1

www.skripta.info

http://www.skripta.info/

2

www.skripta.info

HARIJETA BIČER STOU

ČIČA-TOMINA

KOLIBA

http://www.skripta.info/

3

TRGOVAC ROBLJEM

Jednog neprijatnog februarskog dana, u nekom gradu Kentakija, sedela su dva čoveka u lepo opremljenoj

trpezariji, pri vinu. Bili su primakli jedan drugome stolice i živo razgovarali.

Jedan od njih, mali dežmekast čovek, gruba obična lica, bio je jako nacifran; imao je na sebi šaren prsluk i

plavu mašnu sa crnim tačkama. Njegove velike ruke behu prstenjem ukrašene, a na teškom zlatnom lancu

od sata visio mu je svežanj pečata, koji je u živom razgovoru obično drmusao. Njegov govor je sav bio u

izrazima koji su prkosili svima pravilima gramatike.

Njegov sabesednik, mister Šelbi, imao je, naprotiv, izgled pravog džentlmena, a uređenje njegove kuće

odavalo je blagostanje. — To je način na koji želim da uredim stvar — reče on.

— Ali na taj način ja ne mogu da zaključim nikakav posao, mister Šelbi, — odgovori onaj drugi.

— Ah, mister Hali, moj Toma vam nije običan momak i sigurno vredi tu svotu; on je miran, častan i

pametan, i održava u redu celo moje imanje kao mašineriju u časovniku.

— Vi mislite: častan koliko su crnci časni — reče Hali, natočivši sebi čašu vina.

— Ne, ja to mislim sasvim ozbiljno. Toma je dobar, radan i razborit momak. Ja sam mu poverio sve što

imam — novac, kuću, konje, i on se u svemu pokazao veran i ispravan. Prošle jeseni poslao sam ga

samog u Cincinati, da obavi za mene poslove i da donese pet stotina dolara. Neki nevaljalci rekoše mu uz

put: »Tomo, zašto ne bi otišao u Kanadu?« I šta mislite da im je odgovorio? »O, gospodar mi je poverio,

ja to ne mogu!« — Posle su mi sve ispričali. Žao mi je da se rastanem sa Tomom. Trebalo bi da njega

primite za ceo dug, Hali; i vi biste to učinili kad biste imali savesti.

— Znate, ja imam toliko savesti koliko jedan poslovap čovek može da ima — odgovori trgovac — i

spreman sam da uradim sve što je u skladu sa razumom da bih učinio uslugu svojim prijateljima; ali ovo

ovde bilo bi malo odviše.

— Pa kako biste hteli da napravite posao? — zapita mister Šelbi posle jedne pauze.

— Zar nemate nijednog mladića, ili devojku koju biste mi mogli još dodati uz Tomu?

— Hm!— nemam nijedno dete koje bih mogao dati. Istinu govoreći, samo velika nužda me tera da i

Tomu prodam.

Sada se otvoriše vrata i jedan mali četvorogodišnji dečak uđe u sobu. Nj egova spoljašnjost bila je

upadljivo lepa; crpa svilasta kosa spuštala mu se u sjajnim uvojcima oko okruglih obraza sa jamicama,

dok su dva krupna tamna oka, puna vatre, gledala ispod dugih trepavica kada je ljubopitljivo zavirio u

sobu. Šareno, brižljivo skrojeno malo odelo od štofa sa crvenim i žutim kockama pojačavalo je njegovu

zagasitu, bujnu lepotu, a izvesna poverljivost, pomešana sa bojažljivošću, dokazivala je da je bio naviknut

da ga gospodar mazi.

4

— Hop, Hari! — uzviknu mister Šelbi, zviždeći i bacajući mu jedan grozd. — Eto, podigni to! Hodi

ovamo, Hari, — reče mister Šslbi — i pokaži ovom gospodinu kako umeš da igraš i da pevaš. — I Hari

počo da peva, jasnim, punim glasom, jednu od onih divljih pesama koje su uobičajene među crncima, i

pratio se uz to smešnim pokretima ruku, nogu i celoga tela.

— Bravo! — uzviknu Hali, bacajući mu jednu pomorandžu. — Tako, ti si pravi momak! — Hoću nešto

da vam kažem — dodao je nenadano, tašpući mister Šelbija po ramenu. — Dajte mi još i dečka, pa

svršena posla. — Toga trenutka vrata se polako otvoriše, i neka mlada kvadronka* od kojih dvadeset i pet

godina uđe u sobu. Bio je potrebn samo jedan pogled pa da se u njoj pozna mati dečakova. Ona je imala

isto sjajno, krupno, tamno oko s dugim trepavicama, istu crnu kosu poput vune, a svilastu. Mrka boja

njene kože gubila se na obrazima pred jasno vidnim rumenilom, koje se pojačalo kad je videla da je u nju

upravljen zadivljen pogled stranog čoveka.

— No, šta je, Elizo? — zapita njen gospodar kada žena neodlučno zasta.

— Oprostite, gospodaru; htela sam da odvedem Harija — promuca ona, a dečko skoči k njoj i pokaza joj

svoj plen.

— Dobro, povedi ga sa sobom — reče mister Šelbi, i ona se brzo udalji s detetom.

— Tako mi boga, — uzviknu trgovac — to se zove trgovački artikl! S tom devojkom mogli biste se

usrećiti u Orleansu. Video sam da plaćaju i više od hiljadu dolara za devojke koje ni malčice nisu bile

lepše.

— Nemam nameru da se pomoću nje obogatim — odgovori mister Šelbi suvo, i pokuša da navede

razgovor na nešto drugo, otvorivši svežu bocu vina i zapitavši svoga gosta za mišljenje o sadržini u boci.

— Izvrsno, gospodine! Prvi kvalitet! — odgovori trgovac i doda poverljivo: — No hoćete li da napravite

posao s devojkom? Šta da ponudim?

— Mistejr Hali, ona nije za prodaju — odgovori Šelbi. — Moja žena ne bi je dala ni da je zlatom

preplatite.

— Da da, žene govore tako, jer ne znaju računati. Pokažite joj samo koliko se časovnika, pera i dragog

kamenja može kupiti zlatom težine jednog čoveka, pa će se stvar znatno izmeniti; za to jamčim ja.

— Kažem vam, Hali, o tome ne može biti govora — odgovori Šelbi odlučno.

— Ali dečka ćete mi ipak dati! Morate priznati da sam za njega stavio lepu ponudu.

— Šta hoćete, zaboga, s tim detetom? — zapita Šelbi.

— Imam jednog prijatelja koji kupuje lepe dečake da bi ih prodao ljudima koji mogu da plate lepog

momčića. Istinski lep dečko koji otvara vrata i uvodi goste ukras je otmene kuće; a taj vaš Hari je tako

smešno, muzikalno derle da savršeno pristaje za tu svrhu.

* Mulatkinja četvrtog kolena.

5

— Ja ga ne bih prodao — odgovori Šelbi zamišljeno. — Ja sam human čovek, gospodine, i ne mogu da se

pomirim s tim da dečka otrgnem od njegove majke.

— Zar u vama ima nešto od takve prirode? — nastavi razgovor trgovac Hali. — Razumem vas savršeno!

Kako bi bilo da devojku pošaljete nekuda na nekoliko dana? Stvar bi se tada mogla potpuno u miru svršiti

i proći pre no što se ona vrati kući. Vaša supruga mogla bi joj kupiti par naušnica ili novo odelo, da je

umiri.

— Bojim se da to ne bi bilo dovoljno — namrgodi se Šelbi.

— Bože dragi, sasvim! Ovi stvorovi ipak nisu kao belci! Oni sve prebrode, samo ako se pravilno počne.

Govori se da moj posao ubija osećanja; ali ja nikad nisam bio toga mišljenja. Ja ga, dakako, nisam nikad

ni vršio onako kao mnogi drugi. Poznavao sam ljude koji su bili kadri da otrgnu i dete majci iz ruku i da

ga prodaju, dok je ona kukala kao luda — vrlo rđav metod, oštećuje artikl. Prema mojim iskustvima, uvek

je najbolje čovečno postupiti. Dabome, izgleda rđavo kad se neko sam hvali; ali ja to kažem samo zato što

je to istina. Ja uživam glas da svagda dovodim sobom najlepša crnačka jata što postoje. Svi su oni čvrsti,

zdravi i naočiti; i ja ih usled bolesti i smrti gubim malo kao retko koji drugi trgovac. Ja to pripisujem

samo svome iačinu postupanja, čija je glavna crta čovečnost.

— Doista! — reče mister Šelbi, ljušteći pomorandžu.

— Zbog mojih nazora ismejavali su me, gospodine; ali ja sam ih se držao i pri tom zaradio lep novac.

Znate: ako je ikako moguće, pri prodaji dece malo sam obazriviji; ja sklanjam s puta matere — daleko od

očiju, daleko od srca, je l’te? I kad to prođe i kad se ne može više izmeniti, one se pomire. To nije kao

kod belaca, koji su odgojeni u nadi da zadrže svoju decu. Crnci, ako su valjano odgojeni, nemaju baš

nikakvih nada, te takve promene primaju lakše.

— Onda moram iskazati bojazan da moji crnci nisu valjano odgojeni — odgovori Šelbi.

— To i ja mislim, gospodine. Vi Kentačani mazite svoje crnce, vi imate s njima dobre namere; ali to nije

prava dobrota. Vidite, jedan crnac biva bacan tamo-amo po svetu; prodaju ga Petru i Pavlu. Nije dobrota u

tome dati mu nade i dobro ga odgojiti; jer onda mu docnije teže padaju tegobe. Ja sam ubeđen da bi vaši

ljudi bili sasvim utučeni tamo gde mnogi crnci na plantažama* pevaju i kliču. Prirodio je da svako misli

najbolje o svojoj metodi, i ja mislim da s crncima postupam toliko dobro koliko se oko njih vredi truditi.

— Sreća je biti zadovoljan — reče mister Šelbi sležući malko ramenima.

— No, — reče, Hali dok su obojica ćutke lupali orahe — šta velite na moj predlog?

— Hoću da razmislim o stvari i da porazgovaram sa svojom ženom; dođite opet večeras između šest i

sedam, pa ćete onda dobiti odgovor — odvrati mister Šelbi i trgovac ode.

U državi Kentaki, sredinom prošlog veka, doista se mogao naći najblaži oblik ropstva; i ko je pohodio

nekoliko tamošnjih dobara i bio svedok dobrog postupka mnogih gospodara i dragovoljne poslušnosti

mnogih robova, mogao je osetiti iskušenje da sniva o sreći patrijarhalnog uređenja. Ali nad tamošnjim

prilikama lebdela je ipak jedna tamna senka — senka zakona. Dokle god zakon smatra ljudska bića, sa

živim bilom i srcima koja vole, samo kao stvari koje pripadaju jednome gospodaru — dok god ih nesreća

6

ili smrt dobrog vlasnika može svakoga dana dovesti dotle da zamene život pun prijatne zaštite sa životom

beznadežne bede — dotle je nemoguće da se čak i u najboljoj vrsti ropstva vidi nešto podnošljivo.

Mister Šelbi bio je dobar čovek, ljubazan i sklon popustljivosti prema onima što ga okružuju. Nikad nije

propuštao ono što je moglo doprineti blagostanju njegovih crnaca; ali je upao u neke nerazborite poslove i

duboko se survao u dugove. Njegove obveznice padoše u ruke mister Halija. Ovo saopštenje objašljava

prethodni razgovor.

Eliza je, približivši se vratima, čula od razgovora dovoljno da shvati kako neki trgovac čini ponude

njenom gospodaru. Ona je želela da ostane kraj vrata, da osluškuje; ali pošto ju je pozvala gospodarica,

morala je brzo da ode. Ipak joj se činilo kako je čula da je trgovac učinio ponudu za njenog dečka. Da li je

bila u zabludi? Srce joj je lupalo, i ona nehotice privi dete uza se tako čvrsto da je mališan začuđeno

pogleda.

— Devojko, šta ti je danas? — zapita gospodarica kad joj Eliza umesto svilene haljine koju je tražila da

joj donese, rasejano pruži sobnu haljinu za svaki dan. Eliza se uplaši.

