љити, да ли 20 или 200 километара потпуно је свеједно.Патроле одмах узимају собом ашове, нестају у планинамаи убрзо се враћају, али без сужања. Бугарски официри уоп-ште не крију ова погубљења, пре се њима хвале”.

Терор је чињен и над родбином жртава, па су страда-ли и њихови рођаци, односно наследници имовине.

стратиште – Дубокадолина

Сурдулица, невелика варош у близини Лесковца, би-ла је успутна станица колонама интернираца које су се кре-тале пут Бугарске. Ту се налазио затвор у којем је непре-кидно заседао окупаторски „ратни суд” и доносио одлукео животу и смрти. Половина би обично била осуђена насмрт, а друга упућена на мучење у бугарским логорима.

Одлуку ко ће бити ликвидиран, а ко интерниран, до-носили су људи који се нису обазирали на међународноратно право. Реч је о неколико нижих официра и подофи-цира из сурдуличког гарнизона, који је био под непосред-ном командом поручника Стојана Ђуркова. Према запи-сима др Рајса суд је радио у следећем саставу: председник,потпоручник Нестор Симонов; чланови – наредник То-дор Витанов и болничар Пејов. За свој рад одговарали сулично пуковнику Калканxијеву. Они су били извршиоцигеноцидне политике над српским народом.

Критеријуми за одређивање ко ће на суд, а ко у заро-бљеништво, били су непознати, али се поуздано може за-

сМРТ у инТЕРнаЦиЈиОд око 100.000 интернираних Срба ни половина

се није вратила из Бугарске. На путу према логорима,у којима су харали тифус и глад, Бугари су Србе поби-ли, највише у Сурдулици. Дубока долина, тесна и вла-жна јаруга код Сурдулице, остаће запамћена као ве-лико стратиште становника југа Србије. Раније поми-њани новинар В. Драјтон назвао ју је српска касапни-ца, sloter hauz of Serbija. Различите су процене коликоје људи страдало у Дубокој долини код Сурдули це.Сретен Динић наводи да је страдало 5.000 до 6.000људи, др Јован Хаџи-Васиљевић – 2.000, али изгледада је највероватнија процена др Арчибалда Рајса –2.000 до 3.000 мушкараца, жена и деце.

кључити да су на погубљење осуђивани они који су код се-бе имали новац или неке друге драгоцености, или су пакпо оцени „судија” били опасни за бугарски режим и по-литику која се проводи у „новим, ослобођеним терито-ријама”.

Сви осуђени вођени су ноћу, у колонама, у Дубокудолину и ту по кратком поступку стрељани. Тај начинликвидације касније је напуштен због буке, па се масакродвијао у тишини, клањем, убијањем мотком или разби-јањем главе каменицама. Дању је испред Дубоке долинестајала бугарска стража, тако да нико није могао да за-вири у ту тамницу смрти.

Место где су страдали недужни Срби касније је, ис-тражујући, обилазио др Арчибалд Рајс, и после ослобо-ђења оставио следећи запис: „То је једна јаруга доста ду-бока али тесна кроз коју протиче један поточић када па-да киша... Требало је само подићи суво лишће, копатимало и видети шта земља скрива... Пошто смо извадиликости од најмање пет лешева, од којих једног свештени-ка кога смо познали по одећи... сазнали смо да та ракасадржи још велику количину костију других лешева.Констатовао сам, такође, неколико великих каменовакоји покривају раку, од којих су многи попрскани крвљу,као да су џелати своје жртве убијали камењем и бацали ураку. Цигани су ме уверавали да ови несрећници нисусви још ни били мртви када су бацани у раку и убијаникамењем”.

Своја злодела ни сами бугарски чиновници у изве-штајима вишим надлештвима нису крили, па је окружни

начелник Димитров из Врања, у извештају министруунутрашњих дела, између осталог, нагласио: „Могу сасведоцима да докажем да су два војника који су прису-ствовали страшним сценама у Сурдулици полудела, адруга двојица су умрла касније у нервној кризи”.

аустријска злоделаУ окупираној Србији и Аустријанци су вршили дена-

ционализацију. Православна вера је, уз фаворизовање ри-мокатоличке, жестоко прогоњена. Српски језик, ћири-личка азбука и друга обележја српског народа строго сузабрањивани. Имена улица, радњи и јавних кућа у варо-шима писана су латиницом. Забрањена су и песничка де-ла Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја, иако суобојица били мађарски поданици, само зато што су напи-сана на српском језику. Гушена је и српска националнакњижевност, спаљиване су збирке народних песама оборби Срба против Турака.

У аустроугарској окупационој зони вршено је интер-нирање мушкараца од 15 до 50 година, као и свих при-падника војно-политичких организација („Народна од-брана”, „Црна рука”, „Југословенски клуб”), затим запо-слених из новинских редакција и спортских организаци-ја „Душан Силни” и „Обилић”. За време окупације 1915. и1916. интернирање је вршено у логоре Болдогасон, Арад,Ашах, Дроцендорф, Кечкерет, Нађмеђер, Нежидер, Че-глед, Хајнрихсгрину, Вац, Чешки Брауна, као и у Добој иПетровац на Мору.

Топлички уСТанак

Интернирци су у фабрикама радили најтеже послове

11

Током 1916. заточено је 150.000 цивила из Србије исрпских поданика из Аустроугарске монархије. Међуинтерниранима било је жена и деце млађе од 17 година.Они су обављали тешке радове на пољопривреднимимањима, у радионицама и магазинима, на градњи пла-нинских комуникација, у рудницима, на утовару и исто-вару вагона, шлепера, војних камиона, у соланама, на из-градњи фортификационих објеката на аустријско-ита-лијанском фронту. Срби су радили и на довршењу баг-дадске железнице и у пустињама Месопотамије.

У једном од највећих логора смрти – Болдогасону,који се налазио у баруштинама испод Карпата, било јесмештено 13.680 интернираца, који су умирали од епи-демије пегавца. Дневно је умирало 80 логораша без ика-кве лекарске помоћи. У почетку интернације поменутилогори били су под ведрим небом, а услови смештаја, ис-хране и санитета ни касније нису били решени. Трећиначин убијања Срба били су принудни рад и кулук.

Срби који нису избегли интернацију и нису се навреме склонили, терани су на кулук за потребе окупато-ра у руднике Бор, Сење и Алексинац, радили су на из-градњи и поправци путева и железничких пруга, копањуровова, утовару и истовару вагона, војних камиона, и уокупаторским војним радионицама и магацинима. Наизградњи пута код Кичева, на пример, дневно је умира-ло 20–30 Срба, а зими око 50 кулучара. Кулук је био оба-везан и за жене које нису долазиле у цркву да слушајупроповеди новопостављених попова, и децу која нисуишла у нове школе. У случају непослушности изрицанаје смртна казна.

У основним школама Гувернмана било је 1.365 учи-теља, махом из Хрватске, Словеније и Босне. Швапскиофицири и подофицири водили су и контролисали на-ставу.

пљачке, злостављања, силовања...

По освајању Србије, окупатори су, упоредо са вар-варским злочинима и злостављањима месног становни-штва, на економском плану, пљачкали сва материјалнадобра. Бугари су, на пример, само у Лесковцу, Врању,Прокупљу, Куршумлији, Нишу, Пироту, Власотинцу идругим градовима на југу Србије опљачкали фабрике, за-натске и трговинске радње, приватне куће, вредније по-кућство становништва, скупоцене предмете, одећу, обу-ћу, људску и сточну храну, што је довело до великог не-достатка хране за српско становништво. У првом редуузимали су све врсте житарица и стоке. Отимали су но-вац, злато, сребро, све предмете од метала, па чак и цр-квена звона и оловне прекриваче купола са цркава, за-тим сеоски аграрни инвентар – кола, чезе, плугове, др-љаче, вршалице и друго.

С првим даном окупације страдала су и културнадобара. Опљачкане су ризнице манастира Дечани, Рава-ница, Манасија, музеји и библиотеке Београда. Спаљенесу српске књиге и рукописи, не штедећи чак ни регистреи архиве цркава и судова. Бугарски министар трговине

пРЕЦиЗна ЕВиДЕнЦиЈаПрема доступним подацима Аустроугарске, само

у првих девет месеци 1917. реквирирано је 8.078 тонажита, 170.300 говеда, 190.000 оваца и 50.000 свиња.Само у Јабланичком срезу Бугари су опљачкали166.203 грла стоке, и то 3.631 коња, 8 магараца, 22.584говеда, 88.619 оваца, 31.540 коза и 19.821 свињу. Рат-на штета процењена је на 55.093.000 српских динара узлату.

издао је наређење да се српске књиге и рукописи тран-спортују у народну штампарију у Софију да би били пре-рађени у сировину за прављење хартије.

После пљачке, Бугари су уништавали и српске исто-ријске споменике, брисали све натписе у црквама и ма-настирима у којима су помињани српски владари.

Поред масовног убијања и батинања Срба, Бугари сусиловали више хиљада жена, девојака, па чак и девојчицаод 8 до 14 година старости. За своје „противнике”, поредвојно способних Срба, огласили су и српске војне инва-лиде, старце, српске жене, чак и болесне жене и децу.

У првим годинама окупације дошло је до великогпада броја становника, у односу на број по попису из1910. године. Према расположивим подацима, може сеустановити да је недостајало 686.825 Срба, од чега на те-риторији Војногенералног гувермана без Косова и Ме-тохије 406.355, а на територији моравске војноинспек-цијске области 280.470 лица.

неуспехПолитика денационализације окупираних терито-

рија Србије применом најбруталнијег терора није даланикакве видљиве резултате, осим придобијања мањегброја људи путем повластица, што је било одмах видљи-во. То је забринуло окупаторску власт, па се у извештајувојног генералног гувернера у Нишу, од 20. новембра1916, констатује: „становништво у овом делу бивше Ср-бије... у својој већини сматра се српским”, односно „оноје чисто српско или бар себе сматра таквим”. Анализанационалних прилика по окрузима, која је начињена утом извештају, поткрепљује таква гледишта. За Нишкиокруг се, на пример, наводи „према статистичким пода-цима од маја о. г. ... од становништва округа 170.000 суСрби, 31 Бугари, а остали су друге националности”.

И бугарски савезници били су убеђени да бугариза-ција у Србији неће имати никаквог успеха. То се и по-тврдило у школско-просветној политици, која је за вре-ме окупације доживела неуспех. Срби су на сваком ме-сту испољавали пркос, презир и мржњу према окупато-ру. Окупаторски савезници су наглашавали да је „заблу-да сматрати како српски народ држи да је већ побеђен иконачно савладан”, јер се огроман број нада помоћи сво-је избегле владе и војске, да „рачуна на повратак српскевласти”, да није изгубио веру у себе и свој опстанак, већи под туђинском влашћу испољава своја уверења.

12

иако изложен суровим репресалијама,српски народ на окупираним подруч-јима није подлегао. Веровао је да оку-пација представља привремено ста-ње и сваким даном учвршћивао надуу успешан пробој Солунског фронта

и коначно ослобођење земље.Чекајући слободу, јачао је отпор окупатору сабо-

тажама, оружаним диверзијама и пасивном рези-стенцијом. Војни обвезници, способни за борбу, по-чели су да се окупљају у оближњим шумама и плани-нама Прокупачког, Лесковачког и Врањског округа.

Окупацијска власт у Ибарској долини ослањаласе на шиптарско становништво. Хасан-бег Приштин(Шишковић), Мухарем Мулаисеиновић, Изет Бади-вукавић и Исмаилага Мађунија лажно су оптуживалиСрбе окупаторској окружној војној команди да при-премају оружани отпор. Аустроугарска команда, нањихов захтев, отпочела је масовне интернације Србау логоре у Аустрију и Мађарску. Међу интерниранимбило је и жена, трудница и деце. Најчувенији по злубио је логор у Нежидеру у Мађарској. Турске аге и бе-гови Србима су завели феудалне обавезе из временатурског ропства.

одметањеКако је терор бивао неподношљив, Срби из Ибар-

ске долине, Ибарског Колашина, Вучитрна и Митро-вице почели су да се одмећу у шуме. Немири српскогживља на подручју Гувернмана нарочито су појачанинакон уласка Румуније у рат. Аустроугарски конзул уНишу у јесен 1916, поводом тога, пише: „народ у сво-јим халуцинацијама види како у земљу продиру осло-бодилачке српске трупе...” У аустроугарској докумен-тацији забележени су подаци из којих се може јаснозакључити да су окупљања Срба из околине Прокупља,Крушевца, Крагујевца, Пријепоља и Новог Пазара би-ла све организованија. Групно или појединачно одла-зили су у шуме, одакле су кретали у оружане акције.

Објашњавајући после рата разлоге зашто је сасвојим сељацима у јесен 1916. отишао у шуму, Ради-ша Ракочевић, четовођа из Доброг Дола у Косаници,каже: „Бугари су упали у села Мачија Стена и Трпе-за. Убили су петорицу и ранили четири сељака, изчиста мира. Повезали су и отерали у ропство 14 се-љака. Још истог дана смо сви узели оружје и отишли

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

усТанак

Прву чету основао је Урош Костић Рудинац

13

где му је отац службовао. За време школовања у Аустријинаучио је немачки језик, што му је помогло да од аустроу-гарске војске добије улогу предузимача и има слободнокретање по Србији. Све време је здушно радио на припре-мама устанка против окупатора. Придружио му се и Си-бин Јелачић.

