paragraf pravni instruktor • br. 88 • mart 2015. · iii građansko pravo iii-1 svojinsko pravo...

Para

graf

Pra

vni

inst

rukt

or •

br.

88

• m

art 2

015.

Izdavač:

Paragraf Lex d.o.o. 21000 Novi Sad Jovana Boškovića 5 Tel: 021/457-421

Direktor: Bratislav Milovanović

Glavni i odgovorni urednik: Dušan Pavlović

V. d. Pomoćnika glavnog i odgovornog urednika: Snežana Zvonarić

Viši urednik: Mile Orlović

Urednik: Dragana Jevtić Dimitrijević

Redakcija: Snežana Radović Mara Cvetković Mila Pejčić Kilibarda

Sekretar redakcije: Lidija Bogojević

Autor časopisa: Ljiljana Pjevač Pejović

Tehnički urednik: Ivan Fišer

Dizajn: Olgica Fišer

Štampa: Beograf, Nova Pazova

Copyright © Paragraf, www.paragraf.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

34

PRAVNI instruktor : časopis za pravnu teoriju i praksu / glavni i odgovorni urednikDušan Pavlović. - 2011, br. 1/6 (31. oktobar)- . - Beograd (Takovska 42) : Paragraf Co ; Novi Sad (Jovana Boškovića 5) :Paragraf lex, 2011 (Nova Pazova : Beograf). -30 cm

DvonedeljnoISSN 2217-7027 = Pravni instruktorCOBISS.SR-ID 186958860

Impressum

Zainteresovani ste za reklamiranje u časopisu

Pravni instruktor?Više informacija na:

011/3292-067, 2750-024; [email protected]

ili www.paragraf.rs

ISSN 2217-7027

Broj izašao iz štampe:30.3.2015. godine

www.paragraf.rs

Pravni instruktor │ mart 2015. │ Br. 88 │ 1

i INFORMACIJE ZA PRETPLATNIKEi INFORMACIJE ZA PRETPLATNIKE

Obaveštavamo Vas da Vam je, kao pretplatnicima na štampano izdanje kompanije Paragraf, omogućen pristup svim časopisima, izdanja na koje ste pretplaćeni,

objavljenim od početka izlaska časopisa pa sve do kraja 2013. godine.Časopisi su u elektronskom (PDF) formatu i možete im pristupiti na sledeći način:

1. Posetite naš vebsajt www.paragraf.rs i kliknite na "Korisnički kutak";3. Otvorite "Sadržaj i download svih štampanih izdanja";4. Izaberite časopis na koji ste pretplaćeni;5. Sa leve strane unesite šifru koju smo Vam poslali;6. Nakon unosa šifre, sa leve strane će se otvoriti spisak svih objavljenih brojeva časopisa.

Takođe, na istoj strani, u glavnom prozoru, omogućen Vam je i pristup zbirnom sadržaju, u kome se nalaze naslovi svih tekstova koji su objavljeni u tom izdanju. Ovaj zbirni sadržaj Vam daje mogućnost da lako i brzo locirate neki tekst, ukoliko ste zaboravili u kom je broju objavljen - jednostavno, u polje "Nađi" počnite da kucate bilo koji pojam koji tražite i u dobićete listu dokume-nata koji imaju zadati pojam u svom naslovu.

OBRASCINa našem sajtu www.paragraf.rs, u delu Besplatno, možete preuzimati popunjive i po rubrikama sistematizovane obrasce u PDF formatu.

AKTUELNI STATISTIČKI PODACINa adresi www.paragraf.rs možete pratiti aktuelne statističke podatke iz oblasti zarada, osnovica doprinosa, kamata, indeksa potrošačkih cena i ostalog.

KONTAKT SA REDAKCIJOMPitanja, sugestije i predloge možete dostaviti redakciji časopisa Pravni instruktor putem e-maila ili

faxa u vremenu od 7:30 - 15:30h • Fax: 011/ 3290-498 • e-mail: [email protected].

SVE DNEVNE PRAVNO-EKONOMSKE VESTI NA JEDNOM MESTUNa www.paragraf.rs možete svakodnevno pratiti najnovije poslovne i pravno-ekonomske vesti, kao i druge informacije od značaja za poslovanje. Umesto Vas, na jednom mestu, pratimo preko stotinu različitih veb sajtova, dnevne novine, vesti sa Tanjuga i druge izvore. Izdvajamo najinteresantnije i najaktuelnije informacije i na taj način štedimo Vaše vreme.

Služba komercijale (za sva pitanja vezana za pretplatu, obnovu pretplate i sl.)Beograd - 011/275-2171, 011/275-0296

• Novi sad - 021/457-421, 021/557-505 • Niš - 018/511-839, 018/528-808Služba pretplate (za sve informacije u vezi sa plaćanjem pretplate)

011/2750-024, 011/2750-035

KALENDAR SAVETOVANJA ZA 2015. GODINUDATUM MESTO REDAKCIJA ČASOPISA TEMA NAPOMENA

7-8. maj 2015. Beograd Budžetski instruktor Obuka za polaganje ispita za službenika za javne nabavke

Dvodnevna obuka

24-27. maj 2015. Vrnjačka banja Sve redakcije Novine i primena opštih i finansijskih propisa u javnom i u privatnom sektoru

Višednevno savetovanje

Septembar 2015. Palić Sve redakcije Novine i praktična primena aktuelnih propisa Višednevno savetovanje

Uvek ažuran spisak savetovanja sa detaljnim informacijama možete naći na www.paragraf.rs.Prijavite se na našu mailing listu, kako biste blagovremeno bili obavešteni o savetovanjima.

2 │ Pravni instruktor │ mart 2015. │ Br. 88

OSTALA IZDANJA KOMPANIJE PARAGRAF


REDOVNE RUBRIKE U ČASOPISU PRAVNI INSTRUKTOR

I Ustavno pravoI-1 Državno uređenjeI-2 Organi vlasti i teritorijalnog uređenjaI-3 Odbrana, bezbednost i unutrašnji poslovi

II Pravosudno organizaciono pravoII-1 SudstvoII-2 TužilastvoII-3 Advokatura

III Građansko pravoIII-1 Svojinsko pravoIII-2 Obligaciono pravoIII-3 Nasledno pravoIII-4 Porodično pravoIII-5 Autorsko pravo i pravo industrijske svojineIII-6 Zastarelost

IV Parnični, vanparnični i izvršni postupakIV-1 Parnični postupakIV-2 Vanparnični postupakIV-3 Izvršni i postupak obezbeđenjaIV-4 Arbitražno pravoIV-5 Medijacija

V Krivično pravo i krivični postupakV-1 Krivična delaV-2 Krivična odgovornost pravnih licaV-3 Krivični postupakV-4 Privredni prestupiV-5 Prekršaji i prekršajni postupakV-6 Zastarelost

VI Upravno pravo i upravni postupakVI-1 Upravni postupakVI-2 Upravni sporVI-3 Posebni upravni postupci

VII Radno, penzijsko i medicinsko pravoVII-1 Prava iz radnog odnosaVII-2 Prava van radnog odnosaVII-3 Mobing

VII-4 Zapošljavanje invalidaVII-5 Bezbednost i zdravlje na raduVII-6 Prava na penzijsko i invalidsko osiguranjeVII-7 Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu

VIII Trgovinsko i kompanijsko pravoVIII-1 Osnivanje i statusne promeneVIII-2 Privredne delatnostiVIII-3 Vanprivredne delatnostiVIII-4 PreduzetniciVIII-5 ZastupanjeVIII-6 Stečajno pravo i likvidacijaVIII-7 Pravo osiguranjaVIII-8 Pravo medijaVIII-9 Pravo informacionih tehnologijaVIII-10 Bankarsko i berzansko pravo

IX Međunarodno i uporedno pravoIX-1 Međunarodno krivično pravoIX-2 Međunarodno privatno pravoIX-3 Međunarodno javno pravoIX-4 Međunarodno privredno pravoIX-5 Pravo EUIX-6 Uporedno pravo

X Poresko pravoXI Ostalo kazneno zakonodavstvoXII Zastarelost

XII-1 Opšti rokoviXII-2 Posebni rokovi

XIII Stavovi sudske prakseXIII-1 Pravna shvatanjaXIII-2 Pitanja i odgovori na zajedničkim

sednicama sudovaXIII-3 Aktuelni primeriXIII-4 Sporna pitanja

XIV Inspekcijski nadzorXV Preduzetnici

Redovne rubrike u časopisu Pravni instruktor

PRETPLATOM NA ŠTAMPANO IZDANJE PRAVNI INSTRUKTOR STIČETE PRAVO NA:• 24 BROJA ČASOPISA kod godišnje pretplate• 12 BROJEVA SPECIJALISA ZA ADVOKATE - izlazi jednom mesečno i sadrži odabir aktuelnih tema i

informacija od značaja za svakodnevni rad advokata• POSTAVLJANJE PITANJA pisanim putem iz oblasti koje su tema časopisa• PARAGRAF LEX DEMO - dnevno ažurni propisi, pravne vesti i popunjivi obrasci u online bazi• SPECIJALIS - Paragrafova zbirka sudskih odluka sudova opšte i posebne nadležnosti - izlazi u januaru

svake godine i sadrži odluke donete u prethodnoj godini• 4 ULAZNICE ZA JEDNODNEVNA SAVETOVANJA u organizaciji kompanije Paragraf• 2 PRIRUČNIKA - 1 koji redovno objavljuje redakcija u toku godine i 1 po izboru• SVE BROJEVE u pdf formatu, objavljene u godini u kojoj je zaključena pretplata• BESPLATNO REKLAMIRANJE - jedna besplatna reklama u nekom od izdanja kompanije Paragraf• POPUSTE NA PRETPLATU na ostala izdanja i stručne skupove kompanije Paragraf• POVOLJNE USLOVE PLAĆANJA - mogućnost godišnje i kvartalne pretplate, kao i mogućnost plaćanja

godišnje pretplate u 4 rate


I USTAVNO PRAVO

▶ Pitanja i odgovori

Neophodno visoko obrazovanje za obavljanje određenih poslova zaštite od požara ............................................................. 9

III GRAĐANSKO PRAVO


Građenje na tuđem zemljištu u privatnoj svojini i nemogućnost izdavanja građevinske dozvole ..................................10Efekti naplate ugovorne kazne na zaključeni ugovor ..........................................................................................................................11

IV PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK


Sprovođenje izvršenja na zaradi izvršnog dužnika u situaciji kada poslodavac kasni sa isplatom zarade .................13

V KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK

SPORAZUMI JAVNOG TUŽIOCA I OKRIVLJENOG U KRIVIČNOM POSTUPKU I MOGUĆNOST NJIHOVOG UVOĐENJA U POSTUPAK ODLUČIVANJA O PRIVREDNIM PRESTUPIMA .......................... 14

1. Uvodna razmatranja i sumarni osvrt na stranačko sporazumevanje u uporednom krivičnom procesnom pravu ..........14

SadržajPravni instruktor 88 • mart 2014.

SADRŽAJ


2. Vrste stranačkih sporazuma u ZKP-u Srbije ....................................................................................................................................................153. Mogućnost uvođenja stranačkog sporazuma u postupak odlučivanja o privrednim prestupima ...........................................21


Oštećeni kao supsidijarni tužilac .................................................................................................................................................................24

Zastarelost u krivičnom postupku ...............................................................................................................................................................25

Karakteristike krivičnog dela sitna krađa ................................................................................................................................................27

Odgovornost pravnog lica u slučaju da vozač upravlja motornim vozilom za vreme trajanja zaštitne mere zabrane upravljanja .........................................................................................................................28

OŠTEĆENI KAO PODNOSILAC ZAHTEVA ZA POKRETANJE PREKRŠAJNOG POSTUPKA ZBOG PREKRŠAJA IZ ZAKONA O SLOBODNOM PRISTUPU INFORMACIJAMA OD JAVNOG ZNAČAJA .......................................................................................................... 29

Podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ..............................................................................................................................29Oštećeni kao podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ..................................................................................................31Zaključak ..............................................................................................................................................................................................................................33

PRIMENA SPORAZUMA O PRIZNANJU PREKRŠAJA U OBLASTI SAOBRAĆAJA U PRAKSI .................................................................................................................. 34

Objašnjenje o postupanju pojedinih policijskih uprava u zaključivanju i primeni sporazuma o priznanju prekršaja ........................................................................................................................35Primer primene sporazuma o priznanju prekršaja u praksi ........................................................................................................................37Zaključak ..............................................................................................................................................................................................................................38

VII RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO

UPOREDNI PREGLED POSEBNIH KOLEKTIVNIH UGOVORA U REPUBLICI SRBIJI ............................. 39

Analiza zaključenih posebnih kolektivnih ugovora ..........................................................................................................................................40Zajednička rešenja ..........................................................................................................................................................................................................42Zaključak ..............................................................................................................................................................................................................................47


Pravo zaposlene na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor po prestanku radnog odnosa na određeno vreme istekom porodiljskog odsustva ............................................................................................48

Obaveza pravnih lica da obezbede sprovođenje mera zaštite od požara sa potrebnim brojem stručno osposobljenih lica ...........................................................................................................48

SADRŽAJ


VIII TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO

„BELE” I „CRNE” LISTE PRIVREDNIH SUBJEKATA ........................................................................................ 50Pojam i obeležja ...............................................................................................................................................................................................................50Međunarodna, evropska i komparativna praksa ...............................................................................................................................................51Unutrašnji nadzor i kontrola i anti-korupcijski mehanizmi .........................................................................................................................51Pravila i procedure listiranja ......................................................................................................................................................................................52„Bele” i „crne” liste u domaćem zakonodavstvu .................................................................................................................................................52Regulatorne i srodne inicijative ................................................................................................................................................................................54

UPIS PREDSTAVNIŠTVA STRANIH UDRUŽENJA U REGISTAR KOD AGENCIJE ZA PRIVREDNE REGISTRE ..................................................................................................... 56

Sadržina Registra .............................................................................................................................................................................................................56Dokumentacija potrebna za upis predstavništva stranog udruženja u Registar .................................................................................56Registracija .........................................................................................................................................................................................................................57Primena propisa na zaposlene u predstavništvima stranih udruženja ...................................................................................................57Sredstva za rad predstavništva stranih udruženja ...........................................................................................................................................57Zabrana rada predstavništva stranog udruženja ...............................................................................................................................................57Brisanje predstavništva stranog udruženja iz Registra stranih udruženja ............................................................................................57

ZADUŽBINE I FONDACIJE ..................................................................................................................................... 58Osnivanje .............................................................................................................................................................................................................................58Naziv .....................................................................................................................................................................................................................................58Poresko oslobađanje ......................................................................................................................................................................................................58Imovina zadužbine ..........................................................................................................................................................................................................58Organi zadužbine i fondacije ......................................................................................................................................................................................59Prestanak zadužbine i fondacije ...............................................................................................................................................................................59

KOMENTAR PRAVILNIKA O IZMENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O UTVRĐIVANJU TROŠKOVA ZA IZDAVANJE DOZVOLA I GODIŠNJE NAKNADE ZA OBAVLJANJE POŠTANSKIH USLUGA „Sl. glasnik RS”, br. 25/2015 ............................................................................................................................... 60


Promena pravne forme ortačke radnje u formu ortačkog privrednog društva po službenoj dužnosti .........................61

Poslovanje dvočlanog društva s ograničenom odgovornošću nakon smrti jednog člana ....................................................62

Shodna primena odredaba o isplati dividende i međudividende akcionarima na isplatu dobiti članovima društva s ograničenom odgovornošću .............................................................................................64

SADRŽAJ


Povezanost stranog pravnog lica sa domaćim pravnim licem po osnovu učešća u osnovnom kapitalu....................................................................................................................................................65

ODGOVORI NA AKTUELNA PITANJA IZ PRAKSE U VEZI SA PRIMENOM ZAKONA O PLANIRANJU I IZGRADNJI ...................................................................................... 66

NEPRAVIČNE UGOVORNE ODREDBE POTROŠAČKIH UGOVORA I OPŠTIH USLOVA POSLOVANJA ......................................................................................................................... 74

Koji su najčešći problemi potrošača? ......................................................................................................................................................................75Kako se utvrđuje nepravičnost ugovorne odredbe? .........................................................................................................................................75Kako se sankcionišu nepravične ugovorne odredbe potrošačkih ugovora u srpskom pozitivnim pravu? ...............................77

PREDMET KONTROLE SUBJEKATA KOJI POSLUJU SA HRANOM OD STRANE VETERINARSKE INSPEKCIJE .............................................................................. 78

Sažetak ..................................................................................................................................................................................................................................78Obavezan upis u Centralni registar ..........................................................................................................................................................................78Inspekcijska kontrola subjekata u poslovanju hranom ..................................................................................................................................79Sistem za osiguranje bezbednosti hrane ...............................................................................................................................................................79Klasifikacija subjekata koji posluju sa hranom ...................................................................................................................................................79Obaveza obezbeđenja sledljivosti proizvoda .......................................................................................................................................................79Sanitarno-higijenski uslovi ..........................................................................................................................................................................................80


Preporučena cena na pakovanju proizvoda koja se razlikuje od one istaknute od strane trgovca .................................80

Naknada troškova vraćanja robe u slučaju odustanka od strane potrošača .............................................................................81

Pravilno vođenje KEPU knjige u slučaju komisione prodaje polovnih kaciga i delova za motore ...................................81

PORODIČNO POLJOPRIVREDNO GAZDINSTVO: REGISTRACIJA, PRAVNI POLOŽAJ, PLAĆANJE POREZA NA PRIHOD OD SAMOSTALNE DELATNOSTI I DOPRINOSA ZA OBAVEZNO SOCIJALNO OSIGURANJE ......................................................................................................... 83

1. Pojam poljoprivrednog gazdinstva i porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ................................................................................832. Registar poljoprivrednih gazdinstava i registracija poljoprivrednih gazdinstava .........................................................................843. Uslovi za upis u Registar ..........................................................................................................................................................................................844. Postupak upisa u Registar .......................................................................................................................................................................................865. Status poljoprivrednog gazdinstva u registru i promena statusa ..........................................................................................................886. Poreski status poljoprivrednika - nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ....................................................................90

PROGRAM PODRŠKE ZA SPROVOĐENJE POLJOPRIVREDNE POLITIKE I POLITIKE RURALNOG RAZVOJA ...................................................................................................................... 95

Sažetak ..................................................................................................................................................................................................................................95

SADRŽAJ


Sadržina Programa podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja ...............................................96Šifarnik mera .....................................................................................................................................................................................................................96

IX MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO

RAZGRANIČENJE ODGOVORNOSTI LEKARA KOJI SU JEDAN ZA DRUGIM POGREŠNO LEČILI ISTOG PACIJENTA ...................................................................................... 97

Uvod ......................................................................................................................................................................................................................................97Prirodna i adekvatna uzročna veza sa štetom ....................................................................................................................................................97Rešenje .................................................................................................................................................................................................................................98Slučajevi iz prakse nemačkih sudova ......................................................................................................................................................................99Zaključak ........................................................................................................................................................................................................................... 102

U SUSRET 39. ZASEDANJU KOMITETA UNESCO-A ZA ZAŠTITU SVETSKE BAŠTINE .......................................................................................................................103

AKTUELNE VESTI ........................................................................................................105

USTAVNO PRAVO


NEOPHODNO VISOKO OBRAZOVANJE ZA OBAVLJANJE ODREĐENIH POSLOVA

ZAŠTITE OD POŽARA

◊ Pitanje:

• Da li rukovodilac službe zaštite od požara može biti lice koje je završilo višu školu i steklo zvanje inže-njera zaštite od požara po ranijem sistemu obrazovanja, kao i da li na radnom mestu za koja se traži najmanje 240 ESPB može da se zaposli lice koje je steklo zvanje diplomiranog inženjera u ranijem sistemu obrazovanja, odnosno pre njegovog usklađivanja sa principima Bolonjske deklaracije i Evrop-skim sistemom prenosa bodova - ESPB?

◊ Odgovor: Odredbama člana 52. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o zaštiti od požara ("Sl. glasnik RS", br. 111/2009 i 20/2015 - Zakon)

predviđeni su posebni uslovi u pogledu obrazovanja koje, pored ostalih uslova propisanih Zakonom, moraju da ispunja-vaju rukovodioci na poslovima zaštite od požara, i to:

- za subjekte u prvoj kategoriji ugroženosti od požara iz člana 24. stav 1. Zakona rukovodilac na poslovima preven-tive može biti lice koje je steklo najmanje 240 ESPB na akademskim ili strukovnim studijama tehničko-tehnološke naučne oblasti, a rukovodilac vatrogasne jedinice mora imati najmanje prvi stepen visokog obrazovanja tehničko-tehnološke naučne oblasti;

- za subjekte u drugoj kategoriji ugroženosti od požara iz člana 24. stav 2. Zakona rukovodilac službe zaštite od po-žara i lice koje radi na organizovanju i sprovođenju preventivnih mera zaštite od požara mora imati najmanje prvi stepen visokog obrazovanja.

Prelaznim odredbama člana 127. Zakona o visokom obrazovanju ("Sl. glasnik RS", br. 76/2005, 100/2007 - auten-tično tumačenje, 97/2008, 44/2010, 93/2012, 89/2013 i 99/2014) izvršeno je, između ostalog, usklađivanje (izjednača-vanje) stručnih naziva stečenih do stupanja na snagu tog zakona sa odgovarajućim stručnim nazivima utvrđenim tim zakonom. Tim odredbama stručni naziv stečen završavanjem studija na višoj školi, u trajanju do tri godine, izjednačen je sa stručnim nazivom iz člana 95. stav 3. tog zakona, odnosno sa stručnim nazivom koje ima i lice koje završi osnovne strukovne studije i stekne stručni naziv sa naznakom zvanja prvoga stepena strukovnih studija iz odgovarajuće oblasti. Obim osnovnih strukovnih studija, iskazan zbirom ESPB, prema članu 29. stav 8. navedenog zakona, iznosi 180 ESPB. Na sličan način izvršeno je i usklađivanje ranijih stručnih naziva stečenih na studijama u četvorogodišnjem trajanju sa sadašnjim osnovnim akademskim studijama u četvorogodišnjem trajanju.

Prema tome, lice koje je završilo višu školu i steklo zvanje inženjera zaštite od požara po ranijem sistemu obrazova-nja, sada izjednačenu sa osnovnim strukovnim studijama (180 ESPB), ne može biti rukovodilac na poslovima preventive za subjekte u prvoj kategoriji ugroženosti od požara iz člana 24. stav 1. Zakona. Međutim, navedeno lice može biti ruko-vodilac službe zaštite od požara ili lice koje radi na organizovanju i sprovođenju preventivnih mera zaštite od požara za subjekte u drugoj kategoriji ugroženosti od požara iz člana 24. stav 2. Zakona.

Najzad, lice koje je steklo zvanje diplomiranog inženjera u ranijem sistemu obrazovanja, odnosno na tadašnjim stu-dijama u četvorogodišnjem trajanju, može da se zaposli na radnom mestu za koja se traži najmanje 240 ESPB, kojima se iskazuje obim osnovnih akademskih studija u četvorogodišnjem trajanju predviđenih sada važećim Zakonom o visokom obrazovanju. •

SlobodanMiletić

GRAĐANSKO PRAVO


GRAĐENJE NA TUĐEM ZEMLJIŠTU U PRIVATNOJ SVOJINI I NEMOGUĆNOST IZDAVANJA

GRAĐEVINSKE DOZVOLE◊ Pitanje:

• Da li pravno lice može sa vlasnikom zemljišta u privatnoj svojini ugovoriti da se na zemljištu izgradi objekat pri čemu bi vlasnik zadržao pravo svojine na zemljištu, a pravno lice bi postalo vlasnik izgra-đenog objekta?

◊ Odgovor: Ovde je reč o ustupanju prava da se na zemljištu izgradi objekat, pri čemu se ne prenosi i pravo svojine na zemljištu,

već se samo ustupa pravo građenja, uz zadržavanje prava svojine na zemljištu. Pravo građenja pominju neki naši propisi (kao npr. Zakon o planiranju i izgradnji - "Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014 i 145/2014 - dalje: Zakon, ali sa-mo kada je reč o pravu građenja na građevinskom zemljištu u javnoj svojini. Zatim, član 21. Zakona o osnovama svojin-skopravnih odnosa - "Sl. list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005 - dr. zakon, ali ga ne uređuju detaljno). Iz toga se može zaključiti da ovo pravo nije nepoznato u našem pravnom sistemu, ali se ne mogu naći odredbe u propisima koje detaljno uređuju ovo pravo, ako bi ga trebalo zasnovati na zemljištu u privatnoj svojini.

Iz postojećih propisa može se zaključiti da pravo građenja postoji kao posebno pravo koje može biti predmet ustu-panja, po pravilu ugovorom, čime se omogućava sticaocu da na zemljištu koje nije u njegovoj svojini izgradi objekat. Predmet ugovora je ustupanje prava građenja na zemljištu koje pripada ustupiocu, bez prenosa prava svojine, sa ili obavezom plaćanja naknade za ustupanje ovog prava i sa određenjem roka na koji se pravo ustupa. Ugovorom o ustupa-nju prava građenja mora biti određeno zemljište koje se ustupa investitoru, njegovo pravo da izgradi objekat određenih karakteristika (površina, namena i sl) i pravo da koristi to zemljište za vreme koje je određeno ugovorom (broj godina ili neki drugi vremenski period). Osim ovoga, potrebno je ugovorom urediti i pitanje plaćanja naknade za korišćenje (zakup) zemljišta nakon izgradnje objekta (što može biti i oslobođenje od obaveze plaćanja bilo kakve naknade), ali i šta se dešava po isteku ugovorenog roka korišćenja zemljišta (kome pripada objekat, odnosno da li će objekat biti uklonjen sa te parcele, o čijem trošku i slično).

Međutim, ono što je problem kod ovog ugovora je to što ga Zakon ne predviđa kao osnov za sticanje odgovarajućeg prava na izdavanje građevinske dozvole. U članu 135. ovog zakona predviđeno je da se građevinska dozvola izdaje in-vestitoru koji je vlasnik zemljišta, ima pravo zakupa na građevinskom zemljištu u javnoj svojini ili neko od drugih prava koje taj zakon predviđa kao pravo na osnovu koga se može izdati građevinska dozvola. Među tim pravima koja se nabra-jaju u članu 135. Zakona ne navodi se i pravo građenja na zemljištu koje nije u javnoj svojini, već samo pravo građenja na zemljištu u javnoj svojini. Time se isključuje mogućnost da se kao investitor pojavi lice koje nije i vlasnik zemljišta koje je u privatnoj svojini, osim u slučajevima koji su izričito pobrojani u navedenom članu.

Imajući u vidu ove odredbe, organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole, nema uporište da izda građevinsku dozvolu licu koje nema odgovarajuće pravo da gradi objekat u smislu člana 135. ovog zakona. Ranije odredbe istog za-kona su sadržavale fleksibilnije rešenje i prema njima bi, u određenim periodima, ovakvo pravo građenja zasnovano na ugovoru, bilo prihvatljivo iz ugla izdavanja građevinske dozvole.

Međutim, sada je nabrajanje taksativno i organ koji izdaje građevinsku dozvolu ne može naći uporište u zakonskoj odredbi da prihvati ovakav ugovor kao osnov za izdavanje građevinske dozvole u korist lica koje ima pravo građenja na tuđem zemljištu. Reč je o imperativnim odredbama čija se primena ne može otkloniti voljom učesnika tog odnosa. Zbog toga se, bez promene vlasnika na zemljištu u privatnoj svojini - odnosno sticanja prava svojine, investitor ne može kod nadležnog organa legitimisati kao lice koje je ovlašćeno da traži izdavanje građevinske dozvole. •

prof.drZlatkoStefanović

GRAĐANSKO PRAVO


▶ Pitanje i odgovor

Efekti naplate ugovorne kazne na zaključeni ugovor

◊ Pitanje:

• Da li je osnovano tražiti naplatu potraživanja po osnovu ugovorne kazne (ugovor o građenju), u situ-aciji kada je poverilac poslao dužniku obračun ugovorne kazne i zahtev za njenom isplatom, a nakon toga raskinuo ugovor zbog neispunjenja?

◊ Odgovor:

Ugovorna kazna uređena je čl. 270. do 276. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO). Prema ovim odredbama, razlikuje se ugovorna kazna za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem obaveza od ugovorne kazne za slučaj neispunjenja obaveze.

Ako je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, ako dužnik padne u docnju sa ispunjenjem, po-verilac može da bira da li će zahtevati isplatu ugovorne kazne ili ispunjenje obaveze. Ako se opredeli za ispunjenje, on nema pravo da traži i isplatu ugovorne kazne. Obrnuto, ako se opredeli za isplatu ugovorne kazne, on nema pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Kada je reč o opredeljenju za jedno ili drugo, treba imati u vidu i opšte norme ZOO koje uređuju ispunjenje obaveza i raskid ugovora. Ako se poverilac opredeli za ispunjenje ugovora, on ne može da zahteva i isplatu ugovorne kazne koja je ugovorena za slučaj neispunjenja, ali to važi sve dok on zahteva ispunjenje, a to može biti učinjeno i sudski i vansudski. Međutim, ako se pokaže da on, i pored toga što je zahtevao ispunjenje, na kraju nije mogao da ga dobije, sve dok postoji mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja, postoji i mogućnost da se istakne zahtev za isplatu ugovorne kazne koja je ugovorena za slučaj neispunjenja. Zahtev za isplatu ugovorne kazne se u ovom slučaju vezuje za neispunjenje obaveze i ne može se izgubiti pre nego što postane izvesno da obaveza neće biti ispunjena. Obrnuto, ako se poverilac opredeli za ugovornu kaznu, to podrazumeva i opredeljenje za raskid ugovora. Poverilac se ne može opredeliti za raskid ugovora (smatrati da obaveza nije ispunjena) sve dok dužnik ima pravo da ispuni svoju obavezu, a tu treba imati u vidu odredbe ZOO koje uređuju pravo na raskid ugovora i pravo dužnika da ispuni svoju ugovornu obavezu. Najčešće, nije dovoljno da dužnik padne u docnju da bi poverilac imao pravo da zbog toga raskine ugovor bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje. Ako je to tako, onda bi poverilac morao da, nakon pada dužnika u docnju, od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, ostavljajući mu primeren rok za to, a tek da nakon toga raskine ugovor i zahteva isplatu ugovorne kazne. Izuzetno, u slučajevima koje zakon predviđa, ugovor se može raskinuti ili se raskida po samom zakonu čim dužnik padne u docnju, i bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje obaveze. Međutim, ako to nije tako, onda je poverilac dužan da dužniku ostavi naknadni primeren rok, te tek po nje-govom proteku stiče pravo da raskine ugovor, a onda i pravo da zahteva isplatu ugovorne kazne.

Drugi oblik ugovorne kazne propisan je za slučaj docnje dužnika sa ispunjenjem ugovornih obaveza. Kod ovog oblika ugovorne kazne poverilac stiče pravo da zahteva isplatu ugovorne kazne samim padanjem dužnika u docnju, a da ne mora dužniku da ističe bilo kakve zahteve, odnosno da mu upućuje obaveštenja. Međutim, ako kasnije primi is-punjenje, a da tom prilikom, odnosno bez odlaganja (što u ugovorima u privredi znači prvog narednog radnog dana) nije saopštio dužniku da zadržava i pravo na ugovornu kaznu, poverilac gubi ovo pravo. Ovde se još postavlja pitanje da li poverilac koji optira za raskid ugovora, a ne za ispunjenje, ima pravo da zahteva isplatu ugovorne kazne, kao i da li pravo na isplatu ugovorne kazne postoji i ako se zbog neispunjenja ugovor raskida po samom zakonu.

U odnosu na mogućnost da se poverilac opredeli da zahteva ispunjenje ugovora i isplatu ugovorne kazne zbog docnje, to se ne protivi onome što je ugovoreno. Kazna je ugovorena upravo zbog docnje i sankcioniše samo kašnjenje sa ispunjenjem obaveze, podrazumevajući ispunjenje, a ne neispunjenje, ali i bez obzira na ispunjenje ili neispunje-nje. Ugovorna kazna koja je ugovorena zbog docnje ne isključuje mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja, niti pravo poverioca da raskine ugovor zbog docnje. Za razliku od prethodnog oblika ugovorne kazne gde poverilac bira između opcije da zahteva ispunjenje ili raskine ugovor i zahteva isplatu ugovorne kazne, kod ovog oblika ugovorne kazne on uvek ima pravo na ugovornu kaznu, bilo da je izabrao da ostaje pri ugovoru, ostavljajući naknadni primere-ni rok za ispunjenje, bilo da je izabrao da nakon proteka ovog roka raskine ugovor zbog neispunjenja. Ovo proizlazi iz prirode ugovorne kazne koja je ugovorena za slučaj docnje. Samim padom u docnju stiče se pravo na naplatu ugo-vorne kazne jer je ona ugovorna za slučaj kašnjenja. Njen smisao je ovde to, da poverilac dobije naknadu zbog kašnje-nja, pa bilo da ispunjenje dobije od aktuelnog dužnika ili od nekog budućeg. Dakle, ispunjenje se ne isključuje ni kod

GRAĐANSKO PRAVO


aktuelnog dužnika, zbog čega se ova ugovorna kazna ne vezuje za raskid ugovora, već samo za docnju. U tom smislu bi poverilac imao pravo na naplatu ove ugovorne kazne i ako je, nakon isteka dodatnog roka za ispunjenje obaveze, raskinuo ugovor zbog neispunjenja.

Ostaje još da se razmotri pravo na naplatu ugovorne kazne koja je predviđena za slučaj docnje, ako se zbog docnje ugovor raskida po samom zakonu u momentu padanja u docnju. Čak i tada poverilac ima pravo na raskid ugovora jer je docnja okolnost koja nastupa pre raskida ugovora zbog docnje. Iako se zbog docnje ugovor raskida po samom zakonu, docnja je okolnost koja prethodi raskidu, a to znači da je nastupila pre raskida, čak i ako se sve dešava u sko-ro istom momentu. Iako momenat raskida ugovora nastupa u momentu docnje, docnja (makar i u sekundi) prethodi raskidu, a to je dovoljno da se poveriocu prizna pravo na naplatu ugovorne kazne. Može se zaključiti da poverilac uvek ima pravo na naplatu ugovorne kazne koja je ugovorena za slučaj docnje, bez obzira na to da li je ugovor raskinut voljom poverioca ili je održan na snazi, kao i bez obzira na to da li se ugovor smatra raskinutim po samom zakonu momentom padanja dužnika u docnju ili ga je poverilac održao na snazi izjavom da prihvata ispunjenje i u naknad-nom roku. •


PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK


SPROVOĐENJE IZVRŠENJA NA ZARADI IZVRŠNOG DUŽNIKA U SITUACIJI KADA

POSLODAVAC KASNI SA ISPLATOM ZARADE

◊ Pitanje:

• Da li je poslodavac u obavezi da postupi po zaključku izvršitelja od prve zarade zaposlenog koju ispla-ćuje posle prijema zaključka izvršitelja obzirom da kasni sa isplatom zarade (npr. avgust isplaćuje sre-dinom januara naredne godine, pa za septembar krajem februara, i dalje) i da li će snositi odgovornost ukoliko zbog teškoća u poslovanju nekog meseca propusti da isplati zaradu?

◊ Odgovor: Odredbom člana 175. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 99/2011 - dr. zakon,

109/2013 - odluka US, 55/2014 i 139/2014 - dalje: Zakon) je propisano da se rešenjem, odnosno zaključkom o plenidbi zarade, određuje plenidba na određenom delu zarade i nalaže se državnom organu, pravnom licu ili drugom poslodavcu koji izvršnom dužniku isplaćuje zaradu, da novčani iznos, za koji je određeno izvršenje, isplati odnosno isplaćuje izvrš-nom poveriocu. Stavom 2. je propisano da kada izvršitelj sprovodi izvršenje, poslodavac uplaćuje iznos koji je određen za izvršenje na račun izvršitelja.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona je propisano da izvršni poverilac može da predloži da sud u izvršnom postupku rešenjem obaveže poslodavca da mu izmiri sve obroke koje je propustio da obustavi i isplati prema rešenju, odnosno zaključku o plenidbi zarade. Stavom 2. je propisano da predlog iz stava 1. ovog člana izvršni poverilac može podneti do okončanja izvršnog postupka. Prema stavu 3. rešenje iz stava 1. ovog člana kojim se usvaja predlog izvršnog poverioca ima dejstvo rešenja o plenidbi zarade, a prema stavu 4. poslodavac koji nije postupio po rešenju o plenidbi zarade ili je propustio da postupi u skladu sa odredbom člana 185. stav 2. ovog zakona, odgovara za štetu koju je izvršni poverilac zbog toga pretrpeo.

U predlogu za izvršenje izvršni poverilac nije dužan da naznači od koje (za koji mesec) zarade izvršnog dužnika treba da se vrši zaplena i isplata. Za postupanje poslodavca i njegovu odgovornost nije relevantna dospelost potraživanja za-poslenog (izvršnog dužnika) po osnovu neisplaćene zarade prema poslodavcu, nego je relevantno da li su se stekli uslovi za isplatu zarade, odnosno da je vršena isplata zarade nakon prijema zaključka izvršitelja.

Poslodavac je dužan da postupi po zaključku izvršitelja od prve zarade zaposlenog koju isplaćuje posle prijema za-ključka izvršitelja (npr. avgust isplaćuje sredinom januara naredne godine, pa za septembar krajem februara, i dalje).

Do trenutka kada se nisu stekli uslovi za isplatu zarade izvršnom dužniku (poslodavac očigledno zbog problema u poslovanju kasni sa isplatom zarade zaposlenima), poslodavac ne može vršiti obustavu niti izvršiti isplatu izvršnom poveriocu, zbog čega ne može ni snositi odgovornost za propuštenu isplatu. •

MladenNikolić

KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK


1. Uvodna razmatranja i sumarni osvrt na stranačko sporazumevanje u uporednom krivičnom procesnom pravu

Sporazum javnog tužioca i okrivljenog o priznanju krivičnog dela je u stvari, jedna „uprošćena”, odnosno pojednostavljena procesna forma, koja je u krivično procesno pravo Srbije - pod nazivom „sporazum o pri-znanju krivice”, prvi put uvedena 2009. godine (u veli-koj meri po uzoru na rešenje sadržano u ZKP-u iz 2006. (Zakonikokrivičnompostupku-„Sl.glasnikRS”,br.46/2006,49/2007i122/2008), koji nikada nije celo-vito primenjivan), a u novom Zakoniku o krivičnom po-stupku iz 2011. godine (Zakonikokrivičnompostupku-„Sl.glasnikRS”,br.72/2011,101/2011,121/2012,32/2013,45/2013i55/2014 - čl. 313-330), je ona za-držana uz određene modifikacije, te povezana sa mo-gućnošću da se u okviru stranačkog sporazumevanja o priznanju krivice, „zadobijaju” i tzv. kooperativni sve-doci, poput nekadašnjih svedoka saradnika i okrivljenih saradnika, kako su oni regulisani u novom Zakoniku.1

Radi se o procesnom institutu koji izvorno potiče iz nekih adverzijalnih, odnosno anglosaksonskih krivič-nih procedura, pre svega iz SAD, a danas su određeni oblici takvog procesnog mehanizma prisutni i u mno-gim drugim, pa i brojnim kontinentalno-evropskim kri-vičnim procedurama. Ovde se jedno relativno sumarno razmatranje osnovnih osobenosti stranačkog sporazu-mevanja u komparativnom pravu, nameće ne samo kao izuzetno interesantno, već i kao veoma korisno, kako u kontekstu razmatranja elemenata svojevrsnog „istorija-ta” i „korena” skorašnjih promena našeg pozitivnog kri-vičnog procesnog prava pod uticajem određenih uzora iz uporednog prava, tako i s obzirom na to da se, kada je reč o konkretnom krivičnoprocesnom mehanizmu stranačkog sporazumevanja, radi o veoma upadljivom

„školskom primeru” konvergencije dva velika (svetska) krivičnoprocesna modela.2

1.1. Sporazum o priznanju krivice (ispregovarano priznanje krivice - Plea barging) u Sjedinjenim Američkim Državama

Danas se sporazum o priznanju krivice, ili drugim rečima, „ispregovarano” ili „dogovoreno” priznanje kri-vice optuženog, u svetu uobičajeno smatra najdistin-ktivnijom osobenošću američkog krivičnog postupka, iako se radi o ustanovi, odnosno procesnom mehaniz-mu koji ne postoji izvorno u američkoj krivičnoj proce-duri.3 Naime, sve do pedesetih godina 19. veka, klasično porotno suđenje je u SAD uvek bilo pravilo, a plea bar-gaining je faktički uveden u veoma ograničenom vidu, u drugoj polovini 19. veka, da bi tek potom dvadesetih godina 20. veka (što je povezano sa drastičnim pora-stom stope kriminaliteta tokom perioda tzv. prohibici-je),4 ova ustanova postala široko rasprostranjena širom SAD, ali i tada u potpuno neformalnom vidu, bez ikakve zakonske regulative ili formalnog priznanja u sudskoj praksi, sve dok Vrhovni sud SAD 1970. godine nije svo-jom odlukom u slučaju „Bredi”,5 tu već dugo postojeću praksu i formalno ocenio kao saglasnu pravu.6

Bukvalan prevod izraza plea bargaining označava „cenkanje”, „nagađanje”, „pogađanje” o priznanju, a sam sporazum o priznanju krivice se u žargonu označava kao „deal”, što se svodi na „pogađanje” tužioca i okriv-ljenog, odnosno njegovog branioca, oko ustupaka koji su spremni da pruže u zamenu za protivustupke dru-ge strane, pri čemu se sam stranački dogovor ne mora odnositi samo i isključivo na priznanje krivice, već se okrivljeni može obavezati i na ispunjenje drugih „pre-stacija”, poput svedočenja u krivičnim postupcima pro-tiv drugih okrivljenih.7

Kod nas se uobičajeno smatra da je primarni cilj ustanove sporazuma o priznanju krivice rasterećenje

SPORAZUMI JAVNOG TUŽIOCA I OKRIVLJENOG U KRIVIČNOM POSTUPKU I MOGUĆNOST

NJIHOVOG UVOĐENJA U POSTUPAK ODLUČIVANJA O PRIVREDNIM PRESTUPIMA



suda i neka vrsta „relaksacije” većine krivičnih postupa-ka, što se često i u samim SAD navodi kao osnovni ratio postojanja plea bargaining sistema, ali je interesantan jedan nešto drugačiji pogled iz kontinentalne Evrope (ali i uz pozivanje na ugledne američke autore), na pra-ve razloge za postojanje takvog, danas u SAD široko ra-sprostranjenog procesnog mehanizma.8

Tako se na primer, u nemačkoj literaturi navodi da rasterećenje krivičnog postupka u stvari, ipak nije osnovni razlog postojanja sporazuma o priznanju krivi-ce (ispregovaranog priznanja, tj. plea bargaining-a), već suštinski razlog za postojanje ove ustanove leži u činje-nici, da kada se radi o mnogim deliktima, normativne mogućnosti koje se u SAD propisima daju za kažnjava-nje u pogledu moguće maksimalne kazne, nisu korela-tivne sa jednom „razumnom proporcionalnošću”,9 tako da kroz pregovaranje sa tužiocem, optuženi praktično pokušava da donekle ograniči „prostor” sudiji u pogle-du odmeravanja kazne.10

Zatim, treba imati u vidu i da odlučivanje porotnika kao običnih građana (laika) tokom samog klasičnog su-đenja, nije „vremenski intenzivno”, a da optuženi odlu-ku porote često iščekuje sa „velikom neizvesnošću”, pa ga i to motiviše da se na neki način „obezbedi” zaključe-njem sporazuma sa tužiocem.11

Konačno, razlog za široko primenjivanje plea bar-gaining mehanizma u SAD proizlazi i iz činjenice da „američki branilac”, suprotno onome što se praktikuje u Evropi („inkvizitorski” postupak),12 sam mora da utvr-đuje činjenice koje idu u prilog odbrani, odnosno izvodi dokaze u korist odbrane, pa tako na primer, odbrana sa-ma mora da se postara da pronađe „svoje” svedoke, kao i da samog optuženog pripremi za unakrsno ispitivanje, što je sve, između ostalog, skopčano i sa značajnim gu-bitkom vremena, te velikim finansijskim izdacima, tako da je u cilju uštede vremena i novca, branilac često spre-man na pregovaranje sa tužiocem, a naročito s obzirom na činjenicu da u praksi on zahvaljujući jednom „razu-mnom” sporazumu sa tužiocem, može više da postigne za svog klijenta, nego što bi to uspeo kada bi došlo do klasičnog porotnog suđenja.13

U američkoj literaturi se navodi da, kako na nivou država, tako i na saveznom nivou, najmanje 90% svih „krivičnih slučajeva” nikada ne dospe na suđenje, jer se tužilac i branilac optuženog14 dogovore o optužbi i „pre-sudi koju će „država” predložiti sudu”,15 što se efektivno svodi na obećanje određenog oblika ublažavanja kazne u zamenu za priznanje krivice, a s obzirom na to da se primenom plea bargaining mehanizma, „sudbina optu-ženog virtuelno rešava bez suđenja, uloga sudije je da jednostavno obezbedi ispravnu i zakonitu proceduru”, kao i poštovanje ustavnih prava optuženog.16

Postoje tri osnovna tipa plea bargaining-a, odnosno sporazumevanja između tužioca i odbrane, prema kri-terijumu predmeta njihovog sporazuma, pri čemu se ti tipovi mogu i međusobno kombinovati: 1) redukcija optužbe tako što se tužilac fokusira na lakše krivično

delo, odnosno lakši oblik krivičnog dela koje je predmet optužbe, 2) odustanak tužioca od krivičnog gonjenja u pogledu pojedinih krivičnih dela, te 3) postizanje sa-glasnosti tužioca i odbrane u pogledu kazne čije će se izricanje predložiti sudiji.17 Uvek kada se postigne bilo koja varijanta sporazuma između tužioca i optuženog, odnosno odbrane uopšte, to podrazumeva da se tužilac obavezuje na određene „ustupke” odbrani, dok se os-novna obaveza optuženog sastoji u davanju izjave ko-jom priznaje krivicu.

1.2. Sporazumevanje (deal) u nemačkom krivičnom postupku

Kako se to u teoriji konstatuje, „takozvani guilty plea nemačko procesno pravo ne poznaje”, ali se i u Nemač-koj međutim, razvila praksa, po kojoj u zamenu za pri-znanje ili delimično priznanje krivičnog dela, sud optu-ženom može obećati ublažavanje kazne, a ta je praksa 2009. godine i formalno uvrštena u Zakon o krivičnom postupku pod nazivom „sporazumevanje u krivičnom postupku”.18

Predmet sporazuma ne može da bude pravna kvali-fikacija, odnosno pravna ocena krivičnog dela, ali spora-zum može da sadrži određene elemente načela oportu-niteta krivičnog gonjenja, jer se njime može dogovoriti i odstupanje od krivičnog gonjenja za pojedina krivična dela, kada se radi o gonjenju za krivična dela u sticaju.

Sud ne može optuženom da „obeća” tačno određe-nu kaznu, već samo ima mogućnost da odredi donju i gornju granicu, tj. mogući raspon kažnjavanja kaznom određene vrste, što znači da se utvrđuje minimum i maksimum pre svega, kazne zatvora ili novčane kazne. Sporazum suštinski nije „zakovan”, jer ako se u među-vremenu pojave nove okolnosti iz kojih proizlazi da predloženi raspon kažnjavanja nije adekvatan u odnosu na krivično delo, a pre svega, stepen krivice, sud se ne smatra vezanim sporazumom.

2. Vrste stranačkih sporazuma u ZKP-u Srbije

Zakonik o krivičnom postupku poznaje tri vrste stra-načkih sporazuma: 1) sporazum o priznanju krivičnog dela, 2) sporazum o svedočenju okrivljenog, te 3) spo-razum o svedočenju osuđenog.19

2.1. Sporazum o priznanju krivičnog dela Sporazum o priznanju krivičnog dela je neka vrsta

„ispregovaranog” ishoda krivičnog postupka od strane stranaka, donekle slično ustanovi plea bargaing, koja postoji u američkom krivičnom postupku.

Sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o



sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa.20 Ovde postoji slučaj obavezne stručne odbrane. Prilikom zaključenja sporazuma okrivljeni mora imati branioca.

Ako bi se „zakonski tekst” doslovno interpretirao - s obzirom na to da se u Zakoniku kao momenat od kojeg otpočinje mogućnost zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela navodi donošenje naredbe o sprovođenju istrage - moglo bi se zaključiti da, s jedne strane, takav sporazum uopšte nije moguć u skraće-nom postupku, jer tamo uopšte i nema istrage, dok bi to čak značilo i da sporazum nije moguć ni kada se u opštem krivičnom postupku podnosi neposredna op-tužnica (koja se inače može uvek i bez posebnih uslova podneti), a kada izostaje istraga. Ovakvo tumačenje bi u osnovi bilo legitimno kada je reč o „jeziku” zakonodav-ca, ali to svakako nije bila zakonodavčeva intencija, pa bi naravno, ratio legis-u sporazuma o priznanju krivič-nog dela ipak više odgovaralo jedno šire tumačenje, po kojem bi zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela bilo moguće uvek, što znači i u skraćenom postup-ku (tim pre jer su predmet tog postupka načelno lak-ša krivična dela nego ona u pogledu kojih se vodi opšti krivični postupak), kao i u opštem krivičnom postupku, kada optuženju nije prethodilo i vođenje istrage, tj. on-da kada je optužnica podnesena neposredno.

Sporazum o priznanju krivičnog dela sačinjen u pi-sanom obliku javni tužilac podnosi odgovarajućem obli-ku sudske funkcionalne nadležnosti, zavisno od stadiju-ma postupka: 1) do potvrđivanja optužnice - sudiji za prethodni postupak, a 2) nakon potvrđivanja optužnice - predsedniku veća.

Ako je sporazum o priznanju krivičnog dela zaklju-čen pre podizanja optužnice, javni tužilac će zajedno sa sporazumom dostaviti sudu i optužnicu koja čini sastavni deo ovog sporazuma. Takva optužnica se neće ispitivati kao što se to inače obavezno čini kada je reč o optužnici koja ne predstavlja sastavni deo sporazuma o priznanju krivičnog dela.

Ako lice koje je ovlašćeno postavilo imovinskoprav-ni zahtev javni tužilac će ga pre zaključenja sporazuma pozvati da takav zahtev podnese. U stvari, iako iz zakon-ske formulacije proizlazi da imovinskopravni zahtev u svakom slučaju „mora” biti podnesen, to naravno nije tako, jer kako bi se lice koje takav zahtev može podneti moglo naterati da to svakako učini ako to baš ne želi, ili na primer, iz bilo kog razloga, hoće da zahtev umesto u krivičnom ostvaruje u parničnom postupku. To u stvari, znači da javni tužilac faktički lice poučava samo o „mo-gućnosti” da imovinskopravni zahtev podnese.

2.1.1. Sadržaj sporazuma o priznanju krivičnog dela

Sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži određe-ne obavezne i određene fakultativne elemente:

Sporazum ima sledeće obavezne elemente: 1) opis krivičnog dela koje je predmet optužbe;

2) priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo koje je predmet stranačkog sporazuma;

3) sporazum o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije;21

4) sporazum o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivič-nim delom i o imovinskopravnom zahtevu,22 uko-liko je podnet;

5) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum, osim kada se presuda ne od-nosi na sporazum ili se radi o slučaju postojanja razloga zbog kojih bi krivični postupak trebalo obustaviti;

6) potpis stranaka i branioca. Sporazum o priznanju krivičnog dela može sadržati

i određene fakultativne elemente: 1) izjavu javnog tužioca o odustajanju od krivičnog

gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaće-na sporazumom o priznanju krivičnog dela, što predstavlja oblik oportuniteta krivičnog gonjenja, pri čemu nisu utvrđeni bilo kakvi posebni krite-rijumi (sa stanovišta celishodnosti, opravdanosti odustanka i sl.), za takvu odluku javnog tužioca, već je to potpuno prepušteno njegovoj slobodnoj oceni;

2) izjavu okrivljenog o prihvatanju obaveze koja se inače može odrediti u okviru postupanja javnog tužioca prema načelu uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenja (odlaganje krivičnog gonjenja u predistražnom postupku), a pod uslovom da priroda obaveze omogućava da se započne sa nje-nim izvršenjem pre podnošenja sporazuma sudu;

3) sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivič-nog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog, gde se, u stvari, radi o imovini koja od okrivljenog, odnosno drugog lica koje se smatra „vlasnikom” takve imovine, može biti oduzeta u skladu ne sa klasičnim pravilima Krivičnog zakonika, već pre-ma odredbama odgovarajućeg posebnog zakona (tzv. prošireno oduzimanje imovinske koristi), a to je Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

2.1.2. Sudsko odlučivanje o sporazumu stranaka Stranački sporazum ove vrste ne proizvodi pravno

dejstvo dok ga na odgovarajući način formalno ne afir-miše sud. Funkcionalna nadležnost suda zavisi od sta-dijuma krivičnog postupka. O sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sudija za prethodni postupak do potvrđivanja optužnice, a ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice - predsednik veća.

Odluka o sporazumu o priznanju krivičnog dela donosi se na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac i koje se drži bez prisustva javnosti.



Sud sporazum o priznanju krivičnog dela može da: 1) odbaci, 2) prihvati ili 3) odbije.

Sud rešenjem odbacuje sporazum o priznanju kri-vičnog dela kada postoji jedan od dva alternativno propisana razloga: 1) ako sporazum ne sadrži podatke koji spadaju u obavezne elemente sporazuma o prizna-nju krivičnog dela ili 2) ukoliko na ročište nije došao okrivljeni koji je uredno pozvan, a koji nije opravdao izostanak.

Sud presudom prihvata sporazum o priznanju krivič-nog dela i oglašava okrivljenog krivim ako utvrdi kumu-lativnu ispunjenost sledećih uslova:

1) da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao kri-vično delo, odnosno krivična dela koja su pred-met optužbe;

2) da je okrivljeni svestan svih posledica zaključe-nog sporazuma, a posebno da se odriče prava na suđenje i da prihvata ograničenje prava na ulaga-nje žalbe protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma;

3) da postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo;

4) da je kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okriv-ljeni zaključili sporazum predložena, u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom.

Presuda kojom se prihvata sporazum o priznanju krivičnog dela je, po logici stvari, uvek osuđujuća pre-suda, tj. presuda kojom se optuženi oglašava krivim. Pored elemenata koje i inače sadrži osuđujuća presuda, takva presuda koja se donosi na osnovu prihvaćenog sporazuma o priznanju krivičnog dela sadrži obavezno i razloge kojima se sud rukovodio prilikom prihvatanja sporazuma.

Sud rešenjem odbija sporazum o priznanju krivičnog dela ako utvrdi da alternativno postoji neki od sledećih razloga:

1) da postoje razlozi zbog kojih bi postupak inače trebalo nakon optuženja obustaviti, što znači, ukoliko postoji neki od alternativno propisanih razloga: 1) ako delo koje je predmet optužbe ni-je krivično delo, a nema uslova za primenu me-re bezbednosti; 2) ukoliko je krivično gonjenje zastarelo, ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, odnosno postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje; te 3) ne-ma dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je predmet optužbe.

2) da nije ispunjen jedan ili više uslova koji su po-trebni da sud prihvati sporazum o priznanju kri-vičnog dela.

Kada rešenje o odbijanju sporazuma o priznanju kri-vičnog dela postane pravnosnažno, sporazum o prizna-nju krivičnog dela i svi spisi u vezi sa njim uništavaju se u prisustvu sudije koji je doneo rešenje i o tome se sa-stavlja zapisnik, a postupak se vraća u fazu koja je pret-

hodila zaključenju sporazuma. Sudija koji je učestvovao u postupku odlučivanja o sporazumu o priznanju krivič-nog dela ne može učestvovati u daljem toku postupka, što predstavlja poseban razlog za obavezno izuzeće su-dije, čiji je ratio legis izbegavanje da odluku o predmetu krivičnog postupka donosi sudija koji je potencijalno već stekao „predubeđenje”.

2.1.3. Žalba protiv odluke o sporazumu Odluka suda o sporazumu o priznanju krivičnog de-

la dostavlja se javnom tužiocu, okrivljenom i njegovom braniocu. Protiv rešenja kojim se sporazum o priznanju krivičnog dela odbacuje ili odbija, žalba nije dozvoljena.

Protiv presude kojom je prihvaćen sporazum o pri-znanju krivičnog dela, sva lica kojima se dostavlja od-luka suda o sporazumu (stranke i branilac), mogu u ro-ku od osam dana od dana dostavljanja presude izjaviti žalbu iz dva alternativno propisana žalbena osnova: 1) zbog postojanja razloga zbog kojih bi inače trebalo da se obustavi krivični postupak u postupku ispitivanja optužnice (delo koje je predmet optužbe nije krivično delo itd.) ili 2) ako se presuda ne odnosi na predmet sporazuma.

2.2. Sporazum o svedočenju okrivljenog Sporazum o svedočenju okrivljenog predstavlja na-

čin na koji okrivljeni dobija status okrivljenog saradni-ka, što predstavlja drugi zakonski izraz za nekadašnji termin - svedok saradnik. Bez obzira na promenu zakon-ske terminologije i sada se nesporno radi o licu koje ima odgovarajući „hibridni” procesni karakter, te poseduje kako neke procesne osobine okrivljenog, tako i određe-na procesna svojstva koja karakterišu svedoka. Ipak je težište na procesnom svojstvu okrivljenog, što je jasno i kada se ima u vidu da je u pitanju lice koje se krivično goni, što je verovatno i bio razlog za promenu zakonske terminologije, mada se tu ipak, ne radi o nekom suštin-skom pitanju.23

Sporazum o svedočenju može se odnositi samo na krivično delo koje spada u delokrug tužilaštava poseb-ne nadležnosti - organizovani kriminal i krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međuna-rodnim pravom. Takav sporazum stranke, tj. javni tuži-lac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa.

Sporazum o svedočenju okrivljenog može se zaklju-čiti ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1) uslov celovitog priznanja - potrebno je da okrivljeni u potpunosti prizna da je učinio krivično delo, 2) uslov ce-lishodnosti - neophodno je da je značaj iskaza okrivlje-nog za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnog dela organizovanog kriminala ili krivičnog dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio okrivljeni saradnik.



Određena kategorija lica je iz razloga pravičnosti is-ključena od mogućnost da zaključe sporazum o svedo-čenju, pa tako okrivljeni za koga postoji osnovana sum-nja da je organizator organizovane kriminalne grupe ne može biti predložen za okrivljenog saradnika.

Prilikom zaključenja sporazuma o svedočenju okriv-ljeni mora imati branioca. Javni tužilac će pre zaklju-čenja sporazuma o svedočenju pozvati okrivljenog da u roku koji ne može biti duži od 30 dana samostalno i svojeručno, što detaljnije i potpunije, istinito opiše sve što zna o krivičnom delu povodom kojeg se vodi postupak i o drugim delima koja spadaju u delokrug tužilaštava posebne nadležnosti. Nepismeni okrivljeni diktiraće preliminarni iskaz u aparat za snimanje glasa. Sporazum o svedočenju se sačinjava u pisanom obliku i podnosi se sudu do završetka glavnog pretresa, a uz sporazum se prilaže i zapisnik sačinjen o iskazu koji je okrivljeni dao.

2.2.1. Sadržaj sporazuma o svedočenju okrivljenog

Sporazum o svedočenju okrivljenog sadrži sledeće obavezne elemente:

1) opis krivičnog dela koje je predmet optužbe; 2) izjavu okrivljenog, koja shodno prirodi spora-

zuma o svedočenju okrivljenog ima svojevrstan dualistički karakter, tako što jedan deo ove izjave predstavlja celovito priznanje, a drugi se svodi na preuzimanje određenih obaveza od strane okriv-ljenog i potvrđivanja da je dobio potrebne pouke, koje se tiču njegovog budućeg „hibridnog” proce-snog statusa. Svojom izjavom okrivljeni u potpu-nosti priznaje krivično delo, što predstavlja deo izjave koji se tiče aktuelnog krivičnog gonjenja u odnosu na takvog okrivljenog. Zatim okrivljeni u „drugom delu” svoje izjave preuzima određe-ne obaveze koje se tiču njegovog budućeg iskaza koji će dati u svojstvu specifičnog „svedoka”, te potvrđuje da su mu poznate relevantne posledi-ce njegovog budućeg procesnog statusa, odnosno pravnog i procesnog položaja, što uključuje: a) obavezivanje da preuzme „klasičnu dužnost sve-doka” - da će dati iskaz o svemu što mu je poznato o krivičnom delu u pogledu kojeg treba da svedo-či (a koje spada u kategoriju krivičnih dela za koja su nadležna tužilaštva posebne nadležnosti) i da ništa neće prećutati, b) da je upozoren na dužno-sti koje ima kao svedok, v) da je upozoren na po-godnosti koje se tiču ishoda krivičnog postupka koji se vodi protiv njega, kao i g) da se ne može pozivati na pogodnost oslobođenja od dužnosti svedočenja (ako spada u kategoriju lica koja su oslobođena od dužnosti svedočenja) ili na mo-gućnost oslobođenja od dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja (pitanja koja bi njega ili njemu

bliska lica izložila teškoj sramoti, znatnoj materi-jalnoj šteti ili krivičnom gonjenju);

3) sporazum o vrsti i meri ili rasponu kazne ili dru-ge sankcije koja će biti izrečena, o oslobođenju od kazne ili o obavezi javnog tužioca da odustane od krivičnog gonjenja okrivljenog u slučaju davanja iskaza na glavnom pretresu u skladu sa obaveza-ma koje je okrivljeni preuzeo;

4) sporazum o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivič-nim delom i o imovinskopravnom zahtevu, ukoli-ko je podnet;

5) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum;

6) potpis stranaka i branioca. Fakultativno, sporazum o svedočenju može sadržati

i sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog, gde se radi o oduzimanju imovine shodno posebnom zakonu (tzv. prošireno oduzimanje imovinske koristi).

2.2.2. Sudsko odlučivanje o sporazumu o svedočenju okrivljenog

O sporazumu o svedočenju okrivljenog odlučuje sud, a konkretna funkcionalna nadležnost suda zavisi od faze krivičnog postupka, što znači da odluku donosi: 1) sudija za prethodni postupak do potvrđivanja optuž-nice, a 2) predsednik veća ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice. Sud odlučuje na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i branilac.

Rešenjem suda sporazum o svedočenju okrivljenog saradnika može se: 1) odbaciti, 2) prihvatiti ili 3) odbiti.

Sud rešenjem odbacuje sporazum o svedočenju okrivljenog ako sporazum ne sadrži neki od obaveznih elemenata, ili na ročište ne dođe uredno pozvani okriv-ljeni, koji svoj izostanak nije opravdao.

