ORIS 116, GODINA _ YEAR 2019. 12

DARKO RADOVIĆ, INTERVJU _ INTERVIEW 13

P rofesor arhitekture i urbanizma na Sveučilištu Keio u Japanu, Darko Radović, jedan je od utemeljitelja

Međunarodnog instituta za arhitekturu i urbanizam Keio (IKI), zajedno s Kazuyo Sejimom i Hirotom Kobayashijem. Diplomu i doktorat iz područja arhitekture i urbanizma stekao je na Sveučilištu u Beogradu, a profesionalni put započinje u beogradskom Centru za planiranje urbanog razvoja (CEP). Karijeru nastavlja u Australiji, a zatim u Japanu, gdje danas vodi co+labo radović, istraživački laboratorij koji se bavi temama iz područja održivog razvoja te prostornim istraži-vanjima različitih mjerila, na sjecištu arhitekture i urba-nizma. S Darkom Radovićem razgovarali smo, između ostalog, o njegovu formativ-nom razdoblju i modelima djelovanja u različitim kultur-nim kontekstima.

P rofessor of architecture and urbanism at the Keio University in Japan, Darko Radović is one of the

founders of the international Keio institute for architecture and urbanism (IKI), together with Kazuyo Sejima and Hiroto Kobayashi. He earned his diploma and PhD degree in architecture and urbanism at the University of Belgrade and started his professional career at the Belgrade Centre for urban development planning (CEP). He pursued his career in Australia and in Japan, where he currently runs the co+labo radović research laboratory, which focuses on the topics of sustainable development and research of dif-ferent spatial scales at the intersection of architecture and urbanism. Among other topics, we spoke to Darko Radović about his formative years and models of action in different cultural contexts.

ORIS: In the late 1970s and 1980s, in the times when the architecture of former Yugoslavia was faced with crisis, a scene was formed in Belgrade, which, among other things,

razgovarali u Zagrebu 28. veljače 2018._interviewed in Zagreb on 28 February 2018 by TADEJ GLAŽAR, MAROJE MRDULJAŠ | fotografije_photographs by ARHIVA_ARCHIVE DARKO RADOVIĆ | portreti_por-traits DAMIL KALOGJERA

DARKO RADOVIĆ

Encounters with Diversities

DARKO RADOVIĆ

Susreti s različitostima

ORIS 116, GODINA _ YEAR 2019. 14

ORIS: Kasnih 70-ih i 80-ih godina prošlog stoljeća, u tre-nutku kada arhitektura u Jugoslaviji zapada u krizu, u Beogradu se javlja scena koja između ostaloga afirmira papirnatu arhitekturu – konceptualno mišljenje na tragu postmoderne, ali ne formalističko, nego ono koje je usmje-reno refleksivnosti. Radili ste u Centru za planiranje urba-nog razvoja (CEP), a bili ste vezani i za časopis Komunika-cije. Dakle, to je scena u kojoj se isprepliću publicistika i multidisciplinarni programi. Možete li nam nešto reći o tim godinama?DARKO RADOVIĆ: CEP je svake godine u svibnju orga-nizirao ikonički sastanak

affirmed paper architecture, a conceptual reflection that evoked postmodernism while focusing on contemplation, not on form. You worked for the Centre for urban devel-opment planning (CEP) and were involved in Komunikacije magazine; publishing and multidisciplinary programmes were intertwined back then. Can you tell us more about those years?DARKO RADOVIĆ: Every year in May, CEP organised Com-munications, an iconic meeting of urban planners and archi-tects coming from all the countries of former Yugoslavia in the Cvijeta Zuzorić Pavilion in Belgrade Kalemegdan Park. I visited those meetings as a student since it gave me an

Portreti članova CEP-a, 1980.

CEP members portraits, 1980

DARKO RADOVIĆ, INTERVJU _ INTERVIEW 15

urbanista i arhitekata iz čitave bivše Jugoslavije pod nazi-vom Komunikacije u paviljonu Cvijeta Zuzorić na beograd-skom Kalemegdanu. Kao student, išao sam gledati što se tamo događa jer tamo su se sastajali veliki i zanimljivi ljudi iz Slovenije, Zagreba i Beograda, ali i svjetske zvijezde, kao što je tada bio Aldo Rossi. Htio sam biti dio te atmosfere. U sklopu Komunikacija, CEP i Nenad Novak organizirali su natječaj za mlade u kojem sam 1981. sudjelovao kao stu-dent završne godine, ili negdje nakon diplomskog rada, i dobio nagradu. To je bio moment koji se pamti cijeli život. Susrećem sve te CEP-ovce koji su mi imponirali intelek-tom, znanjem, erudicijom... Nakon toga počeo sam raditi u CEP-u kao student-suradnik. Moj prvi pravi posao bio je 1984. u Energoprojektu, velikoj i istaknutoj tvrtki. Nakon otprilike godinu dana, Miša David, tadašnji direktor CEP-a, držao je predavanje na Kolarčevu univerzitetu (Narodni univerzitet) i ja sam mu prišao i rekao: Mišo, ako ja osta-nem još godinu dana u Energoprojektu imat ću bijeli mantil

opportunity to see important and interesting people from Slovenia, Zagreb, Belgrade, but also world-known archi-tects, such as Aldo Rossi. I wanted to be a part of the atmosphere. Within the Com-munications programme, CEP and Nenad Novak organised a competition for the young and in 1981, as a final-year stu-dent or sometime after my diploma paper, I took part in the competition and won. It was a moment I will always

remember. I met all those members of CEP whose intel-lect, knowledge and erudition I admired. Soon after, I started working at CEP as a student apprentice. I got my first real job in 1984 in a large and prominent company called Ener-goprojekt. After about a year, Miša David, head of CEP, held a lecture at Kolarac People’s University and I approached

ORIS 116, GODINA _ YEAR 2019. 16

JOHAN A. VLUG: Uzoran čovek

Miloš je šest godina radio na Univerzitetu Larenstein u Velp kao docent i mentor za urbanizam za diplomske radove odseka za Pejzaznu arhitekturu. Intenzivno je ucestvovao u razvijanju novog progama za ovu fazu obrazovanja. Uz projektovanje, novi program je sadržao i deo istraživanja i analize. Na taj način je novi program značajno produ-bio i proširio rad na postavljenm zadacima. Miloš je u kratkom vremenu napisao skripta po kojima se odvijala nastava u ovom novom nastavnom modulu, sa glavnim formama istraživanja kroz projektovanje.

Miloš je takođe radio kao docent i mentor na Akademiji za Arhitekturu u Amsterdamu, gde se studenti obrazuju do Masters nivoa kao arhitekti, urbanisti ili pejzažni arhitekti. Kao kolega i prjatelj želim da kažem nešto o Milošu.

Miloš kao osobaMiloš je bio galantan i šarmantan pri susretima, prisupačan i duhovit, često sa živahnim žarom u očima. Takvi se ljudi ne sreću često u Holandiji. Brzo bi se uključio u razgovor. Iza te pojave krio se intelektuani, svestrani, svojeglavi i vrlo energični čovek, sa sopst-venim pogledom na svet oko sebe i na oblast arhitekture, urbanizma i pejzaža. Bio je slobodni mislilac koji nije dozvoljavao kompromise kada su njegovi principi u pi-tanju i koji je teško mogao da podnese gubitak kontrole u tome. Ljudima oko njega nije uvek bilo lako: u stvarima struke on se čvrsto drzao svojih stavova. Pretvaranje urbanističke struke u podelu gradskog prostora u takoz-vane “građevinske omotače” (kao posledica prodora tržišta u planiranje grada) mu je bilo trn u oku. U razgovoru s njim brzo bi došao do izražaja njegov pokretljivi otvore-ni duh: sa jasnim pogledom stajao je u svetu, nije mislio u okvirima granica, bio je pravi stanovnik sveta, ali sa pažljivim okom za svoju direktnu okolinu.

Miloš kao prijateljKod kuće, na Prinsengrahtu, vodio je sa mnom mnoge razgovore o pitanjima nastave. Bio je pravi domaćin: servirao bi odličnu kafu, dobro vino i druga pića. Više puta smo zajedno sa drugim kolegama vecerali kod Miloša i Mirjane: bio je je izuzetno dobar kuvar. Nije bilo teško povesti s njim razgovor o struci, a rado je slušao igovorio i o društvenim, kulturnim ili ličnim temama. Bio je otvoren i lako govorio o svojoj ličnoj situaciji i prošlosti. To sam vrlo cenio i divio mu se na toj sposob-nosti. Imao je stila: voleo je lepe cipele i sesire. Znaoje i gde se mogu naci dobri restorani i prodavnice de-likatesa. Posle jedne duge biciklističke ture u pripremi novog studentskog zadatka, vodio me je na prave italijan-ske sendviče. Miloš je imao jak ego, ali je umeo i daistovremeno bude blizak, pouzdan i solidaran prijatelj.

Miloš kao kolega u nastaviBio je izuzetno brz, i u praktičnim i u teoretskim stvarima. Jedan primer: obrazovni institut Larenstein je prilično daleko od železnicke stanice Velp. Miloš je svakog petka putovao vozom od Amsterdama do Velpa. Već druge nedelje došao je biciklom od stanice do Larenstei-na. Odmah je našao majstora za bicikle koji mu je povo-ljno prodao jedan stari bicikl, koji je zatim godinama koristio.

Za vreme studentskih prezentacija sedeo je uvek u posled-njem redu sa svojim malim blokom i olovkama u tri boje.Vrlo brzo je crtao šemu i skicu svakog prezentiranog projekta i kao prvi od docenata davao svoje mišljenje o projektima. Uočljiv je bio njegov originalni pogled naprojekte i njegove izuzetno precizne analize. Neki stu-denti su bili pogođeni njegovim direktnim komentarima. Redovno se dešavalo da Miloševi komentari ostave tra-jni trag u studentskim radovima. Neki studenti su ga se čak i plašili, ali svi su ga cenili zbog njegovog znanja i načina gledanja na struku. U tom smislu je bio pravi nastavnik koji je često bio u diskusiji i sa kolegama nastavnicima, ali uvek sa argumentima. Često se zalagao za studente i čak i napete diskusije su uvek bile intere-santne.

Pored individulnog rada sa studentima, Miloš je držao i inspirativna predavanja. Pri tome je umeo da na jednostavan način objasni složene teme, bez simplifikaci-je. Posebno upečatljivo je bilo njegovo predavanje par-celaciji. Uz pomoć table stiropora pokazao je najvažnije faze u izradi jednog plana parcelacije. Igrom slučaja, celo predavanje je snimljeno filmskom kamerom.

Postavka programa sa istraživanjem kroz projektovanje je velikim delom bila određena Miloševim radom na predmetu. Redovno je donosio primere iz svoje prakse. Umeo je da studente za kratko vreme i na originalan način zaintere-suje za istrazivanje o prostornim aspektima važnim za njihov projekat. Više puta je sam razvio metode nastave za jednostavno savladavanje apstraktnih pojmova. Kada je jedna grupa studenata trazila način da utvrdi vred-

novanje određenih seoskih celina od strane potencijalnih stanovnika, nisu uspeli da nađu način za to. Miloš im jeodmah predlozio da uporede prodajne cene kuća u tim se-lima i organizuju ih po kategorijama. Iz toga su studenti uspeli da izvedu zaključke koji su bili važni za dalji rad na projektu.

Ono čega se ja sećam je da se skromno postavljao, ne zato što se stideo bilo čega, nego zato sto je zeleo da ostane intelektualno nezavistan. Svesno nije želeo karijeru ili važnu poziciju: njegova nezavisnost u struci mu je bila važnija od pozicije. Mnogi studenti i kolege su imali koristi od toga.

(Amsterdam)

O ovom broju Komunikacije

Ovo je izdanje Komunikacije kojim se novine opraštaju od svog osnivača, prvog i dugogodišnjeg urednika.

Moja reakcija na tužnu vijest iz Amsterdama bila je pred-log da objavimo još jedan broj Miloševih novina (kako je on volio da zove, taj obimom skroman, a dometom i sadržajem izvanredno važan jugoslovenski zapis o urban-izmu i arhitekturi), da ga objavimo u originalnom for-matu, da bude odštampan onim neponovljivim fontom pisaće mašine, u teksturi koja je toliko toga govorila i o Milošu, i o CEP-u iz tih, najboljih dana i o čitavoj kon-stelaciji intelektualaca koji su se okupljali oko lista i oko savjetovanja Komunikacije.