Коста Војиновић је августа 1916. основао Ибарско-копаоничку чету у Лепосавићу на Ибру. У време оснивања

у чети су били: поменути Урош Костић Рудинац, Алексан-дар Пипер, из Митровице, потом земљорадници ВлајкоВладисављевић, из Лепосавића, Прока Планић, из Зема-нице, и Радомир Гашић, са Копаоника. Новоосновани од-ред је свакодневно јачао, па је убрзо имао 50 наоружанихчетника. Урош Костић Рудинац са својим људима био језадужен за Рогозну и Ибарску долину, а Коста ВојиновићКосовац за Копаоник, Топлицу и Крушевачки округ. Чет-ничке чете имали су и Александар Пиперски, Јеротије Ђе-надић, Мика Маровац, Синадин Јанковић, Милан Дечан-ски и Јован Стојковић Бабунски у Врањском округу.

Поп Димитрије Димитријевић у народу попу-ларно назван поп Мита Комита, ватрени заго-

ворник хитног подизања устанка

у шуму, јер смо сазнали да смо предати на милост и не-милост Бугарима”.

Непријатељ није успео да спречи бекство Срба у шу-ме и планине, ни да похапси све војне бегунце који су у но-вембру и децембру 1915, пред повлачење српске војске уАлбанију, самовољно напуштали своје војне јединице итражили уточиште у својим селима. Према проценама Вој-ноинспекцијске области „Морава” у Нишу, само у Топли-ци и Јабланици било је од 1.000 до 1.500 избеглих српскихвојника. Када се узму регрути, рањени и болесни војници,тај број је далеко већи.

Окупатор није успео да прикупи ни заостало оружјеод српске војске у повлачењу. Према доступним подаци-ма, у Топлици је за устанак највише прикупљено српскихбрзометки, а у Јабланици руских пушака система „машин-наган”.

У 1916. години јављају се организоване групе које на-падају окупаторске жандарме, спречавају реквизицију иактивно учествују у нарушавању окупационог система.Тако су почели први оружани отпори који су, заоштрава-њем терора од стране окупатора, постајали све јачи. Штоје народ више терорисан, то је у њему јачала жеља за бор-бом и отпором.

Окупатор у Србији није успео да идентификује про-тивника, јер је противник био цели српски народ. Високморал, храброст и достојанство Срба и у најтежим часо-вима живота и смрти уливао је страх завојевачу и уједнодавао српском народу наду у ратни преокрет и ослобође-ње Србије. У извештају Гувернмана у Београду, послатоммарта 1916. године у Беч, између осталог пише: „Заблуда јемислити да српски народ сматра да је потпуно побеђен итрајно покорен. Он се сасвим супротно, још увек нада даће му неко помоћи са стране. Одакле би му ова помоћ мо-гла стићи, на то Србин не даје одговор. Просто се и даљенада. И то са сигурношћу”.

појава четникаОд априла 1916. па до фебруара 1917. широм Србије,

а посебно у Топлици, Ибарској долини, Косаници и Јабла-ници, на Рогозни, Јастрепцу и Копаонику, појављују се ор-ганизоване четничке јединице – групе српских војника,обвезника и регрута, који ће касније сачињавати језгро од-реда за вођење устанка. Та подручја ће за окупатора битисве несигурнија. Топличко-јабланички крај и копаоничкоподручје била су устаничка средишта.

У лето 1916. у Митровици је основана тајна патриот-ска организација чији је председник био свештеник Ан-ђелко Нешић. Одатле се проширила на Пријепоље и НовиПазар са околином. Први и најпознатији четник био јеУрош Костић Рудинац, земљорадник из села Рудине којије деловао на планини Рогози и у Ибарској долини.

Из Митровице се у четнике одметнуо и резервни пот-поручник српске војске Коста Војиновић Косовац. Он јеимао ратничког искуства, четујући најпре у Јадарском од-реду, којим је командовао Војин Поповић, познатији каовојвода Вук, а потом у одбрани Београда, где је рањен. По-влачећи се са српском војском, задржао се у Митровици,

14

У јесен 1916. године Ибарско-копаоничка чета прера-ста у Ибарско-копаонички четнички одред. Његова уста-ничка активност шири се на Прокупље, Нови Пазар, Брус,Куршумлију, Лебане, Медвеђу, Гњилане, Приштину и Ко-совску Митровицу. У поткопаоничким селима која припа-дају Брусу – Ливадју, Радманову, Блажеву, Белом Пољу,Влајковцима и Дупцима радила је тајна четничка органи-зација. Она је, нажалост, откривена и осам њених органи-затора су 14. јула 1916. јавно обешени у Крушевцу.

Прва јабланичка четничка организација формиранаје 19. априла 1916. у Тулару, у Горњој Јабланици. На њеномчелу био је Радосав Булатовић Американац, носилац Ка-рађорђеве звезде. У њој је било 18 наоружаних четника ичетири девојке.

У лето 1916. потпоручник Димитрије Беговић и попДимитрије Димитријевић познат као поп Мита Комита,формирали су четничке организације у Стубли, Гајтану,Тулару, Медвеђи, Реткоцеру, Иван Кули и Добром Долу.

У Косаници су формиране четничке чете чије су вођебили Савић Мрделић у Добром Долу, Милија Мировић уВасиљеву, Раде Миxовић у Мердарима, Бранимир Мила-чић у Трну, Радош Ракчевић у Призрену и Сима Шумако-вић у Гњилану.

У тој организацији била су 23 угледна нижа официрасрпске војске, неколико председника и деловођа општи-на, два носиоца Карађорђеве звезде, три свештеника и тридевојке. За краће време четнички покрет се проширио уДоњу Јабланицу, Пусту Реку, Лесковац, Власотинце, Гњи-лане и друга места. Устаничке чете формиране су и на пла-

нинама Радану, Копаонику, Мајдану, Кукавици, Видојеви-ци, Соколовици и Пасјачи.

До доласка Косте Миловановића Пећанца са Солун-ског фронта формирано је 17 устаничких чета. Све оне суимале сигурну и сталну везу са организатором устанка– Костом Војиновићем, који је деловао на Копаонику.

Врховна команда и устанициНа Солунском фронту, где се српска војска припре-

мала за одлучујућу офанзиву у ослобађању земље, Врховнакоманда није имала никаквих информација шта се збива упоробљеној Србији. Процењивали су да је неопходно, ка-да започну операције ослобађања, организовати дејствачетничких састава, који би нападали комуникације и такоспречавали довлачење непријатељских појачања.

За обављање таквог, у суштини обавештајног задатка,у топлички крај требало је упутити способног старешинукоји ће стриктно извршити постављене захтеве. ПуковникДанило Калафатовић, начелник обавештајног одељењасрпске Врховне команде испланирао је све појединости, аподухват је одобрио генерал Петар Бојовић, начелникШтаба Врховне команде. Важан задатак поверен је КостиМиловановићу Пећанцу, резервном поручнику српске вој-ске, који га је прихватио и пред полазак положио заклетвуда ће у потпуности поступити по задатим упутствима.

Долазак Косте Пећанца са Солунског фронта имаћеважну, чак и пресудну улогу у даљем развоју устанка у То-плици и Јабланици. Он је, према инструкцијама добијеним21. августа 1916. године, имао неколико задатака. Најпре,да у пределу Топлице и Јужне Мораве пронађе заосталевојне обвезнике и организује их за четничку акцију, затим,да ступи у везу с Албанцима на Косову и придобије их заборбу против Централних сила, да развије пропаганду ународу и одржи веру у скори повратак српске војске иослобођење, и да акције четника почну тек када српска вој-ска буде у близини и Бугари почну да одступају. Њихов бо-равак морао је бити у строгој тајности, а сам Пећанац мо-рао је да се креће у албанској одећи ради конспирације.Било је предвиђено и да експлозивом руши комуникације,пре свега мостове, ради ометања кретања непријатељскихтрупа, али тек када српска војска буде била близу.

Са таквим обавезама Коста Миловановић Пећанац је28. септембра 1916. са савезничког аеродрома Ветеркоп по-летео француским авионом у Косаницу, на Равне ливаде,код села Механе. Супротно очекивању, затекао је већ фор-миране мање четничке формације. О томе су га одмах оба-вестили четовођа Милан Дечански и други српски добро-вољци. Војвода Пећанац је био охрабрен што су шуме биле

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

ЗаклЕТВа усТаникаЗаклињем се Богом свемогућим, да ћу верно и ода-

но послужити својој отаџбини и краљу и за њих својживот у свако доба заложити, старешину пошто-вати и са њиме у братској љубави живети, тако миБог помогао!

Војвода Коста Миловановић Пећанац, вођа устанка и командант Централног четничког одреда

пуне одбеглих српских војника, али инезадовољан због слабе и недовољноизграђене организације, осим одредакоји је био под руководством Косте Во-јиновића Косовца у копаоничком крају.

Држећи се наређења добијеног одВрховне команде, Пећанац је кренуо поселима Топличког, Косаничког и Јабла-ничког среза, где је у септембру, окто-бру и почетком новембра 1916. разго-варао са виђенијим људима и организа-торима четничког покрета и говориона више народних зборова. На теренује затекао доста пушака, муниције, бом-би и динамита и људи расположених заборбу. У Косаници је формирао и дваустаничка батаљона.

Долазак црногорских четникаНа организацију и активност топличко-јабланичких

устаника знатан утицај имао је и долазак групе црногор-ских четничких вођа. Почетком октобра 1916. стигла јегрупа коју су предводили интелектуалци: капетан првекласе Милинко Влаховић и његов брат Тошко, студентфилозофије, професор Јован Радовић и поднаредник Ми-лан Дрљевић, студент права. Њихова првобитна намерабила је да се преко Румуније и Русије домогну Солунскогфронта и са српским јединицама учествују у ослобођењуземље. Кад су стигли у Србију и чули да постоје четничкејединице на простору Топлице и Јабланице, где су ималибројне рођаке, одлучили су да узму учешћа у припремамаза дизање народног устанка.

Капетан прве класе Милинко Влаховић и његови чет-ници стигли су у Широке Њиве и сместили се код породи-це Милачића. Преко његових ађутаната Манасија и Брати-мира Миланчића успоставили су везу са Костом Пећанцем.До заједничког састанка дошло је 3. октобра у селу Кутло-ву. Сусрет је имао изузетан значај, а група црногорских ин-телектуалаца била је, касније, важан устанички кадар.

Четничка група са капетаном Милинком Влаховићемубрзо је прешла у Јабланички срез. Са њиховим доласкомјабланички четнички покрет проширио се и обухватиобивши Врањски округ, горњу Косаницу, протежући се доКуманова, Гњилана и Приштине. Влаховић се повезао сапознатим четовођом Јованом Стојковићем Бабунским, ко-ји је четовао у Пчињи и врањском крају.

неспоразумиПрви сусрет изасланика Врховне команде српске

војске Косте Пећанца са Костом Војиновићем, у народувећ признатим вођом устанка, збио се у октобру 1916. уселу Спанцу, код Блаца. Био је то сусрет двојице старе-шина са различитим концепцијама о дизању и вођењуустанка. Војиновић је желео да спроводи вољу народа,што је значило да непријатеља, који је на тлу његове отаџ-бине, треба тући, узнемиравати, наносити му сталне гу-битке и у погодном моменту дићи устанак у свим краје-

Реткоцерска чета наредника српске војске Боице Ивовића, крајем 1916. године

Устаници Божидар Поповић из Сијеринске Бање, Михајло Арсић из Црног врха и

Витомир Митровић Бајча из Медвеђе

16

вима југоисточне Србије. С друге стране, Коста Милова-новић, вођа по наређењу Врховне команде, што му је бионајјачи аргумент у свим расправама, желео је то да осује-ти, да чека и у потаји спрема народ за борбу.

Војиновић је, иако млад, већ био израстао у вођу којижели акцију, у народу познат и признат. Како се о многимважним питањима нису сложили, између двојице вођа по-чео је да тиња тихи сукоб који се задржао све до пропастиустанка. То се у почетку није примећивало, јер је свакоморао да извршава свој задатак, први да кочи подизањеустанка, а други да извршава народну вољу и убрзава и из-води борбена дејства.

Нешто касније, у настојањима да обједини четничкуорганизацију, Пећанац је 8. новембра 1916. одржао новисастанак са устаничким вођама у селу Спaнцу у Топлици.Присутни су били Коста Војиновић, поп Мита Комита,Милинко Влаховић и други. Договорено је обједињавањепокрета отпора и решено питање вође. Сви поменути то-плички устаници прихватили су и признали Косту Мило-вановића Пећанца за легитимног представника српскеВрховне команде и вођу устанка. Коста Војиновић Косо-вац, иако је у народу словио за главног организатора и во-ђу устанка, именован је за команданта четничких једини-ца на подручју Копаоника и Санџака. И поред несугласи-ца у приступу и концепцији вођења устанка, састанак у се-лу Спaнцу успешно је завршен.

устројство одреда и четаКоста Пећанац је у почетку успостављао четничку ор-

ганизацију на великој територији југоисточне Србије, штоје отежавало рад и комуникацију. Касније је устаничка те-риторија смањена и ограничена на територију Топлице,Косанице и Јабланице, што је дало боље резултате.

Устројство јединица најпре је било извршено по од-редима, са војводама на челу, а одреди су се затим делилина чете и десетине. Међутим, до избијања устанка постоја-ле су и „активне” четничке чете, формиране од људства изпојединих села или општина, на чије чело је долазио некиод виђенијих људи или војних старешина.

До краја 1916. своје чете или групе наоружаних љу-ди имали су: Урош Костић Рудинац, Александар Пипер,Димитрије Поповић Гмитар, Јеротије Ђенадић, МикаМоравац, Синадин Јанковић Коста, поп Димитрије Ди-митријевић (Мита Комита), Милан Дечански, Димитри-је Беговић, Радош Ракочевић и други.

Непосредно пред избијање устанка, свако село у То-плици и Јабланици имало је месну чету, које су у органи-зацијском погледу биле везане за одреде.