— O, misis! — reče ona i briznu u plač.

— Hej, dete, šta ti je?

— O, misis! — odgovori Eliza. — Dole u trpszariji je neki trgovac koji govori s gospodarem.

— No, ludice pa šta je s tim?!

— O, misis, da li zbilja mislite da bi gospodar prodao moga Harija? — zapita siroto stvorenje i grčevito

zajeca.

— Njega prodati! Ne, luda devojko; ti znaš da tvoj gospodar nikad ne prodaje ni jednog od svojih slugu

dokle god se dobro vladaju. Ko bi, misliš, mogao imati volju da kupi Harija? Misliš ti da je celom svetu

stalo do njega koliko tebi? Hodi, ohrabri se i prikopčaj mi haljinu — tako, sada mi spleti kosu u lepu

pletenicu kako si nedavno naučila, i ne prisluškuj više na vratima!

Osokoljena pouzdanim glasom svoje gospodarice, Eliza joj je spretno pomagala pri doterivanju,

Misis Šelbi je bila od onih plemenitih gospođa, dobra srca i dubokog osećanja, koje nisu retke u

Kentakiju. O novčanim neprilikama svoga muža nije ništa znala; ali ona je poznavala njegovu dobrotu, i

neverica s kojom je predusrela Elizinu sumnju bila je savršeno iskrena. Ona tako smetnu s uma tu stvar, i

kako je baš bila zauzeta pripremama za jednu večernju posetu, ubrzo potpuno zaboravi na to.

* Poljoprivredno imanje u Americi

7

DžORDž I ELIZA

Eliza je još kao dete došla u kuću svoje gospodarice, i odgojena je tu kao njena ljubimica. Zaštićena

njenom materinskom brigom, odrasla je i udala se za talentovanog mladog mulata po imenu Džordž, koji

je radio kao rob na susednom imanju. Ovog mladog čoveka dao je njegov vlasnik u najam u neku fabriku

džepnih maramica, gde ga svi zavoleše zbog njegovog ponašanja, i gde uskoro zbog svoje spretnosti

postade prvi radnik. On je izmislio jednu mašinu za čišćenje kudelje i tako pokazao veliko oštroumlje.

Mister Haris, njegov uskogrudi i tiranski gopodar, čuo je kako hvale taj izum, i odjaha jednog dana u

fabriku da vidi šta je to njegova razumna »domaća životinja« tamo uradila. Njega je vrlo toplo primio

mister Vilson, sopstvenik fabrike, koji mu je čestitao na tako vrednom robu. Džordž ga je vodio svud po

fabrici, pokazivao mu mašine a i govorio pri tom tako tečno, držao se tako lepo i izgledao tako simpatično

i muževno, da njegov gospodar poče s neprijatnošću osećati svoje slabije sposobnosti. Ko je dozvolio

njegovom robu da izumeva mašine i da u prisustvu belih ljudi visoko diže glavu? On će tome brzo učiniti

kraj; hteo je da ga uzme natrag, da ga upotrebi za kopanje, da vidi »hoće li se i onda još šepuriti«.

Sopstvenik fabrike se ne malo začudi kada mister Haris iznenada zatraži Džordžovu platu i izrazi nameru

da Džordža povede sa sobom kući.

— Ali, mister Haris, — primeti on — zar to nije malo prenagljeno?

— Pa, šta onda; zar čovek ne pripada meni?

— Mi bismo rado povisili nagradu, gospodine!

— Do toga mi nikako nije stalo; nemam potrebe da ijednog svoga čoveka iznajmljujem.

— Ali, gospodine, izgleda da je on naročito darovit za ovaj posao.

— To je mogućno; on nikad nije bio darovit za neki posao koji sam mu ja odredio; ukratko: on će ići sa

mnom!

Džordž je stajao kao skamenjen kad je čuo da mu se presuda tako nenadano izriče. On prekrsti ruke i

stisnu čvrsto usne, ali u njegovim grudima tinjala su gorka osećanja. Disao je duboko, njegove krupne,

tamne oči sevale su, i on bi opasno planuo da mu ljubazni Vilson nije dotaknuo ruku i došapnuo mu: —

Pusti, Džordž, idi zasad s njim; pokušaćemo sve ne bismo li ti mogli još pomoći.

8

Doveden na imanje svoga gospodara, bio je upotrebljen za najniže poslove. On je gušio svaku reč

neposlušnosti u sebi; ali oko što je sevalo, mračno, namrgođeno čelo — govorili su prirodan jezik, koji bi

shvaćen.

Za vreme srećnog doba svoga zanimanja u fabrici Džordž se bio venčao sa svojom ženom. Mladi par se

venčao u velikoj gostinskoj sobi Šelbijeve kuće, a Elizina gospodarica je lično ukrasila pomorandžinim

cvetom lepu nevestinu kosu, i preko nje prebacila nevestinski veo. Nekoliko godina viđala je Eliza često

svoga muža, i njena sreća cvetala je sve do vremena dok ga nisu grubo otrgnuli od njegovog dobrog

hranitelja i bacili iod gvozdeni bič zakonitog sopstvenika.

Veran svojoj reči, sopstvenik fabrike je nekoliko nedelja posle Džordžova odvođenja posetio mister

Harisa, i pokušao sve da ga navede da vrati mladog čoveka; ali svi predlozi bili su uzaludni. Tako propade

Džordžova poslednja nada, i on vide pred sobom život pun muke, napora i bolnih uvreda.

*

Mister Šslbi bio se izvezao da učini jednu posetu, Eliza je stajala na verandi i gledala utučeno za kolima,

kad joj se na rame spusti jedna ruka. Ona se okrenu, i smešak joj razvedri lepe oči.

— Džordž, jesi li ti to? Kako si me poplašio. Ah, kako sam radosna što si došao. Hodi u moju sobicu gde

možemo nesmetano ćaskati. — S tim rečima povuče svog muža u jednu lepu sobu blizu verande, gde je

ona obično sedela u blizini svoje gospodarice i šila. — Kako sam radosna! Zašto se ne smešiš? Zar nije

lep? — reče Eliza sklanjajući dečaku dugu kosu sa čela i nežno ga ljubeći.

— Kamo sreće da se nije nikada ni rodio! — uzdahnu Džordž gorko.

Eliza prestrašeno pogleda gore, nasloni glavu na rame svoga muža i briznu u plač. — Kako samo možeš

tako da govoriš, Džordž! Šta se to tako strašio dogodilo? Ta mi smo donedavno još bili vrlo srećni.

— Imaš pravo, mila, — odgovori Džordž, privi svoje dete, pogleda mu oštro u lepe tamne oči i pogladi

rukom guste njegove uvojke. — Liči na tebe, Eliza, a ti si najlepša žena koju sam ikada video, i najbolja

koju ikad želim da vidim. Ali, ah! Kamo sreće da te nikad nisam video, a ni ti mene!

— Džordž!

— Da, Eliza, zlo je! Moj život gorak je kao pelin; ja sam bedna tegleća životinja! Šta mi koristi da nešto

stvaram, učim, da nešto postanem! Čemu moj život? Hteo bih da sam mrtav.

— Dragi Džordž, znam šta osećaš zato što si izgubio svoje mesto u fabrici. Ti imaš okrutnog gospodara;

ali ja te molim da budeš strpljiv.

— Strpljiv! Zar ja nisam bio strpljiv? Jesam li rekao reči kad me je bez ikakva razloga otrgnuo s mesta

gde su svi bili ljubazni prema meni? Davao sam mu svoju nagradu do poslednje pare, i svi vele da sam

dobro radio.

9

— To je okrutno! — reče Eliza. — Ali on ti je ipak gospodar!

— Moj gospodar! Ko ga je takvim učinio? Kakvo pravo ima on na mene? Ja sam čovek koliko i on; ja

sam valjaniji čovek od njega; poslove razumem više, umem bolje da čitam, pišem čitkijim rukopisom, i

sve sam sam naučio, ne dugujući njemu ništa. Učio sam uprkos zaprskama koje mi je stavljao pa put; i

sada bih hteo da znam koje pravo ima on da od mene napravi kljuse za vuču?

— Džordž! Ti me plašiš. Nikad nisam čula da tako govoriš; bojim se da smeraš nešto užasno! Oh, budi

oprezan, molim te! Mene radi i radi Harija!

— Ja sam oprezan, bio sam strpljiv, ali sve gore biva. On se koristi svakom prilikom da me vređa i muči.

Eto, juče, kada sam tovario kamenje na kola, stajao je pored mene mladi gospodar i pucketao bičem tako

blizu konja da se ovaj uznemirio. Ja ga ljubazno zamolim da prestane; ali on je tek onda nastavio. Ja ga

ponovo zamolim, a on se onda okrete meni i poče da me tuče. Ja mu čvrsto zgrabim ruku, a on na to

poviče, poče udarati nogama oko sebe, otrča svome ocu i reče da ja njega tučem. Mister Haris dođe besan

k meni, sveza me za neko drvo, naseče šiba za mladoga gospodara i naredi mu da me udara. — Čelo

mladoga čoveka namršti se dok je pričao, oči mu sevnuše, te njegova žena poče da dršće.

— Ko je onoga čoveka učinio mojim gospodarem? To bih ja hteo da znam — reče on.

— Ja sam uvek mislila — reče Eliza tužno — da moram slušati svoju gospodaricu, inače ne mogu biti

hrišćanka.

— U tvome slučaju ima i nečeg razboritog. Ona te je odgajila kao dete, hranila te i odevala, bila s tobom

blaga i podučavala te, i ti sada imaš dobro vaspitanje — to je već razlog da se od tebe nešto zahteva; ali

mene su nogama gazili i tukli i zasipali me kletvama.

— Šta to smeraš, Džordž? Nemoj učiniti ništa zlo, uzdaj se u boga, pokušaj da pravo radiš, pa će te on

spasti.

— Srce mi je puno gorčine, Eliza. Ne mogu da se uzdam u boga! Zašto on dopušta takve stvari?

— Džordž, mi moramo imati veru. Gospodarica veli da bog obraća sve na najbolje.

— Ti ne znaš još sve, Eliza, — nastavi Džordž kazivaše svojih patnji. — Pre kratkog vremena rekao je

moj gospodar da je bio lud kad mi je dozvolio da se tobom oženim, jer ti si mi utuvila gorde misli u

glavu. On neće više da me pušta ovamo, i traži da uzmem sebi drugu ženu i da s njom živim na njegovom

imanju.

— Ja sam se s tobom venčala pred sveštenikom, baš kao da si beli čovek — reče Eliza prostodušno.

— Zar ti ne ziaš — odgovori Džordž — da se rob ne sme oženiti? Zakon ove zemlje ne dozvoljava to. Ja

te ne mogu zadržati kao ženu ako moj gospodar hoće da nas rastavi; to je razlog zbog koga sam poželeo

da te nisam nikada video! — zbog čega sam požedeo da se to dete nije nikada rodilo! Sve to može se

vremenom dogoditi i našem Hariju.

— Ne, Džordž, naš gospodar je tako dobar!

10

— Sigurno; ali on može umreti, i dete može biti prodano. Ove reči teško se kosnuše Elizina srca. Lik

trgovca pojavi joj se pred očima; ona bojažljivo pogleda na verandu, gde se dečak bio povukao i jahao

tamo-amo na mister Šelbijevoj palici.

— Eliza, — reče mladi čovek tužno — budi hrabra i ostaj zbogom, jer ja idem.

— Ti ideš, Džordž, kuda?

— U Kanadu! — odgovori on, dižući se — i kad budem tamo, ja ću te kupiti. To je jedina nada koja nam

ostaje. Ti imaš dobrog gospodara, koji se neće opirati da mi te proda. Ja ću kupiti tebe i dečka — učiniću

to sigurno!

— O, užasa, ako bi te uhvatili!

— Neću biti uhvaćen, Eliza; pre ću umreti. Biću slobodan ili ću umreti.

— Džordž, budi oprezan i razborit! Moli se bogu da ti pomogne, pa nećeš učiniti ništa rđavo!

— A sad zbogom! — reče Džordž, uzimajući Elizu za ruku. Stajali su ćutke, onda dođoše poslednje reči, i

uzdasi, gorki plač — i muž i žena se rastadoše.