To se moglo uraditi samo sa Mirom, koja je bila ne samo Milošev životni saputnik već i jedan od urednika Komuni-kacije, Bracom, prvim naslijednikom uredničke palice, i Bobom, kroz čije su ruke prošli svi brojevi novina.

Moja prva ideja bila je da štampamo ona vrata koja je Miša objavljivao na naslovnoj stranici svakog broja novina, da time označimo da je neko, neko veoma važan, neko ko je ta vrata svima otvarao, kroz njih prošao i - otišao. I da ne dozvolimo da se ta vrata zatvore.

Mira, Boba i Braca su ideju prihvatili i, u pravom CE-Povskom maniru, nadgradili. U četvorouglu Amsterdam – Beograd – Tokyo - Warrington stvoren je koncept. Dogovor je bio da Komunikacija posvećena Milošu treba da donese tekstove ljudi sa kojima je on blisko sarađivao, koje je cijenio i koji su ga cijenili. Spisak je, naravno, bio predugačak. Morali smo da budemo sriktni, i po pitanju obima i po pitanju roka.

Ovaj broj Komunikacije okuplja Sećanja. On ne oplakuje, već slavi jedan život koji je inspirisao mnoge, proizveo mnogo i, nažalost, prerano stao. Sljedeća dva broja bice posvećena projektima (Radovi) i tekstovima (Zadužbina) Miloša Bobića.

Darko Radović

Početi pisati o vratima i nije tako lako, sve zavisi od toga sa koje strane se nalaziš. Naime ogromna razlika je da li si sa unutrašnje ili spoljašnje strane vrata. I jedna i druga strana nam daje mogućnost odrešenja, osečanja slobode ili teskobe, prijatnosti, opuštenosti, veselja, tuge…

U svakom slučaju, bez obzira sa koje strane se nalazimo doživećemo nešto nepredviđeno, jedinstveno i neponov-ljivo.

Ako smo sa unutrašnje strane vrata i izlazimo napolju, već sama promena temperature novog prostora u koji ulazi-mo, njegovog mirisa, ugođaja, emocija koje napuštamo nam daje jedan potpuno novi doživljaj.

Verovatno da je isto tako i kada iz takvog jednog pro-stora ulazimo u drugi. Sve te emocije, doživljaje koje nosimo sa sobom se mogu u samo jednom kratkom vremenskom trenutku pretvoriti u nešto sasvim drugo.

To što je možda najzanimljivije, da sami potpuno svesni svega što nas posle toga čeka, odlučujemo o tome da li čemo ući ili izaći. U nekim trenucima ta odluka i nije tako laka, a već u drugom nam se ona čini sasvim normal-na, jednostavna, očekivana…

U svemu tome je najzanimljivije to, da nam jedna drve-na ploča veličine 200x100 može promeniti toliko toga u životu, ne da bi to želeli. Možda bi bilo pravilnije reči da u određenim trenucima “sve zavisi“ samo od nje.

Nekako mi se čini, da je za kraj ovog teksta najprim-erenije citirati misao Danila Kiša: „…da li će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću na nosimo u sebi“.

Nažalost odgovor na tu misao će svako od nas morati sam da potraži.

(Ljubljana)

EDUARD ČEHOVIN: Da li si unutra ili napolju…?

30.06.19

46.

27.09.20

07.

OŽILJCI

Imam na sebi tri uočljiva ožiljka. Svaki od njih ima svoju istoriju. Za mene su oni očiti podsetnik, stalno prisutni rabos mojih nestašluka. Posebno se vide na plaži. Tu su ožiljci i javno deo mene. Moje jedino telo.

Sudeći po broju ožiljaka moj je život do sada prošao bez većih opasnosti i izazova.

Prvi koga se sećam, onaj na kolenu, deo je moje nesvesne faze. Zadobio sam ga kao dvogodišnji dečak, beba takoreći.

Sledeći je mali po površini ali je to bila duboka rana, koliko čeljust vučjaka može da se zaglavi u butinu desetogodišnjaka.

Najzad, treći je na ruci. Zadobio sam ga pa-dom sa bicikla pod auto negde na Neimaru. Imao sam tada šesnaest godina i bio glupo hrabar, srazmerno uzrastu.

Kada bolje razmislim, možda moj život do sada i nije prošao bez opasnosti? Izazovi još uvek čekaju.

SAŠA ČUDANOV

Svojevremeno mi je jedan prijatelj ispričao zanimljivu pričicu čije sam skoro sve detalje zaboravio osim posled-njih par rečenica. Radio je u Africi nekakva istraživanja sa pripadnicima tamošnjih plemena. Na rastanku, za koji se sa sigurnošću moglo reći da je jedan od onih konačnih rastanaka, poglavaru jednog od plemena rekao je da mu je žao što se nikada više neće videti. Na to mu je ovaj od-govorio da za tugu nema nikakvog razloga, već da, upravo suprotno, treba da bude srećan jer su se dobro upoznali i sada, kada svako od njih zna kako onaj drugi razmišlja, uvek u glavi mogu popričati na bilo koju temu. Naglasak je na reči “uvek“.

Ta kratka priča sasvim jednostavno objašnjava onaj deo sebičnog u žaljenju pri svakom konačnom rastanku. Mada se sve između prvog i poslednjeg kontakta nosi i prenosi dalje. Ili bi tako bar trebalo da bude. Ja sebičan jesam, ali ću dati sve od sebe da to ovde ne pokažem.

Prvi kontakt se desio na fakultetu. Ja sam bio student u studiju u kome je Miloš bio docent. Onda su pristigle mračne devedesete i mnogi su promenili mesto stanovanja u tom periodu. Desilo da Miloš i ja kupujemo “Vreme“ na istom kiosku. Tako je kontakt počeo.

Postoji i jedna teorija o tome kako je najbolji način da nekom nešto utuvite u glavu davanje ličnog primera. Tako se, pretpostavlja se, najlakše i najbolje upamti. Nara-vno, ako se obraća pažnja.

Evo detalja. Pomaganje teškim podstičućim pitanjima umes-to serviranjem već sažvakanih odgovora (saveta). Za tu veštinu malo ko zna. Davanje već sažvakanih odgovora (sa-veta) samo onda kada se to direktno zahteva. Podsećanje na sve ono što vam je usput promaklo a važno je.

Podučavanje “plivanja“ guranjem u vodu i praćenjem kako vam ide. Razglednice sa svakog, pa i najkraćeg puta, da znate da neko misli na vas. Poklonjen CD White Stripes-a. Fusnota da je P.J. Harvey anđeo. Pisanje pisama i kad vi ne pišete ništa mesecima. Nikakvo opterećivanje nikad i ničim. Mogućnost da se poslužite njegovom kompletnom slikom, jer sami često vidite samo detalje. Preći preko svega lošeg da bi se opet stiglo do dobrog. I, pre svega i posle svega, ići svojom voljom, gde god da se ide. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje...

Upamtio, preneću dalje.

Čik, sad, da na nekom kiosku naletim na još nekog takvog.Nikad nismo pričali o poslu. Nisam otišao na izložbu njegovih šibica. Nisam mu se javio kada sam to još uvek mogao. I zato se sad stalno vraćam na onu pričicu s početka ovog kratkog teksta.

(Beograd)

Ovo specijalno izdanje Komunikacije pripremili: Darko Radović, Mirjana Milanović, Slobodanka Milošević, Bratislav Gaković, Andreja Mirić, Relja Bobić, Uroš Bobić; Fotografije: iz privatnih kolekcija; Interno izdanje, Beograd, okotbar 2007

DOUG SIMON

Početkom (ili krajem..?) 1988. godine Miloš je mogao biti viđen u Beču kako uleće i izleće iz Ateljea Brunbauer posećujući svoju suprugu Miru. U to vreme smo Mira i ja tamo radili. Tako smo se Miloš i ja upoznali. Nesposoban da odoli arhitektonskom izazovu, ponekad bi nam pomogao dobrim savetom.

Iako je to sve bilo jako davno, jasno se sećam kako me je uvek iznova fascinirala lakoća kojom je crtao i brzina kojom je pronalazio rešenja. Obično je crtao aksonometri-je iz ptičije perspektive koje su jasno kazivale njegove misli. Ništa manje me nije impresioniralo njegovo pozna-vanje urbanizma.

Na žalost, nase druženje u Beču je kratko trajalo, nekoliko puta smo ručali u pauzama, sreli se na neko-liko večera… Već 1990. smo svi bili u drugim gradovi-ma, drugim životima. Neposredno pre njegovog odlaska za Amsterdam posetio me je u birou, prisao mom stolu koji se nalazio pri dnu sale, i rekao u pola glasa: Daglas, šta ti STVARNO radiš ovde? Iako mi tada nije zvučalo ništa naročito, to jednostavno pitanje je još uvek sa mnom, posle skoro dvadeset godina. Izazov i savet u isto vreme. Ne dopusti da te komfor uljuljka. Kada postane suviše lako traži nove izazove. Veruj u svoj talenat i sposob-nost.

Nekoliko godina posle Beča nismo imali skoro nikakav kon-takt. Kada je 1999. počelo US/NATO bombardovanje Srbije ja sam živeo u San Dijegu. Odmah sam zvao Miru i Miloša da pitam da li su njihovi OK i da im kazem da sam protiv tog ludila. Miloševa reakcija je bila tipična; “Drži se,” rekao je. Meni koji sam bezbedno sedeo u Kaliforniji?!

Nekoliko mirnih godina kasnije dogodio se 11. septem-bar. Buš je počeo da udara u ratni bubanj i sprovodi WMD scenario. Impulsivno, poslao sam Milošu satiričnu fotomontažu u kojoj sam nazvao “Pronađena još jedna praz-na raketna glava” u kojoj sam prikazao kako UN inspektori pokušavaju da, uz pomoć lupe, nađu bilo šta u Bušovoj glavi.

Ni sada ne znam da li je ta slika koju sam poslao ili najobičnija koincidencija uzrokovala Miloševu brzu reak-ciju koja je došla u obliku poziva da mu pomognem oko redakcije teksta za knjigu “Between the Edges”. Sledila je poplava tekstova kojima me je obasipao mesecima. Re-dakcija Miloševog teksta je bila dugotrajan i nimalo lak posao. Posao koji je u procesu, uprkos velikom procepu između nas, neizmerno obogatio naše prijateljstvo. Neću poricati da nije bila samo fizička daljina koja nas je razdvajala. Razlika u načinu života; Evropska kultura protiv takozvane “pesak i sunce” kulture je prilično do-prinosila našoj živoj diskusiji.

Mora da je svaki tekst slao za zebnjom, strepeći šta će se njim tamo u tom stranom i dalekom svetu dogoditi. Ali Miloš je bio hrabar čovek. Čovek koji je voleo da reski-ra. I koji je živeo po svojim propovedima.

(San Diego)

AGE NIELS HOLSTEIN: U otvorenom gradu

Po povratku sa odmora u Poljskoj pokazao sam na sas-tanku projektne grupe za Kvart 9 svoje fotografije drvenih ograda. Podelio sam ih u nekoliko ambicioznih kategorija: “fragilno-robustno interzonalno prožimanje”, “transpar-entna dinamika”, “diagonalno zaštitne paralele”, “fron-talno određujuće membrane”. “Specijalisti za stolom – finansijski savetnik, pejzažni arhitekta i planer su se smejali. Jedan menadžer ne treba da se bavi oblikovan-jem, čak ni na takav ironičan, kvazi-intelektualan način. Miloš, koji je takođe bio tu, je naprotiv, sa suptil-nom ozbiljnošću izjavio da je podela tačna. Tako su moje fotografije s letovanja ironično nazvane “Poljski pro-jekat ograda” i postale deo diskusija o granicama između privatnog i javnog prostora u kompleksu Greef – jednom od naselja u zapadnim vrtnim gradovima Amsterdama.

Tada nisam znao da je Miloš u tom periodu ugrađivao svoju veliku zbirku fotografija u knjigu “Between the Edges”. U svakodnevnoj praksi obnove Kvarta 9 bavili smo se grani-cama između javnog, kolektivnog i privatnog prostora u Otvorenom gradu Cornelisa van Esterena. Slab kvalitet stanova i nedefinisani kolektivni otvoreni prostori doveli su do zapuštenog i propalog dela grada. Pitanje kojim smo se bavili bilo je kako postaviti nove granice i time doprineti boljem odnosu između stanovanja i javnog pros-tora.