Само у Јабланици била су четири одреда – Јабла-нички, Гајтански, Медвеђски и Реткоцерски, те четириустаничка батаљона – Бањски, Боровачки, Стубљанскии Туларски, потом „народна војска” и 81 сеоска чета. УКосаници је било осам чета и два одреда. Тајне чете има-ли су Лебане, Лесковац и Власотинце. Рачуна се да је допочетка устанка под оружјем било око 5.000 људи, међуњима и много девојака, жена и свештеника.

У исто време капетан Милан Дечански Банаћаниносновао је четничке чете у алексиначком и нишком кра-

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

чета Бошка Чупића имала је 45 четника, чета Горње Топо-нице 32 борца, јединица села Арбанашке 25 друга, чета Ра-дета Влаховића 65 четника, потом васиљевска, иванкулска,трпезетска, добровољска, мердарска и секеричка чета.

акцијеДок су трајале припреме за устанак, оружана актив-

ност формираних четничких јединица није јењавала.Предњачио је потпоручник Коста Војиновић Косовац саодредом наоружаних бораца. Он је већ 9. септембра 1916.

Прва четничка група у Јабланици: с лева – седе: Владимир Грбовић из Гајтана,Ђуро Огњановић из Старе Бање и Иван Плавшић из Боровца; клече: Милош Плавшић из Боровца и Синадин Јанковић из Медевеђе.

ју. Формиране су и у Сврљигу, под командом БогољубаМилетића и Милана Милијића. За крај, око Алексинца исеверно од Ниша, четовођа Мика Моравац из Мрамора,по налогу Дечанског, формирао је више чета и ширио на-родни устанак. Четничке чете постојале су и у Рибару,Шиљеговцу, у подножју Јастрепца, Витковице, ГорњеКоњске и у другим местима.

Коста Пећанац је 12/13. новембра 1916. у кући потпо-ручника Димитрија Беговића, у селу Стубли (Бериш), одр-жао састанак са представницима четничке организацијеиз Гњилана, Лесковаца и Власотинца. Тада је преговараои са Авдијом Јашаревићем, хоџом из Сијарине, о сарадњиАлбанаца са српским четницима. После састанка четнич-ка организација се проширила у лесковачком, врањском,кумановском, гњиланском и приштинском крају, где суформиране тајне четничке групе и чете.

Наредбом Косте Пећанца почетком 1917. формиран јеТоплички одред, за чијег је команданта постављен РадисавТошић. Истовремено је био формиран и Јастребачки одред,са Вучком Пантићем на челу. На прокупачком и добричкомподручју, почетком фебруара 1917, стање је било следеће:

другом извештају готово тачно процењује број наоружа-них на око 600 људи, а затим додаје: „Сматрам да се морарачунати са устаничким покушајима становништва”.

Почетком 1917. године 1.200 аустроугарских војникаотпочело је потеру „чишћење терена” због устаничког на-пада на њихове патроле код села Блажева на Копаонику.Аустроугарске окупационе власти дејствовале су енер-гично. Казнена експедиција је стрељала 30 Срба и спали-ла 80 домова.

Бугарске војне власти, такође, озбиљније схватајуустаничку активност Срба. Пуковник Протогеров, у рапор-ту штабу своје војске у Ћустендилу, признаје да покрет ни-је разбојнички већ „са политичким и војним циљевима...који карактерише појављивање великих и организованихчета, руковођених од бивших српских официра, учитеља исвештеника... поједини сукоби између наших трупа и њи-хових чета, доводе до заробљавања и разоружавања поје-диних стражара или мањих војних команди”.

Немоћ у супротстављању наоружаним устаницима нај-боље илуструје улазак попа Димитрија Димитријевића и ка-петана Милинка Влаховића у Медвеђу. Бугарски гарнизон

од двадесетак војника, на челу са наредникомЗлатаном Велиновим, није имао снаге да имсе супротстави, па је наредник изашао испредкоманде, без оружја, и војнички поздравиокоманданте и устанике. Измученом народу тоје улило нову снагу да се бори до победе. Четаје навече напустила варошицу.

Јачање моралаи родољубља

Морал је имао вишеструку улогу кодустаника. Био је регулатор снаге и односа учетничким јединицама и одредима са при-месама строгих војничких правила. Свакичетник је имао обавезу да морално поступада би се сачувале богате националне и мо-ралне вредности српског народа.

Такво настојање потврђује и наредбаКосте Миловановића Пећанца, у којој се ин-

систира: „Сваком старешини и четнику дужност је да шти-ти част и достојанство и понос становништва. Сами чет-ници и старешине треба да својим понашањем предста-вљају савршенство морала”. Ти захтеви се понављају и унаредној наредби, од 22. фебруара 1917. године: „Старе-шине, подофицири и четници имају се у народу понашатитако, како доликује и како тражи част, име и свети позивданашњих четника; ни према коме насиље, а нарочито из-нуђивање новца; на морал пазити највише – за преступ би-ће кажњени смрћу”.

Строго постављене норме биле су неопходне да би сеочувао углед бораца код народа и да би се сачувале српскенационалне вредности, које су окупацијом драстичноугрожене. То су прихватили четници и устаници, који суиз патријархалне и религиозне породичне средине носи-ли општенационалне и општељудске вредности. Међу њи-ма се посебно издвајала човечност, јер је остати човек у

17

Кућа четовође Тука Радовановића у Беришу (Стубла) где је 23. децембра 1916. године

формиран Јабланички одред

бруару 1917, до објаве устанка, водили су шест успешнихборби. Тада је погинуо и истакнути четовођа Урош Ко-стић Рудинац. После његове јуначке погибије код БањскеРеке разбијена је четничка организација у Косовскоми-тровачком и Новопазарском округу, а њене чете из запад-них српских крајева прелазе у Ибарско-копаонички од-ред Косте Војиновића у Топлицу, што је ојачало концен-трацију устаничких снага.

Окупатор је у почетку потцењивао устанике, а касни-је се озбиљно узнемирио када је крајем 1916. број наору-жаних устаника стално растао. У једном аустријском изве-штају, упућеном гувернеру фон Ремену, процењује: „Сти-чемо утисак да је реч о великом устаничком покрету”. У

водио прву већу борбу са аустријском жандармеријом кодсела Бабице на Копаонику, у којој је погинуло 30 жандар-ма. Сутрадан, 10. септембра, настављена је борба код Бе-лог Брда, Блажева и Треске, а касније су вођене борбе сааустријским потерним одељењима.

Чета Уроша Костића Рудинца водила је оружане су-кобе са агама и беговима и аустроугарском потерном по-лицијом на простору северно од Митровице до Враћева,Требиља и Винорога према Новом Пазару и у неким ме-стима на Рогозни.

До краја 1916. ређале су се четничке акције на ширемпростору. Милан Дечански успешно се борио са бугар-ском јединицом код Грејача и на Ртњу; Тодор Митић, зва-ни Слишанче, тукао је Бугаре на планини Кукавици; Сина-дин Јанковић нанео је значајне губитке бугарској јединицикод Медвеђе; Јеротије Ђенадић се у Јанковој клисури успе-шно сукобио са аустријским потерним јединицама... Нај-тежу борбу водио је капетан Милинко Влаховић код селаГајтан, али је успео да порази надмоћнијег непријатеља.

Устаници Јабланице имали су четири оружана суко-ба са бугарским посадним јединицама, а у јануару и фе-

18

тим ненормалним условима био велики подвиг. У многимдокументима има примера да су устаници заробљавалиокупаторе, разоружавали их, а потом пуштали.

Хуманост се огледала и у бризи за људе од стране чет-ничких одреда, у заједничком испомагању, колективномстојичком подношењу тешкоћа и оскудица које рат доноси.

Личне моралне вредности позитивно су деловале најачање колективне снаге у свим борбеним акцијама. Реч јео високим моралним својствима: храбрости, дисциплини,оданости, упорности, самопожртвовању, поноситости,храбром држању пред непријатељем, дружељубивости, из-држљивости, частољубивости, проницљивости, сналажљи-вости, самоиницијативи итд. Наравно, било је и супротнихпримера, моралних недоследности, кукавичлука, непошто-вања, кршења моралних норми, што је у корену сузбијано.

Моралну снагу српских четника запазили су и непри-јатељи и свим средствима настојали да је сломе. У томе,наравно, нису успели, иако су устанак у крви угушили. Чет-ништво је опстало и касније, све до коначног ослобођења,непријатељу било трн у оку.

Појединачне борбе народних устаника настављене суи у првом месецу 1917. године. Да би тај процес некако зау-ставили и контролисали, бугарски и аустроугарски окупа-тори појачали су терор над становништвом, депортације,злочине и пљачке имовине. То се врло тешко подносило, паје у народу сазрела мисао да се масовним устанком стањепромени. Када је стигла званична наредба за мобилизацијуСрба за бугарску војску на Солунском фронту, чаша жучи јепреливена. Бугарски акт да „сви мушкарци од 19 до 40 го-дина старости подлежу дужности у редовној војсци” српскинарод је схватио као тежњу окупатора да синове и очеве су-протстави својој браћи у борбама на Солунском фронту.

Да српска младеж гине за велику санстефанску Бугар-ску, није се смело дозволити. Уместо пред бугарску „набор-ну” комисију за регрутовање, позвани Срби отишли су уоближње шуме и планине и придружили се већ организо-ваним устаничким четама. Да би и то спречили, Бугари су,супротно међународном ратном праву, у јануару 1917. на-редили општу мобилизацију Срба, што су Срби примиликао најјаснију претњу за сопствено уништење. Заоштрава-ња су нарастала великом брзином. Повод за оружани уста-нак био је јасан, без обзира на то што је окупатор у највећемнапону војничке снаге дејствовао на свим фронтовима. Ср-би су националне вредности подигли изнад својих живота,спонтано и силовито рекли „не” бугарским територијалнимаспирацијама и лажном миту о „Бугар-Морави”.

Ратни савет у обилићуЗа вођење успешног и организованог устанка ширих

размера требало је установити главну команду, једин-ствен систем руковођења, савршену организацију, једин-ство циља и разрађен план борбених дејстава. Све је тонедостајало устаничким вођама. Нису се слагали ни оковремена подизања устанак. На састанку у Топоници кодПрокупља, иако је већина четовођа подржавала став на-рода, попа Димитрија Димитријевића (Мите Комите) иКосте Војиновића да се почетак устанка прогласи одмах,није донета никаква одлука. Поп Димитријевић је одржао

ватрени говор, указујући на неминовност устанка и питао„зашто смо стварали организацију и припремали народако сада дигнемо руке од свега”. На крају је Пећанца отво-рено назвао кукавицом.

Коста Миловановић Пећанац је сматрао да устанактреба одгодити за погодније време, сходно наређењу Вр-ховне команде, „онда када наша војска буде код Скопља, аБугари почну да беже”. Устаничке вође биле су, ипак, у јед-ном јединствене: „да ни један обвезник не иде на регрута-цију” и да „сви способни људи набаве оружје и чекају даљанаређења”. Народ је, међутим, мислио другачије – био јеспреман за устанак.

Око 20. фебруара бугарска моравска инспекцијскаобласт констатује: „...српске чете хватају бугарске шумаре,убијају полицајце и кметове, заробљавају усамљене војни-ке и жандаре, отварају ватру на представнике власти, на-падају конвоје, кидају телефонске и телеграфске жице,упадају у општине и уништавају регрутне спискове...”.

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

пРиМЕРи чоЈсТВаМного је доказа велике храбрости и високог мо-

рала топличких устаника. „Два четника су погинула изпревеликог јунаштва” – стоји у извештају МилинкаВлаховића. Група четника опкољена од непријатеља напозив да се предају одговорила је: „Српски четници непредају се!” И одржали су реч. Држање на губилишти-ма задивљује. Кад су Мирка Мосића из Црног Врха кодЛебана осудили на смрт вешањем, он је непријатељурекао: „Бугари, колико ја на вешалима висио, толикода постоји ваше царство”. Херојство и храброст свудасу били присутни и истицани, што је повећало одлуч-ност за веће ангажовање у борби.

Војвода Коста Војиновић Косовац, командантИбарско-копаоничког одреда

Топлички уСТанак

19

Народно нестрпљење да се устанак одмах подигневише се није могло контролисати. То је убрзало сазива-ње „ратног савета” устаничких четовођа, на којем је тре-бало одлучити о најважнијим питањима организовања,подизања, вођења и успеха народног устанка против мр-ског окупатора.

Саветовање је одржано у селу Обилићу, у Јабланич-ком срезу, 21. и 22. фебруара 1917, у кући Петра Драгови-ћа и његових синова, народних посланика Милутина иМилоша, који су били у српским јединицама на Солун-ском фронту.

На окупу су биле све познате вође устаничких одре-да и 300 четовођа из јужне Србије. Једногласно су усвоји-ли важне одлуке о организационом устројству устанич-ких јединица, расписивању народног зајма и озваничењудатума подизања устанка.

прогласПрвог дана на саветовању изабран је Централни ко-

митет и именовани су команданти за поједине области сатитулама војвода. Тако је Коста Миловановић Пећанац,као шеф Централног комитета, одређен за Топлицу, КостаВојиновић Косовац за област Копаоника, Милинко Влахо-вић за Јабланицу, Тошко Влаховић за Неготинску Крајину,Јован Радовић за десну обалу Јужне Мораве, Милан Дечан-ски за област око Сокобање и Алексинца и Тома Питулићи Новица Вељовић за Рибарску бању, Ђунис и Сталаћ.

Одлучено је и да се распише зајам од 50.000 динараи да се прикупи од имућнијих грађана.