Sud rešenjem prihvata sporazum o svedočenju okrivljenog ako utvrdi da su kumulativno ispunjeni sle-deći uslovi:

1) uslov koji se odnosi na buduće svedočenje - da je okrivljeni svesno i dobrovoljno pristao da svedo-či pod uslovima koji su predviđeni Zakonikom o krivičnom postupku (da govori istinu i ništa ne prećuti itd.);

2) uslov relevantne svesti okrivljenog - da je okriv-ljeni u potpunosti svestan svih posledica zaklju-čenog sporazuma, a posebno da se odriče prava na ulaganje žalbe protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma;

3) uslov zakonitosti pogodnosti koje bi okrivljeni stekao u skladu sa sporazumom - da su kazna ili druga sankcija ili mera, oslobođenje od kazne ili odustanak javnog tužioca od krivičnog gonjenja predloženi u sporazumu o svedočenju u skladu



sa odredbama zakonika o krivičnom postupku ili krivičnog zakona.

Sud rešenjem odbija sporazum o svedočenju okriv-ljenog ako utvrdi da postoji neki od alternativno propi-sanih razloga:

1) kada postoje razlozi koji bi i inače doveli do obu-stave krivičnog postupka u fazi optuženja (ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, krivično gonjenje zastarelo itd.);

2) ako nije ispunjen jedan ili više uslova potrebnih da bi sud prihvatio sporazum (ako okrivljeni nije svesno i dobrovoljno priznao krivično delo itd.);

Kada rešenje o odbijanju sporazuma o svedočenju okrivljenog postane pravnosnažno, sporazum o svedo-čenju i svi spisi u vezi sa njim uništavaju se u prisustvu sudije koji je doneo takvo rešenje i o tome se sastavlja zapisnik, a sudija koji je učestvovao u postupku sudskog odlučivanja o sporazumu ne može učestvovati u daljem toku postupka.

2.2.3. Ispitivanje okrivljenog saradnika i vezanost suda za odluku o prihvatanju sporazuma

U Zakoniku se propisuje da je okrivljeni saradnik dužan da govori istinu i da ne prećuti ništa što mu je o „predmetu suđenja” poznato, što predstavlja „klasič-nu” dužnost svedoka u krivičnom postupku, s tim što je zakonodavac ovde, u stvari, mislio na „predmet sve-dočenja”, a ne na „predmet suđenja”. Naime, okrivljeni saradnik često ne može ni imati sva saznanja o celoku-pnom predmetu suđenja, niti je to potrebno, pa i mogu-će da on uvek ima, već se ovde misli na to da on treba da govori istinu i ništa ne prećuti u odnosu na činjenice o kojima svedoči, a koje su naravno, po logici stvari, od značaja za rešavanje predmeta suđenja.

Okrivljeni saradnik se ispituje nakon saslušanja op-tuženih i nakon ispitivanja se udaljava iz sudnice. I ovo pravilo odražava „hibridni” karakter statusa okrivlje-nog saradnika, jer on, shodno pravilu da se nakon što je dao iskaz, udaljava iz sudnice, praktično ne prisustvuje sopstvenom suđenju, što je izuzetak u odnosu na opšte pravilo da optuženi (osim kada se radi o suđenju u od-sustvu ili eventualno o udaljenju optuženog tokom dela glavnog pretresa zbog remećenja procesne discipline) uvek mora prisustvovati glavnom pretresu. Ovde je greška što zakonodavac nije predvideo i suprotnu mo-gućnost, što znači da bi okrivljeni saradnik mogao da ostane u sudnici i nakon što je dao iskaz, ako se on sam s tim saglasi ili čak to sam okrivljeni saradnik zahte-va. Naime, okrivljeni saradnik (bez obzira na to što to u praksi većina okrivljenih saradnika ne bi zahtevala), kao lice koje se i samo krivično goni, pa i kao stranka koja ima pravo i na određenu dokaznu aktivnost na glavnom pretresu, uvek bi načelno morao da ima mo-gućnost, odnosno pravo da prisustvuje glavnom pretre-su (tj. sopstvenom suđenju), iz kojeg će u krajnjoj liniji proisteći i presuda koja se i na njega odnosi.

Sporazum o svedočenju okrivljenog saradnika ima formalno obavezujuće dejstvo u odnosu kako na prvo-stepeni, tako i drugostepeni sud, ukoliko je konkretni okrivljeni saradnik ispunio obaveze koje su predviđe-ne sporazumom između njega i tužioca, a što je svojim rešenjem prihvatio i sud. Pod uslovom da je okrivljeni saradnik u potpunosti ispunio obaveze iz sporazuma, rešenje o prihvatanju sporazuma o svedočenju okrivlje-nog obavezuje prvostepeni i sud pravnog leka prilikom donošenja sledećih odluka o: 1) krivičnoj sankciji, 2) troškovima krivičnog postupka, 3) oduzimanju imovin-ske koristi pribavljene krivičnim delom, 4) imovinsko-pravnom zahtevu i 5) oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Obrnuto, sud stavlja van snage rešenje o prihvatanju sporazuma, i potom dalje postupa u skladu sa odredba-ma koje se odnose na odbijanje sporazuma o svedoče-nju okrivljenog, kada alternativno nastupi neka od sle-dećih okolnosti: 1) ako okrivljeni saradnik nije ispunio obaveze iz sporazuma ili 2) ako javni tužilac pokrene istragu protiv okrivljenog saradnika ili sazna za njegovu raniju osuđivanost i podnese predlog sudu za stavljanje sporazuma o svedočenju van snage.

2.3. Sporazum o svedočenju osuđenog

Sporazum o svedočenju okrivljenog takođe, slično kao i sporazum o svedočenju okrivljenog, predstavlja varijantu zadobijanja tzv. kooperativnog svedoka. U pogledu osuđenog koji sklapa ovaj sporazum, ovde je po logici stvari (s obzirom na to da je reč o licu koje je pravnosnažno već osuđeno) više naglasak na njegovom „svedočkom” statusu (bez obzira na to što se i ovde for-malno radi o „učiniocu” krivičnog dela), nego kada je u pitanju sporazum te vrste sa okrivljenim, koji se aktuel-no krivično goni, a u pogledu kojeg, bez obzira na to što je u potpunosti priznao krivično delo, formalno važi i pretpostavka nevinosti.

2.3.1. Zaključenje sporazuma o svedočenju osuđenog i sadržaj sporazuma

Javni tužilac i osuđeni mogu zaključiti sporazum o svedočenju ako je značaj iskaza osuđenog za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnih dela koja spadaju u delokrug tužilaštava posebne nadležnosti (organizo-vani kriminal itd.) pretežniji od posledica krivičnog de-la za koje je konkretni osuđeni koji bi trebalo da stekne status osuđenog saradnika, oglašen krivim.

Dve kategorije osuđenih su načelno, odnosno sa-mim zakonskim odredbama, isključene od mogućnosti da postanu osuđeni saradnici. Za osuđenog saradnika ne može biti predloženo lice koje je osuđeno kao orga-nizator organizovane kriminalne grupe, niti lice koje je pravnosnažno osuđeno na kaznu od 40 godina zatvora.



Prilikom zaključenja sporazuma o svedočenju osu-đeni mora imati branioca, što predstavlja jedan od slu-čajeva obavezne stručne odbrane u krivičnom postupku.

Sporazum o svedočenju se sačinjava u pisanom obli-ku i podnosi se sudu do završetka glavnog pretresa u kojem bi osuđeni trebalo da kao svedok da iskaz. Spo-razum o svedočenju osuđenog sadrži određene iste ele-mente koje obavezno sadrži i sporazum o svedočenju okrivljenog, kao što su opis krivičnog dela koje je pred-met optužbe, izjavu osuđenog da će dati iskaz pod istim uslovima koji važe i za okrivljenog saradnika, te izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu pro-tiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma o sve-dočenju, kada je sud u potpunosti prihvatio sporazum. Naravno, kako se radi o osuđenom, sporazum ne sadrži priznanje niti mogućnost da javni tužilac odustane od krivičnog gonjenja, jer se ovde i ne radi o licu koje se krivično goni, već o osuđenom, a sadrži i jednu posebnu izjavu javnog tužioca koji se obavezuje da će u roku od 30 dana od dana pravnosnažnog osuđujućeg okonča-nja postupka u kojem je osuđeni dao iskaz u skladu sa preuzetim obavezama podneti zahtev da se osuđenom saradniku kazna ublaži u skladu sa Zakonikom.

2.3.2. Odlučivanje suda o sporazumu o svedočenju osuđenog i vezanost suda za odluku o prihvatanju sporazuma

O sporazumu o svedočenju osuđenog odlučuje su-dija za prethodni postupak, a ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice odluku donosi predsednik veća. Sud može doneti rešenje o odbaciva-nju, prihvatanju ili odbijanju sporazuma o svedočenju osuđenog, a odluka suda se donosi na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, osuđeni i branilac. Prilikom donošenja rešenja suda o ovom sporazumu shodno se primenjuju odredbe Zakonika koje se odnose na odba-civanje, prihvatanje ili odbijanje sporazuma o svedoče-nju okrivljenog.

Rešenje o prihvatanju sporazuma o svedočenju osu-đenog obavezuje sud prilikom donošenja odluke o kri-vičnoj sankciji u ponovljenom postupku, pod uslovom da je osuđeni saradnik u potpunosti ispunio obaveze propisane sporazumom o svedočenju.

2.4. Dokazna vrednost iskaza okrivljenog/osuđenog saradnika

Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži posebna pravila u pogledu ocene iskaza koji je sudu dao okrivlje-ni/osuđeni saradnik. Sud prilikom procene koji je ste-pen dokaznog kredibiliteta takvog iskaza, primenjuje opšta pravila koja se odnose na ocenu dokaza u krivič-nom postupku, što se odnosi i na ocenu iskaza svedoka uopšte, pa i ocenu iskaza okrivljeni/osuđeni saradnika, odnosno procenjuje koji je stepen njene dokazne vero-dostojnosti. Naravno, sud se oslanja na načelo slobodne

ocene dokaza, te u skladu s njim i svojim slobodnim uve-renjem, ocenjuje iskaz okrivljeni/osuđeni saradnika.

Sud prilikom dokazne ocene iskaza koji je dao okriv-ljeni/osuđeni saradnik mora da stekne apsolutnu izve-snost da je on iskreno iskazivao, odnosno da je u pogle-du onoga što je iskazao imao svest da je to istina. Naime, kod drugih svedoka sud ima jednu vrste dodatnog jem-stva da svedok govori istinu, a to je mogućnost nastupa-nja zakonom predviđenih posledica po svedoka koji da lažni iskaz. Takav svedok će biti krivično gonjen, jer je davanje lažnog iskaza krivično delo. Međutim, u prak-si nije uvek lako napraviti distinkciju između lažnog iskaza (koji predstavlja krivično delo) i netačnog iskaza (koji se svodi na slučajnu omašku svedoka usled nesa-vršenosti njegovog opažanja, pamćenja ili mana u re-produkciji sadržaja), tako da se u praksi svedoci veoma retko krivično gone zbog postojanja osnovane sumnje da su učinili krivično delo davanja lažnog iskaza. Pone-kad je to rezultat nedovoljne ubeđenosti suda u posto-janje osnovane sumnje da je svedok dao lažan iskaz, te tako učinio odgovarajuće krivično delo, a nekada se radi i o štetnom oportunom ponašanju suda, ili je u pitanju njegova pogrešna procena ovog pitanja. Svi ovi faktori postoje i u pogledu okrivljenog/osuđenog saradnika, ali kod njega neko preventivno dejstvo moguće odgovor-nosti za krivično delo, ukoliko da lažan iskaz, ima još manje dejstvo nego kod klasičnih svedoka, jer on ne-ma potrebe da strepi od takve posledice (mada bi ona svakako nastupila i za njega ako bi dao lažan iskaz), s obzirom da bi za njega u slučaju da se dokaže da nije ispunio svoje obaveze, nastupaju znatno teže posledice, jer se protiv njega krivični postupak nastavlja, odnosno pokreće, tj. kazna mu se neće ublažiti kada je u pitanju osuđeni saradnik. Ovo ukazuje da sud u svakom slučaju mora obratiti dodatnu pažnju prilikom procene doka-znog kredibiliteta iskaza okrivljenog/osuđenog sarad-nika, odnosno da mora u dodatnoj meri biti oprezan u odnosu na sticanje ubeđenosti o stepenu dokazne vero-dostojnosti takvog iskaza.

U uobičajenim slučajevima ocenjivanja iskaza kla-sičnih svedoka u krivičnom postupku, odnosno proceni stepena njihove dokazne verodostojnosti, važnu ulogu za konkretnu procenu suda ima i konstatovanje da li svedok potencijalno ima ili nema određenih motiva za davanje lažnog iskaza. U dokaznom smislu su najbolji oni svedoci za koje je potpuno izvesno da su apsolutno neutralni, te da je teško zamisliti da imaju bilo kakav in-teres u krivičnom postupku, u odnosu na vrstu odluke suda, a posebno u pogledu odluke o krivici okrivljenog. Načelno, lica koja imaju interes da se donese odluka su-da u ovom ili onom pravcu ne spadaju u pouzdane sve-doke, pa su kao takvi ili oslobođeni dužnosti svedočenja (npr. određeni bliski srodnici, mada se njihovo oslobo-đenje temelji i na drugim razlozima a ne samo na njiho-voj potencijalnoj dokaznoj nepouzdanosti), ili je sud iz zakonskih ili sudsko-psiholoških, odnosno taktičkih ra-zloga, dužan da obrati posebnu pažnju na njihov iskaz,



a u tu kategoriju spadaju npr. oštećeni krivič nim delom (naročito kada su istovremeno i pasivni subjekt krivič-nog dela), od kojih se po logici stvari, u najvećem bro-ju slučajeva, ne može očekivati potpuna objektivnost i realnost.

Za okrivljenog/osuđenog saradnika nije sporno da ima interes da krivični postupak teče u određenom pravcu, te da je on i terminološki posmatrano, u jed-nom posebnom „kooperativnom” odnosu, pre svega, sa javnim tužiocem i otuda i njegov raniji zakonski naziv „svedok saradnik”, odnosno sada okrivljeni/osuđeni sa-radnik, tako da je tim pre potrebna dodatna opreznost suda prilikom dokazne ocene njegovog iskaza. Zahva-ljujući tome što termin „saradnja” inače nije uobičajen za krivičnu proceduru, gde se po pravilu strogo vodi računa o odvojenosti krivičnoprocesnih funkcija, tako da svaki subjekt ostvaruje svoja prava i dužnosti, bez potrebe za nekom posebnom saradnjom, koja može po-drazumevati i određenu konfuziju procesnih funkcija, potrebno je da sud vrlo pažljivo dokazno vrednuje iskaz okrivljenog/osuđenog saradnika, te da vodi računa da eventualno postojanje interesa tog subjekta da se doka-že kao „saradnik”, ne dovede do njegovog lažnog iskaza, ili iskaza kojim pravdajući sebe, neosnovano okrivljuje druga lica.

Pored toga, termin „saradnja” po logici stvari upuću-je na najmanje dve strane koje međusobno sarađuju, pa se stoga mogu postaviti i pitanja: S kim je to nekadašnji svedok saradnik sarađivao, odnosno sa kim će sarađi-vati okrivljeni i osuđeni saradnici? Naravno, pitanje je i koji je motiv za takvu saradnju?. Pa ako se onda pođe od logičnog odgovora da takav davalac iskaza sarađuje s onom stranom koja zastupa optužbu, a da je njegov osnovni motiv izbegavanje sopstvene odgovornosti za krivično delo, odnosno blaže kažnjavanje, sve to pred-stavlja jasnu osnovu za ispoljavanje posebne opreznosti u pogledu ocene njegovog iskaza kao dokaza.

Formalno posmatrano sud nije dužan da ispolji neku dodatnu opreznost prilikom ocene iskaza okrivljenog/osuđenog saradnika, odnosno procene njegove doka-zne vrednosti, mimo uobičajenih zakonskih pravila koja se odnose na ocenu dokaza u krivičnom postupku. Sud dakle, prilikom ocene ovakvog dokaza postupa koriste-ći se opštim pravilima koja se i inače odnose na ocenu dokaza u krivičnom postupku.

3. Mogućnost uvođenja stranačkog sporazuma u postupak odlučivanja o privrednim prestupima

Kao što je to prethodno već objašnjeno, stranačko sporazumevanje u krivičnim stvarima nije uobičajen krivičnoprocesni mehanizam u kontinentalnoj Evro-pi, a isto važi i za njegovu posebnu varijantu koja se odnosi na zadobijanje tzv. kooperativnih svedoka, tj.

okrivljenih saradnika - nekadašnjih svedoka saradni-ka. S druge strane, činjenica je da danas mnoge drža-ve, pa i one koje spadaju u tradicionalnu kontinental-nu Evropu, poznaju neke oblike tzv. ispregovarane („pogođene”/”nagođene”) pravde, odnosno odgovara-juće varijante sporazuma o priznanju krivičnog dela/krivice.

Iako rešenje koje postoji u novom Zakoniku o kri-vičnom postupku Srbije nije idealno ni sadržinski, od-nosno suštinski, niti u pravno-tehničkom smislu, nije sporno da iz određenih kriminalno-političkih razloga, kao i težnje da se krivično pravosuđe rastereti (što je konačno i jedan od osnovnih elemenata ratio legis-a mehanizma uslovljenog oportuniteta krivičnog gonje-nja, što je takođe relativno novi krivičnoprocesni insti-tut), ima opravdanja da stranačko sporazumevanje po-stoji u našem krivičnom postupku.

Da li bi bilo opravdano da se određena varijanta stranačkog sporazuma uvede i u Zakon o privrednim prestupima? Smatramo da bi to bilo adekvatno iz neko-liko osnovnih razloga:

1) Kako su pravila Zakonika o krivičnom postupku i inače lex generalis u odnosu na druge „deliktne” postupka (poput na primer, prekršajnog postup-ka),24 ona bi načelno morala da budu primenjiva i u ovom pogledu, kada se radi o postupku koji je lex specialis tipa, a naravno, posebnim pravilima se sporazumevanje stranaka u takvom postupku, može modifikovati u odnosu na opšta pravila sa-držana u ZKP-u;

2) Ako je sporazumevanje stranaka moguće u pogle-du deliktnog postupka koji se odnosi na najteže delikte - krivična dela (i to sada bez obzira na njihovu težinu s obzirom na krivičnim zakonom zaprećenu kaznu), onda bi tim pre, takvo spora-zumevanje moralo da bude moguće i kada se radi o lakšim deliktima, pa i kada su u pitanju privred-ni prestupi;

3) Uvođenje stranačkog sporazuma, odnosno odre-đene njegove varijante u postupak odlučivanja o privrednom prestupu, može da bude veoma zna-čajno sa stanovišta postizanja veće efikasnosti tog postupka.

I konačno, treba imati u vidu da je po logici stvari, kada je reč o postupku čiji je predmet privredni pre-stup, moguća (što bi naravno, zahtevalo odgovarajuće zakonske izmene), samo osnovna varijanta stranačkog sporazuma (kao što je to u krivičnom postupku spora-zum o priznanju krivičnog dela). Iz ovoga proizlazi da bi se u novom Zakonu o privrednim prestupima, mogao uvesti sporazum o priznanju privrednog prestupa, a da po pravilu, ne dolaze u obzir druge varijante stranač-kih sporazuma, kao što su to sporazum o svedočenju okrivljenog/osuđenog.

(Sudskapraksaprivrednihsudova-Biltenbr.4/2014-str.269)



____________________1 Više o tome: M. Škulić, Krivično procesno pravo, sedmo iz-menjeno i dopunjeno izdanje, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i „Dosije”, Beograd, 2014., str. 330 - 331.2 Više o tome: M. Škulić i G. Ilić, Novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije - reforma u stilu „jedan korak napred - dva koraka nazad”, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu i Udru-ženje javnih tužilaca Srbije, Beograd, 2012., str. 93 - 98. Ce-lokupan tekst knjige dostupan na sajtu Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije: http://www.uts.org.rs/images/nzkp.korak.nazad.pdf.3 Koreni krivičnog postupka SAD neposredno proizlaze iz klasičnog engleskog common law sistema, a on u svom pri-marnom vidu ne poznaje nikakvo sporazumevanje tužioca i optuženog o priznanju krivice, iako se i u Engleskoj pri-znanje tretira kao dokaz od vrhunske važnosti (regina pro-bationem), zahvaljujući kome se ne moraju izvoditi drugi ili bar ne svi dokazi tokom suđenja, već se postupak, onda kada postoji validno i kredibilno priznanje optuženog, praktično sumarno okončava izricanjem presude. Međutim u Engleskoj nikada, što znači ni sada u pozitivnom engleskom krivičnom procesnom pravu, nije bilo moguće da se do priznanja dođe zahvaljujući stranačkom pregovara-nju. U praksi optuženi relativno često priznaju krivično delo, kada smatraju da su „pritešnjeni” dokazima (a naročito ka-da im to savetuje i njihov branilac), ali to apsolutno ne čine na temelju bilo kakvih pregovora sa tužiocem, niti optuženi dobijaju bilo kakve garancije u pogledu kazne koja će usle-diti u presudi, koja se donosi na osnovu njihovog priznanja, mada u Engleskoj postoji prilično ustaljena praksa, po kojoj se priznanje optuženog tretira kao značajna olakšavajuća okolnost, na šta po pravilu, i računa većina optuženih koji priznaju krivično delo i time se opredeljuju za relativno su-marno okončanje krivične procedure.4 Tako se u literaturi primećuje da je u vreme prohibici-je došlo do opšteg porasta kriminaliteta u SAD, a da je u isto vreme izvođenje dokaza u krivičnom postupku veoma iskomplikovano, te da su pri tom advokati koji su ranije ima-li „jednu podređenu ulogu”, kroz uvođenje uspešnijih bra-nilačkih metoda, postali sve važniji, što je dovelo i do toga da su krivični postupci postali sve složeniji i teži, a njihov ishod sve neizvesniji, pa su dužina dokaznog postupka i ne-izvesnost u pogledu ishoda postupka, generalno uticali na težnju stranaka za predpretresnim pregovaranjem. Više o tome: Dielman, „Guilty Plea” und „Plea bargaing” im Ameri-kanischen Strafverfahren - Möglichkeiten für das Deutshen Strafprozess? GA, 1981., str. 558 - 562.5 US Supreme Court, U.S. v. Brady, 397 U.S. 742, 90 S.ct. 1463 (1970).6 S. Hubertus Kremer, Absprachen zwischen Gericht und Ver-fahrensbeteiligten im Strafprozess - Inaugural-Dissertation zur Erlangung des Grades eines Doktors der Rechte durch die Rechts-und Staatswissenschaftliche Fakultät der Rhei-nischen Friedrich-Wilhelms-Universität Bonn, Bonn, 1994., str. 229. 7 Više o tome. V. Bajović, Sporazum o priznanju krivice, Prav-ni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2009., str. 55.8 Ovi razlozi deluju prilično razložno i ubedljivo, što nas argumentovano navodi na zaključak da od sporazuma o

priznanju krivičnog dela u našem krivičnoprocesnom siste-mu, kako dok je tadašnji „sporazum o priznanju krivice”, bio moguć samo u pogledu krivičnih dela za koja je propisana kazna do 12 godina zatvora (ZKP iz 2001. - novele iz 2009.), tako i sada kada je takav sporazum, moguće zaključiti u po-gledu svih vrsta krivičnih dela, ni u kom slučaju ne treba oče-kivati „čuda”. Naime, situacija kod nas i već dugo prisutna praksa, a naročito ustaljena kaznena politika, se značajno razlikuju od tih faktora u SAD. Ovo ćemo detaljnije objasniti u daljem tekstu - u kontekstu kritičkih razmatranja nekih ne sasvim adekvatnih rešenja u pozitivnom Zakoniku o krivič-nom postupku, čijim su odredbama, pored ostalog i suviše „olabavljeni” uslovi za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela i što je posebno loše, na izvestan način omo-gućena svojevrsna „trgovina” sa okrivljenim, jer je uvedena i varijanta koja podrazumeva obavezivanje okrivljenog sa kojim je zaključen takav sporazum, da svedoči u krivičnom postupku.9 Ne samo što su propisane kazne u SAD (tu je poseban zna-čaj tzv. smernica za određivanje kazni - Federal Sentencing Guidelines), izuzetno visoke u poređenju sa tipičnom evrop-skim zakonodavstvima, već na veoma strogu kaznenu poli-tiku, utiče ne samo generalno izrazito punitivna atmosfera u američkoj javnosti i pravosuđu, već i neka materijalna kri-vičnopravna pravila, poput onih koja se odnose na pravilo po kome se kazne uglavnom izriču kumulativno za krivična dela u sticaju, te najčešće nepostojanje pravila koja bi se ti-cala slučajeva prividnog sticaja. U tom su pogledu od značaja i neka procesna, pa i ustavna pravila. Na primer, načelo ne bis in idem (prohibiton of dou-ble jeopardy), je ustavnog ranga (Peti amandman na Ustav SAD), ali se ono ne odnosi na slučajeve (što nije nimalo retko u praksi), kada je jedno isto krivično delo propisano kako sa-veznom regulativom, tako i propisima država SAD, što znači da ako na primer; „neko opljačka banku u Nju Džersiju, on time krši kako pravo federacije, tako i pravo države u kojoj je krivično delo učinjeno. To lice može biti legalno krivično gonjeno i osuđeno odlukom suda u Nju Džersiju za to krivič-no delo, a potom se protiv njega može za isto krivično delo voditi krivični postupak pred sudom na saveznom nivou.” Više o tome: G. Clack (Ed.), op.cit., str. 106. 10 Više o tome: T. Weigend, Strafzumessung durch die Partei-en - das Verfahren des Plea bargaining im Amerikanischen Recht, ZStV 94, 1982, str. 200 - 204.11 Više o tome: S.Hubertus Kremer, op.cit., str. 235.12 Atribut „inkvizitorski” je pod navodnicima (pretežno an-glosaksonski autori sasvim rutinski koriste taj atribut, kada njime obeležavaju tipične krivične procedure u kontinental-noj Evropi), jer savremeni evropsko-kontinentalni krivični postupci nisu naravno, čisto inkvizitorskog karaktera (takvi čisto inkvizitorski postupci se sada posmatraju samo u isto-rijskom smislu), ali u klasičnim evropsko-kontinentalnim krivičnim procedurama postoje značajni i upadljivi inkvizi-torski elementi (što nije nikakva anomalija ovih sistema, već naprotiv, njihova značajna komparativna prednost odnosu na čisto adverzijalno konstruisane krivične procedure), a posebno vezano za delovanje načela istine i postojanje ofi-cijelne dužnosti suda da oficijelno utvrđuje činjenice koje su relevantne za ustanovljavanje potpunog i tačnog činjenič-nog stanja, odnosno drugim rečima - istine i onda kada za



to uopšte ni ne postoji stranačka dokazna inicijativa, dakle po sopstvenoj intenciji samog suda.13 S.Hubertus Kremer, op.cit., str. 235 - 236. 14 U citiranom tekstu se govori samo o pregovaranju, od-nosno dogovaranju „tužioca i branioca optuženog”, a ne i samog optuženog, s obzirom da, iako bi to formalno bilo moguće, u praksi skoro da nema slučaja da se sam optuženi dogovara sa tužiocem, već to po pravilu, čini njegov brani-lac. I inače, adverzijalna konstrukcija postupka, skoro da podrazumeva obavezno učešće branioca, tj. kvalifikovanog pravnika, odnosno advokata na strani odbrane u postupku, jer optuženi koji je najčešće pravni laik, teško može da „pa-rira” državnom tužiocu, a u konkretnom slučaju, kada je reč o sistemu plea bargaining-a, neuporedivo je jednostavnije kada se u statusu „pregovaračkih strana”, nađu dva kvali-fikovana pravnika, tj. državni tužilac i branilac optuženog.15 Uobičajeno se pod „državom” u ovakvoj vrsti konstatacije, u SAD podrazumeva njen formalni reprezent u odnosu na krivično gonjenje, a to je državni tužilac.16 G. Clack (Ed.), Outline of the U.S. Legal System, Bureau of International Information Programs United States Depar-tment of State, Washington, 2004., str. 101.17 Više o tome: Ibid., str. 101 - 102.18 F. C. Schröder, op.cit., str. XXII.19 Više o tome: M. Škulić, Osnovne novine u krivičnom pro-cesnom pravu Srbije - novi Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. godine, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2013., str. 108.20 U izvornom tekstu Zakonika se krajnji momenat za za-ključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela određivao - do izjašnjenja optuženog o optužbi na glavnom pretresu. Poslednjim novelama Zakonika iz maja 2014. godine, taj rok je značajno produžen, tako što je propisano da je sporazum moguć sve do samog završetka glavnog pretresa. Ratio legis ove izmene se temelji na tendenciji da se stvore šire moguć-nosti za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela kao obliku „pojednostavljenog” i sumarnog vida rešavanja predmeta krivičnog postupka. Smatra se naime da nekada okrivljeni tek u daljem toku po-stupka, dakle već nakon što se u svojstvu optuženog izjasnio od optužbi na glavnom pretresu, a posebno nakon izvođenja određenih dokaza, postaje „realniji” i svestan „svoje situaci-je”, te biva skloniji da zaključi sporazum o priznanju krivič-nog dela. S druge strane, ovde je moguć i kontraargumet da se tako okrivljenom daje više vremena za neki vid „taktizi-ranja” i da to može donekle i prolongirati postupak, jer se okrivljenom daje prilika da „duže razmišlja” tokom postup-ka, tj. do samog završetka glavnog pretresa, da li će eventu-alno zaključiti sporazum o priznanju krivičnog dela. Narav-no, po logici stvari, u što se kasnijoj fazi postupka zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela, to će javni tužilac biti manje sklon da „pristane” na blažu krivičnu sankciju, odno-sno manju meru kazne, kao element ovog sporazuma, ali je to naravno, uvek questio facti, koji zavisi od niza relevantnih okolnosti u svakom konkretnom slučaju.21 Kada je reč o krivičnoj sankciji koja je predmet sporazu-ma, nelogično je da se stranke mogu dogovoriti i samo o „rasponu kazne”, tj. određivanju minimalne i maksimalne kazne, a u kojim bi okvirima, potom sud mogao da utvrdi kaznu koja će se izreći presudom proizišlom iz sporazuma o

priznanju krivičnog dela. Tako nešto je moguće na primer, u SAD, ali tamo kazna proističe iz vrlo preciznih i skoro meha-nički određenih i primenjivih „instrukcija” ili „uputstava” za kažnjavanje, a u Srbiji je shodno pravilima krivičnog mate-rijalnog zakonodavstva za odmeravanje kazne neophodno da sud uzme u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća u okviru konkretnog mogućeg raspona ka-žnjavanja, što se odnosi kako na „klasičan” slučaj kada se ra-di o rasponu utvrđenom krivičnim zakonom, tako i ovde, gde su takav raspon u okviru svog sporazuma utvrdile stranke. Kako sud, onda kada prihvati sporazum o priznanju krivič-nog dela, više nema mogućnost da izvodi bilo kakve dokaze, on nije u prilici ni da izvede dokaze koji bi se odnosili na okolnosti od kojih zavisi mera kazne Stoga je greška što se odredbama Zakonika omogućava i sporazumevanje koje bi se odnosilo samo na raspon kazne, jer kako bi se sud mogao opredeliti za konkretnu meru kazne unutar raspona utvr-đenog sporazumom, kada nije bio u prilici da izvođenjem dokaza utvrdi okolnosti od kojih u krivičnopravnom smislu zavisi mera kazne (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti). Pored toga, time se, a što je posebno značajno sa stanovišta okrivljenog, ovde nepotrebno unosi i jedan element „nesi-gurnosti”, jer okrivljeni u stvari i pored toga, što je priznao krivično delo, ne zna „šta ga konačno čeka”.22 Kada je reč o obaveznim elementima sporazuma, oni ipak nisu svi apsolutno obavezni, iako ih zakonodavac na prvi pogled, formalno definiše kao obavezne. Naime, kao što je prethodno već objašnjeno, sporazum će se odnositi i na imo-vinskopravni zahtev, ali samo ako je takav zahtev uopšte i podnesen. S druge strane, nije jasno ni zašto bi se sporazum baš uvek morao ticati imovinskopravnog zahteva, čak i onda ako je takav zahtev podnesen, jer bi to tada značilo da lice ko-je je ovlašćeno da podnese imovinskopravni zahtev, a to je praktično, oštećeni krivičnim delom, uvek može da „blokira” sporazum o priznanju krivičnog dela, ukoliko svoj zahtev usmeri tako da njegovo ostvarenje (pa samim tim i spora-zumevanje u tom pogledu u okviru sporazuma o priznanju krivičnog dela), praktično bude nemoguće, jer bi na primer, zahtev koji bi se ticao naknade štete bio potpuno nerealan i sl. Pored toga, nelogično je da se kao (čak obavezni) element sporazuma između dve stranke, određuje imovinskopravni zahtev, tj. nekakvo „(pod)sporazumevanje” između okrivlje-nog i oštećenog (podnosioca imovinskopravnog zahteva), kada samo lice koje je ovlašćeno da takav zahtev podnosi, uopšte i nije „strana” koja se sporazumeva o priznanju kri-vičnog dela. U praksi se inače, već iskristalisao stav da se pod sporazumom o imovinskopravnom zahtevu, podrazumeva i sporazumevanja stranaka da se oštećeni, tj. podnosilac ta-kvog zahteva, uputi da ga ostvaruje u parničnom postupku.23 Iako zakonodavac više ne koristi izraz „svedok saradnik”, već okrivljeni saradnik, ni sada nije suštinski promenjen procesno-pravni karakter takvog davaoca iskaza, koji je svojevrsni procesni „hibrid”, odnosno subjekat kod kojeg su „pomešana” procesna svojstva okrivljenog i svedoka. To važi primarno za okrivljenog saradnika, koji kao davalac iskaza u najvećoj meri ima status sličan svedoku, mora da govori istinu i ništa ne prećuti itd., ali ipak nije samo svedok, ne samo zato što ne poseduje određena procesna prava koja



su inače, imanentne svedoku, kao što je to mogućnost oslo-bođenja od dužnosti davanja iskaza, kada je u određenom zakonski relevantnom odnosu sa okrivljenim protiv kojeg se vodi krivični postupak u kojem daje iskaz, ili mogućnost uskraćivanja odgovora na pojedina pitanja, već pre svega, stoga što se u odnosu na njega donosi odgovarajuća presu-da, bilo osuđujuća (kada mu se kazna na odgovarajući način ublažava), bilo odbijajuća, ako je javni tužilac u odnosu na njega odustao od krivičnog gonjenja. Presuda se može doneti samo u odnosu na okrivljenog, tj. lice koje se krivično goni, što znači da u procesnom smislu, kod okrivljenog saradnika, bez obzira na njegove „svedočke” dužnosti, preovlađuje procesni status okrivljenog. On je pre svega, okrivljeni, što je sada i u samom Zakoniku o krivič-nom postupku, uvođenjem izraza okrivljeni saradnik, strik-tno i naglašeno.

Drugačije je sa osuđenim saradnikom. Kod njega obrnuto u odnosu na okrivljenog saradnika, preovlađuju svojstva sve-doka, jer se radi o licu koje je nekada bilo okrivljeni, odnosno optuženi, a potom je postalo osuđeni, pošto je u odnosu na to lice, doneta osuđujuća presuda koja je postala pravno-snažna. On se u aktuelnom krivičnom postupku više krivično ne goni, već se tu pojavljuje samo kao svedok, ali ipak ima i svojstvo osuđenog, ne samo zato što je već pravnosnažno oglašen krivim, već i zato što mu se u posebnoj vrsti postup-ka, onda kada je ispunio svoje „svedočke” dužnosti, tj. dao odgovarajući „kooperativan” iskaz, kazna ublažava.24 Ovde treba imati u vidu da sada postoji mogućnost zaklju-čenja i sporazuma o priznanju prekršaja. •

prof.drMilanŠkulić


Oštećeni kao supsidijarni tužilac◊ Pitanje:

• Pod kojim uslovima oštećeni ima pravo da preuzme krivično gonjenje u slučaju odustanka javnog tužioca?

◊ Odgovor: Kod krivičnih dela koje javni tužilac goni po službenoj dužnosti Zakonik o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br.

72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014 - dalje: ZKP) propisuje niz prava lica oštećenih krivič-nim delom, među kojima je najznačajnije pravo oštećenog da preuzme krivično gonjenje, u slučaju odustanka javnog tužioca.

Oštećeni je svako lice čije je lično ili imovinsko pravo ugroženo ili povređeno krivičnim delom. U slučaju smrti ošte-ćenog, pravo na preuzimanje krivičnog gonjenja, i učestvovanje u krivičnom postupku u svojstvu supsidijarnog tužioca, prelazi na njegove naslednike, i to bračnog druga, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života, decu, roditelje, usvojioce, usvojenike, braću, sestre i zakonskog zastupnika, koji mogu u roku od tri meseca od smrti oštećenog dati izjavu da preuzimaju krivično gonjenje, a isto važi i za pravnog sledbenika oštećenog pravnog lica koje je prestalo da postoji.

ZKP nešto restriktivnije postavlja pravo oštećenog da preuzme krivično gonjenje od prethodnog, jer ovo pravo daje samo nakon podnošenja optužnog akta, odnosno u fazi glavnog pretresa. Razlog tome je svakako rasterećenje sudova, jer su oštećeni često nekritički preuzimali krivično gonjenje, i pred sudove je dolazio veliki broj optužnih akata ošteće-nih, koji su često bili neutemeljeni dokazima i relativno lošeg kvaliteta.

ZKP oštećenom dozvoljava da preuzme krivično gonjenje u slučaju odustanka tužioca nakon potvrđivanja optuž-nice, odnosno nakon određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku. Na ovaj način je praktično uvedeno da oštećeni zastupa akt sastavljen od strane javnog tužioca, za koji postoji pretpostav-ka odgovarajućeg kvaliteta i utemeljenosti dokazima.

U ranijim fazama krivičnog postupka - kada tužilac odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu, ili odustane od gonje-nja pre potvrđivanja optužnice, odnosno pre određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje sankcije u skraćnom postupku, oštećeni ima pravo na prigovor protiv takve odluke, i to neposredno višem javnom tužiocu. Zakonodavac je očigledno smatrao da su na ovaj način prava oštećenog dovoljno zaštićena, uvođenjem neke vrste dvostepenosti u od-lučivanju javnog tužioca da ne goni za određeno krivično delo, bez angažovanja suda.

Kada oštećeni stekne pravo da preuzme krivično gonjenje, sud je dužan da ga o tome obavesti, i da ga, na samom glavnom pretresu, ili pisanim putem, pouči da može da da izjavu o tome da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optuž-bu. Rok za davanje takve izjave je osam dana od dana prijema takvog obaveštenja i pouke, a ukoliko ne bude obavešten, iz bilo kog razloga, izjavu može dati u roku od tri meseca od dana kad je javni tužilac odustao od optužbe.



Ukoliko se oštećeni ne izjasni u propisanom roku, smatraće se da ne želi da preuzme gonjenje, i sud će rešenjem obustaviti postupak, odnosno doneti odbijajuću presudu. Sud će isto postupiti i ukoliko uredno pozvani oštećeni ne pristupi na pripremno ročište ili glavni pretres, ili ukoliko mu poziv nije mogao biti uručen zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, jer na ovaj način oštećeni očigledno pokazuje nezainteresovanost za krivični postupak.

Nakon preuzimanja krivičnog gonjenja, oštećenom pripadaju sva prava koja je imao i javni tužilac (izuzev onih koja tužiocu pripadaju kao državnom organu), kao i neka dodatna prava - da podnese predlog i dokaze za ostvariva-nje imovinskopravnog zahteva i predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje, da angažuje punomoćnika iz reda advokata, te da zahteva postavljanje punomoćnika.

Najinteresantnije je pravo da zahteva da mu bude postavljen punomoćnik advokat, čiji troškovi padaju na teret budžetskih sredstava. Ovo pravo oštećeni ima kada se za krivični postupak vodi za delo za koje se može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina. O tom zahtevu odlučuje predsednik pretresnog veća ili sudija pojedinac, ceneći materijalno stanje oštećenog, kao i da li bi to bilo u interesu krivičnog postupka.

Oštećeni gubi svojstvo tužioca kada odustane od optužbe, kada umre (odnosno prestane da postoji ako je oštećeni pravno lice), i kada javni tužilac ponovno preuzme krivično gonjenje (javni tužilac ima to pravo do završetka glavnog pretresa). Izjava oštećenog da odustaje od gonjenja je neopoziva, i smatraće se da je takvu izjavu dao i u slučaju da uredno pozvani oštećeni ne pristupi na pripremno ročište ili glavni pretres, ili ukoliko mu poziv nije mogao biti uručen zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta. •

SmiljkaStojanović


Zastarelost u krivičnom postupku◊ Pitanje:

• Pod kojim uslovima nastupa zastarelost u krivičnom postupku?

◊ Odgovor: Zastarelost u krivičnom pravu predstavlja gubitak prava državnih organa da vode krivični postupak, izreknu i

izvrše krivičnu sankciju prema učiniocu krivičnog dela, usled proteka određenog vremenskog perioda od izvršenja kri-vičnog dela. Naime, smatra se da je društveno neopravdano voditi postupak i izreći ili izvršiti krivičnu sankciju ako je protekao nesrazmerno dug vremenski period od izricanja sankcije koja se ima izvršiti, odnosno od izvršenja krivičnog dela za koje treba voditi postupak, usled koga su svrha vođenja krivičnog postupka i svrha izricanja krivičnih sankcija postale bespredmetne.

Naše pravo poznaje dva oblika zastarelosti - zastarelost krivičnog gonjenja i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija. ZASTARELOST KRIVIČNOG GONJENJA podrazumeva da se krivični postupak protekom zakonom određenih rokova

ne može više pokrenuti, odnosno da se ne može nastaviti već započeti postupak. Rok zastarelosti teče od dana izvršenja krivičnog dela, i zakon predviđa različite rokove zastarelosti u zavisnosti od

propisane kazne za krivično delo, pri čemu se u obzir uzima najteža propisana kazna za to delo. Za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do godinu dana, ili novčana kazna, rok zastarelosti je dve

godine, za dela za koja je propisana kazna zatvora preko jedne godine, rok zastarelosti je tri godine, za dela za koja je predviđena kazna zatvora preko tri godine, rok zastarelosti je pet godina, za dela za koja je propisana kazna zatvora preko 5 godina, rok zastarelosti je 10 godina, za dela za koja je predviđena kazna zatvora preko 10 godina, rok zastare-losti je petnaest godina, za dela za koja je predviđena kazna zatvora preko petnaest godina, rok zastarelosti je dvadeset godina i za dela za koja je predviđena kazna zatvora od trideset do četrdeset godina, rok zastarelosti je dvadeset pet godina.

Navedeni rokovi zastarelosti su relativni, i zastarelost u navedenim rokovima zaista i nastupa samo ukoliko nije došlo do obustave ili prekida ovih rokova.

Do obustave roka zastarelosti dolazi u slučaju nastupanja određenih okolnosti koje su privremeno onemogućile preduzimanje, odnosno nastavak krivičnog gonjenja, i za vreme trajanja ovih okolnosti rok zastarelosti ne teče, od-nosno vreme trajanja tih okolnosti se ne uračunava u rok zastarelosti - sa nastankom smetnje rok prestaje da teče, a po njenom prestanku nastavlja da teče tamo gde je i stao. Do obustave zastarelosti dolazi usled nastupanja duševnog oboljenja kod okrivljenog ili druge teške bolesti nakon izvršenja krivičnog dela, zbog koje bolesti ne može učestvovati u



postupku, usled korišćenja imuniteta, i sl., ali i u slučaju objektivne nemogućnosti vođenja postupka - rata, zemljotresa, poplava i sl. U svakom slučaju, rok zastarelosti se praktično produžava za vreme trajanja ovakvih smetnji, odnosno za vreme trajanja obustave.

Do prekida roka zastarelosti dolazi preduzimanjem radnji nadležnih organa u cilju vođenja krivičnog postupka, i ukoliko okrivljeni izvrši novo krivično delo jednake težine ili teže. U slučaju prekida zastarelosti, vreme koje je do tada proteklo se ne računa u rok zastarelosti, on počinje teći iznova svakom preduzetom radnjom.

Radnje koje prekidaju rok zastarelosti su donošenje naredbe o sprovođenju istrage, preduzimanje bilo koje dokazne radnje u skraćenom postupku, (ne i podnošenje krivične prijave ili zahteva za prikupljanje i pružanje potrebnih oba-veštenja koja tužilac upućuje policiji i drugim organima), podnošenje privatne tužbe, podnošenje optužnih akata, te procesne radnje koje se prema okrivljenom preduzimaju tokom istrage ili u kasnijim fazama postupka (veštačenja, uvi-đaji, saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka). Ne prekidaju zastarelost radnje koje nisu uperene prema određenom okrivljenom već prema NN licu, ili saizvršiocu (ako neko lice nije kao saizvršilac obuhvaćeno naredbom o sprovođenju istrage, nego se tokom istrage utvrdi da je i ono učestvovalo u izvršenju krivičnog dela, neće se uzeti da je prvobitnom naredbom o sprovođenju istrage zastarelost prekinuta i u odnosu na to lice). Takođe ne prekidaju zastarelost ni radnje preduzete prema okrivljenom, ali u odnosu na drugo krivično delo (npr. ako neko krivično delo nije obuhvaćeno nared-bom o sprovođenju istrage, pa se tokom istrage utvrdi da je okrivljeni izvršio i to drugo krivično delo, za neobuhvaćeno delo zastarelost nesmetano teče do donošenja naredbe o proširenju istrage za to drugo krivično delo).

Do prekida roka zastarelosti dolazi i kad okrivljeni u okviru tog roka izvrši novo krivično delo, za koje je propisana ista, ili teža krivična sankcija (bilo po vrsti bilo po visini zaprećene kazne). Ovaj uslov se može uzeti kao ispunjen tek kada postoji pravosnažna osuda za to novo krivično delo, nije dovoljno da je samo pokrenut još jedan krivični postupak, a svakako ne da je podneta krivična prijava. Prema tome, potrebno je da pravosnažna presuda za ovo novo krivično delo bude doneta u roku zastarelosti, kako bi zastarelost bila prekinuta, što je u praksi veoma retko.

Kako se svakom obustavom rok zastarelosti produžava, odnosno svakim prekidom teče ponovo, praktično do zasta-relosti nikada ne bi ni došlo, da ne postoji i institut apsolutne zastarelosti. Do apsolutne zastarelosti u svakom slučaju dolazi protekom dvostrukog roka relativne zastarelosti. Protekom tog roka, postupak se više ne može pokrenuti, odno-sno nastaviti, i na ovaj rok prekidi i obustave nemaju dejstvo.

U slučaju kada je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, javni tužilac će odbaciti krivičnu prijavu, odnosno u slučaju da je krivični postupak pokrenut postupajući sud će doneti rešenje o obustavi krivičnog postupka, ili odbijajuću presudu, a tako će postupiti i drugostepeni sud prilikom razmatranja žalbe, ukoliko zastarelost nastupi nakon izricanja prvostepene presude, a pre donošenja drugostepene.

ZASTARELOST IZVRŠENJA KRIVIČNIH SANKCIJA podrazumeva da se izrečene krivične sankcije ne mogu izvršiti, protekom zakonom propisanih rokova, koji teku od dana pravosnažnosti presuda kojima su izrečene.

Zakon predviđa različite rokove zastarelosti u zavisnosti od vrste i visine izrečene kazne. Izvršenje kazne zatvora do godinu dana, novčane kazne, kazne rada u javnom interesu i oduzimanja vozačke dozvo-

le zastareva za dve godine, kazne zatvora preko jedne godine zastareva za tri godine, kazne zatvora preko tri godine zastareva za pet godina, kazne zatvora preko pet godina zastareva za deset godina, kazne zatvora preko deset godina zastareva za petnaest godina, kazne zatvora preko petnaest godina zastareva za dvadeset godina, a kazne zatvora od trideset do četrdeset godina zastareva za dvadeset pet godina.

Izvršenje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog psihi-jatrijskog lečenja na slobodi, obaveznog lečenja narkomana, obaveznog lečenja alkoholičara i oduzimanja predmeta zastareva za pet godina od dana pravosnažnosti presude kojom su izrečene, a mere bezbednosti zabrane vršenja po-ziva, delatnosti i dužnosti, zabrane upravljanja motornim vozilom i proterivanja stranca iz zemlje protekom vremena za koje su te mere izrečene.

Navedeni rokovi zastarelosti su relativni, i zastarelost u navedenim rokovima zaista i nastupa samo ukoliko nije došlo do obustave ili prekida ovih rokova.

Do obustave roka zastarelosti dolazi u slučaju nastupanja određenih okolnosti koje su privremeno onemogućile preduzimanje, odnosno nastavak izvršenja sankcije, i za vreme trajanja ovih okolnosti rok zastarelosti ne teče, od-nosno vreme trajanja tih okolnosti se ne uračunava u rok zastarelosti - sa nastankom smetnje rok prestaje da teče, a po njenom prestanku nastavlja da teče tamo gde je i stao. Do obustave zastarelosti dolazi usled nastupanja duševnog oboljenja kod okrivljenog ili druge teške bolesti, molbi za odlaganje izvršenja kazne zatvora zbog bolesti, porođaja, neodložnih poljskih i sezonskih radova i sl, ali i u slučaju objektivne nemogućnosti vođenja postupka - rata, zemljotresa, poplava i sl. U svakom slučaju, rok zastarelosti se praktično produžava za vreme trajanja ovakvih smetnji, odnosno za vreme trajanja obustave.

Do prekida roka zastarelosti dolazi preduzimanjem radnji nadležnih organa u cilju izvršenja krivične sankcije. U slučaju prekida zastarelosti, vreme koje je do tada proteklo se ne računa u rok zastarelosti, on počinje teći iznova sva-kom preduzetom radnjom.



Radnje koje prekidaju rok zastarelosti su poziv osuđenom da stupi na izvršenje kazne zatvora, izdavanje naredbe za njegovo dovođenje, izdavanje naredbe za raspisivanje poternice i sl. Neophodno je da su te radnje usmerene prema određenom osuđenom licu, i za određeno krivično delo (upućivanje poziva da se javi na izdržavanje kazne zatvora za jedno krivično delo ne prekida rok zastarelosti izvršenja kazne za drugo delo).

Zakon poznaje i apsolutnu zastarelost izvršenja krivičnih sankcija - do zastarelosti u svakom slučaju dolazi protekom dvostrukog roka relativne zastarelosti. Ukoliko zastarelost nastupi u toku izvršenja kazne, izvršenje će se obustaviti.

Bez obzira da li se radi o zastarelosti krivičnog gonjenja ili zastarelosti izvršenja krivičnih sankcija, zastarelost teče i nastupa po sili zakona, okrivljeni je se ne može odreći, niti je potrebno da se na nju poziva, jer su i sud i javni tužilac obavezni da na istu paze po službenoj dužnosti.

U skladu sa odredbama Konvencije o neprimenjivanju zakonske zastarelosti za ratne zločine i zločine protiv čo-večnosti iz 1968. godine, koja je inkorporirana u naše zakonodavstvo 1970. godine, i naš zakonodavac propisuje da ne zastarevaju krivično gonjenje i izvršenje kazne za krivična dela Genocid (čl. 370. Krivičnog zakonika - "Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014 - dalje: KZ), Zločin protiv čovečnosti (član 371. KZ), Ratni zločin protiv civilnog stanovništva (član 372. KZ), Ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika (član 373. KZ), Ratni zločini protiv ratnih zarobljenika (član 374. KZ), i Organizovanje grupe i podstrekavanje na vršenje genocida i ratnih zločina (član 375. KZ), i za druga krivična dela za koja po ratifikovanim međunarodnim ugovorima zastarelost ne može nastupiti. •

SmiljkaStojanović


Karakteristike krivičnog dela sitna krađa◊ Pitanje:

• Koji uslovi treba da budu ispunjeni kako bi krađa bila tretirana kao sitna?

◊ Odgovor: Sitna krađa spada u grupu krivičnih dela protiv imovine, i predstavlja privilegovan oblik krivičnog dela Krađa - član

203. stav 1. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014 - dalje: KZ).

Da bi krađa bila tretirana kao sitna potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova: jedan objektivni uslov - da vrednost oduzetih stvari ne prelazi iznos od 5.000,00 dinara, i jedan subjektivni uslov - da je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist.

Procena prvog uslova je jednostavna, u obzir se uzima vrednost stvari u vreme izvršenja krivičnog dela. U pogledu drugog uslova - namere pribavljanja male koristi, situacija je komplikovanija. Kako naravno nije moguće

na pouzdan način utvrditi nameru učinioca dela, ona se ceni prema svojim spoljnim manifestacijama, odnosno prema svim okolnostima pojedinog slučaja.

Ovo pitanje je u praksi najspornije u slučajevima kada je vrednost oduzetih stvari blizu postavljenog cenzusa od 5.000,00 dinara. Najčešće se kao kriterijumi procene uzimaju broj oduzetih stvari, da li je učinalac oduzeo sve stvari koje su u tom trenutku bile dostupne ili samo neke od njih, da li se radi o stvarima čija je vrednost manje ili više poznata svima. Tako se može uzeti kao nesporno da ako okrivljeni iz kase u kojoj se nalazi 100.000,00 dinara izbroji i oduzme 5.000,00 dinara, on ide za tim da prisvoji upravo taj iznos novca, i da se u njegovim radnjam stiču zakonski elementi krivičnog dela Sitna krađa - član 210. KZ. Ukoliko se pak u kasi nalazi 4.000,00 dinara, i to još, na primer, u sitnim apoenima, pa okrivljeni bez brojanja oduzme sav novac koji je u kasi našao, moglo bi se uzeti da on nije išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, već da je išao za tim da oduzme koliko god novca nađe, i u njegovim radnjama bi se stekla obeležja krivičnog dela Krađa - član 203. KZ. Isto tako, ukoliko učinilac oduzima iz prodajnih objekata predmete sa jasno istaknutim cenama, pa vrednost oduzetih stvari ne prelazi 5.000,00 dinara, može se uzeti da je krađa sitna. Ukoliko pak oduzima veći broj različitih stvari na kojima cena nije istaknuta, ne bi se samo na osnovu vrednosti stvari moglo reći da se radi o sitnoj krađi.

Iz toga se može zaključiti da se o krivičnom delu sitne krađe može govoriti samo kada okrivljeni zna (makar otpri-like) koja je vrednost stvari koje oduzima, i kada ta vrednost ne prelazi iznos od 5.000,00 dinara. Upravo zbog toga džepne krađe, krađe tašni, torbi, novčanika i sl. nikada ne mogu biti sitne, jer učinilac ne može znati šta se u njima nalazi, i kolika je vrednost toga.



Značaj razlikovanja sitne krađe od njenog osnovnog oblika je višestruk. Najpre, propisana kazna zatvora je znatno niža - za sitnu krađu je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do šest meseci. Pokušaj sitne krađe nije kažnjiv. Krivično gonjenje se za sitnu krađu preduzima po privatnoj tužbi kada je izvršena na štetu imovine građana, a po svojoj prirodi ovo delo je najčešće i izvršeno na štetu građana. Za razliku od obične, sitna krađa ne može načinom izvršenja prerasti u tešku krađu (u članu 204. KZ je eksplicitno navedeno "učinilac dela krađe (član 203.) kazniće se...), niti ući u konstrukciju razbojničke krađe (u članu 205. stav 1. KZ je navedeno "ko je na delu krađe (član 203.) zatečen..").

Krivično gonjenje za sitnu krađu se sprovodi po odredbama skraćenog postupka, a rok zastarelosti krivičnog gonje-nja je jedna, odnosno dve godine (apsolutna zastarelost) od dana izvršenja krivičnog dela. Za ovo krivično delo moguće je izricanje kazne zatvora, novčane kazne, kazne rada u javnom interesu, uslovne osude i sudske opomene. •

SmiljkaStojanović


Odgovornost pravnog lica u slučaju da vozač upravlja motornim vozilom za vreme trajanja zaštitne mere zabrane upravljanja

◊ Pitanje:

• Da li postoji odgovornost pravnog lica u slučaju da vozač upravlja motornim vozilom za vreme traja-nja zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom?

◊ Odgovor:

Odredba člana 330. stav 1. tačka 8. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013 - odluka US i 55/2014 - dalje: Zakon) na putevima propisuje kaznu za vozača, kao fizičko lice, koje upravlja vozilom za vreme trajanja ranije izrečene zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom. Ovoj odredbi prethodi odredba čana 329. Zakona koja govori o kaznama za fizičko lice.

U praksi je moguće više situacija: 1. da vozač čini pomenuti prekršaj kao vlasnik vozila (upravlja vozilom privatno za svoje potrebe u vreme postojeće

zabrane po nekoj prethodnoj odluci suda) 2. da vozač upravlja vozilom firme tj. da je vozilo vlasništvo pravnog lica i da je imao neku zabranu od ranije, u

kom slučaju firma vodi računa da vozač ne upotrebljava vozilo dok zabrana ne istekne, pa je mala verovatnoća da će bilo koja firma dozvoliti upravljanje vozilom u vreme zabrane (firma vrši kontrolu nad upotrebom vozila, važnosti dokumenta kao i izdavanjem putnog naloga); zbog toga, pravno lice uglavnom odgovara za prekršaje iz čl. 326. i 327. Zakona.

3. da vozač upravlja vozilom kao preduzetnik, u kom slučaju odgovara ili kao fizičko lice ili kao preduzetnik, vlasnik vozila, u zavisnosti kako podnosilac zahteva - policija, kvalifikuje prekršaj.

Odredba člana 330. Zakona, dakle, propisuje samo kaznu za vozača. Međutim, pravno lice mora da vodi računa o vozilima, licima kojima izdaje putni nalog kao i o ispravnosti i važnosti

dokumenata jer, u tim slučajevima, odgovara zajedno sa vozačem. Takođe postoje situacije od kojih zavisi i odmeravanje kazne i drugih sankcija za prekršaje u zavisnosti da li je vozač

učinio prekršaj u radno vreme, vozilom pravnog lica kada mu je izdat putni nalog, ili je to učinio van radnog vremena bez znanja firme, samovoljno (u kom slučaju se dovodi u pitanje i koliko je firma imala nadzor nad vozilom i svojim vozačem).

Tako, prema odredbi člana 330. stav 1. Zakona propisana je "kazna zatvora od 15 dana i 14 kaznenih poena za prekršaj koji učini vozač", kao fizičko lice. •

drMirjanaŠušnjara



Sve je veći broj podnetih zahteva za pokretanje prekršajnog postupka pred prekršajnim sudo-vima protiv raznih odgovornih lica u organima

vlasti, iz razloga povreda odredaba Zakonaoslobod-nom pristupu informacijama od javnog značaja(„Sl.glasnikRS”,br.120/2004,54/2007,104/2009i36/2010 - dalje: Zakon), koje advokati podnose u ime oštećenih.

Podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka

Član 179. stav 1. Zakonaoprekršajima(„Sl.gla-snikRS”,br.65/2013- dalje: ZOP) propisuje da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašće-ni organ ili oštećeni.

Član 180. stav 1. ZOP propisuje da je oštećeni ovla-šćen da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog po-stupka uvek, osim ako zakonom nije određeno da je za pokretanje prekršajnog postupka isključivo ovlašćen organ i to organi uprave, inspektori, javni tužilac i dru-gi organi i organizacije koje vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni.

U članu 45. Zakona je propisano da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nad-ležno za poslove uprave, a inspekcijski nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadlež-no za poslove uprave preko upravne inspekcije.

Članom 180. stav 3. ZOP je propisano da ako ovla-šćeni organ ne podnese zahtev za pokretanje prekršaj-

nog postupka, oštećeni može u skladu sa odredbama ovog zakona podneti takav zahtev.

Iz navedenih zakonskih odredaba nesporno je da je za prekršaje iz oblasti Zakona, ovlašćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka:

- upravna inspekcija ili - tražilac informacija u svojstvu oštećenog. Sporno je u sudskoj praksi kada tražilac informa-

cija, u smislu Zakona, može imati svojstvo oštećenog lica prema odredbama ZOP i u tom svojstvu biti ovla-šćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.

Različito je postupanje prekršajnih sudova po pitanju kada tražilac informacija može da podnese za-htev za pokretanje prekršajnog postupka u svojstvu oštećenog protiv odgovornog lica u organu vlasti, u slučaju da organ vlasti, po mišljenju tražioca informa-cija, ne postupi po zahtevu za pristup informacijama u skladu sa Zakonom, odnosno kada dostavi nepotpune ili netačne informacije.

Dva su suprotstavljena mišljenja u sudskoj praksi. Pojedini sudovi su stava da tražilac informaci-ja, može automatski da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv organa vlasti, nezavisno od toga da li je koristio prava koja mu pripadaju po Zakonu, odnosno nezavisno od toga da li je upravna inspekcija, kao ovlašćeni organ za vršenje nadzora i sprovođenje ovog zakona i upoznata sa kršenjem tog zakona. To mišljenje zastupa i Poverenik koji je objavio na svojoj internet stranici sledeće:

„Tražilac informacija kome je suprotno odredbama ovog zakona, uskraćen odgovor o posedovanju tražene informacije od javnog značaja, pravo na uvid ili na ko-

OŠTEĆENI KAO PODNOSILAC ZAHTEVA ZA POKRETANJE PREKRŠAJNOG POSTUPKA

ZBOG PREKRŠAJA IZ ZAKONA O SLOBODNOM PRISTUPU INFORMACIJAMA

OD JAVNOG ZNAČAJA



piju traženog dokumenta, može u svojstvu oštećenog, na osnovu Zakona o prekršajima podneti zahtev za po-kretanje prekršajnog postupka protiv ovlašćenog lica u organu vlasti...

Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka tražilac informacije može podneti nezavisno od toga da li je po-vodom zahteva za pristup informacijama izjavio žalbu Povereniku”.

U Publikaciji broj 3 „Slobodan pristup informacija-ma - Stavovi i mišljenja Poverenika”, na strani 54, Po-verenik je objavio da: „Postojeća zakonska rešenja ne uslovljavaju tražioca informacija da, pre podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u svojstvu oštećenog, izjavi žalbu Povereniku...”

Međutim, u navedenoj publikaciji se ne navodi ko-ja su to postojeća zakonska rešenja. Jedino zakonsko rešenje je ZOP, ali odredbe ZOP uslovljavaju tražioca informacija da pre pokretanja prekršajnog postupka izjavi žalbu Povereniku, da bi dobio svojstvo oštećenog i u tom svojstvu podneo zahtev za pokretanje prekr-šajnog postupka. Taj stav zastupa druga grupa sudija prvostepenih sudova.

Dopisom prekršajnog suda Su. br. 743/2012 od 30.9.2014. godine, postavljeno je pitanje Povereniku: „Na osnovu kojih odredaba Zakona o slobodnom pri-stupu informacijama od javnog značaja tražilac infor-macije može podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka nezavisno od toga da li je povodom zahteva za pristup informacijama izjavio žalbu Povereniku”.