Miloš ponekad nije bio zadovoljan rezultatima. Mislio je da se postavljaju suvišne ograde, tako da prostor pripadne skupim stanovima i postane nedostupan deci iz susedstva. Ili da arhitekti pogrešnom postavkom zgrade zatvaraju vizure kojima se iz grada moze osetiti širi pejzaž. Ali,u ključnom, najznačajnijem projektu Parkrand (Ivica parka) biroa MVRDV, uspeli smo da kroz urbanizam i vođenje projekta uklopimo dominaciju snažne arhitekture, koji je pretio da preterano dominira svojom okolinom, u naselje i okolni pejzaž. U stalnom dogovoru sa arhitek-tima, naravno.

Miloš je radio u Zapadnim vrtnim gradovima iz uverenja da je totalni urbanizam ovih naselja iz 30-ih godina sada zamenjen lokalnim odnosima između zakona tržišta i društvenih odnosa. Da je toliko uspešno mogao da se nosi s tim je verovatno posledica njegovog jugoslovenskog porekla. Miloš je bio deo grada, takođe u Kvartu 9. To zvuči trivijalno, ali u njegovom radu je to imalo jasno značenje. Miloš nije radio sa unapred određenim planom, već sa planom, svojim ili tuđim i u tome je bio njegov veliki kvalitet. I ako bi iz svojih posmatranja i analiza zaključio da plan nije dovoljno dobar, promenio bi ga i krenuo u drugom pravcu, pravcu koji bi mu grad sam poka-zao.

(Amsterdam)

GERT URHANMiloša znam iz njegovog prvog amsterdamskog perioda. Sreo sam ga krajem osamdesetih, u Zavodu za urbanizam. Zapazio sam ga odmah, privlačio je svojom ljubavlju prema gradu i oštrim zapažanjima.

Ubrzo nakon što sam započeo svoj biro, pozvao sam ga da radi kod mene. Radili smo zajedno od 1992 do 1996. U početku nije bilo nimalo jednostavno. Milošu je bila potrebna dozvola za rad i da bi je dobio trebalo je da dokažemo da niko drugi u Evropskoj Uniji nema njegove kvalitete za taj posao. Jasno je bilo da to niko drugi ne bi mogao kao Miloš, ali nam je tek uz pomoć advokata uspelo da i holandsku državu ubedimo u to. U birou smo u to vreme radili na sjajnim projektima o budućnosti grada. Zahvaljujući svom naučnom iskustvu, Miloš je umeo da u te projekte unese fundamentalnu du-binu. Često smo imali oštre diskusije. Bile su potrebne. Tako su nam stavovi samo postajali jasniji. Kroz to su naši projekti podizani do višeg nivoa. Srećom, to su prepoznali i klijenti i kao rezultat pojavile su se dve knjige – A Pattern Image i Strategie voor Stedelijkheid (Strategija za urbanitet). Zajedno sa putujućom izložbom Red i haos u razvoju grada bili su to izuzetno cenjeni prilozi tadašnjoj stručnoj diskusiji i praksi. Knjige su postale deo obavezne literature na Arhitektonskom Fakultetu u Delftu. Tako je Miloš, ubrzo po svom dolasku ostavio traga u holandskom obrazovanju arhitekata.

Miloš je bio izuzetan po svojoj sposobnosti da izazove, pokrene, produbi, potpuno prepozna i analizira. Svojim analizama, projektima i prezentacijama značajno je do-prineo razvoju mog biroa i takodje, postavljanju vrednog teoretskog temelja urbanističkom shvatanju grada. Jedno izuzetno dostignuće.

(Amsterdam)

WOUTER BOLSIUSKada sam sreo Miloša 1989. godine u Amsterdamskom urbanističkom zavodu, obojica smo se osećali izgubljeno. Ja sam bio na odsluženju civilnog vojnog roka, a on je tek došao u Holandiju. Privremeno, da ispita situaciju. Nedostatak ambicije i službenički mentalitet u zavodu nas je obojicu prenerazio. Miloš je pucao od energije i imao veliku želju da se dokaže, sa ili bez podrške novih saradnika. Moja impresija sa njegove uvodne prezentacije je bila da su i šala i publika bili premali za njegovu priču.

Naša prva saradnja je završila u konfliktu dve tvrdoglave ličnosti. Jedan sa željom da uspe, koji ulaže sve u svoj rad, a drugi (ja) sa prostom odlukom da bude tvrdoglav. Arogancija mladosti. Na sreću, Miloš nas je svojim iskustvom i mudrošću izvukao iz te situacije. Posle toga smo postali puno bliži. Delili smo pasiju za dobrim ciga-rama, žestokim pićima i dobrom hranom. Iako je Mira bila šef kuhinje, on je uvek tvrdio da su njegovi ćevapčići bili bolji. Uvek je imao zalihu jako dobre rakije.

Kasnije, 1995. godine, uspeo sam da ga ubedim da pređe u Roterdam, u firmu Kuiper Compagnons u kojoj sam radio. Putovanje iz Amsterdama u Roterdam mu nije prijalo, ali je zato uživao u izazovima velikih projekata. Kratki rokovi, konstantna žurba i pritisak su budili njegovu kreativnost. Bio je efikasan i organizovan, ali isto tako i pasioniran u svom radu. Klijenti su bili opčinjeni tom njegovom pasijom.

Kada je Mira ostala u drugom stanju Miloš je odlučio da se vrati u Amsterdam. Naravno, ostali smo u kontaktu. Ponekad, obično nedeljom u 8, igrali smo tenis u Vondel parku. Mira sa svojom superiornom tehnikom i Miloš snaga-tor, sa željom i voljom da pobedi.

Bio je ponosan, a u isto vreme tako osećajan. Ta osećajnost je, čini mi se, najbolje iskazana u njegovim velikim crtežima, divnim snovima prostora, boje i svet-la. Volim te njegove intenzivne i intuitivne slike. One pokazuju drugu stranu teoretičara, pokazuju nam čoveka lepote. Bio mi je velika inspiracija i dobar prijatelj. Poseban čovek. Nedostajaće mi.

(Amsterdam)

BORKA PAVICEVIC: Vatreni dnevnik, drugi put

Zanimljivo i zakonomerno, veliki projekat “Moderna - srp-ski nacionalni identitet u XX veku“ Centar za kulturnu dekontaminaciju radio je čitave 2001. godine. Kao predlog kulturnog modela za “nova vremena”, a na osnovu anal-ize “starih”, u okviru “Moderne” dve su izložbe bile, pored predstava i “igranih” predavanja, tamo gde je bio “duh mesta”, a to su izložbe Bogdana Bogdanovića i Miloša Bobića u samome Centru, u Paviljonu.

Kada smo 1994. ušli u nekadašnji “Museo” u Birčanonovoj 2l, koga smo po slobodnoj volji nazvali “Paviljon Veljković” u spomen porodici graditelja, činilo mi se nužnim, tako sam učila od Miloša i Bogdana, da se napravi predlog ozbiljne prostorne i arhitektonske rekonstruk-cije u duhu originala, naravno, te sam se obratila CEP-u i nekadašnjim Komunikacijama. A kome bi drugom, jer smo jednom kada smo bili mladi, ambicizni, talentovani i pošteni radili u nekadašnjoj Pivari, “Novoj osećajnosti”, u Skadarskoj, projekte koje niko drugi na svetu, niti ovde nije radio. Jasno, a šta bi drugo, hteli smo da promenimo svet. Iz temelja, iz podruma Pivare. Bilo je to osamdesetih.Taj prostor više ne postoji, on je isparčan, isečen u bezbroj radnjičica, prostorčića. Nikada više nije mi moguće da prođem Skadarlijom.

Zeleno drvo bila je oznaka “Komunikacija”. Uvek na to mislim kada čujem testere, kako rade i seku, drveće. Sekle su i ljude, pretilo se testerama. Sada, u tran-ziciji, seku drveće. Miloš Bobić je otišao. Nikada nije pitao, ni rekao, zašto su neki od nas ostali, ni šta su radili. Taj tako ozbiljno moralni čovek, nikada nije održao nikome ni jenbo moralističko predavanje.

“Vatreni dnevnik” bio je naslov njegove izložbe - “Od šibica u životu, do života na šibicama”. Bilo je tako prirodno, za onoga ko vidi, a za druge je svejedno, da se Miloševi crteži na kutijama od šibica nađu u Centru, u Paviljonu, na prelomu dva veka, dve epohe, zato što je i Paviljon jedna velika kutija šibica. “Trauma gubitka doma rađa opsesiju stvaranja doma, trauma uništenja, opsesiju stvaranja, trauma zaborava, opsesiju pamćenja”, piše u predgovoru ovoj izložbi Dubravka Ugrešić. ”Miloš Bobić, arhitekt koji se 1991. odlučio na samoizgon iz vlastita doma, iz Beograda, danas živi u Amsterdamu. Miloš Bobić uspeo se za nekoliko godina “skućiti”, danas posjeduje nekoliko tisuća kutija od šibica. Miloš odbacuje pok-lopac, zadržava samo donji, indiferentni dio. Miloš Bobić je, dakako, i pušač cigara, cigareta i lule.” Srele su se Miloševe kutije od šibica sa našom kutijom, Paviljonom, jedno u drugome, našli su mesto, privremeno, u svetu i u zemlji koja se raspala, koju su raspali.

Tako, imala sam priliku u dugom vremenu, na trenutak, ili u trenutku, biti svedokom dubokog smisla stvari ko-jima se bavio Miloš Bobić. A posebno razaranja i njego-vog stvaranja. I koliko sve to skupa košta. Zaborava, pamćenja Glave košta. Uvek kada naiđem, a to je često, na užas nerazumevanja prostora, na uništenje prostora, vidika, pogleda, slobode kretanja, slobode, uvek mislim na Miloša Bobića, na njegovo ispisano, zagovarano i mani-festovano. Ne, kod Miloša Bobića, to nisu bili komunalni problemi. To je bila filosofija. Koja se imala živeti u stvarnosti.

Ako je iko sačuvao svako načelo svoje mladosti, to je Miloš Bobić. Nepotkupljiv, životom nepotkupljiv, vre-menom, prostorom nepotkupljiv, ceo, jedinstven, prav i zaokružen. Kada čovek danas sve ovo oko sebe gleda, misao na Miloša Bobića može ga sačuvati pri zdravom zaboravu i pri zdravom pamćenju. U tom smislu i on sam je dom, kuća, postojanje. (Beograd)

MILOŠ BOBIC: Odraz

NarcisDobro jutro, poželim mu na početku svakog dana. On ćuti. Nemo posmatra. Ponovim dobro jutro, i dobijem isti nemi odgovor. Gleda me radoznalo, zabrinuto. Pomno se is-pitujemo. Pokazuje zube. Beči oči. Bez osmeha. Ne bih rekao da odgovara mojoj predstavi o Zlatoustom. Uočavam na njemu detalje kojih kao da se ne sećam. Podbuo je i nagužvan. Kao da je juče bio bolje volje i sa nešto manje sedih nego prošle nedelje. I one kese ispod očiju nisu bile tako teške, otromboljene i modre. Gleda uvek pravo u mene. Stavlja naočare. Onda ih skida i ja ga ponovo vidim manje oštro, ali celog i bez dodataka. Uočavam znake volje da se predstavi u boljem svetlu. Okreće pro-fil, onda se vraća anfasom na kome začešljava zaliske. Trudi se da popravi izgled ali mu baš i ne polazi za rukom. Možda se ne trudi dovoljno, ili nije njegov dan. Sad gleda ispitivački. Unosi mi se u lice ne napuštajući svoju ravnu plohu slike. Kao da bi da pronikne u tajnu inverzije. I ja u njoj tražim poslednju mrvu utehe. Možda u neinverznoj stvarnosti izgleda bolje? Pitanje kompozicije, ništa više. Poznajemo se godinama i gotovo sam siguran da stari malo brže od mene. Moj najstariji i poslednji poznaniik. Viđam ga povremeno, kada ja to poželim. Primećujem da ga ti susreti sve manje raduju. Ugasim svetlo i on nestane.