У организацијском погледу, формирано је пет уста-ничких одреда: Ибарско-копаонички одред Косте Воји-новића Косовца, Јабланички четнички одред капетана пр-ве класе Милинка Влаховића, Пиротски четнички одредвојводе Јована Радовића, Крајински четнички одред вој-воде Тошка Влаховића и Централни четнички одред вој-воде Косте Миловановића Пећанца.

Усвојена је прокламација о подизању устанка – 24. фе-бруара 1917. године. Одлуци се противио војвода КостаПећанац, али се морао повиновати већини.

Након два дана већања одлуке су стављене на папири требало их је остваривати. Живот их је, међутим, пред-ухитрио. Док су они већали, народ је подигао устанак. Са

састанка у Обилићу устаничке вође буквално су улетелеу борбе које су без њих почеле. Када је Коста Војиновић28. фебруара 1916. године, у ослобођеној Куршумлијипрогласио устанак, он се, у ствари, увелико распламса-вао. Пуцало се на више места у Топлици и Јабланици.

Капетан Милинко Влаховић водио је велику битку саБугарима код Лебана и први забележио значајну победу.На бојишту је остало 20 мртвих непријатељских војника.Његов одред наставио је да коси Бугаре и код Бојника. Досукоба је дошло и код села Дубова, Ђинђуше, Ђака и надругим местима.

Народни устанак ширио се неслућеним размерамана све стране југоисточне Србије.

ослобођење куршумлијеПрве устаничке борбе ширих размера започеле су у

Косаничком срезу, где се народ на време наоружао и већодметнуо у шуме. Само у општини Добри До постојала јечета са 180 људи, наоружаних са 110 пушака.

У то време Бугари су у Куршумлији имали своју жан-дармеријску испоставу, коју су чинили углавном албанскиплаћеници. Њихов терор, пљачке, силовања и убијања на-род више није могао да трпи. У околним шумама Раде Вла-ховић, који је себе називао „вођом Куршумличана”, оку-пио је добро наоружани одред устаника. Извештавајући отоме Косту Пећанца, истакао је да четама командују Цвет-ко Оташевић, Анђелко Лазић, Милош Јовановић и други.

Погодна прилика да се пресуди непријатељу указаласе 25. и 26. фебруара 1917. у селу Мачковац недалеко одКуршумлије. Наиме, група плаћеника – арнаутских жан-дарма пошла је у пљачку. На улазу у село сачекала их је че-та којом је командовао Илија Радоњић (Ица Калајxија) ипотпуно уништила. Чувши пуцње, устаници су кренули изМачковца, Микуљана, Баћоглеве, Марковца, Самокова,Кастрата, Крчмара, Пепељевца и других праваца да осло-боде Куршумлију. Силовити народни удар изненадио јеБугаре. Срби су у налету заробили 92 војника са срескимначелником и чиновницима. Борбе за потпуно ослобође-ње града трајале су читав наредни дан, јер се жандармери-ја забарикадирала у згради начелства и пружала јак отпор.

Обавештен о покретању устаничких борби у Коса-ничком округу, у Куршумлију је, у поподневним сатима,

Панорама горњојабланичких планина где су четници водили жестоке борбе

стигао Коста Војиновић и преузео даљу ко-манду над свим јединицама у нападу. Оја-чани новим борцима устаници су убрзо са-владали забарикадиране арнаутске и бугар-ске жандарме. У срцу поробљене Европе,Куршумлија је била први град ослобођен однепријатеља.

Не губећи време Коста Војиновић је уграду организовао власт и разделио запле-њено наоружање. Потом је окупљеном на-роду, на централном тргу, одржао ватренипатриотски говор, честитао ослобођењеграда, и прогласио 28. фебруар 1917. даномпочетка општег устанка у топличком и ја-бланичком крају.

У ослобођену Куршумлију, 1. марта,стигао је војвода Коста Пећанац, командантЦентралног одреда. Војиновић је затражиоод Пећанца да у доласку пресретне једнубугарску чету која се Куршумлији прибли-жавала из правца Прокупља. Немајући куд,он је са својом четом сачекао Бугаре код се-ла Плочник, разбио их и протерао премаПрокупљу.

Устаници су у борбама из непријатељског строја из-бацили 150 војника и старешина, заробили доста наору-жања, уз велике материјалне штете на објектима.

и прокупље је слободноДаља устаничка дејства пренела су се на бугарски гар-

низон у Прокупљу, о чему је одлука донесена у кафани уселу Прекадин, у ноћи између 24. и 25. фебруара 1917. го-дине, без присуства Војиновића и Пећанца, који су се, на-кон борби у Куршумлији, нагађали да ли треба наставитиустанак или не. Пећанац је, наравно, био против наставка,записао је Војиновић у свом дневнику.

Прокупачке четовође су, ипак, пре напада на проку-пачки гарнизон обавестиле Пећанца: „Не можемо више дачекамо и нећемо да будемо гори од Куршумличана. Стогамолимо војводу да узме команду у своје руке и да нам дараспоред за борбу. Ако нећете то, онда ћемо ми све уради-ти на своју руку и на своју одговорност”. Захтев су потпи-сали поручник Владимир Требољевац, потпоручник Про-ка Миљковић, потпоручник Душан Петровић и четовођеСветозар Крстић, Арса Станић и Васко Живковић.

Пошто одговор није стигао на време, народ је узео ко-манду у своје руке. Коначна одлука да се нападне окупатору Прокупљу донета је на збору у селу Доња Трнава, коју је,26. фебруара, потврдио ратни савет четовођа у кући Соти-ра Ценића у истом селу. Договорили су се да напад на Про-купље изврше 2. марта у јутарњим часовима.

Поручник Требољевац формирао је устанички бата-љон од близу 400 бораца и направио план за напад. Пре то-га устаници су упутили писмо бугарском команданту у ко-јем је тражено да се целокупан прокупачки гарнизон преда.Како одговор није стигао, план је стављен у реализацију.

Према договору, напад је требало извршити из вишеправаца: са северне стране из рејона села Бумбурек и про-

20

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

купачких винограда – нападала би главнина Јастребачкогодреда под командом Миливоја Виријевића; са западнестарне, две колоне – прва под командом Спасоја Милен-ковића и друга – устаници из чете Проке Миљковића иАрсе Стакића; из југоисточног правца – добричка група,под командом Радисава Тошића и Светозара Цветкови-ћа, затим прокупачка група, под командом Душана Пето-вића и Бериљско-лугомирска чета Алексе Андрића; са ју-жне стране – гарићка група, под командом Саве Ђорђе-вића Чолака и десетина Ђорђа Перуновића, која је ималазадатак да контролише мост на Топлици и нишки друмпреко Мрамора.

Командно место одређено је на источном прилазуПрокупљу, јер се из тог правца очекивала помоћ Бугаримаиз Ниша. Команду над свим јединицама имао је резервнипоручник Владимир Требељевац.

Напад је извршен у раним јутарњим часовима, 2. мар-та 1917, тачно у планирано време, у 5 часова. Труба је озна-чила покрет и устаничке снаге су нагрнуле из свих права-ца, у потпуности реализујући договор. Борбе за ослобође-ње Прокупља су се распламсале, а Војиновић и Пећанац суу град стигли касније.

Устаничке снаге, иако слабије, успеле су да ослободеПрокупље 3. марта 1917. године. Заробљено је 845 Бугара,међу којима четири официра и 20 подофицира.

У ослобођеном Прокупљу формирана је српска оп-штинска власт. Убрзо је донесен закон по којем је делова-ло судство и други управни органи.

слобода и у БлацуУстаничке борбе су се шириле и на аустроугарске оку-

пационе зоне. У Блацу је био смештен аустроугарски гарни-зон којим је командовао мајор Ратки. Устаници су разради-ли план за ослобођење тако што би гарнизон напали из триправца, са циљем да се насеље опколи стрељачким стројем.

Устанички штаб општине Медвеђа, 1917. године: слева седе четовође: Иван Плавшић, Вуко Плавшић, Тодор Лукић-Рубежић,Дмитар Поповић, Витомир Митровић-Бајча, Александар Поповић-Цане; стоје - Васа Лазаревић, Димитрије Беговић, Јован Перовановић, Косара Митровић, Милош Плавшић, Божидар Поповић и Георгије Кенов

Топлички уСТанак

Након полагања устаничке заклетве у Обилићу:Тошко Влаховић, Јован Радовић и

Коста Миловановић, слева надесно

21

Из правца Прокупља очекивала се помоћ од Косте Војино-вића са одредом. Четама одређеним за напад командовалису Милош Милошевић, Јеротије Ђенадић и Вучко Пантић.

Напад је почео 4. марта у 4 сата и трајао 14 часова. Обестране су имале велике губитке. Због јаке артиљеријске ва-тре, устаници су били приморани на повлачење. Чекали супомоћ од одреда Косте Војиновића, који се приближавао.Знајући то, аустроугарска команда, у страху да буде опко-љена и уништена, одлучила је да се под окриљем ноћи про-бије кроз Јанкову клисуру и повуче према Крушевцу. Тоим је успело, тако да је Блаце ослобођено следећег дана, 5.марта, без борбе. У ослобођеном граду Војиновић је за ко-манданта свих снага поставио Вучка Пантића.

Ослобађањем Блаца, цела Топлица је била слободнаод окупатора.

Распламсавање устаничке ватре

Устаничке борбе шириле су се великом брзином ина остале крајеве под окупацијом, нарочито у Јабланич-ком срезу и у Врањском округу. Од 24. фебруара до 14.марта 1917. вођено је 80 борби и 35 мањих оружаних су-коба. Борбе су вођене у 71 месту и насељу, од тога: 27 уГорњој Јабланици, 21 у Доњој Јабланици, 23 у Пустој Ре-ци. Јабланички устаници водили су жестоке борбе и наприлазима насељима на бившој српско-турској граници,са здруженим бугарско-шиптарским јединицама. Бугар-ска војска имала је највеће губитке у борбама: на Креме-ну, Бојнику, Лебану, код Петриња, на Свирачкој и Вре-бачкој коси, затим код Злате, на Лисици, Туларском ви-су, Брвенику, Ђацима, Мрвешу и Житном Потоку. Уста-

ници су вршили диверзију на железничкој прузи Ни-ш–Лесковац–Врање–Скопље. Дејства оружаних чета изЈабланице пренета су на простор Власотинца, Сурдули-це, Врања и у долину Пчиње.

Одред војводе Јована Радовића ослободио је просторОрашја, Конопницу, Шишаву и Крушевицу, а затим 14. фе-бруара и Власотинце. Заробљено је 230 бугарских војника,укинута је бугарска власт и силом су отеране мање бугар-ске посаде из села.

Капетан Милинко Влаховић са Јабланичким и Ме-двеђским одредом и сеоским четама Доње Јабланице, по-сле вишедневних борби, 1. марта, ослободио је Лебане,среско место Јабланице. Бугарски гарнизон у Лебану пре-дао се јабланичким устаницима. Његови устаници гонилису разбијене бугарске јединице, ослободили Бошњане иизбили на 12 километара од Лесковца. Јабланички одред ипусторечке месне чете ослободиле су Бојник, Житни По-ток, Бублицу, Бреговину, Гробовнице, Богујевац и вишесела, а Бањски, Боровачки и стубљански батаљони и Рет-коцерски одред ослободили су Сијаринску Бању, Туларе иводили жестоке борбе дуж старе српско-турске границе сабугарским и албанским војним јединицама.

Четовођа Мика Моравац био је задужен да са више че-та шири устанак око Алексинца и северно од Ниша. Једноустаничко одељење коњице напало је Црвени крст код Ни-ша и унело пометњу у редове Аустријанаца.

Чете Милана Дечанског, Богољуба Милетића и Мила-на Милијића ослободиле су Сврљиг, Давидовац, Радмиро-вац, Галибабинац, Плужане, Грбавче и друга насеља. Уста-нички немири захватили су књажевачки и зајечарски крај.

Тих дана Коста Војиновић са више од 1.000 четникананео је краљевско-цесарској војсци велике губитке у бор-би на копаоничком Мрамору.

Устанак је убрзо захватио и пиротски округ и крајевена десној страни Јужне Мораве. Топлички четовођа Ма-шан Стојановић са својом четом продро је и у моравички,драгачевски и ариљски крај како би проширио устанак унепријатељској позадини.

У Алексиначком и Сврљишком срезу четници суослободили Глоговицу, Бујмир, у нишком крају Кравље,Врело, Пањину, а у Сокобањском срезу Лабуково, Језеро,Рсовац, Преконози, Поружницу и друга места. Устаницису ослободиле и Лужницу, Бабушницу, Радосиње, Стол,као и нека села у нишком Заплању.

У првој половини марта 1917. устанак је обухватао те-риторију великог дела моравске војноинспекцијске обла-сти и југоисточни део Војногенералног гувернмана.

Формирање државеКрајем фебруара и почетком марта 1917. устаници су

ослободили пространу територију Србије која се протезалана северу до Ђуниса, Алексинца, Крушевца, Александровцаи реке Расине; на западу до обронака Копаоника, реке Ибраи близу Косовске Митровице; затим старом српско-тур-ском границом на југу, обухватала простор до близу Врања,потом цело ветерничко подручје и планину Кукавицу и спу-штала се испод Лесковца и на исток до Јужне Мораве. Ство-рене су и две мање слободне територије око Власотинца и

између Сокобање и Сврљига. Ова „устаничкадржава”, са центром у Топлици, седиштем уПрокупљу, износила је 80 километара по прав-цима север–југ и исток–запад, имала је окомилион становника и устаничку војску од12.782 пушака и 364 коњаника, која је бранилакружни фронт око 240 километара.

По ослобођењу Прокупља војно руко-водство устанка поставило је Марка Павло-вића за команданта града, а за председникаопштине именован је Милан Николић. Цен-тралну команду, над целом територијом, идаље је имао војвода Коста Пећанац, али јеона у пракси била фиктивна, јер се његов став о устанкуније поклапао са плановима многих старешина.