VEČE U ČIČA-TOMINOJ KOLIBI

Čiča-Tomina koliba beše mala drvena zgrada, sasvim pored »kuće«, kako su crnci nazivali stan svoga

gospodara. Usred dobro negovane baštice za voće i povrće stajala je koliba, napravljena od grubih greda,

čija je cela prednja strana bila obrasla ružama mesečarkama. Tu je bilo i jedno mestašce gde je leti šareno

jednogodišnje cveće moglo razvijati sav svoj sjaj i biti tetki Kloe ponos i radost.

Večera u kući gospodara bila je prošla. Tetka Kloe, koja je kao glavna kuvarica vodila kuhinju, bila je

prepustila nižim službenicima u kuhinji spremanje i pranje tanjira i prešla je u sopstveni prijatni dom da

spremi večeru »svome starom«. Stajala je kod ognjišta, gde je nadgledala prskavi sadržaj jedne tavice

koja se pušila, i s vremena na vreme podizala dostojanstvsno poklopac neke posude za pečenje, iz koje su

se isparavali nesumnjivi znaci nečeg dobrog. Njeno okruglo, crno lice sijalo se kao da je bilo prevučeno

belancetom, i zračilo je od zadovoljstva pod šarenim turbanom, pokazujući malko i samosvesti, što i

pristaje najboljoj kuvarici toga kraja. Kloe je bila kuvarica od sveg srca i cele duše. Svaka kokoš, svaki

ćuran, svaka patka u dvoršptu uozbiljili bi se kada bi ona dolazila i posmatrala ih kao da se misli koje da

zakolje. Njeni kolači bili su za manje izvežbane umetnice uzvišena tajna, i ona bi se tresla od smeha kada

bi pričala o njihovim neuspelim pokušajima da se uzdignu do njene visine.

U jednom uglu kolibe stajao je krevet sa čaršavom, belim kao sneg; jedan ćilim ležao je pred njim. Na

njega se pozivala tetka Kloe kad je htela da dokaže kako pripada otmenijim staležima, i s njim, kao i s

krevetom pred koji je bio postavljen, i s celim tim kutom kolibe postupalo se vanredno obazrivo, očuvani

su od skrnavljenja beznačajnih ljudi. Ukratko, onaj ugao bio je društvena soba kolibe. U drugome uglu

11

nalazio se krevet mnogo skromnijeg izgleda, koji je očevidno bio određen za upotrebu. Zid nad kaminom

ukrašavalo je nekoliko vrlo dobrih slika iz Svetoga pisma i jedan portret generala Vašingtona.

Sa jedne grubo istesane klupe dva dečaka sa vunastom kosom na glavi i crnim očima koje su sevale, i

punih sjajnih obraza, posmatrala su prve pokušaje svoje mlađe sestrice da prohoda. Oni su se sastojali u

tome što se mala uspravljala na noge, za trenutak se kolebala i onda opet padala na zemlju.

Za jednim malko klimavim stolom, postavljenim pred kamin i pokrivenim čaršavom, sedeo je čiča Toma,

mister Šelbijev najbolji radnik, visok čovek širokih ramena, čije su prave afričke crte lica pokazivale izraz

dobrote srca i mirne razboritosti. Tomina spoljašljost odavala je nešto dostojanstveno, ispunjeno

samopoštovanjem, sa čime se ipak spajala skromna jednostavnost. On je bio zaposlen polaganim i

pažljivim slikanjem slova na jednoj tabli od škriljca koja je pred njim ležala, pri čemu ga je nadziravao

mladi mister Džordž Šelbi, lep trinaestogodišnji dečko.

— Ne tako, čiča Tomo, ne tako! — reče Džordž kad je Toma na protivnu stranu izvukao rep jednog F. —

Vidiš, to ti ispada slovo N.

— Je li to zbilja tako? — uzdahnu Toma i pogleda zadivljeno, dok je njegov mladi učitelj lako po tabli

škrabao bezbrojna slova F i N; i tada opet uze pisaljku u svoje teške prste i poče strpljivo iznova.

— Kako lako sve ide belim ljudima! — reče tetka Kloe, prekidajući svoj posao i posmatrajući s ponosom

mladog mister Džordža. — Kako on ume da piše! A još kad uveče dođe da nam čita — to je neobično

zanimljivo.

— Ali, tetka Kloe, ja sam strašno gladan, — primeti Džordž — zar neće kolači biti skoro gotovi?

— Još malo, mister Džordž, — odgovori tetka Kloe, dižući poklopac i gledajući u pleh. — Divno se

rumeni. O, u tome mi nijedna nije ravna. Misis je nedavno pokušala sa Silikom da ispeče kolač. »O,

misis«, rekoh ja, »zbilja mi je jako nepravo gledati kako se na taj način kvare dobra jela; kolač je narastao

samo na jednoj strani, i izgledao pre kao moja cipela.« S ovim izlivom prezira prema Silikinoj

neumešnosti skide tetka Kloe poklopac sa modle, i pokaza biskvit koga se ne bi postideo nijedan

Poslastičar.

— Gubite se, Mojsije i Petre, s puta, vi crnci! Idi, Poli, medeno moje dete! Mama će svome detencetu

odmah nešto dati. No, mister Cordž, ostavite knjige na stranu i sedite pored moga starog; izneću najpre

kobasice, a i prva tepsija proje biće očas na tanjirima.

— Trebalo je kod kuće da večeram, — reče Džordž — ali sam isuviše dobro znao šta prija, tetka Kloe.

— To ste znali — to ste znali, slatko dete, — reče tetka Kloe, mećući mu u tanjir proju koja se pušila. —

Znali ste da će vaša stara tetkica najbolje za vas spremiti. O, niko to ne zna tako dobro! — Ali, mister

Džordž, — uzviknu ona brzo mu zadržavši ruku — valjda tek nećete seći kolač tim velikim, teškim

nožem? Zgnječićete sve. Evo vam jedan stari tanki nož koji je uvek naoštren za taj posao. Gledajte —

tako se lako rastavlja, kao pero. Prihvatite se samo jela; nešto bolje nećete lako naći!

— Tom Linkoln kaže da je njegova Džini bolja kuvarica od tebe — zadirkivao ju je Džordž.

12

— Linkolnovi nisu baš ništa naročito — odgovori Kloe prezrivo — mislim, kada ih čovek uporedi sa

našima.

— Ipak sam te čuo da govoriš kako je Džini sasvim podnošljiva kuvarica.

— To sam rekla — odgovori tetka Kloe. — Dobru, jednostavnu kuhinju može Džini da vodi. Ona peče

dobar hleb, i krompir joj je dobro skuvan; ali proje, tek da podnesu; baš ništa naročito; nego onako dosta

lepe. Bože dragi, kad dođe do više kuvarske umetnosti, šta je ona tu kadra! Kako ona peče paštete! — Išla

sam jednom tamo, kada se mis Meri udavala, i Džini mi je pokazala svadbene paštete. Ja nedelju dana ne

bih mogla oči sklopiti da sam napravila onakve paštete. Ah, baš nikakve nisu bile.

— Ali Džini je ipak mislila da su vanredno dobre — primeti Džordž.

— Ona je to mislila! Dakako da jeste! Ona mi ih je pokazala u svojoj prostosrdačnosti. Stvar je u tome što

Džini to ne ume bolje. Vidite, mister Džordž, u svim paštetama ima neke finoće; ali ne zna svako šta je

ona, ili šta bi trebalo da je.

Međutim, Džordž je bio dospeo do one tačke do koje, uz neobičnije okolnosti, može da dođe čak i jedan

dečak, naime do tačke da više ni zalogaj nije mogao da proguta. I tako je imao vremena da posmatra niz

kudravih glava i sjajnih očiju, koje su, gladne, u njega gledale.

— Evo ti, Mojsije, evo, Petre! — viknu on, lomeći velike komade kolača i dobacujući deci. — Zar ne, i vi

hoćete da jedete? Deder, tetka Kloe, ispeci i njima kolača! —Džordž i Toma odoše na zgodno mesto u

kutu kod kamina, dok je tetka Kloe, ispekavši čitavo brdo kolača, uzela svoje najmanje dete u krilo, i

počela da puni čas detinja, čas sopstvena usta, i da deli komade Mojsiju i Petru. Ova dvojica kao da su s

naročitim zadovoljstvom jela svoj deo pod stolom; valjali su se pri tom po zemlji, golicali se s vremena na

vreme, čupkali sestricu za prste na nozi.

— Odlazite! — reče mati i guraše levo i desno nogom pod stolom, nasumce, kad bi kretanje postalo

odveć živo. — Zar ne možete pristojno da se ponašate kad vas posećuju beli ljudi!

— Bože dragi, — reče čiča Toma — oni su toliko obesni da se ne mogu umiriti.

Sada ispod stola izmileše oba dečaka sa umazanim rukama i licem i počeše da ljube malo dete.

— Odlazite, — zapovedi mati, gurajući njihove vunaste glave — vi ćete se svi slepiti i nećete se više

moći rastaviti ako tako nastavite. Idite na bunar i operite se! — Obrativši se Džordžu, ona zapita

samodopadljivo: — Jeste li ikada videli tako nevaspitane dečake? — Zatim uze neki stari peškir, izli na

njega iz razlupanog lonca za čaj nešto vode, i poče da otire sirup sa lica male devojčice. Kad je lepo

očisti, metnu dete Tomi u krilo i spremi posuđe za jelo.

Mala iskoristi to vreme da vuče Tomu za nos i da zakopa debele ručice u njegovu kosu, čime kao da ga je

naročito veselila.

— Zar nije to jedno nestašno stvorenje? — reče Toma držeći je pred sobom da bi je sasvim dobro video;

zatim je posadi na svoje široko rame i poče da skače s njom uokolo i da igra, dok je mister Džordž svojom

maramicom prema njoj puckao, a Mojsije i Petar, koji su se u međuvremenu bili vratili, mumlali kao

medvedi.

13

— Nadam se da je sada dosta! — viknu tetka Kloe, koja je bila izvukla jednostavan ormar sa posteljinom.

— Evo vam, Mojsije i Petre, lezite! A mi ćemo još malo porazgovarati u zajednici.

— O, majko, i mi bismo da vidimo zajednicu; to je tako veselo.

— Ah, tetka Kloe, pusti ih da ostanu — zamoli mister Džordž. I tetka Kloe, koja na ovaj poziv bi čisto

ushićena, odgovori: — Pa možda je to i korisno za njih; ali ja zbilja ne znam gde da nađem stolice za sve.

— Stari čiča Petar je prošle nedelje pevao dok nije otpevao stolici obe noge — reče Mojsije.

— Ona će već stajati — reče Petar — ako se nasloni na zid; samo onda ne sme na njoj sedeti čiča Petar;

jer se ona miče čim on počne da peva. Onomad uveče kretala se skoro kroz čitavu sobu.

— O, onda bi baš trebalo da čiča Petar na nju sedne — reče Mojsije. — Kad počne da peva: »Dođite,

pobožni ljudi i grešnici, o dođite i poslušajte me!« preturiće se na tle. — I Mojsije stade podražavati

nosne glasove staroga čoveka, i spusti se na tle da bi stvar sasvim očigledno predstavio.

— Zar se ne umete pristojno ponašati? — grdila je tetka Kloe. — Zar vas nije stid? — Ali se i mister

Džordž pridruži smejanju grešnika, tvrdeći da je u ovoj družini Mojsije taj koji naročito valja.

— Dede, stari, — reče Kloe Tomi — moraćeš uneti burad.

— Jedno se slomilo prošle nedelje, i oni koji su na njemu sedeli popadaše usred pevanja — došapnu Petar

mladome gazdi, dok je neko valjao dva prazna bureta u kolibu. Pošto podmetnuše pod dva kraja kamenje,

da se ne kotrljaju, postaviše preko njih daske, preokrenuše takođe i nekoliko čabrova i akova, i uspravišs

nesigurne stolice.

— Mister Džordž je tako dobar čitač, da će sigurno ostati kod nas da nam nešto pročita — reče Kloe.

Džordž rado pristade, jer dečaci su uvek pripravni na sve što im daje važnost.