AlisaPonekad poželim da zakoračim iza tog lika i otkrijem da li iza njega zaista nema nikakve dubine. Plašim se da bi me takav iskorak odveo u neprijatnu inverziju Ali-sine priče. Da ja, kao, već živim u zemlji iza ogledala, u bajci, u boljem svetu, a da je surova realnost sva-kodnevice tamo, iza ogledala. Moguće je pretpostaviti da postoji svet manje dobar od onog koji uobičajeno kritiku-jemo i kojim nismo baš sasvim zadovoljni, mada je vero-vatno moguć i neki bolji.

OdrazIspijam prvu kafu. Ispred mene u prvom planu nazirem odraz onog tipa iz ogledala. Sve je tu: prepoznatljivi obris nosa, obrve, zalisci po ivici a sve između njih nekako neodređeno, nezavršeno i uspokojavajuće nejasno. Topografija lica u magli. Prisan lik duha. Ispunjava me spokojem i gledam ga nehajno, krajičkom oka, bez brige i podozrenja. Zapravo, gledam kroz njega u dubinu slike.

ProzorU okvru prozora razbaškario se zaleđeni kanal. Gale-bovi sleću na ledenu pistu, kližu se i iznenađeno klikću jer ne mogu da zarone. Sused baca redovnu porciju mrva hleba uobičajeno namenjenu patkama. Proždrljive ptice se otimaju o mrve i halapljivo ih gutaju u komadu. Krpice zaostalog snega omekšavaju tvrde trake pejzaža preda mnom - kolovoz, parkirani automobili, trotoar, zaleđeni kanal, onda opet parkirani automobili, ulica, trotoar i fasada zgrade preko puta. U staklima Suda vidim odraz prozora i u njemu uramljenu siluetu sa šoljicom za kafu. Bleštavi refleks tog prozora na ledu je bez siluete.

SiluetaNiski far sunca lize duz kanala. Iz pandži belih ptica na ledu izrastaju golemi crni ždralovi. Distorzirana proporcija ptičje senke opčinjava koliko i preobraćaj kratkonoge bele ptice u vitku, elegantnu siluetu, trans-formaciju nepoznatu izučavanjima zoologa D’Arcy Thom-sona. Zaboravi, i Liliputanci su na osnovu proporcijskih sličnosti doneli pogreπne zaključke o težini Gulivera i količini vina koje može da popije u jednoj čaši. Senka je nedokučiva.

Narcis, odraz, silueta i Alisa zajedno, bez prozora Gledajući taj prizor, setih se jutrošnjeg poznanika. Rado bih ga zamenio senkom ili obrisom pojave. Detalji unespo-kojavaju. Globalna predstava umiruje, opušta, čak daje nadu. Uz pomoć zraka jedne lampe može da se prođe kroz odraz i zaroni u bezbolniju, opstu predstavu posebnog. U ovoj eri ratova za naftu, korektne indoktrinacije i totalne potrošnje, vlastita fizicka pojavnost je povratila značaj. Posebno za dobro potonjeg. Iako je pojavnost odu-vek veliki lični problem, danas susret sa sobom treba što lakše i bezbolnije prebroditi kako bismo se uhvatili u koštac sa ulicom, kako bismo pogledali u novine. Novine? Gle, evo opet odraza. Rat u Avganistanu asocira na rat protiv Beograda. Promena režima u Argentini podseća na promenu u Srbiji. Bin Laden je varijanta već koriš-ćene metafore zla, pokriće nečovjestva počinjenog u ime borbe protiv zla. Kolateralne štete su takođe eufemizam za već više puta viđeno.

Da li je bolji svet u kome se zla događaju drugima od sveta u kome su ona rezervisana za nas? Svakako nije. Takav odgovor nalaze politički korektan go-vor. Ali, duboko u nama ostaje osećaj olakšanja. To se opet događa negde drugde, dovoljno daleko da prepoznamo samo siluetu, obris poznatog. Za to je dovoljno tek zgodno, po ličnom ukusu postavljeno osvetljenje, taj jedini siguran izlaz iz mraka.

Komunikacije su, barem meni bile mesto gde sam učila značenja vizuelne leksike. Format, prelom, fon-tovi, tipografska rešenja i lucidne igrarije malim grafičkim simbolima i minijaturama... sve je bilo odraz očite pasije i majstorstva urednika. Razlog da se list rastvori i prevrne po rukama još koji put i posle prvog čitanja. Mada, mislim da Milošu to nije bilo važno. Bio je to samo još jedan interaktivni sloj, još jedan filter, pa ko vidi, video je...

Zanimljiv simbol na kineskim vratima su biljke sa puno semenja, kao lotos zbog svoje lukovice ili lubenica. To je želja da se ima puno dece, da se razmnožava i širi.

Miloševe Komunikacije su bile početak mnogih za-nimljivih, dobrih i pametnih stvari. Jedna je ipak najvažnija, bile su zametak prave kritičke misli u arhitekturi i nepristajanja na baš bilo šta i od bilo koga.

Vremena se menjaju. I vreme nas menja. Moje vreme me je dovelo u Emerald ulicu, u Singapur. Komunikacije su same došle za mnom. Mora da je ipak sve to vredelo kad su našle put.

P.S.Jednom smo nešto valjda strašno važno diskutovali u Miloševom potkrovlju. Razgovora se uopšte ne sećam, samo uramljenih malih grafika i crteža na zidu. Sve vrata, ona iz Komunikacija...

(Singapur)

RUŽICA STAMENOVIC: Vrata

Edicija Komunikacija kojima je Miloš Bobić bio urednik istovremeno je bila i zbirka uvek vrlo probranih grafika, fotografija i crteža čija su tema bila vrata. Između tih vrata iz Komunikacija i moje kolekcije fotografija vrata iz ulice Emerald u Singapuru stoje godine i kontinenti. A ipak mi se čine vrlo povezane te dve priče.

Pročelja singapurskih peranakanskih kuća su varijacije na istu temu. Ulaz je kombinacija praktičnih zahteva, verovanja i čiste ornamentacije. Svaki element ima svoj poseban oblik i značenje. Zajedno pak imaju isti cilj, da uspostave transparentnu granicu između privatnog i javnog, očiglednog i transcedentnog.

Svaki broj Komunikacija bio je objektivna infor-macija upakovana u lucidno, avangardno, duhovito ili već neko drugo, posebno viđenje. Svaki broj je bio i poseban, imao neki svoj duh, temu i možda poruku za one koji umeju da čuju. Vrata profesije.

Miloš me je zamolio da napišem svoj prvi tekst za Komunikacije, priču o Berlinu u kome se tada događalo mnogo (33/84). Već drugi tekst (36/85) bio je kritika i znak da se kroz ona vrata Komunikaci-je prošlo. Miša je “Arhitektonski u šest lekcija” nesebično preporučio za reprint u “Književnim no-vinama”. Od tada pišem o arhitekturi.

Kinezi veruju da kroz vrata pored ljudi ulaze dobri i loši duhovi. Za one loše se na samom pragu stavi malo ogledalo kako bi se ugledali i pobegli uplašeni. Vrata imaju i slojeve, nekoliko krila i otvora kojim se filtri-raju svetlost, radoznali pogledi i ljudi.

Komunikacije su bile pune svakakvih tvrdnji i mišljenja iza kojih se uvek stajalo punim imenom. Duhovi su se sami svrstavali u dobre i loše, a mi se učili da saznajemo ne samo ko je ko u arhitekturi, nego i ko je kakav. Neki bi se pojavili samo jednom i pobegli, valjda uplašeni svog odraza u ogledalu Komunikacija. Ona dragocena “nulta” Miloševa kolek-cija Komunikacija ukoričena u braon tvrdi povez je verovatno najkompletnija istorija arhitekture tih decenija.

Krila kineskih vrata i šare na pregradama, drvene ara-beske i oblici otvora kontrolišu brzinu vazduha koji pro-lazi ili “daju oblik vetru”.

Miloš nas je i kritikovao i hvalio. Jedan od prvih dobijenih konkursa je žestoko potkačio. Elegantno i argumentovano, nista lično. Tako je vetar koji je fijukao uzburkavši arhitektonske duhove dobio oblik, pravi. A onda, nekom drugom prilikom, “dobro vam je ono...”. Toliko, između dva dima, u prolazu. A ono-liko značilo. Umeo je sa vetrom, kao kineska vrata.

Vrata peranakanskih kuća se ukrašavaju na poseban način. Dodaju se figure, znaci i simboli koji prizivaju dug život, sreću, zdravlje, bogatstvo i hramoniju doma. Uobičajeni su karakteri Fu ili Wan, obrnuta svastika, kornjača, jelen, zimzelene biljke, feniks, ždral, parovi riba ili pataka. Ornament nije samo tu da “bude”, nego i da “znači”.

na kojem će pisati dipl. ing. arh. Darko Radović i ja sam mrtav, ja hoću u CEP! Tada mi je Miša rekao da se u CEP dolazi samo konsenzusom. Obećao mi je da će popričati sa svima, nakon čega je uslijedilo mjesec dana tišine, a onda su me nazvali i rekli da sam dobio posao u CEP-u. To što sam postao CEP-ovac najveće mi je priznanje. Pored savjeto-vanja Komunikacije, CEP je izdavao i mjesečnik Komuni-kacije, novine koje su bile projekt Miloša Bobića. On je bio vrlo senzibilan urednik, inzistirao je na kvaliteti, zvao je zanimljive ljude; redovno su objavljivani rezultati natje-čaja iz čitave bivše Jugoslavije. Komunikacije su tiskane u novinskom formatu i besplatno su išle na adrese svih koji su bili zanimljivi CEP-u. Ja sam uspostavio kontakt s Komunikacijama još kao student. Puno godina kasnije u Australiji sam počeo izdavati list urbophilia, čiji format parafrazira format starih Komunikacija. Godine 2007., kad je Miloš prerano umro u Amsterdamu, Braca Gaković je sa grupom nas CEP-ovaca uredio posebno izdanje Komunika-cija, za koje sam napisao Fragmente… o borcu. Urbophiliju sad izdaje moj laboratorij co+labo radović u Tokiju.ORIS: Čime se CEP bavio 1980-ih?DARKO RADOVIĆ: CEP je uglavnom živio od detaljnih urba-nističkih planova, zone koja pokriva prostor između plani-ranja i arhitekture, ali ulazi u oboje. Radio je i prostorne i generalne urbanističke planove, ali isto tako radio je i arhitekturu. Strategija je bila da CEP nikada nema više od, čini mi se, 25 zaposlenih, jer bi po ondašnjem zakonu tada morao postojati radni savjet ili slično, dok je ideja sta-rih CEP-ovaca, koji su bili pripadnici generacije ‘68., bila direktna demokracija. Glavna stvar bila je inovacija bez ograničenja. Razmjeri nisu ograničavajući, mi se bavimo prostorom. Prijelazi između tih razmjera uvijek su najin-teresantniji; primjerice, kada nešto što je zgrada, što je privatno, postaje javno ili gra-niči s javnim. CEP je u proces planiranja uveo metodološki inovativan koncept – Kontakt plan. To je bila inovacija u jugoslavenskom pravu koje je

him and said: Miša, if I stay in Energoprojekt for one more year, I will have a white coat with the title ‘Darko Radović, M. Arch.’ and I am dead. I want to join CEP! Miša then replied that CEP accepted new members only by mutual agree-ment. He promised to talk to everyone and I received no reply for about a month, when they called to inform me that I got the job at CEP. Being accepted at CEP remains to be my greatest recognition. Next to advising the Com-munications programme, CEP also published the Komuni-kacije magazine, which was the project of Miloš Bobić, a very perceptive editor who insisted on quality, engaged interest-ing people and regularly published results of the competi-tions from the whole former Yugoslavia. The magazine was published in newspaper format and delivered for free to

DARKO RADOVIĆ, INTERVJU _ INTERVIEW 17

JOHAN A. VLUG: Uzoran čovek

Miloš je šest godina radio na Univerzitetu Larenstein u Velp kao docent i mentor za urbanizam za diplomske radove odseka za Pejzaznu arhitekturu. Intenzivno je ucestvovao u razvijanju novog progama za ovu fazu obrazovanja. Uz projektovanje, novi program je sadržao i deo istraživanja i analize. Na taj način je novi program značajno produ-bio i proširio rad na postavljenm zadacima. Miloš je u kratkom vremenu napisao skripta po kojima se odvijala nastava u ovom novom nastavnom modulu, sa glavnim formama istraživanja kroz projektovanje.