U odgovoru Poverenika broj 011-00-01040/2014-02 od 9.10.2014. godine, navedeno je sledeće:

„Postupanje tražilaca informacija posledica je neod-govarajućeg odnosa organa vlasti nadležnog za vršenje nadzora nad primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naime, nadležno mi-nistarstvo u proteklih više od tri godine nije podnosilo zahteve za pokretanje prekršajnog postupka zbog neko-liko hiljada prekršaja, tačnije nezakonitog uskraćivanja prava na pristup informacijama, pa je izostalo i kažnja-vanje odgovornih lica. Posledica ovakvog postupanja nadzornog organa je zastarelost prekršajnog gonjenja, ali i još važnije, izostanak odgovornosti lica za kršenje ustavom zajamčenih prava i zakona, pa i ohrabrivanje da to čine”.

Stav Poverenika je jasan imajući u vidu da je njegov zadatak da štiti prava građana na pristup informaci-jama, da ne ukazuje na zloupotrebe tog prava, već da sprovodi i unapređuje prava na informacije, a nikako da ih ograničava. Odatle i stav da se zahtev za pokre-tanje prekršajnog postupka može podneti a da se ne koriste ovlašćenja Poverenika.

Stav prve grupe sudija, koji je u saglasnosti sa stavom Poverenika, da je tražilac informacija, ukoliko informaciju ne dobije, automatski oštećen i samim tim je ovlašćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekr-

šajnog postupka, jer mu to svojstvo obezbeđuje sam „duh” Zakona.

Međutim, suprotstavljeni stav tome je da to nije u skladu sa odredbama ZOP. Zahtevi za pokretanje pre-kršajnog postupka se podnose upravo na osnovu ZOP, a ne na osnovu Zakona. Ukoliko bi se tražiocima infor-macija dalo ovlašćenje da sami podnose zahteve za po-kretanje prekršajnog postupka u situacijama kada je za pokretanje prekršajnog postupka isključivo nadle-žan ovlašćeni organ, to bi značilo da se fizičkim i prav-nim licima dozvoljava da zakon „uzmu u svoje ruke”.

Nadležnost oštećenog da pokrene prekršajni postupak je supsidijarna, odnosno postoji tek ako ovlašćeni organ ne pokrene postupak (u ovom slu-čaju upravna inspekcija), tako da bi oštećeni morao pr-vo da podnese prekršajnu prijavu nadležnom organu, pa tek ako ovaj organ ne pokrene postupak, onda bi oštećeni sam mogao da pokrene postupak. U suprot-nom, svaki pešak bi mogao preko advokata da pokreće postupak protiv nesavesnih vozača, svaki kupac preko advokata bi mogao da pokrene postupak protiv trgo-vaca za mane robe, svaki građanin bi preko advokata mogao da pokreće postupak protiv lica koja zauzimaju zelene površine. Iz prakse rada suda: ta lica moraju da se obrate nadležnom organu: policiji, tržišnoj inspek-ciji, komunalnoj policiji. Tek ako taj nadležni organ ne pokrene postupak, lice može u svojstvu oštećenog po-krenuti postupak, ali i u tom slučaju svojstvo ošteće-nog konkretno mora dokazati, kako to nalažu odredbe Zakona o prekršajima.

Zakon ne dozvoljava „ćutanje” administracije i ignorisanje zahteva za slobodan pristup informacija-ma. Po zahtevu organ vlasti mora postupiti na zako-nom predviđen način, odnosno da tražioca obavesti da li ima traženu informaciju, da raspoloživu informaciju dostavi tražiocu, ili da donese rešenje i zahtev tražioca odbije. U glavi IX Kaznene odredbe, u članu 46. pro-pisuje se da će se novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniti za prekršaj odgovorno lice u organu javne vlasti, ako organ javne vlasti:

1) pristup informacijama uslovljava dokazivanjem opravdanog ili drugog interesa (član 4);

2) postupi protivno načelu jednakosti (član 6); 3) diskriminiše novinara ili javno glasilo (član 7); 4) ne označi nosač informacije, gde je i kada traže-

na informacija objavljena (član 10. stav 2); 5) ne saopšti, odnosno ne omogući uvid u istinitu i

potpunu informaciju, a osporava istinitost i pot-punost objavljene informacije (član 11);

6) odbije da primi zahtev tražioca (član 15. stav 1); 7) ne vodi posebnu evidenciju (član 15. stav 7); 8) ne postupi po zahtevu za pristup informacijama

u skladu sa ovim zakonom, odnosno dostavi ne-potpune ili netačne informacije (član 16);

9) pristup informacijama uslovljava uplatom troš-kova u iznosu većem od propisanog (član 17);



10) ne izda informaciju u traženom obliku, a ima tehničkih mogućnosti za to (član 18. st. 2. i 3);

11) neosnovano odbije da izda kopiju dokumenta sa informacijom na jeziku na kojem je podnet zahtev (član 18. stav 4);

12) na bilo koji drugi način, suprotno odredbama ovog zakona, onemogućava ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja (član 22. stav 1. tačka 6);

13) ne omogući Povereniku uvid u nosač informa-cije (član 26. stav 2);

14) ne postupi po rešenju Poverenika (član 28. stav 1);

15) ne održava nosač informacije u skladu sa ovim zakonom (član 41);

16) ne sprovodi obuku zaposlenih i upoznavanje zaposlenih sa njihovim obavezama u vezi sa pravima utvrđenim ovim zakonom (član 42);

17) spreči upravnog inspektora u vršenju inspek-cijskog nadzora i ne izvrši rešenje upravnog inspektora (član 45. stav 2).

Zakon je u potpunosti jasan i kada govori o prav-nim sredstvima koja tražiocu informacija od jav-nog značaja stoje na raspolaganju, ukoliko tražilac misli da nije udovoljeno njegovom zahtevu. U tim slu-čajevima tražilac informacija može, shodno članu 22. stav 1. Zakona, podneti žalbu Povereniku. Protiv reše-nja i zaključka Poverenika (ukoliko Poverenik donese rešenje o odbijanju žalbe) može tužbom pokrenuti upravni spor, koji je po prirodi stvari hitan. Na ovaj način tražilac informacija može ostvariti svoje pra-vo kada je u pitanju pristup informacijama od javnog značaja.

ZOP u članu 126. propisuje da oštećeni koji je na-vršio šesnaest godina može sam podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Oštećeni ima pravo da sam ili preko svog zakonskog zastupnika ili punomoćnika podnosi i zastupa zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Članom 179. ZOP je propisano da zahtev za po-kretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni organ ili oštećeni. Ovlašćeni organi su oni organi i or-ganizacije koje vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni.

Oštećeni kao podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka

Članom 180. ZOP je propisano da je oštećeni ovla-šćen da podnese zahtev za pokretanje prekršaj-nog postupka uvek osim ako zakonom nije određeno da je za pokretanje prekršajnog postupka isključivo ovlašćen organ iz člana 179. ZOP. Dalje je propisano da ako ovlašćeni organ ne podnese zahtev za pokre-

tanje prekršajnog postupka, oštećeni može u skladu sa odredbama ovog zakona podneti takav zahtev. Ako je zahtev za pokretanje postupka podneo ovlašće-ni organ pre nego što je po zahtevu oštećenog otpo-čeo postupak, postupaće se po zahtevu za pokreta-nje postupka nadležnog organa. Prekršajna prijava oštećenog podneta nadležnom organu pod uslovima iz ovog zakona smatraće se zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka ako ovlašćeni organ sam ne ini-cira pokretanje prekršajnog postupka. U tom slučaju ovlašćeni organ je dužan da u roku od osam dana od dana podnete prekršajne prijave, pismeno oba-vesti oštećenog kako je postupio sa prekršajnom prijavom. Oštećeni može u toku postupka preuzeti go-njenje i od javnog tužioca koji odustane od zahteva za pokretanje postupka.

ZOP je jasan kada govori ko je ovlašćen da podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, naravno to je ovlašćeni organ ili oštećeni. Oštećeni, u smislu člana 126. ZOP, je lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo prekršajem. Ta lična prava su, na primer, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, sloboda veroispovesti, pravo na zakonito suđenje, pravo na zaštitu zdravlja, i vezana su za ličnost kao takvu. Lično pravo je i pravo na in-formaciju. Nesporna je činjenica da sloboda mišljenja i izražavanja, koja podrazumeva i primanje informacija, uživa i ustavnu garanciju.

Ovde se postavlja pitanje da li tražilac informa-cija, svoje lično pravo na informaciju ostvaruje na osnovu Zakona, ili na osnovu odredaba ZOP?

Tražilac informacija koji se poziva na Zakon i koji smatra da mu organ vlasti nije dao traženu informaci-ju, nikako nije oštećeni u smislu ZOP, već je i dalje traži-lac informacije i svoje pravo za informacijom ostvaruje upravo po Zakonu, gde su detaljno regulisana njegova prava i postupak kako da traženu informaciju i dobije.

Ukoliko svoja prava na informaciju hoće da ostva-ri na osnovu ZOP, podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, tražilac informacija se, upravo tada, odriče prava na informaciju, odriče se svog lič-nog prava-prava na informaciju, jer se sam opredelio da ne koristi prava koja mu pripadaju kao tražiocu in-formacija, i opredeljuje se da bude podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Međutim, to mu svojstvo ne pripada samim tim što se svog ličnog pra-va na informaciju odrekao kada je odustao od traženja informacije i opredelio se da podnosi zahtev za pokre-tanje prekršajnog postupka sudu, koji mu u sudskom postupku ne može dati traženu informaciju. Iz prak-se: „oštećeni” (prethodno tražilac informacije) tokom celog sudskog postupka informaciju i ne pominje, in-formacija ne interesuje ni „oštećenog”, a ni njegovog punomoćnika. Ceo postupak se vodi oko naplate troš-kova, samo je pitanje da li naplata troškova po advo-katskoj tarifi sledi od suda ili od okrivljenog. Iz prakse



sudova i uvidom u predmete se jasno vidi zloupotreba prava, a ne ostvarivanje prava na informaciju kroz sud-ski postupak, jer je ostvarivanje tog prava i nemoguće u sudskom postupku.

Tumačenjem odredaba ZOP, dolazi se do zaključka da nema mesta da se tražilac informacija po Zakonu može smatrati oštećenim u smislu odredaba ZOP, zbog čega ne može ni podnositi zahtev za pokretanje pre-kršajnog postupka pozivajući se na člana 46. Zakona. Ovo iz razloga što upravo Zakon određuje pravna sred-stva koja tražiocu informacija stoje na raspolaganju u slučaju da je njegov zahtev za pristup informacijama odbijen od strane organa javne vlasti, ili da nije zado-voljan odgovorom organa vlasti.

Pravo na pokretanje prekršajnog postupka, u smislu člana 46. Zakona, u slučajevima kada se traži-lac informacija obratio povereniku žalbom, a organ javne vlasti odbije da postupi po nalogu poverenika, pripada ministarstvu nadležnom za poslove upra-ve koje vrši nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, a ne tražiocu informacija. Takođe, tražilac informaci-ja se nikako ne može automatski smatrati oštećenim, u smislu odredaba ZOP, i nikako mu se ne može dati pravo na pokretanje prekršajnog postupka u situaciji kada se i nije obratio Povereniku i kada nije koristio pravna sredstva da dođe do tražene informacije, a koja mu obezbeđuje Zakon. U suprotnom, nastupa lavina podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnih postu-paka protiv odgovornih lica u organima javne vlasti koje podnose tražioci informacija koji nisu zadovoljni dobijenim odgovorom, a čiji zahtevi su često apsurdni i usmereni na zloupotrebu prava. U svim ovim slučaje-vima pred sudom se pokreće i prethodno pitanje. Da li je tražena informacija od organa vlasti i informacija od javnog značaja? Na to pitanje može dati odgovor samo Poverenik u postupku po žalbi. Ukoliko žalbe nema, već se odmah pokreće prekršajni postupak, onda sudovi preuzimaju ulogu Poverenika, koja im ne pripada. Kako prekršajni sudovi u svom postupku ne daju informaciju „oštećenom”, to i ne mogu odlučivati da li je tražena informacija i informacija od javnog zna-čaja u skladu sa Zakonom.

Sada imamo situaciju da pojedini tražioci informa-cija, ne koristeći prava koja im pripadaju po Zakonu, pre rešavanja prethodnog pitanja, i preskačući ovla-šćene organe, masovno podnose zahteve za pokreta-nje prekršajnog postupka, što dovodi i do paralize ra-da prekršajnih sudova koji su i sada opterećeni velikim brojem predmeta i kratkim rokovima, suočeni sa zlou-potrebom prava i opstrukcijom postupka, enormnom advokatskom tarifom, neurednom dostavom preko pošte, što sve za posledicu ima veliki broj zastarelih predmeta i izaziva velike troškove postupka.

Iz prakse rada prekršajnih sudova imamo situaciju da je samo od jednog oštećenog, preko punomoćnika, pokrenuto preko 120 postupaka u prekršajnim sudo-

vima, protiv raznih državnih i privatnih škola i fakul-teta. Sada taj isti oštećeni i punomoćnik pokreću i po-stupke protiv odgovornih lica u javnim preduzećima.

Iz sadržine svih tih zahteva za pokretanje prekršaj-nog postupka proizilazi da je zahtev podnet od stra-ne punomoćnika oštećenog na osnovu čl. 179. i 180. ZOP. Međutim, oštećeni u vreme podnošenja zahteva nije imao svojstvo oštećenog u smislu navedenih za-konskih odredbi i odredbe člana 129. stav 1. navede-nog zakona, odnosno nije bio ovlašćen za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. S druge strane, članom 180. je propisano da je oštećeni ovla-šćen da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog po-stupka uvek osim ako zakonom nije određeno da je za pokretanje prekršajnog postupka isključivo ovlašćen organ uprave, inspektori, javni tužilac i drugi organi, i ako ovlašćeni organ ne podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. U konkretnom slučaju, u smi-slu člana 45. Zakona, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove uprave preko upravne inspekcije, što znači da upravna in-spekcija predstavlja ovlašćeni organ u smislu nave-denih odredaba ZOP.

U smislu odredbi ZOP proizilazi, da bi neko lice (fi-zičko ili pravno) imalo svojstvo oštećenog i ovlašćenog podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog po-stupka, odnosno da bi moglo podneti zahtev za pokre-tanje prekršajnog postupka zbog prekršaja iz oblasti Zakona, neophodan je uslov da ovlašćeni organ taj zahtev nije podneo.

U slučajevima iz prakse rada prekršajnih sudova, oštećeni automatski podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u situaciji kada mu je zah-tev za pristup informacijama odbijen, ili nije od-govoreno u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva, pa ovlašćeni organ, upravna inspekcija, nije ni mogla podneti zahtev za pokretanje prekršajnog po-stupka, jer oštećeni, kao tražilac informacija nije ko-ristio pravni put, odnosno propisana pravna sredstva koja mu kao tražiocu informacija omogućava i propi-suje Zakon.

Iz spisa svih tih predmeta jasno je da se tražilac in-formacija, nakon što je protekao rok kada je ovlašćeno lice organa vlasti trebalo da mu dostavi tražene infor-macije, nije obraćao Povereniku i nije koristio pravna sredstva propisana Zakonom da dođe do traženih in-formacija. Zbog toga ni upravna inspekcija objektivno nije mogla imati svojstvo ovlašćenog organa za pod-nošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, iz čega proizilazi da ni tražilac informacija nije mogao imati svojstvo oštećenog u smislu navedenih odredbi ZOP, pa kako nije imalo uslova za pokretanje prekršaj-nog postupka od strane ovlašćenog organa upravne inspekcije, nema uslova ni za podnošenje zahteva od strane tražioca informacija kao navodno oštećenog.



Time što tražilac informacija ne koristi propi-sana sredstva za dobijanje informacija, on je odu-stao od traženih informacija, iz kog razloga ne može imati svojstvo oštećenog u smislu odredbe člana 126. stav 1. ZOP, pri čemu treba imati u vidu da u prekršaj-nom postupku ne može dobiti tražene informacije.

Pored toga što ta lica iz napred navedenih razloga u vreme podnošenja zahteva za pokretanje prekršaj-nog postupka nemaju svojstvo oštećenih, u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka ne navode koje im je lično i imovinsko pravo bilo ugroženo ili povređeno, što je neophodan uslov da bi imali svojstvo oštećenog u smislu odredaba ZOP, na kojima zasnivaju pravo na podnošenje zahteva.

Prekršajni apelacioni sud je u obaveštenju broj Su. 15/14-73-1 od 2.2.2015. godine, povodom pitanja pre-kršajnog suda Su. br. 731/14, da li tražilac informacija u smislu Zakona može imati svojstvo oštećenog lica prema odredbama ZOP, naveo između ostalog sledeće:

„Da bi oštećeni bio ovlašćen za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nužno je da mu je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo prekršajem, kako je to propisano članom 116. stav 1. i 3. tačka 1) „starog” ZOP-a, odnosno članom 126. st. 1. i 3. tačka 1) „novog” ZOP-a.”

Sa izloženog jasno proizilazi da udruženje građa-na nije ovlašćen organ u smislu odredaba člana 154. stav 4. Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS”, br.101/2005,116/2008i111/2009 - dalje: „stari” ZOP) odnosno člana 179. stav 2. „novog” ZOP.

Udruženje građana nije fizičko lice čime ne može biti govora o povređenom ili ugroženom ličnom pravu, već bi eventualno moglo biti ugroženo ili povređeno neko imovinsko pravo ovog pravnog lica.

U dosadašnjoj praksi je zapaženo da udruženje gra-đana uz zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u kojem se navodi da zahtev podnosi kao oštećeni, ničim ne dokazuje svoj status oštećenog u pogledu eventual-no ugroženih ili povređenih imovinskih prava, ne daje nikakve podatke da li mu je nedostavljanjem traženih informacija od strane okrivljenih pričinjena kakva šte-ta da bi povreda imovinskih prava bila izvesna u smi-slu odredaba člana 116. stav 1. „starog” ZOP - člana 126. stav 1. „novog” ZOP-a, a da bi time bio ovlašćen da podnese zahtev u svojstvu oštećenog.

Nije sporno da udruženje građana po Zakonu može da traži informacije, odnosno kao svako drugo fizičko ili pravno lice u smislu odredaba čl. 2. i 4. ovog Zakona ima „opravdan interes da zna” osim ako organ vlasti ne dokaže drugačije, ali status oštećenog stiče samo u slučaju povrede imovinskih prava te jedino ispunje-nost ovih uslova mu daje pravo da kao oštećeni može podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka za prekršaje propisane Zakonom.

Imajući u vidu izloženo sud je u obavezi da kod pri-jema zahteva utvrdi da li je podnosilac ovlašćen da kao oštećeni zahtev podnese, od koje procesne pretpostav-ke zavisi pokretanje i vođenje postupka a potom i pravo istog na troškove.

ZaključakTražilac informacije ako nije dobio traženu informaciju, ne može odmah da pokrene prekršajni postupak u svoj-stvu oštećenog, jer mu to svojstvo, u tom momentu, ne pripada u smislu odredaba člana 126. stav 1. ZOP. Zakon daje mogućnost tražiocu da uloži žalbu Povereniku, koji će prvo oceniti da li je tražena informacija i infor-macija od javnog značaja, a nakon toga odlučiti o obavezi organa vlasti. Tražilac informacije može da podnese i prekršajnu prijavu nadležnom organu - upravnoj inspekciji, pod uslovima iz ZOP, koja će se smatrati zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka ako ovlašćeni organ sam ne inicira po-kretanje prekršajnog postupka. Na taj način tražiocu informacija stoje na raspolaganju razna pravna sredstva da informaciju i dobije. Zahteve za pokretanje prekršajnog postupka podnete od strane tražioca informacija, pre ulaganja žalbe Povere-niku i pre podnošenja prijave upravnoj inspekciji, prekršajni sudovi bi trebalo da odbacuju na osnovu člana 184. stav 2. tačka 5) ZOP, jer su podneti od strane neovlašćenog lica, uz zloupotrebu prava na informaciju iz Zakona. •

SlobodanMarinković



Novim Zakonom o prekršajima („Sl. glasnikRS”,br.65/2013- dalje: ZOP) u glavi XXVI re-gulisan je institut sporazuma o priznanju pre-

kršaja u odredbama čl. 233. do 238. Zaključivanje sporazuma o priznanju prekršaja

treba da doprinese efikasnosti vođenja prekršajnog postupka, na taj način što će se u pojedinim postup-cima protiv okrivljenih za prekršaj kao protivpravnu radnju i ponašanje, zaključivati ovaj institut od strane podnosioca zahteva i okrivljenog ili njegovog branio-ca, ukoliko okrivljeni ima branioca, i na taj način će se i efikasnije rešiti prekršajni postupak, u odnosu na si-tuaciju kada se postupak vodi po podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka koji može potrajati.

U tom smislu, odredbom člana 233. ZOP regulisano je da kada se prekršajni postupak vodi za jedan pre-kršaj ili za više prekršaja u sticaju, ovlašćeni podnosi-lac zahteva, usmeno ili pisano, može predložiti okriv-ljenom i njegovom braniocu zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja (dalje: sporazum o prekršaju), odnosno okrivljeni i njegov branilac mogu ovlašće-nom podnosiocu zahteva predložiti zaključenje takvog sporazuma.

Ovom zakonskom odredbom regulisano je i da okrivljeni, njegov branilac i podnosilac zahteva mogu pregovarati oko uslova priznanja prekršaja kao i sankciji koja će se izreći za taj učinjeni pre-kršaj, te u tom smislu sporazum o priznanju se pod-nosi sudiji do donošenja prvostepene odluke pred prekršajnim sudom.

ZOP je precizno u članu 234. regulisana sadržina sporazuma, kao i odlučivanje o sporazumu (član 235), dok je članom 236. regulisano donošenje rešenja o sporazumu o priznanju prekršaja, kao i ulaganje žalbe protiv tog rešenja, u članu 237. Članom 238. regulisa-no je donošenje presuda na osnovu rešenja o usvaja-nju sporazuma o priznanju prekršaja.

Prilikom donošenja prethodnog Zakona o prekr-šajima („Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 116/2008i111/2009), uveden je prvi put u naš pravni sistem

(posebno u prekršajno pravo), sporazum o priznanju krivice. Međutim, ovaj institut koji je preuzet iz Krivič-nogzakonika(„Sl.glasnikRS”,br.85/2005,88/2005- ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009,121/2012,104/2013i108/2014), nije dao rezultate u praksi i nije bio prilagođen prekršajnom postupku, kao i obeležju prekršaja kao lakšeg kaznenog dela. Naime, za nešto više od četiri godine rada prekršajnih sudova nije zaključen nijedan sporazum.

Budući da je novim ZOP precizirano obeležje pre-kršaja kao lakšeg kaznenog dela, za čije je izvrše-nje dovoljan nehat, očekuje se da sporazum o prizna-nju prekršaja zaživi i doprinese efikasnijem rešavanju prekršajnog postupka u situacijama i svim onim sluča-jevima gde je takav sporazum moguće zaključiti.

Pri tome je od značaja uloga okrivljenog, njegovog branioca, a posebno podnosioca zahteva, u prihvata-nju svih uslova koji su neophodni da bi jedan takav sporazum bio zaključen, bez obzira o kojoj se vrsti i obeležju prekršaja radi.

Naime, zakon ne pravi razliku između pojedinih vrsta prekršaja, tako da se opštim odredbama ZOP reguliše mogućnost zaključenja sporazuma o pri-znanju prekršaja za sve postojeće vrste prekršaja (prekršaj iz oblasti saobraćaja, javnog reda i mira, in-spekcijski predmeti, carine, porezi i mnogi drugi), a o njihovom zaključivanju isključivo odlučuju okrivljeni i podnosilac zahteva, kao i njegov branilac ukoliko ga okrivljeni ima, u postizanju saglasnosti oko svih ele-menata i neophodnih uslova za postizanje sporazuma o priznanju prekršaja.

Kao što je naglašeno, od isključive volje podnosi-oca zahteva da prihvati predlog okrivljenog ili njego-vog branioca da za pojedinu vrstu prekršaja zaključi sporazum o priznanju prekršaja, zavisiće i njegovo realizovanje u praksi, a samim tim i brža realizacija izrečene sankcije za očigledno učinjeni prekršaj.

PRIMENA SPORAZUMA O PRIZNANJU PREKRŠAJA

U OBLASTI SAOBRAĆAJA U PRAKSI



Objašnjenje o postupanju pojedinih policijskih uprava u zaključivanju i primeni sporazuma o priznanju prekršaja

Imajući u vidu novine koje donosi novi ZOP u re-gulisanju ovog instituta, mnogi podnosioci zahteva, pa i Ministarstvo unutrašnjih poslova, policijska uprava, zaključili su da je moguće realizovati veliki broj spo-razuma o priznanju prekršaja sa okrivljenim i za sa-obraćajne prekršaje, zbog čega je ovo ministarstvo u Beogradu dana 19.8.2014. godine, usvojilo Objaš-njenje o postupanju pojedinih policijskih uprava o zaključivanju i primeni sporazuma o priznanju prekršaja (akt 03/9 br. 4153/14-T) za određene vr-ste prekršaja koji su propisani Zakonomobezbed-nosti saobraćajanaputevima („Sl. glasnikRS”,br.41/2009,53/2010,101/2011,32/2013-odlukaUSi55/2014 - dalje: ZOBS), u oblasti saobraćaja. Zatim je, dana 20.2.2015. godine izdato i drugo Objašnjenje, akt 03/9 br. 4153/14-T koje treba da doprinese prime-ni sporazuma u praksi.

Kao što je najavljeno, od strane predstavnika MUP, ovo će doprineti većoj efikasnosti primene i ZOP kao i instituta koji je regulisan ovim zakonom, a kojim će se omogućiti okrivljenom da pod određenim uslovima prizna prekršaj za koji je odgovoran, realizuje sankciju koja je zakonom zaprećena za tu vrstu prekršaja, pod određenim uslovima, uz saglasnost podnosioca zahte-va, koji će ovakvim sporazumom biti zadovoljan izre-čenom sankcijom, a koja će u svakom slučaju biti ade-kvatna težini prekršaja ili ocenom izvedenih dokaza tj. procenom i same težine prekršaja kao i prouzrokova-nih posledica, da li se sporazumom može postići svrha kažnjavanja za učinjeni prekršaj.

U skladu sa tim, jasno je da predlog okrivljenog ili njegovog branioca za priznanje prekršaja iz oblasti saobraćaja, a povodom zaključivanja sporazuma o pri-znanju prekršaja treba da sadrži sve one elemente na koje ukazuje i zakon prilikom zaključivanja sporazu-ma, u kom slučaju sporazum neće biti validan ako ne sadrži te elemente koje i zakon propisuje.

Imajući u vidu posebno težinu prekršaja, kao i vr-stu prekršaja za koju se učinilac kažnjava, a posebno imajući u vidu zaprećene sankcije za određenu vrstu prekršaja, podnosilac zahteva može prihvatiti ili odbiti predlog za zaključivanje sporazuma o pri-znanju prekršaja, u kom slučaju, bez obzira na ispu-njenost uslova za zaključivanje sporazuma koji su for-malne prirode, ukoliko podnosilac zahteva zaključi da se radi o težoj vrsti prekršaja za koji su zaprećene teže sankcije može odbiti zaključivanje sporazuma i prepu-stiti sudu da u prekršajnom postupku vodi prekršajni

postupak po podnetom zahtevu do konačne odluke po presudi i izricanju zaprećene sankcije.

U oblasti saobraćaja najrasprostranjenije prekršaje građani čine iz člana 331. stav 1. ZOBS koji sadrži 92 tačke i člana 332. stav 1. ZOBS koji sadrži 106 tačaka raznovrsnih prekršaja za koje građani odgovaraju kao vozači, MUP - Uprava saobraćajne policije je našla za shodno da se može zaključiti sporazum o priznanju prekršaja sa okrivljenim, odnosno njegovim branio-cem za te prekršaje pod uslovima propisanim ZOP.

U tom pravcu, MUP je izdao Objašnjenje 03/9 br. 218-17/15 od 20.02.2015. godine o postupanju podnosioca zahteva za saobraćajne prekršaje u po-stupku zaključivanja sporazuma, a najpre je postupak zaživeo za prekršaje iz člana 332. ZOBS.

Mogućnost zaključenja sporazuma o priznanju prekršaja nije predviđena za prekršaje pored kojih u ZOBS nije stavljena napomena.

Dosadašnja praksa primene ZOP pokazala je da se građani dosta odlučuju na zaključivanje sporazuma o priznanju prekršaja naročito iz zakonskih odredbi čl. 331. i 332. ZOB, zbog čega se okrivljeni odlučuju da priznanjem prekršaja skrate prekršajni postupak, skrate postupak u kome će se naplatiti kazna ili čak za pojedine prekršaje ne izreći deo sankcije koja je inače odredbama ZOBS na putevima propisana, a što je znat-na olakšica za učinioce prekršaja, naročito u slučaje-vima kada je za pojedini prekršaj zaprećena zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom u traja-nju do 30 dana.

Kako podnosilac zahteva, ovlašćeni radnik MUP - Policijske uprave za saobraćaj, može proceniti, s obzi-rom da je u pitanju lice koje je otkrilo prekršaj, da li se radi o težem ili lakšem prekršaju, te da li je neophodno izricanje zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom i u kojoj dužini trajanja, te se u svakom poje-dinačnom slučaju može razmatrati primena sank-cije u celosti ili delimično.

Ovo iz razloga što nisu sve situacije iste, iako se radi o istovrsnom prekršaju koji građani čine pod ra-zličitim uslovima i okolnostima, jer neki od vozača će isti prekršaj učiniti pod izuzetno olakšavajućim okol-nostima ili zbog prepreke ili više sile ili okolnosti koje u znatnoj meri umanjuju njihovu odgovornost ili nisu zavisile od njihove volje, dok će drugi vozač istovrsni prekršaj učiniti pod znatnom težim okolnostima ili okolnostima u kojima je sam znatno doprineo činjenju takvog prekršaja. Zbog toga je na podnosiocu zahteva da u svakom konkretnom slučaju opredeli mogućnost dozvoljavanja sporazuma o priznanju prekršaja, i u to-me se sastoji razlika i potreba primene ovog instituta u praksi, a od čega zavisi i njegova dalja realizacija.

U slučaju da se ispune svi uslovi za zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja u skladu sa odred-bama ZOP ovlašćeno službeno lice nema razloga da ne prihvati takav predlog, zbog čega će posebnim oba-



veštenjem naložiti okrivljenom ili njegovom brani-ocu ukoliko ga ima, da pristupe u prostorije MUP radi zaključenja tog sporazuma.

Ono što je bitno, kod zaključivanja sporazuma o priznanju prekršaja, podnosilac zahteva i okrivljeni se mogu dogovarati i oko troškova prekršajnog po-stupka, pa takođe i dogovor može biti postignut oko visine novčane kazne, ukoliko je ona određena u ras-ponu. Ukoliko su za pojedine prekršaje zaprećeni i ka-zneni poeni, kao sankcija za tu vrstu saobraćajnih pre-kršaja, podnosilac zahteva takođe može odlučiti da taj broj kaznenih poena bude umanjen, u zavisnosti od težine i uslova pod kojima je prekršaj učinjen.

Podnosilac zahteva predstavnik MUP može da se opredeli da o visini zaprećene sankcije ili kazne odluči sud, a ne podnosilac zahteva sporazuma, jer sama težina prekršaja kao i posledice koje su nastale činjenjem takvog prekršaja može biti zloupotrebljena zaključivanjem sporazuma o priznanju prekršaja, ako se radi o prekršajima teže prirode. Da bi se izbegle takve situacije u praksi, očigledno je da je sporazum lakše zaključiti za prekršaje lakše prirode kojima nije izazvana saobraćajna nezgoda, šteta po druga lica, a posebno ugrožena bezbednost ostalih učesnika u sao-braćaju ili pribavljena neka imovinska korist.

Podnosilac zahteva se može opredeliti da i u sluča-jevima kada se čine prekršaji za koje je propisan veći broj kaznenih poena ili veća dužina trajanja zabrane upravljanja motornim vozilom, odluči da li će i u tim slučajevima dozvoliti sporazum o priznanju prekr-šaja, ali samo ako nije došlo do štetnih posledica činjenjem prekršaja ili ih uopšte nije bilo.

Tako se, podnosilac zahteva predstavnik MUP, mo-že odlučiti da sporazum o priznanju prekršaja sačini sa vozačem, koji je učinio prekršaj iz člana 332. ZOBS kada je:

- Prekoračio brzinu u naselju za 21 km/čas do 50 km/čas (za koji prekršaj je propisana novčana kazna od 6.000,00 do 20.000,00 dinara i zabra-na upravljanja najmanje 30 dana i četiri kaznena poena).

- Za prekoračenje brzine van naselja za 41 - 60 km/čas (za koji prekršaj je propisana novčana kazna od 6.000,00 do 20.000,00 dinara i zabrana uprav-ljanja najmanje 30 dana, uz tri kaznena poena), kao i

- Vožnja u stanju srednje alkoholisanosti (od 0,51 do 1,2 promila alkohola u krvi), za koji prekr-šaj je propisana novčana kazna od 6.000,00 do 20.000,00 dinara i zabrana upravljanja najmanje tri meseca uz šest kaznenih poena).

Podnosilac zahteva se može odlučiti i da kod pre-kršaja za koje je istekla registraciona nalepnica, vozač-ka dozvola i njena važnost do šest meseci, za vožnju u tunelu u polukružnom okretanju, podvožnjaku ili nadvožnjaku, vožnju jednosmernom ulicom i kontra

smeru, ukoliko je ovakav prekršaj učinjen zbog izuzet-no olakšavajućih okolnosti, a bez posledica, odluči o eventualnom zaključivanju sporazuma o prizna-nju prekršaja.

Ovakvom zakonskom regulativom kao i dogovorom sa podnosiocem zahteva, a pretpostavlja se da će svi podnosioci zahteva, za bilo koju vrstu prekršaja, odlu-čiti koje će vrste prekršaja u svom postupku opredeliti za brže i efikasnije rešavanje i sankcionisanje učinioca putem zaključivanja sporazuma o priznanju prekršaja, doprineti efikasnosti i rasterećenju rada prekršajnih sudova, bržim rešavanjem prekršajnih postupaka pro-tiv tih učinilaca prekršaja, čime će se smanjiti i troš-kovi za državu kao i za učesnike u postupku, a na brži i efikasniji način kazniti vozači za učinjene prekršaje.

U skladu sa navedenim, treba razlikovati zaklju-čivanje sporazuma o priznanju prekršaja u odnosu na prekršajni nalog, jer se radi o dva različita instituta regulisana novim ZOP, s obzirom na to da je sporazum o priznanju prekršaja znatno složeniji i kompleksniji institut u odnosu na prekršajni nalog koji se realizuje od strane podnosioca zahteva na licu mesta izuzetno ako se po proteku osam dana za naplatu kazne i njego-ve nerealizacije, učinilac prekršaja ne odluči zahtevom za sudsko odlučivanje, za sudski postupak.

Nakon zaključivanja sporazuma između podnosi-oca zahteva i okrivljenog ili njegovog branioca, kada sud usvoji rešenje o usvajanju sporazuma i kada isto postane pravnosnažno, sud će bez odlaganja doneti presudu kojom okrivljenog oglašava odgovornim i izriče mu kaznu, odnosno propisanu prekršajnu sankciju, u skladu sa dogovorom sa podnosiocem za-hteva i u tom slučaju, prekršajni postupak će se okon-čati realizacijom po donetoj presudi, a ne po vođenju postupka po redovno podnetom zahtevu za pokreta-nje prekršajnog postupka protiv navedenog učinioca za određeni prekršaj.

Podnosilac zahteva će uvek odbiti zaključivanje sporazuma ako se radi o prekršajima iz člana 332. stav 1. tač. 8), 9), 10), 66), 67) i 77) zbog težine pre-kršaja bez obzira na nastale posledice (ovo iz razloga što se po ZOP ne traži nastupanje posledice izvršenjem prekršaja).

Usvojenim Objašnjenjem je pojašnjeno i da će ovla-šćeno službeno lice uvek odbiti predlog za zaklju-čivanje sporazuma ako je:

1. okrivljeni u prethodne dve godine učinio prekr-šaj iz oblasti bezbednosti saobraćaja za koji je kažnjen pravnosnažnom presudom,

2. okrivljeni u poslednje četiri godine učinio krivič-no delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja za koje je pravnosnažno osuđen ili za koje se protiv njega vodi istraga ili je podignuta optužnica,

3. zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnet protiv okrivljenog zbog više prekršaja u sticaju.



Očekuje se da se u praksi poveća broj zaključenih sporazuma o priznanju prekršaja, ne samo za saobra-ćajne prekršaje, već i za druge vrste prekršaja i na taj način lakše i efikasnije okonča započeti postupak za ovu vrstu kaznenih dela.

Ono što je posebno važno, sporazum o priznanju prekršaja može se zaključiti isključivo sa licem protiv koga je započet prekršajni postupak podnošenjem za-hteva za pokretanje prekršajnog postupka i koji se te-reti za određeni prekršaj, a za koje je po ZOP nadležan prekršajni sud. Imajući u vidu da je članom 118. stav 1. ZOP okrivljeni lice protiv koga se vodi prekršajni postupak, za određeni prekršaj, u tom pravcu se i sporazum može zaključiti isključivo za prekršaj za koji se tereti, pa i za saobraćajni prekršaj.

Međutim, podnosilac zahteva se može opredeli-ti da sporazum zaključi i za one prekršaje za koje je postupak započet pre stupanja na snagu novog ZOP, odnosno dana njegove primene, 1.3.2014. go-dine, ukoliko je ranije podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a brže i efikasnije će se okon-čati postupak u toj pravnoj stvari zaključivanjem istog.

U tom slučaju, ovlašćeno službeno lice razmatraće takvu mogućnost ukoliko okrivljeni ili njegov branilac predlože zaključivanje sporazuma i za prekršaj uči-njen pre početka primene novog ZOP, s obzirom na to da je takva mogućnost blaža po učinioca u odnosu na vođenje prekršajnog postupka po podnetom zahtevu u sudskom postupku.

Prekršajni sudovi očekuju da sporazum zaži-vi i u drugim oblastima prekršaja (porezi, carine, inspekcijski prekršaji i dr.) što zavisi i od aktivnosti i procene podnosilaca zahteva za koje će prekršaje do-zvoliti takav sporazum u primeni zakona nad čijom primenom vrše nadzor u praksi, a kojim propisima su propisani prekršaji kao protivpravne radnje.

Kako je cilj prekršajnog postupka brže i efikasnije sankcionisanje učinilaca prekršaja u praksi, jasno je zašto se od primene ovog instituta kao novine, oprav-dano očekuje taj efekat u praksi.

Pri tome je zaključivanje takvog dokumenta od ko-risti za:

1. okrivljenog (nisu povređena njegova prava na odbranu u postupku),

2. podnosioca zahteva (jer može proceniti da će se postizanjem sporazuma i izrečenom sankcijom postići svrha kažnjavanja) i

3. organ koji vodi postupak (jer će brzo okonča-ti započeti postupak uz obostrano prihvatanje uslova za priznanje prekršaja).

Zbog izloženog, očekuje se da građani shvate pred-nost instituta sporazuma o priznanju prekršaja i pred-lože isti u svim slučajevima gde je njegova realizacija moguća.

Primer primene sporazuma o priznanju prekršaja u praksi

Povodom primene sporazuma, na primer zaključen je jedan takav akt 30.9.2014. godine, u prostorijama MUP-a - PU za grad Beograd SPI Jug za prekršaj iz čla-na 332. stav 1. tačka 9) ZOBS za koji je protiv okriv-ljene, kao vozača 2.4.2014. godine bio podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka pred Prekršajnim sudom u Beogradu. Okrivljena i predstavnik podnosi-oca zahteva postigli su sporazum da za navedeni pre-kršaj učinjen dana 19.3.2014. godine u Beogradu, kada je okrivljena upravljala putničkim vozilom i kretala se brzinom van naselja od 122 km/čas na delu puta gde je ograničena brzina saobraćajnim znakom na 80 km/čas, a što je nesporno utvrđeno sama laserom i što čini prekršaj iz navedene zakonske odredbe iz člana 332. stav 1. tačka 9) ZOBS, da sporazumom o priznanju skrate prekršajni postupak i okončaju isti, tako da se okrivljenoj izrekne minimalna novčana kazna u izno-su od 6.000,00 dinara i tri kaznena poena, a postignut je i dogovor oko troškova prekršajnog postupka koji će se u trenutku donošenja presude pred prekršajnim sudom izreći. Takođe, s obzirom da je okrivljena kao vozač imala i druge prekršaje koji su obuhvaćeni pod-netim zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka, navedenim sporazumom ovlašćeno službeno lice poli-cijski službenik, ne odustaje od prekršajnog gonjenja za ostale prekršaje koji nisu obuhvaćeni sporazumom o priznanju prekršaja, što je precizirano posebnim čla-nom ovog sporazuma.

Takvih sporazuma je sve više u praksi, a budući da je podnosilac zahteva svojim aktom, Objašnjenjem od 19.8.2014. godine uredio način zaključenja sporazu-ma sa okrivljenim i predstavnikom MUP, uz određene uslove, to je i za građane povoljnije zaključenje takvog sporazuma, posebno u odnosu na opredeljenje izre-čene novčane kazne i drugih sankcija propisanih za određene prekršaje iz ove zakonske odredbe, jer bi u prekršajnom postupku pred prekršajnim sudom, a po podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postup-ka za iste prekršaje, okrivljeni mogao biti oštrije ka-žnjen ukoliko sud proceni da je težina prekršaja takva, ponašanje vozača kao i njegova prethodna evidencija o ponašanju u saobraćaju, od uticaja za odmeravanje kazne velika.

Kao što je navedenim primerom istaknuto, pod-nosilac zahteva ne mora odustati od prekršajnog gonjenja po podnetom zahtevu, ukoliko vozač ima prekršaje u sticaju ili prekršaje takve prirode za koje je potrebno odlučiti pred sudom o visini određivanja sankcije za te prekršaje, zbog čega se sporazumom može postići saglasnost i za pojedinačne prekršaje.



ZaključakU praksi je nastala dilema da li ovakav sporazum treba prihvatiti u sudskom postupku iz razloga što je ZOBS za neke prekršaje, naročito one iz čl. 331. i 332. propisana obavezna zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom, a sporazum tu meru isključuje. Mišljenja su podeljena. Sporazum je značajan instrument u kaznenoj politici, ali taj dokument ne sme biti proizvoljan i mora obuhvatiti razmatranje svih elemenata, posebno ako je za određeni prekršaj propisana kumulativna sankcija (naročito kod saobraćajnih prekršaja - novčana kazna, zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom i kazneni poeni). Naime, podnosilac zahteva (policija) smatra da za to nema smetnji, jer je procenio da mera nije neophodna i da ne bi postigla veći efekat i svrhu kažnjavanja. Veliki broj sudija, međutim, smatra da se sporazumom ne može suspen-dovati sankcija ili druga vrsta kazne koja je zakonom propisana kao obavezna, što je i mišljenje autora. U tom slu-čaju, podnosilac zahteva faktički menja zakon i odlučuje, a isključi primenu sankcije koja je po zakonu obavezna. Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, prilikom zaključenja sporazuma mora se postići dogovor oko svih ele-menata istog, ali se ne precizira da li podnosilac može da predloži da se obavezno propisana zaštitna mera neke zabrane ne izrekne, već da se mora postići sporazum u vezi svih propisanih sankcija. Sa sporazumom mora da se složi i prekršajni sud. U svim ostalim slučajevima, gde podnosilac zahteva nije predložio izricanje zaštitne mere, a ista je obavezna po zakonu, i po mišljenju autora, pravilno je odbijana žalba podnosioca na neprihvatanje sporazuma od strane suda. Ova situacija će se prevazići izmenama ZOBS, ali je zato prevaziđena u primeni zaključivanja sporazuma kod pre-kršaja iz člana 331. ZOBS na putevima. Ipak, sporazum je kao akt i fleksibilne prirode, zbog čega i dozvoljava takva eventualna odstupanja, ali u granicama zakona i ne na štetu okrivljenog ili na štetu pravilne primene propisa. U svakom slučaju, zaključivanje sporazuma doprinosi višestrukoj realizaciji kaznene politike za protivpravno po-našanje učinilaca prekršaja, pa i u saobraćaju posebno za saobraćajne prekršaje, s obzirom da su ovi prekršaji najbrojniji u praksi i s obzirom da ih građani najčešće i najviše čine u odnosu na kršenje zakonskih odredbi kojima su pojedinim zakonima propisane određene vrste prekršaja. Prednost zaključivanja sporazuma o priznanju prekršaja, prepoznaće svi podnosioci zahteva iz oblasti svojih za-kona u kojima vrše nadzor i kontrolu nad primenom tih zakona, a posebno radi bržeg i efikasnijeg kažnjavanja učinilaca prekršaja. Ne samo radi efikasnije realizacije primene sankcije na tog učinioca, već i radi sigurnijeg prav-nog prometa u kome neće biti povređeno pravo na odbranu okrivljenog niti ugrožena njegova prava u sudskom postupku, s obzirom da će sam ili uz prisustvo branioca ukoliko ga želi u tom postupku, ili uz prisustvo podnosioca zahteva, dogovoriti sve uslove pod kojima će snositi sankciju za nesporno učinjeni prekršaj. Uslov za zaključivanje sporazuma je i činjenica da okrivljeni do tada nije prekršajno kažnjavan. Ovim usaglašavanjem i pravilnom primenom ovog instituta u praksi, pojačaće se i pravna sigurnost građana, kao i efikasna primena pojedinih odredbi novog ZOP u pogledu primene novih instituta, kao što su sporazum i prekr-šajni nalog. •

drMirjanaŠušnjara

RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO


Posebni kolektivni ugovori (dalje: kolektivni ugo-vori, PKU) zbog svoje raznovrsnosti (mogu se zaključiti kako prema vrsti poslova, tako i prema

teritoriji, odnosno vrsti poslodavca) tako i zbog činje-nice da se njima po pravilu veliki broj zakonskih prava zaposlenih detaljno razrađuje, spadaju u važne izvore autonomnog radnog prava. Sada već hroničan nedosta-tak opšteg kolektivnog ugovora u Srbiji još je više po-jačao utisak o važnosti kolektivnog pregovaranja na ni-vou posebnih kolektivnih ugovora. Budući da postoji i niz poslodavaca kod kojih nije donet kolektivni ugovor, posebni kolektivni ugovori često predstavljaju jedini izvor autonomnog radnog prava koji je nastao kolek-tivnim pregovaranjem.

Posebne kolektivne ugovore zaključuju reprezenta-tivna udruženja poslodavaca i reprezentativni sindikati u delatnosti (ili na teritoriji) za koju se PKU zaključuje. Postoje četiri vrste posebnih kolektivnih ugovora:

• za određenu oblast rada (granu, grupu, podgrupu ili delatnost),

• za određenu teritoriju (lokalne samouprave ili pokrajine),

• za posebnu kategoriju poslodavaca (za javna pre-duzeća, javne službe i društva kapitala čiji je osni-vač javno preduzeće), i

• za posebnu kategoriju zaposlenih (za oblast umet-nosti i kulture) (videti: Z. Ivošević, Radno pravo, Beograd, 2014, str. 44-45;

Zakon o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005,61/2005,54/2009,32/2013i75/2014) izričito na-vodi samo prve dve vrste PKU - čl. 242. i 243. - dok su ostale regulisane posebnim zakonima). Na donošenje posebnih kolektivnih ugovora i njihovo važenje, deluju iste zakonske odredbe kao i za druge vrste kolektivnih ugovora.

Naročito je važno naglasiti jedno od osnovnih pra-vila autonomnog radnog prava: poseban kolektivni ugovor mora biti u skladu sa zakonom i opštim ko-lektivnim ugovorom (ukoliko postoji). Zaposlenima se međutim u posebnim kolektivnim ugovorima može

garantovati širi obim ili bolji kvalitet zakonom i opštim kolektivnim ugovorom određenih prava.

Izmenama i dopunama Zakona o radu iz jula 2014. godine, određeno je da će svi kolektivni ugovori koji su na snazi u trenutku donošenja ovog zakonskog akta, prestati da važe u roku od šest meseci. Ovakvo (neoče-kivano) rešenje uticalo je na intenziviranje kolektivnog pregovaranja krajem 2014. i početkom 2015. godine, koje je rezultiralo donošenjem nekoliko novih kolek-tivnih ugovora čija sadržina je predmet ove analize. U pitanju su sledeći posebni kolektivni ugovori*:

• Poseban kolektivni ugovor za delatnost putneprivrede Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br.3/2015)

•Poseban kolektivni ugovor za elektroprivreduSrbije(„Sl.glasnikRS”,br.15/2015)

•PosebankolektivniugovorzasocijalnuzaštituuRepubliciSrbiji(„Sl.glasnikRS”,br.11/2015)

•PosebankolektivniugovorzaustanovekulturečijijeosnivačRepublikaSrbija,Autonomnapo-krajinaijedinicalokalnesamouprave(„Sl.gla-snikRS”,br.10/2015)

•Posebankolektivniugovorzazdravstveneusta-nove čiji je osnivač Republika Srbija, Autono-mna pokrajina i jedinica lokalne samouprave(„Sl.glasnikRS”,br.1/2015)

•Posebankolektivniugovorza javnapreduzećaukomunalnojistambenojdelatnostigradaBe-ograda(„Sl.glasnikRS”,br.11/2015)

•Poseban kolektivni ugovor za javna komunal-na preduzeća i druga javna preduzeća gradaNovog Sada („Sl. list Grada Novog Sada”, br.4/2015

•Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u os-novnimisrednjimškolamaidomovimaučenika(„Sl.glasnikRS”,br.21/2015)

* Napomena redakcije: Tokom marta meseca 2015. go-dine doneti su i sledeći posebni kolektivni ugovori, a koji nisu predmet analize u ovom tekstu, i to:

• Posebankolektivniugovorzapolicijskeslužbe-nike(„Sl.glasnikRS”,br.22/2015)

UPOREDNI PREGLED POSEBNIH KOLEKTIVNIH UGOVORA U REPUBLICI SRBIJI



•Posebankolektivniugovorzaradnoangažova-nje estradno-muzičkih umetnika i izvođača uugostiteljstvu(„Sl.glasnikRS”,br.23/2015)

• Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Pošta Srbije”, Beograd („Sl. glasnik RS”, br. 14/2015)

• PosebankolektivniugovorzaustanovekulturečijijeosnivačgradBeograd(„Sl.listgradaBeo-grada”,br.3/2015)

Analiza zaključenih posebnih kolektivnih ugovora

Na osnovu analize tekstova posebnih kolektivnih ugovora koji su zaključeni i objavljeni zaključno sa 1. 3. 2015. godine, mogu se izvući određeni opšti za-ključci i uvideti neke zakonitosti u regulisanju. Daleko najveća pažnja se posvećuje oblastima zarada i drugih primanja zaposlenih, kao i bezbednosti i zdravlja na radu; primetno je i detaljno regulisanje uslova za rad sindikata, kao i odnosa između sindikata i poslodavaca. Zaključeni kolektivni ugovori obuhvataju samo oblasti rada u kojima se država javlja kao poslodavac, odno-sno regulišu radne odnose isključivo u javnom sektoru. Nedostatak posebnih kolektivnih ugovora u privat-nom sektoru jedan je od velikih problema koji po-stoje u tradiciji kolektivnog pregovaranja u Srbiji.

Generalno gledano, posebni kolektivni ugovori koji su do sada zaključeni sadrže veći obim prava zaposle-nih, nego što je to regulisano Zakonom o radu i drugim posebnim zakonima. To je uostalom i svrha njihovog zaključivanja i kolektivnog pregovaranja. Ipak, u svim posmatranim dokumentima postoji tendencija prepisivanja ili prepričavanja većeg broja zakon-skih odredbi, bez ikakvih intervencija u pogledu kva-liteta njihove sadržine. Samo u pojedinim slučajevima je to opravdano i služi uvođenju specifičnih rešenja u kontekst normativnog okvira. U ostalim slučajevima reč je verovatno o lošem stilu pisanja, kao i o potrebi da se pojedina pitanja po svaku cenu uvrste u kolek-tivni ugovor, iako se takvim potezom ni na koji način ne menja položaj zaposlenih. Ovo je naročito zanimljiv fenomen kod navođenja zakonskih normi koje su im-perativnog karaktera (npr. određivanje situacija kada zaposlenom prestaje radni odnos po sili zakona, više odredbi o zakonitosti štrajka) i koje se nikako ne mogu menjati kolektivnim ugovorom, pa je samim tim njiho-vo navođenje potpuno bespredmetno.

Na kvalitet samog teksta često utiču i tehnički nedoterane odredbe, pogrešna upućivanja iz jedne norme u drugu, kolokvijalni izrazi nepoznati u pro-pisima, čak i gramatičke i pravopisne greške. Zani-mljiv je primer jednog od analiziranih posebnih kolek-tivnih ugovora koji u svojih osamdesetak članova čak četrdeset puta upućuje na relevantan kolektivni ugo-vor kod poslodavca, na taj način potpuno nepotrebno

opterećujući tekst. Neko pitanje može biti regulisano detaljnije nižim kolektivnim ugovorom i bez posebnog upućivanja; sa druge strane, poseban kolektivni ugo-vor na ovaj način ne stvara obavezu kolektivnim prego-varačima da pri zaključenju kolektivnog ugovora kod poslodavca određene norme budu deo tog ugovora - i bez rešavanja pitanja na koje PKU ukazuje, kolektivni ugovori kod poslodavaca će biti sasvim ispravni. U tom smislu je besmislena i odredba Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda, kojom se konstatuje: „Ovaj kolektivni ugovor je osnov za zaključivanje kolektivnog ugovora kod poslodavaca u skladu sa zakonom.” Kolek-tivni ugovor kod poslodavca može se doneti i kada nije donet poseban kolektivni ugovor u toj oblasti rada.

Ovakve pogreške ne utiču suštinski na kvalitet regulisanja, ali mu svakako ne daju dodatni kvalitet (povrh toga, mogu u pojedinim slučajevima izazvati i nedoumice u tumačenju i primeni kolektivnog ugovo-ra). Daleko važnije su međutim odredbe posebnih kolektivnih ugovora koje su nezakonite. Kako je već pojašnjeno, kolektivni ugovori mogu davati veća prava zaposlenima od onih koja su utvrđena zakonom. Ovo pravilo međutim ne znači da su poslodavci i sindikati u poziciji da derogiraju svaku pojedinačnu zakonsku odredbu. Naprotiv, u pojedinim slučajevima zakonom je jasno propisano koja se zakonska rešenja mogu me-njati u korist zaposlenih; još češće se do zaključka da li je neka odredba podložna ovakvoj specifičnoj vrsti „iz-mene”, dolazi analizom prirode prava u pitanju.

Primeri diskriminacije Najpre, mogu se uočiti primeri diskriminacije.

Ubedljivo najveći broj diskriminatorskih odredbi odnosi se na neosnovano razlikovanje bračne i va-nbračne zajednice, koje je prisutno i u samom Zakonu o radu. U sedam od osam posmatranih posebnih kolek-tivnih ugovora može se uočiti da su uslovi za dobijanje plaćenog ili neplaćenog odsustva zaposlenog postav-ljeni diskriminatorski, jer ne obuhvataju vanbračnog partnera (u jednom PKU ovo pitanje uopšte nije reguli-sano). U jednom od posebnih kolektivnih ugovora, jed-nostavno se prepisuje rešenje iz Zakona o radu. Čini se ipak da je ovde pre reč o propustu i nepoznavanju pra-va, nego o nameri da se ova kategorija lica diskriminiše (kao što je napomenuto, i sam Zakon o radu sadrži pri-lično konfuzno rešenje). Razlog više za takvo tumačenje jeste i činjenica da se u nekoliko PKU vanbračni partner javlja kao ravnopravni član porodice zaposlenog prili-kom ostvarivanja nekog od prava, ali se istovremeno ne pojavljuje u odredbama o ostvarivanju drugih pra-va. Tako u Posebnom kolektivnom ugovoru za socijal-nu zaštitu u Republici Srbiji u članu 29. nije priznato plaćeno odsustvo povodom teže bolesti ili smrti člana uže porodice za slučaj smrti ili bolesti vanbračnog par-



tnera, da bi se u članu 68. zaposlenom priznalo pravo na solidarnu pomoć u slučajevima duže ili teže bole-sti, nabavke lekova ili nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju vanbračnog druga. Identično rešenje postoji i u Posebnom kolektivnom ugovoru za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u članovima 51. i 107. U Posebnom kolektivnom ugovo-ru za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u istom članu 19. se najpre priznaje pravo na plaćeno odsustvo zaposlenom u slučaju porođaja vanbračnog partnera sa kojim živi u istom domaćinstvu, da bi se u narednom stavu istog člana vanbračni partner izosta-vio iz razloga za dobijanje plaćenog odsustva u slučaju smrti člana uže porodice.

Kao potencijalno sporno rešenje može se navesti i primer iz Posebnog kolektivnog ugovora za elektro-privredu Srbije, kojim je određeno da kod zasnivanja radnog odnosa poslodavac daje prednost kandidatima: licu koje je član uže porodice zaposlenog koji je umro zbog posledica povrede na radu ili bolesti izazvane uti-cajem procesa i uslova rada i prirode posla koji zapo-sleni obavlja; licu kome se eksproprišu nepokretnosti u korist poslodavca i članovima njegove uže porodice; licu kome je prestao radni odnos kod poslodavca po osnovu tehnološkog viška, pod uslovima utvrđeni ovim kolektivnim ugovorom. Iako sama odredba sadrži kon-stataciju da se mora primeniti princip nediskriminaci-je, sasvim je jasno da će ovako nešto u praksi veoma teško funkcionisati. Može se zamisliti samo jedan način primene ove norme na relativno zakonit način: u sluča-ju da postoje dva ili više kandidata za iste poslove koja na isti način ispunjavaju sve uslove, navedeni kriteri-jumi se mogu primeniti kao dopunski. I tada je veoma upitno da li će ovakvi uslovi biti zakoniti, budući da je generalno zabranjeno postavljanje bilo kakvih uslova za zapošljavanje, koji nemaju direktne veze sa priro-dom poslova za čije obavljanje se kandidati biraju. Pri tome će naravno biti nejasno i kakav će postupak biti u slučaju da više lica ispunjavaju neki od navedenih kri-terijuma. Takođe, zakonski rok kod trećeg navedenog kriterijuma je imperativno postavljen na tri meseca (član 182. stav 1. Zakona o radu) i nakon toga lice koje je ostalo bez posla nema nikakvu prednost nad ostalim kandidatima - njegov položaj se ne može poboljšati mi-mo zakonske odredbe jer se na taj način u neopravdano teži položaj dovode ostali kandidati za posao.

Ostale odredbe koje se ne mogu smatrati usklađenim sa zakonima

U članu 13. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj de-latnosti grada Beograda uvodi se pravilo o umanjenju

osnovne zarade zaposlenog: Opštim aktom kod poslo-davca, osnovna zarada zaposlenih može se umanjiti do 20% odnosno uvećati do 40% po osnovu složenosti, obima, kvaliteta i uslova rada. Ovako nešto međutim nije moguće, budući da obim i kvalitet rada ne utiču na visinu osnovne zarade, koja se određuje - prema članu 8. stav 2. istog PKU - na osnovu koeficijenta posla, vred-nosti radnog časa i vremena provedenog na radu. Može se pretpostaviti da koeficijent posla zavisi od složeno-sti posla i uslova rada (član 11. istog PKU), što jeste u skladu sa Zakonom o radu. Obim i kvalitet spadaju u radni učinak, koji nije deo osnovne zarade, pa samim tim ne može uticati na njenu visinu. Slične odredbe o „stimulaciji i sankciji” prisutne su u većem broju anali-ziranih PKU (procenti umanjenja ili uvećanja variraju). Da bi se izbegla njihova nezakonitost, zarade se najpre moraju struktuirati po sistemu tri dela kako je predvi-đeno Zakonom o radu (osnovna zarada, zarada za radni učinak, uvećana zarada). Tada se može govoriti o uve-ćanju i smanjenju zarade za radni učinak, a ne osnovne zarade kako je trenutno regulisano.

Isti PKU sadrži i odredbu o uvećanoj zaradi na osnovu godina radnog staža, koje je suprotno tu-mačenju odredbe člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, kojim je određeno da se zarada po ovom osno-vu uvećava za 0,4% za svaku godinu radnog staža koju zaposleni ostvari kod poslodavca, a ne u toku celog rad-nog veka. Kolektivnim ugovorom može biti predviđen viši procenat uvećanja od 0,4% po godini radnog staža, ali se ne može predvideti uračunavanje staža ostvare-nog kod drugih poslodavaca. Na isti način je nepravil-no i rešenje iz člana 33. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna preduzeća i druga jav-na preduzeća grada Novog Sada, prema kojem zapo-sleni ima pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostva-renu u radnom odnosu kod poslednja dva poslodavca. Interesantno je na ovom mestu napomenuti i rešenje iz Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, prema kojoj se pod istim poslodavcem smatraju predš-kolska ustanova, osnovna i srednja škola, visokoškol-ska ustanova (uključujući i naučne institute u sastavu univerziteta) i ustanove učeničkog i studentskog stan-darda na teritoriji Republike Srbije i to kao ustanove koje su utvrđene odgovarajućom mrežom ustanova kao planskim aktom koji donosi osnivač, odnosno kon-kursom koji se raspisuje svake školske godine za upis, odnosno prijem u ove ustanove u skladu sa odgovara-jućim zakonom, imajući u vidu jedinstveni sistem pro-svete, koji se finansiraju iz budžetskih sredstava (član 22. stav 2.). Ovakva odredba preuzeta je iz zvaničnih tumačenja ZakonaodopunamaZakonaoplatamaudržavnimorganimaijavnimslužbama(„Sl.glasnikRS”, br. 99/2014 - dalje: Dopune Zakona o platama, stupio na snagu 19. septembra 2014. godine), kojima



je utvrđena mogućnost povoljnijeg obračunavanja minulog rada u odnosu na prvobitna - restriktivna tumačenja zakonskih normi, što je veoma diskuta-bilno, prvenstveno imajući u vidu da službena mi-šljenja nisu obavezujuća, da se radi o korisnicima koji se finansiraju iz budžeta različitih nivoa vlasti, ali i da su Dopune Zakona o platama donete pr-venstveno kao ograničavajuće - u cilju budžetskih ušteda.

Član 10. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji, prema kojem za vreme pripravničkog staža pripravnik ima pravo na plate u visini do 80% od osnovne plate, nije usklađen sa Zakonom o radu koji predviđa da pripravnik ima pravo na zaradu najmanje u visini 80% osnovne zarade za poslove za koje je zaključio ugovor o radu (član 109. Zakona o radu).