Soba se uskoro ispuni živopisnom zajednicom, od sedoga crnačkog patrijarha do mladih devojaka i

dečaka, i tada započe pevanje, na očevidnu radost svih prisutnih. Uprkos unjkavim glasovima, divne

melodije su izazivale oduševljenje.

PRODAN

Mister Šelbi i mister Hali sedeli su, međutim, u trpezariji vlasteoske kuće za stolom, prekrivenim

hartijama i priborom za pisanje. Mister Šelbi bio je zaposlem prebrojavanjem banknota, koje zatim gurnu

trgovcu, koji ih takođe pregleda.

— Sve je u redu — reče mister Hali. — A sada ćemo potpisati još ova kupovna pisma.

Mister Šelbi naglo povuče k sebi hartije, potpisa ih kao čovek koji što brže može svršava neprijatan

posao, i gurnu ih zatim preko stola, s novcem. Hali, naprotiv, uze iz džepa svoga ogrtača jedan

14

dokumenat, posmatrao ga je trenutak i onda ga predade mister Šelbiju, koji ga primi s izrazom prituljene

požude.

— Sada je stvar gotova — reče trgovac ustavši.

— Gotova! — odgovori mister Šelbi zamišljeno, uzdahnu duboko i ponovi: — Gotova! — Zatim otpusti

trgovca i zapali cigaretu.

Mister i misis Šelbi otišli su u svoju spavaću sobu. On je sedeo u naslonjači i čitao pisma, koja su bila

prispela popodnevnom poštom, a ona je stajala pred ogledalom i raspuštala pletenice. Kako je primetila

Elizine blede obraze i njene preneražene poglede, otpustila je služavku za to veče i poslala je da spava. —

Zbilja, Arture, — zapita ona svog muža — ko je bio onaj prostak što si ga danas doveo na ručak?

— On se zove Hali — odgovori Šelbi ne dižući očiju s pisma.

— Smem li pitati šta radi on ovde?

— Pa to je čovek s kojim sam zaključio poslove kad sam poslednji put bio u Ničezu — odgovori mister

Šelbi.

— Je li on trgovac robljem? — zapita misis Šelbi, koja otkri izvesnu zabunu u ponašanju svoga muža.

— Draga moja, ko ti je to tutnuo u glavu? — zapita Šelbi podigavši glavu.

— Eliza je dolazila k meni posle jela veoma utučena i rekla mi je plačući da si ti govorio s nekim

trgovcem i da je čula kako ti je on učinio ponudu za njenog dečka.

— To je rekla? — zapita mister Šelbi i pogleda opet pismo i ne opažajući da ga naopako drži.

— Ja sam rekla Elizi — odgovori misis Šelbi i produži da uređuje kosu — da je luda, i da ti nikad nisi

imao posla s takvim osobama. Naravno, znam da ti nećeš prodati ni jednog od naših robova, najmanje

takvom čoveku.

— Hja, Emilija, — odgovori njen muž — tako sam dosad zaista i radio; ali moji poslovi su sada u takvom

stanju da moram prodati nekoliko ljudi.

— Nemoguće! Zar tome čoveku? Ti ne govoriš ozbiljno . . .

— Žao mi je, ali je baš tako. Pristao sam da prodam Tomu.

— Kako, našeg Tomu! Verno stvorenje koje je od mladosti tvoj sluga! A ti si mu čak obećao slobodu;

oboje smo mu više od sto puta o tome govorili. Sada mogu u sve da verujem; sada mogu verovati da si

kadar da prodaš i malog Harija sirote Elize — reče misis Šelbi s bolnim razočarenjem.

— Pa, pošto moraš sve da saznaš, — tako je — ja sam dao pristanak da prodam Tomu i Harija. I, ne znam

zašto treba da budem grđen kad činim ono što drugi rade svakoga dana.

— Ali zašto baš njih dvojicu?

15

— Zato što od svih najviše vrede. Naravno da sam mogao izabrati i drugu osobu; onaj čovek mi je

ponudio veliku svotu za Elizu — reče mister Šelbi.

— Zlikovac! — uzviknu žestoko misis Šelbi.

— No ja ni trenutka nisam poklanjao tome pažnje; nisam hteo to da učinim iz obzira prema tebi. Moraš

me za to pohvaliti.

— Oprosti mi, dragi, — odvrati misis Šelbi, koja se opet pribrala. — Prenaglila sam; ali ti ćeš mi svakako

dozvoliti da se zauzmem za ta bedna stvorenja. Toma je divan, veran momak, iako je crn. Ja verujem da

bi on, kada bi bilo nužno, i svoj život žrtvovao za tebe. A Eliza — govorila sam s njom o njenom dečaku i

objasnila sam joj njene dužnosti kao matere hrišćanke. A šta mi sad ostaje da kažem, kada joj ga ti otimaš

i prodaješ onom nesavesnom čoveku da bi zaradio novac? Rekla sam joj da jedna duša više vredi od sveg

novca na zemlji; kako da mi onda išta veruje kad joj, eto, prodajemo dete — prodajemo ga na njegovu

sigurnu duševnu i telesnu propast!

— Žao mi je, — reče mister Šelbi — i ja poštujem tvoja osećanja, ali ne mogu sebi drukčije pomoći,

Nisam hteo da ti kažem, Emilija; ostao mi je jedino izbor između prodaje ove dvojice i prodaje celog

imanja. Ili moraju ići njih dvojica, ili svi ostali. Hali se dočepao jedne moje dugovnice, i ako odmah ne

platim, uzeće mi sve za to. Sabrao sam nešto zadužujući se i skoro prosjačeći — a cena ove dvojice bila je

potrebna da se svota upotpuni. Morao sam da ih prodam. Haliju se dete dopalo; on je pristao da stvar

uredi tako, i samo tako. Ja sam u njegovim rukama, i morao sam se pokoriti. A ti, ako tako duboko osećaš

prodaju njih dvojice, kako bi podnela kad bismo ih sve morali prodati!

Misis Šelbi je izgledala kao da ju je kap udarila. Najzad se okrenu prema svome toaletnom stolu, sakri

lice u ruke i zajeda: — To je božje prokletstvo koje leži na ropstvu; kletva za gospodara kao i za roba.

Bila sam luda i mislila da mogu stvoriti nešto dobro iz jednog tako strašnog zla! Mislila sam da

popravljam položaj svoje posluge staranjem i odgojem — ja luda! — Pri tim rečima igrala se rasejano

svojim zlatnim satom, a onda opet produži: — Ja nemam mnogo dragocenosti, Arture, ali — zar ovaj

časovnik ne bi nešto pomogao? On je stajao mnogo novca. Ja bih sve što imam žrtvovala da spasem

barem Elizino dete.

— Žao mi je, Emilija, što te je ta misao tako obuzela; ali to ne može ništa koristiti; prodajni ugovor je

potpisan i u Halijevoj je ruci, i moraš zahvaliti bogu što nije i gore. Taj čovek je mogao da nas sve

upropasti.

Ovaj razgovor prisluškivala je jedna slušateljka o kojoj mister i misis Šelbi nisu ništa slutili. Odmah pored

njihove sobe nalazio se jedan veliki alkov, koji je preko jednih vrata bio u vezi sa spoljnim hodnikom.

Kada je misis Šelbi poslala Elizu da spava, ona se tamo sakrila i saslušala svaku reč razgovora. Čim su se

glasovi izgubili, podigla se ona i oprezno odšunjala. Šmugnula je kroz hodnik, zastala za trenutak na

vratima svoje gospodarice, podigla ruke u nemoj molitvi nebu, zatim se okrenula i odjurila u svoju sobu.

Tu je bilo njeno utočište — ovde na krevetu ležao je u snu dečko, čiji su dugi uvojci nemarno padali po

spokojnom njegovom licu. Debele ručice ležale su na pokrivaču, a jedan osmeh pružio se kao sunčani trak

po njegovim obrazima.

— Jadni dečače! — uzdisala je Eliza. — Prodali su te; ali tvoja majka će te ipak spasti. — Na jastuk ne

pade ni jedna suza. U takvoj nevolji oko nema suza. Opa uze list hartije i olovku i brzo napisa:

16

»O, misis — draga misis! Ne smatrajte me nezahvalnom; ne mislite o meni rđavo — čula sam sve što ste

rekli večeras, vi i gospodar. Pokušaću da spasem svoga dečka. Vi nećete zameriti. Neka vas bog

blagoslovi i nagradi za svu vašu dobrotu!«

Zatim ode do ormara i sveza malu bošču odeće. A staranje jedne matere čak ni u strahoti toga časa nije

zaboravilo da u mali paketić metne i nekoliko Harijevih omiljenih igračaka. Trebalo je truda da se

probudi mali pospanac. Ali posle malo napora on se uspravi i videvši majku u šeširu i šalu, zapita: —

Kuda ideš, majko?

Eliza mu pogleda živo u oči, te on odmah pogodi da mora biti posredi nešto neobično. — Tiho, Hari, —

reče ona — ne smeš glasno govoriti, Došao je jedan zao čovek da oduzme malog Harija njegovoj majci.

Ali mati to neće dopustiti. Ona hoće da svome malom metne kapu na glavu i da mu obuče kaputić, i da s

njim. odavde pobegne, da ga gadni čovek ne može uhvatiti.

— S tim rečima obuče dečaku odelo. Uze ga zatim za ruku, došapnu mu da bude miran, otvori vrata svoje

sobe koja su vodila na verandu i izgubi se nečujno iz kuće.

Bila je hladna, zvezdana noć, i mati obavi šal čvrsto oko svog deteta. Stari Bruno, veliki njufundlanđanin

koji je spavao u uglu pod strehom, diže se tiho režeći kad mu se približiše. Eliza ga zovnu po imenu i

životinja poče mahati repom i odmah pođe za njom. Za nekoliko minuta stigoše do čiča-Tomine kolibe.

Eliza zakuca tiho na prozor.

Čas molitve potrajao je kod čiča-Tome do duboko u noć, pa Toma i njegova žena još nisu bili legli.

— Dobri bože, šta je sad? — viknu tetka Kloe skočivši i brzo sklanjajući zavesu. — Života mi, to je Liza.

Obuci brzo kaput, stari; eto i starog Brune gde njuška na vratima. — Šta to ima da znači? Odmah ću

otvoriti. — Vrata se otvoriše i svetlost lojanice u brzini zapaljene, pade na smućeno lice žene begunice.

— Sačuvaj nas, bože, čovek da se poplaši kad te vidi. Jesi li bolesna, ili ti se nešto dogodilo?

— Bežim odavde, čiča Tomo i tetka Kloe. Sklanjam svoje dete. Gospodar ga je prodao.

— Prodao ga — odgovoriše oboje, dižući raširene ruke.

— Da, prodao — odgovori Eliza odlučio. — Uvukla sam se večeras u alkov i čula kako je gospodar rekao

gospodarici da je prodao moga Harija i tebe, čiča Tomo, jednom trgovcu.

Dok je ona to govorila, Toma je stajao dignutih ruku i široko otvorenih očiju. Kada mu smisao bi jasan,

klonu polagano na jednu stolicu i spusti glavu na kolena. — Bog neka nam bude milostiv! — uzviknu

tetka Kloe. — Šta je Toma uradio da ga gospodar prodaje?

— Nije ništa uradio — nije zato. Gospodar bi ga rado zadržao, i gospođa — ona je uvek dobra; čula sam

kako moli za nas; ali on je rekao da to ništa ne koristi, da on duguje mnogo tome čoveku, te ako ne plati,

mora prodati imanje i sve ljude. Da, čula sam ga gde kaže kako nema drugog izbora do između prodaje

ove dvojice i prodaje svih. On veli da mu je žao. A tek gospodarica! — Trebalo je da je čujete kad je

govorila! Ako ona nije hrišćanka, i jedan anđeo, onda ga nikada nije ni bilo.

17

— No, stari, — reče tetka Kloe — zar nećeš i ti? Hoćeš li da sačekaš da te odvuku niz reku, gde se

crncima dolazi glave teškim poslom i glađu? Spremi se i idi s Lizom. Ti imaš objavu, pa možeš kud ti je

volja. Reši se, ja ću spremiti tvoje stvari!