Miloš je takođe radio kao docent i mentor na Akademiji za Arhitekturu u Amsterdamu, gde se studenti obrazuju do Masters nivoa kao arhitekti, urbanisti ili pejzažni arhitekti. Kao kolega i prjatelj želim da kažem nešto o Milošu.

Miloš kao osobaMiloš je bio galantan i šarmantan pri susretima, prisupačan i duhovit, često sa živahnim žarom u očima. Takvi se ljudi ne sreću često u Holandiji. Brzo bi se uključio u razgovor. Iza te pojave krio se intelektuani, svestrani, svojeglavi i vrlo energični čovek, sa sopst-venim pogledom na svet oko sebe i na oblast arhitekture, urbanizma i pejzaža. Bio je slobodni mislilac koji nije dozvoljavao kompromise kada su njegovi principi u pi-tanju i koji je teško mogao da podnese gubitak kontrole u tome. Ljudima oko njega nije uvek bilo lako: u stvarima struke on se čvrsto drzao svojih stavova. Pretvaranje urbanističke struke u podelu gradskog prostora u takoz-vane “građevinske omotače” (kao posledica prodora tržišta u planiranje grada) mu je bilo trn u oku. U razgovoru s njim brzo bi došao do izražaja njegov pokretljivi otvore-ni duh: sa jasnim pogledom stajao je u svetu, nije mislio u okvirima granica, bio je pravi stanovnik sveta, ali sa pažljivim okom za svoju direktnu okolinu.

Miloš kao prijateljKod kuće, na Prinsengrahtu, vodio je sa mnom mnoge razgovore o pitanjima nastave. Bio je pravi domaćin: servirao bi odličnu kafu, dobro vino i druga pića. Više puta smo zajedno sa drugim kolegama vecerali kod Miloša i Mirjane: bio je je izuzetno dobar kuvar. Nije bilo teško povesti s njim razgovor o struci, a rado je slušao igovorio i o društvenim, kulturnim ili ličnim temama. Bio je otvoren i lako govorio o svojoj ličnoj situaciji i prošlosti. To sam vrlo cenio i divio mu se na toj sposob-nosti. Imao je stila: voleo je lepe cipele i sesire. Znaoje i gde se mogu naci dobri restorani i prodavnice de-likatesa. Posle jedne duge biciklističke ture u pripremi novog studentskog zadatka, vodio me je na prave italijan-ske sendviče. Miloš je imao jak ego, ali je umeo i daistovremeno bude blizak, pouzdan i solidaran prijatelj.

Miloš kao kolega u nastaviBio je izuzetno brz, i u praktičnim i u teoretskim stvarima. Jedan primer: obrazovni institut Larenstein je prilično daleko od železnicke stanice Velp. Miloš je svakog petka putovao vozom od Amsterdama do Velpa. Već druge nedelje došao je biciklom od stanice do Larenstei-na. Odmah je našao majstora za bicikle koji mu je povo-ljno prodao jedan stari bicikl, koji je zatim godinama koristio.

Za vreme studentskih prezentacija sedeo je uvek u posled-njem redu sa svojim malim blokom i olovkama u tri boje.Vrlo brzo je crtao šemu i skicu svakog prezentiranog projekta i kao prvi od docenata davao svoje mišljenje o projektima. Uočljiv je bio njegov originalni pogled naprojekte i njegove izuzetno precizne analize. Neki stu-denti su bili pogođeni njegovim direktnim komentarima. Redovno se dešavalo da Miloševi komentari ostave tra-jni trag u studentskim radovima. Neki studenti su ga se čak i plašili, ali svi su ga cenili zbog njegovog znanja i načina gledanja na struku. U tom smislu je bio pravi nastavnik koji je često bio u diskusiji i sa kolegama nastavnicima, ali uvek sa argumentima. Često se zalagao za studente i čak i napete diskusije su uvek bile intere-santne.

Pored individulnog rada sa studentima, Miloš je držao i inspirativna predavanja. Pri tome je umeo da na jednostavan način objasni složene teme, bez simplifikaci-je. Posebno upečatljivo je bilo njegovo predavanje par-celaciji. Uz pomoć table stiropora pokazao je najvažnije faze u izradi jednog plana parcelacije. Igrom slučaja, celo predavanje je snimljeno filmskom kamerom.

Postavka programa sa istraživanjem kroz projektovanje je velikim delom bila određena Miloševim radom na predmetu. Redovno je donosio primere iz svoje prakse. Umeo je da studente za kratko vreme i na originalan način zaintere-suje za istrazivanje o prostornim aspektima važnim za njihov projekat. Više puta je sam razvio metode nastave za jednostavno savladavanje apstraktnih pojmova. Kada je jedna grupa studenata trazila način da utvrdi vred-

novanje određenih seoskih celina od strane potencijalnih stanovnika, nisu uspeli da nađu način za to. Miloš im jeodmah predlozio da uporede prodajne cene kuća u tim se-lima i organizuju ih po kategorijama. Iz toga su studenti uspeli da izvedu zaključke koji su bili važni za dalji rad na projektu.

Ono čega se ja sećam je da se skromno postavljao, ne zato što se stideo bilo čega, nego zato sto je zeleo da ostane intelektualno nezavistan. Svesno nije želeo karijeru ili važnu poziciju: njegova nezavisnost u struci mu je bila važnija od pozicije. Mnogi studenti i kolege su imali koristi od toga.

(Amsterdam)

O ovom broju Komunikacije

Ovo je izdanje Komunikacije kojim se novine opraštaju od svog osnivača, prvog i dugogodišnjeg urednika.

Moja reakcija na tužnu vijest iz Amsterdama bila je pred-log da objavimo još jedan broj Miloševih novina (kako je on volio da zove, taj obimom skroman, a dometom i sadržajem izvanredno važan jugoslovenski zapis o urban-izmu i arhitekturi), da ga objavimo u originalnom for-matu, da bude odštampan onim neponovljivim fontom pisaće mašine, u teksturi koja je toliko toga govorila i o Milošu, i o CEP-u iz tih, najboljih dana i o čitavoj kon-stelaciji intelektualaca koji su se okupljali oko lista i oko savjetovanja Komunikacije.

To se moglo uraditi samo sa Mirom, koja je bila ne samo Milošev životni saputnik već i jedan od urednika Komuni-kacije, Bracom, prvim naslijednikom uredničke palice, i Bobom, kroz čije su ruke prošli svi brojevi novina.

Moja prva ideja bila je da štampamo ona vrata koja je Miša objavljivao na naslovnoj stranici svakog broja novina, da time označimo da je neko, neko veoma važan, neko ko je ta vrata svima otvarao, kroz njih prošao i - otišao. I da ne dozvolimo da se ta vrata zatvore.

Mira, Boba i Braca su ideju prihvatili i, u pravom CE-Povskom maniru, nadgradili. U četvorouglu Amsterdam – Beograd – Tokyo - Warrington stvoren je koncept. Dogovor je bio da Komunikacija posvećena Milošu treba da donese tekstove ljudi sa kojima je on blisko sarađivao, koje je cijenio i koji su ga cijenili. Spisak je, naravno, bio predugačak. Morali smo da budemo sriktni, i po pitanju obima i po pitanju roka.

Ovaj broj Komunikacije okuplja Sećanja. On ne oplakuje, već slavi jedan život koji je inspirisao mnoge, proizveo mnogo i, nažalost, prerano stao. Sljedeća dva broja bice posvećena projektima (Radovi) i tekstovima (Zadužbina) Miloša Bobića.

Darko Radović

Početi pisati o vratima i nije tako lako, sve zavisi od toga sa koje strane se nalaziš. Naime ogromna razlika je da li si sa unutrašnje ili spoljašnje strane vrata. I jedna i druga strana nam daje mogućnost odrešenja, osečanja slobode ili teskobe, prijatnosti, opuštenosti, veselja, tuge…

U svakom slučaju, bez obzira sa koje strane se nalazimo doživećemo nešto nepredviđeno, jedinstveno i neponov-ljivo.

Ako smo sa unutrašnje strane vrata i izlazimo napolju, već sama promena temperature novog prostora u koji ulazi-mo, njegovog mirisa, ugođaja, emocija koje napuštamo nam daje jedan potpuno novi doživljaj.

Verovatno da je isto tako i kada iz takvog jednog pro-stora ulazimo u drugi. Sve te emocije, doživljaje koje nosimo sa sobom se mogu u samo jednom kratkom vremenskom trenutku pretvoriti u nešto sasvim drugo.

To što je možda najzanimljivije, da sami potpuno svesni svega što nas posle toga čeka, odlučujemo o tome da li čemo ući ili izaći. U nekim trenucima ta odluka i nije tako laka, a već u drugom nam se ona čini sasvim normal-na, jednostavna, očekivana…

U svemu tome je najzanimljivije to, da nam jedna drve-na ploča veličine 200x100 može promeniti toliko toga u životu, ne da bi to želeli. Možda bi bilo pravilnije reči da u određenim trenucima “sve zavisi“ samo od nje.

Nekako mi se čini, da je za kraj ovog teksta najprim-erenije citirati misao Danila Kiša: „…da li će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću na nosimo u sebi“.

Nažalost odgovor na tu misao će svako od nas morati sam da potraži.

(Ljubljana)

EDUARD ČEHOVIN: Da li si unutra ili napolju…?

30.06.19

46.

27.09.20

07.

OŽILJCI

Imam na sebi tri uočljiva ožiljka. Svaki od njih ima svoju istoriju. Za mene su oni očiti podsetnik, stalno prisutni rabos mojih nestašluka. Posebno se vide na plaži. Tu su ožiljci i javno deo mene. Moje jedino telo.

Sudeći po broju ožiljaka moj je život do sada prošao bez većih opasnosti i izazova.

Prvi koga se sećam, onaj na kolenu, deo je moje nesvesne faze. Zadobio sam ga kao dvogodišnji dečak, beba takoreći.

Sledeći je mali po površini ali je to bila duboka rana, koliko čeljust vučjaka može da se zaglavi u butinu desetogodišnjaka.

Najzad, treći je na ruci. Zadobio sam ga pa-dom sa bicikla pod auto negde na Neimaru. Imao sam tada šesnaest godina i bio glupo hrabar, srazmerno uzrastu.

Kada bolje razmislim, možda moj život do sada i nije prošao bez opasnosti? Izazovi još uvek čekaju.

SAŠA ČUDANOV

Svojevremeno mi je jedan prijatelj ispričao zanimljivu pričicu čije sam skoro sve detalje zaboravio osim posled-njih par rečenica. Radio je u Africi nekakva istraživanja sa pripadnicima tamošnjih plemena. Na rastanku, za koji se sa sigurnošću moglo reći da je jedan od onih konačnih rastanaka, poglavaru jednog od plemena rekao je da mu je žao što se nikada više neće videti. Na to mu je ovaj od-govorio da za tugu nema nikakvog razloga, već da, upravo suprotno, treba da bude srećan jer su se dobro upoznali i sada, kada svako od njih zna kako onaj drugi razmišlja, uvek u glavi mogu popričati na bilo koju temu. Naglasak je na reči “uvek“.

Ta kratka priča sasvim jednostavno objašnjava onaj deo sebičnog u žaljenju pri svakom konačnom rastanku. Mada se sve između prvog i poslednjeg kontakta nosi i prenosi dalje. Ili bi tako bar trebalo da bude. Ja sebičan jesam, ali ću dati sve od sebe da to ovde ne pokažem.

Prvi kontakt se desio na fakultetu. Ja sam bio student u studiju u kome je Miloš bio docent. Onda su pristigle mračne devedesete i mnogi su promenili mesto stanovanja u tom periodu. Desilo da Miloš i ja kupujemo “Vreme“ na istom kiosku. Tako je kontakt počeo.

Postoji i jedna teorija o tome kako je najbolji način da nekom nešto utuvite u glavu davanje ličnog primera. Tako se, pretpostavlja se, najlakše i najbolje upamti. Nara-vno, ako se obraća pažnja.

Evo detalja. Pomaganje teškim podstičućim pitanjima umes-to serviranjem već sažvakanih odgovora (saveta). Za tu veštinu malo ko zna. Davanje već sažvakanih odgovora (sa-veta) samo onda kada se to direktno zahteva. Podsećanje na sve ono što vam je usput promaklo a važno je.