Zajednička rešenja

Nezavisno od ovih opštih zaključaka posebni ko-lektivni ugovori regulišu čitav niz pitanja od značaja za zaposlene, čak se može konstatovati da u najvećoj meri prate i ustaljenu zajedničku strukturu izlaganja odred-bi. Ova pitanja su zajednička velikoj većini analiziranih PKU i biće pojedinačno obrađena, pre svega zbog toga što uglavnom pružaju širi obim prava od onih predvi-đenih zakonom. Pojedina pitanja su predmet regulisa-nja samo pojedinih PKU ali su našla svoje mesto u ovoj analizi kao primeri dobre prakse.

Kada je reč o zapošljavanju, PKU najčešće ne sa-drže posebne odredbe. Izuzetak su npr. one koje se tiču obaveštavanja sindikata o zaključenju ugovora o radu, kao i obavezi poslodavca da dostavi reprezentativnom sindikatu nacrt pravilnika o organizaciji i sistematiza-ciji na mišljenje. Iako mišljenje sindikata nije obavezu-juće, reč je o dobroj praksi budući da se na taj način može ukazati na eventualne nedostatke u pravilniku i predložiti izmene koje bi uticale na racionalnije i efi-kasnije organizovanje procesa rada. Posebna rešenja u vezi zapošljavanja sadrže kolektivni ugovori koji su zaključeni u oblastima specifičnih profesija. Tako npr. Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnov-nim i srednjim školama i domovima učenika sadrži odredbe o zaposlenima za čijim radom je (u potpuno-sti ili delimično) prestala potreba za radom ili koji su u radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom, a koji mogu biti preuzeti od strane druge školske ustanove - reč je o organizovanju specifičnog internog tržišta rada.

U oblasti radnog vremena, prekovremenog rada i preraspodele radnog vremena, većina kolektivnih ugovora ponavlja zakonske odredbe. Ipak, ima i rešenja koja izlaze iz ovih okvira i preciziraju prava i obaveze u pojedinim situacijama.

Tako je Posebnim kolektivnim ugovorom za elektroprivredu Srbije u članu 8. ustanovljena oba-veza poslodavca da rešenje o prekovremenom radu izda u roku od 24 časa u slučaju da je prekovremeni rad uzrokovan višom silom ili drugim slučajevima kada određeni posao mora da se završi u roku, a čije odlaga-nje bi imalo štetne posledice - ovde je reč o kvalitetnom preciziranju zakonskog okvira koji se ne bavi direktno pitanjima celishodnosti i/ili neophodnosti uvođenja prekovremenog rada. Istim kolektivnim ugovorom određeno je da je poslodavac obavezan da zaposlenom izda rešenje o preraspodeli radnog vremena najmanje deset dana pre realizacije preraspodele (član 11.). Iz-davanjem rešenja u slučaju potrebe za prekovremenim radom, kao i posebnim razlozima za uvođenje preko-vremenog rada, detaljno se bavi i Posebni kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim škola-ma i domovima učenika (pa se tako prekovremeni rad može organizovati i zbog održavanja prijemnih is-pita, ili zbog zamene privremeno odsutnog radnika - do pet dana u toku jednog meseca).

Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji detaljno reguliše kategorizaciju po-slova za koje je predviđeno skraćeno radno vreme od 35 do 38 radnih časova nedeljno, dok Poseban kolek-tivni ugovor za ustanove kulture čiji je osnivač Re-publika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokal-ne samouprave normira specifičnosti radnog vremena umetnika, preciznije: šta se sve smatra aktivnostima i radnim dužnostima koje se uračunavaju u radno vre-me. Sa druge strane Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Sr-bija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samo-uprave, sadrži odredbu prema kojoj se prekovremeni rad može naplatiti kao dodatak na platu (uvećana zara-da) ili se, ukoliko zaposleni tako želi, može preračuna-ti u slobodne dane (za svaki sat prekovremenog rada, zaposleni ima pravo na sat i po slobodnog vremena).

Generalni utisak jeste da su se kolektivni pregova-rači bavili detaljnije ovim pitanjima samo u onim spe-cifičnim aspektima profesija kojima pripadaju i na koje se PKU odnose. Ovo je sasvim razumljivo imajući u vidu da su prava zaposlenih u oblasti radnog vremena do-sta široko postavljena samim Zakonom o radu - u tom smislu, analizirana rešenja su kvalitetna i kreću se u zakonskim okvirima.

Pripravnost za rad, institut koji je potpun nov u Zakonu o radu a samim tim i u opštem režimu radnih odnosa, detaljno je regulisana samo u onim PKU koji se odnose na profesije u kojima je realno očekivati po-javu pripravnosti u praksi. Ove odredbe su važne zbog regulisanja profesija koje su obuhvaćene tim posebnim kolektivnim ugovorima ali su od značaja i za bliže odre-đivanje sadržine ovog instituta, o kome je zakonodavac malo toga regulisao a najveći broj pitanja ostavio pot-puno otvorenim za kolektivne pregovarače.



Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede Republike Srbije propisano je da se vreme pripravnosti određuje opštim aktom poslodav-ca. Međutim, poslodavac je u obavezi da zaposlenog unapred i blagovremeno obavesti o potrebi da bude pripravan. Sa druge strane, zaposleni koji je u priprav-nosti mora da obavesti neposrednog rukovodioca o broju telefona na koji može biti pozvan i mora se ja-viti na posao u roku ne dužem od dva sata. Za vreme u kojem je zaposleni pripravan da se odazove na po-ziv poslodavca, ako se ukaže takva potreba u zimskoj službi, zaposleni ima pravo na naknadu u visini 10% od osnovne zarade po času. Ovo je model koji uglavnom slede i drugi PKU koji regulišu pitanje pripravnosti. Po-seban kolektivni ugovor za elektroprivredu Srbije reguliše takozvano „kućno dežurstvo”, koje zapravo predstavlja pripravnost za rad: „Za slučaj očekivanih vanrednih situacija u poslovanju, Poslodavac može odrediti dežurstvo van radnog vremena (kućno dežur-stvo).... Zaposleni kojem je određeno kućno dežurstvo, ima pravo na uvećanje osnovne zarade u iznosu četiri časa njegovog efektivnog rada za tekući mesec za svaka 24 časa kućnog dežurstva.... Poslodavac je dužan da do-nese posebno Uputstvo kojim će se detaljno definisati i razraditi kućno dežurstvo.” (član 39.). Poseban kolek-tivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbi-ji uvodi i ograničenje ovlašćenja poslodavca da uvede pripravnost, koje je takođe od izuzetne važnosti budući da Zakon o radu ćuti i o ovom pitanju: „Trudnici, majci sa detetom do tri godine života, samohranom roditelju deteta do sedam godina ili deteta koje je invalidno lice ili lice umereno do teško ometeno u razvoju može se odrediti pripravnost i rad po pozivu samo uz njegovu pismenu saglasnost.... Pripravnost radnim danom traje do 16 sati, a subotom, nedeljom i praznikom do 24 sa-ta.” (član 20. stav 2. i član 24. stav 2.).

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene usta-nove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave razlikuje pripravnost za rad od rada po pozivu - suštinske razlike između regulisanja ovih instituta na prvi pogled nema. Međutim, rad po pozivu se organizuje samo ukoliko se organizacijom rada zdravstvene ustanove u redovnom radnom vremenu, odnosno dežurstvu, odnosno pri-pravnosti, ne može obezbediti kontinuirano pružanje zdravstvene zaštite, zdravstvena ustanova može, i to u slučaju nastupanja elementarnih i drugih većih nepo-goda ili saobraćajnih nezgoda. Rad po pozivu je dakle krajnja mera za kojom će se posegnuti samo ukoliko je potreban vanredan broj zdravstvenih radnika istovre-meno - ovakav uslov nije naveden kod pripravnosti za rad, koja se očigledno može predvideti i za neke druge situacije kada je povećan obim posla ali ne usled doga-đaja koji bi se mogli okvalifikovati kao vanredni.

Sva navedena rešenja biće od velikog značaja za bu-duću praksu poslodavaca, ali i sudsku praksu u radnim

sporovima, budući da na zadovoljavajući način određu-ju sadržinu instituta pripravnosti i ukazuju na njegovu vanrednu prirodu. Pripravnost je po svemu sudeći re-zervisana za specifične poslove i njeno propisivanje i upotreba moraju biti sasvim ograničeni.

Pravo na godišnji odmor, kao jedno od osnovnih prava zaposlenih, značajno je drugačije regulisano iz-menama i dopunama Zakona o radu. Verovatno je i to jedan od razloga zašto veći broj posebnih kolektivnih ugovora sadrži specifična rešenja vezana za ovo pravo. Velika većina ovih rešenja odnosi se na uvećanje zakon-skog minimuma godišnjeg odmora od 20 radnih dana. Zanimljivo je da u tri PKU trajanje godišnjeg odmo-ra nije ograničeno apsolutnom cifrom, dok je u četiri PKU ograničeno na periode od 20 do 40 radnih dana (jedan PKU sadrži upućujuću odredbu na kolektivni ugovor kod poslodavca). Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji reguliše nešto detaljnije postupak utvrđivanja rasporeda godišnjih odmora. Raspored za tekuću godinu donosi posloda-vac najkasnije do 31. marta, dok su zaposleni dužni da zahteve za korišćenje godišnjih odmora predaju do 15. marta. Interesantno je da se predviđa uvećanje trajanja godišnjeg odmora po osnovu samohranog roditeljstva, pa tako postoji i definicija pojma samohranog roditelja - samohranim roditeljem smatra se roditelj koji živi sa najmanje jednim detetom, nije u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, i koji nema pomoći u izdržavanju deteta od strane drugog bračnog druga ili je ta pomoć niža od 50% minimalne zarade u Republici utvrđene u skladu sa zakonom. Takođe, ovaj PKU sadrži odredbu da se go-dišnji odmor čije je korišćenje započeto može prekinuti samo uz pismenu saglasnost zaposlenog (čl. 27. i 28.).

Pravo na plaćeno odsustvo regulisano je na sličan način kao pravo na godišnji odmor. U centru pažnje kolektivnih pregovarača bili su razlozi za ostvarivanje prava, kao i dužina trajanja prava. U svim analiziranim kolektivnim ugovorima postoji isti sistem normiranja. Zanimljivo je da je Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede Republike Srbije na-knada zarade koju zaposleni prima za vreme plaćenog odsustva određena kao prosek ličnih primanja u po-slednjih 12 meseci (kako je određeno i Zakonom o ra-du) ili kao prosek zarada kod poslodavca u poslednjih 12 meseci - uzima se onaj prosek koji je povoljniji za zaposlenog (član 43.). Takođe je interesantno primeti-ti i da nekoliko kolektivnih ugovora sadrži odredbu o uvećanju naknade zarade za vreme sprečenosti za rad usled bolesti ili povrede van rada, kada se zakonski mi-nimum od 65% od osnove dodatno uvećava (o trošku poslodavca).

Poseban kolektivni ugovor za elektroprivredu Srbije navodi čak 29 osnova za korišćenje plaćenog od-sustva ali ne navodi ograničenje broja dana plaćenog odsustva na godišnjem nivou. U ovakvoj situaciji čini se da je jedino pravilno primeniti zakonsku normu (ukoli-



ko ne postoji drugačije rešenje u kolektivnom ugovoru kod poslodavca koje bi bilo povoljnije po zaposlenog), iako je nedoumica da li su kolektivni pregovarači imali takvo rešenje u vidu prilikom normiranja, ili se radi o propustu u samoj odredbi.

Neplaćeno odsustvo uređeno je na istovetan na-čin kao plaćeno odsustvo, uz preciziranje situacija koje mogu predstavljati osnov dobijanja neplaćenog odsu-stva; ovi spiskovi su po pravilu otvoreni, pa se nepla-ćeno odsustvo može odobriti u svakom slučaju kada poslodavac proceni da neće uticati na radni proces. Maksimalno trajanje neplaćenog odsustva u toku jedne kalendarske godine ograničeno je ili apsolutnim bro-jem dana neplaćenog odsustva koji se mogu iskoristiti, ili brojem situacija u kojima se može tražiti neplaćeno odsustvo. U ovoj oblasti se dakle nije previše razrađi-vao postojeći zakonski okvir.

Bezbednost i zdravlje na radu jedno je od pitanja koje zauzima značajan prostor u pojedinim posebnim kolektivnim ugovorima. Način regulisanja ovih pitanja nije od većeg interesa za ovu analizu budući da se radi o detaljnim razradama odredbi Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Zanimljivo je rešenje iz člana 41. Po-sebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji, kojim je predviđeno da zaposleni koji obavljaju poslove sa povećanim rizikom, zaposleni sa invaliditetom ili telesnim oštećenjem, profesionalno oboleli, kao i zaposleni koji obavljaju poslove na kojima u skladu sa aktom o proceni rizika postoji mogućnost profesionalnog oboljenja, imaju pravo na korišćenje odmora za prevenciju radne invalidnosti, rehabilitaciju i preventivnu rekreaciju u banjskim i klimatskim lečili-štima prema uputstvu medicine rada.

Druga rešenja koja zavređuju pažnju a povezana su sa problemima bezbednosti i zdravlja na radu, tiču se niza preventivnih mera koje je poslodavac dužan da primeni, među kojima se nalazi i kolektivno osigura-nje zaposlenih. Tako Poseban kolektivni ugovor za delatnost putne privrede Republike Srbije utvrđuje obavezu poslodavca da na svoj teret kolektivno osigu-ra zaposlene od povreda na radu, profesionalnog obo-ljenja i oboljenja u vezi sa radom, radi obezbeđivanja naknade štete. Poslodavac može kolektivno da osigura zaposlene i za slučajeve težih bolesti i hirurških inter-vencija, a u cilju sprovođenja kvalitetne dodatne soci-jalne zaštite (član 29.). Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji predviđa i dodat-no osiguranje zaposlenih koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom, u uvećanom iznosu (član 55.). Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beogra-da predviđa, u cilju prevencije radne invalidnosti, oba-vezu poslodavca da izdvaja sredstva do 0,20% na masu sredstava isplaćenih na ime zarade za svaki mesec za prevenciju radne invalidnosti, dok su zaposleni dužni

da ista koriste u skladu sa kriterijumima koje utvrdi re-prezentativni sindikat i poslodavac (član 54.).

Posebna zaštita osoba sa invaliditetom nije na-ročito zastupljena u PKU, kada je reč o uvođenju ši-reg obima prava za ovu kategoriju zaposlenih. Razloge za to najverovatnije treba tražiti u postojanju detaljno regulisanog statusa osoba sa invaliditetom prema za-konskim propisima. U analiziranim ugovorima može se uočiti jedno veoma kvalitetno rešenje - Posebnim kolektivnim ugovorom za elektroprivredu Srbije, ustanovljena je obaveza poslodavca da u saradnji sa Sindikatom pred nadležnim državnim organima po-krene inicijativu za donošenje i realizaciju programa koji će stvoriti uslove za rad zaposlenih osoba sa invali-ditetom (stvaranje zaštitnih radionica i drugih oblika) (član 71.).

Konačno, Poseban kolektivni ugovor za delat-nost putne privrede Republike Srbije u članu 20. utvrđuje rešenje vezano za zlostavljanje na radu koje je definitivno vredno pažnje kao primer dobre prakse: „Učesnici Kolektivnog ugovora se obavezuju da će u cilju unapređenja dobrih međuljudskih odnosa, stva-ranja atmosfere saradnje i poverenja, kao i postizanja što potpunijeg fizičkog i psihičkog zdravlja zaposlenih, sarađivati na zaključivanju odgovarajućeg akta o one-mogućavanju mobinga u delatnostima koje ovaj ugovor pokriva, a sve u skladu sa zakonom kojim je regulisana oblast sprečavanja zlostavljanja na radu. Nakon zaklju-čenja, akt iz stava 1. ovog člana, postaje sastavni deo Kolektivnog ugovora.”

Pravo na edukaciju i stručno usavršavanje za-poslenih zastupljeno je nešto skromnije u posebnim kolektivnim ugovorima. Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji predviđa per-manentnu edukaciju kao osnovno pravo zaposlenog (u skladu sa zakonskim rešenjem) i detaljno ga razrađuje. Kontinuirana edukacija u ustanovama socijalne zašti-te se sprovodi radi održavanja i unapređivanja profe-sionalnih kompetencija i kvaliteta stručnog rada, kao i napredovanje, sticanje i obnavljanja licence, u skladu za zakonom kojim se uređuje socijalna zaštita, i to po-hađanjem akreditovanih programa obuke, učešćem na stručnim i naučnim skupovima, kao i učešćem na se-minarima, kursevima i drugim programima edukacije (član 13.). Poseban kolektivni ugovor za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave reguliše da zaposleni, koga na stručno osposobljavanje i usavrša-vanje upućuje poslodavac, ima pravo na naknadu plate, naknadu troškova stručnog osposobljavanja i usavrša-vanja, kotizacije i nabavke udžbenika. Naknada plate za vreme stručnog usavršavanja i osposobljavanja se isplaćuje u visini od 100% prosečne plate u prethodnih 12 meseci, u skladu s opštim aktom i ugovorom o ra-du (član 22.). Trebalo bi napomenuti i da veći broj PKU posredno podstiče obrazovanje i predviđa mogućnosti



ostvarivanja plaćenog i neplaćenog odsustva zaposle-nog radi polaganja ispita ili realizacije drugih vidova obrazovanja i stručnog usavršavanja. U ovim slučaje-vima, obrazovanje ili usavršavanje ne mora nužno biti povezano sa poslovima koje zaposleni obavlja.

Specifično rešenje sadrži i Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Re-publika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lo-kalne samouprave. Naime, „za zaposlenog koji prvi put zasniva radni odnos kod poslodavca organizuje se opšta orijentacija i obuka pod nadzorom u radnoj je-dinici u kojoj treba da obavlja poslove. Tokom obuke zaposleni se upoznaje sa rukovodiocima, drugim za-poslenima u radnoj jedinici, organizacijom rada kod poslodavca i procesom rada na poslovima koje obavlja, kao i merama bezbednosti i zdravlja na radu. Za zapo-slenog koji prvi put zasniva radni odnos kod poslodav-ca ili se premešta na druge poslove, poslodavac je du-žan da organizuje obuku pod nadzorom zaposlenog sa iskustvom - mentorom.” (čl. 17. i 18.).

Zarada i druga primanja zaposlenih predmet su detaljnog regulisanja svih posebnih kolektivnih ugovo-ra. Zarada je jedno od osnovnih i najznačajnijih prava zaposlenih, stoga ne čudi što je velika pažnja u kolek-tivnom pregovaranju posvećena obimu ovih prava.

Rešenja koja se odnose na utvrđivanje šireg obima prava zaposlenih, pre svega su prisutna kod određi-vanja uvećane zarade. Procenti uvećanja osnovice su u najvećem broju ugovora viši od zakonom predviđe-nih minimuma. Interesantno je da pojedini PKU i dalje prepoznaju smenski rad kao osnov za uvećanje zara-de, iako je izmenama i dopunama Zakona o radu rad u smenama obrisan sa liste osnova za uvećanje. Osim smenskog rada, postoje i drugi osnovi uvećanja za-rade - na primer rad u otežanim uslovima (Poseban kolektivni ugovor za javna komunalna preduzeća i druga javna preduzeća grada Novog Sada, Poseban kolektivni ugovor za elektroprivredu Srbije). Pored toga, pojedini PKU uređuju da se vrednost radnog časa, kao jedan od parametara utvrđivanja osnovne zarade, određuje sporazumom poslodavca i reprezentativnog sindikata (Poseban kolektivni ugovor za elektropri-vredu Srbije; u drugim PKU je određeno da se visina cene rada kolektivno pregovara u postupku donošenja predloga budžeta za narednu godinu - ovo je posledi-ca činjenice da su zaključeni samo PKU za zaposlene u javnom sektoru). Konačno, pojedini posebni kolektivni ugovori sadrže povoljnije odredbe po zaposlene i kada je reč o naknadi zarade, kada zakonom nije predviđena naknada u iznosu 100% od osnovice (na primer, kod privremene sprečenosti za rad).

I druga primanja zaposlenih su bliže regulisana ko-lektivnim ugovorima. Ovde se ne može govoriti u to-likoj meri o širem obimu zakonom garantovanih pra-va, već se regulativa pre svega odnosi na preciziranje iznosa visine različitih naknada (kao što su dolazak

i odlazak sa rada, dnevnice za službeni put u zemlji i inostranstvu, ishrana u toku dnevnog rada, terenski dodatak, i slično). U više posebnih kolektivnih ugovora, zadržan je iznos otpremnine pri odlasku u penziju u vi-sini od tri zarade zaposlenog ili tri prosečne zarade kod poslodavca, u zavisnosti od toga šta je za zaposlenog povoljnije (zakonski minimum je, nakon izmena i do-puna iz 2014. godine, određen na dve prosečne zarade u Republici - podrazumeva se da će ovaj iznos biti utvr-đen ukoliko je povoljniji po zaposlenog, čak i kada tako nešto nije posebno naglašeno u PKU). Pored toga, PKU po pravilu prepoznaju jubilarnu nagradu kao poseb-na primanja zaposlenih. Manji broj ugovora reguliše i pitanja izdvajanja dela dobiti za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih (Poseban kolektivni ugovor za delatnost putne privrede Republike Srbije), odno-sno rešavanje stambenih pitanja zaposlenih na bilo koji drugi način. Novogodišnji paketići za decu zaposlenih (do određenog uzrasta, koji varira), kao i „prigodni po-kloni” zaposlenim ženama povodom 8. marta, i dalje su predviđeni pojedinim PKU (a u četiri od osam analizi-ranih PKU postoje i odredbe o mogućnosti utvrđivanja novogodišnjih ili božićnih poklona za zaposlene).

Odnos poslodavaca i sindikata, sasvim logično, predmet je svih analiziranih PKU. Većina tih odredbi predstavlja ponavljanje i razradu prava i obaveza re-gulisanih čl. 207. - 214. Zakona o radu. Karakteristične dužnosti poslodavca u tom smislu predstavljaju: odbi-janje iznosa sindikalne članarine od zarade zaposlenog i uplaćivanje iste na odgovarajući račun sindikata, u skladu sa statutom sindikata; vršenje uplate na račun fondova koje sindikat osniva iz sredstava sindikalne članarine ili zarade zaposlenih članova sindikata; izra-da završnog računa; vršenje obrade podataka o uplati članarine i davanje iste na uvid sindikalnom rukovod-stvu. Kada je reč o tehničko-prostornim uslovima za rad, rešenja u posebnim kolektivnim ugovorima vari-raju ali je suštinski poslodavac dužan da obezbedi kori-šćenje poslovnog prostora koji podrazumeva potreban kancelarijski prostor; neophodne tehničke uslove za rad (koji su u pojedinim PKU i konkretizovani u vidu računara, štampača, telefonskih linija, kancelarijskog materijala, i slično). U zavisnosti od PKU, poslodavcima su određene i druge obaveze: stručna i administrativ-na pomoć sindikatu; davanje prava korišćenja drugih prostorija poslodavca za održavanje većih skupova ne-ophodnih za ostvarivanje uloge sindikata; davanje po-sebnih mesta za oglašavanje sindikalnih informacija; ustupanje na upotrebu službenog automobila ili dru-gog odgovarajućeg prevoznog sredstva, sa plaćenim troškovima za odlazak na sindikalne sastanke, semina-re, i tako dalje. Reč je o dužnostima koje proističu iz čl. 207. i 210. Zakona o radu, na koje su predstavnici poslodavaca imali dosta primedbi prilikom izrada iz-mena i dopuna Zakona o radu 2014. godine. Primetno je takođe i da su prava iz člana 211. Zakona o radu na



plaćeno odsustvo predstavnika sindikata za obavljanje sindikalnih dužnosti, posebnim kolektivnim ugovo-rima - uglavnom istog ili neznatno uvećanog obima u odnosu na zakonski minimum.

Kada je reč o štrajku kao posebnom pravu na izra-žavanje kolektivnog nezadovoljstva radnika i ostvari-vanja pritiska na poslodavca radi poboljšanja uslova rada, posebni kolektivni ugovori ne sadrže rešenja ko-ja su posebno različita od zakonskih. Verovatno jedini izuzetak u ovom smislu je Poseban kolektivni ugovor za elektroprivredu Srbije, kojim je u članu 82. jasno regulisano veoma važno pitanje odnosa učesnika u štrajkačkom odboru i ostvarivanja minimuma procesa rada: „Poslodavac, po pribavljenom mišljenju štrajkač-kog odbora, određuje zaposlene koji su dužni da rade u vreme štrajka, radi obezbeđivanja minimuma procesa rada u roku utvrđenom zakonom. Članovi štrajkačkog odbora i redarske štrajkačke službe ne mogu biti odre-đeni da rade u vreme štrajka, a redarska služba se or-ganizuje tako da se mogu obavljati poslovi kojima se obezbeđuje minimum procesa rada.” Ovo je jako dobro i jako važno rešenje koje je u skladu sa članom 10. va-žećeg Zakonaoštrajku(„Sl.listSRJ”,br.29/96i„Sl.glasnikRS”,br.101/2005-dr.zakoni103/2012-od-lukaUS) i predstavlja njegovu logičku razradu i prime-nu na konkretan slučaj u oblasti elektroprivrede. Ovo pitanje je posebno važno kada se ima u vidu da je po-jedinim predlozima novog zakonskog rešenja o štrajku bilo izuzetno loše uređeno.

Disciplinske sankcije prema zaposlenima takođe nisu detaljno razrađene kolektivnim ugovorima, što je loše imajući u vidu niz nedostataka zakonske regulati-ve. Samo dva PKU imaju odredbe koje izlaze iz sistema ponavljanja i prepričavanja rešenja iz Zakona o radu.

Poseban kolektivni ugovor za elektroprivredu Srbije u članu 74. sadrži zanimljivu varijaciju zakonom ustanovljenih disciplinskih mera. Najpre se navodi me-ra privremenog udaljenja sa rada bez naknade zarade, koja je Zakonom o radu utvrđena u trajanju od jednog do 15 radnih dana; PKU međutim predviđa njeno traja-nje u rasponu od jednog do pet radnih dana. Ista situ-acija je i sa disciplinskom merom novčane kazne, koja je Zakonom o radu utvrđena do 20% osnovne zarade, a PKU je ograničava na 10%. Iako diskutabilna, ova re-šenja su čini se u skladu sa zakonom budući da se nji-ma ustanovljava povoljniji režim za zaposlene (ne bi se moglo govoriti o širem obimu prava). U svakom slučaju će sudska praksa dati konačan sud o saglasnosti ovih odredbi sa Zakonom o radu.

U Posebnom kolektivnom ugovoru za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, disciplin-ska mera udaljenja sa rada bez naknade zarade je još maštovitije uslovljena. Prema članu 63. ovog PKU, za-poslenom se može izreći mera privremenog udaljenja sa rada ukoliko je učinio povredu radne obaveze kojom

je ugrožena imovina vrednosti veće od tri prosečne za-rade u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku. Ovime se naravno ne ulazi u neprikosnoveno pravo po-slodavca da traži naknadu štete od zaposlenog ukoliko je ona pričinjena namerno ili sa krajnjom nepažnjom (član 163. stav 1. Zakona o radu).

Višak zaposlenih, kao posebno osetljivo pitanje, regulisan je većinom analiziranih posebnih kolektivnih ugovora. Poseban kolektivni ugovor za javna pre-duzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda sadrži odredbu da, ukoliko dođe do pre-stanka potrebe za radom zaposlenog zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, pri predlaga-nju i utvrđivanju zaposlenog za čijim je radom prestala potreba, određivanje kriterijuma za proglašavanje teh-nološkog viška zajednički utvrđuju reprezentativni sin-dikati i poslodavac. Ovaj PKU sadrži i neustavnu odred-bu kojom se favorizuju zaposleni koji imaju više od 25 godina rada u komunalnoj delatnosti grada Beograda. Njima radni odnos može prestati usled tehnološkog unapređenja ili ekonomskih teškoća samo uz njihovu saglasnost, pod uslovom da ne ispunjavaju jedan od uslova za penziju. Sličnu odredbu u drugom kolektiv-nom ugovoru, Ustavni sud je proglasio neustavnom (videti: Odluka Ustavnog suda, IUo broj 916/2010od19.juna2012.godine,objavljenau„Sl.glasnikuRS”,br.70/2012od23.jula2012.godine) budući da se ovakvim rešenjem diskriminišu oni zaposleni koji su svoj radni vek proveli u drugim delatnostima, odnosno kod drugih poslodavaca. Drugim rečima, nije nedozvo-ljeno favorizovati starije osobe prilikom odlučivanja o višku zaposlenih, jer one spadaju u ranjivu kategoriju koja će teško naći drugo radno angažovanje. Nedozvo-ljeno je međutim uslovljavati davanje prednosti stažom koji je ostvaren kod određenih poslodavaca, što je u ovom slučaju evidentno učinjeno.

I drugi analizirani PKU sadrže zaštitne odredbe koje se odnose na pojedine kategorije zaposlenih, ali i odredbe kojima se detaljno uređuju kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih - što je čini se još efikasni-je za zaštitu zaposlenih.

Važenje, izmene i otkaz posebnih kolektivnih ugovora, kao i načini rešavanja spornih pitanja re-gulisani su na gotovo identičan način, uglavnom preno-šenjem zakonskih odredbi u tekst PKU. Analizirani PKU su zaključeni na maksimalan period od tri godine. Je-dino je Poseban kolektivni ugovor za javna komunalna preduzeća i druga javna preduzeća grada Novog Sada zaključen na period od dve godine.

Zanimljiva rešenja sadrži Poseban kolektivni ugo-vor za delatnost putne privrede Republike Srbije, koji u članu 52. propisuje da će se u slučaju spora izme-đu kolektivnih pregovarača oformiti arbitraža koju će činiti sami učesnici kolektivnog pregovaranja i koja će odlučiti o spornim pitanjima, ali da njena odluka neće



obavezivati učesnike. Ovo rešenje je problematično ka-ko sa stanovišta korišćenja terminologije (arbitražna odluka je po pravilo obavezujuća) tako i sa stanovišta svrsishodnosti obrazovanja tela koje odlučujući o pro-blemu - nema kapacitet da odluči o problemu. Ukoli-ko su kolektivni pregovarači zamišljali arbitražu kao savetodavni postupak, trebalo je da je drugačije ime-nuju ali i da drugačije odrede njenu prirodu i smisao ustanovljavanja i rada. Izvesnije je međutim da su u ovom slučaju jednostavno pratili loše odredbe Zakona o radu, koji je ostavio na volju učesnicima kolektivnog pregovaranja da sporazumno odluče o sastavu, načinu rada, ali i dejstvu odluke arbitraže (član 255. stav 1. Za-kona o radu). Prema istom PKU (član 53.) arbitraža će se oformiti i u slučaju spora oko primene PKU - tada će njena odluka biti obavezujuća, što je takođe u skladu sa zakonskim rešenjem ali i principima rada arbitraže i odlično rešenje za vansudsko rešavanje eventualnih kolektivnih sporova. Konačno, kvalitetno rešenje sadr-žano je i u članu 54. ovog PKU, kojim je predviđeno da učesnici kolektivnog ugovora mogu da formiraju Koor-dinacioni odbor za praćenje njegove primene (slično rešenje primenjeno je i u drugim posebnim kolektiv-nim ugovorima).

Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstve-ne ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, auto-nomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave regulisan je postupak ukoliko dođe do nesaglasnosti između odredbi PKU i opšteg akta poslodavca, odnosno ugovora o radu. Članom 3. ovog PKU predviđeno je da u situaciji kada sindikat smatra da opšti akt, odnosno ugovor o radu nije zaključen u skladu sa odredbama zakona i ovog ugovora, ili da pojedine odredbe nisu u skladu sa zakonom i ovim ugovorom, ima ovlašćenje da pismeno obavesti poslodavca o potrebi otklanjanja uočenih povreda zakona i ovog ugovora. Sindikat može, istovremeno, da pokrene postupak kod inspekcije rada i nadležnog suda sa zahtevom za otklanjanje utvrđenih povreda zakona, opšteg akta i ugovora o radu, u skladu sa zakonom.

Osim navedenih odredbi, u analiziranim poseb-nim kolektivnim ugovorima mogu se naći i zanimljive odredbe čiji smisao nije moguće do kraja otkriti a koje se verovatno svoje mesto pronašle zahvaljujući prethodnim negativnim iskustvima u ponašanju poslo-davaca. Takva je na primer odredba člana 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede Republike Srbije, da se probni rad ne može ugovoriti sa pripravnikom. Imajući u vidu potpuno različite pri-rode zaključena ove dve vrste radnog odnosa (sa pri-pravnikom se zaključuje ugovor o radu da bi zaposleni

stekao iskustvo, dakle nešto naučio, dok se zaposleni na probnom radu nalazi u situaciji da svoje ranije ste-čeno znanje i iskustvo primeni) ne može se zamisliti situacija u kojoj je neko istovremeno i pripravnik i na probnom radu - ipak, sasvim je moguće da je ova odred-ba nastala kao posledica loše prakse kod poslodavaca.

Stav 2. člana 11. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne sa-mouprave takođe je verovatno posledica loše prakse i nedovoljne informisanosti zaposlenih. Ovom odred-bom je predviđeno da je poslodavac dužan da zapo-slenom na njegov zahtev dostavi na uvid Zakon o radu, poseban kolektivni ugovor i druga akta koja se odnose na prava i obaveze zaposlenih. Zakon o radu, kao i po-seban kolektivni ugovor, smatraju se javnim aktima ko-ji se objavljuju u Službenom glasniku Republike Srbije i njihova sadržina je notorna. Niko se ne može pozivati na činjenicu da nije poznavao sadržinu nekog propisa koji je javno objavljen. Takođe, prema zakonu posloda-vac sve opšte akte mora objaviti na oglasnoj tabli ili ih na drugi način učiniti dostupnim svim zaposlenima (i svakom drugom licu koje bi imalo interes da se upozna sa njihovom sadržinom). Ovo su osnovni principi koje niko ne može dovesti u pitanje, pa se njihovo reguli-sanje u PKU čini sasvim izlišnim. Činjenica je međutim da je ova odredba najverovatnije posledica nezakonite prakse poslodavaca koji često odbijaju da upoznaju za-poslene sa sadržinom opštih akata koje su doneli (ili ih upoznaju sa sadržinom ali uz neshvatljiva ograničenja, na primer zabranu fotografisanja ili umnožavanja na bilo koji drugi način).

ZaključakMora se konstatovati da je kolektivno pregovaranje u Srbiji ipak još uvek veoma slabo razvijeno. Nakon prestanka važenja svih PKU, samo osam novih ko-lektivnih ugovora je zaključeno. Kao i ranije, oni se vezuju pre svega za državnu upravu, javna preduze-ća, lokalnu samoupravu. Kada je reč o sadržini kolek-tivnih ugovora, iako je ona pravnotehnički ponekad diskutabilna može se zaključiti da je rezultat kolek-tivnog pregovaranja dobar po zaposlene u pojedinim segmentima ostvarivanja njihovih prava. Činjenica je međutim da se ovaj proces u budućnosti mora zna-čajno unaprediti, a naročito je važno da se kultura kolektivnog pregovaranja prenese i u sektor privat-nih poslodavaca. •

docentdrMarioReljanović




Pravo zaposlene na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor po prestanku radnog odnosa na određeno vreme

istekom porodiljskog odsustva◊ Pitanje:

• Zaposlena je zasnovala radni odnos na određeno vreme u trajanju od mesec dana, međutim produžen joj je radni odnos na određeno vreme po osnovu trudnoće, odnosno porodiljskog odsustva. Po povrat-ku sa porodiljskog odsustva (godinu dana je bila na porodiljskom) zaposlenoj će prestati radni odnos. Imajući u vidu da zaposlena ne može da koristi godišnji odmor (jer će joj radni odnos prestati odmah po povratku sa porodiljskog) da li je poslodavac u obavezi da joj prilikom prestanka radnog odnosa isplati novčanu naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora?

◊ Odgovor: U članu 187. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014 - dalje: Zakon)

propisano je da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (stav 1), a da se zaposlenom iz stava 1. ovog člana rok za koji je ugovorom zasnovao radni odnos na određeno vreme produžava do isteka korišćenja prava na odsustvo (stav 2). Navedena zaštita traje za sve vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.

Prema tome, u članu 187. stav 2. Zakona, radi se o odložnom uslovu za prestanak radnog odnosa zaposlenoj na odre-đeno vreme za vreme trajanja zaštite od otkaza ugovora o radu koje po Zakonu ostvaruju trudnice, odnosno zaposlene na porodiljskom odsustvu, odsustvu sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Navedenom odredbom Zakona izričito je propisano po kom osnovu i do kada se produžava radni odnos zasnovan na određeno vreme kada je u pitanju zaposlena trudnica, odnosno porodilja, a po isteku tog roka zaposlenoj prestaje radni odnos.

U članu 68. st. 2-4. Zakona propisano je da zaposleni stiče pravo na godišnji odmor nakon mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa. Pod neprekidnim radom smatra se i vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju i odsustva sa rada uz naknadu zarade. Zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa.

U članu 76. Zakona propisano je da u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Prema tome, naknada za neiskorišćeni godišnji odmor ostvaruje se nezavisno od razloga prestanka radnog odnosa i nezavisno od toga da li je u konkretnom slučaju postojala krivica poslodavca za neiskorišćeni godišnji odmor.

U konkretnom slučaju, s obzirom na to da je zaposlenoj ugovor o radu na određeno vreme produžen sa odložnim uslo-vom za prestanak radnog odnosa, te da zaposlena nema osnova za novo produženje radnog odnosa po bilo kom osnovu, pripada joj samo pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor u skladu sa članom 76. Zakona. •

SnežanaBogdanović


Obaveza pravnih lica da obezbede sprovođenje mera zaštite od požara sa potrebnim brojem stručno osposobljenih lica

◊ Pitanje:

• Da li postoji obaveza javnog preduzeća da ima zaposleno lice sa položenim stručnim ispitom za zaštitu od požara?



◊ Odgovor: Subjekti zaštite od požara, određeni članom 3. Zakona o zaštiti od požara ("Sl. glasnik RS", br. 111/2009 i 20/2015

- dalje: Zakon), jesu državni organi, organi autonomne pokrajine, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva, druga pravna i fizička lica, što uključuje i javna preduzeća.

U skladu sa kategorizacijom subjekata prema ugroženosti od požara iz člana 23. Zakona, određene su i obaveze tri kategorije subjekata u pogledu organizovanja zaštite od požara, koje obuhvataju i potreban broj stručno osposo-bljenih lica za sprovođenje mera zaštite od požara.

Članom 24. st. 1-3. Zakona predviđeno je, između ostalog, da subjekat u prvoj kategoriji mora da obezbedi obuče-nu vatrogasnu jedinicu sa potrebnim brojem vatrogasaca, a subjekti u drugoj i trećoj kategoriji - da obezbede sprovo-đenje mera zaštite od požara sa potrebnim brojem stručno osposobljenih lica. Stavom 4. istog člana Zakona ministar nadležan za unutrašnje poslove (dalje: ministar) ovlašćen je da propiše potreban broj vatrogasaca, odnosno potreban broj stručno osposobljenih lica za zaštitu od požara, što je i učinio donošenjem Pravilnika o organizovanju zaštite od požara prema kategoriji ugroženosti od požara ("Sl. glasnik RS", br. 92/2011).

Članom 25. stav 1. Zakona predviđeno je i to da se za obavljanje poslova zaštite od požara (iz člana 24. Zakona) može ugovorom angažovati privredno društvo odnosno drugo pravno lice koje ispunjava propisane uslove i ima ovla-šćenje Ministarstva unutrašnjih poslova (dalje: Ministarstvo) za obavljanje tih poslova, a stavom 2. istog člana ovla-šćen je ministar da propiše bliže uslove za obavljanje tih poslova i uslove i način izdavanja i oduzimanja ovlašćenja za njihovo obavljanje. To ovlašćenje ministra dopunjeno (kompletirano) je, kako sada glasi, nedavno donetim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara ("Sl. glasnik RS", br. 20/2015), koji je stupio na snagu 4.3.2015. godine, tako da još nije realizovano donošenjem propisa (pravilnika). Prema tim izmenama i dopunama Zakona, (no-vi) rok za donošenje tog podzakonskog propisa je 4.9.2015. godine.

Članom 55. Zakona određeno je da su lica koja rade na poslovima zaštite od požara dužna da pohađaju posebnu obuku iz oblasti zaštite od požara (dalje: posebna obuka) i polože stručni ispit pred komisijom Ministarstva najkasni-je u roku od godinu dana od dana zasnivanja radnog odnosa, odnosno raspoređivanja na poslove zaštite od požara. Na osnovu ovlašćenja iz tog člana donet je i važeći Pravilnik o posebnoj obuci i polaganju stručnog ispita iz oblasti zaštite od požara ("Sl. glasnik RS", br. 92/2010 i 11/2011) kojim su, izmeću ostalog, uređeni vrsta, program, obim i uslovi posebne obuke iz oblasti zaštite od požara, način polaganja i visina troškova stručnog ispita iz oblasti zaštite od požara.

Prema tome, radi obavljanja poslova zaštite od požara, Zakonom je utvrđena obaveza pravnog lica (i javnog pre-duzeća) da obezbedi sprovođenje mera zaštite od požara sa potrebnim brojem stručno osposobljenih lica, dakle i sa položenim stručnim ispitom za zaštitu od požara. U vezi s tim, članom 82. stav 1. tačka 1) Zakona predviđeno je i da će se novčanom kaznom od 300.000 dinara do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj pravno lice ako ne ispuni navedenu obavezu iz člana 24. st. 1-3. Zakona.

Međutim, Zakonom predviđenu mogućnost iz člana 25. stav 1. Zakona da pravno lice za te poslove (iz člana 24. Zakona) ugovorom angažuje drugo pravno lice koje ispunjava propisane uslove i ima ovlašćenje Ministarstva za obavljanje tih poslova biće moguće koristiti u svemu u skladu sa Zakonom tek po realizaciji navedenog zakonskog ovlašćenja (iz člana 25. stav 2) za donošenje podzakonskog propisa. U vezi s tim, valja imati u vidu i to da bi angažo-vano pravno lice koje nema ovlašćenje Ministarstva za obavljanje navedenih poslova učinilo privredni prestup za koji je članom 81. stav 1. tačka 1) Zakona zaprećena novčana kazna od 500.000 dinara do 3.000.000 dinara, uz mogućnost izricanja i propisane zaštitne mere. •

SlobodanMiletić

TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO


„Bele” i „crne” liste privrednih subjekata izaziva-ju dosta pažnje u javnosti. Ova pitanja su u poslednje vreme dodatno aktuelizovana regulatornim i srodnim inicijativama.

Pojam i obeležja „Bele” liste privrede predstavljaju spiskove pri-

vrednih društava (kompanija) i drugih privrednih subjekata koji se najviše pridržavaju zapovesti propisanih zakonima i drugim propisima, pravila dobre poslovne prakse, odnosno dobrih poslovnih običaja, profesionalnih i etičkih standarda. Nasu-prot njima su oni koji se najmanje pridržavaju ovih za-povesti i pravila, svrstani u „crne” liste.

„Bele” i „crne” liste privrede prave poslovne asoci-jacije, međunarodne razvojne i finansijske institucije i organizacije, državne institucije, kompanije, banke i nevladine organizacije, kao i medijske kuće. Koriste se, dakle, i u javnom i u privatnom sektoru. Njiho-va priprema proističe iz zakona ili drugih propisa, ili akata autonomnog i „mekog” prava, odnosno odluka samih kompanija i opštih akata poslovnih asocijacija. Pravljenje „belih” i „crnih” listi može biti formalno i neformalno.

Svrha „belih” lista je davanje pozitivnih pod-sticaja kompanijama koje posluju u skladu sa re-gulatornim i etičkim pravilima i standardima da nastave i dalje to da čine, kao i da nastave da una-pređuju svoje poslovanje u tom pravcu. U tom smislu, zakonom i drugim propisom, odnosno drugim opštim aktom mogu se dati određena dodatna prava, koristi i povlastice subjektu koji se nalazi na „beloj” listi, kao što su prednost ili određeni dodatni („ekstra”) poeni prili-kom zaključivanja novog ugovora, oslobođenje od dela određenih obaveza i dr. „Bele” liste deluju pozitivno na poslovnu reputaciju (poslovni ugled) kompanije i šalju signal postojećim i potencijalnim poslovnim partneri-ma, finansijerima i investitorima u to društvo da je u pitanju društvo sa niskim stepenom poslovnih rizika i

da postoji jaka argumentacija da će se društvo ponaša-ti fer i korektno i u budućoj poslovnoj saradnji. Stoga, „bele” liste povećavaju poslovne performanse kompa-nije i posredno dovode do povećanja njenog profita.

S druge strane, svrha „crnih” listi je da se iden-tifikuju one kompanije koje krše ta pravila i stan-darde, kod kojih postoji korporativna odgovor-nost za nepravilno i nepošteno ponašanje, i njima se uskraćuju određena prava, koristi i povlastice, kako bi se delovalo preventivno, odnosno kako bi se sprečilo da nastave da posluju na loš i štetan način, odnosno umanjila verovatnoća nastanka moguće šte-te. Ovo se, pre svega, odnosi na zaključivanje budućih ugovora, preuzimanje prava i obaveza i preduzimanje pravnih radnji. Razlog da bi se neka kompanija našla na „crnoj” listi, a zavisno od vrste liste i njene neposred-ne namene, subjekta koji je utvrđuje i pravnog izvora iz koga ona proističe, može biti pravnosnažna sudska odluka ili pravnosnažan upravni akt ili privremena za-brana obavljanja delatnosti, pravnosnažna/konačna odluka arbitraže i suda časti, ali i dokazano ili očigled-no kršenje poslovnih, strukovnih i moralnih standar-da i poslovne etike. Posezanje za pravljenjem „crnih” listi koje za merilo imaju dokazano ili očigledno krše-nje poslovnih, strukovnih i moralnih standarda često je uslovljeno time što su sudski postupci, po pravilu, dugotrajni, a postoji potreba da se preduzmu određe-ne mere kako bi se sprečila verovatna ili moguća šteta. Obrnuto od „belih” listi, „crne” liste deluju negativno na poslovnu reputaciju (poslovni ugled) kompanije i šalju signal postojećim i potencijalnim poslovnim partneri-ma, finansijerima i investitorima da je u pitanju „nesi-gurno tlo” i „klizav teren”, što u konačnici vodi ka sma-njenju poslovnih perspektiva i finansijskim gubicima, pa čak u nekim slučajevima i u bankrotstvo kompanije u pitanju.

„BELE” I „CRNE” LISTE PRIVREDNIH SUBJEKATA



Međunarodna, evropska i komparativna praksa

Međunarodne finansijske i razvojne institucije defi-nisale su razloge za stavljanje kompanija na „crnu” listu u pet kategorija, i to:

1) Koruptivna praksa (engl. Corrupt Practices); 2) Prevarna praksa (engl. Fraudulent Practices); 3) Praksa primene prinude (engl. Coercive

Practices); 4) Praksa nepoštenih dogovora/dosluha (engl.

Collusive Practices); 5) Opstruktivna praksa (engl. Obstructive Practices), Ove prakse su bliže objašnjene u odgovaraju-

ćim smernicama koje su izdale ove međunarodne institucije.

Drugi razlozi za stavljanje na „crnu” listu koji se sreću u regulativi i praksi se odnose na nepoštovanje pravila koja se odnose na zaštitu životne sredine, života i zdravlja ljudi, bezbednosti i zdravlja na radu, zaštitu potrošača i dr.

Međunarodne finansijske i razvojne institucije za-ključile su sporazum o međusobnom priznavanju i iz-vršenju odluka o isključivanju kompanija iz poslovne saradnje, odnosno uskraćivanju prava na poslovnu sa-radnju (tzv. unakrsno isključivanje).

Institucije Evropske unije, takođe, sprovode praksu pravljenja „crnih” listi.

Tabela - Praksa Evropske komisije

Osnov za isključenje (sa upućivanjem na finansijsku regulativu EU) Broj

Član 106(1) a - stečaj (insolventnost) i srod-ne situacije 348

Član 106(1) d - neuplaćivanje doprinosa za socijalno osiguranje ili poreza 3

Član 106(1) e - prevara, korupcija, učešće u kriminalnoj organizaciji, pranje novca - prav-nosnažna presuda

6

Član 106(1) c - odgovornost za težu povredu pravila struke 1

Član 106(1) f - sankcija koju je izrekla Komi-sija zbog davanja neistinite informacije naru-čiocu ili ozbiljne povrede ugovornih obaveza

1

359

Izvor: Evropska komisija - Generalni Direktorat za budžet, oktobar 2013.

Brojne zemlje-članice EU su razvile sopstvene me-hanizme pravljenja „crnih” lista i isključivanja nesave-snih kompanija sa tržišta (Austrija, Kipar, Češka, Dan-

ska, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Polj-ska, Slovenija, Španija, Švedska, Velika Britanija itd).

Ovakvi mehanizmi su u upotrebi i van EU (SAD, Ja-pan, Brazil i dr. zemlje).

Veliki odjek u javnosti imaju „bele” i „crne” liste koje prave medijske kuće. Tako, časopis o korporativ-noj odgovornosti „Corporate Responsibility Magazine” (http://www.thecro.com/) pravi i objavljuje liste „dobrih” i „loših” biznisa, a časopis „Newsweek - The Daily Beast” (http://www.thedailybeast.com/) objavio je listu 13 najo-mraženijih kompanija u istoriji.

Govoreći o pozitivnoj praksi u zemljama u nepo-srednom okruženju, valja istaći primer Poreske upra-ve Crne Gore. Naime, Ministarstvo finansija i Poreska uprava Crne Gore objavljuju tzv. Belu listu - spisak poreskih obveznika kod kojih je uočen najveći ste-pen fiskalne discipline (lista dostupna preko: http://www.poreskauprava.gov.me/vijesti/127914/SAOPsTE-NJE-OBJAVLJENA-BIJELA-LISTA-SPISAK-NAJU-REDNIJIH-PORESKIH-OBVEZNIKA.html). Na listi se nalaze imena poreskih obveznika s kojima Poreska uprava kontinuirano ostvaruje uspešnu saradnju u po-gledu poštovanja poreskih propisa i izmirivanja pore-skih obaveza. Bela lista poreskih obveznika prvi put je objavljena 7.6.2013. godine. Kriterijumi kojima je izvršena selekcija obveznika za Belu listu obuhvataju urednost obračunavanja poreza i podnošenja poreskih prijava, redovnost izmirivanja poreskih obaveza, kao i da u postupcima inspekcijskog nadzora nisu utvrđi-vane značajnije nepravilnosti, koje bi ukazivale na bilo kakav vid neregularnog poslovanja. Redosled na ovoj listi ne ukazuje na to da određeni poreski obveznik po-štuje poreske propise više od ostalih koji se nalaze na listi, u zavisnosti od rednog broja pod kojim se nalazi. Poreska uprava Crne Gore ističe da objavljivanje Bijele liste predstavlja još jedan korak u podsticanju obvezni-ka na poštovanje poreskih propisa i saradnju sa Pore-skom upravom, jer u ovom organu pozitivan tretman mogu imati samo uredni poreski obveznici koji redov-no izmiruju obaveze, doprinoseći ostvarenju budžet-skih prihoda, te unapređenju poslovnog i investicionog okruženja u Crnoj Gori. Nadalje, Poreska uprava Crne Gore ukazuje da podaci pokazuju da je broj urednih po-reskih obveznika mnogo veći od broja lica čija imena se objavljuju na Beloj listi. Svaki poreski obveznik čije ime se našlo na nekoj od belih listi od njihovog objavljivanja može se smatrati urednim poreskim obveznikom u do-sadašnjem periodu, a na osnovu kriterijuma po kojima su liste sačinjene.

Unutrašnji nadzor i kontrola i anti-korupcijski mehanizmi

„Crne” liste daju podsticaje kompanijama da uspo-stave i unaprede sopstvene, unutrašnje sisteme nadzo-



ra i kontrole i anti-korupcijske mehanizme, značajne za predupređenje pojave kompanije na „crnoj” listi i štetnih posledica koje takav upis nosi sa sobom. Ta-kođe, podstiču postojeće i potencijalne poslovne par-tnere, finansijere i investitore u društva na „crnoj” listi da sprovode sveobuhvatne poslovne, pravne i tehničke procene i sagledavanje poslovanja tih kompanija (dju dilidžens), da razvijaju sistem prikupljanja poslovnih informacija i preduzimaju mere zaštite korporativne bezbednosti.

U ovom smislu, Zakonomoprivrednimdruštvima(„Sl.glasnikRS”,br.36/2011,99/2011,83/2014-dr.zakoni5/2015) definisano je da poslovi unutrašnjeg nadzora naročito obuhvataju: kontrolu usklađenosti poslovanja društva sa zakonom, drugim propisima i aktima društva, nadzor nad sprovođenjem računovod-stvenih politika i finansijskim izveštavanjem, proveru sprovođenja politika upravljanja rizicima, praćenje usklađenosti organizacije i delovanja društva sa ko-deksom korporativnog upravljanja i vrednovanje po-litika i procesa u društvu, kao i predlaganje njihovog unapređenja.

Kodeks korporativnog upravljanja („Sl. glasnikRS”, br. 99/2012) definiše interni nadzor kao opšti pojam za pregledanje, ispitivanje i ocenjivanje pravil-nosti rada, procesa i postupaka koji uključuje sve vr-ste i oblike kontrolnih mera i aktivnosti uspostavljene i sprovedene od strane rukovodstva u cilju pribavljanja sigurnosti u poslovni sistem, u pouzdanost osnova za donošenje odluka, u mogućnost ranog prepoznavanja opasnosti od potencijalnih gubitaka i blagovremenog preduzimanja mera za njihovo odbacivanje ili ublaža-vanje. Najčešći oblici internog nadzora u primeni su: interna kontrola, sistem internih kontrola, upravljanje rizikom, kontroling, kontrola usklađenosti poslovanja, provere po zahtevima različitih sistema menadžmenta, inspekcije, upravljanje likvidnošću i imovinom, interna revizija, posebne kontrole i drugo.

Kada je reč o korporativnim anti-korupcijskim me-hanizmima, veće kompanije praktikuju, pored osta-log, pripremu i sprovođenje planova korporativnog integriteta.

Pravila i procedure listiranja Pravila i procedure po kojima će se neka kompanija

naći na „crnoj” listi treba da budu jasna i transparen-tna, a mere koje se preduzimaju treba da budu sraz-merne povredi pravila i standarda. Ako je u pitanju ma-nja povreda, nije celishodno odmah upisati kompaniju u „crnu” listu, nego bi je valjalo opomenuti zbog pre-stupa i upozoriti na mere koje će uslediti ako nastavi sa protivpravnim i neetičkim ponašanjem. Ukoliko se ne radi o upisu po osnovu pravnosnažne odluke, potrebno je uspostaviti mehanizme provere istinitosti razloga za

upis u „crnu” listu, kako bi se izbegle situacije nesave-snog prijavljivanja i radnji nelojalne konkurencije, pa čak i krivičnog dela narušavanja poslovnog ugleda.

Takođe, treba utvrditi koliko traje period listiranja određene kompanije na „crnoj” listi, uključujući prvo stavljanje na listu i to da period bude srazmeran težini povrede i prestupa. Nadalje, ovim pravilima i procedu-rama, pored razloga za upis, utvrđuju se i uslovi bri-sanja kompanije sa „crne” liste - npr. ako je određena kompanija sprovela suštinske promene u svom poslo-vanju i ophođenju sa drugim kompanijama, poslovnim partnerima i potrošačima i uvela sistem unutrašnjeg nadzora i kontrole i anti-korupcijske mehanizme, ona zaslužuje da bude brisana sa „crne” liste. Nije redak slučaj da se postavlja poverenik za nadzor, koji prati postupanje i ponašanje kompanije u pitanju i daje mi-šljenje o de-listiranju.

Kada je reč o javnosti podataka, pravilima se odre-đuje stepen javnosti podataka, uz poštovanje pravila o zaštiti podataka ličnosti.

Efekte činjenice da osnivač, vlasnika, direktor, upravljač, kontrolno lice kompanije koja je stavljena na „crnu” listu osniva novu kompaniju i nastavlja da posluje „po starom” preko te nove kompanije ili da nastavlja da to čini preko povezanih društava, pravni sistemi rešavaju na različit način, prevashodno prote-zanjem zabrane i na ta fizička i pravna lica.

„Bele” i „crne” liste u domaćem zakonodavstvu

Zakonomo javnimnabavkama(„Sl.glasnikRS”,br.124/2012i14/2015) uređene su negativne refe-rence i spisak negativnih referenci.

Prema članu 82. ovog zakona, naručilac će odbiti ponudu ukoliko poseduje dokaz da je ponuđač u pret-hodne tri godine u postupku javne nabavke:

1) postupao suprotno zabrani iz čl. 23. i 25. ovog zakona. Članom 23. ovog zakona uređena je za-štita integriteta postupka, propisivanjem, pored ostalog, da lice koje je učestvovalo u planiranju javne nabavke, pripremi konkursne dokumen-tacije ili pojedinih njenih delova, i sa njim pove-zano lice ne može nastupati kao ponuđač ili kao podizvođač ponuđača, niti može sarađivati sa po-nuđačima ili podizvođačima prilikom priprema-nja ponude, a članom 25. ovog zakona uređena je zabrana radnog angažovanja kod dobavljača;

2) učinio povredu konkurencije. S ovim u vezi, čla-nom 9. Zakonaozaštitikonkurencije(„Sl.gla-snikRS”,br.51/2009 i95/2013)propisano je da se povredom konkurencije smatraju akti ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj ili posle-dicu imaju ili mogu da imaju značajno ograniča-vanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije;



3) dostavio neistinite podatke u ponudi ili bez opravdanih razloga odbio da zaključi ugovor o javnoj nabavci, nakon što mu je ugovor dodeljen;

4) odbio da dostavi dokaze i sredstva obezbeđenja na šta se u ponudi obavezao.

Naručilac će odbiti ponudu ukoliko poseduje dokaz koji potvrđuje da ponuđač nije ispunjavao svoje obaveze po ranije zaključenim ugovorima o javnim na-bavkama koji su se odnosili na isti predmet nabavke, za period od prethodne tri godine. Navedeni dokaz može biti:

1) pravosnažna sudska odluka ili konačna odluka drugog nadležnog organa. Naručilac može odbiti ponudu ako poseduje ovaj dokaz, koji se odno-si na postupak koji je sproveo ili ugovor koji je zaključio i drugi naručilac ako je predmet javne nabavke istovrstan;

2) isprava o realizovanom sredstvu obezbeđenja ispunjenja obaveza u postupku javne nabavke ili ispunjenja ugovornih obaveza;

3) isprava o naplaćenoj ugovornoj kazni; 4) reklamacije potrošača, odnosno korisnika, ako

nisu otklonjene u ugovorenom roku; 5) izveštaj nadzornog organa o izvedenim rado-

vima koji nisu u skladu sa projektom, odnosno ugovorom;

6) izjava o raskidu ugovora zbog neispunjenja bit-nih elemenata ugovora data na način i pod uslo-vima predviđenim zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi;

7) dokaz o angažovanju na izvršenju ugovora o jav-noj nabavci lica koja nisu označena u ponudi kao podizvođači, odnosno članovi grupe ponuđača;

8) drugi odgovarajući dokaz primeren predmetu javne nabavke, određen konkursnom dokumen-tacijom, koji se odnosi na ispunjenje obaveza u ranijim postupcima javne nabavke ili po ranije zaključenim ugovorima o javnim nabavkama.

Članom 83. ovog zakona propisano je da je naruči-lac dužan da Upravi za javne nabavke odmah i bez od-laganja dostavi dokaz negativne reference. Uprava za javne nabavke utvrđuje postojanje negativne refe-rence donošenjem zaključka u roku od deset dana od dana prijema dokaza negativne reference:

1) ako od naručioca dobije dokaz - pravosnažnu sudsku odluku ili konačnu odluku drugog nad-ležnog organa, za koji nakon ispitivanja utvrdi da je odgovarajući kao dokaz negativne reference;

2) ako od najmanje tri međusobno nepovezana na-ručioca u periodu od najviše godinu dana dobi-je drugi dokaz negativne reference iz člana 82. ovog zakona, bez obzira da li se odnose na istovr-stan predmet nabavke, za koje nakon ispitivanja utvrdi da su odgovarajući kao dokaz negativne reference. U ovom slučaju, ukupno važenje ne-gativnih referenci odgovara zbiru poslednje dve

primljene reference. Isto lice se može naći na spisku negativnih referenci najduže 15 meseci neprekidno.

Protiv ovog zaključka ponuđač, odnosno dobavljač može podneti žalbu Republičkoj komisiji za zaštitu pra-va u postupcima javnih nabavki u roku od osam dana od prijema zaključka.

Žalba odlaže upis u spisak negativnih referenci. Na osnovu svakog pojedinačnog dokaza negativ-

ne reference - pravosnažne sudske odluke ili konačne odluke drugog nadležnog organa, negativna referenca važi devet meseci od konačnosti zaključka. Na osno-vu svakog pojedinačnog dokaza negativne reference - isprave o realizovanom sredstvu obezbeđenja ispu-njenja obaveza u postupku javne nabavke ili ispunjenja ugovornih obaveza, negativna referenca važi šest me-seci računajući od dana konačnosti zaključka. Na osno-vu svakog pojedinačnog drugog dokaza negativne refe-rence iz člana 82. ovog zakona, negativna referenca va-ži tri meseca računajući od dana konačnosti zaključka.

Na osnovu donetih zaključaka Uprava za jav-ne nabavke vodi spisak negativnih referenci koji objavljuje na Portalu javnih nabavki. Pored naziva ponuđača, odnosno dobavljača u spisak negativnih re-ferenci, upisuje se dokaz negativne reference, naručilac koji je dostavio dokaz, predmet javne nabavke za koju je dobio negativnu referencu sa oznakom iz opšteg reč-nika nabavke, i datum utvrđivanja i važenja negativne reference.

Naručilac će ponudu ponuđača koji je na spisku negativnih referenci odbiti kao neprihvatljivu ako je predmet javne nabavke istovrstan predmetu za koji je ponuđač dobio negativnu referencu. Ako predmet jav-ne nabavke nije istovrstan predmetu za koji je ponu-đač dobio negativnu referencu, naručilac će zahtevati dodatno obezbeđenje ispunjenja ugovornih obaveza. Dodatno obezbeđenje naručilac mora odrediti u kon-kursnoj dokumentaciji, a njegova vrednost ne može bi-ti veća od 15% od ponuđene cene.

Članom 7. stav 7. Zakonaoporeskompostupkuiporeskojadministraciji(„Sl.glasnikRS”,br.80/2002,84/2002-ispr.,23/2003-ispr.,70/2003,55/2004,61/2005, 85/2005 - dr. zakon, 62/2006 - dr. za-kon,63/2006- ispr.dr.zakona,61/2007,20/2009,72/2009 - dr. zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012- ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014 i105/2014) propisano je da Poreska uprava kvartal-no, sa presekom stanja na poslednji dan u poslednjem mesecu kvartala, objavljuje na svojoj internet strani naziv, odnosno ime i prezime, PIB i iznos poreskog duga poreskih dužnika, i to pravnih lica sa poreskim dugom u iznosu od 20.000.000 dinara i višem i predu-zetnika sa poreskim dugom u iznosu od 5.000.000 di-nara i višem, čime obaveza čuvanja službene tajne nije povređena. Poreska uprava sprovodi ovo ovlašćenje i dužnost u praksu i na svojoj internet stranici objavlju-



je spiskove najvećih poreskih dužnika (videti više na: http://www.poreskauprava.gov.rs/biro-za-informisanje/Strana2/Strana6/1500/spiskovi-najvecih-duznika-na-dan-30092014-godine.html).