Toma diže lagano glavu, tužno se osvrnu, ali mirno reče: — Ne, ja ne idem. Eliza neka ide, ona ima

pravo, jer, čula si šta je rekla. Ako je tako da moram biti prodan ili ja ili svi ostali na imanju, onda ću

dozvoliti da mene prodaju. Ja ću to podneti kao i drugi — dodade on, dok mu široke grudi potrese jecaj.

— Bolje je da idem ja sam nego da se proda imanje i sve što je na njemu. Bog će se za tebe brinuti, Kloe,

i za sirote ... — Tu se on okrenu prema širokom krevetu, punom malih čupoglavaca, i glas ga izda. On

pokri lice velikim rukama, potmulo jecanje potrese ga i krupne suze potekoše kroz prste i padahu na tle.

Na vratima Eliza reče: — Dajte na znanje mome mužu zbog čega sam otišla i da ću gledati da ga nađem u

Kanadi. Recite mu, ako ga ne budem više videla — ona se okrete, okrenu im za trenutak leđa i dodade

zatim prigušenim glasom: — Recite mu da treba da bude dobar koliko god uzmogne, da bi me našao u

nebu. Zovite Bruna unutra; zatvorite sirotu životinju, ona ne sme ići sa mnom! — Još nekoliko poslednjih

reči i suza, još nekoliko prostodušnih blagoslova, i Eliza zgrabi u ruke svoje preplašeno dete i odjuri

nečujno odatle.

OTKRIĆE

Mister i misis Šelbi spavali su idućeg jutra nešto duže no obično. — Htela bih da znam gde je Eliza —

reče ona, pošto je ponovo uzalud zvonila.

Mister Šelbi stajao je pred ogledalom i oštrio brijač. Toga trenutka otvore se vrata i jedan mali crnac uđe s

vodom za brijanje.

— Andi, — reče njegova gospodarica — idi do Elizinih vrata i reci joj da sam triput po nju zvonila.

Sirotica! — dodade s dubokim uzdahom.

Andi se ubrzo vrati s očima raskolačenim od čuđenja. — Bože, misis, Lizine fioke od ormara su otvorene,

i njene stvari leže na sve strane. Mislim da se iselila.

Istina blesnu mister Šelbiju i njegovoj supruzi istoga trenutka. On viknu: — Znači da je naslućivala i da je

pobegla.

— Nadam se da je to učinila — reče misis Šelbi.

— Ženo, ti govoriš kao luda; za mene je vrlo neprijatno ako je ona to učinila. Hali je video da sam

oklevao da prodam dete, pa će misliti da sam njihovo bekstvo ja dopustio praveći se nevešt. To se tiče

moje časti! — reče mister Šelbi i vrlo brzo napusti sobu.

Čitavu četvrt časa se mnogo trčalo i dovikivalo, vrata su otvarana i zatvarana, glave u svim senčenjima

boja pokazivale su se na svim mestima kuće. Jedina osoba koja je mogla uneti svetlost u stvar — ćutala

18

je, a to je bila tetka Kloe. Nemo i s teškim oblakom na inače tako radosnom licu išla je da pripremi

dvopek za doručak.

Uskoro, tuce malih crnaca je sedelo na ogradi verande, kao vrane. Svaki je hteo da bude prvi koji će

obavestiti stranog gospodina o njegovoj nesreći. — Kako će psovati! — uzviknu Andi.

Kada se Hali najzad pojavio u čizmama i s mamuzama, pozdravili su ga sa svih strana s rđavom vešću.

Dečaci ispod verande nisu se prevarili u nadi da će ga čuti kako psuje. On je to učinio sa lakoćom koja je

sve zadovoljila. Dečaci su se poplašsno trzali, izmicali čas desno, čas levo, da ne bi došli suviše blizu

njegovog biča. A posle su se uz kikot valjali ia suvoj ledini pod verandom.

— Čujte, Šelbi, to je čudna stvar — gunđao je Hali, kad je neprijavljen ušao u sobu — izgleda da je

devojka umakla sa svojim mališanom.

— Andi, uzmi mister Haliju šešir i bič! — zapovedi mister Šelbi i obrati se zatim neprijavljenom gostu:

— Sedite, gospodine! — Da, na moje žaljelje, ona je saznala nešto o stvari i udaljila se noću sa svojim

detetom.

— Ja sam očekivao časnu igru, gospodine. — planu mister Hali.

— Šta, gospodine, — odgovori mister Šelbi, obraćajući mu se oštro — šta treba da razumem pod tom

primedbom? Ako neko sumnja u moju čast, imam za njega jedan jedini odgovor.

Trgovac reče spuštenim glasom da je rđavo po jednog čoveka koji je zaključio časnu trgovinu da bude

tako vučen za nos, na šta mu Šelbi odgovori: — Kad ne bih znao, gospodine, da imate razloga za zlu

volju, ne bih izdržao neuljudan način vašeg prodiranja u moju sobu. Ali, osećam se obavezan da vam

pružim svaku pomoć u pogledu konja i slugu, da biste opet došli do vaše svojine. Ukratko, Hali, za vas će

biti najbolje da ostanete i dalje u dobrom raspoloženju i da doručkujete kod nas. Onda ćemo videti šta se

dalje može učiniti.

Pad nekog ministra ne može izazvati veću senzaciju od one koju je izveštaj o sudbini čiča-Tome izazvao

među njegovim sadruzima u službi. Crni Sam, kako su ga obično zvali, jer je bio crnji od svakog drugog

crnca na imanju, oblačeći pantalone i umećući spretno jedan dugački ekser na mesto otpalog dugmeta,

reče: — Jedno je sigurno, Toma je pao. Sada će, naravno, biti mesta za kakvog drugog crnca da se popne

— i zašto da to ne budem ja! Toma je jahao po celom kraju sa očišćenim čizmama i objavom u džepu,

kao veliki gospodin. Zašto to ne bi i Sam činio? To je ono što bih ja da znam?

— Halo, Same, — gospodar zove! Treba da uhvatiš Bila i Džerija i da ih osedlaš! — vikao je Andi.

— Šta ti to hoćeš, dečko?

— Meni izgleda da ti ne znaš da je Liza otišla odavde sa svojim dečakom — objasni Andi.

— Zar pile hoće da je pametnije od kokoši? Ja sam to saznao pre nego ti.

— Gospodar zahteva sada da ti i ja pojašemo s mister Halijem i da uhvatimo Lizu.

— Dobro, — reče Sam — sada zovu Sama! On i jeste onaj pravi. Ja ću je doista i uhvatiti. Treba

gospodar da vidi šta Sam ume.

19

— Same, — odgovori Andi — promisli ipak najpre. Jer, gospodarica ne želi da Liza bude uhvaćena, pa će

ti počupati kose!

— Šta! — viknu Sam, raskolačivši oči. — Otkuda ti to znaš?

— Jutros, kad sam doneo gospodaru vodu za brijanje, čuo sam da je kazala: »Bogu hvala!«, a gospodar je

izgledao besan i rekao je: »Ženo, ti govoriš kao luda!« Ali ona će ga već nagovoriti. Znam ja sasvim

dobro kako će bpti. Uvek je najbolje biti na strani gospodarice — to mogu da ti kažem.

Crni Sam se počeša po svojoj punastoj glavi i reče zamišljeno: — Ja mislim da bi gospodarica pretražila

ceo svet da nađe Lizu.

— To će ona i učiniti — odgovori Andi. — Ali zar ne umeš da vidiš dalje od nosa, ti crni crnče!

Gospodarica neće da mister Hali dobije Lizinog dečaka. U tome je stvar! I ja ću ti reći još više. Uradićeš

najbolje ako se pobrineš za konje — i to brzo, jer sam čuo da se gospodarica raspituje za tebe. Ti si ovde

dosta dugo lenčario.

Sada Sam poče da se ozbiljno trudi i posle kratkog vremena pojavi se u punom kasu sa Bilom, Džerijem i

mister Halijevim konjem. Ovaj, vatrena, mlada životinja, naže se, ote i povuče jako za uzdu. — Hoho, —

reče Sam — jesi li ti plašljiv? — Ali preko njegovog crnog lica prelete vragolast izraz dok je mrmljao: —

Za tebe ću se pobrinuti!

Pred kućom je stajala velika bukva i oštri trouglasti plodovi ležali su rasuti po zemlji. Sam se približi

konju sa jednim od ovih plodova među prstima, pogladi ga i učini se kao da hoće da ga umiri. Kao da želi

da udesi sedlo, spretno spusti pod njega bukvin plod. I najnezgrapniji pritisak na sedlo uzpemiriće

osetljivu životinju, a od uboda neće ostati nikakav primetan ožiljak.

— Eto! — reče on kolutajući očima uz zadovoljno keženje — sada smo udesili stvar.

Toga trenutka pokaza se na balkonu misis Šelbi, zovnu k sebi Sama i zapita: — Zašto si oklevao tako

dugo? Poslala sam k tebi Andija da te potera.

— Bog vas čuvao, misis, — odgovori Sam — konji se ne mogu uhvatiti za jedan minut. Bili su na južnoj

poljani, daleko od kuće . . .

— Same, koliko puta moram da ti zabranim reči: »Bog vas čuvao!» i »Bog zna!.» — To je greh.

— O, Bog me sačuvao! Bio sam zaboravio, misis! Neću više reći.

— Same, eto, opet si rekao.

— Doista? Bog zna! Ja mislim — ja nisam hteo to da kažem.

— Moraš biti oprezan, Same.

— Pustite me samo da odahnem, misis. Biću vrlo oprezan.

— Same, odjaši s mister Halijem da mu pokažeš put i da mu budeš pri ruci, samo budi oprezan s konjima.

Znaš li, Same, da je Džeri prošle nedelje bio nešto slab. Ne teraj ga odviše brzo!

20

Poslednje reči izgovorila je misis Šelbi tiho i sa značajnim naglaskom.

— Prepustite vi to samo meni, misis! — odgovori Sam, mignuvši s puno razumevanja. — Bog zna! —

oho! — nisam hteo to da kažem! — uzviknu on, sa smešnim izrazom zabrinutosti koji nasmeja njegovu

gospodaricu.

— Da, misis, paziću na konje.

— Slušaj, Andi, — reče Sam, pošto se bio vratio pod bukvu. — Vidiš, nikako se ja ne bih čudio kad bi

kljuse zbacilo stranoga gospodina, čim bi pokušao da ga uzjaše. Ti znaš, Andi, da konji i to čine. Odreši

naše životinje i pusti ih da skaču tu okolo, tamo do žbunja! Ako bi se tada dogodilo da se mister Halijev

konj uznemiri, i ne bude se dao uhvatiti, moraćemo ostaviti svoje konje da mu pomognemo. I mi ćemo

mu pomoći — dakako! — I Sam i Andi zabaciše glave i lukavo se zasmejaše.

Sada se pod verandom pokaza i Hali. Ublažen nekolikim šoljama dobre kafe, iziđe on prilično raspoložen.

Sam i Andi dotakoše se, za pozdrav, ostatka palminog lista, koji su nosili mesto šešira, i požuriše do

konja da bi pomogli Haliju.

— No, momci, — viknu Hali — požurite, nemamo vremena za gubljenje!

— Biće kako kažete, gospodaru, — odgovori Sam, dade Haliju uzdu u ruku i pridrža mu uzengiju.

Čim se Hali dotakao sedla, njegova vatrena životinja odbaci se nenadanim skokom uvis i baci svoga

gospodara strmoglavce na ledinu. Sam pruži ruku za uzdama, užasno uzviknuvši, ali se pri tom krajem

svoga šešira od palme dotače očiju konja, koji mu otrže uzde i sada i njega baci o tle. Udarajući spreda i

pozadi, pobeže u galopu prema donjem kraju ledine, a za njim i Bil i Džeri. Nasta živopisna zbrka. Sam i

Andi povikaše, psi zalajaše, i svi dečaci crnci sa imanja pritrčaše. Oni su pljeskali rukama i vikali u

preteranoj uslužnosti i neumornoj revnosti.