Podučavanje “plivanja“ guranjem u vodu i praćenjem kako vam ide. Razglednice sa svakog, pa i najkraćeg puta, da znate da neko misli na vas. Poklonjen CD White Stripes-a. Fusnota da je P.J. Harvey anđeo. Pisanje pisama i kad vi ne pišete ništa mesecima. Nikakvo opterećivanje nikad i ničim. Mogućnost da se poslužite njegovom kompletnom slikom, jer sami često vidite samo detalje. Preći preko svega lošeg da bi se opet stiglo do dobrog. I, pre svega i posle svega, ići svojom voljom, gde god da se ide. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje...

Upamtio, preneću dalje.

Čik, sad, da na nekom kiosku naletim na još nekog takvog.Nikad nismo pričali o poslu. Nisam otišao na izložbu njegovih šibica. Nisam mu se javio kada sam to još uvek mogao. I zato se sad stalno vraćam na onu pričicu s početka ovog kratkog teksta.

(Beograd)

Ovo specijalno izdanje Komunikacije pripremili: Darko Radović, Mirjana Milanović, Slobodanka Milošević, Bratislav Gaković, Andreja Mirić, Relja Bobić, Uroš Bobić; Fotografije: iz privatnih kolekcija; Interno izdanje, Beograd, okotbar 2007

DOUG SIMON

Početkom (ili krajem..?) 1988. godine Miloš je mogao biti viđen u Beču kako uleće i izleće iz Ateljea Brunbauer posećujući svoju suprugu Miru. U to vreme smo Mira i ja tamo radili. Tako smo se Miloš i ja upoznali. Nesposoban da odoli arhitektonskom izazovu, ponekad bi nam pomogao dobrim savetom.

Iako je to sve bilo jako davno, jasno se sećam kako me je uvek iznova fascinirala lakoća kojom je crtao i brzina kojom je pronalazio rešenja. Obično je crtao aksonometri-je iz ptičije perspektive koje su jasno kazivale njegove misli. Ništa manje me nije impresioniralo njegovo pozna-vanje urbanizma.

Na žalost, nase druženje u Beču je kratko trajalo, nekoliko puta smo ručali u pauzama, sreli se na neko-liko večera… Već 1990. smo svi bili u drugim gradovi-ma, drugim životima. Neposredno pre njegovog odlaska za Amsterdam posetio me je u birou, prisao mom stolu koji se nalazio pri dnu sale, i rekao u pola glasa: Daglas, šta ti STVARNO radiš ovde? Iako mi tada nije zvučalo ništa naročito, to jednostavno pitanje je još uvek sa mnom, posle skoro dvadeset godina. Izazov i savet u isto vreme. Ne dopusti da te komfor uljuljka. Kada postane suviše lako traži nove izazove. Veruj u svoj talenat i sposob-nost.

Nekoliko godina posle Beča nismo imali skoro nikakav kon-takt. Kada je 1999. počelo US/NATO bombardovanje Srbije ja sam živeo u San Dijegu. Odmah sam zvao Miru i Miloša da pitam da li su njihovi OK i da im kazem da sam protiv tog ludila. Miloševa reakcija je bila tipična; “Drži se,” rekao je. Meni koji sam bezbedno sedeo u Kaliforniji?!

Nekoliko mirnih godina kasnije dogodio se 11. septem-bar. Buš je počeo da udara u ratni bubanj i sprovodi WMD scenario. Impulsivno, poslao sam Milošu satiričnu fotomontažu u kojoj sam nazvao “Pronađena još jedna praz-na raketna glava” u kojoj sam prikazao kako UN inspektori pokušavaju da, uz pomoć lupe, nađu bilo šta u Bušovoj glavi.

Ni sada ne znam da li je ta slika koju sam poslao ili najobičnija koincidencija uzrokovala Miloševu brzu reak-ciju koja je došla u obliku poziva da mu pomognem oko redakcije teksta za knjigu “Between the Edges”. Sledila je poplava tekstova kojima me je obasipao mesecima. Re-dakcija Miloševog teksta je bila dugotrajan i nimalo lak posao. Posao koji je u procesu, uprkos velikom procepu između nas, neizmerno obogatio naše prijateljstvo. Neću poricati da nije bila samo fizička daljina koja nas je razdvajala. Razlika u načinu života; Evropska kultura protiv takozvane “pesak i sunce” kulture je prilično do-prinosila našoj živoj diskusiji.

Mora da je svaki tekst slao za zebnjom, strepeći šta će se njim tamo u tom stranom i dalekom svetu dogoditi. Ali Miloš je bio hrabar čovek. Čovek koji je voleo da reski-ra. I koji je živeo po svojim propovedima.

(San Diego)

AGE NIELS HOLSTEIN: U otvorenom gradu

Po povratku sa odmora u Poljskoj pokazao sam na sas-tanku projektne grupe za Kvart 9 svoje fotografije drvenih ograda. Podelio sam ih u nekoliko ambicioznih kategorija: “fragilno-robustno interzonalno prožimanje”, “transpar-entna dinamika”, “diagonalno zaštitne paralele”, “fron-talno određujuće membrane”. “Specijalisti za stolom – finansijski savetnik, pejzažni arhitekta i planer su se smejali. Jedan menadžer ne treba da se bavi oblikovan-jem, čak ni na takav ironičan, kvazi-intelektualan način. Miloš, koji je takođe bio tu, je naprotiv, sa suptil-nom ozbiljnošću izjavio da je podela tačna. Tako su moje fotografije s letovanja ironično nazvane “Poljski pro-jekat ograda” i postale deo diskusija o granicama između privatnog i javnog prostora u kompleksu Greef – jednom od naselja u zapadnim vrtnim gradovima Amsterdama.

Tada nisam znao da je Miloš u tom periodu ugrađivao svoju veliku zbirku fotografija u knjigu “Between the Edges”. U svakodnevnoj praksi obnove Kvarta 9 bavili smo se grani-cama između javnog, kolektivnog i privatnog prostora u Otvorenom gradu Cornelisa van Esterena. Slab kvalitet stanova i nedefinisani kolektivni otvoreni prostori doveli su do zapuštenog i propalog dela grada. Pitanje kojim smo se bavili bilo je kako postaviti nove granice i time doprineti boljem odnosu između stanovanja i javnog pros-tora.

Miloš ponekad nije bio zadovoljan rezultatima. Mislio je da se postavljaju suvišne ograde, tako da prostor pripadne skupim stanovima i postane nedostupan deci iz susedstva. Ili da arhitekti pogrešnom postavkom zgrade zatvaraju vizure kojima se iz grada moze osetiti širi pejzaž. Ali,u ključnom, najznačajnijem projektu Parkrand (Ivica parka) biroa MVRDV, uspeli smo da kroz urbanizam i vođenje projekta uklopimo dominaciju snažne arhitekture, koji je pretio da preterano dominira svojom okolinom, u naselje i okolni pejzaž. U stalnom dogovoru sa arhitek-tima, naravno.

Miloš je radio u Zapadnim vrtnim gradovima iz uverenja da je totalni urbanizam ovih naselja iz 30-ih godina sada zamenjen lokalnim odnosima između zakona tržišta i društvenih odnosa. Da je toliko uspešno mogao da se nosi s tim je verovatno posledica njegovog jugoslovenskog porekla. Miloš je bio deo grada, takođe u Kvartu 9. To zvuči trivijalno, ali u njegovom radu je to imalo jasno značenje. Miloš nije radio sa unapred određenim planom, već sa planom, svojim ili tuđim i u tome je bio njegov veliki kvalitet. I ako bi iz svojih posmatranja i analiza zaključio da plan nije dovoljno dobar, promenio bi ga i krenuo u drugom pravcu, pravcu koji bi mu grad sam poka-zao.

(Amsterdam)

GERT URHANMiloša znam iz njegovog prvog amsterdamskog perioda. Sreo sam ga krajem osamdesetih, u Zavodu za urbanizam. Zapazio sam ga odmah, privlačio je svojom ljubavlju prema gradu i oštrim zapažanjima.

Ubrzo nakon što sam započeo svoj biro, pozvao sam ga da radi kod mene. Radili smo zajedno od 1992 do 1996. U početku nije bilo nimalo jednostavno. Milošu je bila potrebna dozvola za rad i da bi je dobio trebalo je da dokažemo da niko drugi u Evropskoj Uniji nema njegove kvalitete za taj posao. Jasno je bilo da to niko drugi ne bi mogao kao Miloš, ali nam je tek uz pomoć advokata uspelo da i holandsku državu ubedimo u to. U birou smo u to vreme radili na sjajnim projektima o budućnosti grada. Zahvaljujući svom naučnom iskustvu, Miloš je umeo da u te projekte unese fundamentalnu du-binu. Često smo imali oštre diskusije. Bile su potrebne. Tako su nam stavovi samo postajali jasniji. Kroz to su naši projekti podizani do višeg nivoa. Srećom, to su prepoznali i klijenti i kao rezultat pojavile su se dve knjige – A Pattern Image i Strategie voor Stedelijkheid (Strategija za urbanitet). Zajedno sa putujućom izložbom Red i haos u razvoju grada bili su to izuzetno cenjeni prilozi tadašnjoj stručnoj diskusiji i praksi. Knjige su postale deo obavezne literature na Arhitektonskom Fakultetu u Delftu. Tako je Miloš, ubrzo po svom dolasku ostavio traga u holandskom obrazovanju arhitekata.

Miloš je bio izuzetan po svojoj sposobnosti da izazove, pokrene, produbi, potpuno prepozna i analizira. Svojim analizama, projektima i prezentacijama značajno je do-prineo razvoju mog biroa i takodje, postavljanju vrednog teoretskog temelja urbanističkom shvatanju grada. Jedno izuzetno dostignuće.

(Amsterdam)

WOUTER BOLSIUSKada sam sreo Miloša 1989. godine u Amsterdamskom urbanističkom zavodu, obojica smo se osećali izgubljeno. Ja sam bio na odsluženju civilnog vojnog roka, a on je tek došao u Holandiju. Privremeno, da ispita situaciju. Nedostatak ambicije i službenički mentalitet u zavodu nas je obojicu prenerazio. Miloš je pucao od energije i imao veliku želju da se dokaže, sa ili bez podrške novih saradnika. Moja impresija sa njegove uvodne prezentacije je bila da su i šala i publika bili premali za njegovu priču.

Naša prva saradnja je završila u konfliktu dve tvrdoglave ličnosti. Jedan sa željom da uspe, koji ulaže sve u svoj rad, a drugi (ja) sa prostom odlukom da bude tvrdoglav. Arogancija mladosti. Na sreću, Miloš nas je svojim iskustvom i mudrošću izvukao iz te situacije. Posle toga smo postali puno bliži. Delili smo pasiju za dobrim ciga-rama, žestokim pićima i dobrom hranom. Iako je Mira bila šef kuhinje, on je uvek tvrdio da su njegovi ćevapčići bili bolji. Uvek je imao zalihu jako dobre rakije.

Kasnije, 1995. godine, uspeo sam da ga ubedim da pređe u Roterdam, u firmu Kuiper Compagnons u kojoj sam radio. Putovanje iz Amsterdama u Roterdam mu nije prijalo, ali je zato uživao u izazovima velikih projekata. Kratki rokovi, konstantna žurba i pritisak su budili njegovu kreativnost. Bio je efikasan i organizovan, ali isto tako i pasioniran u svom radu. Klijenti su bili opčinjeni tom njegovom pasijom.

Kada je Mira ostala u drugom stanju Miloš je odlučio da se vrati u Amsterdam. Naravno, ostali smo u kontaktu. Ponekad, obično nedeljom u 8, igrali smo tenis u Vondel parku. Mira sa svojom superiornom tehnikom i Miloš snaga-tor, sa željom i voljom da pobedi.

Bio je ponosan, a u isto vreme tako osećajan. Ta osećajnost je, čini mi se, najbolje iskazana u njegovim velikim crtežima, divnim snovima prostora, boje i svet-la. Volim te njegove intenzivne i intuitivne slike. One pokazuju drugu stranu teoretičara, pokazuju nam čoveka lepote. Bio mi je velika inspiracija i dobar prijatelj. Poseban čovek. Nedostajaće mi.