Određena udruženja potrošača - organizacije za zaštitu prava potrošača sačinila su i objavila „bele” i „crne” liste trgovaca, koji se u najvišem stepenu pri-državaju zahteva propisanih zakonom i drugim propi-sima kojima se uređuje zaštita potrošača, odnosno koji prihvataju opravdane reklamacije potrošača i organi-zacija za njihovu zaštitu („bele” liste), odnosno onih koji to ne čine („crne” liste).

Kršenje poslovne etike i nelojalna konkurencija, koji mogu predstavljati razloge za pravljenje autono-mnih „belih” i „crnih” listi od strane poslovnih asocija-cija i kompanija, uređeni su Kodeksom poslovne etike i Zakonomo trgovini („Sl. glasnikRS”, br. 53/2010i 10/2013). Zakon o trgovini u članu 50. zabranjuje nepoštenu tržišnu utakmicu. Ovaj zakon definiše nepo-štenu tržišnu utakmicu (nelojalnu konkurenciju) kao radnju trgovca usmerenu protiv drugog trgovca, odno-sno konkurenta, kojom se krše kodeksi poslovnog mo-rala i dobri poslovni običaji, i kojom se nanosi ili može naneti šteta drugom trgovcu (konkurentu), te primera radi navodi određene naročite situacije tog tipa (izno-šenje neistinitih i uvredljivih tvrdnji o drugom trgov-cu; iznošenje podataka o drugom trgovcu ili njegovoj robi ili usluzi, koji su usmereni na narušavanje ugleda i poslovanja tog trgovca; prodaja robe sa oznakama, podacima ili oblikom, kojima se opravdano stvara za-buna kod potrošača u pogledu izvora, kvaliteta i drugih svojstava te robe; sticanje, korišćenje i odavanje po-slovne tajne bez saglasnosti njenog imaoca, radi oteža-vanja njegovog položaja na tržištu; obećanje, odnosno davanje poklona veće vrednosti, imovinskih ili drugih pogodnosti drugim trgovcima, kako bi se njihovom da-vaocu obezbedila prednost u odnosu na konkurente).

Regulatorne i srodne inicijative

Inicijative Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infra-strukture, u saradnji sa drugim resornim ministarstvi-ma, sačinilo je i objavilo krajem prošle godine tzv. bele i crne liste privrednih subjekata i drugih organizacija čija je delatnost projektovanje, izgradnja i nadzor u oblasti saobraćajne i druge infrastrukture. Svrha sači-njavanja i objavljivanja ovih listi je da se uredi tržište građevinske industrije i pomogne kompanijama koje su zdrave i posluju u skladu sa pravilima, da se zaštite zaposlena i druga radno angažovana lica i osigura par-tnerstvo države sa kredibilnim kompanijama.

Prema procenama ovog ministarstva, građevinska industrija je zastupljena sa 4% u bruto domaćem proi-zvodu (BDP), umesto sa najmanje 7%, a između 30.000 i 40.000 radnika u građevinarstvu angažovano je bez valjanog pravnog osnova (na „crno”).

Zakonski osnov za sastavljanje i objavljivanje ovih lista sadržan je u članu 6. Zakonaoministarstvima(„Sl. glasnik RS”, br. 44/2014 i 14/2015), kojim je propisano da Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture obavlja poslove državne uprave koji se odnose na građevinarstvo i srodne poslove, te u Zako-nu o potvrđivanju Konvencije Međunarodne orga-nizacije rada broj 94 o radnim klauzulama javnihugovora(„Sl.glasnikRS-Međunarodniugovori”,br.12/2014). Ova konvencija se primenjuje na ugovore koji ispunjavaju sledeće uslove: da je najmanje jedna ugovorna strana javni organ; da izvršenje ugovora uk-ljučuje: potrošnju sredstava od strane javnog organa i zapošljavanje radnika kod druge ugovorne strane, da je ugovor za izgradnju, izmenu, popravku ili rušenja javnih radova, izradu, sklapanje, rukovanje ili otpre-mu materijala, potrepština ili opreme ili pružanje ili nabavku usluga; i da je ugovor dodelio centralni organ članice Međunarodne organizacije rada za koju je kon-vencija na snazi.

Kriterijumi za izradu listi su sledeći, pri čemu su prva tri kriterijuma pozitivne reference, dok su ostali negativne:

1) Broj zaposlenih lica na neodređeno vreme; 2) Broj zaposlenih lica na određeno vreme; 3) Broj angažovanih lica po osnovu ugovora o pri-

vremenim i povremenim poslovima; 4) Učestalost težih povreda na radu; 5) Učestalost lakših povreda na radu ; 6) „Rad na crno”; 7) Dug privrednog subjekta. Analizom i listama, koje je sprovela i utvrdila radna

grupa koju je obrazovao ministar nadležan za poslove građevinarstva, obuhvaćeno je 540 subjekata, i to 539 privrednih subjekata i jedna naučna institucija, čija je pretežna delatnosti Izgradnja puteva i autoputeva, kao i njoj srodne, povezane delatnosti. Ustanovljeno je da od ukupnog broja subjekata, 327 je sa pozitivnim re-zultatom (60%), dok je njih 213 (40%) sa negativnim rezultatom. Ukupan broj zaposlenih i angažovanih lica je 30.115, sa sledećom strukturom radnog angažova-nja: 21.193 (70,4%) stalni radni odnos, 8.427 (28%) radni odnos na određeno vreme i 495 (1,6%) angažo-vanje po osnovu povremenih i privremenih poslova. Evidentirano je ukupno 54 težih povreda na radu, dok broj lakših povreda iznosi 70, a u 36 slučajeva otkrive-no je angažovanje radnika „na crno”. Ukupan evidenti-rani poreski dug iznosi 8.107.805.358,83 dinara ili oko 67 miliona evra, koji duguje 398 privrednih subjekata.

Što se tiče narednih aktivnosti na ovom polju, plani-rano je da, na svakih mesec i po dana, budu sačinjene



i objavljene nove liste, kao i da Radna grupa prati listu do sredine 2015. godine, kada će Poreska uprava i Cen-tralni registar socijalnog osiguranja imati zajednički softver, te da Radna grupa proširi listu kriterijuma na kvalitet izvedenih radova, postojanje odgovornosti za raskid ugovora. Takođe, planira se regulatorna inicijati-va u dogovoru sa ministarstvom nadležnim za poslove finansija o izmeni Zakona o javnim nabavkama. Plani-rano je i uvođenje korektivnih kriterijuma za privredne subjekte čiji je osnivač Republika Srbija, pokrajina ili lokalna samouprava, a koji primaju subvencije.

Inicijativa Ministarstva privrede Ministarstvo privrede i Agencija za privredne

registre, u saradnji sa resornim ministarstvima, pripremili su Nacrt zakona o privremenim ogra-ničenjima prava, kojim se utvrđuju osnovi za privre-meno ograničenje prava domaćeg ili stranog, fizičkog ili pravnog lica na sticanje i vršenje članskih prava, sti-canje svojstva preduzetnika, registraciju upravljačkog prava, prava nadzora, prava zastupanja i prava obav-ljanja privredne delatnosti u privrednom društvu, za-druzi, zadružnom savezu, javnom preduzeću, ogranku i predstavništvu stranog privrednog društva, preduzet-niku ili drugom pravnom licu koje obavlja privrednu delatnost u skladu sa zakonom i koje je registrovano u Agenciji za privredne registre (privremeno ograničenje prava na obavljanje privredne delatnosti, upravljačke, nadzorne i zastupničke funkcije - tzv. „diskvalifikaci-ja”), predmet, sadržina, postupak i način vođenja Re-gistra lica sa privremenim ograničenjem prava u pri-vrednom subjektu, pravne posledice registracije, način upotrebe i korišćenja podataka iz ovog registra, kao i druga pitanja od značaja za privremeno ograničenje prava u privrednom subjektu.

Kao osnovi za nastanak i prestanak privreme-nog ograničenja prava, ovim nacrtom zakona pred-viđaju se: blokada raspolaganja sredstvima sa računa lica u Republici Srbiji preko kojih se vrši platni promet, usled nelikvidnosti (nesposobnosti plaćanja) dužoj od 120 dana neprekidno; otvaranje stečajnog postup-ka nad pravnim licem; otvaranje postupka prinudne likvidacije nad pravnim licem; izrečene pravosnažne ili izvršne sudske zabrane i mere bezbednosti u sud-skom postupku, mere zabrane u upravnom postupku i druge izrečene mere u postupcima koje vode druga pravna lica kao vršioci javnih ovlašćenja, koje za prav-nu posledicu imaju ograničenje sticanja ili vršenja pra-va lica u privrednom subjektu ili obavljanje privredne delatnosti. Nasuprot tome, za osnove za prestanak pri-

vremenog ograničenja prava predviđeni su: deblokada računa lica u Republici Srbiji preko kojih se vrši platni promet; zaključenje ili obustava stečajnog postupka nad pravnim licem; zaključenje ili obustava postupka prinudne likvidacije nad pravnim licem i prestanak važenja pravnih posledica izrečenih pravosnažnih ili izvršnih sudskih zabrana ili mera bezbednosti u sud-skom postupku, mera zabrana u upravnom postupku i drugih izrečenih mera u postupcima koje vode druga pravna lica kao vršioci javnih ovlašćenja, koje za prav-nu posledicu imaju ograničenje sticanja ili vršenja pra-va lica u privrednom subjektu ili obavljanja privredne delatnosti.

Nacrt zakona izazvao je veći broj polemika, diskusi-ja i suprotstavljenih stavova, posebno kada je reč o pri-vremenom ograničenju prava usled blokade sredstava, sa osvrtima na uzroke koji vode u te blokade.

Nacrtom zakona je, dakle, predviđeno uspostav-ljanje, vođenje i uređenje drugih pitanja Registra lica sa privremenim ograničenjem prava, kao jedinstvene, centralne, elektronske baze podataka o licima koji-ma se privremeno ograničavaju prava u privrednom subjektu u skladu sa zakonom, koji vodi Agencija za privredne registre preko registratora, a koga, u smislu ovog stručnog komentara, možemo posmatrati kao „cr-nu” listu.

Inicijativa Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave

Jedna od regulatornih inicijativa za pripremu „be-lih” lista, kao pozitivnog podsticaja privrednom poslo-vanju, je i ona predviđena Nacrtom zakona o inspek-cijskom nadzoru, koga je pripremilo Ministarstvo dr-žavne uprave i lokalne samouprave u saradnji sa USAID Projektom za bolje uslove poslovanja i resornim mini-starstvima. Ovim nacrtom zakona je predviđeno da inspekcija može da na svojoj internet stranici obja-vi spisak nadziranih subjekata za koje, na osnovu podataka dobijenih pomoću kontrolnih listi, utvrdi da su ostvarili najveći stepen usklađenosti poslo-vanja i postupanja sa zakonom i drugim propisom.

Inicijative poslovnih asocijacija Pored navedenih, mogu se čuti i inicijative poslov-

nih asocijacija za sačinjavanjem „belih” i „crnih” listi privrede, kao mera u cilju suzbijanja sive ekonomije. •

MilanStefanović



Upis i rad predstavništva stranih udruženja je regu-lisan Zakonomoudruženjima(„Sl.glasnikRS”,br.51/2009i99/2011-dr.zakoni - dalje: Za-

kon). Predstavništvo stranog udruženja može osnovati strano udruženje koje se zakonom definiše kao udru-ženje sa sedištem u drugoj državi, osnovano po propi-sima te države radi ostvarivanja nekog zajedničkog ili opšteg interesa ili cilja, a čije delovanje nije usmereno na sticanje dobiti. Takođe, osnivač predstavništva može biti i međunarodno udruženje ili druga strana, odnosno međunarodna nevladina organizacija koja ima članove koji su se na dobrovoljnoj osnovi povezali radi ostvari-vanja nekog zajedničkog ili opšteg interesa ili cilja koji nije usmeren na sticanje dobiti.

Predstavništvo stranog udruženja može da delu-je na teritoriji Republike Srbije nakon upisa u Regi-star stranih udruženja koji vodi Agencija za privred-ne registre. Registar se vodi kao jedinstvena centralna elektronska baza podataka čiji su podaci javni, u skladu sa zakonom.

Sadržina Registra U Registar se upisuje: - naziv i skraćeni naziv stranog udruženja; - država u kojoj je strano udruženje osnovano i sedi-

šte tog udruženja u toj državi; - naziv organizacionog oblika stranog udruženja; - adresa sedišta predstavništva stranog udruženja u

Republici Srbiji i njegovih ogranaka; - vreme za koje je predstavništvo stranog udruženja

osnovano; - ime i prezime lica ovlašćenog za zastupanje i pred-

stavljanje stranog udruženja u Republici Srbiji, prebivalište i jedinstveni matični broj građana ako se radi o državljaninu Republike Srbije, odnosno boravište u Republici Srbiji i broj putne isprave i

državu izdavanja putne isprave ako se radi o stra-nom državljaninu;

- ciljevi stranog udruženja; - zabeleška o pokretanju postupka za zabranu rada

predstavništva stranog udruženja i zabrana rada predstavništva stranog udruženja;

- broj i datum donošenja rešenja o upisu, promeni podataka i brisanju iz Registra stranih udruženja.

Dokumentacija potrebna za upis predstavništva stranog udruženja u Registar

Upis u Registar stranih udruženja vrši se na osnovu prijave za upis predstavništva stranog udruženja.

Uz prijavu za upis podnosi se: 1) overena fotokopija akta i overen prevod akta o

registraciji udruženja u matičnoj državi ili overe-na fotokopija potvrde (izjave) overene od strane suda ili javnog beležnika da udruženje ima prema pravu matične države status pravnog lica i bez upisa u registar i overen prevod potvrde (izjave);

2) overena fotokopija odluke i overen prevod odluke nadležnog organa stranog udruženja o otvaranju predstavništva u Republici Srbiji;

3) overen dokument i overen prevod dokumenta matične države iz koga se utvrđuje ko su osnivači udruženja koje osniva predstavništvo u Republici Srbiji;

4) overena odluka i overen prevod odluke o licu ovlašćenom za zastupanje i predstavljanje pred-stavništva stranog udruženja;

5) overena fotokopija isprave o identitetu tog lica i prijava prebivališta, odnosno boravišta u Repu-blici Srbiji;

6) fotokopija i overen prevod statuta ili odgovaraju-ćeg akta koji sadrži podatke o sedištu i unutraš-

UPIS PREDSTAVNIŠTVA STRANIH UDRUŽENJA U REGISTAR KOD AGENCIJE

ZA PRIVREDNE REGISTRE



njoj organizaciji predstavništva stranog udruže-nja na teritoriji Republike Srbije,

7) dokaz o uplati naknade za upis predstavništva stranog udruženja u Registar u skladu sa aktom kojim se propisuje visina naknade za upis udru-ženja u Registar i druge usluge koje pruža Agen-cija u postupku vođenja Registra.

Registracija Registrator Registra stranih udruženja donosi reše-

nje o upisu predstavništva stranog udruženja u Registar stranih udruženja.

Podnosilac prijave je zastupnik predstavništva ili lice koje zastupnik ovlasti.

Po prijemu prijave Registrator, u skladu sa odred-bom člana 14. Zakona o postupku registracije uAgenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS”, br.99/2011 i83/2014), proverava da li su ispunjeni za-konski uslovi za upis u Registar. Ukoliko utvrdi da su ispunjeni uslovi za registraciju, Registrator u roku od pet dana od dana prijema prijave u APR, donosi rešenje o upisu u Registar.

Ako Registrator, utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za registraciju, donosi rešenje kojim odbacuje prijavu sa navođenjem koji uslovi za registraciju nisu ispunjeni i nalogom koje nedostatke treba otkloniti u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja na internet strani APR-a.

Rešenja Registratora se objavljuju na internet strani Agencije za privredne registre.

Predstavništvo stranog udruženja je dužno da Regi-stratoru prijavi svaku promenu podataka koje se upi-suju u Registar i to u roku od 15 dana od dana nastale promene podataka. Ako propusti navedeni rok, podno-silac prijave je dužan da, pored naknade za registraciju određene promene, plati i dodatnu naknadu u iznosu od 6.000,00 dinara.

Primena propisa na zaposlene u predstavništvima stranih udruženja

Na strance zaposlene u predstavništvima stranog udruženja primenjuju se propisi kojima se uređuje kre-tanje i boravak stranaca. Na državljane Republike Srbije zaposlene u predstavništvima stranog udruženja pri-menjuju se propisi Republike Srbije.

Sredstva za rad predstavništva stranih udruženja

Predstavništvo stranog udruženja može iz ino-stranstva unositi finansijska sredstva za rad pred-stavništva i za ostvarivanje svog programa u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje devizno poslo-vanje. Predstavništvo stranog udruženja može, po-sle izmirenja svih dospelih poreskih i drugih obave-za u Republici Srbiji, izneti neutrošena finansijska sredstva, u skladu sa odredbama zakona kojim se ure-đuje devizno poslovanje. Predstavništvo stranog udru-ženja može privremeno da uveze predmete i opremu koji su potrebni za njegov rad i da ih iznese iz Republike Srbije u skladu sa carinskim propisima i propisima o spoljnotrgovinskom poslovanju.

Zabrana rada predstavništva stranog udruženja

Predstavništvo stranog udruženja ima pravo da de-luje slobodno na teritoriji Republike Srbije, ako njegovi ciljevi i delovanje nisu u suprotnosti sa UstavomRepu-blikeSrbije(„Sl.glasnikRS”,br.98/2006), Zakonom, međunarodnim ugovorima koje je zaključila Republika Srbija i drugim propisima. Postupak za zabranu rada predstavništva stranog udruženja pokreće se na pred-log Vlade, Republičkog javnog tužioca, ministarstva nadležnog za poslove uprave, ministarstva nadležnog za oblast u kojoj se ostvaruju ciljevi udruženja ili Regi-stratora stranih udruženja. Odluku o zabrani rada pred-stavništva stranog udruženja donosi Ustavni sud.

Brisanje predstavništva stranog udruženja iz Registra stranih udruženja

Predstavništvo stranog udruženja prestaje i briše se iz Registra stranih udruženja:

1) ako je strano udruženje prestalo sa radom; 2) ako je strano udruženje odlučilo da predstavniš-

tvo prestane sa radom; 3) ako je predstavništvu stranog udruženja zabra-

njen rad odlukom Ustavnog suda. •

AleksandraRašković



Zadužbine i fondacije su nedobitni nevladini su-bjekti. Osnovna razlika između njih je u tome što zadužbina ima osnovnu imovinu i što može biti

osnovana radi ostvarivanja i privatnog interesa. Naime, Zakonozadužbinamaifondacijama(„Sl.

glasnikRS”,br.88/2010 i99/2011 -dr. zakon)za-dužbinu definiše kao pravno lice bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog intere-sa, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zako-nom, a fondaciju kao pravno lice bez članova i osnovne imovine koje je osnovano radi dobročinog ostvariva-nja opštekorisnog cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom.

Osnivanje Zadužbinu i fondaciju mogu osnovati jedno ili više

poslovno sposobnih domaćih ili stranih fizičkih lica, ta-kođe osnivači mogu biti i domaća i strana pravna lica. Osnivaju se aktom o osnivanju (odluka ili ugovor), koji mora biti sastavljen u pismenoj formi sa overenim pot-pisima osnivača.

Zadužbina se može osnovati i zaveštanjem, kada ostavilac obično odredi izvršioca zaveštanja, a kada to ne učini, ostavinski sud je u obavezi da odrediti to lice.

Nakon osnivanja zadužbine i fondacije, mogu im pristupiti i druga fizička i pravna lica u svojstvu suosni-vača, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno, na način utvrđen statutom zadužbine i fondacije.

Naziv Naziv zadužbine i fondacije mora sadržati reč „za-

dužbina”, odnosno „fondacija” i upisuje se u Registar zadužbina i fondacija na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu. Pored ovog naziva zadužbine i fondacije mo-gu imati i naziv/e u prevodu na stranim jezicima kao i na jezicima nacionalnih manjina. Takođe mogu imati i skraćeni naziv. S obzirom da se statutom uređuje naziv

potrebno je navesti reč zadužbina ili fondacija kao deo naziva u statutu u odredbi koja određuje naziv.

Naziv zadužbine i fondacije može sadržati pojedi-ne strane reči ispisane u izvornom obliku ako one či-ne naziv međunarodne organizacije čija je zadužbina ili fondacija član, ako su te reči uobičajene u srpskom jeziku, ako za njih nema odgovarajuće reči u srpskom jeziku ili ako se radi o rečima na mrtvom jeziku. Tako-đe, može sadržati i ime određenog fizičkog ili pravnog lica, države, domaće ili strane organizacije, međuna-rodne organizacije ili teritorijalne jedinice uz prethod-nu saglasnost fizičkog lica, njegovih naslednika prvog naslednog reda ili nadležnog organa.

Poresko oslobađanje Značajna osobenost zadužbina i fondacija je i po-

resko oslobađanje na sredstva zadužbina i fondacija. Naime, na sredstva koja zadužbina koja je osnovana radi ostvarivanja opštekorisnog cilja i fondacija stiču besteretno od dobrovoljnih priloga, poklona, donacija, finansijskih subvencija, zaostavština, i sl. ne plaćaju po-rezi ustanovljeni zakonom.

Imovina zadužbine Osnovna imovina zadužbine može biti u stvarima,

pravima i novcu. Najmanja vrednost osnovne imovine neophodne za osnivanje zadužbine iznosi 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narod-ne banke Srbije na dan osnivanja, osim ukoliko se radi o zadužbinama čija je imovina nacionalizovana.

Vrednost osnovne imovine zadužbine može biti i manja ali zadužbina pre registracije mora imati mi-šljenje ministarstva nadležnog za kulturu, odnosno za zadužbine koje se osnivaju na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine - organa te autonomne pokrajine nadležnog za poslove kulture, o tome da je osnovna imovina zadužbine dovoljna za ostvarivanje ciljeva zbog kojih se osniva.

ZADUŽBINE I FONDACIJEOsnivanje, naziv, organi, imovina, poresko oslobađanje i prestanak



Pored osnovne imovine zadužbina može imati i drugu imovinu. Zadužbine i fondacije imaju pravo da stiču imovinu od dobrovoljnih priloga, donacija, poklo-na i na druge načine propisane Zakonom.

Pored gore navedenih slučajeva obezbeđivanja materijalnih sredstava, Zakon daje mogućnost zaduž-binama osnovanim radi ostvarivanja opštekorisnih ci-ljeva i fondacijama, da mogu i da obavljaju određenu privrednu delatnost, ali pod određenim uslovima, a to je da privredna delatnost mora biti u vezi sa ciljevima zadužbine i fondacija, da je predviđena statutom, da se radi o sporednoj delatnosti i da je delatnost upisana u Registar.

Mogućnost obavljanja privredne delatnosti nemaju zadužbine osnovane radi ostvarivanja privatnog inte-resa, koje takođe nemaju ni pravo da obezbeđuju sred-stva iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.

Imovina se može koristiti isključivo za ostvarivanje ciljeva zadužbine ili fondacije i ne može se deliti osni-vačima, članovima organa upravljanja, zaposlenima ili sa njima povezanim licima. To se ne odnosi na isplatu zarada zaposlenih i ostale primerene naknade oprav-danih troškova nastalih u vezi sa radom i ciljevima za-dužbine ili fondacije (putni troškovi, dnevnice itd).

U slučaju prestanka rada preostala imovina zaduž-bine i fondacije raspodeljuje se na način određen osni-vačkim aktom ili statutom, s tim što postoji zakonsko ograničenje da se imovina zadužbine osnovane radi ostvarivanja opštekorisnog cilja i fondacije može se dodeliti samo drugoj zadužbini, fondaciji ili udruženju, osnovanim radi ostvarivanja istih ili sličnih opštekori-snih ciljeva.

Odluku o raspodeli preostale imovine donosi organ upravljanja ali se osnivačkim aktom ili statutom može odrediti drugi organ ili lice koje će doneti odluku o ras-podeli imovine. Ukoliko to nije slučaj odluku će doneti nadležni organ jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi sedište zadužbine, odnosno fondacije.

Organi zadužbine i fondacije Zakon navodi samo dva obavezna organa zadužbi-

ne i fondacije a to su upravni odbor i upravitelj, koji mogu imati i drugačije nazive. Zadužbina i fondacija mogu imati i druge organe koji moraju biti predviđeni statutom.

Najznačajniji organ zadužbine i fondacije je upravni odbor, koji mora imati najmanje tri člana. Osnivač može biti član upravnog odbora.

Zakon jasno propisuje ko ne može biti član uprav-nog odbora i u tom smislu pravi razliku između zaduž-bine osnovane radi ostvarivanja opštekorisnog cilja i fondacije s jedne strane i zadužbine osnovane radi ostvarivanja privatnog interesa s druge strane.

Član upravnog odbora kod svih zadužbina (osnova-nih radi ostvarivanja i opštekorisnog cilja i privatnog interesa) i fondacija ne može biti maloletno lice ili lice lišeno poslovne sposobnosti, lice koje je član drugog organa upravljanja ili nadzora te zadužbine i fondacije, lice koje vrši nadzor nad radom zadužbine i fondacije, s tim što zabranu članstva u upravnom odboru proširuje kod zadužbine osnovane radi ostvarivanja opštekori-snog cilja i fondacije u smislu da član upravnog odbora ne može biti ni lice zaposleno u zadužbini i fondaciji niti lice čiji bi interesi mogli biti u suprotnosti sa inte-resima zadužbine i fondacije.

Zabrana konflikta interesa, odnosi se samo na za-dužbine osnovane zbog opšteg interesa i fondacije, kada se članovima upravnog odbora zabranjuje dono-šenje odluka o imovinskim pitanjima kada se oni ili sa njima povezana lica (zakon ih taksativno nabraja, brač-ni ili vanbračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji i dalje) pojavljuju kao zainteresovana lica ili imovinskim pitanjima koja se odnose na pravno lice nad kojim oni imaju kontrolni uticaj ili u kojem ima ekonomski inte-res. Izuzetak se odnosi na zadužbine osnovane zbog opšteg interesa ili fondacije sa ciljem obezbeđivanja samostalnog života osoba sa invaliditetom i to za čla-nove upravnog odbora i njima povezana lica kao u pret-hodnom slučaju.

Upravitelj zadužbine i fondacije može biti samo po-slovno sposobno fizičko lice koje ima prebivalište ili boravište na teritoriji Republike Srbije.

Upravitelj zadužbine i fondacije: zastupa zadužbi-nu i fondaciju, odgovora za zakonitost rada zadužbine i fondacije, vodi poslove zadužbine i fondacije saglasno odlukama upravnog odbora, podnosi upravnom odbo-ru predlog finansijskog plana i završnog računa i obav-lja druge poslove u skladu sa zakonom i statutom.

Prestanak zadužbine i fondacije

Zadužbina i fondaciju prestaju da postoje likvidaci-jom ili stečajem, statusnom promenom koja ima za po-sledicu prestanak rada zadužbine i fondacije ili ukoliko im je oduzeto odobrenje za delovanje.

Svojstvo pravnog lica gube brisanjem iz Registra.

Zadužbina kod koje se vrednost osnovne imovine smanji ispod zakonskog minimuma, a ne pokrene se postupak likvidacije, zadužbina menja pravnu formu u fondaciju. •

AleksandraRašković



Predmet ovog komentara jePravilnikoizmenamaidopunamaPravilnikaoutvrđivanjutroškovazaizdavanjedozvola i godišnjenaknade zaobav-

ljanjepoštanskihusluga(„Sl.glasnikRS”,br.25/2015 - dalje: Pravilnik). Reč je o Pravilniku koji je doneo Uprav-ni odbor Regulatorne agencije za elektronske komunika-cije i poštanske usluge (dalje: Agencija), na svojoj sednici od 23.2.2015. godine, a koji je počeo da se primenjuje od 21.3.2015. godine.

Pravni osnov za donošenje Pravilnika sadržan je u odredbi člana 66. Zakonaopoštanskimuslugama(„Sl.glasnikRS”,br.18/2005,30/2010i62/2014), kojim je predviđeno da Agencija, kao poverene poslove, između ostalog, obavlja i sledeće poslove:

1) donosi opšte uslove za obavljanje poštanskih uslu-ga, propisuje parametre kvaliteta za obavljanje poštanskih usluga, propisuje minimalni kvalitet u obavljanju univerzalne poštanske usluge i prati njihovu primenu,

2) utvrđuje, uz saglasnost Vlade, limite po masi i ceni za rezervisane poštanske usluge,

3) utvrđuje vreme trajanja ekskluzivnog obavljanja rezervisanih poštanskih usluga,

4) daje saglasnost na posebne uslove za obavljanje poštanskih usluga,

5) propisuje bliže uslove vezane za izdavanje licence, 6) izdaje i oduzima licence poštanskim operatorima

za obavljanje univerzalne poštanske usluge, 7) izdaje i oduzima odobrenja poštanskim opera-

torima za obavljanje nerezervisanih poštanskih usluga,

8) vodi registar izdatih dozvola poštanskim operato-rima,

9) utvrđuje visinu troškova za izdavanje licence, od-nosno odobrenja i visinu godišnje naknade za obavljanje poštanskih usluga, kao i rokove za izmi-renje obaveza plaćanja,

10) prati da li se poštanski operatori pridržavaju uslova sadržanih u izdatim licencama, odnosno odobrenjima, a u slučaju povreda tih uslova ili odredaba ovog zakona, preduzima mere iz svoje nadležnosti,

11) određuje tarifne stavove za univerzalnu poštan-sku uslugu,

12) utvrđuje metodologiju formiranja cena za univer-zalnu poštansku uslugu,

12a) utvrđuje način i uslove pristupa poštanskoj mre-ži javnog poštanskog operatora i vodi registar zaključe-nih ugovora,

13) preduzima mere u cilju unapređenja konkurenci-je na tržištu poštanskih usluga, i drugo.

Do sada važeći Pravilnik o utvrđivanju troškovaza izdavanjedozvola igodišnjenaknadezaobavlja-njepoštanskihusluga(„Sl.glasnikRS”,br.14/2010i54/2013), donet od ranije postojeće Republičke agencije za poštanske usluge (čije poslove sada obavlja Agencija), je predviđao:

- da poštanski operatori troškove za izdavanje do-zvole za obavljanje poštanskih usluga, u iznosu od 18.200,00 dinara, uplaćuju na račun Agencije, u ro-ku od osam dana od dana prijema dozvole,

- da se godišnja naknada za obavljanje poštanskih usluga utvrđuje u visini od 0,5% od ostvarenog pri-hoda poštanskog operatora u obavljanju poštanskih usluga, te da je poštanski operator dužan da ovu na-knadu plaća mesečno, do 15. u mesecu za prethodni mesec, na osnovu rešenja koje donosi Agencija,

KOMENTAR PRAVILNIKA O IZMENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O UTVRĐIVANJU

TROŠKOVA ZA IZDAVANJE DOZVOLA I GODIŠNJE NAKNADE ZA OBAVLJANJE POŠTANSKIH USLUGA

„Sl. glasnik RS”, br. 25/2015

Pregled usvojenih izmena



- s druge strane, ovim pravilnikom je data mogućnost da se način plaćanja godišnje naknade i dostavljanje odgovarajućih izveštaja, može urediti i drugačije, o čemu će Agencija zaključiti poseban sporazum sa poštanskim operatorom, pod uslovom da se takvim sporazumom nijedan poštanski operator ne stavi u povoljniji položaj u odnosu na ostale,

- navedeni pravilnik je propisao i obavezu poštan-skih operatora da Agenciji, nakon izrade godišnjih finansijskih izveštaja, dostavljaju izveštaje o broju izvršenih usluga i ostvarenim prihodima od obav-ljanja poštanskih usluga, do kraja februara naredne godine. Poštanski operatori su, takođe, bili dužni da Agenciji dostavljaju mesečne izveštaje o broju izvr-šenih usluga i ostvarenom prihodu u obavljanju po-štanskih usluga do 5. u mesecu, za prethodni mesec,

- na kraju, ovim pravilnikom je, za poštanske operato-re koji ne izvrše navedene obaveze, propisana, kao sankcija, privremeno oduzimanje dozvola za rad, do izvršenja utvrđenih obaveza iz ovog pravilnika.

Pre donošenja Pravilnika, koji je predmet ovog ko-mentara, sprovedene su javne konsultacije, u periodu od 3.2. do 16.2.2015. godine, shodno zakonskoj obavezi utvrđenoj odredbama čl. 34, 35. i 36. Zakona o elektron-skimkomunikacijama („Sl. glasnikRS”,br.44/2010,60/2013-odlukaUSi62/2014), ali nijedna primedba na Nacrt Pravilnika nije dostavljena Agenciji.

Novim Pravilnikom, propisuju se sledeće izmene: - poštanski operator je dužan da troškove za izda-

vanje dozvole za obavljanje poštanskih usluga, u

nepromenjenom iznosu od 18.200,00 dinara, upla-ćuje na račun Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge (koja je preuzela poslove Republičke agencije za poštanske usluge), u roku od osam dana od dana prijema dozvole,

- član 2. ranijeg pravilnika je izmenjen tako što se utvrđuje da godišnja naknada za obavljanje poštan-skih usluga više nije 0,5%, već 0,4% od ostvarenog prihoda poštanskog operatora u obavljanju poštan-skih usluga, u prethodnoj godini,

- dalje se propisuje da je poštanski operator dužan da ovu naknadu plaća u 12 mesečnih rata, do 15. u mesecu za prethodni mesec, na osnovu godišnjeg rešenja koje donosi direktor Agencije. Prema tome, ovu naknadu operator plaća mesečno, u vidu svoje-vrsne akontacione uplate, a do dostavljanja konač-nog obračuna,

- s tim u vezi je i nova odredba člana 2. stav 3. pre-čišćenog teksta ovog pravilnika, kojom se predviđa da konačan obračun godišnje naknade za obavljanje poštanskih usluga, Agencija utvrđuje do 15. marta naredne godine, nakon dostavljanja finansijskog izveštaja od strane operatora.

Na kraju se propisuje da ostale odredbe ranije važe-ćeg pravilnika o utvrđivanju troškova za izdavanje do-zvola i godišnje naknade za obavljanje poštanskih usluga, ostaju nepromenjene, te da ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Sl. glasniku RS”. •

ZoranBranovački


Promena pravne forme ortačke radnje u formu ortačkog privrednog društva po službenoj dužnosti

◊ Pitanje:

• Na koji način se sprovodi procedura promene pravne forme ortačke radnje u formu ortačkog društva po službenoj dužnosti?

◊ Odgovor: Odredbom člana 594. st. 2. i 3. Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr.

zakon i 5/2015 - dalje: Zakon) je propisano da su vlasnici postojećih ortačkih radnji dužni da svoju formu obavljanja de-latnosti promene u pravnu formu privrednog društva propisanu ovim zakonom, najkasnije do 1.3.2013. godine, te da ako vlasnici postojećih ortačkih radnji Registru privrednih subjekata ne prijave promenu pravne forme u roku iz stava 2. istog člana, registrator će ih, po službenoj dužnosti, prevesti u formu ortačkog društva.

Navedena norma, je dakle vlasnicima ortačkih radnji ostavila mogućnost da do 1.3.2013. godine, izaberu formu druš-tva u kojoj će nastaviti da obavljaju delatnost, a nakon tog roka, u slučajevima kada vlasnici registrovane ortačke radnje nisu postupili u skladu sa zakonom i u ostavljenom roku nisu prijavili promenu pravne forme u formu privrednog društva, Registrator po službenoj dužnosti vrši promenu pravne forme ortačke radnje u formu ortačkog privrednog društva.

Odredbom člana 4. Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011 i 83/2014), propisano je da se na pitanja koja se odnose na postupak registracije i evidentiranja, a koja ovim zakonom nisu posebno uređena, primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, a u skladu sa članom 7. ovog zakona, postu-



pak registracije se pokreće po službenoj dužnosti, ako je takva registracija predviđena zakonom ili kada je to u javnom interesu.

Kako Zakonom o postupku registracije u Agenciji za privredne registre nije propisano bliže postupanje Registratora po službenoj dužnosti, na postupak promene pravne forme ortačke radnje u ortačko društvo po službenoj dužnosti, shodno se primenjuju načelo istine iz člana 8. i načela saslušanja stranaka iz člana 9. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 33/97 i 31/2001 i "Sl. glasnik RS", br. 30/2010), te odredba člana 125. stav 1. kojom je propisano da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese.

Imajući u vidu napred navedeno, Registrator u postupku koji vodi po službenoj dužnosti a kojim vrši promenu pravne forme ortačke radnje u formu ortačkog privrednog društva, pismeno obaveštava vlasnike postojećih ortačkih radnji da ukoliko ne žele više da obavljaju delatnost u formi ortačkog društva, najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema dopisa Registratora podnesu zahtev za brisanje ortačke radnje iz Registra privrednih subjekata, sa dokazom o izvršenoj uplati naknade koja je propisana za brisanje preduzetnika. U suprotnom Registrator će, po službenoj dužnosti izvršiti promenu forme ortačke radnje u formu ortačkog društva.

Veoma je važno da vlasnici postojećih ortačkih radnji, koji ne žele da nastave da obavljaju u formi društva, postupe po pozivu Registratora i podnesu zahtev za brisanje ortačke radnje iz Registra jer je postupak brisanja ortačkog društva (a koje će ipso iure nastati kao pravni sledbenik ortačke radnje) mnogo složeniji: registraciona prijava za brisanje društva se podnosi tek po sprovedenom postupku likvidacije ili stečaja, pri čemu se svaki od koraka u tom procesu posebno registruje i za njega se plaća propisana naknada koja je znatno viša od naknade koja se plaća za brisanje preduzetnika.

Ukoliko vlasnici postojećih ortačkih radnji, žele da nastave da obavljaju delatnost u formi društva sa ograničenom odgovornošću, to mogu učiniti tek nakon što registrator izvrši po službenoj dužnosti promenu forme ortačke radnje u or-tačko društvo, u skladu sa odredbom člana 478. stav 1. Zakona, a iz razloga što odredbom člana 594. stav 3. Zakona, nije ostavljena mogućnost biranja forme društva, budući da je rok za izbor forme istekao 1.3.2013. godine.

Takođe, od koristi je vlasnicima i poziv registratora, koji sadrži gore spomenuto obaveštenje, da, ukoliko žele da na-stave sa obavljanjem delatnosti, Agenciji za privredne registre, dostave ugovor o osnivanju ortačkog društva, sa overenim potpisom članova društva, dokaz o identitetu člana društva i potpis zastupnika overen kod nadležnog organa za overu, u skladu sa odredbom člana 94. Zakona kojom su određeni obavezni elementi osnivačkog akta društva i u skladu sa čla-nom 8. Pravilnika o sadržini Registra privrednih subjekata i dokumentaciji potrebnoj za registraciju ("Sl. glasnik RS", br. 6/2012), kojom je propisana dokumentacija koja se prilaže za upis u Registar ortačkog društva.

Registrator, pruža mogućnost da se kroz postupak koji vodi po službenoj dužnosti, dakle bez plaćanja naknade, izvrši i registracija osnivačkog akta, odnosno usklađivanje ortačkog društva sa Zakonom, čime se omogućava upotpunjavanje registrovanih podataka o na ovaj način nastalom društvu.

Što se posledica promene forme ortačke radnje u ortačko društvo po službenoj dužnosti tiče, napred je navedena glav-na: ortačka radnja menja formu u društvo, tako što u smislu odredbe člana 92. Zakona, vlasnici ortačke radnje nastav-ljaju da obavljaju delatnost u formi društva, preciznije u skladu sa odredbom stava 3. navedene odredbe, novoosnovano privredno društvo preuzima sva prava i obaveze nastale iz poslovanja ortačke radnje. Zbog toga, Registrator uz rešenje o promeni pravne forme po službenoj dužnosti izdaje i potvrdu o pravnom sledbeništvu.

Ipak, budući da preduzetnik nema zaseban subjekivitet u odnosu na fizičko lice, te da nastaje pravno lice kao nosilac zasebnog subjektiviteta odvojenog od fizičkih lica - članova ortačkog društva, sam postupak promene forme ortačke rad-nje u ortačko društvo, podrazumeva u skladu sa već pomenutom odredbom člana 92. stav 3. Zakona, brisanje preduzet-nika iz Registra privrednih subjekata i registraciju osnivanja ortačkog društva, što za posledicu ima i promenu matičnog broja i PIB-a. •

MarijaPajić


Poslovanje dvočlanog društva s ograničenom odgovornošću nakon smrti jednog člana

◊ Pitanje:

• Da li nakon smrti jednog od članova dvočlanog DOO (po 50%) to društvo može da nastavi sa poslova-njem? Da li se može dati punomoćje nekom trećem licu koje će vršiti funkciju člana skupštine? Na koji način je zakonom regulisano ovo pitanje?



◊ Odgovor: Kada nastupi smrt jednog od članova (osnivača) privrednog društva to, po pravilu, ne menja pravni položaj društva,

osim ako je reč o ortačkom društvu ili komanditnom društvu, ali samo pod određenim uslovima. Ako je reč o ortačkom društvu, to će biti značajno samo ako je društvo imalo dva člana, a naslednici nemaju pravo da stupe na mesto umrlog člana. Tada društvo ima rok od šest meseci da promeni pravnu formu privrednog društva u onu koja dopušta da društvo može da postoji kao jednočlano ili da poveća broj članova. A, ako se ne desi ni jedno ni drugo, društvo mora da prestane sa postojanjem. Isto važi i za komanditno društvo, i to samo u situacijama ako ostane bez i jednog komplementara ili bez i jednog komanditora. Ako je reč o društvu s ograničenom odgovornošću ili akcionarskom društvu, onda smrt jednog od članova nema značaja za status društva, pa čak ni ako je to bio jedini član društva, a u toliko pre nema značaja ako je on bio jedan od dvojice članova.

Poslovanje društva s ograničenom odgovornošću ne vode članovi društva, već direktor (jedan ili više), a možda i uz učešće nadzornog odbora, ako je upravljanje u društvu organizovano po dvodomnom principu. Zbog toga, smrt jednog od članova, sve dok se ne raspravi zaostavština i odredi ko su naslednici, ne utiče na vođenje tekućih poslova društva. Zbog toga, nema nikakvih smetnji za prijem novih zaposlenih, zaključivanje ugovora i preduzimanje drugih pravnih poslova, određivanje zarada i slično, jer svi ovi poslovi spadaju u nadležnost direktora, tj. organa poslovođenja, a to nije skupština društva, niti su to njeni članovi, neposredno. Isto važi i za isplatu dobiti, ako je reč samo o isplati, tj. ako je skupština već odlučila o raspodeli dobiti. Međutim, ako skupština nije odlučila o raspodeli dobiti, onda direktor ne može da vrši isplatu sve dok skupština o tome ne odluči. Materija je delimično uređena Zakonom o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon i 5/2015), a delom Zakonom o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/2003 - odluka USRS i 6/2015).

Ono što se menja zbog smrti člana društva (sve dok sud ne raspravi zaostavštinu i sve dok se u registar kod Agencije za privredne registre ne upiše ko su novi članovi na mesto umrlog člana), jeste rad skupštine. Član društva s ograniče-nom odgovornošću je po statusnom položaju i član skupštine društva. U situaciji kada su udeli u društvu bili jednaki (po 50%), skupština može imati problema u radu jer ne može da, po onome što je pravilo) ostvari kvorum i većini za rad. Prema članu 208. stav 1. Zakona o privrednim društvima, skupština DOO ima kvorum za rad ako sednici skupštine prisu-stvuju članovi kojima pripada više od polovine glasova u skupštini društva. Kada ostane samo jedan član kome pripada 50% glasova, on ne može da postigne kvorum jer je potrebno više od 50% glasova.

Ono što se pominje u pitanju kao moguće rešenje - da naslednici daju punomoćje nekom trećem licu, koje će u njihovo ime biti član skupštine je problematično iz dva razloga. Prvo, još uvek nije sigurno ko su naslednici, a to neće biti izvesno sve do momenta kada ostavinski sud raspravi zaostavštinu. Iako je, obično, lako odrediti ko su naslednici i bez suda, to nije uvek tako. Nekada se neko od naslednika ne prihvati nasleđa ili se otkrije testament. Neko od naslednika može biti nedostojan za nasleđivanje, itd. Rečeno kraće, zakonski krug naslednika nije uvek jednak sa onim što se u praksi ostvari. Zbog toga, ideja da "naslednici" daju punomoćje za učešće u radu skupštine je rizična, jer se još uvek ne zna ko su nasled-nici. Kada se to sazna - kada sud raspravi zaostavštinu - onda neće biti ni potrebno punomoćje, jer će se naslednici upisati u registar kao članovi i vršiće članska prava. Ako bi "očekivani naslednici", ipak, dali punomoćje, to ne mora da bude ne-važeće. Odluka suda kojom on oglašava naslednike je samo deklaratorna. Smatra se da su oni bili naslednici od momenta smrti ostavioca, iako se neko vreme nije pouzdano znalo ko su naslednici. U tom smislu se njihovo punomoćje konvalidira i smatra se da je bilo ispravno od momenta izdavanja. Međutim, ako se desi da neko od lica koja su očekivala da naslede, zaista i ne nasledi, onda to može dovesti u pitanje i punomoćje i odluke skupštine. Zbog toga postoji rizik ako se to učini.

Drugo rešenje koje zakon izričito predviđa, jeste mogućnost da ostavinski sud odredi staraoca zaostavštine. To izri-čito predviđa član 172. stav 2. Zakona o privrednim društvima, a to je u skladu i sa Zakonom o nasleđivanju. On to čini na predlog naslednika, te treba predložiti ostavinskom sudu da to uradi. Međutim, ako sud to ne učini brzo, i to može biti problematično. U praksi, neki sudovi o ovakvim predlozima odlučuju čak u roku od pola godine od dana podnošenja predloga, što može biti dug period i faktički onemogućiti primenu ovog instituta. Ako sud odredi staraoca zaostavštine, staralac zaostavštine ima sva ovlašćenja člana skupštine društva i člana društva, tako da skupština neće imati problema sa radom.

Ako sud ne odredi staraoca zaostavštine, jedini način da skupština radi, što nekada može biti vrlo značajno, u situaciji kada je izvesno samo to ko je jedan član kome pripada 50% glasova, jeste da, kada se ne održi skupština zbog nedostatka kvoruma, bude sazvana ponovljena skupština. Kvorum za ponovljenu skupštinu jeste 1/3 glasova članova društva (osim ako je osnivačkim aktom određeno drugačije), a onih 50% glasova koji pripadaju preostalom članu čini više od 1/3 gla-sova u skupštini društva. Skupština društva odlučuje, po pravilu, većinom glasova prisutnih članova (pod uslovom da ima kvorum), što omogućava tom prisutnom članu da na ponovljenoj sednici donosi odluke kao skupština. To znači da svaka sednica skupštine DOO u ovoj situaciji može biti održana, a skupština može donositi pravno valjane odluke, samo na po-novljenim sednicama, sve dok se zaostavština ne raspravi, odnosno dok sud ne odredi staraoca zaostavštine. •





Shodna primena odredaba o isplati dividende i međudividende akcionarima na isplatu dobiti članovima društva

s ograničenom odgovornošću◊ Pitanje:

• Da li je u skladu sa zakonom da odlukom skupštine društva s ograničenom odgovornošću bude pred-viđeno da dobit za određenu godinu pripada članovima društva koji su imali status člana pre dana donošenja navedene odluke?

◊ Odgovor:

Isplata dobiti članovima društva s ograničenom odgovornošću uređena je malim brojem odredaba Zakona o privred-nim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon i 5/2015 - dalje: Zakon). Umesto detaljnijeg uređenja, upućuje se na shodnu primenu odredaba koje važe za raspodelu dobiti u akcionarskom društvu (čl. 183. i 184. Zakona). Treba imati u vidu da je reč o shodnoj primeni, a ne identičnoj primeni odredaba koje važe za isplatu dobiti akcionarima. Kod shodne primene treba se rukovoditi ciljevima i efektima koji se ostvaruju primenom normi koje treba primeniti (shodno) umesto nedostajućih normi koje detaljno uređuju određenu vrstu odnosa. U tom smislu član 183. Zakona upućuje da se na isplatu dobiti članovima društva s ograničenom odgovornošću shodno primenjuju odredbe o isplati dividende i međudividende akcionarima. Odredbe člana 184. određuju da se odredbe člana 275. st. 1. do 4. ovog zakona o ograničenjima plaćanja za akcionarska društva shodno primenjuju i na društvo s ograničenom odgovornošću. Ono što još nedostaje je određenje kriterijuma za shodnu primenu, odnosno pronalaženje u normama o isplati dividendi onoga što odgovara društvu s ograničenom odgovornošću, kao i onoga što nije primereno tom privrednom društvu.

Ključne razlike u odnosu na isplatu dobiti (dividendi kod akcionarskog društva) su sledeće: 1. Društvo s ograničenom odgovornošću nema statut, niti može da ga ima prema važećem Zakonu. Zbog toga, shodna

primena odredbi koje kod akcionarskog društva pominju statut treba tumačiti tako da se odnose na osnivački akt društva s ograničenom odgovornošću.

2. Dan prema kome se određuje kome pripada pravo na isplatu dobiti (dividende) može biti određen osnivačkim aktom (statutom) i tako da on bude odrediv, a ne precizno određen. To znači da norma koja određuje ovaj datum može biti i norma koja predviđa kriterijume za određenje tog dana, a ne konkretno dan koji treba uzeti u obzir.

3. Sloboda uređenja dana prema kome se računa ko je član (akcionar) kome treba isplatiti dividendu ograničena je odredbom citiranom u pitanju, tako da to ne može biti dan koji je raniji od dana akcionara. Ovo je ključna odredba za shodnu primenu normi koje važe za isplatu dividendi u akcionarskom društvu. Razlog (ratio) zbog koga se ne dozvoljava da se odredi neki raniji datum je to što se u akcionarskom društvu, koje često ima veliki broj članova (može imati i više hiljada članova) određuje ko su akcionari prema danu akcionara, a ne prema danu kada se održava sednica skupštine društva. Za razliku od toga, kod društva s ograničenom odgovornošću nema problema te vrste. Broj članova je relativno mali. Podatak o tome ko su članovi se može videti preko internet stranice APR-a, dok se podatak o tome ko su akcionari akcionarskog društva ne može videti ni preko internet stranice APR-a, ni preko internet stranice Centralnog registra hartija od vrednosti. Zbog toga je kod akcionarskog društva predviđen poseban dan - dan akcionara, sa kojim se utvrđuje ko su akcionari za potrebe odlučivanja na skupštini društva, ali i za druge potrebe, kao što je raspodela dobiti (kao ograničenje izbora dana). Kod društva s ograničenom odgovornošću nema ovakvih dilema. Ko su članovi društva s ograničeno odgovornošću vidi se iz registra APR-a u svakom momentu, a status člana ovog društva vidi se u svakom momentu preko interneta. Zbog toga se za DOO i ne predviđa ograničenje kao kod akcionarskih društava da najraniji dan može biti dan akcionara, jer takvog dana nema kod društava s ograničenom odgovornošću. Ako se dan akcionara na koji upućuju navedene odredbe shvati kao dan sa kojim se pouzdano utvrđuje ko su akcionari (članovi) društva, onda je to kod društva s ograničenom odgovornošću dan donošenje odluke - ovde odluke o raspodeli dobiti. Tako shodna primena ovih normi upućuje da, ako drugačije nije predviđeno osnivačkim aktom DOO, najraniji datum za koji se može vezati odluka skupštine DOO, kao dana sa kojim se utvrđuje ko su članovi društva kojima pripada pravo na dobit, može biti datum dono-šenja odluke o raspodeli dobiti. Ograničenja u odnosu na budući datum, nema. Skupština može odlučiti da datum sa kojim se utvrđuje ko su članovi DOO za potrebe isplate dobiti može biti i neki budući datum u odnosu na datum donošenja odluke, ali ne i neki raniji datum.



4. Treba imati u vidu i to da bi odlukom skupštine kojom bi se predvidelo da dobit pripada članovima koji su imali taj status pre datuma donošenja odluke o raspodeli dobiti dirali u stečena prava članova. Ovakva odluka bi imala retroaktivno dejstvo i onemogućila nekom broju članova ostvarivanje prava koja im pripadaju po osnovu sticanja udela. Sticanjem udela u DOO stiču se i sva sporedna prava koja se vezuju za taj udeo, pa tako i pravo na dobit koja se vezuje za udeo u momentu sticanja. Kada bi odlukom skupštine to bilo ukinuto retroaktivno, time bi se diralo u prava koja su stečena u momentu sticaja prava na udeo, što nije dozvoljeno. Kod akcionarskog društva to ima smisla, jer se datum vezuje za dan akcionara. U toliko onaj ko se smatra akcionarem na dan održavanja sednice skupštine ima i pravo na dobit i tu nema retroaktivnog dejstva, ali je takođe moguće odrediti i neki budući datum, kada takođe nema retroaktivnog dejstva.

Imajući u vidu ova pravila, navedene norme treba tumačiti tako da u društvu s ograničenom odgovornošću nije u skladu sa zakonom odluka skupštine društva kojom bi bilo predviđeno da dobit za određenu godinu pripada članovima društva koji su imali status člana pre dana donošenja odluke o raspodeli dobiti, osim ako je to predviđeno osnivačkim aktom DOO. Nema nikakvih smetnji da se odlukom skupštine predvidi da pravo na dobit pripada članovima društva koji taj status imaju nekog datuma posle donošenja odluke skupštine o raspodeli dobiti. Ako datum nije određen ni osnivač-kim aktom, ni odlukom skupštine, pravo na isplati dobiti imaju lica koja imaju status člana na dan donošenje odluke o raspodeli dobiti. •



Povezanost stranog pravnog lica sa domaćim pravnim licem po osnovu učešća u osnovnom kapitalu

◊ Pitanje:

• Da li se smatraju povezanim licima dva pravna lica od kojih je jedno, nerezidentno pravno lice, jedini član domaćeg privrednog društva?

◊ Odgovor: Tekst Član 62. Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon i 5/2015

- dalje: Zakon) uređuje koja se lica smatraju povezanim licima u smislu tog zakona. Pojam povezanih lica je značajan za primenu većeg broja odredaba zakona jer se za povezana lica predviđaju posebna prava i obaveze. Ovde se postavlja pitanje da li se smatraju povezanim licima dva pravna lica od kojih jedno ima udela u osnovnom kapitalu drugoga u vrednosti od 100% i od kakvog je značaja činjenica da je jedno od tih pravnih lica strano pravno lice.

U odnosu na vrednost udela, članom 62. stav 2. tačka 2) Zakona predviđeno je da se povezanim licem u odnosu na pravno lice smatra pravno lice u kojem je to pravno lice kontrolni član društva. Stavom 6. istog člana predviđeno je da se smatra da je određeno lice kontrolni član društva uvek kada ono poseduje većinsko učešće u osnovnom kapitalu društva. Kako je ovde reč, ne samo o većinskom, već o 100% učešću u osnovnom kapitalu društva, to se primenom ovog kriteri-juma može reći da je pravno lice kome neko drugo pravno lice ima učešće u osnovnom kapitalu drugog pravnog lica u celosti (100%) smatra kontrolisanim pravnim licem, odnosno da se kontrolisano pravno lice smatra povezanim pravnim licem. Osim toga, tačkom 5) istog stava predviđeno je i da se kontrolni član pravnog lica smatra povezanim pravnim licem. Po tom kriterijumu i kontrolno pravno lice se smatra povezanim pravnim licem. Kada se istovremeno primene tač. 2) i 5) stava 2. člana 62. Zakona, dolazi se do zaključka da se kontrolno pravno lice i kontrolisano pravno lice smatraju povezanim pravnim licima u smislu člana 62. Zakona. Pravna tehnika normiranja koja je primenjena u Zakonu, kojom se za svako od povezanih lica utvrđuje kriterijum povezanosti, nije bila neophodna. Dovoljno je da povezanost postoji po jednom kriterijumu, a onda se podrazumeva da je povezanost obostrana. U odnosima dva pravna lica nije moguće da se jedno smatra povezanim sa drugim, a da se ono drugo ne smatra povezanim sa prvim. No, u Zakonu je ipak primenjena ta tehnika normiranja, koja ne menja krajnji ishod. Navedena dva pravna lica smatraju se povezanim pravnim licima u smislu člana 62. Zakona.

Ostaje još da se ispita značaj elementa inostranosti - da li se navedene odredbe Zakona primenjuju i u situaciji kada je jedno od ovih pravnih lica domaće pravno lice, a drugo strano pravno lice. Ako je bar jedno od ovih pravnih lica domaće pravno lice, činjenica da drugo pravno lice to nije, ne utiče na primenu člana 62. Zakona. Kad god se u odnosima koji se tiču domaćeg pravnog lica postavi pitanje da li je neko drugo pravno lice povezano lice, primeniće se odredbe našeg Zakona jer se njime uređuje status domaćeg pravnog lica i sa njim povezanih lica. Kad god je ovaj odnos od značaja za



pravne odnose unutar domaćeg pravnog lica, primeniće se domaći zakon, a ne neki strani, bez obzira na to što je jedan od članova, makar i kontrolni član, strano pravno lice. Reč je o statusnim odnosima i statusu domaćeg pravnog lica, a na ovu vrstu odnosa se primenjuje domaće pravo. Zbog toga, domaće pravno lice koje je kontrolisano pravno lice i strano pravno lice koje je kontrolno pravno lice treba smatrati povezanim pravnim licima iz ugla domaćeg pravnog lica i domaćeg prava. To ne mora da znači da će se prema pravu tog stranog pravnog lica, strano pravno lice i pravno lice koje pripada našoj državi smatrati povezanim pravnim licima. Ovo je značajno za status stranog pravnog lica i on će se ceniti po stranom pravu, onda kada se to pitanje postavlja pred pravnim poretkom kome ono pripada. Onda kada se ovo pitanje postavi pred pravni poredak Republike Srbije, ocena da li je reč o povezanim pravnim licima ili nije, ceniće se u odnosu na pravno lice koje ima državnu pripadnost RS prema odredbama prava RS. •


U ovom tekstu dati su odgovori na pitanja u vezi sa primenom Zakona o planiranju i izgradnji(„Sl.glasnikRS”,br.72/2009,81/2009-ispr.,

64/2010-odlukaUS,24/2011,121/2012,42/2013- odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odlu-kaUS,132/2014i145/2014 - dalje: Zakon), a koji su objavljeni 4.3.2015. godine na vebsajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i odnose se na aktuelna pitanja koja su se pojavila u praksi nakon stupanja na snagu izmena i dopuna ovog zakona.

• Da li se opštim aktom može propisati da pored investitora i finansijer iz člana 135a Zakona mo-že dati sredstva obezbeđenja radi plaćanja do-prinosa za uređivanje građevinskog zemljišta, ili to može biti samo investitor?

Odgovor: Zakonom u članu 2. tačka 43) propisano je da je fi-

nansijer „lice koje po osnovu zaključenog i overenog ugo-vora sa investitorom finansira, odnosno sufinansira iz-gradnju, dogradnju, rekonstrukciju, adaptaciju, sanaciju ili izvođenje drugih građevinskih odnosno investicionih radova predviđenih ovim zakonom i na osnovu tog ugo-vora stiče određena prava i obaveze koje su ovim zako-nom propisane za investitora u skladu sa tim ugovorom,

osim sticanja prava svojine na objektu koji je predmet”. Na osnovu navedenog, smatramo da nema zakonskih smetnji da finansijer može dati sredstvo obezbeđenja radi plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog ze-mljišta. Pri tome naglašavamo da, u skladu sa članom 135a stav 2. Zakona, finansijer solidarno sa investito-rom odgovara za sve obaveze prema trećim licima, koje su posledica radnji koje preduzme u skladu sa ovlašće-njima koja su mu preneta ugovorom iz stava 1. ovog čla-na, što dodatno ojačava položaj jedinice lokalne samo-uprave u pogledu obezbeđenja plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta.

• Da li se odlukom iz člana 97. Zakona može propi-sati način i postupak naplate doprinosa za ure-đivanje građevinskog zemljišta, imajući u vidu da se po odredbama novog Zakona ne zaključuje ugovor o regulisanju plaćanja ranije naknade za uređivanje građevinskog zemljišta?

Odgovor: Članom 97. stav 8. Zakona predviđeno je da Skupšti-

na jedinice lokalne samouprave opštim aktom utvrđuje zone i vrste namena objekta iz stava 2. ovog člana, izno-se koeficijenata zone i koeficijenata namene, kriteriju-me, iznos i postupak umanjivanja doprinosa za uređe-

ODGOVORI NA AKTUELNA PITANJA IZ PRAKSE U VEZI SA PRIMENOM ZAKONA

O PLANIRANJU I IZGRADNJI



nje građevinskog zemljišta, posebna umanjenja iznosa doprinosa za nedostajuću infrastrukturu kao i uslove i način obračuna umanjenja iz stava 5. ovog člana, druge pogodnosti za investitore, metod valorizacije u sluča-ju plaćanja u ratama kao i druga pitanja od značaja za obračun i naplatu doprinosa za uređivanje građevin-skog zemljišta, u skladu sa ovim zakonom. Na osnovu navedenog, smatramo da postoji pravni osnov da jedi-nica lokalne samouprave svojim opštim aktom može urediti postupak naplate doprinosa za uređivanje gra-đevinskog zemljišta, u okvirima postavljenim zakonom.

• Da li se doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta naplaćuje na parcelama koje su kom-pletno komunalno opremljene u ranijem vre-menskom periodu? Naime, ako neko dograđuje postojeći objekat ili ruši stari i podiže novi na katastarskoj parceli koja se nalazi na parceli ko-ja je pre npr. 30 godina komunalno opremljena (put, struja, voda) i za navedeni objekat je po-stojeća infrastrukturna mreža zadovoljavajuća (prema uslovima nadležnih JP), da li se za ova-kav objekat plaća doprinos, obzirom da opština nema troškove uređivanja zemljišta (pripre-manja i opremanja) novom infrastrukturnom mrežom?

Odgovor:

Obaveza plaćanja doprinosa ne zavisi od toga u kom je periodu građevinsko zemljište uređivano. Ako je ze-mljište samo delimično uređeno, to ne utiče na obavezu plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemlji-šta. Pri tome treba imati u vidu da visina obaveze po osnovu ovog doprinosa, u skladu sa članom 97. stav 7. Zakona i odlukom jedinice lokalne samouprave, može biti različita u istoj zoni i za istu namenu objekta, ako se radi o parcelama koje nisu podjednako infrastrukturno opremljene.