Halijevom konju kao da se to jako dopalo. Za trkalište je imao ledinu, dugu gotovo pola milje, te mu je

bilo zadovoljstvo da pušta svoje gonioce sasvim blizu, kako bi onda, kad bi im se našao skoro nadomak

ruke, jednim skokom u stranu obešenjački odjurio. Sam nije ni pomišljao da jednog od konja uhvati pre

no što on nađe za shodno. I njegovi napori bili su doista neobično spretni. Ako se pokazala i najmanja

opasnost da neki konj može biti uhvaćen, trčao je on u punom galopu prema njemu i vikao: — Sad je naš.

Stoj! Stoj! — i za trenutak sve opet bilo najlepše zbrkano.

Hali je trčao gore-dole, psovao i lupao nogama o zemlju. Mister Šelbi uzalud je s balkona dovikivao

zapovesti. Misis Šelbi, koja je stajala na prozoru svoje sobe, smejala se. Najzad, moglo je biti dvanaest

časova, pojavi se opet Sam, pobedonosno, sedeći na Džeriju. Pored njega bio je Halijev konj, sa koga je

kapao znoj; oči koje su sevale i široko otvorene nozdrve dokazivahu da njegov nagon za slobodom još

nije bio ukroćen.

— Uhvaćen je! — viknu Sam veselo. — Da nije bilo mene, svima bi od trčanja duša na nos izišla; ali, ja

sam ga uhvatio!

— Ti! — gunđao je Hali. — Da nije tebe bilo, ne bi se sve to ni dogodilo.

21

— Bog neka nam bude milostiv, gospodaru, — odgovori Sam glasom najdublje žalosti — ta ja sam tako

trčao, da mi znoj teče niz leđa. — Hajde dobro, — odgovori Hali — ti si svojom prokletom ludošću

protraćio skoro tri časa; ali sada ćemo na put.

— E, gospodaru, — odgovori Sam skromno — nećete valjda da ubijete nas i konje? Mi smo svi umorni,

samo što ne padnemo, a sa životinja curi znoj. Gospodar ne može sada na to da misli da krene na put pre

obeda. Masterov konj mora da se očisti — gledajte samo kako se uprskao. A Džeri hramlje. Nemojte

misliti da će nas gospodarica tako pustiti. Bog je sačuvao, gospodaru. Mi ćemo to već nadoknaditi: Liza

nije nikad bila dobar pešak.

Misis Šelbi, koja je sa verande slušala razgovor, pokaza se sada, izrazi uljudno svoje žaljenje zbog

Halijeve nezgode, navaljivaše na njega da ostane na ručku, i reče da kuvarica odmah iznese jelo. Pošto

nije imao kud, Hali, iako uz opiranje, uđe u gostinsku sobu, dok Sam iza njegovih leđa napravi grimasu

koja se ne može opisati i odvede konje u staju.

MAJČINO BEKSTVO

Ne da se zamisliti očajnije biće no što je bila Eliza kad je krenula od čiča-Tome! Smrznuto tle puckalo joj

je pod nogama. Svaki uzdrhtali list, svaka lelujava senka terali su joj krv u srce i požurivali joj korake. Na

rukama je nosila svoje zaspalo dete i privijala ga grčevito uza se, a blede joj usne mrmljale su neprestano:

»Pomozi mi, gospode; spasi me! «

Granice imanja nejasno su promicale pored nje, i ona se nije smirila dok je na otvorenom drumu nije

ozarilo rumeno jutarnje nebo, milje daleko od svih poznatih predmeta. Često je bila sa svojom

gospodaricom u gradiću T., nedaleko od reke Ohio, i poznavala je put. Namera joj je bila da i sad onamo

ode, i da pobegne preko Ohija, a za ostalo uzdala se u sreću.

Čim bi se na drumu pomolila kola, plašila se da će se učiniti sumnjivom zbog svojih ubrzanih koraka i

zbunjenog izgleda lica. Zato metnu dečaka na zemlju, uredi odelo i šešir i uze iz zavežljaja nekoliko

jabuka, koje je upotrebljavala kao pomoćno sredstvo da bi pojačala brzinu deteta; ona ih je kotrljala, a

dečak je trčao za njima. Posle izvesnog vremena stigoše u neki šumoviti kraj kroz koji je žuborio bistar

potok. Pošto se Hari tužio na glad i žeđ, pređe ona s njim preko neke živice, sede iza jedne velike stene

koja ju je zaklanjala od puta, i dade mu iz paketića doručak. A kad joj on obavi ruke oko vrata i pokuša da

joj metne u usta komad od svoga kolača, reče ona: — Ne, ne, mili Hari, mati ne može jesti dok ti nisi u

sigurnosti! Moramo ići dalje, sve dalje, dok ne dođemo do reke. — I ona opet požuri na put, usiljavajući

se da mirno ide napred.

Oko podne zaustavi se pred nekom lepom farmerskom kućom da se odmori i da kupi nešto za ručak

detetu i sebi. Ljubazna seljanka kao da se radovala što je neko došao da s njom proćaska, i poverova bez

daljeg istraživanja Elizinoj izjavi »da hoće da proboravi nedelju dana kod prijatelja«.

Jedan čas pred zalazak sunca dospe ona umorna i ranjavih nogu, ali još bodra srca, u gradić T., na Ohiju.

Elizin prvi pogled beše upravljen reci, koja je ležala kao Jordan između nje i Kanade — slobode. Proleće

22

je bilo nastalo, reka nadošla. Velike sante leda išle su tegobno niz vodu ili su se nagomilavale i

obrazovale pokretan splav koji je ispunjavao reku i koji se protezao sve do druge obale, dok su o

kentakijsku obalu udarali visoki talasi. Eliza je stajala ia reci i posmatrala prizor koji je — kao što je

odmah uvidela — morao smetati da skela radi. Stoga se vrati u neku malu gostionicu i zapita

gostioničarku koja je baš večerala: — Zar ovde nema skele?

— Ne, čamci više ne voze — odgovori žena i dodade sažaljivo, primećujući Elizin smućen izraz: — Vi

biste preko? Je li neko bolestan? Vi kao da ste jako zabrinuti?

— Imam dete, koje lebdi u velikoj opasnosti — odgovori Eliza. — Prešli smo danas dalek put jer sam se

nadala da ću stići još na skelu.

— Eto ti nesreće, — odgovori žena, kod koje se probudilo materinsko saučešće — odista mi je jako žao.

Salomo! — viknu ona kroz prozor prema nekoj maloj sporednoj zgradi, i na vratima se ukaza čovek s

kožnom keceljom. — Čuj, Salomo, — zapita ona — hoće li čovek još večeras otpremiti burad preko?

— Rekao je da će pokušati — odgovori Salomo.

— Nešto dalje niz reku ima jedan čovek koji hoće večeras da pređe s robom preko. On će doći ovamo na

večeru — reče žena, i dodade pružajući Hariju kolač: — Lepo vam je ovo detence. — A iznemoglo dete

poče da plače od umora.

— Siromah mališan, nije naučen na trčanje, a ja sam ga odviše naprezala — reče Eliza.

— Donesite ga u ovu sobu — odgovori gostioničarka otvarajući jednu malu spavaću sobu. Eliza metne

umornog dečka na jedan krevet i držaše mu ruke u svojim dok nije čvrsto zaspao. Za nju ne beše mira.

Misao na gonitelje terala ju je napred. Ona je gledala čežnjivim pogledom na mutne, uzburkane talase,

koji su ležali između nje i slobode.

*

Mada je misis Šelbi bila obećala da će ručak prlo brzo doći na sto, ipak se uskoro pokazalo da za jedan

posao treba više od jedne osobe. Iako je nalog izdat u Halijevu prisustvu i prenesen tetka-Kloi pomoću

tuceta malih glasnika, ipak se od nje čulo samo nekoliko mrzovoljnih glasova — ona je zabacila glavu i

preduzela neobično sporo sve što je spadalo u njen posao. Među poslugom vladalo je povrh toga uverenje

da se gospodarica ne ljuti ozbiljno zbog odugovlačenja, a bilo je čudnovato koliko se dogodilo svakojakih

nezgoda koje su obedu smetale. Jedan obešenjak ispustio je činiju sa sosom za pečenje, pa je trebalo s

velikom brižljivošću spremiti drugi. Jedan je pao s vodom i morao da ide na bunar da donese svežu, drugi

je bacio maslo, a s vremena na vreme stizala je u kuhinju vest da mister Hali nema mira na svojoj stolici,

nego stalno šeta po sobi i prilazi prozorima.

— I pravo je to, — reče tetka Kloe gnevno — biće mu još i gore nego sada, ako se ne popravi. Njegov

gospodar će doći po njega, pa ćemo onda videti kakvo će lice praviti.

— On će doći sigurno u pakao — reče mali Džek.

23

— To i zaslužuje — dodade tetka Kloe ljutito.

Posle jela čiča Toma bi pozvan u gostinsku sobu.

— Tomo, — reče mister Šelbi ljubazno — želim da ti kažem da sam prema ovome čoveku u obavezi za

hiljadu dolara, s tim da pođeš s njim ako te ustreba. On danas odlazi po drugim poslovima, a ti možeš da

iskoristiš dan za sebe. Idi kuda hoćeš, prijatelju.

— Hvala vam, master, — reče Toma.

— I pazi, — reče trgovac — nemoj možda da onako crnački podvališ svome gospodaru, jer ja ću mu

oduzeti novac do poslednje pare ako ne budeš tu.

— Master, — reče Toma i visoko se uspravi — meni je bilo osam godina kad mi vas je stara misis

metnula na ruke i kada niste imali još godinu dana. Ona je onda rekla: »Tomo, to će biti tvoj mladi

gospodar, pazi na njega.« I sada vas samo pitam, master, da li sam vam ikada prekršio reč ili vam

pokazao neposlušnost, naročito otkada sam hrišćanin?

Mister Šelbi bio je duboko dirnut i suze mu navreše na oči. — Dobri moj momče, — reče on — bog

jedini zna da kazuješ istinu, i kad bih mogao stvar promeniti ne bih te prodao za ceo svet.

— A ne bila ja hrišćanka, — dodade misis Šelbi — ako ne budeš ponovo kupljen čim uzmognem naći

sredstva. — Gospodine, — obrati se Haliju — pišite mi kome ste ga dali kad ga budete prodali!

— Vrlo rado, — odgovori trgovac — možda ću ga za godinu dana dovesti natrag, bez velike štete po

njegovo zdravlje, i tada ću ga opet vama prodati. Ja trgujem isto tako rado uz reku kao i niz reku!

U dva sata izvedoše Sam i Andi konje.

— Vaš gospodar ne drži valjda pse ? — zapiga Hali zamišljeno, kad se spremao da uzjaše.

— Svu silu, — odgovori Sam — pogledajte tamo starog Bruna, to je pas kakav samo može biti, a osim

toga gotovo i svaki crnac među nama drži po jedno kevkalo.

— Ali vaš gospodar ne drži pse da bi tragao za crncima?

Sam je znao sasvim dobro na šta je Hali mislio, ali je zadržao potpuno ozbiljno svoj glupi izraz lica kad je

odgovorio: — Svi naši psi imaju oštar njuh. Ja mislim da su oni od prave sorte, iako nikada nisu vežbani.

Oni su najbolji psi tragači, čim se jednom dovedu na trag. Ovamo, Bruno! — I on zviznu teškom

njufundlanđaninu, koji dolete do njih krupnim skokovima.

— Besmisao! — gunđao je Hali penjući se. — Gledaj da što pre budeš u sedlu. — Sam skoči na konja, a

pri tom je tako spretno zagolicao Andija, da se ovaj glasno nasmejao. Hali se zbog toga jako razljuti i

zamahnu za njim bičem.

— Ja ti se čudim, Andi, — reče Sam — ovo je ozbiljan posao. Ne misli da je to šala.

— Ja ću udariti pravim putem prema reci, — reče Hali odlučno čim su dospeli na granicu imanja — znam

ja kako oni to rade — oni udaraju uz nizpođe.

24

— Sasvim tačno, — odgovori Sam — mister Hali je provukao konac kroz iglu. Ali ima dva puta ka reci:

put za pešake i drum. Kojim će master krenuti? Moje je mišljsnje da je Liza išla putem za pešake i zato ja

mislim da ćemo najbolje učiniti da njime udarimo.