Коста Војиновић, неприкосновени ауторитет за ста-новништво тога краја, увео је ред у граду, образовао ко-манду места, поставио судске и друге органе локалне вла-сти. У ослобођеном Прокупљу написан је и објављен За-кон по којем ће се за учињена прекршајна дела судити гра-ђанима. По осталим ослобођеним селима и градовима по-стављени су органи народне власти, председници, делово-ђе, благајници и прекршајни судови.

Постојала је и централна благајна, где су се сливаласредства од расписаног народног зајма од 50.000 динара.Поменута средства послужила су за куповину оружја,муниције, експлозива, лекова, обуће и хране.

„Устаничка држава” имала је и обавештајну службуу свим ослобођеним местима, а у неослобођеним градо-вима и селима и тајну обавештајну службу.

Војне и цивилне власти из ослобођеног Прокупљаупутиле су народу југоисточне Србије прокламацију заопшти устанак.

Да би учврстио војну и цивилну власт у граду и ши-ре на ослобођеној територији, Војиновић је слао вишеслужбених представки бугарској команди у Нишу, у ко-јима је тражио да се „сва ослобођена територија призназа самосталну српску државу”, да се забрани злоставља-ње српског невиног народа, и да се у Прокупље хитноупути лекар – хирург, ради лечења рањеника.

Топлички устанак у срцу поробљене Европе био јеспецифичан феномен, незабележен у историјским раз-мерама. Био је то народни устанак, у којем су, поред ак-тивних припадника војске Краљевине Србије и народ-них четника, учествовали жене, девојке, попови, старции деца. Главне речи и симболи устанка биле су слобода,народ или смрт.

У народном отпору дошла је до изражаја слободар-ска државотворна традиција српске нације, која се диглапротив насиља и зла, против политике денационализа-ције коју су желели да спроведу окупатори. Устанак у То-плици и Јабланици био је народни покрет и одлучан от-пор против дељења српских територија, предвиђен уго-вором окупираних земаља – храбро суочавање српскогнарода са великим непријатељским војним плановима,снажан отпор надмоћном противнику.

Устанак је био део ослободилачке борбе Србије исавезника у Првом светском рату. Створена је великаслободна територија за центром у Прокупљу.

22

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

Ослобођена Куршумлија

ослоБаЂаЊЕ пРокупЉаЈедан очевидац је овако описао ослобођење Прокупље:„Седамнаестог фебруара 1917. у пола 5 сати изјутра

зачуше се пушке са околних брда. На глас српске трубе, по-куљаше из свију кућа старци, бабе, девојке, жене, инвалидии полунага деца, све је живо изашло и кроз страшну тутња-ву пушака, револвера и митраљеза наших четника и Буга-ра, чули су се узвици: ’Живели наши ослободиоци’. У ули-цама Бугари су направили барикаде одакле су пуцали. Та-да се сва маса упути тим барикадама за узвицима: ’Предај-те се, видите да смо Срби а не Бугари!’ Бугари побегоше саулице и затворише се у зграду Окружног начелства. Народније ни обраћао пажњу на њих. Ту, на пијаци настало јенеописиво славље. Старци су се љубили, младићи су се гр-лили, девојке су китиле четнике и устанике тробојкама изеленилом, даривале их пешкирима и чарапама. Ту се по-здрављало само са ’Срећна слобода’.

Свако је тражио посла: пекари су пекли хлеб, сакаxиједоносиле воду, ко је имао кола довозио је дрва... Деца супреклињала четнике да им дају коње да их напоје, да имбуду сеизи. Жене и девојке тражиле су да и оне иду у редо-ве, да се боре. Тада неко рече: иду војводе! Цела маса гура-јући се крену према улазу у варош. И кад се на коњима по-јавише Пећанац и Војиновић, народ појури ка њима са уз-вицима: ’Живели!’ Тога тренутка Бугари су прекинули паљ-бу као по команди. Девојке су китиле војводе и даривалеих, тако да коњи нису могли да корачају од дарова: пешки-ра, кошуља. чарапа...”

Лебане: народ кличе слободи

окупаторске власти на почетку народногустанка у Топлици и Јабланици нису при-давале велику пажњу борбеним акцијама,ценећи да су оне привременог и ограниче-ног дејства и да не могу да угрозе њиховавиталне интересе.

Ситуација на терену, међутим, била је другачија.Борећи се за слободу своје територије, топличко-ја-

бланички устаници су, у каснијој фази дејстава, значајноугрозили железничке и путне комуникације у долини Ју-жне Мораве, Нишаве и Вардара, које су биле витално ва-жне за немачке, аустроугарске и бугарске снаге на Со-лунском фронту. Српски устаници су својом борбом по-реметили редован дотур хране, оружја и војне опремеокупаторским снагама на фронту и запретили да борбе-ну територију прошире на аустријску окупациону зону.То је било извесно, јер се устанак нагло ширио – прекоВелике Мораве, у правцу књажевачког и зајечарског кра-ја, под вођством Милана Дечанског; на десну обалу Ју-жне Мораве, где је командовао војвода Јован Радовић;према Јастрепцу и Копаонику и до најзначајнијих окупа-ционих војноадминистративних центара, као што суНиш, Крушевац, Лесковац и Пирот.

Схватајући озбиљност ситуације, масовност, одлуч-ност и решеност устаника да се боре до последњег, оку-патор је закључио да је реч о општенародном устанку ко-ји измиче контроли, значајно угрожава власт и наноситешке поразе, и да је крајње време за предузимање опсе-жних мера за угушење ратног пожара.

Први потез бугарских војних власти у том правцубио је смена генерала Кутичева и постављање за коман-данта окупаторских снага пуковника Протогерова, иску-сног вође у комитском (четничком) ратовању, који ће усрпском народу остати упамћен као највећи крвник.

За гашење устанка окупатор је припремао силовитудар, из свих праваца, уз употребу прекомерне снаге. За-једнички план заснивао се на два битна елемента: прво –извршити прегруписавање снага из окупационих областии сукцесивно их уводити у борбена дејства, друго – у бор-бу против устаника максимално ангажовати Албанце.

На устаничку територију убрзо су стигли аустроу-гарски пукови са Соче, из Румуније и Италије, бугарскерегименте са Солунског фронта и један део жандарме-рије из Босне.

Херојски отпор окупаторским снагама

Здружене окупаторске снаге намењене за гушењеустанка до 7. марта 1917. године извршиле су концентра-цију трупа за удар на центар слободне територије – То-плицу и Јабланицу. План напада био је следећи: аустроу-гарске снаге напале би из правца Бруса, Јанкове клисуре,Крушевца, Блаца према Куршумлији, Житковцу и Маломи Великом Јастрепцу; бугарска војска наступила би из ви-ше праваца: Ниш–Мрамор–Прокупље; Брестовац–Косан-чић–Бојник; Лесковац–Лебане–Медвеђа; Врање – ВељаГлава – Медвеђа; Приштина–Туларе–Медвеђа и Леско-вац–Власотинце. Албанске чете имале су задатак да напа-дају насеља на планинском јабланичко-косаничком под-ручју, дуж старе српско-турске границе.

Први су напали Бугари, са 12 батаљона и неколико ал-банских одреда, обилато подржани артиљеријом и авија-цијом. Аустријанци су напад започели 12. марта из рејонасела Дупци – село Златари, са основним правцима нади-рања према Јанковој клисури, низ Топлицу према Куршу-млији.

Отпор устаника непријатељу био је упоран и жесток,али су се под притиском јачих окупаторских снага чете иодељења повлачили у шумовите пределе, како би људствобило заштићено, а акције биле успешније.

Освајање Прокупља, центра устаничке државе, тако-ђе, није ишло ни лако ни брзо, иако су окупаторске снагебиле прекомерно јаке. Бугарски 25. пук под борбом се кре-тао скоро недељу дана, преваливши свега 20 километара,колико има од Ниша до Прокупља.

На северној страни, устаничку државу бранио је од-ред Косте Војиновића Косовца. У одсудном часу он нијенапустио положај, као његов претпостављени Пећанац.Својим борцима издао је строго наређење: „По цену свогживота и свију вас, задржите се на положајима око Бла-ца... Треба само давати отпор и не одступати. Иначе ћу васја без изговора све побити...”

Четовође и устаници следили су пример свог храброгкоманданта: према Грепцу борио се Александар Пипер,према Блацу Вучко Пантић и Милош Милошевић, ЈеротијеЂенадић тукао је Аустријанце код Разбојне, а ХристивојеБашић на правцу до Кошуте. Северно од превоја Мрамор,

Окупатор се вратио у Власотинце

ГуШЕЊЕоТпоРа

24

низ Топлицу, прилаз је чувао командант потпоручник Ћа-миловић, у кога је Војиновић имао највише поверења.

И баш на превоју Мрамор, искусни Ћамиловић по-ставио је заседу Аустријанцима у облику потковице. Вој-ници и старешине 102. пука повученог са фронта на Сочи,ненавикнути на четнички начин ратовања, лако су улете-ли у припремљену устаничку замку. Одједном, као из ве-дрог неба, одјекнула је убитачна ватра српских бораца ко-ји су се налазили у заклонима. Забуну у непријатељскимредовима додатно је унела устаничка чета која је напалаиза леђа. И док се окупатор још није снашао, одјекнула јекоманда „бацај бомбе”, а затим „јуриш на нож”.

У тој борби, према сопственим подацима, аустријски102. пук на Мрамору је оставио 50 мртвих војника и једногофицира, уз 16 рањених. Цела комора, са 20 војника и јед-ним лекаром, пала је у руке устаника. У току паничног бек-ства према Брусу, изгубили су још 126 војника.

О сјајној победи устаника Пећанцу је јавио Коста Во-јиновић: „Непријатељ је на Мрамору до ногу потучен, из-гинули су као мрави”.

То су Аустријанци признали после рата. ПуковникКерхнове је о походу 102. пука писао: „...снаге једне нашечете под командом натпоручника Клугеа биле су готово употпуности побијене”.

Без обзира на тежак пораз на Мрамору, Аустроугарису се брзо консолидовали и успешно наставили наступање.

Четовођа Радисав Тошић са својим борцима успе-шно је пружао отпор. Добро се тукао и Новица Вељовић,који је штитио прилазе Малом Јастрепцу са севернестране, али је положаје морао да напусти јер је добиохитно наређење да заустави напад албанских пљачкашакоји су упали у Косанички срез и почели да пале и пусто-ше села.

У јабланичком и пусторечком крају врло храбро, уме-шно и упорно борили су се борци браће Влаховића и Ди-

митрија Димитријевића (поп Мите Комите). Они су же-стоко опалили по бугарској колони пуковника Златановаи успешно га задржали неколико дана, тако да су местоЛебане заузели тек 13. марта, нападајући га са три стране.Када се више није могло, капетан Влаховић је јавио глав-ној команди: „Данас, 13. овог месеца престала је устанич-ка...” Он се са својим Јабланичким одредом, доста проре-ђеним, повукао према Оруглици и планини Веља Глава,где је наставио спорадичне борбе.

Окупатор је са доста мука и уз жесток отпор српскихбораца, после извесног времена, успео да освоји устаничкаподручја. Аустроугарска војска је, заједно са Бугарима, 13.марта 1917, увече, ушла у Прокупље. Три дана касније, 16.марта, Аустријанци су заузела Куршумлију и Блаце. Такавслед догађаја био је могућ и због несагласја међу устанич-ким командантима у погледу одбране слободне територи-је. Пећанац, вођа устанка, напустио је положај и борбу и са

групом четника повукао се на планину Радан. Борцима јеиздао наредбу о општој обустави одбране, коју многе чето-вође нису извршиле, одлучне у намери да бране тешкоосвојену слободу.

ликвидација устанкаПадом Прокупља и Куршумлије, главних центара

устаничке државе, организовани отпор устаника је пре-стао. Устаничке четовође се, међутим, нису предале. Вој-вода Коста Војиновић, са око 1.000 устаника, повукао се наКопаоник, одакле је наставио четничку борбу. Према Бла-жеву се повукло око 2.000 устаника, док је једна њиховагрупа одступала према Медвеђи, Радану и Кукавици, на-стављајући отпор.

Непрекидан отпор пружао је одред Косте Војинови-ћа, као и одред Милинка Влаховића на планини Вељој Гла-ви и Кукавици.

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

Топлички устаници-заробљеници у Бугарској на ручку (снимљено за бугарску погтанску карту)

Бабин зуб и Туралски вис: устаничко подручје

25

Народни устанак је нешто дуже трајао у сокобањскомкрају, под вођством Милана Дечанског, и на десној обалиЈужне Мораве, где је командовао војвода Јован Радовић,као и источно од Велике Мораве. Устаничке борбе одвија-ле су се између Сокобање, Ражња и Алексинца. Бугарскејединице бориле су се против устаничке чете од око 80 љу-ди у планини Буковик. Прогоњена је чета Јована Радовићау долини Кутине, јужно од Ниша, према Личју и Бабичкојгори. Прогоњена је и чета Тошка Влаховића од Владичи-ног Хана, села Тулова и Барја према Кукавици.

Бугарски штаб је пребацио 35. допунски батаљон налинију Врање–Власотинце, како би уништио четнике вој-воде Јована Радовића. У овим операцијама учествовала јеи бугарска авијација. Заузимањем села Блажева 25. марта1917. устанички покрет на левој обали Мораве био је уни-штен. Четовође устаника увиделе су да им није остало ни-шта друго него да своје чете растуре на мање групе и на-ставе герилску борбу.