• Da li se član 97. Zakona odnosi i na utvrđi-vanje i naplatu ovog doprinosa u postupku legalizacije, imajući u vidu da se za legaliza-ciju primenjuje poseban zakon, odnosno da li se opštim aktom iz člana 97. Zakona može ili mora obuhvatiti i obračun i naplata dopri-nosa za investitore u postupku legalizacije? Da li se novi način obračuna doprinosa odnosi i na postupak legalizacije i da li se može, imaju-ći u vidu prelazne i završne odredbe iz modela Odluke o doprinosu - do 1.3.2015. godine obra-čunavati naknada, zaključivati ugovori i izdavati dozvole po „starom”?

Odgovor:

Treba naglasiti pravno načelo, prema kome se u slu-čaju izmene propisa, postupanje u započetim upravnim postupcima sprovodi u skladu sa propisima koji su bili na snazi kada je upravni postupak započet. U tom smi-slu, smatramo potrebnim da prilikom donošenja opšteg akta u skladu sa članom 97. stav 8. Zakona, a imajući u vidu propise kojima je uređena legalizacija, kao i odgo-varajuće odluke Ustavnog suda, jedinica lokalne samo-uprave predvidi da važeći opšti akti kojima se uređuje plaćanje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta ostaju na snazi u delu kojim se uređuje plaćanje nakna-de za uređivanje građevinskog zemljišta u postupcima legalizacije.

• Da li je moguće dati dva umanjenja kroz Odlu-ku o doprinosima, odnosno prilikom plaćanja doprinosa sa različitim rokovima plaćanja (na primer: 50% ako plati odmah po dobijanju gra-đevinske dozvole a 30% ako plati pre prijave radova)?

Član 97. stav 9. Zakona definiše za koje objekte se ne obračunava doprinos, a u stavu 8. istog čla-na definiše da jedinica lokalne samouprave op-štim aktom može propisati dodatne pogodnosti i umanjenja za investitore. Da li jedinica lokalne samouprave može propisati umanjenje, odnosno oslobođenje od plaćanja doprinosa za poljopri-vredne, ekonomske, pomoćne objekte, otvorene parkinge, garažni prostor u objektima i dr.? Do koje mere bi se mogao umanjiti doprinos, od-nosno da li na kraju može doći do toga da investi-tor faktički ne plaća ništa (ne misli se na slučajeve kada je zaključen ugovor o zajedničkom pripre-manju ili opremanju zemljišta)?

Odgovor:

Moguće je predvideti dva ili više različita umanjenja iznosa doprinosa, odnosno predvideti druge dodat-ne olakšice za investitore. Napominjemo da je članom 97. Zakona zabranjeno jedinici lokalne samouprave da svojim opštim i pojedinačnim aktom umanji obim pra-va koje ima investitor u odnosu na obim prava koji je utvrđen Zakonom. Jedinica lokalne samouprave može predvideti i posebna umanjenja za pojedine vrste obje-kata, uključujući i puno oslobođenje od obaveze plaća-nja doprinosa.

Izuzetak su stambeni objekti, za koje se ne mogu utvrđivati dodatna umanjenja pored onih koja su pred-viđena Zakonom, mada i za tu namenu objekata jedinica lokalne samouprave ima pravo da utvrdi nulti koefici-jent namene.



• S obzirom da je opredeljenje Opštine K... da se ne uvode novi doprinosi odnosno porezi, Odlu-ku o utvrđivanju doprinosa za uređivanje gra-đevinskog zemljišta bi doneli sa koeficijentima u nultom iznosu. Odluka bi imala formu odluke po modelu S.K.G.O.-a, kako bi omogućili komu-nalno opremanje neizgrađenog građevinskog zemljišta sredstvima fizičkih i pravnih lica, a ta-kođe u narednom periodu, nakon ekonomskog oporavka, izmenama odluke bi eventualno uveli pomenuti doprinos. Da li je ovakva odluka za-snovana na Zakonu?

Odgovor:

Mišljenja smo da je ova mogućnost zasnovana na Zakonu i može dati određene rezultate, jer marketinški zvuči atraktivno, u smislu privlačenja investicija. Nešto drugačiji pristup, koji razmatraju neke druge jedinice lokalne samouprave je da se, imajući u vidu potrebu obezbeđivanja sredstava za uređivanje građevinskog zemljišta, doprinos za stambene i poslovne objekte u određenom manjem iznosu zadrži, a da jedinični iznos za poslovne objekte ne bude viši od iznosa za stambene, jer stambeni objekti obavezuju opštinu na veća ulaga-nja od poslovnih.

• Javnom preduzeću preneto je u nadležnost utvr-đivanje visine naknade, sprovođenje postup-ka, naplata naknade i sačinjavanje Ugovora o utvrđivanju naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Lokalna samouprava je donela pravil-nik, JP sprovodi postupak i naknada ide JP-u, a to je bilo do sada. Ko sada utvrđuje visinu dopri-nosa za ovu namenu i kome idu sredstva koja su namenjena uređenju građevinskog zemljišta? Da li je to nadležno odeljenje lokalne samou-prave, a prema tome da li sredstva od doprinosa idu na račun jedinici lokalne samouprave i da li će jedinica lokalne samouprave ta sredstva ko-ristiti za uređenje neizgrađenog građevinskog zemljišta?

Odgovor:

Sredstva naplaćena po osnovu doprinosa za uređi-vanje građevinskog zemljišta su prihod jedinice lokalne samouprave. Radi se o namenskom prihodu koji se ko-risti za uređivanje građevinskog zemljišta.

• U članu 98. stav 1. Zakona piše: način plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta su sastavni deo rešenja o građevinskoj dozvoli, a zatim u istom članu, u stavu 3. navodi se da je najkasnije do podnošenja prijave radova inve-stitor dužan da izvrši uplatu doprinosa. Na koji način će moći lokalne samouprave da naplate doprinos od stranaka kada se uplaćuje tek kod prijave radova?

Odgovor: Investitor nema obavezu plaćanja doprinosa, od-

nosno prve rate i dostavljanja sredstva obezbeđenja u slučaju plaćanja doprinosa na rate, do prijave radova. Rešenjem o građevinskoj dozvoli se samo utvrđuju bitni elementi obaveze plaćanja doprinosa.

• Koju vrednost doprinosa pisati u rešenju o gra-đevinskoj dozvoli, da li to treba da definiše Di-rekcija za građevinsko zemljište grada Beogra-da? Kako postupiti u slučaju kada postoje grad-ske opštine?

Odgovor: Parametre potrebne za utvrđivanje iznosa doprino-

sa u slučaju gradskih opština utvrđuje jedinica lokalne samouprave - u ovom slučaju Skupština grada Beogra-da. Iznos i način plaćanja utvrđuje organ koji izdaje građevinsku dozvolu, na osnovu izjašnjenja investitora o načinu plaćanja. Pitanje ko vrši obračun, ko prati izvr-šenje obaveze plaćanja, kod koga se čuvaju dostavljena sredstva obezbeđenja u slučaju plaćanja doprinosa na rate, ko se stara o prinudnoj naplati i sl. su pitanja unu-trašnje organizacije jedinice lokalne samouprave. Ovi poslovi se mogu obavljati unutar jednog ili više organa, organizacija, odnosno preduzeća unutar jedinice lokal-ne samouprave.

• Da li se doprinos za uređivanje građevinskog ze-mljišta obračunava za linijske infrastrukturne objekte, odnosno gasovode?

Odgovor: U skladu sa članom 97. stav 7. Zakona, doprinos za

uređivanje građevinskog zemljišta se ne obračunava za linijske infrastrukturne objekte, uključujući i gasovode.

• Da li nadležni organ za izdavanje građevinske dozvole izdaje potvrde na osnovu čl. 148. i 152. Zakona?

Odgovor: Nadležni organ, u skladu sa odredbama Pravilnika

opostupkusprovođenjaobjedinjeneprocedure(„Sl.



glasnikRS”,br.22/2015 - dalje: Pravilnik o objedinje-noj proceduri), bez odlaganja potvrđuje prijavu radova i priložene dokumentacije. Ako je rešenjem o građe-vinskoj dozvoli predviđeno plaćanje doprinosa na rate, nadležni organ pre prijave radova proverava ispravnost dostavljenog sredstva obezbeđenja. Takođe, Pravilni-kom o objedinjenoj proceduri je propisano da nadležni organ bez odlaganja potvrđuje prijem izjave o završet-ku izrade temelja.

• Da li nadležna služba za izdavanje građevinske dozvole u objedinjenoj proceduri, podrazumeva samo jedan organ koji vrši obračun doprinosa, prima uplate za plaćanje doprinosa u celosti sa popustom 30% i prima uplatu za prvu ratu, pri-ma sredstva obezbeđenja, prati plaćanje ili to može da radi lokalna poreska administracija?

Odgovor: Pitanje ko vrši obračun, ko prati izvršenje obaveze

plaćanja, kod koga se čuvaju dostavljena sredstva obez-beđenja u slučaju plaćanja doprinosa na rate, ko se sta-ra o prinudnoj naplati i sl. su pitanja unutrašnje organi-zacije jedinice lokalne samouprave. Ovi poslovi se mogu obavljati unutar jednog ili više organa, organizacija, od-nosno preduzeća unutar jedinice lokalne samouprave.

• Da li nadležna služba za izdavanje građevinske dozvole u objedinjenoj proceduri, podrazumeva samo jedan organ koji vrši obračun doprinosa, prima uplate za plaćanje doprinosa u celosti sa popustom 30% i prima uplatu za prvu ratu, pri-ma sredstva obezbeđenja, prati plaćanje ili to može da radi lokalna poreska administracija?

Odgovor: U ovom slučaju, reč je o naknadi za promenu name-

ne poljoprivrednog zemljišta, a ne o doprinosu za ure-đivanje građevinskog zemljišta. Regionalna deponija je objekat javne namene i ako je njena izgradnja predvi-đena Programom uređivanja građevinskog zemljišta, ne postoji obaveza plaćanja naknade za prenamenu u ovom slučaju, na osnovu člana 88. stav 8. Zakona.

• Kako se izračunava doprinos za uređenje građe-vinskog zemljišta i zakup zemljišta za izgradnju višeetažnih podzemnih garaža?

Odgovor: Doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta za

izgradnju višeetažnih podzemnih garaža se ne obraču-nava, u skladu sa članom 97. stav 8. Zakona. Izuzetak od ovog pravila je propisan ako se ovaj prostor koristi u ko-mercijalne svrhe, kada se iznos doprinosa obračunava u skladu sa opštim aktom jedinice lokalne samouprave.

Iznos zakupa se ne obračunava, u smislu da je da-vanje zemljišta u zakup za izgradnju objekata moguće samo izuzetno (član 86. Zakona). Određivanje iznosa zakupa za realizaciju projekata javno-privatnog par-tnerstva, odnosno koncesije, se vrši u skladu sa Zako-nom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama(„Sl.glasnikRS”,br.88/2011).

• Ko je ovlašćen za potpisivanje ugovora za dopri-nos za uređivanje građevinskog zemljišta? Da li se ugovor zaključuje pre izdavanja rešenja o građevinskoj dozvoli ili posle?

Odgovor:

Bitni elementi za plaćanje doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta se, u skladu sa članom 97. Zako-na, utvrđuju rešenjem o građevinskoj dozvoli koje do-nosi organ nadležan za izdavanja građevinske dozvole. Nije dozvoljeno zaključivanje ugovora kojim bi se ure-đivali odnosi u pogledu plaćanja doprinosa. U slučaju iz člana 92. Zakona, ugovorom o zajedničkom priprema-nju, odnosno opremanju građevinskog zemljišta se mo-že utvrditi pravo na umanjenje iznosa doprinosa, što se utvrđuje i u rešenju o građevinskoj dozvoli.

• Član 98. stav 1. Zakona - iznos, način plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta i sredstvo obezbeđenja u slučaju plaćanja na ra-te su sastavni deo rešenja o građevinskoj dozvo-li. Da li se pod sastavnim delom rešenja o gra-đevinskoj dozvoli podrazumeva prilog uz građe-vinsku dozvolu? U kom aktu, u slučaju plaćanja na rate se utvrđuju rokovi dospeća rate, revalo-rizacija rate, plaćanje zatezne kamate u slučaju kašnjenja plaćanja rate, sredstva obezbeđenja i drugo. Da li je to obračun doprinosa, ugovor o načinu plaćanja doprinosa koji je sastavni deo rešenja ili drugi akt?

Odgovor:

Utvrđivanje iznosa i načina plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta sastavni je deo dis-pozitiva rešenja o građevinskoj dozvoli. Rešenjem o gra-đevinskoj dozvoli se utvrđuju i svi drugi bitni elementi u vezi sa plaćanjem doprinosa, uključujući dospeća rate, rokove dospeća rata, sredstva obezbeđenja i drugo. Nije dozvoljeno zaključivanje ugovora o plaćanju doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta.



• Član 98. stav 4. Zakona - najkasnije do podnoše-nja prijave radova, investitor je dužan da izvrši uplatu doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta u celosti, odnosno ako plaća na rate da uplati prvu ratu i dostavi sredstvo obezbe-đenja plaćanja. Član 140. Zakona - građevinska dozvola prestaje da važi ako se ne otpočne sa građenjem objekta, odnosno izvođenjem rado-va, u roku od dve godine od dana pravnosnažno-sti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola. Nakon izdavanja građevinske dozvole investitor može da uplati prvu ratu nakon dve godine. Da li je iznos doprinosa koji se utvrđuje rešenjem fik-san? Da li je u skladu sa zakonom da se do prve uplate doprinosa vrši revalorizacija celokupnog iznosa?

Odgovor: Odlukom jedinice lokalne samouprave je moguće, na

osnovu člana 97. stav 7. Zakona, urediti metod valori-zacije u slučaju plaćanja doprinosa na rate, kao i dru-ga pitanja značajna za obračun i plaćanje doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. To uključuje i način valorizacije iznosa doprinosa u slučaju proteka dužeg vremenskog perioda između trenutka obračuna dopri-nosa i trenutka plaćanja, što bi se primenjivalo i na situ-acije kada se plaćanje vrši jednokratno.

• Član 97. Zakona - doprinos za uređivanje građe-vinskog zemljišta ne obračunava se za objekte javne namene u javnoj svojini, objekte komu-nalne i druge infrastrukture, proizvodne i skla-dišne objekte, podzemne etaže objekata visoko-gradnje (prostor namenjen za garažiranje vozi-la, podstanice, trafostanice, ostave, vešernice i sl), osim za delove podzemne etaže koje se ko-riste za komercijalne delatnosti, otvorena deč-ja igrališta, otvorene sportske terene i atletske staze. Da li se doprinos ne plaća i za komercijal-ne skladišne objekte?

Odgovor: U skladu sa članom 97. stav 8. Zakona, doprinos za

uređivanje građevinskog zemljišta se ne obračunava ni za komercijalne skladišne objekte.

• U vezi sa drugim pogodnostima za investitore iz člana 97. stav 7. Zakona, da li se pod tim pogod-nostima može smatrati umanjenje doprinosa na osnovu toga koliko ljudi bi zaposlio investitor, ili na primer umanjenje na osnovu toga da je inve-stitor kupio zemljište u javnoj svojini za izgrad-nju objekata, a kupoprodajna cena je bila veća nego na drugim lokacijama?

Odgovor:

Mišljenja smo da je umanjenje iznosa doprinosa po osnovu broja zaposlenih radnika u vezi sa tom investi-cijom dozvoljeno i da je to upravo vrsta kriterijuma koji je zakonodavac imao u vidu u vezi sa odredbom kojom se predviđa mogućnost da jedinica lokalne samouprave predvidi dodatne pogodnosti za investitore.

Drugi mogući kriterijum koji se navodi je nedozvo-ljen jer, s jedne strane, stavlja u povoljniji položaj inve-stitore koji su kupili zemljište u javnoj svojini u odnosu na investitora koji je zemljište kupio od privatnog vla-snika, a imajući u vidu da se radi o vrsti pogodovanja koja nije u skladu ni sa pravilima EU o zaštiti konku-rencije. Pored toga, ovaj kriterijum nedozvoljenim čini i nemogućnost utvrđivanja da je kupoprodajna cena bila viša nego na drugim lokacijama, kao i nemogućnost normiranja jedne takve odredbe.

• Do koje mere bi se mogao umanjiti doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta, odnosno, da li na kraju može doći do toga da investitor fak-tički ne plaća ništa (pri čemu se ne misli na slu-čajeve kada je zaključen ugovor o zajedničkom pripremanju ili opremanju zemljišta)?

Odgovor:

Zakonom nije propisana zabrana u smislu granice umanjenja, te smatramo da takav pristup u određenim situacijama može biti opravdan, ako je u skladu sa ra-zvojnom politikom jedinice lokalne samouprave.

• Član 97. stav 9. Zakona definiše za koje objekte se ne obračunava doprinos, a u stavu 8. istog čla-na je propisano da jedinica lokalne samouprave opštim aktom može propisati dodatne pogod-nosti i umanjenja za investitore. Da li jedinica lokalne samouprave može propisati umanjenje, odnosno oslobođenje od plaćanja doprinosa za poljoprivredne, ekonomske, pomoćne objekte, otvorene parkinge, garažni prostor u objektima i dr.?

Odgovor:

Nema prepreke da jedinica lokalne samouprave za navedene objekte propiše umanjenje iznosa obaveze po osnovu doprinosa za uređivanje građevinskog zemlji-šta, odnosno da za određene vrste objekata odredi koe-ficijent namene u nultom iznosu.



• U vezi sa pripremanjem i opremanjem građe-vinskog zemljišta sredstvima fizičkih i pravnih lica, postavlja se pitanje da li se radi o projek-tima javno-privatnog partnerstva ili postupku javne nabavke, ili je moguće bez ovih postupaka zaključiti ugovor sa investitorom?

Odgovor:

U ovakvim situacijama je moguće zaključiti ugovor sa investitorom na osnovu Zakona, bez primene Zako-na o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, jer u ovom odnosu nema bitnih elemenata javno-privatnog partnerstva (dugoročnost saradnje između javnog i privatnog partnera, obaveza privatnog partnera da pre-uzme održavanje javne infrastrukture, odnosno obav-ljanje usluga od javnog značaja i sl). Pre zaključivanja ugovora iz člana 92. Zakona ne sprovodi se postupak propisan Zakonomojavnimnabavkama(„Sl.glasnikRS”,br.124/2012i14/2015), jer se tim ugovorom ne vrši javna nabavka, već se investitor obavezuje da finan-sira određene radove u zamenu za umanjenje iznosa doprinosa. Izuzetak od navedenog bila bi situacija kada bi investitor izvodio radove i kada bi za to, pored toga što bi imao pravo na umanjenje iznosa doprinosa, bila predviđena nadoknada investitoru od strane opštine do pune cene za izvedene radove.

Pitanje koje se postavlja je kako ugovorom odrediti vrednost radova radi umanjenja iznosa doprinosa, ako ih investitor ne finansira u novcu, već npr. obezbeđuje plansku ili tehničku dokumentaciju ili izvođenje radova. Tada bi se u proceni iznosa ulaganja investitora opšti-na morala osloniti na procene iz programa uređivanja građevinskog zemljišta, odnosno na procenu ovlašće-nog sudskog veštaka u pogledu vrednosti radova koje će investitor izvesti.

• Da li se član 92. Zakona odnosi samo na izgrad-nju komunalne infrastrukture?

Odgovor:

Ne, članom 92. Zakona propisane su sve aktivnosti koje spadaju u pripremanje i opremanje građevinskog zemljišta, u skladu sa odredbom člana 93. Zakona.

• Da li se odredba člana 92. Zakona koja se odnosi na finansiranje pripremanja i opremanja građe-vinskog zemljišta sredstvima fizičkih ili pravnih lica, odnose i na izgradnju objekata na zemljištu koje je u privatnoj svojini ili samo na izgradnju objekata na građevinskom zemljištu javne na-mene (pristupni putevi, saobraćajnice i dr)?

Odgovor: Zakon ne predviđa ograničavanje mogućnosti fi-

nansiranja pripremanja i opremanja građevinskog ze-mljišta sredstvima fizičkih ili pravnih lica na zemljište u javnoj svojini. Pri tome, treba imati u vidu odredbu člana 92. stav 3. tačka 6) Zakona o jedinici lokalne sa-mouprave kao investitoru. To znači da jedinica lokalne samouprave mora imati odgovarajuće pravo na zemlji-štu na osnovu koga se može utvrditi aktivna stranač-ka legitimacija jedinice lokalne samouprave, odnosno utvrditi svojstvo investitora, kao i da to pravo, naročito u slučaju izgradnje objekata infrastrukture, ne mora biti pravo svojine na zemljištu.

• U slučaju da opština nije osnovala javno pre-duzeće koje se bavi uređenjem građevinskog zemljišta, sa kim bi trebalo da se predvidi pot-pisivanje ugovora o opremanju zemljišta sred-stvima fizičkih i pravnih lica?

Pošto smo mala opština, nemamo Direkciju, a ka-ko vidimo potrebno je na osnovu člana 94. Zakona da lokalna samouprava osnuje privredno društvo ili drugu organizaciju radi regulisanja odnosa u slučaju komunalnog opremanja neizgrađe-nog građevinskog zemljišta sredstvima fizičkih i pravnih lica. Na koji još način možemo obezbediti vršenje ovih poslova, pošto Statutom opštine Lj... to nije definisano. Da li to može opštinsko veće, skupština?

Odgovor: Ugovor iz člana 92. Zakona, o pripremanju i opre-

manju zemljišta sredstvima fizičkih i pravnih lica, može zaključiti nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno lice iz člana 94. Zakona - privredno društvo, javno preduzeće, odnosno druga organizacija koju je jedinica lokalne samouprave osnovala radi obezbeđiva-nja uslova za uređivanje građevinskog zemljišta, odno-sno kojoj je poverila vršenje tih poslova.

Jedinica lokalne samouprave nije obavezana Zako-nom, niti drugim propisom da obavezno mora osnovati privredno društvo ili organizaciju radi obezbeđivanja uslova za uređivanje građevinskog zemljišta, odnosno kojoj bi poverila vršenje tih poslova. Ako takvo privred-no društvo nije osnovano, te poslove vrši jedinica lokal-ne samouprave, preko organa u svom sastavu.

• Kako se izračunava iznos zakupnine građevin-skog zemljišta u slučaju koncesije koja je isto-vremeno i oblik javno-privatnog partnerstva?

Odgovor: Određivanje iznosa zakupa za realizaciju projekata

javno-privatnog partnerstva, odnosno koncesije, se vrši



u skladu sa Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama.

• Da li kablovska telekomunikaciona infrastruk-tura spada u komunalnu infrastrukturu (član 2. tačka 27) Zakona), pa shodno tome, da li se na nju primenjuje član 135. stav 5. Zakona, odno-sno potpada pod član 97. stav 7. Zakona?

Odgovor:

Kablovska telekomunikaciona infrastruktura spa-da u infrastrukturne objekte za koje se ne obračuna-va doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta. Ne smatra se objektom komunalne infrastrukture onaj objekat kablovske telekomunikacione infrastrukture za koji građevinsku dozvolu izdaje nadležno ministarstvo, odnosno organ autonomne pokrajine (objekti elektron-skih komunikacija, odnosno mreža, sistemi ili sredsta-va koja su međunarodnog i magistralnog značaja i oni koji se grade na teritoriji dve ili više jedinica lokalne samouprave).

• U okviru koeficijenata namene, može li se za određene objekte iste namene (na primer stano-gradnja individualna i višeporodična - komerci-jalna) predvideti dodatno umanjenje u okviru koeficijenata (za individualnu stambenu izgrad-nju umanjenje koeficijenta namene 50%)?

Odgovor:

U okviru jedne namene moguće je utvrditi dodatna umanjenja za pojedine vrste objekata, sem kada se radi o stambenim objektima. U slučaju stambenih objekata, moguće je definisati da je individualna stambena iz-gradnja druga vrsta namene u odnosu na kolektivnu, pa na osnovu toga propisati različite koeficijente namene.

• Proizvodni objekti za koje se ne plaća doprinos, da li investitor odnosno finansijer mora da se bavi proizvodnom delatnošću u momentu dobi-janja građevinske dozvole ili može bilo ko?

Odgovor:

Nije neophodno da investitor obavlja proizvodnu delatnost u momentu podnošenja zahteva za izdavanje rešenja o građevinskoj dozvoli da mu se ne bi obraču-nao doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta, već se to čini na osnovu zahteva investitora u kome se navodi namena objekta. Ako se, nakon izdavanja građe-vinske dozvole, objekat bude koristio za drugu namenu, nastupa obaveza plaćanja doprinosa, u skladu sa odlu-kom jedinice lokalne samouprave.

• Ako nije potrebna prijava radova za objekte iz člana 145. Zakona, kako naplatiti doprinos za uređenje građevinskog zemljišta za te objekte?

Odgovor: Članom 145. stav 2. Zakona predviđeno je sledeće:

„Rešenje o odobrenju izvođenja radova se izdaje inve-stitoru koji ima odgovarajuće pravo u skladu sa članom 135. ovog zakona, koji dostavi idejni projekat u skla-du sa podzakonskim aktom kojim se uređuje sadržina tehničke dokumentacije prema klasi objekta, odnosno tehnički opis i popis radova za izvođenje radova na in-vesticionom održavanju, odnosno uklanjanju prepreka za kretanje osoba sa invaliditetom, a uredio je odnose sa jedinicom lokalne samouprave u pogledu doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta i platio odgovarajuću administrativnu taksu”. U skladu sa tim, jedinica lokal-ne samouprave će izdati rešenje o odobrenju za izvo-đenje radova za izgradnju objekta iz ovog člana za koje je propisana obaveza plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta, ako investitor izvrši plaćanje doprinosa u celosti, odnosno uplati prvu ratu i dostavi odgovarajuće sredstvo obezbeđenja.

• Da li se svi ekonomski objekti navedeni u članu 2. stav 1. tačka 24a) Zakona smatraju proizvod-nim objektima, na primer: ukoliko je reč o ma-lim štalama pored porodične kuće, da li se i ovi objekti tretiraju kao proizvodni objekti za koje se ne plaća doprinos?

Odgovor: Ekonomski objekti, u smislu člana 97. Zakona, sma-

traju se proizvodnim objektima. Ovo zbog toga što se u tim objektima po pravilu vrši neka vrsta poljoprivredne proizvodnje ili delatnosti, u skladu sa određenjem poj-ma „poljoprivredna proizvodnja” iz člana 2. Zakona o poljoprivrediiruralnomrazvoju(„Sl.glasnikRS”,br.41/2009i10/2013-dr.zakon) koji glasi: „2) poljopri-vredna proizvodnja jeste proces proizvodnje biljnih i sto-čarskih proizvoda, uzgoj ribe, pčela, odnosno drugi oblici poljoprivredne proizvodnje (gajenje pečuraka, puževa, staklenička, plastenička proizvodnja, gajenje začinskog i lekovitog bilja i drugo), koja se obavlja na poljoprivred-nom zemljištu, kao i na drugom zemljištu ili građevinskoj celini koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije”.

• U kojim slučajevima je potrebno pribavljati in-formaciju o lokaciji?

Odgovor: Zakon ne propisuje obavezno pribavljanje infor-

macije o lokaciji. Informacija o lokaciji sadrži podatke o mogućnostima i ograničenjima gradnje na katastar-



skoj parceli, odnosno na više katastarskih parcela, na osnovu važećeg planskog dokumenta i može je pribaviti lice koje želi da sazna osnovne informacije o konkret-noj lokaciji, pre izdavanja lokacijskih uslova, odnosno izrade idejnog rešenja koje se podnosi uz zahtev za iz-davanje lokacijskih uslova. Postupak izdavanja informa-cije o lokaciji nije deo objedinjene procedure propisane Zakonom.

• Na koji način se može ukloniti legalni objekat, a da nije sklon padu niti se želi izgradnja drugog objekta? Dakle, zahtev se odnosi na uklanjanje legalnog objekta (na primer: dobijanje prazne parcele)?

Odgovor:

Uklanjanju objekta, osim u slučaju izvršenja inspek-cijskog rešenja, može se pristupiti samo na osnovu do-zvole o uklanjanju objekta. Zahtev za uklanjanje objekta podnosi se organu jedinice lokalne samouprave, nad-ležnom za poslove građevinarstva. Uz zahtev se dostav-lja: projekat rušenja sa tehničkom kontrolom, dokaz o svojini na objektu i uslovi, ako se radi o objektu čijim rušenjem bi bio ugrožen javni interes (zaštita postoje-će komunalne i druge infrastrukture, zaštita kulturnog dobra, zaštita životne sredine i sl). Dozvola o uklanjanju objekta izdaje se rešenjem u roku od osam dana.

Po izvršenom uklanjanju objekta, odnosno njegovog dela, mora se izvršiti uređenje zemljišta i odvoz građe-vinskog otpada, u skladu sa posebnim propisima.

• Zahtev za lokacijske uslove - da li se podnosi neki dokument osim idejnog rešenja? Šta se de-šava sa dokazom vlasništva? Saglasnost suvla-snika? Da li jedinica lokalne samouprave sama pribavlja takve dokumente?

Odgovor:

Uz zahtev za izdavanje lokacijskih uslova podnosilac zahteva dostavlja samo idejno rešenje koje je izrađeno u skladu sa pravilnikom kojim se uređuje sadržina tehnič-ke dokumentacije i dokaz o plaćenoj administrativnoj taksi za podnošenje zahteva. Sve ostale potrebne doka-ze, odnosno podatke i dokumentaciju pribavlja nadležni organ po službenoj dužnosti, u ime i za račun investito-ra. Bliže uređenje postupka izdavanja lokacijskih uslova sadržano je u podzakonskim aktima kojima se uređuju lokacijski uslovi i objedinjena procedura.

• Zahtevi za lokacijsku dozvolu podneti do 17.12.2014. godine, kako ih završiti i izdati po „starom” Zakonu, a navesti u zakonskom osnovu i uputiti po „novom Zakonu”?

Odgovor: Postupak za izdavanje lokacijske dozvole, za koju

je zahtev podnet do 17.12.2014. godine, okončava se u skladu sa odredbama ranije važećeg Zakona, a tako izdata lokacijska dozvola, u skladu sa članom 131. Zako-na, predstavlja osnov za izdavanje građevinske dozvole u skladu sa novim Zakonom. Bliže uređenje ovog pita-nja sadržano je u Pravilniku o objedinjenoj proceduri.

• Kako izdati lokacijske uslove ukoliko u opštini ne postoji podzemni katastar?

Odgovor: Ako na teritoriji opštine nije ustrojen katastar pod-

zemnih vodova, nadležni organ po službenoj dužnosti, u objedinjenoj proceduri, pribavlja od nadležne službe za katastar nepokretnosti potvrdu da ne postoji katastar podzemnih vodova i ukoliko su ispunjeni drugi zako-nom propisani uslovi, nastavlja postupak i izdaje loka-cijske uslove.

• Da li se lokacijski uslovi izdaju samo za građe-vinske parcele (osim za one slučajeve iz člana 69. Zakona kada je bilo više katastarskih do upotrebne)?

Odgovor: Lokacijski uslovi se izdaju za katastarsku parcelu

koja ispunjava uslove za građevinsku parcelu, odnosno za više katastarskih parcela koje zajedno ispunjavaju uslove za građevinsku parcelu. Sva prava i obaveze koja se utvrđuju lokacijskim uslovima, građevinskom i upo-trebnom dozvolom, utvrđuju se u odnosu na katastarsku parcelu, odnosno više katastarskih parcela. Formiranje nove katastarske parcele, ako su navedeni vanupravni i upravni akti izdati za više katastarskih parcela, obave-zno je do podnošenja zahteva za izdavanje upotrebne dozvole, po uslovima i u postupku koji je propisan čl. 65. i 66. Zakona, koji se odnose na preparcelaciju.

• Da li organ koji izdaje lokacijske uslove pribav-lja kopiju plana i prepis lista nepokretnosti po službenoj dužnosti o trošku investitora ili je oba-veza investitora da pribavi ovu dokumentaciju?

Odgovor: Nadležni organ pribavlja dokumentaciju od organa

nadležnog za poslove državnog premera i katastra po službenoj dužnosti u ime i za račun investitora - podno-sioca zahteva, a troškove pribavljanja snosi podnosilac zahteva. Podnosilac zahteva je u obavezi da nadležnom organu troškove podmiri pre preuzimanja lokacijskih uslova.



• Koja je stručna sprema potrebna za poslove re-gistratora (obzirom da mora da podnosi prekr-šajne prijave)?

Odgovor:

Zakon ne propisuje posebne uslove u pogledu struč-ne spreme registratora, odnosno registrator ne mora biti pravnik po obrazovanju.

• Da li je obavezno imenovanje glavnog urbaniste?

Odgovor:

Članom 51a Zakona nije izričito predviđena obaveza imenovanja glavnog urbaniste. Svaka jedinica lokalne samouprave će na osnovu svojih potreba odlučiti da li će imenovati glavnog urbanistu. Iz razloga celishodno-sti može se dopustiti i mogućnost da tu funkciju za više opština vrši jedno lice.

• Da li je izdavanje lokacijskih uslova moguće po-veriti JP koje se u potpunosti finansira od jedi-nice lokalne samouprave i koje ima zaposlene odgovarajuće struke?

Odgovor: Poveravanje ovih poslova nije moguće, jer Zakon ne

predviđa mogućnost poveravanja poverenih poslova.

• Da li se studija opravdanosti radi (za objekte iz člana 133. Zakona) za sve objekte ili samo za one finansirane iz budžeta?

Odgovor: Studija opravdanosti se izrađuje samo za projek-

te koji se finansiraju sredstvima iz budžeta. Navedeno proizlazi iz odredbe člana 111. stav 1. Zakona, kojom je propisano da se pre početka izrade tehničke dokumen-tacije za građenje objekta iz člana 133. Zakona, za koje građevinsku dozvolu izdaje nadležno ministarstvo, od-nosno autonomna pokrajina, a koji se finansiraju sred-stvima iz budžeta obavljaju prethodni radovi na osnovu čijih rezultata se izrađuje prethodna studija opravdano-sti i studija opravdanosti, odnosno odredbe člana 114. stav 1. kojom je propisano da se studijom opravdanosti određuje naročito prostorna, ekološka, društvena, fi-nansijska, tržišna i ekonomska opravdanost investicije za izabrano rešenje, razrađeno idejnim projektom, na osnovu koje se donosi odluka o opravdanosti ulaganja, za projekte koji se finansiraju sredstvima iz budžeta. •

PitanjaiodgovoripreuzetisusavebsajtaMinistarstvagrađevinarstva,saobraćajaiinfrastrukture

Potrošači kao učesnici na tržištu zaključuju ugovo-re sa trgovcima, odnosno kupuju robe i usluge za sopstvene potrebe i potrebe svoje porodice. Reč

je o kupovini robe široke potrošnje, odnosno zaključi-vanju ugovora o prodaji koji predstavljaju konsenzu-alne ugovore i za koje nije predviđena posebna for-ma (roba je prema članu 5. Zakonaozaštitipotrošača-„Sl.glasnikRS”,br.62/2014 - dalje: Zakon, definisa-na kao svaka telesna pokretna stvar, osim stvari koja je

prodata u postupku izvršenja ili na drugi način po sili zakona, voda i gas koji se ne prodaju u ograničenoj ili unapred utvrđenoj količini i toplotna energija).

Ugovorom o prodaji trgovac se obavezuje da prene-se pravo svojine na prodatoj stvari, a potrošač se oba-vezuje da plati cenu. Potrošači svakodnevno obavljaju kupovine životnih namirnica i drugih artikala u cilju zadovoljenja osnovnih potreba, ali je važno istaći da su pomenuti ugovori samo jedna vrsta potrošačkih ugo-

NEPRAVIČNE UGOVORNE ODREDBE POTROŠAČKIH UGOVORA

I OPŠTIH USLOVA POSLOVANJA



vora koje zaključuju. U različitim segmentima tržišta, kao što je pružanje telekomunikacionih, finansijskih, turističkih ili usluga osiguranja, potrošači zaključuju različite ugovore: ugovori o korišćenju usluga mobil-nih operatora i interneta, bankarski ugovori, ugovori o osiguranju, turistički ugovori i sl. Karakteristika ovih ugovora je da se zaključuju u pisanoj formi. Najčešće je reč o ugovorima po pristupu, adhezionim ugo-vorima, koje prate opšti uslovi poslovanja na čiju primenu se poziva odredba iz ugovora. Za pome-nute ugovore važi princip „uzmi ili ostavi”, ne vode se pregovori, već potrošači potpisivanjem ugovora pristaju na unapred formulisane ugovorne odred-be i opšte uslove poslovanja.

Činjenica je da potrošači ne raspolažu adekvatnim znanjem u oblasti finansijskih, telekomunikacionih usluga i dr. i ne razumeju ugovorne odredbe na koje pristaju, a naročito one koje se odnose uslove raskida, penale zbog prevremenog raskida, promene kamatne stope itd. U praksi potrošači potpisuju ove ugovore u žurbi, bez dovoljno razmišljanja, ne čitaju odredbe pre potpisivanja ugovora žaleći se da je tekst ugovora na-pisan izuzetno sitnim slovima, da ima puno strana za čitanje i da nemaju znanja ni vremena da pažljivo pro-čitaju ugovorne obaveze na koje pristaju. U prilog ovoj tvrdnji navodi se i činjenica da je osnovna odlika potro-šačkog ugovora neravnoteža ugovornih strana. U odno-su prema potrošaču, trgovac je jača ugovorna strana u informativnom i ekonomskom smislu. Kako poseduje sve informacije o robi ili usluzi koju nudi potrošaču, tr-govac je u mogućnosti da nametne odredbe u ugovoru koje otežavaju poziciju potrošača, a u cilju lakšeg izvr-šenja sopstvenih obaveza.

Koji su najčešći problemi potrošača? Potrošač, ugovarač osiguranja, često ne zna da po-

stoje opšti uslovi osiguranja koji uređuju odnos iz-među njega i osiguravača, ako mu osiguravač ne skre-ne pažnju na njih. Pristanak na ugovor se automatski prostire na sve ugovorne odredbe, kako na one koje je potrošač znao, tako i na one za koje nije znao. Tek kada nastane spor između ugovornih strana, potroša-ča - ugovarača osiguranja i osiguravača, potrošač se u potpunosti upoznaje sa sadržinom ugovornih obaveza koje je preuzeo i sankcijama za njihovo nepoštovanje.

Materija nepravičnih ugovornih odredaba regulisa-na je Zakonom čije su norme imperativnog karaktera i Zakonomoobligacionimodnosima(„Sl. listSFRJ”,br.29/78,39/85,45/89-odlukaUSJi57/89,„Sl.listSRJ”,br.31/93i„Sl.listSCG”,br.1/2003-Ustavnapo-velja - dalje: ZOO) čija je primena supsidijarna u odno-sima između potrošača i trgovca (supsidijarna primena zakona podrazumeva primenu onih odredaba opšteg zakona koje nisu u suprotnosti sa odredbama poseb-

nog zakona, odnosno primena u onim segmentima koji nisu regulisani posebnim zakonom. Članom 3. Zakona propisano je da se na odnose potrošača i trgovca koji nisu regulisani ovim zakonom primenjuju odredbe za-kona kojim se uređuju obligacioni odnosi).

Zakon u glavi V (čl. 41. do 45.) propisuje zaštitu potrošača u ostvarivanju prava iz ugovora koji sadrže nepravične ugovorne odredbe. Ugovorna odredba je definisana kao svaka odredba ugovora, uključujući po-sebne pogodbe o čijoj sadržini je potrošač pregovarao ili mogao da pregovara sa trgovcem i opšte odredbe či-ju sadržinu je unapred odredio trgovac ili treća strana (član 5. stav 1. tačka 21) Zakona).

Prvenstveno je propisana obaveza trgovca da pre zaključenja ugovora upozna potrošača sa sadržajem ugovorne odredbe, na način koji s obzirom na upotre-bljeno sredstvo komunikacije potrošaču pruža stvarnu mogućnost da se upozna sa sadržinom odredbe. Ugo-vorna odredba obavezuje potrošača ako je izražena jednostavnim, jasnim i razumljivim jezikom i ako bi je shvatio razuman čovek potrošačevog znanja i isku-stva. Ugovorna odredba čiju je sadržinu odredio trgo-vac na način koji navodi da je potrošač pristao na nju, osim ako izričito ne naglasi da odredbu nije prihvatio, ne obavezuje potrošača. Kada je u pitanju prisustvo nejasnih formulacija ugovornih odredaba, propisano je da se nejasne odredbe ugovora tumače u korist potrošača.

Kako se utvrđuje nepravičnost ugovorne odredbe?

Da bi se jedna ugovorna odredba mogla okarak-terisati kao nepravična neophodno je da se kumu-lativno ispune sledeći uslovi:

1) da je protivna načelu savesnosti i poštenja; 2) da za posledicu ima značajnu nesrazmeru u pra-

vima i obavezama ugovornih strana; i 3) da je na štetu potrošača. Zakonom su definisani sledeći kriterijumi koji

se cene prilikom utvrđivanja nepravičnosti jedne ugovorne odredbe:

1) priroda robe ili usluga na koje se ugovor odnosi; 2) okolnosti pod kojima je ugovor zaključen; 3) ostale odredbe istog ugovora ili drugog ugovora

sa kojim je ugovor u vezi; 4) način na koji je postignuta saglasnost o sadržini

ugovora i način na koji je potrošač obavešten o sadržini ugovora.

Opšta klauzula nepravične ugovorne odredbe do-punjena je sa dve liste konkretnih odredaba za koje se smatra odnosno pretpostavlja da su nepravične dok se ne dokaže drugačije:

1. Crna lista - ugovorne odredbe koje se smatraju nepravičnim bez obzira na okolnosti slučaja (ne-



oboriva zakonska pretpostavka da su nepravične - član 44. Zakona);

2. Siva lista - ugovorne odredbe za koje se pretpo-stavlja da su nepravične ako se ne dokaže druga-čije (oboriva zakonska pretpostavka da su nepra-vične - član 45. Zakona).

U praksi je primećen trend ugovaranja nepravičnih ugovornih odredaba u različitim oblastima od značaja za potrošače. Postojanje nepravičnih ugovornih odre-daba i njihov nepovoljan uticaj na poziciju potroša-ča kao učesnika na tržištu najbolje se pokazuje kroz primere.

Nepravična ugovorna odredba je ona „odredba čiji predmet ili posledica jesteodređivanjemesnenad-ležnosti suda van prebivališta, odnosno boravištapotrošača” (član 44. stav 1. tačka 5) Zakona).

Važno je istaći činjenicu da i Zakonoparničnompostupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 -odlukaUS,74/2013-odlukaUSi55/2014) u pogle-du mesne nadležnosti propisuje da je za suđenje u spo-rovima za zaštitu prava potrošača, pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan i sud na čijem području potrošač ima prebivalište, odnosno boravište.

U praksi se često nailazi na drugačija rešenja koja su u direktnoj koliziji sa Zakonom. Opšti uslovi ugovo-ra o pretplatničkom odnosu jednog od mobilnih ope-ratora na domaćem tržištu sadrže odredbu kojom se propisuje sledeće: „Operator i pretplatnik će pokušati da reše sporazumno svaki spor koji eventualno nastane iz ugovora o pretplatničkom odnosu, uključujući sporo-ve nastale u pogledu tumačenja, primene ili sprovođenja opštih uslova. Ako strane ne uspeju da reše spor na taj način, nadležan sud je sud u Beogradu”.

Ovakva odredba proizvodi sledeću posledicu: po-trošači sa prebivalištem, odnosno boravištem u Kragu-jevcu, Kruševcu, Novom Sadu, Nišu ili nekom drugom gradu u Republici Srbiji, u otpočinjanju eventualnog sudskog postupka bili bi u obavezi da dolaze u Beograd na suđenje. To za potrošače predstavlja dodatni trošak, pre svega trošak prevoza do Beograda, što često nisu u mogućnosti sebi da priušte i što može biti jedan od odlučujućih faktora za odustajanje od sudske zaštite svojih prava.

Odredba iz pretplatničkog ugovora mobilnog ope-ratora nije usamljen primer u praksi. Ugovor o otva-ranju, vođenju i gašenju tekućih računa fizičkih lica jedne od vodećih banaka koja posluje na domaćem tr-žištu sadrži sličnu odredbu. Propisano je da se sporni odnos između banke i korisnika može rešiti u vansud-skom postupku posredovanja odnosno medijacije pred Narodnom bankom Srbije, odnosno drugim organom nadležnim za posredovanje u skladu sa odredbama Zakonao zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl.glasnikRS”,br.36/2011i139/2014), a da u slučaju nemogućnosti rešavanja spornog odnosa na prethodno

opisani način, ugovorne strane ugovaraju nadležnost suda u Beogradu.

Nepravična ugovorna odredba je ona „odredba či-ji je predmet ili posledica davanjeovlašćenjatrgovcuda jednostranomenja sadržinuugovornihodreda-ba,uključujućiobeležjarobeiliusluga” (član 45. stav 1. tačka 11) Zakona).

Nepravična ugovorna odredba je ona „odredba či-ji je predmet ili posledica pravotrgovcadanabilokojinačin poveća ugovorenu cenu, ako nije ugovorenopravopotrošačadau tom slučaju raskineugovor” (član 45. stav 1. tačka 7) Zakona).

Jedna od odredaba koja se može naći u opštim uslo-vima mobilnog operatora koji decenijama posluje na teritoriji Republike Srbije glasi da operator može da izmeni cene usluga i druge komercijalne uslove i da se obavezuje da o tome unapred obavesti korisnika (po-trošača) tako što će izmene objaviti na svojoj internet stranici. Dalje, operator ima pravo da promeni tarifni paket korisnika usled promena na tržištu i poslovne politike. U tom slučaju operator je dužan da obavesti korisnika o nameravanoj promeni na svojoj internet stranici i da mu omogući korišćenje tarifnog paketa približne sadržine. Ako se navedenim izmenama bit-no menjaju uslovi pod kojima je ugovor zaključen na štetu korisnika, korisnik ima pravo da raskine ugovor bez plaćanja penala. O izmenama ove vrste operator korisnika obaveštava i uz dostavljeni račun za pružene usluge.

Obaveza je mobilnog operatora da o svakoj prome-ni tarifnog paketa ili cene usluge obavesti potrošača. Isticanje obaveštenja o ovim promenama samo na in-ternet stranici operatora ne smatra se adekvatnim in-formisanjem potrošača. Potrošač se ne može obavezati da prati navedene promene tako što će redovno pose-ćivati internet stranicu operatora u cilju blagovreme-nog informisanja o predstojećim izmenama. Obaveza je trgovca da o izmenama potrošača obavesti npr. putem sms poruke ili uz mesečni račun. U prilog ovome govo-ri i odredba člana 88. Zakona prema kojem je trgovac dužan da potrošača obavesti o promeni cene i op-štih uslova ugovora najkasnije 30 dana pre početka primene promenjenih cena. Potrošač ima pravo na raskid ugovora ukoliko nije saglasan sa promenom ce-ne i izmenom opštih uslova navedenim u obaveštenju trgovca (pored prava na raskid, potrošač ima i obavezu da plati iznos za usluge koje su mu pružene do dana ra-skida ugovora - član 89. Zakona). Gore opisana odred-ba iz opštih uslova mobilnog operatora propisuje pra-vo potrošača da ugovor raskine, ali je pravo na raskid uslovljeno time da je reč izmenama koje bitno menjaju uslove ugovora na štetu potrošača.

Nepravična ugovorna odredba je ona „odredba či-ji je predmet ili posledica obavezivanjepotrošačadaizvršisvesvojeugovorneobavezeuslučajudatrgo-



vacneizvršisvojeugovorneobavezeucelosti” (član 45. stav 1. tačka 8) Zakona).

Nametanje odredbe potrošaču da uredno plaća preuzete obaveze bez obzira na istovremeno neizvrša-vanje obaveza od strane trgovca kao druge ugovorne strane takođe je prisutno u opštim uslovima poslova-nja mobilnog operatora. Naime, propisano je da je pot-pisivanjem ugovora korisnik (potrošač) saglasan da će operator pružati uslugu mobilne telefonije u okviru tehničkih i operativnih mogućnosti mreže i da uslu-ga možda neće biti dostupna u svakom trenutku i na svakom mestu. Takođe, korisnik se obavezuje da plaća mesečnu obavezu za uslugu čak i onda kada usluga nije dostupna u određeno vreme ili na određenom mestu, i u situaciji kada korisnik nije koristio uslugu u određe-nom periodu.

Kako se sankcionišu nepravične ugovorne odredbe potrošačkih ugovora u srpskom pozitivnim pravu?

Sankcije za ugovaranje nepravičnih ugovornih odredaba u potrošačkim ugovorima i opštim uslo-vima poslovanja su trojake: upravnopravne, prekr-šajne i građanskopravne.

Zakonom je predviđen novi upravni postupak zaštite kolektivnog interesa potrošača (postupak zaštite kolektivnog interesa potrošača detaljno je re-gulisan glavom XIV Zakona, čl. 145. do 153.) koji vodi resorno ministarstvo, po službenoj dužnosti ili po zahtevu ovlašćenog lica (lica ovlašćena da podnesu zahtev za zaštitu kolektivnog interesa potrošača jesu udruženja i savezi udruženja za zaštitu potrošača ko-ji su upisani u Evidenciju koju vodi ministarstvo nad-ležno za zaštitu potrošača). Trgovcima - pružaocima usluga (bankarskih, telekomunikacionih, turističkih, usluga osiguranja i sl.) koji ugovaraju nepravične ugo-vorne odredbe u adhezionim, standardnim ugovorima i opštim uslovima i krše prava i interese potrošača ko-lektivno, moguće je izreći upravnu meru. Naime, reč je o donošenju upravnog akta kojim se utvrđuje povreda kolektivnog interesa potrošača i određuje mera zašti-te kojom se trgovcu nalaže da bez odlaganja obustavi ugovaranje nepravičnih ugovornih odredaba. Takođe, trgovcu se može naložiti da o sprovođenju izrečene mere obaveštava nadležni organ uprave.

Trgovac koji povredi kolektivni interes potrošača i/ili koji postupa suprotno izrečenoj meri zaštite kolek-tivnog interesa potrošača može biti prekršajno sankci-onisan (propisane novčane kazne za pravno lice iznose od 300.000 do 2.000.000 dinara - član 160. Zakona). Uz prekršajnu kaznu može se izreći i zaštitna mera obavljanja delatnosti u trajanju od šest meseci do godinu dana.

Pokretanje ili vođenje (upravnog) postupka zaštite kolektivnog interesa potrošača ne sprečava potrošača kome je prouzrokovana šteta da pokrene pred nadlež-nim sudom postupak za naknadu štete ili postupak za poništaj ili utvrđivanje ništavosti ugovora, odno-sno da pred sudom pokrene bilo koji drugi postupak za ostvarenje svojih prava. Ovo predstavlja privatnoprav-nu (građanskopravnu) zaštitu potrošača.

Građanskopravna sankcija za ugovaranje nepravič-ne ugovorne odredbe je ništavost. Članom 43. Zakona propisano je da su nepravične ugovorne odredbe ništa-ve. Takođe, propisano je da su ništave odredbe ugovora koje direktno ili indirektno uskraćuju ili ograničavaju prava potrošača.

Kada se sudskom presudom utvrdi da je određena ugovorna odredba ništava, takva odredba ne obavezuje potrošača. Ništavost pojedine odredbe ugovora ne po-drazumeva ništavost celog ugovora ako ugovor može da proizvodi pravno dejstvo bez te odredbe (u pitanju je delimična ništavost koja je regulisana i članom 105. ZOO prema kojem ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovo-ra ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Stavom 2. istog člana propisano je da će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlu-čujuća pobuda ugovora u slučaju kad je ništavost usta-novljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje). Međutim, ukoliko ugovor bez ponište-ne odredbe ne može da proizvodi pravno dejstvo, takav ugovor više neće obavezivati potrošača.

Posledice ništavosti nisu regulisane normama Za-kona već normama ZOO, i to članom 104. kojim je pro-pisano da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (detaljnije o ništavim ugovorima vi-di čl. 103. do 110. ZOO). •



Obavezan upis u Centralni registar Da bi se vršio bilo kakav promet hrane životinjskog

porekla subjekat u poslovanju sa hranom je obavezan da bude upisan u Centralni registar koji se vodi u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine kako je to predviđeno članom 15. Zakonaobezbedno-stihrane(„Sl.glasnikRS”,br.41/2009- dalje: Zakon).

Pravno lice i preduzetnik se upisuju u Registar pri-vrednih subjekata u skladu sa zakonom kojim se uređu-je registracija privrednih subjekata.

Za subjekta u poslovanju sa hranom koji nije upisan u Registar odobrenih objekata za ovu vrstu delatno-sti nije moguće utvrditi sledljivost proizvoda životinj-skog porekla kako je to predviđeno Zakonomovete-rinarstvu („Sl. glasnik RS”, br. 91/2005, 30/2010 i93/2012) i Zakonom.

Odredbama člana 146. stav 1. tačka 12) Zakona o ve-terinarstvu propisano je da u vršenju poslova inspek-cijskog nadzora veterinarski inspektor ima pravo i dužnost da proverava upis objekata iz člana 72. ovog

zakona u Registar objekata, Registar odobrenih objeka-ta i Registar izvoznih objekata.

U Centralnom registru vode se podaci o: 1) odobrenim objektima i 2) registrovanim objektima. Centralni registar vodi Ministarstvo poljoprivre-

de, šumarstva i vodoprivrede, na način koji propiše ministar.

Objekti za proizvodnju i promet hrane i hrane za životinje odobravaju se ili registruju, u skladu sa po-sebnim propisima.

Objekat za proizvodnju i promet hrane (i hrane za ži-votinje), odobren ili registrovan, u skladu sa posebnim propisom, smatra se objektom upisanim u Centralni re-gistar i podaci o tome vode se u Centralnom registru.

Ako posebnim propisom nije predviđeno prethodno utvrđivanje ispunjenosti uslova za obavljanje određene delatnosti, ti objekti se upisuju u Centralni registar, na osnovu prijave subjekta u poslovanju hranom i hranom za životinje.

Pravno lice i preduzetnik ne može da otpočne proizvodnju i promet hrane i hrane za životinje pre

PREDMET KONTROLE SUBJEKATA KOJI POSLUJU SA HRANOM OD STRANE

VETERINARSKE INSPEKCIJE

Sažetak• Neophodan uslov koji privredni subjekt koji se bavi poslovanjem sa hranom treba da ispuni je upis u Centralni

registar. • U Centralnom registru vode se podaci o:

1) odobrenim objektima i 2) registrovanim objektima.

• Veterinarski inspektor ima pravo i dužnost da proverava upis objekata u Registar objekata, Registar odobre-nih objekata i Registar izvoznih objekata.

• Subjekti u poslovanju hranom dužni su da uspostave sistem za osiguranje bezbednosti hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane, osim na nivou primarne proizvodnje, u svakom objektu pod njihovom kontrolom, u skladu sa principima dobre proizvođačke i higijenske prakse i analize opasnosti i kritičnih kontrol-nih tačaka (HACCP).

• Sertifikacija sistema bezbednosti hrane nije zakonska obaveza. • U svim fazama proizvodnje i prometa predmeta opšte upotrebe mora biti obezbeđena sledljivost. • Subjekt u poslovanju hranom je u obavezi da obezbedi dostupnost podataka o sledljivosti nadležnim orga-

nima za vršenje službene kontrole.



upisa u Centralni registar, odnosno u registar utvrđen posebnim propisom, a fizičko lice pre upisa u Centralni registar.

Inspekcijska kontrola subjekata u poslovanju hranom

Izvršena je podela nadležnosti organa državne upra-ve, po fazama proizvodnje hrane i vrstama hrane, na veterinarsku, poljoprivrednu, fitosanitarnu i sanitarnu inspekciju.

Odredbama člana 73. stav 1. tač. 1), 2) i 3) Zakona propisano je u vršenju poslova inspekcijskog nadzora veterinarski inspektor, pored ovlašćenja utvrđenih za-konom kojim je uređen inspekcijski nadzor veterinar-skog inspektora, odnosno u skladu sa podelom nadlež-nosti iz člana 12. ovog zakona ima pravo i dužnost da:

1) kontroliše da li svi subjekti i organi na koje se za-kon odnosi preduzimaju mere u oblasti bezbed-nosti hrane i hrane za životinje u skladu sa ovim zakonom;

2) proverava da li su subjekti u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje upisani u Centralni re-gistar objekata iz člana 15. stav 1. ovog zakona;

3) proverava da li je pravno lice, preduzetnik, od-nosno fizičko lice otpočelo da obavlja delatnost pre upisa u Centralni registar, odnosno u registar utvrđen posebnim propisom iz člana 15. stav 8. ovog zakona.

Sistem za osiguranje bezbednosti hrane

Odredbama člana 47. Zakona propisano je subjekti u poslovanju hranom dužni su da uspostave sistem za osi-guranje bezbednosti hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane, osim na nivou primarne pro-izvodnje, u svakom objektu pod njihovom kontrolom, u skladu sa principima dobre proizvođačke i higijenske prakse i analize opasnosti i kritičnih kontrolnih tača-ka (HACCP). Ministar, odnosno ministar za poslove zdravlja, bliže propisuje uslove za ocenu postupaka samokontrole.

U članu 48. Zakona propisno je da subjekti u poslo-vanju hranom dužni su da koriste uputstvo za dobru proizvođačku i higijensku praksu i primenu HACCP.

Veterinarska inspekcija kontroliše da li subjekt u poslovanju hranom koristi uputstvo za dobru proizvo-đačku i higijensku praksu i primenu HACCP (član 48. stav 1).

Uputstvo za dobru proizvođačku, higijensku praksu i HACCP - propisani su u čl. 48. i 53. Zakona, dok Naci-onalne mere iz čl. 49. i 54. obuhvataju odstupanja koja se odnose na male subjekte u poslovanju hranom, od-

nosno subjekata koji se nalaze na područjima u kojima postoji posebno geografsko ograničenje, radi olakšanja njihovog poslovanja, imajući u vidu bitne faktore rizika, ako takva odstupanja ne utiču na ostvarivanje ciljeva ovog zakona.

Za razliku od uspostavljanja sistema bezbednosti hrane, sertifikacija sistema bezbednosti hrane nije zakonska obaveza.

Klasifikacija subjekata koji posluju sa hranom

Ne postoji neka jedinstvena definicija velikih, sred-njih i malih subjekata koji se bave hranom, ali se oni mogu da klasifikuju po broju zaposlenih i po obrtu finansijskih sredstava i ostvarenom profitu. Tako, malim subjektima u poslovanju hranom se smatraju oni koje imaju do 50 zaposlenih, srednjim koji imaju 50 do 250 zaposlenih i velikim koji imaju više od 250 zaposlenih.

Takođe, neki od njih mogu da budu klasifikovani kao „mikro-subjekti” (do 10 zaposlenih) i samostalne rad-nje („sole traders”) u kojima radi samo vlasnik.

Službene kontrole koje sprovodi nadležni organ su organizovane tako da bi se utvrdila efikasnost samo-kontrola koje sprovodi subjekat u poslovanju hranom. To ne znači da će nadležni organ ostati izvan obave-zne kontrole i nadzora, već uspostavljanjem principa sledljivosti i preciziranjem pojma službena kontrola se omogućava kontinuirani nadzor nad celokupnim poslo-vanjem svih subjekta koji su uključeni i u proizvodnju i promet hrane životinjskog porekla i obaveznog izvešta-vanja o svim elementima unutar lanca hrane.

Obaveza obezbeđenja sledljivosti proizvoda

Zakonom o zdravstvenoj ispravnosti predmetaopšteupotrebe(„Sl.glasnikRS”,br.92/2011) uređuju se:

- uslovi koje u pogledu zdravstvene ispravnosti mo-raju da ispunjavaju predmeti opšte upotrebe, na-menjeni za ljudsku upotrebu), koji se proizvode u Republici Srbiji ili se uvoze ili izvoze radi stavljanja u promet,

- uslovi za vršenje nadzora nad zdravstvenom ispravnošću predmeta opšte upotrebe, kao i

- obaveze i odgovornosti subjekata u poslovanju predmetima opšte upotrebe.

U svim fazama proizvodnje i prometa predmeta opšte upotrebe mora biti obezbeđena sledljivost. Subjekt u poslovanju predmetima opšte upotrebe du-žan je da ima dokumentaciju kojom identifikuje, kako subjekte od kojih nabavlja sirovine, materijale i pred-



mete opšte upotrebe, tako i subjekte koje snabdeva si-rovinama, materijalima i predmetima opšte upotrebe. On je u obavezi da obezbedi dostupnost podataka o sledljivosti nadležnim organima za vršenje službe-ne kontrole. Predmeti opšte upotrebe koji se stavljaju u promet na teritoriji Republike Srbije moraju biti ozna-čeni na propisan način radi identifikacije i sledljivosti.

Sanitarno-higijenski uslovi Subjekt u poslovanju predmetima opšte upotrebe

dužan je da pre početka obavljanja delatnosti, u objekti-ma u kojima će obavljati tu delatnost obezbedi sanitar-no - tehničke i higijenske uslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje sanitarni nadzor. Zakonomosanitar-nomnadzoru(„Sl.glasnikRS”,br.125/2004) uređuju se poslovi sanitarnog nadzora, način i postupak vršenja sanitarnog nadzora, određuju se oblasti i objekti ko-

ji podležu sanitarnom nadzoru i sanitarni uslovi koje ti objekti moraju ispunjavati, kao i ovlašćenja, prava i dužnosti sanitarnih inspektora u postupku sanitarnog nadzora.

Iz navedenog proizilazi da preduzetnik treba da ispuni uslove koji su propisani i Pravilnikomo sani-tarno-higijenskim uslovima za objekte u kojima seobavlja proizvodnja i promet životnih namirnica ipredmeta opšte upotrebe („Sl. glasnikRS” br. 6/97i52/97) kojim su bliže se propisani sanitarno-higijen-ski uslovi za objekte u kojima se obavlja proizvodnja i promet životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, u pogledu lokacije objekta, okruženja, izgradnje, uređe-nja, snabdevanja vodom, odvoda otpadnih voda, ukla-njanja čvrstih otpadnih materija, prostorija i opreme. •

DraganKomnenović


Preporučena cena na pakovanju proizvoda koja se razlikuje od one istaknute od strane trgovca

◊ Pitanje:

• Da li je dozvoljeno staviti preporučenu cenu na pakovanju proizvoda koja možda neće biti ispoštovana od strane trgovca?

◊ Odgovor: Proizvod koji se stavlja u promet mora biti obeležen, odnosno deklarisan. Zakon o trgovini ("Sl. glasnik RS", br.

53/2010 i 10/2013 - dalje: Zakon) u članu 40. taksativno navodi koji se podaci moraju istaći na pakovanju proizvoda, odnosno na etiketi.

Zakon, kao ni drugi zakoni koji uređuju promet robe, ne sadrži zakonsku odredbu kojom se zabranjuje da se pored po-dataka iz deklaracije na pakovanju ili etiketi proizvoda istakne i preporučena cena. Neki proizvođači ovo koriste, te se u maloprodaji mogu naći proizvodi na čijem pakovanju stoji preporučena maloprodajna cena koju je odredio proizvođač.