— Gde je taj put? — zapita Hali.

— Nešto dalje — odgovori Sam, namignuvši Andiju i dodavši zatim ozbiljno: — Ali ja nešto mislim da

ipak neće valjati da jašemo onim putem; nisam tuda išao nikada; on je očajno pust te bismo mogli

zalutati.

— Ja ću uprkos tome poći tim putem — odgovori Hali.

— Sada kada na to mislim, pada mi na pamet da sam čuo da je put zatvoren dole na potoku: je li, Andi?

— primeti Sam.

Ali Andi nije znao ništa pouzdano, jer nije nikad bio tamo. Čim je Sam pokazao put za pešake, udari Hali

njime. Zaista je to bio neki stari put koji je pre vodio reci, ali sada, posle izgradnje novog druma, već dve

godine nije upotrebljavan. Moglo se po njemu otprilike jedan čas nesmetano jahati, ali je posle toga bio

zatvoren poljima i živicom. Sam je poznavao vrlo dobro tu okolnost, i jahao noseći na licu izraz dužne

pokornosti, samo katkada jadikujući što je put očajno rđav za Džerijeve noge.

— Čuješ ti, — reče Hali — poznajem te, nećeš me odvratiti od ovoga puta sa svom svojom galamom.

Dakle, umiri se!

— Masteru se mora učiniti po volji — odgovori Sam pokorno, ali u isto vreme namignu Andiju.

Pošto su jahali jedan čas, stigoše nenadano do jednog majura, koji je pripadao nekom velikom imanju.

Nije bilo žive duše, jer su svi radnici bili zaposleni na polju. Pošto je ambar ležao isprečen na putu,

Halijevo putovanje u tom pravcu bilo je bezuslovno pri kraju.

— Zar nije sasvim tako kako sam rekao masteru? — reče Sam s izrazom uvređene nevinosti. — Kako i

mogu strana gospoda jedan kraj poznavati bolje od onih koji su tu odrasli.

— Ti si to znao sasvim dobro — grdio je Hali.

— Sigurno, master, i ja sam masteru rekao da znam; ali mister Hali nije hteo da mi veruje. Andi je to čuo.

— To je bilo odveć istina da bi se moglo pobijati. Trgovac robljem morao je da uguši svoju srdžbu koliko

je mogao, i sva trojica krenuše sada desno prema drumu.

Zbog ovog odugovlačenja prispeše gonioci skoro jedan čas docnije pred onu seosku gostionicu gde je

Eliza bila metnula svoje dete da spava. Ona je stajala na prozoru i gledala na drugu stranu kada je Samovo

oštro oko opazi. Hali i Andi jahali su dva koraka iza njega. Tada Sam udesi da mu vetar oduva šešir s

glave. On je glasno uzviknuo, što je odmah privuklo Elizinu pažnju. Ona se brzo povuče i jahači prođoše

pored prozora prema prednjim vratima. Soba u kojoj se nalazila Eliza imala je prema reci bočna vrata.

Kroz ta vrata umače Eliza. Sa detetom na ruci siđe ona dole niz stepenice koje su vodile reci. Trgovac

robljem ju je spazio baš kada se izgubila iza obale, skoči s konja, dovikne Samu i Andiju da pođu za njim,

i odmah se nadade za ženom.

25

Njoj kao da noge nisu doticale zemlju, i beše očas kraj vode. Gonioci su joj bili sasvim blizu i ona sa

obale, preko mutnog toka, skoči na najbližu santu leda ojačana snagom kakvu dobijaju samo očajnici. Bio

je to ogroman skok koji je moglo izvesti samo očajanje. Hali, Sam i Andi uzviknuše i podigoše ruke.

Velika zelena masa leda na koju je Eliza dospela pokrete se i zapucketa. Ali ona ne ostade tu ni trenutka,

nego skoči na drugu, i opet na drugu santu. Posrćući — skačući — omičući se — opet se uspravljajući —

dalje, samo dalje! Izgubila je cipele, čarape joj behu zderane s nogu, krv označavaše svaki korak, ali ona

ne vide ništa, ne oseti ništa, dok najzad ne ugleda, nejasno kao u snu, obalu Ohija, i dok joj neki čovek ne

pomože da se uspne na obalu. — Ko si da si, odvažna si devojka — reče on.

Eliza prepozna glas i lice čoveka koji je imao imanje nedaleko od njenog zavičaja. — O, mister Sajme,

spasite me, molim, molim, sakrijte me! — viknu ona.

— Gle, ko je to? — zapita čovek. — Doista, to je Šelbijeva devojka.

— Moje dete, — ovaj dečak — on ga je prodao. Kao njegovog mastera — reče ona i pokaza na

kentakijsku obalu. — O, mister Sajme, i vi sami imate maloga dečaka.

— Imam — odgovori čovek ljubazno joj pomažući da se popne uz strmu obalu. — Uostalom, ti si

odvažna devojka. Ja volim odvažnost, gde god je iađem. — I kada su se popeli na obalu, reče on: — Rado

bih učinio nešto za tebe, samo ne znam kamo da te smestim. Najbolje je da idemo onamo! — S tim

rečima pokaza on veliku belu kuću koja je stajala nešto po strani. — Ljudi su dobri. Nema te opasnosti u

kojoj ti ne bi pomogli — oni se razumeju u takve stvari.

Hali se skamenio od užasa kada se Eliza na njegove oči prebacila preko ohijskog leda. Gledao je ćutke za

njom dok se nije izgubila na uzvišici druge obale. Onda se, zabezeknut, okrete Samu i Andiju.

— To nije bila rđava stvar, master, — reče Sam.

— Devojka je skakala kao divlja mačka! — viknu Hali.

— A sad, — primeti Sam i počeša se po vunastoj glavi — nadam se da master neće tražiti da i mi

pokušamo tim putem. Ne verujem da sam za to dosta hitar.

I on se potmulo zakikota.

— Ti se smeješ! — progunđa trgovac.

— Bog neka mi oprosti, master, ja ne mogu drukčije, odgovori Sam — izgledala je tako zgodno dok je

tamo skakala. Kako se lomio led kad je preko njega letela — buć — kvrc — bože, kakve skokove je

pravila! — I Sam i Andi su se smejali, da su im potekle suze niz obraze. Trgovac robljem ih poče udarati

bičem po glavama. Obojica se pognuše, potrčaše s vikom uz obalu i uzjahaše na konje pre no što ih je on

stigao.

— Laku noć, master, — reče Sam — bojim se da će gospodarica strepeti za Džerija. Mister Hali nas više

ne treba. Misis ne bi dozvolila da večeras jašemo preko Lizine ćuprije. — I on pođe udarivši u šali Andija

u rebra. Onaj pođe u galopu za njim, i njihov smeh izgubi se polagano u vetru, dok je mister Hali

zlovoljno okrenuo ka gostionici. Tamo nađe dva stara prijatelja, lovce na robovs Lokera i Marksa,

26

poznate u celome kraju, kojima se, uz psovku, požali pa svoju nezgodu. Njima poveri hvatalje begunaca i

plati za to po deset dolara, očevidno bez volje.

ZAKONODAVAC U NEPRILICI

Svetlost vesele vatre nade na ćilim jedne udobne sobe i svetlucaše na šoljama i na lepo očišćenom ibriku

za čaj, kada senator Berd skide čizme i spremaše se da zavuče noge u par udobnih sobnih cipela,

uzdahnuvši: — Stvaranje zakona je mučan posao.

— No, — zapita njegova blaga, mala žena — šta ste radili u senatu? — Bilo je to vrlo neobično da se ona

zapita za ono što se događalo u senatu. Njen suprug se stoga veoma začudi.

— Ništa naročito važno — odgovori on.

— Je li zbilja istina da ste stvorili zakon po kojem se zabranjuje ljudima da sirotim crncima, koji prolaze,

daju jelo i piće?

— Svakako je prošao zakon koji zabranjuje da se daje pomoć robovima koji prelaze ovamo iz Kentakija.

— Valjda nam ne zabranjuje da dajemo tim siromasima noćište, nešto jela i pića, i da im poklonimo neko

staro odelo. Je li da ili ne?

— Šta ćeš, drago dete, kad to znači: pomagati i podsticati, zar ne?

— Treba se stideti, Džone, što pravite takve zakone. Sirota nezaštićena stvorenja! To je bezbožan zakon, i

ja ću ga, što se mene tiče, prekršiti, čim se za to nađe prilika. Daleko smo dospeli ako neka žena ne sme

dati gladnome stvorenju ni toplu večeru, ni krevet, samo stoga što je rob i što ga zlostavljaju celog života.

— Tvoja osećanja su pravična i dobra, Meri, i ja te stoga volim. Ali pri svemu tome, drago dete, ne treba

da dozvolimo da naša osećanja idu u raskorak s našim razumom. Moraš pomisliti da su tu u pitanju javni

interesi.

— Znaš, Džone, ja se ništa ne razumem u politiku; ali umem da čitam Bibliju, i tamo stoji da gladne treba

nahraniti, gole odenuti i tužne utešiti. Ja mislim da se držim Biblije.

— Ali šta u onim slučajevima kad to nanosi štetu susedu i time izaziva javno zlo?

— Džone, zar bi ti oterao s praga gladnog čoveka koji se smrzava zato što je on odbegli rob. Da l’ bi i to

učinio?

Naš senator imao je neobično mekano srce, njegova mala žena znala je to dobro, i odbijanje čoveka koji

je u bedi nije nikad bilo njegova jaka strana. Zato on, često da odgovori, samo reče: — Hm! — izvadi

kašljući maramicu i poče da čisti naočare. Ali misis Meri reče: — Volela bih, Džone, da vidim kako bi ti

to radio. Zbilja bih volela! Na primer, oterati od prata neku ženu na vejavici, ili je možda primiti i onda

gurnuti u tamnicu! Je li to, Džone, ono što bi uradio?

27

— Naravno da bi to bila bolna dužnost — poče mister Berd.

— Dužbost! Džone, ne upotrebljavaj tu reč. Znaš da to nije dužnost — to ne može biti dužnost. Ako

sused hoće da zadrži od bekstva svoje robove, neka s njima dobro postupa. To je moje načelo.

Toga trenutka proturi Kudjo, crni sluga, glavu proz vrata i pozva gospodaricu da dođe u kuhinju, a naš

senator pogleda za svojom ženicom sa jednom smešnom mešavinom uživanja i ljutnje, sede u naslonjaču i

poče da čita novine. Ali nije dugo čitao, jer je uskoro čuo glas svoje supruge, koja je vikala kroz vrata: —

Džone! molim te da na trenutak dođeš ovamo! — On ostavi novine i ode u kuhinju.

Neka mlada, vitka žena u poderanom smrznutom odelu, sa samo jednom cipelom i krvavih nogu ležala je

nemoćno preko dve stolice. Lice joj je imalo boju prezrene rase, a bilo je ipak dirljivo lepo. Mister Berd

uzdahnu teško videvši prizor i zasta ćutke. Njegova žena i stara tetka Dajna, služavka crnkinja, trudile su

se da povrate strankinju svesti, dok je stari Kudjo uzeo na kolena dečaka, skidao mu cipele i čarape i

trljao mu male hladne noge.

— Ona izgleda strašno — reče Dajna sažaljivo. — Čini mi se da se od vrućine onesvestila. Bila je

prilično živa kad je ušla i zapitala da li sme malo da se ogreje. Ja sam se baš počela raspitivati odakle

dolazi, kad se ona onesvesti.

— Jadno stvorenje! — uzdahnu misis Berd kada strankinja polagano otvori krupne, tamne oči i uzviknu:

— O, moj Hari, je li on tu!

Na te reči skoči dečak s Kudjovog kodena, potrča k njoj i zagrli je.

— On je tu! On je tu! — uzviknula je. — Ah, madam, molim, zaštitite nas, ne dajte da ga uhvate!

— Ovde vam neće niko ništa nažao učiniti, jadna ženo, — odgovori misis Berd sokoleći je. — Ništa se ne

bojte!