(Amsterdam)

BORKA PAVICEVIC: Vatreni dnevnik, drugi put

Zanimljivo i zakonomerno, veliki projekat “Moderna - srp-ski nacionalni identitet u XX veku“ Centar za kulturnu dekontaminaciju radio je čitave 2001. godine. Kao predlog kulturnog modela za “nova vremena”, a na osnovu anal-ize “starih”, u okviru “Moderne” dve su izložbe bile, pored predstava i “igranih” predavanja, tamo gde je bio “duh mesta”, a to su izložbe Bogdana Bogdanovića i Miloša Bobića u samome Centru, u Paviljonu.

Kada smo 1994. ušli u nekadašnji “Museo” u Birčanonovoj 2l, koga smo po slobodnoj volji nazvali “Paviljon Veljković” u spomen porodici graditelja, činilo mi se nužnim, tako sam učila od Miloša i Bogdana, da se napravi predlog ozbiljne prostorne i arhitektonske rekonstruk-cije u duhu originala, naravno, te sam se obratila CEP-u i nekadašnjim Komunikacijama. A kome bi drugom, jer smo jednom kada smo bili mladi, ambicizni, talentovani i pošteni radili u nekadašnjoj Pivari, “Novoj osećajnosti”, u Skadarskoj, projekte koje niko drugi na svetu, niti ovde nije radio. Jasno, a šta bi drugo, hteli smo da promenimo svet. Iz temelja, iz podruma Pivare. Bilo je to osamdesetih.Taj prostor više ne postoji, on je isparčan, isečen u bezbroj radnjičica, prostorčića. Nikada više nije mi moguće da prođem Skadarlijom.

Zeleno drvo bila je oznaka “Komunikacija”. Uvek na to mislim kada čujem testere, kako rade i seku, drveće. Sekle su i ljude, pretilo se testerama. Sada, u tran-ziciji, seku drveće. Miloš Bobić je otišao. Nikada nije pitao, ni rekao, zašto su neki od nas ostali, ni šta su radili. Taj tako ozbiljno moralni čovek, nikada nije održao nikome ni jenbo moralističko predavanje.

“Vatreni dnevnik” bio je naslov njegove izložbe - “Od šibica u životu, do života na šibicama”. Bilo je tako prirodno, za onoga ko vidi, a za druge je svejedno, da se Miloševi crteži na kutijama od šibica nađu u Centru, u Paviljonu, na prelomu dva veka, dve epohe, zato što je i Paviljon jedna velika kutija šibica. “Trauma gubitka doma rađa opsesiju stvaranja doma, trauma uništenja, opsesiju stvaranja, trauma zaborava, opsesiju pamćenja”, piše u predgovoru ovoj izložbi Dubravka Ugrešić. ”Miloš Bobić, arhitekt koji se 1991. odlučio na samoizgon iz vlastita doma, iz Beograda, danas živi u Amsterdamu. Miloš Bobić uspeo se za nekoliko godina “skućiti”, danas posjeduje nekoliko tisuća kutija od šibica. Miloš odbacuje pok-lopac, zadržava samo donji, indiferentni dio. Miloš Bobić je, dakako, i pušač cigara, cigareta i lule.” Srele su se Miloševe kutije od šibica sa našom kutijom, Paviljonom, jedno u drugome, našli su mesto, privremeno, u svetu i u zemlji koja se raspala, koju su raspali.

Tako, imala sam priliku u dugom vremenu, na trenutak, ili u trenutku, biti svedokom dubokog smisla stvari ko-jima se bavio Miloš Bobić. A posebno razaranja i njego-vog stvaranja. I koliko sve to skupa košta. Zaborava, pamćenja Glave košta. Uvek kada naiđem, a to je često, na užas nerazumevanja prostora, na uništenje prostora, vidika, pogleda, slobode kretanja, slobode, uvek mislim na Miloša Bobića, na njegovo ispisano, zagovarano i mani-festovano. Ne, kod Miloša Bobića, to nisu bili komunalni problemi. To je bila filosofija. Koja se imala živeti u stvarnosti.

Ako je iko sačuvao svako načelo svoje mladosti, to je Miloš Bobić. Nepotkupljiv, životom nepotkupljiv, vre-menom, prostorom nepotkupljiv, ceo, jedinstven, prav i zaokružen. Kada čovek danas sve ovo oko sebe gleda, misao na Miloša Bobića može ga sačuvati pri zdravom zaboravu i pri zdravom pamćenju. U tom smislu i on sam je dom, kuća, postojanje. (Beograd)

MILOŠ BOBIC: Odraz

NarcisDobro jutro, poželim mu na početku svakog dana. On ćuti. Nemo posmatra. Ponovim dobro jutro, i dobijem isti nemi odgovor. Gleda me radoznalo, zabrinuto. Pomno se is-pitujemo. Pokazuje zube. Beči oči. Bez osmeha. Ne bih rekao da odgovara mojoj predstavi o Zlatoustom. Uočavam na njemu detalje kojih kao da se ne sećam. Podbuo je i nagužvan. Kao da je juče bio bolje volje i sa nešto manje sedih nego prošle nedelje. I one kese ispod očiju nisu bile tako teške, otromboljene i modre. Gleda uvek pravo u mene. Stavlja naočare. Onda ih skida i ja ga ponovo vidim manje oštro, ali celog i bez dodataka. Uočavam znake volje da se predstavi u boljem svetlu. Okreće pro-fil, onda se vraća anfasom na kome začešljava zaliske. Trudi se da popravi izgled ali mu baš i ne polazi za rukom. Možda se ne trudi dovoljno, ili nije njegov dan. Sad gleda ispitivački. Unosi mi se u lice ne napuštajući svoju ravnu plohu slike. Kao da bi da pronikne u tajnu inverzije. I ja u njoj tražim poslednju mrvu utehe. Možda u neinverznoj stvarnosti izgleda bolje? Pitanje kompozicije, ništa više. Poznajemo se godinama i gotovo sam siguran da stari malo brže od mene. Moj najstariji i poslednji poznaniik. Viđam ga povremeno, kada ja to poželim. Primećujem da ga ti susreti sve manje raduju. Ugasim svetlo i on nestane.

AlisaPonekad poželim da zakoračim iza tog lika i otkrijem da li iza njega zaista nema nikakve dubine. Plašim se da bi me takav iskorak odveo u neprijatnu inverziju Ali-sine priče. Da ja, kao, već živim u zemlji iza ogledala, u bajci, u boljem svetu, a da je surova realnost sva-kodnevice tamo, iza ogledala. Moguće je pretpostaviti da postoji svet manje dobar od onog koji uobičajeno kritiku-jemo i kojim nismo baš sasvim zadovoljni, mada je vero-vatno moguć i neki bolji.

OdrazIspijam prvu kafu. Ispred mene u prvom planu nazirem odraz onog tipa iz ogledala. Sve je tu: prepoznatljivi obris nosa, obrve, zalisci po ivici a sve između njih nekako neodređeno, nezavršeno i uspokojavajuće nejasno. Topografija lica u magli. Prisan lik duha. Ispunjava me spokojem i gledam ga nehajno, krajičkom oka, bez brige i podozrenja. Zapravo, gledam kroz njega u dubinu slike.

ProzorU okvru prozora razbaškario se zaleđeni kanal. Gale-bovi sleću na ledenu pistu, kližu se i iznenađeno klikću jer ne mogu da zarone. Sused baca redovnu porciju mrva hleba uobičajeno namenjenu patkama. Proždrljive ptice se otimaju o mrve i halapljivo ih gutaju u komadu. Krpice zaostalog snega omekšavaju tvrde trake pejzaža preda mnom - kolovoz, parkirani automobili, trotoar, zaleđeni kanal, onda opet parkirani automobili, ulica, trotoar i fasada zgrade preko puta. U staklima Suda vidim odraz prozora i u njemu uramljenu siluetu sa šoljicom za kafu. Bleštavi refleks tog prozora na ledu je bez siluete.

SiluetaNiski far sunca lize duz kanala. Iz pandži belih ptica na ledu izrastaju golemi crni ždralovi. Distorzirana proporcija ptičje senke opčinjava koliko i preobraćaj kratkonoge bele ptice u vitku, elegantnu siluetu, trans-formaciju nepoznatu izučavanjima zoologa D’Arcy Thom-sona. Zaboravi, i Liliputanci su na osnovu proporcijskih sličnosti doneli pogreπne zaključke o težini Gulivera i količini vina koje može da popije u jednoj čaši. Senka je nedokučiva.

Narcis, odraz, silueta i Alisa zajedno, bez prozora Gledajući taj prizor, setih se jutrošnjeg poznanika. Rado bih ga zamenio senkom ili obrisom pojave. Detalji unespo-kojavaju. Globalna predstava umiruje, opušta, čak daje nadu. Uz pomoć zraka jedne lampe može da se prođe kroz odraz i zaroni u bezbolniju, opstu predstavu posebnog. U ovoj eri ratova za naftu, korektne indoktrinacije i totalne potrošnje, vlastita fizicka pojavnost je povratila značaj. Posebno za dobro potonjeg. Iako je pojavnost odu-vek veliki lični problem, danas susret sa sobom treba što lakše i bezbolnije prebroditi kako bismo se uhvatili u koštac sa ulicom, kako bismo pogledali u novine. Novine? Gle, evo opet odraza. Rat u Avganistanu asocira na rat protiv Beograda. Promena režima u Argentini podseća na promenu u Srbiji. Bin Laden je varijanta već koriš-ćene metafore zla, pokriće nečovjestva počinjenog u ime borbe protiv zla. Kolateralne štete su takođe eufemizam za već više puta viđeno.

Da li je bolji svet u kome se zla događaju drugima od sveta u kome su ona rezervisana za nas? Svakako nije. Takav odgovor nalaze politički korektan go-vor. Ali, duboko u nama ostaje osećaj olakšanja. To se opet događa negde drugde, dovoljno daleko da prepoznamo samo siluetu, obris poznatog. Za to je dovoljno tek zgodno, po ličnom ukusu postavljeno osvetljenje, taj jedini siguran izlaz iz mraka.

Komunikacije su, barem meni bile mesto gde sam učila značenja vizuelne leksike. Format, prelom, fon-tovi, tipografska rešenja i lucidne igrarije malim grafičkim simbolima i minijaturama... sve je bilo odraz očite pasije i majstorstva urednika. Razlog da se list rastvori i prevrne po rukama još koji put i posle prvog čitanja. Mada, mislim da Milošu to nije bilo važno. Bio je to samo još jedan interaktivni sloj, još jedan filter, pa ko vidi, video je...

Zanimljiv simbol na kineskim vratima su biljke sa puno semenja, kao lotos zbog svoje lukovice ili lubenica. To je želja da se ima puno dece, da se razmnožava i širi.

Miloševe Komunikacije su bile početak mnogih za-nimljivih, dobrih i pametnih stvari. Jedna je ipak najvažnija, bile su zametak prave kritičke misli u arhitekturi i nepristajanja na baš bilo šta i od bilo koga.

Vremena se menjaju. I vreme nas menja. Moje vreme me je dovelo u Emerald ulicu, u Singapur. Komunikacije su same došle za mnom. Mora da je ipak sve to vredelo kad su našle put.

P.S.Jednom smo nešto valjda strašno važno diskutovali u Miloševom potkrovlju. Razgovora se uopšte ne sećam, samo uramljenih malih grafika i crteža na zidu. Sve vrata, ona iz Komunikacija...

(Singapur)

RUŽICA STAMENOVIC: Vrata

Edicija Komunikacija kojima je Miloš Bobić bio urednik istovremeno je bila i zbirka uvek vrlo probranih grafika, fotografija i crteža čija su tema bila vrata. Između tih vrata iz Komunikacija i moje kolekcije fotografija vrata iz ulice Emerald u Singapuru stoje godine i kontinenti. A ipak mi se čine vrlo povezane te dve priče.

Pročelja singapurskih peranakanskih kuća su varijacije na istu temu. Ulaz je kombinacija praktičnih zahteva, verovanja i čiste ornamentacije. Svaki element ima svoj poseban oblik i značenje. Zajedno pak imaju isti cilj, da uspostave transparentnu granicu između privatnog i javnog, očiglednog i transcedentnog.

Svaki broj Komunikacija bio je objektivna infor-macija upakovana u lucidno, avangardno, duhovito ili već neko drugo, posebno viđenje. Svaki broj je bio i poseban, imao neki svoj duh, temu i možda poruku za one koji umeju da čuju. Vrata profesije.