Командант окупаторских снага пуковник Протогеровобјавио је да је устанак ликвидиран и да је започело чи-шћење терена на драстичан начин: „Казне су биле такооштре да је одмах у целом рејону, северно од Ниша насту-пио потпун мир”.

Пред огромном непријатељском војном силом уста-нак у Топлици и Јабланици доживео је пропаст.

Далеко од јавностиО крвавом угушењу устанка и бестијалном иживља-

вању бугарских и аустроугарских трупа светска јавностније била обавештена. Злочинци су завели строги ембаргона сваку вест која је могла да процури са тог простора.Свим официрима и војницима који су се након ликвида-ције устанка вратили на раније положаје строго је било за-брањено да говоре о задатку који су извршавали на срп-ској територији.

Према изјави министра унутрашњих послова српскевладе Љубе Јовановића, прву вест о народном устанку утопличком крају добио је тек 4. јуна 1917. године, и то одИталијана. Наиме, италијански командант ваздухоплов-ства обавестио је да је приликом саслушавања заробље-них аустријских војника сазнао да су учествовали у угу-шењу устанка у Топлици и да је тада „на хиљаде обешенои стрељано без икакве пресуде, без обзира на пол и жи-вотно доба”.

Замисао окупатора била је да народ, који је све уло-жио да би се ослободио, затру за сва времена, без многобуке, далеко од света и без икакве осуде међународне јав-ности. То им, ипак, није успело: заслужени суд стигао их јевећ 1918. године, након пробоја Солунског фронта.

Злочиначка одмаздаНапад окупаторске војске на слободну устаничку те-

риторију имао је карактер казнене експедиције, а разрачу-навање са српским живљем након гушења устанка у свему

је било злочиначка одмазда најгоре врсте, незапамћена уисторији ратовања. То је потврдио и сам председник бу-гарске владе Васил Радославов: „...да ће одсад за сва вре-мена бити искључена свака дилема да ли је оправдано без-обзирно сатирање српског елемента”. Тај владар без мо-рала већ се истицао својим обећањима: „Може се Србијаобновити, може Србија после рата и да се повећа, али уСрбији више неће бити Срба”.

Ту изјаву бугарског челника пренео је аустријски по-сланик гроф Чернина, свом министру иностраних посло-ва уз коментар: „Благ поступак према Србима до сада уистину није постојао. Зато је несумњиво да ће уследити та-кав крвав суд какав наше време није још видело”. То се на-равно и десило. Већ другог дана од почетка офанзиве, ау-стријски конзул у Нишу, који је био најближи месту дога-ђања, известио је своје у Бечу: „Бугари на устаничкој тери-торији уништавају сва места спаљивањем”.

Након гушења устанка у топличком, косаничком и ја-бланичком крају, настало је крваво пролеће 1917. године.Окупаторска војска покренула је масовну акцију гоњењасвега што је живо. Сви путеви који су водили према об-ронцима Јастрепца, Пасјаче, Видојевице, Копаоника, Рада-на и Кукавице били су закрчени непријатељским потерамакоје су претраживале сваки поток, шуму и долину. Крећу-ћи се у групама, бугарски војници су певали своју омиљенупесму „по пет на нож”.

Над српским становништвом почињени су ужасни икрвави злочини. Вршена су масовна клања, убијања, веша-ња, дављења; жене, девојке, девојчице од 8 до 13 годинастарости сексуално су злостављане на најгнуснији начин.И након свега, села су претварана у пламену буктињу.

У аустроугарским документима остала су записанасведочења очевидаца бугарских злочина: „Сва места уни-штавају спаљивањем ... наши бугарски савезници спалилисва она места из којих се мушко пучанство придружилобандама, побили учеснике покрета и у учешћу сумњиве,запленили благо и сва имања” (Аустроугарска објава од12. априла 1917).

Злочини бугарског окупатора су, у ствари, материја-лизација одавно смишљене стратегије уништавања једног

Заплена стоке од бугарских окупатора

26

народа зарад проширења сопствене територије. Чињени-це то јасно показују: од новембра 1915. до априла 1916. по-бијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 житеља самоу Врањском округу; у Дубокој долини, Дубрави, Стојковојшуми, Романовачком потоку, Занковој ливади, Радичевојњиви, Кобрачевој реци, Калиферу, Радићевој бари, Вла-шком долу и поред реке Вреле заклано је или стрељано3000 људи, жена и деце; у злогласној Араповој долини, из-над Лесковца, марта и априла 1917. стрељано је 1.250 жи-теља Лесковачког, Јабланичког и Власотиначког среза...Према непотпуним подацима, окупаторска војска, угушу-јући устанак, убила је око 35.000 Срба. Само у устаничкомподручју Топлице, Јабланице и Косанице Бугари су убили20.000 људи, жена и деце.

Међународна анкетна комисија за утврђивање бугар-ских злочина после Првог светског рата, према непотпу-ним истраживањима до новембра 1918, утврдила је да јебило 25.000 жртава само у Прокупачком, Куршумлијском,Добричком и Јабланичком срезу.

По Рајсовој анкети Лесковачки срез је после гушењаустанка 1917. био изложен масовној бугарској одмазди:убијена 82 Лесковчана и око 10.000 сељака из околине,4500 до 5000 интернираних и 1500 младића регрутованихза физичке радове. Само у Јабланици Бугари су убили 2534мушкарца, махом устаника, 380 жена и 226 деце, спалилиготово сва села са 23.311 кућа и зграда и интернирали уБугарску око 2500 лица.

Према извештају Анкетног одбора, када се у Скуп-штини, после рата, расправљало о устанку у Топлици иЈабланици, изнесени су следећи подаци: „највише су стра-дали срезови: добрички 2.918, јабланички 1.911, проку-пачки 963, косанички 1.306, копаонички 343, власотинач-ки 387, лесковачки 717, пчињски 472 лица. Побијено је иинтернирано је 8.767 Срба. Од тога у Топличком округу3.907, Нишком 2.205 и Врањском округу 2.655 лица”.

Бугарски генерал Нересов наредио је најстрашнијерепресалије становништву Косаничког среза јер су „до-шли из Шумадије у Моравску област и то су Срби и Цр-ногорци”. Бугари су убили 1.306 Срба са подручја Коса-ничког среза. Са земљом су сравњена села Куршумлиј-ска бања, Свињишта, Рача, Добри До, Секијача, Ђаке,Иван Кула (90 убијено) и Луково. Спаљено је 1.977 кућаи 7.330 пољопривредних и других објеката, а сва имови-на опљачкана. У Косаничком срезу број убијених по оп-штинама је следећи: куршумлијска 296, рачанска 277,бањска 257, грбовачка 182, иванкулска 90, жучка 81, лу-ковска 67 и добродолска 56, затим у Свињишту 44 и Ђа-кама 45 убијених.

У Свљишком срезу Бугари су на свиреп начин убилиу Грбачу 63, Плужини 25, Лалинцу 14, Галибабинцу ше-сторо људи, стрељали су сељаке у селима Варош, Најинци,Гулијан, Извор, Копајкошара, Округлица, Тијановац иЦрнољевица. У Сврљишком срезу побили су 164 Срба, одкојих 15 жена и четворо деце.

У Сокобањском срезу бугарска војска убила је 18 Ср-ба, од тога осам жена и петоро деце. Бугари су починилизлочине у Нишком округу, где су убили 511 Срба, од тога458 мушкараца, 44 жена и 9 деце. Злочини су почињени уалексиначком крају, у Ражањском и Нишком срезу.

Број убијених по општинама у Лесковачком срезу сле-ди: у лесковачкој 157, турековачкој 85, вучарској 23, страј-ковачкој 50, црковничкој 46, разгојанској 12, великотрњан-ској 27, брестовачкој 30, губеревачкој 10, манојловачкој 12,орашачкој 59, печењевачкој 48 и мирошевачкој два Срби-на. Са поменутих територија Бугари су убили 661 Србина.

У Прокупачком срезу Бугари су за време окупацијепочинили бројна недела: убили су из пушке 700 лица, ба-тинама 156, на вешалима 71, живо спалили 31, силовали су264 жене и девојке, спалили 3.200 домова и других зграда.

На терену Бруса спаљено је 17 села, најмање 450 лицаразличите старости и пола убијено, много кућа спаљено ипотпуно опљачкано, три цркве порушене...

Гајтан је гореоАмерички новинар и истраживач Драјтон наводи:

„Марта 1917. Бугари су запалили и потпуно са земљомсравнили село Гајтан. На једној гомили побили око 200душа, највише жена и деце. Убијено је 20 трудних жена, аследећег јутра поред једне жене нађено мало дете, које јечудом остало живо, како грчевито покушава да сиса гру-ди своје мртве мајке”.

Званични подаци казују да је у устаничком селу Гај-тан убијено 539 људи, жена и деце. Читаве породице сунестале. Из фамилије Грубач побијено је 29, Божовића27, Жугића 25, Ђуровића 20, Јововића 19, Кулића 21 итд.Најмлађа жртва, Милена, из фамилије Жугића, имала јесамо две године. У породици Банића поубијано је пето-ро деце, најмлађи Сретен имао је само годину, а најста-рији Митар 25 година. Нико није био поштеђен ни одфамилија Туровића, Тмушића, Кецојевића и дугих.

Гајтан је платио страшну цену непоштовања бугар-ске окупације. Уништена је младост, како би се Срби укорену истребили, што наравно није био војнички циљ,већ резултат смишљене политике геноцида.

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

Сељаци из Топлице са браздама од бугарских удараца и кама

27

Срби су гинули на све стране. Непријатељ је желео штопре да оствари наређење генерала Нересова: „да би се мо-гао бугаризовати овај крај, треба срушити све што је срп-ско, и тако, на рушевинама Српства да васкрсне бугаризам”.

О бугарским злочинима у том крају у Извештају међу-народне комисије за испитивање злочина стоји: „Овде нисусамо убијани људи и жене, већ су вршени сви видови муче-ња и спроведени облици садизма, као што су: набијање наколац, што су измислили Турци, убијање на тенане спаљива-њем на људождерски начин, силовање мајки у присуствукћери или кћери у присуству мајке, предаја жена на блуд сапсима, сакаћење полних органа итд.” Овај докуменат потпи-сали су Француз А. Бонасје и енглески пуковник Х. Б. Мејн.

Један устаник, скривен у Гајтан планини, пише по-следње писмо пријатељу и, дубоко потресен трагичномсудбином свог народа, наводи: „...Рука ми дрхти, а срцесилно бије, јер се свуда по шуми чује јаук и писка српскенејачи која је овамо к нама у збегове побегла...”

Народ топличког, јабланичког и косаничког краја биоје чврст и издржљив у свим тешкоћама. Био је достојан-ствен и када се умирало. Бранили су свој кућни праг и ка-да није било изгледа да га одбране. Тако је урадио и ста-рац Нико Вукчевић из села Каре, испод Пасјаче.

Када је видео да су околна села запаљена и да се бугар-ски војници примичу и његовом селу, позвао је жену, пре-дао јој свој џепни сат, породичну реликвију која се прено-сила с колена на колено, и са крајњом одлучношћу рекао:„Ево ти сат, чувај га за на наша млађа поколења. Ја одлазимзаувек. Да гледам како Бугари силују и пљачкају не могу, ада их спречим такође не могу. Зато идем да погинем!”

Онда се хитро окренуо, скинуо своју „кокинку” са зи-да и упутио се на брдо испред села. Када је наишла бугар-ска колона, дочекао их је речима: „Нећете у село прекоживог Ника Вукчевића!” Убио је једног и ранио другог вој-ника, пре него што је и сам пао изрешетан. Изнад главе

међународну Хашку конвенцију, чланове 8, 23. и 41. Наред-ба Протогерова од 10. марта у Нишу, затим бугарског вој-ног министарства од 20. маја и „заповест Војне инспекцијеМоравске области” од 5. јула 1917. биле су јасан доказ за то.

И поред свега, борбе у неким крајевима нису престаја-ле. Око 1.500 четника сврстаних у мање чете и групе дејство-вали су са планина Козјак, Кукавице, Гољака, Радана, Проло-ма, Арбанашке, Видојевице и Пасјаче. Мање борбе водилису војвода Јован Радовић у источној Србији, Коста Војино-вић на подручју Копаоника и Јабланички одред у Горњој Ја-бланици, а одред војводе Тошка Влаховића у Пустој Реци.

РеорганизацијаДа би четничка борба била убојитија и непредвидива,

преостале устаничке јединице извршиле су реорганизаци-ју. Тако је за команданта Јабланичког одреда, уместо капе-тана Á класе Милинка Влаховића, постављен поручникДимитрије Беговић, за начелника штаба поп ДимитријеДимитријевић, а за ађутанта Божидар Поповић Божа.

Своју чету реорганизовао је и ојачао и војвода КостаВојиновић, који се и даље храбро борио. Водио је успешне

Бугари су му забили пушку. И данас се то место зове „Ни-ков гроб”.

Тешко је набројати све страхоте које су чињене при-ликом гушења устанка. Страшне злочине чинили су и Бу-гари и Аустријанци. Рецимо, мајор Фаркаш је у ГорњојТоплици за само један дан стрељао сто сељака, тврдећида су четници. У једном аустријском извештају се каже:„Поред оних који су погинули у борби, наше трупе сустрељале 600 људи”.

Пуковник Александар Протогеров, командант Мо-равске области, за успех у гушењу устанка у Топлици на-грађен је генералским чином, иако је његова армада у об-рачуну са устаницима и цивилима драстично прекршила

Сељанке из Горњег Матејевца код Ниша силоване од Бугара

Аустроугарска вешала у Крушевцу

28

борбе са аустроугарским и бугарским јединицама потпу-ковника Јармија на Копаонику и око Бруса, код Белог Бр-да, Црнатова... И током априла и маја Војиновић је успе-шно дејствовао по непријатељу. Десетог априла борио сеса бугарским четама код Сагоњева и пробио према пла-нини Пожар. У селу Крива Река 350 војника, Рупчића, оп-колило је Војиновићеву чету. Према извештају аустриј-ског команданта, када је започела борба, чула се команда:„Јуриш. Сви на ножеве!” Војиновићеви четници су успе-шно пробили блокаду, као и много пута до тада, што јеокупатора доводило до лудила.