Za trgovca preporučena cena nije obavezujuća, već okvirna, sugerišuća cena. Naime, formiranje cena na tržištu je slobodno. U odnosu na visinu preporučene cene, cena koju odredi trgovac može biti viša ili niža. Trgovac je pravno ili fizičko lice koje nastupa na tržištu u komercijalne svrhe, odnosno u cilju sticanja dobiti. Postoje brojni faktori koji vode ka profitabilnosti jednog trgovca, a utvrđivanje prave cene se ističe kao najznačajniji. Prava cena je ona cena koju je potrošač spreman da plati, a koja će istovremeno obezbediti dobit trgovcu.

Kada formira cenu za robu koju nudi, trgovac je dužan da je istakne. Zakon u članu 41. ovu dužnost neposredno propisuje. Trgovac je dužan da na jasan, nesumnjiv, lako uočljiv i čitljiv način istakne prodajnu cenu robe/usluga koja se nudi u trgovini na malo.

Važno je istaći da razlika u iznosu preporučene i prodajne cene u trgovini na malo može dovesti potrošače u zabludu. Krupnim brojevima istaknuta preporučena cena na pakovanju proizvoda navodi potrošača da stavi u korpu proizvod, istovremeno ne čitajući sitnijim brojevima istaknutu prodajnu cenu na rafu. Prilikom plaćanja na kasi potrošač saznaje da treba da plati više od iznosa koji je pročitao na pakovanju proizvoda. Ovakve i slične situacije mogu obmanjujuće delovati na potrošača, usled čega potrošač donosi ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo. •




Naknada troškova vraćanja robe u slučaju odustanka od strane potrošača

◊ Pitanje:

• U slučaju odsutanka od ugovora od strane potrošača koji je zaključen putem interneta ko snosi troškove vraćanja robe i da li je trgovac dužan da potrošaču vrati sve uplate koje je primio, uključujući i troškove isporuke?

◊ Odgovor:

U slučaju da potrošač odustaje od ugovora, dužan je da isporučenu robu vrati nazad trgovcu u zakonskom roku i potro-šač je taj koji snosi direktne troškove vraćanja robe. Pre zaključenja ugovora na daljinu ili ugovora koji se zaključuje izvan poslovnih prostorija, trgovac je dužan da o ovoj obavezi obavesti potrošača. Ukoliko trgovac propusti da to učini, troškovi vraćanja robe padaju na trgovca, odnosno postaju njegova obaveza.

Takođe, trgovac kao jača ugovorna strana u odnosu sa potrošačem može da preuzme ovu obavezu na sebe, u cilju dobre poslovne prakse, privlačenja budućih potrošača i jačanja svoje pozicije u odnosu na konkurente.

Obaveze trgovca u slučaju potrošačevog odustanka od ugovora jasno su propisane članom 34. Zakona o zaštiti potro-šača ("Sl. glasnik RS", br. 62/2014). Trgovac je dužan da bez odlaganja izvrši povraćaj uplata koje je primio od potrošača, uključujući i troškove isporuke, a najkasnije u roku od 14 dana kada je primio izjavu potrošača da odustaje od ugovora. Dakle, trgovac vrši povraćaj novca koji uključuje iznos koji je potrošač platio kao cenu za kupljenu robu i iznos troškova isporuke koje je potrošač platio kada mu je roba isporučena.

Međutim, ukoliko se potrošač prilikom zaključenja ugovora odlučio za isporuku koja odstupa od najjeftinije uobičajene isporuke koju je ponudio trgovac, trgovac nije dužan da izvrši povraćaj troškova takve dostave (npr. potrošač je zahtevao brzu dostavu kurirskom službom).

Zakonom nije propisano pravo trgovca da u slučaju potrošačevog odustanka od ugovora ograniči svoju obavezu povra-ćaja novca samo na povraćaj iznosa koji je potrošač platio kao cenu za kupljenu robu, niti da o tome obavesti potrošača u vidu predugovornog obaveštenja.

Primeri iz prakse ukazuju na trend oglašavanja besplatne dostave robe na adresu potrošača kod ovih modaliteta kupo-vine, čime se navode potrošači da zaključuju ugovore iz fotelje, kupujući preko Interneta ili naručivanjem robe telefonom, ne razmišljajući o tome da je trošak isporuke već uključen u prodajnu cenu. •


Pravilno vođenje KEPU knjige u slučaju komisione prodaje polovnih kaciga i delova za motore

◊ Pitanje:

• Preduzetnik, vlasnik trgovinske radnje, koji se bavi prodajom delova za automobile želi da vrši komiso-nu prodaju polovnih kaciga i ostale opreme od fizičkih lica. Na koji način se u navedenom slučaju pravil-no popunjava KEPU knjiga i da li postoje neki posebni uslovi za bavljenje ovom delatnošću?

◊ Odgovor:

Ugovorom o komisionu obavezuje se komisionar da za naknadu (proviziju) obavi u svoje ime i za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu poverava komitent.

Zakonom o trgovini ("Sl. glasnik RS", br. 53/2010 i 10/2013 - dalje: Zakon), uređuju se uslovi i način za obavljanje i unapređenje trgovine na jedinstvenom tržištu Republike Srbije, kao i zaštita tržišta, zaštita od nepoštene tržišne utakmice i nadzor. U smislu ovoga zakona, trgovina je skup svih poslovnih aktivnosti prometa robe, odnosno usluga sa ciljem ostva-rivanja dobiti, kao i drugog društveno-ekonomskog cilja.



Odredbama člana 37. stav 1. Zakona, propisano je da je trgovac dužan da vodi evidenciju o nabavci, prodaji i prodajnoj ceni robe, kao i druge evidencije o isporuci, odnosno prevozu robe. Ministar bliže propisuje sadržinu, oblik, način vođenja i mesto čuvanja evidencije iz stava 1. istoga člana.

S obzirom da nije donet podzakonski akt kojim bi bila bliže regulisana sadržina, oblik i način vođenja evidencije, shodno odredbi člana 80. stav 2. Zakona, do donošenja podzakonskih akata na osnovu ovlašćenja iz ovog zakona primenjivaće se podzakonski akti doneti do dana stupanja na snagu ovog zakona, osim odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom. U ovom slučaju to je Pravilnik o evidenciji prometa robe i usluga ("Sl. glasnik RS", br. 45/96, 48/96 - ispr., 9/97, 6/99, 109/2009 i 7/2010 - dalje: Pravilnik). Odredbom člana 1. stav 1. Pravilnika propisano je da privredna društva i druga pravna lica i preduzetnici koji obavljaju promet robe ili vrše usluge u prometu robe (dalje: obveznik), vode evidenciju o primljenoj i prodatoj, odnosno isporučenoj robi i izvršenim uslugama u Knjizi evidencije prometa i usluga - obrascu KEPU, koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo.

Shodno odredbi člana 6. Pravilnika, obveznik-komisionar vrši knjiženje na osnovu prijemno-evidencionog lista - obras-ca KR i evidencije isplaćene i vraćene robe - obrasca KR-1, koji su odštampani uz ovaj pravilnik i čine njegov sastavni deo. Takođe dužan je da vodi dnevni izveštaj o prijemu robe na komisionu prodaju od komitenata fizičkih lica - obrazac KRI i dnevni izveštaj isplaćene i vraćene robe komitentima - fizičkim licima - obrazac KRI-1, koje komisionar sačinjava u skladu sa ovim pravilnikom. Sadržaj ovih obrazaca propisan je odredbom člana 6. Pravilnika.

U skladu sa odredbom člana 8. Pravilnika, obveznik - komisionar u kolonu 4. upisuje vrednost primljene robe po svojim prodajnim cenama (sa porezom na dodatu vrednost i provizijom), a na osnovu propisanog dokumenta o prijemu robe pri-jemno-evidencionog lista komisione robe - obrazac KR, uz koji se prilažu isprave o kvalitetu i isprave o nabavci robe kada se roba prima u komisionu prodaju od strane pravnog lica ili preduzetnika.

Odredba člana 8. stav 1. tačka 4) Pravilnika, propisuje da se u kolonu 4. upisuje zaduženje obveznika u tom objektu-prodajnom mestu, pa je u podtački b) navedeno da obveznik-komisionar u kolonu 4. upisuje vrednost primljene robe po svojim prodajnim cenama (sa porezom na dodatu vrednost i provizijom), a na osnovu propisanog dokumenta o prijemu robe prijemno-evidencionog lista komisione robe-obrazac KR. Ukoliko se u komisionu prodaju prima roba od pravnog lica ili preduzetnika, uz obrazac KR prilažu se isprave o kvalitetu i isprave o nabavci robe. Istom podtačkom je regulisano da ako se roba vraća komitentu, komisionar vrši storniranje crvenim stornom i prilikom sabiranja stranica u KEPU obrascu crveni storno se oduzima od ukupnog zbira.

Komisionar je dužan da označi robu koju stavlja u promet na propisani način. Takođe, privredni subjekat je dužan da vodi evidenciju shodno propisima kojima su regulisani računovodstvo i porez.

S obzirom da se radi o kacigama, veoma je važno da se i u slučaju ove robe primenjuju odredbe Zakona o opštoj bezbed-nosti proizvoda ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009). Naime, shodno odredbi člana 4. Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda pro-izvod je svaki finalni proizvod, uključujući i proizvod u vezi sa pružanjem usluga koji se u obavljanju delatnosti isporučuje ili čini dostupnim potrošaču ili drugom korisniku, uz naknadu ili bez naknade, bez obzira na to da li je nov, upotrebljavan ili prepravljen, osim upotrebljavanog proizvoda koji se isporučuje kao antikvitet, kao i proizvoda koji pre upotrebe treba popraviti ili prepraviti, pod uslovom da isporučilac o tome na jasan način unapred obavesti lice kome isporučuje takve proizvode. •



1. Pojam poljoprivrednog gazdinstva i porodičnog poljoprivrednog gazdinstva

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodopri-vrede pokrenulo je postupak registracije poljopri-vrednih gazdinstava u Republici Srbiji, počev od maja 2004. godine, a na osnovu tada važeće Uredbe o Regi-stru poljoprivrednih gazdinstava („Sl. glasnik RS”, br. 45/2004).

Projekat uspostavljanja Registra poljoprivrednih gazdinstava u Republici Srbiji ima za cilj unapređenje poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji i poveća-nje njene konkurentnosti na tržištu EU i zasnovan je na načelu dobrovoljnosti

Registracija poljoprivrednih gazdinstava, status poljoprivrednih gazdinstava, prava i obaveze koje se ostvaruju na osnovu tog statusa, uključujući pravo na podsticaje koji se dodeljuju od strane budžeta Repu-blike Srbije, regulisani su Zakonom o poljoprivredii ruralnom razvoju („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 i10/2013 - dr. zakon - dalje: Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju), Zakonom o podsticajima u po-ljoprivredi i ruralnomrazvoju („Sl. glasnikRS”, br.10/2013 i 142/2014), kao i podzakonskim aktima donetim na osnovu tih zakona, od kojih su najvažniji: PravilnikoupisuuRegistarpoljoprivrednihgazdin-stavaiobnoviregistracije,kaoiouslovimazapasi-vanstatuspoljoprivrednoggazdinstva(„Sl.glasnikRS”,br.17/2013- dalje: Pravilnik o upisu u Registar), Pravilnik o načinu ostvarivanja prava na osnovnepodsticaje u biljnoj proizvodnji i obrascu zahtevaza ostvarivanje tih podsticaja („Sl. glasnik RS”, br.29/2013), Pravilnik o uslovima, načinu i obrascu

zahteva zaostvarivanjepravana regres zagorivo(„Sl.glasnikRS”,br.40/2014), Pravilnikouslovima,načinu iobrascuzahtevazaostvarivanjepravanaregres za đubrivo („Sl. glasnik RS”, br. 40/2014 i57/2014), Pravilnikouslovima inačinuostvariva-njapravanakreditnupodršku(„Sl.glasnikRS”,br.30/2014i87/2014).

Članom 2. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvo-ju definisan je pojam poljoprivrednog gazdinstva i po-rodičnog poljoprivrednog gazdinstva.

Poljoprivredno gazdinstvo je proizvodna jedinica na kojoj privredno društvo, zemljoradnička zadruga, ustanova ili drugo pravno lice, preduzetnik ili poljopri-vrednik obavlja poljoprivrednu proizvodnju.

Porodično poljoprivredno gazdinstvo je poljopri-vredno gazdinstvo na kojem fizičko lice - poljoprivred-nik, zajedno sa članovima svog domaćinstva obavlja poljoprivrednu proizvodnju.

Iz napred navedenog proizilazi da poljoprivredno gazdinstvo, kao takvo, nije privredni subjekt, a nije ni subjekt prava, odnosno poljoprivredno gazdinstvo ni-je nosilac prava i obaveza u pravnom prometu. Ono je samo vid organizovanja poljoprivredne proizvodnje dok su nosioci prava i obaveza pravna ili fizička lica koja tu delatnost obavljaju, u okviru poljoprivrednog gazdinstva, kao proizvodne jedinice, odnosno načina organizovanja poljoprivredne proizvodnje. S obzirom da poljoprivredno gazdinstvo nije privredni subjekt, ne upisuje se u Registar privrednih subjekata, ne do-deljuje mu se PIB, ni matični broj. U registar privrednih subjekata upisuju se ona pravna i fizička lica koja obav-ljaju poljoprivrednu delatnost u okviru poljoprivred-nog gazdinstva, a za koja je zakonom propisano da se registruju u odgovarajući registar privrednih subjekata (pravna lica i preduzetnici) ili drugi odgovarajući regi-

PORODIČNO POLJOPRIVREDNO GAZDINSTVO: REGISTRACIJA, PRAVNI POLOŽAJ, PLAĆANJE

POREZA NA PRIHOD OD SAMOSTALNE DELATNOSTI I DOPRINOSA ZA OBAVEZNO

SOCIJALNO OSIGURANJE



star (zadruge, ustanove...), dok fizičko lice - poljopri-vrednik nema zakonsku obavezu upisa u registar.

Iz napred navedenog, takođe, proizilazi da je poljo-privredno gazdinstvo širi pojam od pojma porodično poljoprivredno gazdinstvo. Naime, pojmom poljopri-vredno gazdinstvo obuhvaćene su sve proizvodne jedi-nice na kojima se obavlja poljoprivredna proizvodnja, a koje su registrovane kao poljoprivredno gazdinstvo, bez obzira koje pravno ili fizičko lice obavlja poljopri-vrednu proizvodnju, uključujući i fizičko lice poljopri-vrednika. Porodično poljoprivredno gazdinstvo je ono poljoprivredno gazdinstvo na kome delatnost obavlja isključivo fizičko lice - poljoprivrednik, zajedno sa čla-novima svog porodičnog domaćinstva, i koje, nije upi-sano u Registar privrednih subjekata ili drugi odgova-rajući registar.

U nastavku ovog teksta bavićemo se upravo poro-dičnim poljoprivrednim gazdinstvom, čiji je položaj u našem pravnom sistemu, kako u pogledu statusnih pi-tanja, tako i u poresko-pravnom smislu, u velikoj meri, sui generis, promenljiv, i nedovoljno jasno definisan.

U vezi sa pojmom porodičnog poljoprivrednog gaz-dinstva su i pojmovi poljoprivrednik, nosilac porodič-nog poljoprivrednog gazdinstva i član porodičnog po-ljoprivrednog domaćinstva.

Poljoprivrednik je nosilac ili član porodičnog poljo-privrednog gazdinstva koji se isključivo bavi poljopri-vrednom proizvodnjom, saglasno članu 2. stav 8. Zako-na o poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva je fizičko lice - poljoprivrednik i preduzetnik koji obavlja poljoprivrednu proizvodnju, i koje je upisano u Regi-star poljoprivrednih gazdinstava (dalje: Registar), kao nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, sagla-sno članu 2. stav 6. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Član porodičnog poljoprivrednog domaćinstva je punoletni član istog domaćinstva, koji se stalno, ili po-vremeno, bavi radom na gazdinstvu i koji je upisan u Registar kao član porodičnog poljoprivrednog gazdin-stva, na osnovu izjave da je član porodičnog poljopri-vrednog gazdinstva, odnosno maloletni član istog do-maćinstva, na osnovu izjave roditelja odnosno starate-lja, saglasno članu 2. stav 7. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju.

2. Registar poljoprivrednih gazdinstava i registracija poljoprivrednih gazdinstava

Zakonom o poljoprivredi i ruralnom razvoju obra-zovana je Uprava za agrarna plaćanja, kao organ uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede.

U nadležnost Uprave za agrarna plaćanja, između ostalog, spada vođenje Registra, raspisivanje konkur-sa za podsticaje, dodela podsticaja i isplate na osnovu ostvarenog prava na podsticaj i povraćaj u slučaju neis-punjenja ugovornih obaveza od strane korisnika.

Iako je vođenje Registra u nadležnosti Uprave za agrarna plaćanja, Registar i dalje vodi Uprava za tre-zor, na osnovu Sporazuma o poveravanju poslova vo-đenja registra poljoprivrednih gazdinstava između Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Ministarstva finansija, broj 32- 00- 8/2010- 09 od 02.02.2010. godine i Ugovora o poveravanju poslova Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivre-de - Uprava za agrarna plaćanja Ministarstvu finan-sija - Upravi za trezor, broj 271- 401- 00- 0008/2010 od 08.03.2013. godine i broj 320- 120/10- 001 od 05.03.2013. godine.

U Registar se upisuju privredna društva, zemljorad-ničke zadruge, druga pravna lica kao što su ustanove, škole, manastiri, crkve i druge organizacije, preduzet-nici i poljoprivrednici, koji obavljaju poljoprivrednu proizvodnju.

Poljoprivrednik može biti upisan u Registar, kao no-silac ili član, samo jednog poljoprivrednog gazdinstva.

Da bi se neko lice koje se bavi poljoprivredom, uk-ljučujući i poljoprivrednika, upisalo u Registar mora biti korisnik poljoprivrednog zemljišta, po osnovu pra-va svojine, po osnovu rešenja o komasaciji, po osnovu ugovora o zakupu ili ustupanju poljoprivrednog zemlji-šta na korišćenje, saglasno članu 21. Zakona o poljopri-vredi i ruralnom razvoju.

Kada je predmet upisa poljoprivrednik odnosno porodično poljoprivredno gazdinstvo, u Registar se mogu, a ne moraju, upisati članovi porodičnog poljo-privrednog gazdinstva.

Kao sedište porodičnog poljoprivrednog gazdinstva u Registar se upisuje mesto prebivališta nosioca poro-dičnog poljoprivrednog gazdinstva, saglasno članu 23. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju.

3. Uslovi za upis u Registar

3.1. Zemljišni fond poljoprivrednog gazdinstva

Jedan od uslova koje treba ispuniti da bi se poljo-privredno gazdinstvo, pa i porodično poljoprivredno gazdinstvo, upisalo u Registar jeste obavezni fond po-ljoprivrednog zemljišta na teritoriji Republike Srbije koji, prema članu 2. Pravilnika o upisu u Registar, kao i o uslovima za pasivan status poljoprivrednog gazdin-stva, iznosi 0.5 ha.

Fond poljoprivrednog zemljišta može biti i manji od 0,5 ha, ukoliko se poljoprivrednik bavi stočarskom, vinogradarskom ili povrtarskom proizvodnjom (sta-



klenici i plastenici), odnosno obavlja druge oblike po-ljoprivredne proizvodnje kao što su uzgoj ribe, gajenje pečuraka, puževa, pčela i drugo.

3.2. Osnov korišćenja zemljišta Prema članu 3. Pravilnika o upisu u Registar, osnov

korišćenja zemljišta može biti: 1) pravo svojine; 2) rešenje - izvod o raspodeli komasacione mase; 3) ugovor o zakupu odnosno ugovor o ustupanju

zemljišta na korišćenje, pod uslovom da taj ugo-vor nije zaključen sa pravnim licem kao zakupo-davcem, osim ako je zakupodavac ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede, s tim da rok važenja ovih ugovora ne sme da istekne pre 31. oktobra godine na koju se odnosi upis ili regi-stracija poljoprivrednog gazdinstva.

4) pravo korišćenja zemljišta u društvenoj svojini koje je stečeno teretnim pravnim poslom.

5) prava doživotnog plodouživanja. Da bi ugovor o zakupu odnosno ugovor o ustupa-

nju zemljišta na korišćenje predstavljao validan pravni osnov za korišćenje zemljišta, mora biti zaključen u pi-sanoj formi i mora biti overen. Overa ugovora o zakupu i dalje se može vršti u opštinskim upravama, mesnim kancelarijama i sudovima.

Dalje, ugovor o zakupu odnosno ugovor o ustupanju zemljišta na korišćenje mora biti zaključen sa fizičkim licem kao zakupodavcem, izuzetno zakupodavac može biti i ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede, ako je predmet zakupa zemljište u državnoj odnosno javnoj svojini.

I najzad, ugovor o zakupu odnosno ugovor o ustu-panju zemljišta na korišćenje mora imati rok važenja najmanje do 31. oktobra godine na koju se odnosi upis, obnova ili registracija gazdinstva.

Imajući u vidu da je odredbom člana 26. stav 3. Za-kona o poljoprivredi i ruralnom razvoju propisano da lice koje podnese zahtev za upis porodičnog poljopri-vrednog gazdinstva u Registar na osnovu prava svojine na zemljištu koje se nalazi kod drugog lica po osnovu ugovora o zakupu odnosno ugovora o ustupanju ze-mljišta na korišćenje ne može biti upisano u Registar sa tim delom zemljišta, za vreme trajanja ugovora o zakupu, odnosno o davanju zemljišta na korišćenje, za-ključuje se da pravo svojine može biti osnov korišćenja zemljišta samo ako se zemljište nalazi u posedu vlasni-ka i ako isti ima pravo ubiranja plodova sa tog zemlji-šta. Zaključivanjem ugovora o zakupu sa drugim licem, vlasnik zemljišta gubi pravo da na osnovu tog istog ze-mljišta izvrši registraciju porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. Takođe, ukoliko je na zemljištu uspostav-ljena neka lična službenost, kao što je pravo doživotnog plodouživanja, pravo svojine neće biti dovoljan osnov za korišćenje poljoprivrednog zemljišta, u svrhu upisa

u Registar. Uporište za ovakav stav nalazimo i u praksi organa nadležnog za upis u Registar, koji odbija zah-teve za registraciju koji kao osnov korišćenja zemljišta ima pravo svojine koje je „ograničeno” pravom doživot-nog plodouživanja. Ovakve situacije se u praksi preva-zilaze zaključivanjem ugovora o ustupanju zemljišta na korišćenje, u kome ulogu ustupioca ima nosilac prava doživotnog plodouživanja, a ulogu korisnika zemljišta ima nosilac prava svojine, tj. vlasnik zemljišta. U vezi sa pravom doživotnog plodouživanja korisno je napome-nuti da Uprava za trezor (dalje: Uprava) ne prihvata ni ugovore o zakupu ili ustupanju zemljišta na korišćenje zaključene sa trećim licima, ukoliko je u ugovoru kao zakupodavac naveden nosilac prava svojine na pred-metnom zemljištu (vlasnik), a istovremeno na tom ze-mljištu postoji pravo doživotnog plodouživanja. Sma-tramo da takav stav nadležnog organa ima uporište u pravnoj teoriji i pozitivnim propisima. Naime, polazeći od instituta prava doživotnog plodouživanja koji se de-finiše kao pravo korišćenja odnosno upotrebe stvari i pravo ubiranja plodova, zaključuje se da vlasnik zemlji-šta na kom je uspostavljeno pravo doživotnog plodou-živanja u korist drugog lica, ima samo tzv. golu svojinu, koja u sebi ne sadrži pravo korišćenja i pravo ubiranja plodova, te stoga nije ni ovlašćen da predmetnu stvar - zemljište izdaje u zakup. Stoga, u ovoj situaciji, kod zaključivanja ugovora o zakupu sa trećim licima, gde se na mestu zakupca nalazi lice koje nije titular nijednog stvarnog prava na predmetnom zemljištu, na mestu za-kupodavca treba da bude nosilac prava doživotnog plo-douživanja, kao jedino lice koje je ovlašćeno da zemlji-šte koristi i ubira plodove od njega ili sa njega, a imajući na umu da je izdavanje u zakup upravo vid korišćenja i ubiranja plodova.

U vezi sa pravnim dejstvom ugovora o zakupu od-nosno ugovora o ustupanju zemljišta na korišćenje, u slučaju smrti zakupodavca odnosno ustupioca, potreb-no je napomenuti da ti ugovori imaju različito pravno dejstvo zavisno od toga da li je na mestu zakupodavca vlasnik ili nosilac prava doživotnog plodouživanja.

Naime, ugovor o zakupu odnosno ugovor o ustupa-nju zemljišta na korišćenje, u kom je na mestu zaku-podavca doživotni plodouživalac, u slučaju smrti istog, prestaje da proizvodi pravno dejstvo na kraju ekonom-ske godine (31. oktobra), u godini u kojoj je zakupoda-vac preminuo.

S druge strane, ugovor o zakupu odnosno ugovor o ustupanju zemljišta na korišćenje, u kom je na mestu zakupodavca vlasnik zemljišta, u slučaju smrti istog, prestaje da proizvodi pravno dejstvo:

- istekom roka korišćenja; - raskidom ugovora između naslednika zakupodav-

ca odnosno ustupioca (davaoca) na korišćenje i zakupca odnosno primaoca na korišćenje;

- raskidom ugovora od strane suda.



Navedeni razlozi za prestanak dejstva ugovora o zakupu odnosno ustupanju zemljišta na korišćenje u slučaju smrti zakupodavca odnosno ustupioca vlasnika zemljišta su alternativni, te ugovor prestaje da proizvo-di pravno dejstvo nastupanjem bilo kog od navedenih razloga.

U vezi sa odredbom člana 3. stav 4. Pravilnika o upisu u Registar koje se odnosi na pravo korišćenja zemljišta u društvenoj svojini koje je stečeno teretnim pravnim poslom, valja napomenuti da ista nema veći praktični značaj za poljoprivrednike, tj. porodična po-ljoprivredna gazdinstva, budući da su nosioci prava korišćenja na poljoprivrednom zemljištu retko fizička lica. Ova odredba ima veliki značaj za poljoprivred-na gazdinstva na kojima poljoprivrednu proizvodnju obavljaju pravna lica, najčešće sukcesori velikih po-ljoprivrednih preduzeća iz doba SFRJ, zatim zadruge, ustanove, škole i sl.

3.3. Posebni uslovi za upis porodičnog poljoprivrednog gazdinstva

Članom 4. Pravilnika o upisu u Registar propisani su uslovi koji se odnose samo na registraciju porodič-nog poljoprivrednog gazdinstva.

Ako je predmet registracije porodično poljoprivred-no gazdinstvo odnosno poljoprivrednik, u Registar se obavezno upisuje poljoprivrednik nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, dok se članovi porodičnog domaćinstva poljoprivrednika mogu ali ne moraju upi-sati u Registar.

Bračni drugovi mogu biti upisani samo u jedno po-rodično poljoprivredno gazdinstvo, tj. ne mogu regi-strovati dva poljoprivredna gazdinstva.

U slučaju smrti nosioca porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva, preostali upisani članovi porodičnog domaćinstva sporazumno određuju privremenog nosi-oca iz svojih redova, do okončanja ostavinskog postup-ka i sprovođenja promene u registru nepokretnosti, o čemu obaveštavaju Upravu za agrarna plaćanja, odno-sno Upravu za trezor, u roku od 30 dana.

Članovi porodičnog domaćinstva koji su vlasnici, zakupci odnosno korisnici zemljišta mogu svojom izja-vom da odrede nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva kao korisnika zemljišta, u smislu Pravilnika o upisu u Registar, a za potrebe registracije. Ova odred-ba reguliše situaciju kada više članova istog porodič-nog domaćinstva koristi poljoprivredno zemljište po osnovu koga se registruje porodično poljoprivredno gazdinstvo, bilo da je to po osnovu svojine, zakupa, ili na osnovu nekog drugog pravnog posla. U tom slučaju, može se registrovati jedno porodično poljoprivredno gazdinstvo, s tim, što će se korisnici zemljišta dogovo-riti i u svojoj izjavi to izričito navesti, koji član porodič-nog poljoprivrednog gazdinstva će biti upisan u Regi-star, kao nosilac.

4. Postupak upisa u Registar Postupak za upis porodičnog poljoprivrednog gaz-

dinstva u Registar regulisan je odredbama čl. 26. do 30. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju i Pravilni-kom o upisu u Registar.

Upis poljoprivrednih gazdinstava u Registar je do-brovoljan, što znači da se neko lice može baviti poljo-privrednom proizvodnjom i bez upisa poljoprivrednog gazdinstva u Registar. Međutim, poljoprivrednici koji su registrovali poljoprivredno gazdinstvo ostvaruju pravo na podsticaje propisane odgovarajućim zakonom, kako neposredne tako i posredne, zatim, prodaja poljopri-vrednih proizvoda ima drugačiji poreski tretman ako je vrši lice koje je izvršilo registraciju porodičnog po-ljoprivrednog gazdinstva, u odnosu na prodaju koju vr-ši lice koje nije registrovalo poljoprivredno gazdinstvo, kao i niz drugih prednosti i pogodnosti.

Postupak za upis u Registar poljoprivrednih gazdin-stava pokreće se na osnovu zahteva.

Zahtev se podnosi područnoj jedinici Uprave nad-ležnoj prema mestu prebivališta nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, saglasno članu 26. stav 2. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Na osnovu podnetog zahteva, direktor Uprave do-nosi rešenje, na koje se može izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja.

Upisom u Registar porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu dodeljuje se broj poljoprivrednog gazdin-stva (BPG).

Porodično poljoprivredno gazdinstvo koje je jed-nom upisano u registar može da vrši obnovu upisa u registar svake godine.

Zahtev za upis u Registar podnosi se na Obrascu broj 1a - Zahtev za upis, obnovu registracije i prijavu promene podataka porodičnog poljoprivrednog gaz-dinstva u Registru - fizičko lice poljoprivrednik.

U zahtev se upisuju lični podaci nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, a uz zahtev se prilažu sle-deći prilozi:

Prilog 1 - podaci o članovima porodičnog poljopri-vrednog gazdinstva;

Prilog 2 - izjava članova porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva da su članovi porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva. U slučaju da je član porodičnog poljo-privrednog gazdinstva maloletno lice izjavu potpisuje roditelj, odnosno zakonski staratelj;

Prilog 3 - podaci o zemljišnom fondu i biljnim kulturama;

Prilog 4 - podaci o vrsti životinja i broju gazdinstva (HID) na kojima se drže ili uzgajaju;

Prilog 5 - Izjava vlasnika ili zakupca kojom određu-je člana domaćinstva koji će biti upisan u Registar kao nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, dok će davalac izjave biti član porodičnog poljoprivrednog gazdinstva;



Prilog 6 - izjava člana porodičnog poljoprivrednog gazdinstva da prihvata da bude nosilac porodičnog po-ljoprivrednog gazdinstva;

Prilog 7 - ovlašćenje za zastupanje ako se ovlašćuje drugo lice za zastupanje;

Prilog 8 - Izjava nosioca porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva i dokumentacija koja je priložena uz zahtev.

Pored napred navedenih priloga prilaže se i sledeća dokumentacija:

1) lična karta nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva (fotokopija i original na uvid);

2) izvod iz katastra nepokretnosti (prepis lista ne-pokretnosti) za sve katastarske parcele koje se prijavljuju, bez obzira na osnov korišćenja (svo-jina, zakup, pravo korišćenja društvene svojine, ustupanje zemljišta na korišćenje), osim ako je osnov korišćenja zemljišta po pravu iz komasa-cije, u kom slučaju se ne podnosi izvod iz kata-stra, već rešenje - izvod o raspodeli komasacione mase;

U slučaju da nije uspostavljen katastar nepokretno-sti a podaci iz posedovnog lista i zemljišnih knjiga nisu istovetni, prednost imaju podaci iz zemljišnih knjiga.

3) rešenje - izvod o raspodeli komasacione mase (original ili overena fotokopija);

4) overen ugovor o zakupu ili ustupanju poljopri-vrednog zemljišta na korišćenje.

Overen ugovor o zakupu zemljišta u društvenoj svo-jini može se prihvatiti samo ako je zakupodavac upisan kao korisnik tog zemljišta u katastar nepokretnosti.

5) lična karta članova domaćinstva koji su prijavlje-ni na istom prebivalištu i koji su dali izjave da su članovi porodičnog poljoprivrednog gazdinstva (fotokopija i original na uvid). U slučaju da je član maloletno lice prilaže se izvod iz matične knjige rođenih (fotokopija i original na uvid).

6) dokaz o otvaranju namenskog računa kod ban-ke, na koji se usmeravaju sredstva po osnovu kredita, premija, regresa i subvencija (ugovor o otvaranju računa, potvrda banke ili fotokopija čekovne kartice).

Prilikom upisa u Registar nosilac porodičnog po-ljoprivrednog gazdinstva izjašnjava se da li je njegovo porodično poljoprivredno gazdinstvo komercijalno ili nekomercijalno.

Komercijalno porodično gazdinstvo je gazdinstvo koje je tržišno usmereno i koje može ostvariti pravo na podsticaje prema posebnim propisima.

Nekomercijalno porodično gazdinstvo je gazdin-stvo koje nije tržišno usmereno.

Poljoprivredno gazdinstvo na kom je nosilac proi-zvodnje pravno lice ili preduzetnik je komercijalno po-ljoprivredno gazdinstvo.

U slučaju da je podnosilac zahteva lice koje je već upisano u Registar kao nosilac ili član porodičnog po-

ljoprivrednog gazdinstva, Uprava će ga pisanim putem obavestiti da se ne može izvršiti upis.

Na isti način Uprava će postupiti i kad je prijavljena katastarska parcela koja je već upisana u Registar kod drugog poljoprivrednog gazdinstva.

U napred navedenim slučajevima u Registru će se voditi lice odnosno katastarska parcela, u gazdinstvu u kome je prvo upisana, sve dok ovlašćeno lice (nosi-lac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, vlasnik, zakupac), ne podnese zahtev za promenu podataka, ili se izvrši ispravka u Registru po aktu nadležnog organa (poljoprivredne inspekcije, ministarstva unutrašnjih poslova, suda i sl.).

Podaci o porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu koje je upisano u Registar čuvaju se trajno, u obliku dosijea.

Podaci iz Registra su javni.

4.1. Izdavanje potvrde o upisu odnosno aktivnom statusu registrovanog poljoprivrednog gazdinstva i izdavanje izvoda iz Registra

Na lični zahtev nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, organ nadležan za upis u Registar, izdaće potvrdu o izvršenom upisu u Registar, odnosno aktiv-nom ili pasivnom statusu, u roku od 8 dana od dana prijema zahteva.

Potvrda se izdaje na obrascu PAS. Potvrdom se dokazuje aktivan status u Registru, za

godinu u kojoj je izvršen upis, odnosno aktivan ili pasi-van status u trenutku izdavanja potvrde ili za prethod-ni period.

Na lični zahtev nosioca porodičnog poljoprivrednog zemljišta, organ nadležan za vođenje Registra, u roku od 8 dana od dana prijem zahteva, izdaće izvod iz Re-gistra, sa podacima tog poljoprivrednog zemljišta, na obrascu I1- I3. Izvodom se dokazuje upis određenih podataka u Registar, pred trećim licima.

4.2. Obnova registracije i promena podataka u Registru

Obnova registracije porodičnog poljoprivrednog gazdinstva vrši se svake godine, u periodu od 01. febru-ara do 31. marta, saglasno članu 13. Pravilnika o upisu u Registar.

Prilikom obnove registracije, Upravi se dostavljaju svi podaci koji su promenjeni u odnosu na stanje u Re-gistru, a obavezno se dostavljaju podaci o:

1) poljoprivrednim kulturama na zemljištu koji se odnose na tekuću godinu;

2) vrsti životinja i broju gazdinstva (HID) na kojima se životinje drže ili uzgajaju.



3) promeni zemljišnog poseda i osnova korišćenja zemljišta (katastarska veličina i katastarska kul-tura, vlasništvo, zakup).

Podaci o poljoprivrednim kulturama i zemljišnom fondu koji se odnose na tekuću godinu, dostavljaju se na popunjenom izvodu iz Registra i putem Priloga 3. Ukoliko se radi o novim parcelama koje ranije nisu bile upisane u Registar, obavezno se prilaže dokumentacija o osnovu korišćenja zemljišta - prepis lista nepokret-nosti, ugovor o zakupu, ugovor o ustupanju zemljišta na korišćenje, i dr.

Ako je došlo do promene nosioca porodičnog po-ljoprivrednog gazdinstva, uključujući i određivanje privremenog nosioca, promene prebivališta nosioca, promene broja posebnog namenskog računa odnosno poslovne banke kod koje se vodi taj račun, prilikom ob-nove se popunjava i podnosi obrazac Zahtev 1-a.

Ako je došlo do promene u sastavu članova porodič-nog poljoprivrednog gazdinstva, popunjavaju se i pre-daju Prilog 1 i 2 i prilažu fotokopije ličnih karata samo za nove članove. Fotokopije ličnih karata se prilažu i za one članove za koje je istekao rok važenja lične karte.

U slučaju da dođe do promene poljoprivredne kul-ture na poljoprivrednom zemljištu posle isteka roka za obnovu registracije, nosilac porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva je dužan da izvrši i ispravku ovih poda-taka do 30. aprila tekuće godine, na obrascu Priloga 3.

U Prilog 4 upisuju se podaci o životinjama koje se drže ili uzgajaju, i to vrste životinja i broj gazdinstva (HID) na kojima se drže ili uzgajaju, a za one vrste živo-tinja za koje se ne vodi HID (ribe, pčele) i brojno stanje tih životinja, odnosno broj košnica.

Ako se određuje privremeni nosilac gazdinstva, osim obrasca Zahteva 1-a, podnosi se i Prilog 5.

Prilog 6 popunjava se i predaje, pored obrasca Za-htev 1-a, kod promene odnosno određivanja nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. Ovaj prilog sadrži izjavu članova porodičnog domaćinstva vlasnika zemljišta kojom određuju nosioca porodičnog poljopri-vrednog gazdinstva. Uz Prilog 6 obavezno se podnosi izvod iz katastra nepokretnosti.

Ako se za zastupanje porodičnog poljoprivrednog gazdinstva određuje lice različito od nosioca, popunja-va se i predaje Prilog 7 - ovlašćenje za zastupanje. Uz prilog 7 prilaže se OP obrazac, overen u sudu, opštini ili mesnoj kancelariji.

Prilog 8 sadrži izjavu nosioca gazdinstva i popis do-kumenata koji se predaju uz zahtev.

Ako nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdin-stva, odnosno ovlašćeno lice u poljoprivrednom gaz-dinstvu, posle isteka roka za obnovu registracije, ali ne kasnije od 30. septembra tekuće godine, dostavi ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, to zemljište će se upisati u Registar.

Prema članu 14. Pravilnika o upisu u Registar, pro-mena statusnih podataka u Registru vrši se u roku od

30 dana od dana nastanka promene, i to za porodično poljoprivredno gazdinstvo promena podataka koja se odnosi na:

1) nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva; 2) broj članova porodičnog poljoprivrednog gazdin-

stva; 3) prebivalište nosioca porodičnog poljoprivrednog

gazdinstva; 4) broj posebnog namenskog računa odnosno ime

poslovne banke kod koje se vodi račun. Kod promene podataka koje su nastupile nakon

isteka roka za obnovu registracije, nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva treba da podnese:

- zahtev 1a, ako se promene odnose na promenu nosioca, uključujući i određivanje privremenog nosioca, promenu sedišta, odnosno prebivališta nosioca, promenu broja posebnog - namenskog računa, odnosno poslovne banke kod koje se vodi taj račun;

- Prilog 1 i 2, ako je došlo do promene nosioca; - Prilog 6, ako se određuje privremeni nosilac; - prilog 7, ovlašćenje za zastupanje, ako se određu-

je drugo lice umesto nosioca da zastupa poljopri-vredno gazdinstvo;

- prilog 8, izjava nosioca i popis dokumenata koji se predaju uz zahtev.

5. Status poljoprivrednog gazdinstva u registru i promena statusa

Prema članu 29. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, poljoprivredno gazdinstvo vodi se u registru u aktivnom ili pasivnom statusu.

Poljoprivredno gazdinstvo koje u Registru ima pa-sivan status nema pravo na podsticaje utvrđene ovim zakonom.

Bliži uslovi za sticanje pasivnog statusa u registru propisani su Pravilnikom o upisu u Registar.

Prema članu 15. Pravilnika o upisu u Registar pravi-lo je da se poljoprivredna gazdinstva vode u aktivnom statusu, osim ako se ne steknu uslovi za pasivan status, i to:

1) ako poljoprivredno gazdinstvo ne izvrši obnovu registracije;

2) ako prestane neki od uslova za upis odnosno ob-novu registracije;

3) u slučajevima neizvršavanja preuzetih obave-za kada je to predviđeno posebnim propisima kojima se uređuju mere za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje (ako ne otplati dos-peli kratkoročni kredit ili kasni sa otplatom rate dugoročnog kredita najmanje 90 dana, odnosno zakupa za zakupljeno poljoprivredno zemljište i ne pridržava se drugih ugovornih obaveza po



ugovoru o zakupu, ne vrati višak sredstava dobi-jenih po podsticaju i dr.);

4) ako se utvrdi da je poljoprivredno gazdinstvo dalo neistinite podatke u zahtevu za upis, odno-sno obnovu registracije ili promenu podataka u Registru, ili u zahtevu za korišćenje podsticajnih sredstava, kao i u priloženoj dokumentaciji, a ti podaci imaju uticaja na ostvarivanje prava na podsticaje;

5) u slučaju nepridržavanja propisa, i to: - dostavljanje netačnih podataka koji se odnose na

ostvarivanje prava, posle odobravanja sredstava, u postupku stalne inspekcijske kontrole,

- nepridržavanja ugovornih obaveza po ugovori-ma sa Ministarstvom,

- dostavljanja finansijsko-knjigovodstvenih doku-menata koji nisu u skladu sa podnetim zahtevom i sa važećim zakonskim propisima,

- falsifikovanja dokaza koji su u vezi sa predme-tom podsticaja,

- otuđenja predmeta koji je nabavljen sredstvima podsticaja, kao i ne čuvanja dokumentacije do ugovorenog roka, suprotno propisu za dodelu podsticaja,

- ostvarivanje prava na podsticaje za druga lica, - podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na

podsticaje za istu svrhu po više propisa u toku kalendarske godine,

- ometanja inspektora u vršenju inspekcij-skog nadzora ili onemogućavanja inspekcijske kontrole,

- korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini bez pravnog osnova,

- ometanje poseda poljoprivrednog zemljišta u dr-žavnoj svojini,

- ometanja postupka javnog nadmetanja prilikom davanja poljoprivrednog zemljišta u zakup,

- davanje zakupljenog poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u zakup, odnosno privremeno korišćenje,

- vršenja investicionih radova na poljoprivred-nom zemljištu u državnoj svojini, ili menjanja načina njegovog korišćenja bez saglasnosti zakupodavca,

- ispuštanja i odlaganja opasnih i štetnih materi-ja na poljoprivrednom zemljištu, i u kanalima za navodnjavanje i odvodnjavanje,

- korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta od prve do pete klase u nepoljoprivredne svrhe,

- vršenja eksploatacije mineralnih sirovina, od-nosno odlaganja jalovine, pepela, šljake i drugih opasnih i štetnih materija na poljoprivrednom zemljištu bez prethodno pribavljene saglasnosti Ministarstva i bez plaćene naknade za promenu namene,

- menjanja namene obradivom poljoprivrednom zemljištu u nepoljoprivredne svrhe, bez plaćene naknade za promenu namene,

- ispaše stoke na tuđem poljoprivrednom zemljištu,

- spaljivanja organskih ostataka posle žetve useva, ili pričinjavanje poljske štete na usevima, sadni-cama, kao i svako drugo oštećenje na poljopri-vrednom zemljištu,

- privođenja poljoprivrednog zemljišta odgovara-jućoj nameni, odnosno osposobljavanja korišće-nog zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju, bez projekta rekultivacije poljoprivrednog zemljišta, vršenja rekultivacije poljoprivrednog zemljišta bez projekta rekultivacije,

- korišćenja biološki nerazgradive folije na poljo-privrednom zemljištu,

- podizanja veštačkih livada i pašnjaka na obra-divom poljoprivrednom zemljištu, četvrte i pete katastarske klase, odnosno podizanja šuma na obradivom poljoprivrednom zemljištu, bez pret-hodno pribavljene saglasnosti Ministarstva,

- izvođenja melioracija livada i pašnjaka, pretva-ranja neobradivog poljoprivrednog zemljišta u obradivo, poboljšanja kvaliteta obradivog poljo-privrednog zemljišta bez projekta,

- menjanje namene i drugog raspolaganja na ze-mljištu, koje je preneto selima na korišćenje, izu-zev izgradnje ribnjaka,

- koji se odnose na proizvodnju i promet vina, ra-kije i drugih alkoholnih pića i piva,

- koji se odnose na proizvodnju i promet etanola, - koji se odnose na bezbednost hrane, zdravlje

biljaka, biljnih proizvoda i propisanih objekata, koje se skladišti, seje, sadi, proizvodi, dorađuje, prerađuje i stavlja u promet,

- započinje upotrebu genetički modifikovanih organizama i proizvoda od genetički modifiko-vanih organizama, u zatvorenim sistemima, na-merno uvođenje u životnu sredinu, stavljanje u promet, ili gajenje u komercijalne svrhe bez odo-brenja Ministarstva,

- neuništavanja otpada koji sadrži, sastoji se ili je dobijen od genetički modifikovanih organizama, kao i otpada koji je nastao upotrebom genetički modifikovanih organizama uz prisustvo ovlašće-nog lica tako da genetički modifikovani organi-zam više ne bude sposoban za razmnožavanje i prenos genetičkog materijala na druge vrste,

- nekorišćenje poljoprivrednog zemljišta po pra-vilima dobre poljoprivredne prakse, nekorišće-nja poljoprivrednog zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju,

- nevršenja, po potrebi, a najmanje svake pete go-dine, kontrole plodnosti obradivog poljoprivred-nog zemljišta i nevođenje evidencija o količini



mineralnih đubriva i pesticida, unetih u obradi-vo poljoprivredno zemljište od prve do pete ka-tastarske klase,

- nedozvoljavanje napajanja stoke i držaocima koji ne koriste pašnjake na kojima se nalaze vode za napajanje stoke, a prirodno su upućeni na iskori-šćavanje vode na tim pašnjacima,

- koji se odnose na predaju mleka, - o obeležavanju i registraciji životinja, odnosno

propisanih mera u pogledu zaštite zdravlja i do-brobiti životinja.

6) ako se utvrdi da naslednik nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, član porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, ili naslednik člana porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, koji je iz prvog naslednog reda i član je njegovog po-rodičnog domaćinstva, preduzima radnje koje se odnose na nepridržavanje propisa, nabrojane napred, pod brojem 5.

Pasivni status se određuje i povezanom poljopri-vrednom gazdinstvu, ukoliko je razlog za određivanje pasivnog statusa, neki od razloga nabrojanih u tački 4. i 5.

Ako je poljoprivredno gazdinstvo u pasivnom statu-su, nema pravo na podsticaje za razvoj poljoprivredne proizvodnje, na koje bi imalo pravo prema posebnim propisima, niti zemljišni fond tog poljoprivrednog gaz-dinstva može biti predmet upisa drugog poljoprivred-nog gazdinstva.

Poljoprivredno gazdinstvo se automatski prevodi u pasivan status istekom roka za obnovu registracije, prestankom nekog od uslova za upis, odnosno obnovu registracije, danom dospeća preuzetih obaveza. U ovim slučajevima poljoprivrednom gazdinstvu se dostavlja obaveštenje.

U svim ostalim slučajevima, nadležna organizaci-ona jedinica Uprave pokrenuće po službenoj dužnosti postupak za prevođenje poljoprivrednog gazdinstva iz aktivnog u pasivni status kada u obavljanju poslova Registra utvrdi da je nastupio neki od razloga odnosno uslova iz člana 15. stav 2. tač. 4) i 5) Pravilnika o upisu u Registar. Nakon sprovođenja postupka, o prevođenju poljoprivrednog gazdinstva iz aktivnog u pasivni status donosi se rešenje, na koje se može, u roku od 15 dana od dana prijema, izjaviti žalba ministru nadležnom za poslove poljoprivrede. Rešenje po žalbi konačno je u upravnom postupku.

Do donošenja rešenja, kao i slučajevima automat-skog prevođenja u pasivni status, nadležna organizaci-ona jedinica Uprave, blokira poljoprivredno gazdinstvo u Registru. Blokada znači da se poljoprivrednom gaz-dinstvu u režimu blokade zabranjuje korišćenje podsti-cajnih sredstava za poljoprivrednu proizvodnju.

Pasivni status traje:

- do obnove registracije za sledeću godinu, ako je ra-zlog za prevođenje u pasivni status, neobnavljanje registracije,

- do ponovnog sticanja uslova za upis odnosno ob-novu registracije ako je razlog za prevođenje u pa-sivni status nedostatak nekog od uslova za obnovu registracije,

- do otklanjanja razloga, ako je razlog za pasivni status neisplaćivanje dospelog kredita ili rate kre-dita, neplaćanje dospelih rata za zakup državnog zemljišta, nevraćanje više primljenih sredstava i slično,

- tri godine od donošenja rešenja o određivanju pa-sivnog statusa, ako je razlog prevođenja u pasivni status davanje neistinitih podataka u zahtevu za upis, odnosno obnovu registracije, ili promenu po-dataka u registru, ili u zahtevu za korišćenje pod-sticaja, kao i u priloženoj dokumentaciji,

- pet godina od donošenja rešenja o određivanju pa-sivnog statusa, ako je razlog prevođenja u pasivni status, dostavljanje netačnih podataka koji se od-nose na ostvarivanje prava, posle ostvarivanja pra-va u postupku stalne inspekcijske kontrole,

- tri godine od donošenja rešenja o određivanju pa-sivnog statusa, u svim slučajevima iz člana 15. stav 2. tačka 5) alineja druga do dvadeset devete Pra-vilnika o upisu u Registar,

- dve godine od donošenja rešenja o određivanju pasivnog statusa, u slučajevima iz člana 15. stav 2. tačka 5) alineja trideseta do trideset druge ovog Pravilnika o upisu u Registar,

- jednu godinu od donošenja rešenja o određivanju pasivnog statusa u slučaju iz člana 15. stav 2. tačka 5) alineja trideset treća i trideset četvrta Pravilni-ka o upisu u Registar.

6. Poreski status poljoprivrednika - nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva

6.1. Nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva kao obveznik poreza na prihod od samostalne delatnosti

Prema članu 31. Zakona o porezu na dohodakgrađana („Sl. glasnik RS”, br. 24/2001, 80/2002,80/2002 - dr. zakon, 135/2004,62/2006,65/2006- ispr., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011,91/2011 - odlukaUS, 7/2012 - usklađeni din. izn.,93/2012, 114/2012 - odluka US, 8/2013 - uskla-đeni din. izn., 47/2013, 48/2013 - ispr., 108/2013,6/2014-usklađenidin.izn.,57/2014,68/2014-dr.zakon i5/2015 -usklađenidin. izn. - dalje: Zakon), prihodom od samostalne delatnosti smatra se prihod



ostvaren od privrednih delatnosti, uključujući i delat-nosti poljoprivrede i šumarstva, pružanjem profesio-nalnih i intelektualnih usluga, kao i prihod od drugih delatnosti, ukoliko se na taj prihod po ovom zakonu ne plaća porez po drugom osnovu.

Odredbama člana 32. stav 1. Zakona, propisano je da je obveznik poreza na prihod od samostalne delat-nosti fizičko lice koje ostvaruje prihode iz člana 31. ovog zakona, i svako drugo fizičko lice koje je obveznik poreza na dodatu vrednost (dalje: preduzetnik).

Prema stavu 2. istog člana Zakona, obveznik poreza na prihod od samostalne delatnosti po osnovu priho-da od poljoprivrede i šumarstva je fizičko lice - nosi-lac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, upisano u Registar, u skladu sa propisima koji uređuju tu oblast i koje vodi poslovne knjige u skladu sa članom 43. stav 2. ovog zakona.

Iz napred citiranih zakonskih odredbi zaključuje se da obveznik poreza na prihod od samostalne delatno-sti po osnovu ostvarivanja prihoda od poljoprivrede i šumarstva može biti samo fizičko lice - nosilac porodič-nog poljoprivrednog gazdinstva, a ne porodično poljo-privredno gazdinstvo, kao takvo, budući, da ono, kako smo napred istakli, nema pravni subjektivitet, tj. ne može biti nosilac prava i obaveza u pravnom prometu.

Fizičko lice - nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koje je upisano u Registar, obveznik je pore-za na prihod od samostalne delatnosti i ima status pre-duzetnika, u smislu Zakona, u sledećim slučajevima:

1) ako postane obveznik poreza na dodatu vrednost. 2) ako se opredeli da vodi poslovne knjige. Sticanje svojstva PDV-obveznika predmet je poseb-

nog teksta, a ovde je dovoljno napomenuti da fizičko lice poljoprivrednik postaje obveznik poreza na dodatu vrednost, ili, po sili zakona, ili, ako se odluči da posta-ne obveznik poreza na dodatu vrednost. Prema odred-bama člana 38. Zakona o porezu na dodatu vred-nost („Sl. glasnikRS”,br. 84/2004,86/2004 - ispr.,61/2005, 61/2007, 93/2012, 108/2013, 6/2014 -usklađenidin.izn.,68/2014-dr.zakon,142/2014i5/2015-usklađenidin.izn.), poljoprivrednik postaje obveznik poreza na dodatu vrednost po sili zakona, ako je u prethodnih 12 meseci ostvario ukupan promet ve-ći od 8.000.000 dinara, kada je dužan da najkasnije do isteka prvog roka za predaju periodične poreske prija-ve, podnese evidencionu prijavu nadležnom poreskom organu. Poljoprivrednik koji se opredeli da postane ob-veznik poreza na dodatu vrednost, takođe podnosi evi-dencionu prijavu nadležnom poreskom organu do iste-ka prvog roka za predaju periodične poreske prijave.

Fizičko lice poljoprivrednik - nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, danom upisa u evidenciju PDV obveznika, stiče status preduzetnika i dužno je, da, od tog dana, vodi poslovne knjige.

Poljoprivrednici - nosioci porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva koji nisu obveznici PDV, nisu dužni da

vode poslovne knjige, ali se mogu opredeliti za vođenje poslovnih knjiga. Poljoprivrednik - nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koji se opredelio da vodi poslovne knjige, dobija status preduzetnika u smislu Zakona, i postaje obveznik poreza na prihod od samo-stalne delatnosti.

Prema napred iznetom, obavezu vođenja poslovnih knjiga imaju samo poljoprivrednici koji su obveznici PDV, dok se ostali mogu odlučiti da vode poslovne knji-ge i postati obveznici poreza na prihod od samostalne delatnosti, što se u praksi veoma retko dešava.

Takođe, iz napred iznetog proizilazi, da poljopri-vrednici-nosioci porodičnog poljoprivrednog gazdin-stva, koji su stekli status preduzetnika i postali obve-znici poreza na prihod od samostalne delatnosti, porez na prihod od samostalne delatnosti plaćaju prema stvarno ostvarenom prihodu i ne mogu biti paušalno oporezovani.

Poslovne knjige ovi obveznici mogu voditi ili po si-stemu prostog knjigovodstva, u skladu sa Zakonom i Pravilnikomoposlovnimknjigamaiiskazivanjufi-nansijskogrezultataposistemuprostogknjigovod-stva („Sl. glasnik RS”, br. 140/2004), ili po sistemu dvojnog knjigovodstva, u skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo i revizija i usvojenim raču-novodstvenim politikama.

U poslovnim knjigama po sistemu prostog knjigo-vodstva obezbeđuju se podaci o prihodima, rashodi-ma, osnovnim sredstvima, alatu, inventaru, kao i drugi podaci.

Preduzetnik je dužan da poslovne knjige vodi ured-no i ažurno, tako da one obezbeđuju kontrolu ispravno-sti knjiženja, kao i uvid u hronologiju promena.

Knjiženje prihoda vrši se najkasnije narednog dana od dana kada je prihod ostvaren, a knjiženje troškova u roku od 7 dana od njihovog nastanka.

Knjiženja svih promena vrše se na osnovu vero-dostojnih isprava koje moraju biti takve da dokazuju novonastalu poslovnu promenu i sadrže odgovarajuće podatke za knjiženje.

Poslovne knjige vode se na propisanim obrascima i to:

- PK-1 - poslovna knjiga prihoda i rashoda, - PK-2 - knjiga osnovnih sredstava i sitnog inventara. Pored ovih osnovnih poslovnih knjiga mogu se vo-

diti i pomoćne evidencije, u zavisnosti od potrebe. Poreska osnovica poreza na prihod od samostalne

delatnosti je oporeziva dobit, koja se utvrđuje u pore-skom bilansu, usklađivanjem dobiti iskazane u bilansu uspeha, sačinjenom u skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo i revizija, ako preduzetnik vo-di dvojno knjigovodstvo, odnosno u skladu sa Pravil-nikom o poslovnim knjigama i iskazivanju finansijskog rezultata po sistemu prostog knjigovodstva, ako predu-zetnik vodi prosto knjigovodstvo.



Stopa poreza na prihod od samostalne delatnosti je 10%.

6.2. Podnošenje poreske prijave Prema članu 94. stav 1. Zakona, propisano je da je

preduzetnik koji u toku godine započne obavljanje sa-mostalne delatnosti, dužan da podnese poresku prija-vu za utvrđivanje poreza na prihod od samostalne de-latnosti, u kojoj će dati procenu prihoda i rashoda, od-nosno procenu prometa do kraja poslovne godine, kao i procenu mesečne akontacije poreza odnosno oprede-ljenje da će isplaćivati ličnu zaradu, najkasnije u roku od 15 dana od dana upisa u registar nadležnog organa.

Izmenama i dopunama Zakona koje su na snazi od 30.05.2013. godine, iz člana 94. stav 1. brisane su reči „odnosno početka obavljanja delatnosti”. Budući da se pod upisom u registar smatra upis u odgovarajući regi-star privrednih subjekata koji vodi Agencija za privred-ne registre, a da fizičko lice poljoprivrednik - nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva nema obavezu upisa u taj registar, postavlja se pitanje u kom roku ovi obveznici podnose prijavu za utvrđivanje poreza na prihod od samostalne delatnosti. Prema našem mi-šljenju, a to je i praksa poreskih organa, ovi obveznici su dužni da poresku prijavu za utvrđivanje poreza na prihod od samostalne delatnosti podnesu nadležnom poreskom organu, u roku od 15 dana od dana sticanja svojstva preduzetnika, u smislu člana 32. Zakona, tj. u roku od 15 dana od dana evidentiranja u evidenciju PDV obveznika, odnosno u roku od 15 dana od dana otpočinjanja vođenja poslovnih knjiga.

Poljoprivrednik - nosilac porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva koji je obveznik poreza na prihod od samostalne delatnosti, dužan je da, kao i ostali predu-zetnici, podnese poresku prijavu za konačno utvrđiva-nje poreza na prihod od samostalne delatnosti, sa po-reskim bilansom, najkasnije do 15. marta godine koja sledi godini za koju se utvrđuje porez, saglasno članu 93. stav 1. Zakona.

Prema članu 94. stav 2. i stav 3. Zakona, preduzetnik koji u toku godine prestane, odnosno prekine obavlja-nje delatnosti, dužan je da podnese poresku prijavu za utvrđivanje poreza u roku od 30 dana od dana prestan-ka odnosno dana prekida obavljanja delatnosti, u kojoj je dužan da iskaže i iznos obračunatog i plaćenog po-reza do dana prekida, odnosno dana prestanka obav-ljanja delatnosti, kao i da uz poresku prijavu podnese poreski bilans.

Poreska prijava podnosi se na Obrascu PPDG-1S ko-ji je propisan Pravilnikomoobrascimaporeskihpri-javazautvrđivanjeporezanaprihodegrađana („Sl.glasnikRS”,br.7/2004,19/2007,20/2010,23/2010-ispr.,8/2011,74/2013,24/2014i27/2014-ispr.). Navedenim pravilnikom takođe je propisan i način po-punjavanja prijave.

Poreski bilans se podnosi na Obrascu PB-2 koji se popunjava u skladu sa Pravilnikomosadržajupore-skogbilansa idrugimpitanjimaodznačajazana-činutvrđivanjaporezanadohodakgrađananapri-hodeodsamostalnedelatnosti („Sl.glasnikRS”,br.23/2014).

6.3. Način utvrđivanja poreza i dospelost Prema članu 100a stav 1. tačka 1. Zakona, pre-

duzetnici koji vode poslovne knjige porez na pri-hod od samostalne delatnosti utvrđuju i plaćaju samooporezivanjem.

Utvrđivanje i plaćanje poreza samooporezivanjem podrazumeva da obveznik sam utvrdi dugovani iznos poreza, unese ga u odgovarajuću poresku prijavu, koja se na propisani način i u propisanim rokovima predaje nadležnom poreskom organu, koji utvrđene iznose po-reza iz prijave evidentira, ne upuštajući se, pri tom, u pravilnost i zakonitost obračuna, pri čemu nadležni po-reski organ ne donosi rešenje. Kontrola podataka iska-zanih u prijavi moguća je u svakom trenutku, sve do isteka roka za zastarelost utvrđivanja poreza za kon-kretni poreski period, ali je ona predmet posebnog po-stupka i nije vezana za momenat evidentiranje prijave.

Porez se iskazuje u poreskoj prijavi PPDG-1S, kao što je to napred rečeno.

Prema članu 111. Zakona, preduzetnik koji vodi po-slovne knjige, dužan je da u skladu sa ovim zakonom obračuna:

1) porez za poreski period za koji se prijava podnosi - konačno obračunati porez;

2) mesečnu akontaciju poreza za tekući period. Visina mesečne akontacije utvrđuje se kao jedna

dvanaestina konačno utvrđenog poreza, bez poreza na kapitalne dobitke, što praktično znači da iz poreske osnovice na koju se obračunava mesečna akontacija poreza za tekući period, treba isključiti iznos kapital-nog dobitka, koji je prilikom konačnog obračuna pore-za bio uključen u poresku osnovicu.

Ako je obveznik u poreskom periodu obavljao de-latnost kraće od 12 meseci, visina mesečne akontacije utvrđuje se kao količnik konačno obračunatog poreza koji ne sadrži porez na kapitalne dobitke i broja meseci obavljanja delatnosti u poreskom periodu.

U broj meseci obavljanja delatnosti uračunava se svaki mesec u kome je obveznik obavljao delatnost, bez obzira na broj dana obavljanja delatnosti u tom mesecu. Tako, na primer, ako je obveznik započeo sa obavljanjem delatnosti 28.10.2014. godine, prilikom konačnog obračuna poreza za 2014. godinu, kao broj meseci obavljanja delatnosti valja uzeti 3 meseca, od-nosno u broj meseci obavljanja delatnosti se računa ceo oktobar.