Miloš me je zamolio da napišem svoj prvi tekst za Komunikacije, priču o Berlinu u kome se tada događalo mnogo (33/84). Već drugi tekst (36/85) bio je kritika i znak da se kroz ona vrata Komunikaci-je prošlo. Miša je “Arhitektonski u šest lekcija” nesebično preporučio za reprint u “Književnim no-vinama”. Od tada pišem o arhitekturi.

Kinezi veruju da kroz vrata pored ljudi ulaze dobri i loši duhovi. Za one loše se na samom pragu stavi malo ogledalo kako bi se ugledali i pobegli uplašeni. Vrata imaju i slojeve, nekoliko krila i otvora kojim se filtri-raju svetlost, radoznali pogledi i ljudi.

Komunikacije su bile pune svakakvih tvrdnji i mišljenja iza kojih se uvek stajalo punim imenom. Duhovi su se sami svrstavali u dobre i loše, a mi se učili da saznajemo ne samo ko je ko u arhitekturi, nego i ko je kakav. Neki bi se pojavili samo jednom i pobegli, valjda uplašeni svog odraza u ogledalu Komunikacija. Ona dragocena “nulta” Miloševa kolek-cija Komunikacija ukoričena u braon tvrdi povez je verovatno najkompletnija istorija arhitekture tih decenija.

Krila kineskih vrata i šare na pregradama, drvene ara-beske i oblici otvora kontrolišu brzinu vazduha koji pro-lazi ili “daju oblik vetru”.

Miloš nas je i kritikovao i hvalio. Jedan od prvih dobijenih konkursa je žestoko potkačio. Elegantno i argumentovano, nista lično. Tako je vetar koji je fijukao uzburkavši arhitektonske duhove dobio oblik, pravi. A onda, nekom drugom prilikom, “dobro vam je ono...”. Toliko, između dva dima, u prolazu. A ono-liko značilo. Umeo je sa vetrom, kao kineska vrata.

Vrata peranakanskih kuća se ukrašavaju na poseban način. Dodaju se figure, znaci i simboli koji prizivaju dug život, sreću, zdravlje, bogatstvo i hramoniju doma. Uobičajeni su karakteri Fu ili Wan, obrnuta svastika, kornjača, jelen, zimzelene biljke, feniks, ždral, parovi riba ili pataka. Ornament nije samo tu da “bude”, nego i da “znači”.

Posebno izdanje časopisa

Komunikacije posvećeno Milošu

Bobiću, 2007.

Special edition of the Komunikacije

magazine, dedicated to Miloš Bobić, 2007

zahtijevalo javne rasprave za planiranje. Međutim, praksa je bila samo djelomično uspješna. CEP-ovci su stvorili mehanizam koji je trajno utjecao na mene, a to je da se prva zrela ideja prezentira i da se odmah krene s razgovo-rom sa što većim brojem ljudi, da se čuju njihovi komentari i privuku ideje. Klijent nije neprijatelj, javna rasprava nije problem, ona može samo doprinijeti kvaliteti našeg rada. Kontakt plan ide prema konkretnoj zajednici, k ljudima koji će kasnije sudjelovati u javnoj raspravi i za koje mi radimo. Na kraju, ti ljudi vide sebe u tom planu, neku svoju ideju. I to apsolutno nije bila demagoška intencija. U tome je CEP zaista bio različit, u toj intelektualnoj kurioznosti, otvore-nosti i hrabrosti. Ja vjerujem u svoje znanje, ali bitno je ono što ne znam.

addresses of all those people CEP considered interesting. I established contact with the magazine when I was still a student. Many years later, in Australia, I started publishing magazine called urbophilia, whose format paraphrased the format of Komunikacije magazine. In 2007, when Miloš sud-denly and way too early passed away in Amsterdam, Braca Gaković and the group of CEP members edited a special edition of Komunikacije magazine, for which I wrote the text Fragments… on the fighter. Urbophilia is now published by my laboratory co+labo radović in Tokyo.ORIS: What was CEP focused on in the 1980s? DARKO RADOVIĆ: CEP mostly focused on detailed urban development plans, the zone that covers the area between planning and architecture, but belongs to both. It was also involved in spatial plans and master plans, but architecture as well. The strategy was that CEP never had more than 25 employees because then they would have to have a work-ers’ union and the idea of old members of CEP, the genera-tion of 1968, was that of direct democracy. The main idea was innovation without limitations. The proportions are not delimitating; we are dealing with space. The intersections among these dimensions are always most interesting, like when something like a building, a private space, becomes public or borders with the public space. CEP introduced a methodologically innovative concept into the planning pro-cess – the Contact Plan. It was an innovation in Yugoslavian law that required public discussions on planning. However, it was only partially successful in practice. CEP members created a mechanism that permanently influenced me; the process of a first valid idea immediately presented to a large number of people, which would initiate discussion, comments and new ideas. The client is no enemy, public discussion is not a problem, but can only contribute to the

quality of our work. The Con-tact Plan is to be presented to a specific community, people who would later participate in the public discussion; the people we work for. Eventu-ally, people see themselves or

ORIS 116, GODINA _ YEAR 2019. 18

ORIS: Jedna od konstantnih referenci koja se pojavljuje u Vašem radu jest Henri Lefebvre. Jeste li u kontakt s Lefebvreom došli već tada, 80-ih godina, u sklopu CEP-a? DARKO RADOVIĆ: Tu se nije pojavljivao samo Lefebvre, kao ideja, nego čitava kon-stelacija mislilaca. CEP nije

their idea in the plan. It was absolutely not pure demagogu-ery; it was what made CEP really different; this intellectual curiosity, openness and bravery. The idea of believing in one’s knowledge but taking into account that which one does not know as well.

Darko Radović, Davisi Boontharm (ur.), small Tokyo, 2012., naslovnica knjige

Darko Radović, Davisi Boontharm (Eds.), small Tokyo, 2012, book cover

Darko Radović, Davisi Boontharm, Kengo Kuma, Ana Grgić (ur.), The Split Case, 2012., naslovnica knjige

Darko Radović, Davisi Boontharm, Kengo Kuma, Ana Grgić (Eds.), The Split Case, 2012, book cover

DARKO RADOVIĆ, INTERVJU _ INTERVIEW 19

bio grupa arhitekata i urbanista koji se bave samo svojim idejama unutar nekog zatvorenog kruga. Postojala je prava interdisciplinarnost, bez ideologiziranja, ali s jakim ideo-loškim profilom. Lefebvre se u takav pristup izvanredno uklapa i on i danas ostaje inspirativan provokator. Za njega je ključno oslobađanje potisnute ljudskosti, senzualno-sti, raznih kvaliteta koje u svom sadašnjem radu u Japanu nazivam nemjerljivim. Jer kako mjeriti različit stupanj mog zadovoljstva i Vašeg zadovoljstva u kontaktu s… bilo čim?! A stalno smo pod pritiskom da se sve mora izmjeriti, jer dok se nešto ne izmjeri ne može se ni prodati, a ako se ne može prodati onda to u današnjem svijetu nema vrijed-nosti. To je koncept generalnog ekvivalenta. Lefebvreovi tekstovi i danas su subverzivni. Jean-Luc Nancy je u knjizi After Fukushima: The Equivalence of Catastrophes, koja je vezana za Japan i vrlo kritična, izvanredno pisao o tom imperativu ekvivalencije, gdje se mora staviti broj na sve

– i, konsekventno – gdje se sve može prodati, od ljudskog tijela i ljudskog uma, do morala i kuće. ORIS: Lefebvre je bio dosta prevođen u Jugoslaviji, iako mi se čini da je njegov utjecaj na mainstream arhitekturu i urbanizam bio razmjerno ograničen i da je snažnije dje-lovao na filozofski i sociološki diskurs. Situacionisti se također učestalo pojavljuju u Vašem radu. Dolaze li oni

ORIS: One of the constant ref-erence points that appear in your work is Henri Lefebvre. Have you established con-tact with Lefebvre back in the 1980s within CEP?DARKO RADOVIĆ: We focused not only on Lefebvre, but the whole constellation of think-ers. CEP was not a group of architects and urban plan-ners that shared their ideas only within a closed circle. There was real interdisci-plinarity with no ideologies, but a strong ideological pro-file. Lefebvre fit perfectly into such an approach and has remained to be an inspiring provocateur till this day. Lib-eration of suppressed human-ity, sensuality, different quali-

ties I call immeasurable in my current work in Japan are crucial to him. How can you measure a different degree of my and your pleasure in contact with… anything?! And we constantly feel the pressure of having to measure everything. It is because until something is measured it cannot be sold, and if it cannot be sold, it has no value in this world of ours today. It is the concept of a general equivalent. Lefebvre’s texts are still subversive today. In his book After Fukushima: The Equivalence of Catastrophes, which is related to Japan

Darko Radović, Another Tokyo, 2008.,

naslovnica knjige

Darko Radović, Another Tokyo, 2008,

book cover

ORIS 116, GODINA _ YEAR 2019. 20

Publikacije Darka Radovića

Publications by Darko Radović

u paketu s Lefebvreom ili iz drugih izvora? Oni su dosta dugo bili neprepoznati među arhitektonskom zajednicom. DARKO RADOVIĆ: Meni se to dogodilo kroz čitanje. Bilo mi je jako drago kad sam našao vezu situacionista s Lefebvreom. Postojao je animozitet, neslaganje između mladog Deborda i Lefebvrea o tome čija je ideja bila prva, ali meni su Debord i situacionisti zanimljivi zbog borbe za slobodu da se bude, da se kaže, da se povuče linija... Susreo sam se s tim idejama u Beogradu, ali sam ih počeo ozbiljno izučavati i primjenjivati tek u Australiji, kad sam se našao u kulturama koje ne razumijem. Postalo mi je izuzetno bitno, čak egzistencijalno važno prepoznati i pri-znati granice svog znanja i svoje relevantnosti. Počeo sam to osjećati kroz susrete s urbanom kulturom koja, jedno-stavno, nije moja. U toj kulturi ima stvari koje u političkom i društvenom smislu shvaćam, ali ne volim, ali bilo je i kvali-teta koje su evidentno iznad onoga što sam do tada doživio. Tu su i situacije gdje moje prethodno znanje, moje obrazo-vanje, moje iskustvo postaje irelevantno u mjeri koje i nisam bio svjestan. A kada je, nakon Australije, došla Azija, pojavljuju se susreti s radi-kalnom različitošću koji mogu biti frustracija ili uzbuđenje. Odlučio sam da ne budem fru-striran – ipak je mnogo lakše reći da ne znaš. Tu je moj život postao pravi situacionistički dérive. To otvara nova pitanja

– kako se izgubiti i kako nešto pronaći?ORIS: Kao stranac putujete i u kulturnom i u intelektual-nom smislu. No što je ta Vaša popudbina, koje vrijednosti Vam na tim putovanjima i u transferima znanja pomažu, na što se oslanjate?

and very critical, Jean-Luc Nancy excellently wrote about this imperative of equivalence, where everything has to be measured and, consequently, sold; from the human body and mind to one’s moral and house. ORIS: Lefebvre’s works were translated in Yugoslavia although I feel that his impact on mainstream architec-ture and urban planning was rather limited and somewhat greater on the philosophical and sociological discourse. Situationists often appear in your work. Are they combined with Lefebvre or with other resources? For a long time, they were not recognised among the architectural community. DARKO RADOVIĆ: I got to know them through reading. I was quite happy when I found the connection of Situationists and Lefebvre. There was animosity, discrepancy among young Debord and Lefebvre on who had the first idea, but I found Debord and Situationists interesting because of their fight for the freedom to be, to say, to draw a line… I first encoun-tered this idea in Belgrade but started to study and apply them only in Australia, when I found myself immersed in the cultures I did not understand. It became extremely impor-tant to me, even existentially, to recognise and honour the boundaries of my knowledge and relevance. I started to feel it in the encounters with the urban culture which simply was not mine. There were things in those cultures that I under-stood but did not like and there were qualities that were above everything I had experienced until that moment. There were situations where my previous knowledge, education or experience were irrelevant, so much I did not even realise it. And when, after Australia, I went to Asia, I encountered

DARKO RADOVIĆ, INTERVJU _ INTERVIEW 21

urbophilia 12: A Street with No Name,

publikacija istraživačkog laboratorija co+labo

radović, 2019.

urbophilia 12: A Street with No Name,

publication of the research laboratory

co+labo radović, 2019

urbophilia 08: inVISible, katalog izložbe inVISible

održane na Visu 2016.