Аустријанци су настојали да ликвидирају Војиновићаи његову четничку групу, али нису успевали. За тај задатакдовели су, чак, специјални граничарски батаљон из Далма-ције. Преко хиљаду аустријских војника свакодневно је го-нило Војиновића. Он је вешто избегавао потере, али и при-хватао борбу. До мрака се тукао, а затим су следиле бомбе,јуриш на ножеве и пробој. Трпео је губитке, али је увекуспевао да надмудри потеру. Код Манастираца, засеока Гр-

гуре, изгубио је двадесетак људи, али се пробио. Његова че-та се, ипак, редовно обнављала, а он настављао борбе.

Окупатор је и даље силовито гонио четнике и неми-лосрдно убијао недужни народ. Ти злочини пробудили суиз летаргије вођу устанка војводу Косту Пећанца, који јеизашао из скровишта и 1. маја 1917, на планини Видојеви-ци код Шарене букве, одржао збор пред 1243 четника Цен-тралног устаничког комитета. Војвода Пећанац је предло-жио реорганизацију свог одреда, који би потом лично по-вео против бугарског и аустро-немачког окупатора радивршења диверзија. Предлог је усвојен. Одређено је да Пе-ћанца, на функцији вође устаничког покрета, за време од-суства замењују Радисав Тошић и Марко Павловић.

пећанчев ратни походПећанац је с одредом, јачине 500 четника и 100 коња-

ника, кренуо 8. маја са Видојевачког крша, преко Јабланицеи Кукавице ка Куманову. Четници су били подељени у пет

чета и добро наоружани. Предводиле су их четовође: Или-ја Радоњић „Ица Калајxија”, Бошко Чупић, Јован Јелић, Ма-шо Стојовић и Н. Павловић. Коњицом је командовао Алек-сандар Пипер, а штабном четом Новица Вељовић.

Одред је 13. маја напао железничку станицу Ристова.Ликвидирали су бугарске страже, савладали посаду сани-тетског воза од око 40 бугарских и немачких војника, зау-зели станицу и варош Ристовац и држали их краће време ублокади. Минирали су и оштетили железнички мост наВртогошкој реци.

Да би спречио даља оштећења виталних објеката наважној комуникацији, непријатељ је убрзо довео појачањаиз Ниша, Врања и Скопља. У жестокој борби погинула су72 четника, а више њих је рањено. Исте вечери, 13. маја,Александар Пипер, ценећи безизлазност ситуације, с ко-њицом се пребацио на леву обалу Јужне Мораве и вратиоу Топлицу. Потом је и једна јабланичка чета напустила Пе-ћанца и вратила се на Кукавицу. Са остатком устаничке је-динице војвода Пећанац је одступио преко села Бореље,дошао до старе српско-турске границе, одакле се, 15. маја1917, спустио у долину Љуботске реке и извршио напад наБосиљград. После паљења варошице и освете, под прити-ском јаке бугарске потере, код села Масурице, прешао јеЈужну Мораву код Владичиног Хана и заноћио више селаКунова, на обронцима планине Кукавице.

Група војводе Пећанца на Кукавици се сукобила са ве-ликом бугарском потерном војском. Погинуо је четовођаМилош Ђуровић и 17 четника из Горње Јабланице и До-брог Дола. Након неуспелог „похода у Бугарску”, где му јепогинуо блиски сарадник Радосав Павић и већи број чет-ника, војвода Пећанац се једва пробио преко Кукавице уКосаницу, а потом поново прешао у дубоку илегалност.Појављивао се само када је било безбедно и када су посеб-не околности захтевале.

Веза с Врховном командомИ други поход топличких устаника на Бугарску завр-

шио се неуспехом. После извршених припрема и окупља-ња устаника војводе Тошка Влаховића на планини Радан,23. јуна 1917. донета је одлука „да се иде у Бугарску радиосвете Срба”. Устаничка чета од 22 борца, подељена на тригрупе (првом је руководио војвода Тошко Влаховић, дру-гом капетан Á класе Милинко Влаховић и трећом наред-ник Милорад Перовић), 23. јуна пошла је са Радана, прекоПасјаче, Малог Јастрепца, између Црвеног Крста и Добри-ча, прешла преко железничке пруге, прегазила Нишаву, акод села Азбреснице и Јужну Мораву.

Сукобљавајући се са мањим бугарским одељењимачета је избила на бугарску границу, где је подељена у гру-пе, које су из разних праваца упадале у Бугарску према Бе-лоградачку ради „стварања забуне”. Групе су четири данаостале у Бугарској, где су имале мање окршаје. Након ма-њих борби, убијања Бугара и спаљивања њихових кућа, че-та се 22. августа, другим правцем, вратила на Радан, где сеТошко Влаховић састао са војводом Јованом Радовићем ипоручником Димитријем Беговићем.

Околности на устаничком подручју и даље су се ком-пликовале на штету четника. Схватајући да је стање крајње

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

Бугарска зверства у Прокупљу

29

озбиљно и да прети потпуном уништењу народа, који ма-совно страда, војвода Крста Војиновић Косовац је, 23. јула1917. у селу Виче, одржао састанак са сто четника, без при-суства војводе Косте Пећанца. Након расправе донета јеодлука о слању устаничке делегације на Солунски фронт.

Војвода Војиновић је са сарадницима саставио изве-штај у којем описује злочиначка зверства окупатора наустанком захваћеној територији Топлице и Јабланице, на-родне мотиве за подизање устанка и свој лични став. Онкаже: „Да би овом предстојећем злу стао унеколико на пути да бих наш народ унеколико спречио да не срља бесве-сно у очигледну пропаст оптужујући једни друге – чимеби свесрдно послужио непријатељу да дође до потребногциља – повео сам се идејом да, иако под најтежим окол-ностима, организујем комитску чету и да герилским чето-вањем убедим народ да Србија није заувек пропала, да ћеона још већа бити, да се за нашу праведну идеју данас нај-веће царевине боре...”

У даљем тексту Војиновић објашњава двадесетпето-дневну устаничку борбу да се одрже на ослобођеним те-риторијама, а потом и слом устанка пред много надмоћ-нијом окупаторском силом, као и ситуацију у југоисточнојСрбији. Додаје: „Народ је почео губити сваку наду и, мадачује топовске пуцње са фронта, вели: бар је краљ могао ае-ропланом послати нека писма да видимо шта се ради ишта ће бити од нас...”. У наставку извештаја тражи од Вр-ховне команде одлучну помоћ у спасавању устанка и очу-вању родољубивог духа у народу, чије се патње свакоднев-но умножавају.

Након упознавања са стварним стањем у Толичко-јабланичком округу, Врховна комадна српске војске у Со-луну одлучила је да пошаље изасланика са новим дирек-тивама устаничким вођама. За спровођење тог заистакомпликованог задатка Влада је одобрила 10.000 динараза потребе устаника у Топлици. Средином октобра у оку-

пирану Србију пошао је капетан Јован Илић,авионом којим је пилотирао искусни српскиавијатичар Синиша Стефановић. Требало је„да нађе организаторе устанка Косту Пећанцаи Косту Војиновића и пренесе им наређења запотпуну обуставу четничке акције у земљи”.

Илић и Стефановић прелетели су непри-јатељске положаје и из правца Приштине сле-тели на Шиловску косу, изнад Медвеђе. Науском и доста тешком терену авион је удариоу дрво и запалио се, а Илић и Станковић, да неби страдали, похитали су у оближњу шуму. Бе-жећи од експлозије упали су у бугарску заседу16. допунског батаљона. После хапшења и му-чења спроведени су у нишку тврђаву, где сустрељани, децембра 1917. године.

Директива Врховне команде устаницимау Србији, тако, није стигла. Врховна командасрпске војске је након трагичне погибије сво-јих изасланика припремила нову групу која ћекренути за Србију. Њу су чинили нареднициПетар Вукадиновић, Недељко Минић, НиколаСпасојевић, Вукосав Радосављевић, Милорад

Пећанац и поднаредници Симо Радовић и Ђуро Перовић.У име Врховне команде примио их је војвода ЖивојинМишић и саопштио им борбени задатак.

Сви су положили заклетву и пошли на извршење за-датка. Нажалост, лет Сима Радовића и Петра Вукадинови-ћа трагично се завршио. Њихов авион је оборен измеђуШтипа и Струмице. Прелет француског авиона на просто-ру Кавадар–Градско је, на срећу, успео, па су Ђуро Перо-вић и Недељко Минић стигли на окупирану територију ио непријатељу, голубијом поштом, слали извештаје војво-ди Мишићу и команданту Другог пешадијског пука „КњазМихаило” Ћири Даскаловићу.

Бугарске контрачетеУпутства Врховне команде, ипак, нису стигла до вој-

вода на устаничком подручју, где се стање није смирива-ло. Четници су и даље нападали моћнијег непријатеља, аовај је жестоко узвраћао, али без успеха да неутралишеглавне вође устанка.

У једном извештају аустријски барон Кун се жали:„Све побуњеничке вође успеле су да се сакрију на безбед-на места”.

Након војног похода Пећанчеве групе, а потом и гру-пе Тошка Влаховића, и бугарска команда констатује: „Ап-солутно ништа нам не гарантује да за само неколико дананећемо имати сличан случај”. У једном другом документусе са забринутошћу наглашава: „Ниједан од њихових ви-ђенијих људи и организатора до сада није ухваћен”.

Бугари никако нису могли да схвате како то да народ,након свих страхота које трпи, подржава устанике и на-ставља борбу. Како то да се чете увек обнављају и све др-скије нападају. Није било дана, а да нека група четника ни-је извела мању или већу акцију. Читави батаљони бугарскеармије јурили су за Војиновићем, али без успеха.

Лешеви убијених Срба

30

Крајем маја бугарска команда поново констатује: „Убугарском подручју мир није у потпуности успостављен...устанички покрет поново је оживео у поређењу са мар-товским покретом, који је био у великом стилу, разлика јеу томе што се ми данас суочавамо са расутим маневар-ским четама”.

Бугарска команда била је коначно свесна да се српскичетници не могу уништити јединицама регуларне армије,нити полицијским јединицама. Зато је командант морав-ске војноинспекцијске области пуковник Дарвингов, којије био стари бугарски комита у Македонији, 16. јула 1917.објавио наредбу о промени тактике у борби против срп-ских четника. Наредба садржи и упутство пуковника Та-сова о формирању и дејству „контрачета”, чију су окосни-цу сачињавале бугарске комите са искуством из комитскогратовања у Македонији.

Контрачете су биле мање јединице од 50 људи, добронаоружане и опремљене за самостална дејства на тешкомтерену по више недеља, без контакта са командом. На че-лу је био искусни комитски војвода. Њихов задатак је био„ да гоне сасвим одређену српску чету данима, недељама имесецима, све док је не униште”.

Да би реализовали задатак, Бугари су довели 64 бу-гарске комитске чете за „чишћење” терена. На просторуЈабланице и Топлице размилели су се бугарски „планин-ски водови” које су предводиле војводе: Крум Зоограф, Та-не Николов, Пета Розов, Тодор Оровчанин, Ичко Дми-тров, Михајло Ундазов, Славчо Пирчев, Танчо Стојанов,Трајко Павлов, Никола Грамашев, Христо Цветов, ВелкоМандрачев и други.

И Аустријанци су прибегли истој тактици. За ликви-дирање Војиновићевих четника формирали су потернипук, који се састојао од жандармеријског батаљона „С”,босанско-херцеговачког батаљона, једног драгонскогескадрона, једне брдске батерије и две чете под командомДервиш-бега. Дејство тих снага било је концентрисано од18. јула према Јастрепцу и Копаонику.

Аустријски пуковник Керхнаве наводи да му је Воји-новић, знајући за ове припреме, поручио: „Ја не дозвоља-вам да ме Аустријанци јуре около ко зеца. Радије ћу сам данападам”. И нападао је одлучно, смело и успешно.

Бугарске контрачете починила су велике злочине у Ја-бланици, Косаници, Топлици и Пустој Реци. Десетковалису преживеле устанике и разбили топличко-јабланичкочетничко језгро. Велики број устаника се предао бугар-ским војводама због колективне уцене њихових породицаи фамилија, па и целог села.

Дејство бугарских контрачета и српско издајство ко-штало је главе многе четнике, четовође и војводе: ТошкаВлаховића, Косту Војиновића Косовца, Тодора Митића,Димитрија Беговића, Димитрија Поповића Гмитра, Сина-дина Јанковића, Грујицу Албијанића, Николу Балића,Шћепана Туровића, браћу Грубаче.

Опкољени Коста Војиновић, Димитрије Беговић, Ди-митрије Поповић и Грујица Албијанић, да не би пали у ду-шманске бугарске руке, извршили су самоубиства и јунач-ки окончали своје часне животе за слободу Србије.

Бугари су код Иван Куле у „Ђавољој вароши” опколи-ли шесторицу браће Грубача – Саву, носиоца Карађорђеве

звезде, Ђурицу, Новицу, Зека, Спасоја. После безуспешнеборбе на живот и смрт Бугари су их похватали. Дуго су ихмучили и саслушавали у једној кући. Пошто нису одалиДимитрија Беговића и остале четнике, стрељали су Сава иЗека, а Спасоја и Ђурицу обесили. Њихове лешеве су уба-цили у кућу и у њу угурали Марка. После тога су кућу запа-лили. Кроз један споредан прозор Марко је успео да по-бегне и спасе се.