— Neka vas bog blagoslovi! — zajeca strankinja, dok je dečak pokušavao da joj se popne u krilo videći

majku da plače. Postepeno, sirota žena se umiri. Pored ognjišta, na klupi, pripremili su ležaj za nju, i za

kratko vreme utonu ona u dubok san. Dete, koje je izgledalo ne manje umorno, čvrsto je zaspalo u njenom

naručju.

Mister i misis Berd vratiše se u sobu; ona se zanimala vezom, a on je čitao novine, ili se pretvarao da ih

čita. — Slušaj, ženo! — poče senator malo posle — mogla bi valjda obući neku tvoju haljinu, kad bi se

malo popustila, jer mi izgleda da je nešto veća od tebe.

Na licu misis Berd pokaza se smešak kada odgovori: — Videćemo.

Opet duga pauza, koju prekide ponovo mister Berd:

— Slušaj, ženo! Stari ogrtač, kojim me obično pokrivaš kad posle ručka prilegnem, možeš joj takođe dati.

Njoj treba odela.

Sada zaviri unutra Dajna i javi da se strankinja probudila i želi da vidi gospođu. Gospodin i gospođa

izađoše opet u kuhinju. Žena je sedela na klupi pored vatre i s očajnim izrazom gledala je nepomično u

žar.

28

— Jeste li mene tražili? — zapita misis Berd. — Nadam se da se osećate bolje, sirota ženo. Uzdah je bio

jedini odgovor. Onda strankinja otvori oči i pogleda misis Berd sa tako molećivim, očajnim izrazom, da

maloj ženici navreše suzs na oči, — Ne treba ništa da se bojite. Mi smo vam prijatelji, jadna ženo. Recite

mi odakle dolazite i šta vam je potrebno!

— Došla sam iz Kentakija.

— Kako ste prešli ovamo? — zapita misis Berd.

— Preko leda — reče strankinja polagano. — S božjom pomoću prešla sam po ledu; jer oni su bili u stopu

za mnom — i nije bilo drugog izlaza.

— Dobri bože, misis, — viknu Kudjo — led se sav rasprsnuo u sante koje se ljuljaju tamo-amo po vodi!

— Jeste li bili robinja? — zapita mister Berd.

— Da, gospodine, pripadala sam jednome čoveku u Kentakiju.

— Je li bio neljubazan prema vama?

— Ne, gospodine, on je bio dobar gospodar, i gospodarica je takođe vazda bila dobra prema meni.

— Pa šta vas navede na to da napustite dobar zavičaj i da se izlažete takvim opasnostima?

Strankinja pogleda ćutke misis Berd, koja je — kako je bila primetila — nosila crninu.

— Madam, — reče ona nenadano — jeste li ikada izgubili dete?

— Pitanje povredi jedva zaceljenu ranu. Tek pre mesec dana spušteno je u grob ljubljeno dete ove

porodice. Mister Berd se okrete i priđe prozoru, a njegova supruga briznu u plač, ali se opet pribra i reče:

— Zašto pitate to? Izgubila sam dete.

— Onda ćete saosećati sa mnom — reče strankinja. — Ja imam samo to jedno. Nisam spavala ni jedne

noći bez moga Harija. On je sve što imam, moja uteha i ponos, i madam, hteli su da mi ga uzmu, da ga

prodaju. Nisam mogla to da izdržim i pobegla sam s njim noću. Gonili su me — čovek koji ga je kupio i

ljudi moga gospodara, i stigli su u stopu za mnom. Skočila sam na led, a kako sam prešla preko, ne znam.

Prvo čega se opet sećam jeste da mi je neki čovek pomogao da se popnem na obalu.

Misis Berd sakrila je lice u maramicu, a stara Dajna uzviknu sa suzama koje su joj tekle niz crno, pošteno

lice: — Bog neka nam se smilostivi! — Stari Kudjo je trljao oči rukavom od kaputa, a naš senator okrete

društvu leđa, pogleda kroz prozor i izgledalo je da marljivo čisti naočare. — Kako ste mi mogli reći da ste

imali dobrog gospodara? — viknu on odjedared, savlađujući silom stezanje u grlu.

— Zato što jeste bio dobar gospodar. Ali, on nije mogao drukčije uraditi. Dugovao je novac, i neki čovek

držao ga je u rukama na način koji ja ne razumem.

— Zar nemate muža? — zapita senator.

29

— Da, ali on je pripadao drugom gospodaru, koji je bio zao prema njemu i retko ga meni puštao, i još mu

pretio da će ga prodati na jug. Teško da ću ga ikad videti — odgovori strankinja, a u očima joj se video

tihi duboki bol.

— Kuda hoćete da idete, jadna ženo? — zapita misis Berd.

— U Kanadu, kad bih samo znala gde je ona. Je li daleko do tamo?

— Mnogo dalje no što mislite, siroto dete, — odgovori misis Berd — ali mi ćemo videti šta se za vas

može učiniti. Slušaj, Dajna, načini ležaj u sobi pored kuhinje! Ne bojte se ništa, sirota ženo; uzdajte se u

boga, on će vas zaštititi.

Misis Berd i njen suprug vratiše se u sobu; ona sede u svoju malu naslonjaču za ljuljanje, pred kamin, i

ljuljaše se zamišljeno tamo-amo. Mister Berd koračao je po sobi gore-dole i mrmljao preda se: — Pah,

pah! — prokleti slučaj! — Najzad pristupi svojoj ženi i reče: — Slušaj, Meri, ona mora još noćas odavde!

Do sutra ujutro pronaći će joj onaj čovek trag. Kad bi žena bila sama, mogli bismo je sakriti dok sve ne

prođe, ali ni ceo konjički puk ne može prisiliti dečaka da bude miran. Oni moraju ići još noćas!

— Kako je to mogućno! Kuda? — zapita misis Berd.

— Pa, ja znam kuda otprilike — reče senator i poče da obuva čizme. — Eto moj stari prijatelj Van

Tromp, koji je prešao ovamo iz Kentakija, i koji je, zato što je medved samo po koži, a ne po prirodi,

oslobodio sve svoje robove i naselio se kod nas u Ohiju, stanuje sedam milja odavde na imanju usred

šume, kuda niko ne ide ako ne mora. Tamo bi begunci bili dosta sigurni. Neprijatno je samo to što se

noćas, osim mene, ne može niko odvesti onamo kolima.

— Zašto ne, Džone? Naš Kudjo je dobar kočijaš.

— Da, ali mora se dvaput prelaziti preko reke Krika, a drugi prelaz je opasan ako se ne poznaje tako tačno

kao što ga ja poznajem. Neka Kudjo u ponoć sasvim tiho upregne konje, ja ću prevesti preko ženu s

detetom. A da bih stvar malo prikrio, moraće me Kudjo voziti do prve gostionice kako bih mogao sesti na

poštanska kola za Kolumbiju. Tako će izgledati da sam kola samo za to upotrebio. Ujutru, ja ću biti opet

na poslu.

— Srce ti je bolje od pameti, Džone, — reče misis Berd. — Da li bih te ikada mogla voleti da te nisam

upoznala bolje no što ti sam sebe poznaješ?

— Ne znam kako ti o tome misliš, Meri, — reče senator, napuštajući brzo sobu — ali ormar je pun stvari

našeg malog Henrija.

Misis Berd otvori spavaću sobu koja je bila do dnevne sobe, metnu svetiljku na ormar i otvori jednu

fioku. Tu su bili mali kaputi, keceljice i čarape, čak i par malih cipela. Tu su ležale i igračke, drvena kola

s konjima, jedna čigra i lopta — uspomene koje je majka sa suzama prikupila. Ona sede kraj ormara,

nasloni glavu na ruku i zaplaka. Onda se podiže i poče da bira najjednostavnije i najtrajnije predmete, da

od njih napravi zavežljaj. Malo posle otvori ormar za svoju odeću, izvadi jednu sasvim prostu haljinu,

sede za stočić za rad i poče u tišini „ispuštanje“ pomoću igle, makaza i naprska. Tako je ostala zaposlena

dok zidni časovnik ne izbi dvanaest i dok ne ču lupu kolskih točkova.

30

— Meri, — reče joj muž, koji uđe s ogrtačem u ruci — probudi je. Moramo ići.

Misis Berd stavi žurno razne predmete u mali kofer, zatvori ga, zamoli muža da ga otpremi do kola i

udalji se potom da zovne strankinju. Eliza se pokaza uskoro, u ogrtaču, sa šeširom i šalom svoje

dobrotvorke i sa Henrijem na ruci. Sentor je odvede do kola, a njegova supruga pratila ju je do kolske

papuče. Eliza se naže iz kola i ispruži prema njoj ruku. Gledala je u nju zahvalno i kao da htede nešto

govoriti. Usne su joj se micale, ali ne izusti ni reči; s pogledom na nebo spusti se natrag na sedište i sakri

lice u ruke. — Kola se zatvoriše i odoše.

Kasno noću prispeše kočije pred vrata velike farmerske kuće. Trebalo je truda da se probude njeni

stanovnici. Najzad se pokaza sopstvenik i otvori. Bio je to visok, koštunjav čovek u crvenoj lovačkoj

košulji od flanela. Crvena raščupana kosa i čerupava brada nisu mu davali baš prijatan izgled. Nekoliko

sekundi stajao je začuđen, držeći podignutu svetiljku i buljeći u putnike sa zbunjenim izrazom.

— Hoćete li da pružite zaštitu sirotoj ženi s detetom koja beži pred lovcima na robove? — zapita senator

kratko i jasno.

— Zašto da ne — odgovori Jan Van Tromp odlučno.

— Tako sam i mislio — reče senator.

— Ako neko dođe, — viknu Jan i uspravi svoj snažni stas — evo, pripravan sam da ga dočekam. Imam i

sedam sinova, svaki šest stopa visok — i oni su pripravni da ga dočekaju. — Uz te reči prođe on koščatim

prstima kroz gustu kosu i veselo se nasmeja.

Eliza se umorno približavala vratima držeći na rukama dete, koje je bilo duboko zaspalo. Kosmati čovek

otvori malu spavaću sobu pored kuhinje u kojoj su stajali i dade joj znak da uđe unutra. On zapali

svetiljku, stavi je na sto i reče: — Ovde, devojko, ne treba da se bojite. Neka dođe ko hoće — ja sam na

sve spremam. — I on pokaza na pušku što je visila iznad kamina. Većina ljudi koji me poznaju znaju da

za njih ne bi bilo zdravo da neko dođe i odvede iz moje kuće bilo koga protiv moje volje. Dakle, lezite

potpuno mirno. — I on zatvori vrata.

— To je odista neobično lepa devojka — reče on senatoru, koji mu na to ukratko ispriča Elizinu povest.

— Oho, tako li, dakle, stoji stvar — reče na to Jan sažaljivo. — Sirotica! Gonjena je kao srna zato što čini

ono što ni jedna prava mati ne bi propustila. Nešto ću vam reći; takve stvari navode me najviše na

psovanje. — A zatim dodade: — Vi ćete učiniti najbolje, gospodine, da ostanete ovde do svanuća.

Zovnuću sad staru, pa da za vas namestimo krevet.

— Hvala vam, dobri prijatelju, — odgovori senator — moram dalje, kako bih stigao prvu poštu za

Kolumbiju.

— Drugo je, ako morate. Ali, ja ću ići s vama komad puta i pokazati vam kraći prolaz, podesniji od onog

kojim ste došli.

Jan se obuče i sa svetiljkom u ruci povede senatorova kola na put koji se gubio u jednoj udubini iza

njegove kuće. Kad su se rastajali, gurnu mu senator u ruku novčanicu od deset dolara. — To je za nju, —

reče on — odvedite je u naseobinu kvekera*.

31

— Dobro — odgovori Jan. Oni stegnuše jedan drugom ruku i rastadoše se.

* Engleska verska sekta, »hrišćansko društvo prijatelja«.

ČIČA-TOMIN RASTANAK

Februarsko jutro, sivo i kišovito, zaviri kroz prozor u čiča-Tominu kolibu. Ono osvetli utučena lica, slike

tužnih srdaca. Pred prozorom je bio stočić. Jedan par sveže ispeglanih prostih košulja visio je na naslonu

stolice pored kamina, a tetka Kloe bila je raširila pred sobom tr