свирепост помрачних умоваБугарска врховна команда вођама бугарских контра-

чета дала је потпуно одрешене руке у поступцима премачетницима и становништву. То је значило да могу да пале,убијају, пљачкају, муче на све могуће начине само да биостварили циљ. А он је био – у корену сасећи подршку на-рода четницима, а самим тим и ликвидирати српске борце.

И започео је крвави пир бугарских главешина по То-плици, Косаници и Јабланици.

Тоне Николов, Гаврило Стоилов, Крум Зографов,Турманxијев, Стојан Ђорђијев, Тодор Оровчанов, ЛазарИванов у црно су завили српски народ. Њихов командант,по злу познат потпуковник Дарвингов, на једном ручку уПрокупљу, јавно се хвалисао како највише воли за ручакда једе „печено српско месо”.

Горела су читава села: Александрово, где је у једнојкући изгорело 20 људи; у Топличком округу спаљено је 55села; од 320 кућа у селу Гргуре остале су само две. Међуна-родна комисија за утврђивање злочина после рата конста-товала је да општине Добри До, Рача, Иван Кула и Куршу-млијска Бања више „не постоје”.

Мере за ликвидацију четничког и устаничког покретаи народа у Топличком, Косаничком и Јабланичком округудовеле су народ до потпуног физичког истребљења. Та нај-драстичнија мера, уз разне видове уцена, поткупљивања,награђивања полако је сламала отпор народа и бораца. Ау-стријанци су за сваког потказаног јатака давали наградуод 200 круна, за мртвог четника 500, а за живог 1.000 кру-на. Глава Косте Војиновића била је уцењена на 40.000 кру-на. Испрва, то није наилазило на пријем код сељака, па сеу њиховим извештајима од 7. јула 1917. на једном местунезадовољно констатује: „Али до данас се није десио ни је-дан једини случај да је који Србин предао властима некогбандита или да нам је пружио помоћ да би добио награду”.

Бугари су успели да ликвидирају мање устаничке гру-пе у Горњој Јабланици, Косаници и Пустој Реци. ВојводаТошко Влаховић је погинуо 2. новембра 1917. код селаВласова, у подножју планине Радан. На обронцима Рада-на, у децембру, иста судбина задесила је четовођу ТодораМитића, „Тошу Слисанчета”, као и велики број храбрихчетника. У јануару 1918. храбро је погинуо и други коман-дант Јабланичког одреда четовођа Димитрије Беговић. НаРадану, на Власовској бандери, погинуо је и искусни срп-ски четовођа Димитрије Поповић Гмитар, и четовођа Гру-јица Албијанић на „Лубури” више Вујанова.

Четовођа Синадин Јанковић Костић, из Медвеђе, хра-бро је погинуо 22. марта 1918. крај ћуприје код Миланова.Последњи позив на стрељању упутио је присилно окупље-ним Србима: „Живео Краљ Петар! Живела Србија!”. Сто-

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак

31

ички се понео и позвао присутне сељаке из оближњих се-ла да не клону духом јер је слобода на видику, а Бугари ињихови савезници губе рат. На крају је опсовао бугарскогцара. Његову псовку упућену бугарском цару Фердинандупрекратио је плотун десет бугарских карабина.

С пролећа 1918, на обронцима Радана, Бугари су оп-колили четовође Николу Балића Миња и Шћепана Туро-вића и убили их у потери. Такође, у потери су убили и Ђу-ра Јовановића Лаковића, истакнутог борца који је дошаоиз Црне Горе са браћом Влаховићима.

Погинуо је и Милан Дечански, зван Милан Банаћа-нин, један од најдинамичнијих команданата у устанку. Не-уморно је ширио устанак у сокобањском, алексиначком исврљишком крају. Где год би се појавио, Бугари су бежалиглавом без обзира. Храбро носећи устанички стег и пла-мен слободе, настрадао је од издајника. Убио га је пљач-каш Филиповић на Јастрепцу.

На планини Јавор страдао је и Машан Стојовић Машоса Пасјаче, храбри борац. Контрачете су му ушле у траг кадаје са Копаоника желео да се пребаци преко Ибра у Санџак.

Биће још ВојиновићаИ док су у Топлици и Јабланици гинули најбољи си-

нови, званични вођа устанка Коста Миловановић Пећа-нац био је у дубокој илегали, чекајући неко боље време,само њему знано. С друге стране, оперативни и од наро-да признати вођа устанка, Коста Војиновић Косовац,усамљен, са својом четом, неуморно је ишао из битке убитку. Непријатеља је излуђивао несхватљивом умешно-шћу да прихвати борбу, бори се мудро, штеди снагу, аонда тражи нападачеву слабу тачку, ненадано удара,пробија обруч и губи се у само њему знаном првацу. Часби се муњевито јавио на Јастрепцу, потом на Пожару, аонда би био примећен на Видојевици, па на Копаонику,и тако у круг вртео своје прогонитеље, који су губилисваку наду да ће до њега доћи.

Водио је успешне борбе код Буколорама, Кашевара,Церовице, Виче... У окршају код села Обртинца десетко-

вао је чету крвника Тана Николова, намамивши је у за-седу. На бојишту је остало 40 бугарских комита, међу ко-јима и сам Николов. У следећој борби наплатио је рачунод другог бугарског војводе Крума Зографова, тешко гаранивши.

И аустријске потерне чете мучиле су муку с Војино-вићем. У једном тренутку закључили су да од гоњења не-ма користи, па су му понудили договор и награду од100.000 круна ако се преда, гарантујући му живот и пу-штање породице на слободу.

На све то је храбри и слободи одан Коста ВојиновићКосовац достојанствено одговорио: „Предати се нећу ниу ком случају жив, само мртав... Нисам ја вођа разбојнич-ке банде који се напљачкао пара па сада се предаје да по-моћу истих живот спасе, већ сам официр који је позванда ноћу и дању бди над својим народом... За своју родби-ну не бринем и радујем се што страдам за отаџбину”.

И Бугари су му нудили примамљиве услове за пре-дају. Он је, међутим, био непоколебљив: „Српски народје робовао 500 година, па је опет слободан постао, па јоштолико да робује, ипак не може и не сме изгубити надуда ће ускоро бити слободан... Па све и ако не буде Воји-новића, биће других”.

Војвода се бори самЗима се приближавала, услови за борбу постајали су

све тежи, а сутрашњица све неизвеснија. Коста Војиновићје са својим одредом непрекидно био у обручу, али се увекуспешно извлачио, идући из борбе у борбу. Знао је да ганепрекидно прате, уз помоћ издајника из његових редова,али је био одлучан да се бори до последњег. Гинули су мунајбољи борци, важни сарадници: потпоручник Ћамило-вић на Мрамору, у нишким казаматима издахнуо је Алек-сандар Пипер, погинуо је и Рамиз, храбри војник...

Одред војводе Војиновића 16. октобра 1917. био је оп-кољен и принуђен да прихвати борбу по веома неповољ-ним условима. Доживео је тежак пораз, погинуло је многољуди, а он је био рањен у ногу. У току ноћи некако је успео

Шилова коса, изнад Медвеђе, где је атерирао авион пилота Синише Стефановића и капетана Јована Илића

32

да се извуче из обруча и са преосталим борцима поново за-метне траг. Када су на застанку свели рачуне, у чети је не-достајало много бораца: погинуо је заставник чете наред-ник Јанићије Димић, Станка Петовић Димић, његова вели-ка љубав, коју није успео да прежали; све време ратовањабила је уз њега увек у истој чети. Погинуло је 18 бораца, адесет је рањено и остало на бојишту. Заплењена му је целакомора и драгоцена архива, која никад није пронађена.

Рањени Коста Косовац, са малобројним људством,све теже се кретао и измицао појачаној потери окупато-ра. За њим су јурили 11. ополченски пук, 18 бугарскихконтрачета и аустријски потерни пук. Потерним снага-ма лично је командовао генерал Нерезов. Заменик му јебио потпуковник Атанасов. Аустријским снагама наре-ђивао је пуковник Клем.

Усамљени и рањени Коста Војиновић још пуни ме-сец успевао је да сакрива траг свог кретања. Без своје че-те, напуштен од свих, није ни помишљао на предају. Во-дио је самостално своју последњу битку, а у судњем часузнао је шта му је чинити. Своју заклетву неће погазити.

Крајем децембра 1917. скривао се у околини селаГргура код Блаца у топличком крају. Издајници, предво-дећи окупаторе, открили су место боравка. Усамљен Во-јиновић водио је последњу одлучну битку на живот исмрт. Овога пута без пробоја, јер није имао са ким, нијеимао ни бомби, а ни снаге.

Последње одредиште била му је стара воденица напотоку поред села Гргура. Ту је одјекнуо последњи пу-цањ. Војвода Коста Војиновић Косовац пресудио је самсеби. Испунио је дато обећање да се жив неће предати.Тако је и било.

Када је окупатор ушао у воденицу, нашао је бежи-вотно тело великог српског војводе и на парчету испр-љаног папира његову последњу жељу – да га сахране наместу погибије.

Непријатељ му је жељу испунио, али тек пошто суњегово тело показали свима у Куршумлији. Сахрањен јеу једној јарузи поред воденице.

Шта се догодило те 1917. у топличком, косаничкоми јабланичком крају испитивали су после рата разни ау-торитети – од међународних до домаћих, специјализо-ваних и анкетних комисија. Закључак је био јединствени једноставан: устанак нису подигле војводе Пећанац иВојиновић, ни многобројне четовође – устанак је поди-гао народ Топлице, Косанице, Јабланице и Пусте Реке,јер се „морало мрети овако или онако”.

Српска војска је 15. септембра 1918. извршила про-бој Солунског фронта на сектору Добро Поље – Ниџе –Козјак, чиме је допринела да Први српски рат уђе у за-вршну фазу. То је био подвиг достојан дивљења. Али, ни-шта мањи подвиг није било ни непрекидно гоњење про-тивника: за 46 дана српска војска је под борбом, по ки-ши и блату, у старим и дотрајалим униформама, од До-брог поља и Ветерника, преко Бабуне, Вардара, Овчегпоља, Грделице, Ниша и Ражња стигла до Београда, а занаредних 17 дана до Суботице, преваливши под борбомукупно 800 километара. Тиме је велико дело ослобође-ња отаџбине завршила на сјајан начин.

помоћ српској војсциРасејани по брдима, преостали јабланички и топлич-

ки устаници склонили су се на сигурна места све до дола-ска српске и савезничке војске са Солунског фронта. Око1500 преживелих топличких устаника септембра и окто-бра 1918. учествовало је у завршним борбама за коначноослобођење српских крајева.

Сваким даном су се језгру топличких устаника при-кључивали нови борци, нарочито између Овчарско-каблар-ске клисуре и Рудника, у источној Србији, Поморављу, Ја-бланици, Топлици, Косаници, Пустој Реци, Мачви и Колу-бари. Рачуна се да је број нарастао на око 6.000 до 7.000.Устаници су, нападајући бокове и позадину непријатељскихјединица, кидали везе, уништавали мање јединице и комо-ру, хватали курире и пленили извештаје о опљачканој срп-ској имовини. Топлички устаници Јабланице разоружалису неколико аустроугарских јединица на путу Приштина-–Качикол–Туларе и Бојник – Житни Поток – Брестовац.

Када је српска војска заједно са француском продрлана Косово и Метохију, четници под командом војводе Ко-сте Пећанца нанели су велике губитке аустроугарској вој-сци приликом повлачења. Пресекли су путеве Митрови-ца–Пећ и Митровица–Рашка. Комите су напале неприја-тељску комору и заробиле око 800 војника и официра, савојном опремом и наоружањем. Потом су ослободиле Пећи заробиле 600 Шваба са 25 њихових официра.

Радосне вести о скорој победи над непријатељем сти-гле су и до предела Горње Јабланице, где су се склонилипреживели топлички устаници. Четовође Иван Плавшић,Божо Канкараш, Радуле Гогић, Симо Кецојевић, Јоко Кри-вокапић, Владимир Грбовић и Вуко Плавшић организова-ли су четнике за борбу. Нападали су и разоружали делове30. и 102. аустријског пука. Устаничке борбе су се одвијалеод 5. до 8. октобра 1918. године на сектору Трстена, Копи-љак, Горња Оруглица, Липовица и на Тупалском вису. Свебугарске посадне јединице из Горње Јабланице побегле субестрага. Српска и француска војска стигле су 8. октобра1918. и у Горњу Јабланицу, а са војском је стигла и слободаза страдале и напаћене Србе.

Топлички устаници су се прикључили 1. српској ар-мији и учествовали у ратним операцијама српске војске ок-тобра 1918. године. Рачуна се да су устаници заробили око12.000 непријатељских војника. Својом борбеном активно-шћу створили су општу несигурност у позадини непријате-ља и присиљавали га на убрзано повлачење. Без велике по-моћи устаника и народа, ослонца и јаче помоћи савезника,српска Прва армија не би могла да изврши незадржив про-дор кроз Србију и да 1. новембра 1918. ослободи Београд, аДруга армија избије на Дрину и Јадранску обалу.

Нови масовни устанак народа Србије, у јесен 1918. го-дине, дошао је као одговор на страшне злочине које су оку-патори починили током трогодишње окупације Србије.Нечувени терор окупатора није сломио моралну снагусрпског народа, иако се рачуна да је страдало 1.247.000 Ср-ба, односно 20 одсто становништва Србије. Тријумфомсрпске војске на балканском ратишту убрзан је крај Првогсветског рата и распад Аустроугарске монархије. ƒ

1 5 . ф е б р у а р 2 0 1 7 .

Топлички уСТанак