U slučaju da preduzetnik akontativno plati više po-reza nego što iznosi konačno obračunati porez, više



plaćeni porez predstavlja akontaciju za naredni period ili se obvezniku, na njegov zahtev, vraća.

U slučaju da je obveznik akontativno platio manje poreza nego što iznosi konačno obračunati porez, du-žan je da manje plaćeni iznos poreza uplati najkasnije do dana podnošenja prijave, tj. do 15. marta godine ko-ja sledi godini za koju se plaća porez.

Do utvrđivanja konačno obračunatog poreza predu-zetnik koji vodi poslovne knjige je dužan da plaća po-rez u visini mesečne akontacije utvrđene za prethodni poreski period. Ovde je reč o plaćanju tzv. privremenih akontacija za januar i februar godine koja sledi godini za koju se utvrđuje porez, koje se plaćaju u visini akon-tacija koje su plaćane u prethodnoj godini. Međutim, ukoliko se, nakon što se uradi konačni obračun poreza, utvrdi da je visina tih privremenih akontacija manja ili veća, u odnosu na akontacije koje su utvrđene za te-kući period na osnovu konačnog obračuna, obveznik je dužan da mesečnu akontaciju za tekući period uveća odnosno umanji tako da zbir plaćenih akontacija od početka do kraja poreskog perioda bude jednak kao da je od početka poreskog perioda plaćao akontacije koje su utvrđene na osnovu konačnog obračuna poreza za prethodni poreski period. Obaveza plaćanja uvećane odnosno umanjene akontacije nastaje u mesecu koji sledi mesecu u kojem je podneta poreska prijava, što znači, najkasnije u aprilu mesecu, budući da je rok za podnošenje poreske prijave 15. mart.

Prema članu 112. stav 2. Zakona, ako u tekućem poreskom periodu dođe do značajnih promena u po-slovanju, ako se promene poreski instrumenti ili druge okolnosti koje bitno utiču na visinu mesečne akonta-cije, preduzetnik koji vodi poslovne knjige, može, po podnošenju poreske prijave - konačni obračun poreza, podneti poresku prijavu sa poreskim bilansom, u ko-joj će iskazati podatke od značaja za izmenu mesečne akontacije i obračunati njenu visinu, najkasnije u roku od 30 dana, po isteku perioda za koji se sastavlja pore-ski bilans - tzv. izmena po bilansu.

Najkraći period za koji se sastavlja poreski bilans u svrhu izmene visine akontacije je mesec dana, a obve-znik može započeti plaćanje akontacija na osnovu ova-ko podnete prijave, za mesec u kom je prijava podneta, saglasno članu 112. st. 3. i 4. Zakona.

Prema članu 114. stav 1. Zakona, porezi koji se u skladu sa ovim zakonom utvrđuju samooporezivanjem, plaćaju se najkasnije do isteka roka za podnošenje pri-jave, što, u ovom slučaju, znači da se konačno utvrđeni porez na prihod od samostalne delatnosti za prethodnu godinu, plaća najkasnije do 15. marta naredne godine.

Prema članu 114. stav 2. Zakona, preduzetnik koji vodi poslovne knjige, mesečnu akontaciju poreza plaća u roku od 15 dana po isteku svakog meseca.

6.4. Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje

Prema članu 7. stav 1. tačka 8. Zakona o dopri-nosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. gla-snik RS”, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009,52/2011, 101/2011, 7/2012 - usklađeni din. izn.,8/2013 - usklađeni din. izn., 47/2013, 108/2013,6/2014-usklađenidin.izn.,57/2014,68/2014-dr.zakoni5/2015-usklađenidin. izn. -dalje: Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje), poljo-privrednici su obveznici doprinosa za obavezno penzij-sko i invalidsko osiguranje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje.

Prema članu 8. stav 1. tačka 8. istog zakona, poljo-privrednici su obveznici doprinosa za obavezno zdrav-stveno osiguranje, u skladu sa zakonom kojim se ure-đuje obavezno zdravstveno osiguranje.

Poljoprivrednici nisu obveznici doprinosa za oba-vezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, saglasno članu 9. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Članom 10. stav 1. tačka 3. Zakona o penzij-skomi invalidskomosiguranju („Sl.glasnikRS”,br.34/2003,64/2004-odlukaUSRS,84/2004-dr.za-kon,85/2005,101/2005-dr.zakon,63/2006-od-lukaUSRS,5/2009,107/2009,101/2010,93/2012,62/2013,108/2013,75/2014i142/2014- dalje: Za-kon o penzijskom i invalidskom osiguranju), propisa-no je da su poljoprivrednici obavezno osigurana lica, u smislu ovog zakona.

Članom 10. stav 2. istog zakona, propisano je da ako lice istovremeno ispunjava uslove za osiguranje po više osnova, osnov za osiguranje određuje se na taj način što postojanje osiguranja po prethodnoj tački isključu-je osnov osiguranja iz naredne tačke.

Članom 13. Zakona o penzijskom i invalidskom osi-guranju propisano je da su osiguranici poljoprivrednici lica koja se bave poljoprivrednom delatnošću kao nosi-oci poljoprivrednog domaćinstva, članovi poljoprivred-nog domaćinstva, nosioci porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, članovi porodičnog poljoprivrednog gaz-dinstva, članovi mešovitog domaćinstva, ako nisu osi-guranici zaposleni, osiguranici samostalnih delatnosti, korisnici penzije ili nisu na školovanju.

Prema članu 13. stav 4. Zakona o penzijskom i inva-lidskom osiguranju, obavezno su osigurani nosilac po-ljoprivrednog domaćinstva, nosilac porodičnog poljo-privrednog gazdinstva, odnosno najmanje jedan član domaćinstva, porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, ili mešovitog domaćinstva.

Prema članu 12. stav 5. Zakona o penzijskom i in-validskom osiguranju, ostali članovi domaćinstva, porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, odnosno me-šovitog domaćinstva mogu se osigurati pod uslovima utvrđenim ovim zakonom.



Iz napred citiranih zakonskih odredbi može se za-ključiti da je poljoprivrednik fizičko lice - nosilac poro-dičnog poljoprivrednog gazdinstva, obveznik plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, po osnovu obavljanja poljoprivredne delatnosti, pod uslovom da nije obavezno osiguran po osnovu zaposlenja ili obav-ljanja samostalne delatnosti, iz čega dalje sledi da svi nosioci porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ne moraju biti obveznici plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Naime, poljoprivrednici, uključu-jući i nosioce porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, nisu obveznici plaćanja doprinosa za PIO koji se plaća u skladu sa članom 12. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (doprinos za PIO iz svih izvora prihoda), a imajući u vidu da je stavom 2. istog člana propisano da obaveza obračunavanja i pla-ćanja doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po osnovu zaposlenja odnosno po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, isključuje obavezu obračunavanja i plaćanja doprinosa po osnovu obavlja-nja poljoprivredne delatnosti.

Način obračunavanja i plaćanja doprinosa za oba-vezno socijalno osiguranje za fizička lica nosioce poro-dičnog poljoprivrednog gazdinstva zavisi od njihovog statusa, tj. od toga da li imaju status preduzetnika, u smislu Zakona.

S tim u vezi, doprinosi za obavezno socijalno osigu-ranje za fizička lica nosioce porodičnog poljoprivred-nog gazdinstva utvrđuju se na jedan od sledećih načina:

- po rešenju Poreske uprave utvrđuju se doprinosi za fizičko lice nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, ako isti nema status preduzetnika, u smislu Zakona;

- samooporezivanjem, ako nosilac porodičnog po-ljoprivrednog gazdinstva ima status preduzetnika a nije se opredelio za isplatu lične zarade;

- na isplaćenu ličnu zaradu, ako nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ima status preduzet-nika, u smislu Zakona, a opredelio se za isplatu lič-ne zarade, u skladu sa članom 33a Zakona.

Doprinosi po rešenju Poreske uprave za fizička lica nosioce porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koji nemaju status preduzetnika plaćaju se na najnižu me-sečnu osnovicu iz člana 38. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, koju čini iznos od 35% prosečne mesečne zarade u Republici, isplaćene u če-tvrtom kvartalu prethodne godine, prema objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike.

Samooporezivanjem se plaćaju doprinosi za nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koji ima status preduzetnika, a koji se nije opredelio za isplatu lične zarade, na osnovicu koju čini oporeziva dobit, utvrđena i iskazana u poreskom bilansu, u skladu sa Zakonom i propisima o računovodstvu i reviziji, odnosno na naj-nižu mesečnu osnovicu za plaćanje doprinosa, iz člana

35. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osigu-ranje, ukoliko je osnovica koju čini oporeziva dobit ni-ža od ovako utvrđene najniže osnovice. Ovako utvrđeni doprinosi iskazuju se u poreskoj prijavi PPDG-1S, u de-lu 11 obrasca, i plaćaju na način i u rokovima u kojima se plaća porez na dohodak građana, tj. porez na prihod od samostalne delatnosti.

Na isplaćenu ličnu zaradu obračunavaju se dopri-nosi fizičkog lica nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koji ima status preduzetnika i opredelio se za isplatu lične zarade, pri čemu je osnovica za obračun i plaćanje doprinosa isplaćena lična zarada.

Prema članu 33. Zakona, preduzetnik koji porez na prihod od samostalne delatnosti plaća prema stvar-nom prihodu može da se opredeli za isplatu lične zara-de. Preduzetnik koji se opredelio za isplatu lične zara-de, dužan je da o tome obavesti nadležni poreski organ, pisanim obaveštenjem, najkasnije do 15. decembra te-kuće godine, za period od 01. januara naredne godine. Preduzetnik koji se opredelio za isplatu lične zarade, ne može to opredeljenje da promeni u toku poreskog perioda, već to može učiniti samo za naredni period, o čemu takođe dostavlja obaveštenje nadležnom pore-skom organu do 15. decembra tekuće godine, za nared-nu godinu.

Osnovica doprinosa prilikom isplate lične zarade utvrđuje se u skladu sa članom 13. st. 2. i 3. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, tj. na isti način kao za zaradu zaposlenih.

Prilikom obračuna doprinosa na isplaćenu ličnu zaradu primenjuju se odredbe Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje koje se odnose na najnižu i najvišu osnovicu doprinosa, te se doprinosi obračunavaju na najnižu osnovicu, ukoliko je obraču-nata lična zarada niža od najniže zakonom propisane osnovice, utvrđene u skladu sa članom 35. navedenog zakona.

U slučaju da preduzetnik ne isplati ličnu zaradu, du-žan je da, najkasnije do poslednjeg dana u mesecu, za prethodni mesec, obračuna i uplati doprinose za oba-vezno socijalno osiguranje, na najnižu zakonom propi-sanu osnovicu.

Prilikom isplate lične zarade popunjava se i podnosi poreska prijava na obrascu PPP PD, koja se, kao što je poznato, podnosi isključivo elektronskim putem, a sve obaveze po osnovu poreza i doprinosa uplaćuju na ra-čun objedinjene naplate. Prilikom popunjavanja pore-ske prijave koristi se OVP 150 - isplaćena lična zarada obveznika poreza na prihod od samostalne delatnosti - nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva upi-sanog u Registar.

Na kraju, bitno je napomenuti da su svi nosioci po-rodičnog poljoprivrednog gazdinstva, uključujući i one koji se smatraju obveznicima poreza na prihod od sa-mostalne delatnosti, obveznici plaćanja doprinosa po osnovu obavljanja poljoprivredne delatnosti. •



Odredbama Zakonaopodsticajimaupoljoprivrediiruralnomrazvoju(„Sl.glasnikRS”,br.10/2013i 142/2014) propisano je da organi autonomne

pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu da utvrđu-ju mere podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja za područje teritorije autono-mne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samo-uprave ne mogu da utvrđuju mere podrške za spro-vođenje poljoprivredne politike koje se odnose na direktna plaćanja, osim za:

- premiju osiguranja za useve, plodove, višegodišnje zasade, rasadnike i životinje,

- regrese za troškove skladištenja u javnim skladištima, - regrese za reproduktivni materijal i to samo za ve-

štačko osemenjavanje i za kreditnu podršku, - sufinansiranje kamata za poljoprivredne kredite,

repromaterijala, kupovine poljoprivredne mehani-zacije, mašina u stočarstvu, voćarstvu i povrtarstvu, kupovinu stoke, veterinarskih troškova.

Budžetom autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obezbeđuju se sredstva za sprovođenje po-ljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja. Ista se koriste prema programu podrške za sprovođenje poljo-privredne politike i politike ruralnog razvoja. Naznačeni program podrške se donosi od strane nadležnog organa autonomne pokrajine, odnosno nadležnog organa jedini-ce lokalne samouprave uz prethodnu saglasnost datu od strane ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede.

Naznačena podrška ne može biti u suprotnosti sa na-cionalnim programima koji su doneti u skladu sa zako-nom kojim se uređuje poljoprivreda i ruralni razvoj.

Ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivre-de se najkasnije do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu podnosi izveštaj o sprovođenju mera poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja.

Imajući u vidu da je navedenim zakonom definisano da ministar propisuje obrazac i sadržinu programa po-drške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, kao i obrazac izveštaja o sprovođenju mera poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, donet je Pravilnikoobrascu isadržiniprogramapo-drškezasprovođenjepoljoprivrednepolitikeipolitikeruralnog razvoja i obrascu izveštaja o sprovođenjumerapoljoprivrednepolitikeipolitikeruralnograzvo-ja(„Sl.glasnikRS”,br.24/2015).

Ovim pravilnikom se propisuje: - Obrazac 1 - PROGRAM PODRŠKE ZA SPROVOĐENJE

POLJOPRIVREDNE POLITIKE I POLITIKE RURAL-NOG RAZVOJA, kao i

- Obrazac 2 - IZVEŠTAJ O SPROVOĐENJU MERA PO-LJOPRIVREDNE POLITIKE I POLITIKE RURALNOG RAZVOJA.

PROGRAM PODRŠKE ZA SPROVOĐENJE POLJOPRIVREDNE POLITIKE

I POLITIKE RURALNOG RAZVOJAIzveštaj o sprovođenju mera poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja

podnosi se ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede najkasnije do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu

Sažetak• Ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede se najkasnije do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu

podnosi izveštaj o sprovođenju mera poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja. • Program podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja podnosi se ministarstvu

nadležnom za poslove poljoprivrede na propisanom obrascu koji čini sastavni deo ovog pravilnika (Obrazac 1). • Izveštaj o sprovođenju mera poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja podnosi se na propisanom

obrascu koji čini sastavni deo ovog pravilnika (Obrazac 2).



Sadržina Programa podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja

Navedeni program sadrži: • Opšte informacije i tabelarni prikaz planiranih

mera: - analiza postojećeg stanja koja sadrži podatke o ge-

ografskim i administrativnim karakteristikama, po-datke o prirodnim uslovima i životnoj sredini;

- podaci o stanju i trendovima u ruralnom području koji predstavljaju podatke o demografskim karakte-ristikama i trendovima, podatke o diverzifikaciji ru-ralne ekonomije i o ruralnoj infrastrukturi;

- pokazatelji razvoja poljoprivrede sadrže podatke o poljoprivrednom zemljištu, višegodišnjim zasadima, stočnom fondu, mehanizaciji, opremi i objektima, radnoj snazi, strukturi poljoprivrednih gazdinstava, proizvodnji poljoprivrednih proizvoda, zemljorad-ničkim zadrugama i udruženjima poljoprivrednika, transferu znanja i informacija;

- tabelarni prikaz planiranih mera i finansijskih sred-stava sadrži: tabelarni prikaz mera direktnih plaća-nja; tabelarni prikaz mera ruralnog razvoja; tabelar-ni prikaz mera koje nisu predviđene u okviru mera direktnih plaćanja i u okviru mera ruralnog razvoja; tabelarni prikaz planiranih finansijskih sredstava;

- podaci koji se odnose na ciljnu grupu i značaj prome-ne koja se očekuje za korisnike;

- informisanje korisnika o mogućnostima koje pruža program podrške za sprovođenje poljoprivredne po-litike i politike ruralnog razvoja;

- podaci o monitoringu i evaluaciji. • Opis planiranih mera (naziv i šifra mere; obrazlože-

nje; ciljevi mere; veza mere sa nacionalnim programima za ruralni razvoj i poljoprivredu; podaci o tome ko su krajnji korisnici; podaci o ekonomskoj održivosti; opšti kriterijumi za korisnike; specifični kriterijumi za kori-snike; tabelarni prikaz liste investicija; tabelarni prikaz kriterijuma selekcije; intenzitet pomoći; tabelarni pri-kaz indikatora/pokazatelja; podaci o administrativnoj proceduri);

• Identifikacionu kartu (ista sadrži tabelarni prikaz op-štih podataka i pokazatelja naznačenog programa koji se donosi za područje teritorije autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave);

• Podatke o mestu i datumu donošenja, potpis odgovor-nog lica i overu potpisa pečatom autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.

U skladu sa zakonom kojim se uređuju podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju, podnosi se navedeni program ministarstvu nadležnom za poslove poljo-privrede na propisanom obrascu koji čini sastavni deo ovog pravilnika (Obrazac 1).

Izveštaj o sprovođenju mera poljoprivredne politi-ke i politike ruralnog razvoja podnosi se na propisanom obrascu koji čini sastavni deo ovog pravilnika (Obrazac 2).

Šifarnik mera Sastavni deo ovog pravilnika čini Prilog - Šifarnik mera

(u istom su dati nazivi mera i šifre). Obrazac 1 u delu koji se odnosi na Identifikacionu kartu

u Tabeli: Opšti podaci i pokazatelji, pored opštih podataka, postoji deo koji se odnosi na pokazatelje razvoja poljopri-vrede, kao i deo koji se odnosi na pokazatelje ruralnog ra-zvoja. Isti obrazac sadrži napomenu u cilju pomoći prilikom popunjavanja istog.

Prilog - Šifarnik mera se ne popunjava i ne dostavlja na Obrascu 1. Isti sadrži podatke o nazivima mera i šiframa mera koje se unose u Obrazac 1. Tako isti obuhvata:

Tabelu 1. Vrste mere direktnih plaćanja (sadrži podatke o regresima i kreditnoj podršci).

Tabelu 2. Vrste mere ruralnog razvoja: • u okviru podsticaja za investicije u poljoprivredi za

unapređenje konkurentnosti i dostizanje standarda kvaliteta navodi podatke o sledećim merama: investi-cije u fizička sredstva poljoprivrednih gazdinstava; unap-ređenje rada postojećih i uspostavljanje novih organizaci-ja poljoprivrednih proizvođača i prerađivača; investicije za preradu i marketing poljoprivrednih i ribarskih proi-zvoda; obnavljanje poljoprivrednog proizvodnog potenci-jala narušenog elementarnim nepogodama i katastrofal-nim događajima i uvođenje odgovarajućih preventivnih aktivnosti;

• u okviru podsticaja za održivi ruralni razvoj navodi podatke o sledećim merama: održivo korišćenje poljo-privrednog zemljišta; održivo korišćenje šumskih resursa; organska proizvodnja; očuvanje biljnih i životinjskih gene-tičkih resursa;

• u okviru podsticaja za unapređenje ruralne ekono-mije navodi podatke o sledećim merama: investicije za unapređenje i razvoj ruralne infrastrukture i usluga; unapređenje ekonomskih aktivnosti na selu kroz podršku nepoljoprivrednim aktivnostima; podrška mladima u ru-ralnim područjima; ekonomske aktivnosti u smislu doda-vanja vrednosti poljoprivrednim proizvodima kao i uvo-đenje i sertifikacija sistema bezbednosti i kvaliteta hrane, organskih proizvoda i proizvoda sa oznakom geografskog porekla; transfer znanja i razvoj savetodavstva - unapre-đenje obuka u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja;

• u okviru podsticaja za pripremu i sprovođenje lokal-nih strategija ruralnog razvoja partnerstva za teritori-jalni ruralni razvoj po LEADER principima (važi samo za Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu) navodi podatke o sledećim merama: sprovođenje lokalnih stra-tegija razvoja; umrežavanje i saradnja između partnerstva za teritorijalni ruralni razvoj; ukupni troškovi nastali ak-tivnostima partnerstva za teritorijalni ruralni razvoj.

Tabelu 3. Vrste mera koje nisu predviđene u okviru mera direktnih plaćanja i u okviru mera ruralnog razvoja (nabavka kontrolnih markica za obeležavanje proizvoda od mleka sa oznakom geografskog porekla i nabavka kontrol-nih markica za obeležavanje proizvoda od mesa sa ozna-kom geografskog porekla). •

MajaZagorac

MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO


Uvod

Stručna greška koju u lečenju pacijenta načini jedan lekar dade se, često, ispraviti propisnim radom drugog lekara. Ali se dešava da i drugi lekar, koji docnije leči istog pacijenta, ne spozna i ne ispravi grešku prvoga, ili ispravljajući tuđu grešku i sam pogreši, načini novu grešku. Tada pacijent trpi primarnu i sekundarnu štetu. Za primarnu štetu odgovoran je prvi, a za sekundarnu - drugi lekar. Naravno, pretpostavka je da se njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti mogu utvrditi, jer u protivnom sleduje im solidarna odgovornost - Zakonoobligacio-nim odnosima („Sl.listSFRJ”,br.29/78,39/85,45/89-odlukaUSJi57/89,„Sl.listSRJ”,br.31/93i„Sl.listSCG”,br.1/2003-Ustavnapovelja).

Međutim, u praksi je iskrslo pitanje da li možda prvi lekar treba da snosi odgovornost za ukupnu štetu pa-cijentovu (primarnu i sekundarnu)? Drugim rečima, može li se greška drugog lekara uračunati i prvome? Jer zahvaljujući grešci prvog lekara pacijent je morao da se podvrgne daljem lečenju od strane drugog lekara i da se izloži riziku njegovih grešaka. Ako je greška prvog lekara uslovila potrebu da se u lečenje istog pacijenta umeša docnije i drugi lekar, koji je, takođe pogrešio, onda je jasno da između greške prvog lekara i sekun-darne štete postoji prirodna ili normalna uzročna veza. Tačnije je rečeno, prvi lekar je posredno prouzrokovao i sekundarnu štetu pacijentovu, pa se opravdano po-stavlja pitanje ima li tu mesta i njegovoj odgovornosti za istu štetu? To je osobito važno u slučaju kad drugi lekar nije odgovoran za sekundarnu štetu pacijenta, jer nije, na primer, kriv. Ako bi i prvi lekar bio oslobođen odgovornosti za sekundarnu štetu, nju bi morao snositi sam pacijent. No, i kad odgovornost drugog lekara nije isključena, pitanje odgovornosti prvoga nije nevažno, jer ono nagoveštava mogućnost da oba lekara budu

solidarni dužnici oštećenom pacijentu. Razgraničenje njihove odgovornosti moguće je putem analize uzročne veze u smislu prirodnih nauka i adekvatne uzročne veze u pravnom smislu.

Prirodna i adekvatna uzročna veza sa štetom

Uzrok i uzročna veza spadaju u prirodne pojave, i za njih se interesuju prvenstveno prirodne nauke. One su izgradile svoj pojam uzroka, na koji se oslanja i po-jam uzroka u pravnom smislu. Današnja pravna nauka i sudska praksa polaze od toga (što je samo po sebi ra-zumljivo) da između dve pojave mora postojati veza u smislu prirodnih nauka, da bi se mogla potvrditi uzroč-nost u pravnom smislu. Pojam prirodne uzročne veze služi, dakle, kao podloga na kojoj i pravnici mogu da grade svoje shvatanje o kauzalitetu. Međutim, pravni-ci su istovremeno zaključili da prirodni (logički) pojam uzroka nije podesan za određivanje odgovornog lica, jer se on svodi na bezbroj uslova na koje se šteta može po-deliti. Nijedan čovek nije stvorio uzrok u tome značenju, tj. sve uslove određene posledice. Kod svakog rezultata sudeluju, naime, i uslovi na koje potencijalno odgovor-no lice nije imalo nikakvog uticaja, sa kojima ono nije ničim vezano. S toga su pravnici zaključili da uvedu po-jam pravnog ili jurističkog kauzaliteta, koji je znatno uži od pojma uzroka u smislu prirodnih nauka (Karl Larenz, Lehrbuch des Schuldrechts, Band I: Allgemeiner Teil, 13. Auflage, München 1982, str. 404-405.). To, opšteprihva-ćeno stanovište, objašnjeno je čitavim nizom različitih teorija.

Za građansku odgovornost koristi se, uglavnom, teo-rija adekvatne uzročne veze. Po toj teoriji, relevantnom se smatra jedino ona radnja koja je izazvala adekvatnu

RAZGRANIČENJE ODGOVORNOSTI LEKARA KOJI SU JEDAN ZA DRUGIM

POGREŠNO LEČILI ISTOG PACIJENTA Slučajevi iz prakse nemačkih sudova



štetnu posledicu. Uzročna veza je „adekvatna” ako je radnja bila generalno podesna da izazove nastalu štetu, ali ne i u slučaju kad je ona mogla to učiniti blagodareći jedino specifičnim i potpuno neočekivanim okolnosti-ma, o kojima se, po redovnom toku stvari, ne vodi ra-čuna (Hermann Lange, Gottfried Schienemann, Schaden-sersatz, 3. Auflage, Tübingen 2003, str. 86-87.). Posledica koja nije primerena radnji ne može se staviti na teret izvršiocu radnje, i zato se ona ne uzima u obzir prilikom utvrđivanja štete. Time se ne kaže da radnja nije uzroč-no vezana sa posledicom, nego da posledica nije „ade-kvatna”. Na primer, ako lekar, zbog pogrešne dijagnoze, uputi pacijenta specijalisti radi rendgenskog snimanja, pa pacijent na putu prema specijalisti doživi saobraćajni udes i zadobije telesnu povredu, tada greška u dijagnozi nije adekvatan uzrok telesne povrede (Primer naveden po Hans Putzo, Die Arzthaftung, Grundlagen und Fol-gen, München 1979, str. 18.). Ali, ako lekar upotrebom skraćenica napiše nejasan recept, pa ga apotekar krivo shvati i odredi pogrešnu dozu leka od čijih posledica pa-cijent umre, tada postoji adekvatna uzročna veza izme-đu greške lekara i smrti pacijenta (Presuda nemačkog Reichsgericht-a, od 27.9.1929, (Navedena prema Edgar Fofmann, Haftpflichtrecht für die Praxis, München 1989, str. 21).

Praksa je pokazala da se pojam adekvatne uzročne veze shvata široko i da ocena izvesnog razvoja događaja kao neadekvatnog biva retko. Adekvatnost uzročne veze ne uklanja se ni izvesnim radnjama trećih lica ili samog oštećenog, makar da one počivaju na njihovoj slobod-noj odluci. Tada može biti u pitanju produžena, dalja ili prateća šteta (Lange, Schienemann, Ibid., str. 68.). Šta više, ako je uzročni lanac razvučen i zapleten, on ipak može biti adekvatan, ukoliko međusobni odnos njego-vih pojedinačnih delova ima karakteristike adekvatnog kauzaliteta. Zato važi ovo opšte pravilo: Onaj ko povre-di tuđe pravno dobro odgovara i za kasnije pogrešne intervencije trećeg lica, ukoliko je njegovo mešanje izazvano nesrećnim slučajem (Josef Esser, Schuldrecht, Band I: Allgemeiner Teil, Karlsruhe 1968, str. 305.). Tako i neznatna telesna povreda ostaje adekvatno uzročna za sve komplikacije što leže u njenoj prirodi, pa i za spe-cijalne rizike operacije, zračenja i druge terapijske po-stupke, uključujući rizike pogrešnog lečenja (Ibid).

Međutim, mešanje trećeg koje nije bilo izazvano pr-vom povredom pravnog dobra, osobito ako nije služilo umanjenju ili otklanjanju prve štete nego nekom dru-gom cilju, tada je reč o prekidanju uzročne veze. Tako je u jednom slučaju lekar prilikom operacije povređenog u saobraćajnoj nesreći, otkrio na njegovom crevu dotle nepoznati diverticulum, pa je i njega odmah odstranio hirurškim zahvatom, ali je, zbog te proširene operacije, povređeni umro. Savezni vrhovni sud Nemačke odbio je da prizna uzročnu vezu između saobraćajne nesreće i smrti povređenoga (Larenz, Ibid., str. 418.).

Slično je bilo i u drugom slučaju, u kome je ordini-rajući lekar dao povređenom vakcinu protiv tetanusa,

koja je u njega izazvala oštećenje zdravlja. Ali ta vakcina nije bila namenjena lečenju postojeće rane povređenog, nego prevenciji za slučaj njegove buduće povrede. Pošto vakcinacija nije služila lečenju postojeće rane, Savezni vrhovni sud je smatrao da je njome uveden novi rizik za povređenog koji se ne može uračunati krivcu za saobra-ćajnu nesreću kao prvom štetniku (Ibid).

Dok prirodna ili logička uzročna veza predstavlja faktičko pitanje, adekvatna uzročna veza je pravno pi-tanje (Tuhr-Peter, Allgemeiner Teil des Schweizerischen Obligationenrechts, Band I, Lieferung l., Zürich 1974, str. 99). Utvrđivanje uzročne veze u prirodnom smislu zadatak je sudskih veštaka, dok ocena da li je ta veza i adekvatna spada u zadatak suda. Ta se ocena ne zasni-va na logičkom mišljenju, nego na praktičnom razumu koji je prilagođen zahtevima pravičnosti (Karl Oftin-ger, Schweizerisches Haftpflichtrecht, I Band, 4. Auflage, Zürich 1975, str. 76.). Posebno valja reći da sudija uzroč-nu vezu procenjuje ex post, putem tzv. naknadne pro-gnoze, uz poznavanje nastale posledice i svih okolnosti slučaja. Pri tom nije bitno da li je odgovorno lice moglo subjektivno računati sa određenom posledicom, već da li je ona objektivno podesna da bude rezultat izve-snog uzroka. Ocena adekvatnosti uzroka štete vrši se sa stanovišta čoveka prosečnog životnog iskustva, koji nije mogao računati sa neobičnim ili veoma udaljenim posledicama (Erwin Deutsch, Unerlaubte Handlungen, Schadensersatz und Schmerzensgeld, 3. Auflage, Köln-Berlin 1995, str. 28-29).

Rešenje Iz prethodnog izlaganja o prirodnoj i adekvatnoj

uzročnoj vezi proističe jasan zaključak kako treba raz-graničiti odgovornost lekara koji su, jedan za drugim, pogrešno lečili istog pacijenta. Prvi lekar treba da odgo-vara za sve štetne posledice koje je njegova greška ade-kvatno izazvala. To podrazumeva i odgovornost zbog greške drugog lekara koji je docnije lečio istog pacijen-ta, ukoliko je potreba za tim lečenjem uslovljena greš-kom prvoga. Lekar koji interveniše zato što je prvi lekar pogrešio i time izazvao potrebu za njegovom interven-cijom na istom pacijentu, ne prekida time adekvatnu uzročnu vezu između greške prvog lekara i sekundarne štete pacijentove. Mešanje drugog lekara u lečenje istog pacijenta bilo je objektivno potrebno i očekivano, pa za-to rizik tog mešanja mora da snosi prvi lekar.

Međutim, za neadekvatne posledice greške drugog lekara prvi lekar ne snosi odgovornost. To biva u slučaju kad pogrešan prvi tretman nad pacijentom nije povod za drugi, kad između njih postoji samo slučajna veza. Takva je situacija kad dva lekara leče, jedan za drugim, istog pacijenta ali od različitih bolesti, i obojica načine po neku grešku. Sem toga, prvi lekar neće odgovarati za sekundarnu štetu pacijentovu koja je posledica velike krivice drugog lekara, tj. umišljaja ili grube nepažnje.



Tada znatno veća krivica drugog lekara neutrališe, po-tiskuje ili natkriljuje manju krivicu prvoga. Zato za se-kundarnu štetu pacijenta odgovara samo drugi lekar.

Slučajevi iz prakse nemačkih sudova 1. Slučaj - Presuda Saveznog vrhovnog suda Nemač-

ke, od 6.5.2003, Versicherungsrecht, br. 26/2003, str. 1128-1130.

a) Činjenično stanje Pacijentkinja je dečiji lekar. Zbog tegoba koje je ose-

ćala u donjem trbuhu, ona je došla kod ginekologa ko-ji je radio u bolnici i tražila da joj odstrani tampon iz unutrašnjosti materice. Ambulantni pokušaj ginekologa da tampon odstrani pomoću kukaste hvataljke ostao je bez uspeha. S toga je ugovoreno da se zahvat obavi sta-cionarno i pod narkozom. U istoj bolnici, pacijentkinja je bila obaveštena o mogućnosti laparoskopije, pervo-skopije i o eventualno potrebnoj laparatomiji, da bi se odstranio tampon. Međutim, od toga se odustalo, pa su ginekolozi A. i B., na dan 27.5.1994, obavili, pod narko-zom, zahvat nad pacijentkinjom ali opet bez uspeha. Tampon se nije dao odstraniti niti pomoću kirete, niti kukastom hvataljkom, niti kleštima. Operacija je preki-nuta posle 35 minuta. Zbog jakih bolova u donjem trbu-hu koji su potom nastupili, pacijentkinja je dobila anti-biotik i sredstvo za umirenje bolova. Na dan 30.5.1994. godine, ona je otpuštena iz bolnice. No, pošto su njeni bolovi potrajali, obratila se za pomoć lekaru-ginekologu P., koji je pacijentkinju uputio u drugu bolnicu. U toj bol-nici pacijentkinja je najpre lečena antibioticima, a po-tom je konačno njena materica odstranjena. Ispitivanja su pokazala da je materica bila perforirana (probušena).

Pacijentkinja tuži ginekologe A. i B. i zahteva da joj naknade materijalnu i nematerijalnu štetu uzrokovanu lekarskom greškom. Ona smatra da je do perforacije materice došlo prilikom zahvata koji su tuženi izvršili na dan 27.5.1994., jer su, protivno medicinskom stan-dardu, ponovo upotrebili kukastu hvataljku. U tužbi je naročito istaknuto: pošto su svi pokušaji da se tampon odstrani ostali bez rezultata, operacija pod svetlom hi-steroskopije (pregleda materice) i laparoskopije (pre-gled laparaskopom) bila je apsolutno potrebna. Da je to urađeno, perforacija bi bila spoznata i kasnije odstra-njivanje materice bilo bi izbegnuto. Zemaljski sud u Je-ni odbio je tužbeni zahtev, a njegovu presudu potvrdio je, po žalbi, i Vrhovni zemaljski sud u Jeni. Međutim, na osnovu uložene revizije, Savezni vrhovni sud Nemačke ukinuo je drugostepenu odluku i predmet vratio na po-novno suđenje.

b) Iz obrazloženja presude Vrhovnog zemaljskog suda

Vrhovni zemaljski sud bio je mišljenja da nije doka-zana greška u zahvatu koji su obavili tuženi lekari niti u postoperativnom staranju o pacijentkinji. Prema izlaga-nju medicinskog veštaka, profesora S., način odstranji-

vanja tampona koji su tuženi lekari primenili odgovarao je pravilima lekarske veštine, pa i s obzirom na okolnost da se radilo o drugom pokušaju. Perforacija materice koja je pri tom nastupila ima se smatrati sudbinskom, jer nije bezuslovno morala biti primećena od strane operatora. Zbog neobavljene prvobitno planirane lapa-roskopije nema se, takođe, šta zameriti. Ni propušta-nje da se sprovede histeroskopija pod osvetljenjem ne smatra se lekarskom greškom, odnosno pacijentkinja nije usled toga bila pretrpela još nikakvu štetu. Sud stoji na stanovištu da perforacija materice nije bila uzrokom njenog docnijeg odstranjivanja. Izborom novog lekara P. i odlaskom pacijentkinje u drugu bolnicu, ona je stavila u pokret samostalan lanac uzročnosti, koji je preduhi-trio eventualni uzročni doprinos tuženih lekara putem prethodnog zahvata koji su oni obavili. Kao dečji lekar, pacijentkinja je morala znati značaj odstranjivanja ma-terice, koje, s obzirom na njene tadašnje tegobe, nije ni bilo indikovano, ali je obavljeno uz njen pristanak.

c) Iz obrazloženja presude Saveznog vrhovnog suda Ovaj sud smatra da je, sa stanovišta naknadne pro-

vere činjenica na osnovu revizije, ocena drugostepenog suda pravno neodrživa. Svoju sumnju u to da se perfo-racija materice svodi na lekarsku grešku, drugostepe-ni sud temelji na izlaganju veštaka, profesora S. On u svome pismenom izveštaju tvrdi da kod svih operativ-nih zahvata ove vrste, u 0,5% slučajeva, dolazi uvek do istezanja grlića materice i komplikacija, te da upotreba histeroskopa ništa u tome ne menja. Međutim, revizi-ja ukazuje na medicinsku literaturu iz koje se vidi da prilikom primarne upotrebe histeroskopa verovatnoća perforacije materice iznosi svega 0,1%. Opasnost od perforacije kod zahvata bez histeroskopa veća je, dakle, pet puta, i zato takav postupak predstavlja lekarsku gre-šiku. Kad pokušaj da se tampon odstrani na drugi na-čin ponovo nije uspeo, tuženi lekari morali su odmah obaviti histeroskopiju, i tako bi bila izbegnuta potreba daljeg zahvata nad tužiljom. Njima se u svakom slučaju može prebaciti zbog nužnosti daljeg zahvata pod narko-zom. Nerazumljivo je zašto tuženi nisu odmah pristupili histeroskopiji, da bi tužilju poštedeli od novog zahvata pod narkozom. Revizija s pravom ukazuje na okolnost da bi, kako kod primarnog uključivanja histeroskopa, tako i u slučaju zamene zahvata u histeroskopiju, tam-pon iz materice bio bi odstranjen, pa dalji zahvat i nein-dikovano odstranjivanje materice ne bi bilo potrebno. Odstranjivanje materice je, dakle, predstavljalo grešku, za koju su, kao posrednu, odgovorni tuženi lekari.

2. Slučaj - Presuda Saveznog vrhovnog suda Nemačke, od 20.9.1988, Medizinrecht, br. 2/1989, str. 78-81.

a) Činjenično stanje Pacijentu je, prilikom nesreće na poslu, prignječena

desna ruka, pa je došlo do frakture (preloma) osnovnog zgloba na drugom i trećem prstu. Istog dana, 10.9.1981, povređeni je došao u bolnicu, gde mu je lekar medici-ne rada ispravio prelome i stavio na prste gipsane šine.



Prelom drugog prsta bio je izlečen bez komplikacija, ali su se na srednjem prstu pojavila pomeranja na stranu, pa je zato, na dan 30. septembra 1981., prelomljeno mesto fiksirano duplim žičanim zavojem. 14. decembra 1981., isti lekar je utvrdio da se srednji prst pacijentov ne savija više od 50 stepeni. Pošto se pacijent žalio da još ima tegoba sa prstom, lekar ga je, 21. decembra iste godine, uputio na dalje lečenje u Kliniku za ručnu hirur-giju. Tu je, na dan 14. aprila 1982., izvršena korekturna operacija prsta pacijentovog, ali su, omaškom, razdvoje-ne pregibne tetive prsta. To je, do 1984. godine, uslovilo i četvrti operativni zahvat. Pacijent ne može da potpuno ispravi desni srednji prst. Sem toga, prilikom savijanja prstiju u pesnicu pojavljuje se greška u rotaciji srednjeg prsta u obliku odstupanja prema laktu.

Pacijent tuži lekara medicine rada koji mu je pogreš-no namestio frakturu prsta i zahteva od njega naknadu štete zbog gubitka zarade u vremenu od 1. januara 1982. do 1. februara 1984., u iznosu od 27.125 nemačkih ma-raka (DM), zatim nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih bolova u visini 6.000 DM, kao i buduću materijalnu i ne-materijalnu štetu. Zemaljski sud u Koblenz-u dosudio je tužiocu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 DM sa kamatom, dok je u ostalom delu njegove zahteve odbio. Vrhovni zemaljski sud u Koblenz-u odbio je žalbu tužioca kojom je tražio naknadu nematerijalne štete od najmanje 10.000 DM. Postupajući po reviziji tužioca, Savezni vrhovni sud Nemačke ukinuo je drugo-stepenu presudu i naložio novo suđenje.


Ovaj sud smatra da je tuženi lekar načinio grešku u lečenju, sa posledicom da pacijent srednji prst ruke ne može da ispruži onoliko koliko bi mogao da je propi-sno lečen, ali da mu zbog toga ne pripada naknada veća od 5.000 DM. Vrhovni zemaljski sud je mišljenja da je greška u nameštanju preloma prsta na adekvatan na-čin uzrokovala pacijentov stacionarni boravak u klinici u cilju operacije. Međutim, pogrešno razdvajanje pre-gibnih tetiva prsta, koje je tamo urađeno, ne može se, po nahođenju suda, uračunati tuženom lekaru. Jer nije taj lekar istinski obavio štetni zahvat u telu tužioca. Nje-gova se greška sastoji u tome što prilikom postavljanja duplog žičanog zavoja nije postupio pažljivo, pa je nit tako podešena da prelom nije dovoljno stabilizovan i nije postignut korektan osovinski položaj. Time, dakle, nije uzrokovana primarna šteta tužioca, nego je samo sprečeno verovatno moguće bolje izlečenje prema le-karskoj veštini. Takvi slučajevi, u okviru pripisivanja, moraju se tretirati drugačije nego li oni kod kojih po-grešno postupanje lekara predstavlja štetni događaj koji treba samostalno vrednovati. S toga, kao posledicu pogrešnog lečenja valja smatrati samo boravak tužioca u bolnici, u vremenu od 13-21. aprila 1982. godine. On nije za to vreme izgubio nikakvu zaradu, a bolnina od 5.000 DM, koju mu je dosudio prvostepeni sud, više je nego dovoljna.

c) Iz obrazloženja presude Saveznog vrhovnog suda Savezni vrhovni sud smatra da se na osnovu razloga

koje je naveo drugostepeni sud ne može negirati oba-veza tuženog lekara da odgovara zbog razdvajanja pre-gibnih tetiva prsta u Klinici za ručnu hirurgiju, i za dalju štetu koja je iz toga proistekla. Tuženi je dugovao tužio-cu propisno medicinsko zbrinjavanje, prema pravilima lekarske struke, i ono je imalo za cilj ponovno uspostav-ljanje telesnog i zdravstvenog integriteta u tužioca. Zato je tuženi odgovoran tužiocu za ukupnu štetu koja je iz toga nastala, pa i zbog sprečavanja verovatno mogućeg boljeg lečenja po pravilima struke.

Za odgovornost lekara zbog kršenja dužnosti pažlji-vog postupanja sasvim je svejedno da li se radi o predu-zimanju necelishodne radnje ili o propuštanju stvarno potrebne mere lečenja. Lekar koji je načinio grešku u le-čenju ima, načelno, da odgovara za sve štetne posledice što stoje u adekvatnoj uzročnoj vezi sa rđavim stanjem pacijenta, a naročito sa izazvanim njegovim optereće-njem docnijim lečenjem i sa time povezanom opasno-šću od grešaka lekara koji ga je docnije lečio. Granice do kojih prvi lekar treba da odgovara pacijentu zbog posledica docnijeg pogrešnog lečenja biće, po pravilu, prekoračene tek ako se radi o bolesti koja ne stoji u unu-trašnjoj vezi sa prvim lečenjem bolesti koje je obavio prvi lekar, ili ako je lekar koji je izazvao drugo ošteće-nje zanemario u osobito velikoj meri zahteve savesnog postupanja, i prekršio sva lekarska pravila i iskustva. U tom slučaju nastala šteta ima se pripisati jedino radnji drugog lekara. Iz okolnosti što je u pitanju specijalistič-ka klinika za ručnu hirurgiju, od koje se očekuje osobi-to brižljivo sprovođenje korektivne operacije prsta, ne može se zaključiti da omaškom obavljeno razdvajanje pregibnih tetiva prsta ne stoji više u relevantnoj (ade-kvatnoj) uzročnoj vezi sa lekarskom greškom za koju je tuženi lekar odgovoran.

3. Slučaj - Presuda Vrhovnog zemaljskog suda u Saarbrüc-ken-u; od 9.11.1999, Medizinrecht, br. 7/2000, str. 326-329.

a) Činjenično stanje Pacijentkinja, čiji su zubi u levoj strani gornje vili-

ce bili napadnuti gnojavim žarištima, došla je, na dan 7.6.1989. godine, kod stomatologa koji je radio za kori-snike zdravstvenog osiguranja. Stomatolog je pacijent-kinji izvadio ukupno šest zuba, među njima i zube 26 i 27. Posle obavljene ekstrakcije, stomatolog je od ma-se za otiske načinio otisak i prema njemu izradio pro-vizorijum u području izvađenih zuba pacijentkinje, ali se prethodno nije pozabavio mogućnošću perforacije (probijanja) njene vilice.

Kad je pacijentkinja, sutradan, došla ponovo u or-dinaciju stomatologa, on je njoj, radi umirenja tegoba izazvanih ekstrakcijom, propisao antibiotik. Na dan 12. i 15. juna 1989., pacijentkinja je ponovo došla kod sto-matologa radi kontrole, ali on nije utvrdio nikakav bole-stan nalaz. Zbog potrajalih bolova, pacijentkinja je, u ne-



delju, 24.6.1989., došla u službu hitne stomatološke po-moći. Tu je nad njom sproveden odgovarajući test koji je potvrdio otvorenost nosno-sinusnih šupljina i njihovu ispunjenost gnojem. Od 26-30.6.1989., pacijentkinja je svakodnevno dolazila kod otorinolaringologa, koji joj je vršio ispiranje viličnih šupljina, te je tako odstranjen gnoj iz nosa, usta i ždrela. Zbog nastalih komplikacija, ona je na dan 17.7.1989., primljena na stacionarno le-čenje u klinici, a 24.7. nad njom je izvršena operativna revizija vilične šupljine. Kao uzrok hroničnog zapalje-nja viličnih šupljina ustanovljeno je kod nje strano telo u vidu stomatološkog materijala za otiske. Iz klinike je pacijentkinja otpuštena 31.7.1989., a njeno ambulantno lečenje potrajalo je još do 7. avgusta 1989.

Pacijentkinja tuži stomatologa i zahteva od njega na-knadu štete. Tuženi stomatolog, između ostalog, prigo-vara tužbi da nađeni materijal za otiske kod tužilje, koji je uzrok nastalih komplikacija, ne potiče iz njegove or-dinacije nego iz ordinacije zubnog tehničara X, kod koga je tužilja otišla posle vađenja zuba, i koji je njoj, noću, samovoljno uzeo otisak i pomoću njega načinio drugi provizorijum. Zemaljski sud u Saarbrücken-u odbio je tužbu za naknadu štete, a ni žalba Vrhovnom zemalj-skom sudu u Saarbrücken-u nije imala uspeha.


Sud smatra da u ovom slučaju postoji gruba lekarska greška stomatologa, jer posle ekstrakcije zuba nije pre-duzeo mere da predupredi lako pojmljivu opasnost od prodiranja materijala za otiske u viličnu šupljinu. Kad je u pitanju gruba lekarska greška, tužilja ne mora da dokaže uzročnu vezu, nego je u tom slučaju stvar leka-ra da dokaže da njegova greška nije dovela do nastale štete po zdravlje pacijentovo. Međutim, premeštanje tereta dokazivanja ne koristi, ipak, tužilji, jer je tuženi stomatolog uverio sud da nađeni materijal za otiske ne potiče od njegovog tretmana, nego od otiska koji je na-činio zubni tehničar X. Stomatolog je otisak načinio od mase u roze farbi, i ta masa nije dospela u viličnu šu-pljinu tužilje. Na dan 8.6.1989., tužilja je došla kod svog rođaka u istom mestu u kome stanuje i zubni tehničar X, u cilju pravljenja novog provizorijuma. Novi provizo-rijum načinio je zubni tehničar X, i pri tom je za otisak upotrebio materijal zelene boje, koji je upravo dospeo u viličnu šupljinu tužilje. Na dan 8.6.1989., tužilja je došla u ordinaciju tuženog sa novim provizorijumom.

Ovaj sud smatra da se tuženom stomatologu ne mo-gu uračunati oštećenja zdravlja tužilje nastala usled to-ga što je zubni tehničar X, bez ikakve medicinske indi-kacije, načinio novi provizorijum i dopustio da deo ma-se za otiske dospe u viličnu šupljinu. Između ekstrakcije zuba i potom svojevoljnog pravljenja provizorijuma u privatnom stanu lica X, koje nije zubni lekar i nema državnu dozvolu za rad, ne postoji adekvatna uzročna veza. Razlog za intervenciju zubnog tehničara X nije u ovom slučaju postojao, pa zato njegova intervencija kao neovlašćenog lica prekida uzročnu vezu između greške

stomatologa i nastale štete u pacijentkinje. Pogrešan po-stupak zubnog tehničara X ne može se uračunati tuže-nom stomatologu jer ne postoji njegova lekarska greška koja bi iziskivala intervenciju zubnog tehničara X.

Istina, tuženi stomatolog je propustio da preduz-mu mere kojima bi sprečio prodiranje mase za otiske u vilične šupljine tužilje, ali je on opovrgnuo dokaznu pretpostavku koja proističe iz te njegove grube greške. Dokazom je, naime, utvrđeno da ta greška nije izazva-la štetu tužilje, jer unošenje mase za otiske u šupljinu njene vilice ne svodi se na tretman koji je obavio tuženi stomatolog, nego na postupak zubnog tehničara. U tuži-lje nije postojalo bolesno stanje koje bi moglo biti razlog nekom drugom stomatologu, pa ni zubnom tehničaru, da interveniše. Gruba greška stomatologa nije se, nai-me, ispoljila u oštećenju zdravlja tužilje, nego je ostala samo u području mogućeg.

Sudski veštak nije mogao da razjasni čime je perfo-racija tužiljine vilice uopšte izazvana, tako da postoji čak mogućnost i sekundarnog otvaranja vilične šuplji-ne, prilikom uzimanja otiska od strane zubnog teh-ničara X, pa se zato ne može pouzdano smatrati da je otvaranje vilične šupljine uzrokovao tuženi stomatolog. Oštećenje zdravlja tužilje bilo bi sigurno izbegnuto da ona nije dospela u ruke tehničara X. Pravilo je da prvi lekar odgovara za grešku drugog lekara samo ako je taj drugi lekar morao da se uključi u lečenje zbog greške prvoga. U ovom slučaju između tretmana koji je obavio tuženi stomatolog i mešanja zubnog tehničara X postoji samo „spoljašnja”, u neku ruku „slučajna” veza.

Nije osnovan ni zahtev tužilje za plaćanje nakna-de nematerijalne štete uzrokovane navodno pogrešno napravljenim provizorijumom. Jer nije utvrđeno da je provizorijum što ga je načinio tuženi stomatolog imao nedostatke koji su izazvali fizičke bolove, i da je bilo nužno da se on zameni novim provizorijumom. Čak i da se pretpostavi potreba za obnavljanjem provizorijuma, tuženom stomatologu se ne može uračunati unošenje mase za otiske u vilične šupljine tužilje od strane zub-nog tehničara X. Samovoljno mešanje zubnog tehniča-ra u poslove stomatologa više je nego li gruba greška u tretmanu, potpuno je neobično i nesvrsishodno, pa zato taj postupak prekida uzročnu vezu sa greškom stomatologa.

Pacijent koji se zadovolji tretmanom zubnog tehni-čara prihvata time svesno nesaglediv rizik. Ako se on posle tretmana od strane stomatologa, radi daljeg zbri-njavanja, obrati zubnom tehničaru koji nema državnu dozvolu za rad, mora sam snositi rizik koji je sa time povezan. Od stomatologa se ne može očekivati da odgo-vara za pogrešan docniji tretman što ga obavi lice koje ne raspolaže stručnim znanjem koje ima stomatolog. Si-tuacija bi bila drugačija u slučaju kad se pacijent, posle pogrešnog lekarskog tretmana, obrati za hitnu pomoć nedovoljno kvalifikovanom licu, pa pretrpi štetu na svo-me zdravlju zato što mu je lekar nedostupan. U konkret-nom slučaju ne postoji stanje nužde koje iziskuje hitnu



pomoć, niti je stomatolog bio tužilji nedostupan. Samo kvalifikovan zubni lekar mogao je utvrditi da li je tužilji bio uopšte potreban hitan tretman. U svakom slučaju, izrada novog provizorijuma prevazilazi mere hitne po-moći u nuždi. Tužilja se mogla privremeno i sama oslo-boditi bolova uzrokovanih provizorijumom, tako što bi odstranila provizorijum i upotrebila sredstva protiv bo-lova. Otklanjanje mana na provizorijumu ili čak izrada novog provizorijuma nije bila stvar stomatološke hitne pomoći, nego je to zadatak tuženog stomatologa. Radi izrade novog provizorijuma tužilja je mogla sledećeg dana doći u ordinaciju tuženog stomatologa, koji bi u tu svrhu koristio već načinjeni otisak; u tom slučaju ne bi se morao praviti nov otisak i tužilja izlagati opasnosti da masa za otisak prodre u njene vilične šupljine.

4. Slučaj - Presuda Vrhovnog zemaljskog suda u Hamm-u; od 1989. godine (Navedena prema Stephan Schramm, Der Schutzbereich der Norm im Arzthaftungsrecht, Karlsruhe 1992, str. 24).

Žena je za vreme trudnoće zaražena rubeolama pa je usled toga rodila dete sa teškim oštećenjem. U vreme trudnoće ona se obraćala svome kućnom lekaru i lekaru ginekologu, ali nijedan od njih nije, na osnovu crvenila njene kože, posumnjao na oboljenje od rubeola i to dija-

gnostički razjasnio. Zato žena zahteva od kućnog lekara i od ginekologa da joj naknade štetu zbog neželjenog rođenja deteta, tj. da plate povećane troškove njegovog izdržavanja. Ginekolog je pristao da ženi odmah ispla-ti 100.000 DM i mimo suda. Kućni lekar nije, međutim, pristao da dobrovoljno učestvuje u snošenju troškova izdržavanja deteta, pa je žena zato protiv njega podne-la tužbu za naknadu štete. U tužbi je istakla da bi ona u slučaju dijagnostikovanja rubeola u vreme trudnoće pristala na pobačaj, i tako bi bilo izbegnuto rođenje bolesnog deteta. Od kućnog lekara je zahtevala da joj nadoknadi troškove izdržavanja deteta koji premašuju sumu od 100.000 DM, koju je, na osnovu vansudskog poravnanja, dobila od ginekologa.

Prvostepeni sud je tužbu odbio, a ni žalba Vrhovnom zemaljskom sudu u Hamm-u nije imala uspeha. Vrhov-ni zemaljski sud smatra da propuštanje kućnog lekara da postavi dijagnozu za rubeole predstavlja laku greš-ku, ali da je propuštanje te mere od strane ginekologa bilo gruba lekarska greška. Lak propust kućnog lekara da dijagnostikuje rubeolu nije postao uzrokom docnijeg razvoja stanja stvari, jer je docnija gruba greška gineko-loga prekinula adekvatnu uzročnu vezu između greške kućnog lekara i štete. Drugim rečima, u ovom slučaju odgovoran je jedino ginekolog, ne i kućni lekar.

ZaključakLekarska greška može ali i ne mora izazvati štetu pacijentovog zdravIja, tj. može ostati samo u području mogućeg. Ako posle određene greške dođe do pogoršanja zdravlja u pacijenta, to može biti uslovljeno i daljim tokom bolesti. Zato pacijent koji zahteva obeštećenje mora dokazati svoju štetu i da je ona prouzrokovana lekarskom greškom. Taj dokaz uzročne veze ima odlučujuću ulogu u parnicama protiv lekara, jer uzročna veza nije samo osnov nego i granica lekareve odgovornosti. Zbog toga se i pravi razlika između „uzročne veze koja zasniva odgovornost” i „uzročne veze koja odgovornost ispunjava”. Prva podrazumeva odnos između greške i primarnog škođenja paci-jentovom zdravlju, a druga - odnos između primarnog i sekundarnog škođenja, što podrazumeva produžene ili prateće štete. 2. Praksa nemačkih viših sudova jasno pokazuje da lekar ne odgovara samo za primarnu štetu izazvanu njegovom

greškom, nego za sve štetne posledice koje su se iz toga adekvatno razvile. To važi i u slučaju kad je posle greške jednog lekara u lečenje istog pacijenta umešao se drugi lekar, u cilju da grešku prethodnog kolege otkrije i ispra-vi, odnosno da nastalu štetu otkloni ili barem smanji. Ako u okviru njegovog mešanja dođe do daljeg, sekundar-nog škođenja zdravlju pacijenta, tada se između njega i primarne štete uspostavlja posredna uzročna veza. Zato lekaru koji je načinio prvu grešku mogu se pripisati sve štetne posledice koje sa rđavim stanjem pacijenta, za koje je on odgovoran, stoje u adekvatnoj uzročnoj vezi. Sama okolnost što je pacijent, radi daljeg lečenja, dopao u ruke drugog lekara, ne dopušta da prestane odgovornost lekara koji ga je prvi lečio. Ovo važi bez obzira na to da li je drugi lekar postupao propisno ili nepropisno, jer rizik njegove intervencije snosi prvi lekar. Situacija je drugačija jedino ako je greška drugog lekara neobično gruba, ako se apsolutno nije smela potkrasti, ili ako naknadno lečenje nema ničeg zajedničkog sa prvom bolešću. Tada pripisivanje prateće štete prvom lekaru nije pravno moguće, nego je dužan da je nadoknadi samo drugi lekar.

3. Izloženo stanovište nemačkih sudova rezultat je njihovog stogodišnjeg iskustva, ali i uže specijalizacije sudija za rešavanje sporova između pacijenata i lekara, odnosno zdravstvenih ustanova. To stanovište zaslužuje osobitu pažnju i naših pravnika, jer stavlja na ozbiljnu probu njihova znanja iz dveju naučnih disciplina: medicinskog i obligacionog prava. •

prof.drJakovRadišić



UNESKO (UNESCO - United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization, Organiza-cija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i

kulturu) je specijalna organizacija Ujedinjenih nacija osnovana 1946. godine. Konvencijomozaštitisvetskekulturneiprirodnebaštine(„Sl.listSFRJ”,br.56/74) usvojenom 1972. godine, ustanovljen je program kako bi se očuvala najvrednija kulturna i prirodna područja na planeti. Do 38. zasedanja na Listi svetske baštine bi-lo je upisano 981 područje, od čega 759 dobra kultur-ne baštine, 193 područja prirodne baštine i 29 dobara upisanih kao mešovita kulturna i prirodna dobra. Da bi se određeno dobro upisalo na Listu svetske bašti-ne, neophodno je da poseduje Izuzetnu univerzalnu vrednost za čitavo čovečanstvo (OUV - Outstanding Universal Value). Odluku o upisu na Listu donosi Komi-tet svetske baštine koji se sastaje svake godine kako bi razmatrao nominacije. Članovi Komiteta se biraju iz redova članica sa mandatom od pet godina, trenutni članovi su: Alžir, Kolumbija, Finska, Nemačka, Indija, Ja-majka, Japan, Kazahstan, Liban, Malezija, Peru, Filipini, Poljska, Portugal, Katar, Severna Koreja, Hrvatska, Sene-gal, Srbija, Turska i Vijetnam. Pre upisa prirodnog pod-ručja na Listu svetske baštine članovi savetodavnih tela IKOMOS (ICOMOS, International Charter on the Conser-vation and Restoration of Monuments and Sites) i IUCN (IUCN - International Union for Conservation of Nature) vrše procenu i dostavljaju stručnu preporuku Komitetu za svetsku baštinu na razmatranje. Odluku o upisu na Listu svetske baštine donosi Komitet cenzusom, osim u izuzetnim slučajevima kada sve članice nemaju isti stav, tada se pristupa glasanju. Srbija je članica Komiteta od 2011. godine, i odlučuje sa ostalih 20 članova o upisu novih područja na Listu i učestvuje u donošenju drugih odluka od važnosti za Konvenciju o svetskoj baštini.

Na poslednjem 38. zasedanju Komiteta u Dohi, Katar pod zaštitu je uvršćeno novih 26 lokaliteta iz 31 države, čime je ukupan broj zaštićenih područja dosegao broj od 1007 dobara u 161 države. Uoči zasedanja mnoge od država iskoristile su zasedanje Komiteta da predstave nominacije sa preliminarne (tentativne) liste kulturnih i prirodnih dobara, koje će nominovati za upis na Listu

svetske kulturne baštine, na sledećem zasedanju Komi-teta UNESKO-a u Bonu, Nemačka (28.6. do 8.7.2015).

Jedna od prezentovanih nominacija koja zaslužuje pažnju je nominacija Japana. Nominacija 11 lokaliteta iz perioda Meidži industrijske revolucije, svedočanstvo je ne samo izvanrednog istorijskog nasleđa koje treba očuvati, već i putokaz mnogim zemljama, kako se mo-že stići do uspeha. Primer koji govori kako je moguće ostvariti ogroman globalni uspeh i učiniti evoluitivni preporod zemlje. Japan danas predstavlja sinonim za inovativnost i tehnološki napredak. Iako se do pre ne-kog vremena smatralo da je japanska tehnologija pla-gijatorska i samim tim drugorazredna. Dugogodišnjim podsticanjem inovativnosti japanskih pronalazača i promocijama inovativnih proizvoda nastalih u Japanu, doprinelo se shvatanju da su te tehnologije po mnogo čemu naprednije i kvalitetnije i kao takve su stekle po-verenje i ugled potrošača širom sveta. Danas se proizvo-dima koji se proizvode u Holandiji i drugim zemljama ponekad daju izmišljeni japanski nazivi.

Ukoliko bi smo samo sa istorijskog aspekta proma-trali današnje podatke, koji govore o tome da je Japan danas najveći proizvođač čelika, automobila i brodova na svetu, bilo bi začuđujuće, jer je vekovima Japan bio zatvorena zemlja kojom je vladao šogunat Tokugava. Veze sa svetom bile su ograničene na kontakte sa ho-landskim trgovcima na ostrvu Dejima i striktnu dozvolu ulaska kineskim brodovima u Nagasaki. Prekid japanske izolacije je usledio je tek 1854. godine kada se japanske luke otvaraju prvo za brodove SAD, a zatim i brodove Velike Britanije, Rusije, Holandije, Francuske, Pruske i dr. Ipak, nisu svi gledali blagonaklono na trgovinu sa zapadom, samuraji tumače ovakvo ponašanje znakom slabosti šogunove vlasti i započinje Bošin rat, nakon koga je šogun primoran da odstupi i car preuzima svu vlast (time započinje prosvjetiteljsko doba - razdoblje Meiji). Tada Japan počinje prihvatati zapadnu tehnolo-giju i izume. Neprestajući da poštuju vlastitu tradiciju, pomorstvo su učili u Engleskoj, pravo u Francuskoj, me-dicinu i vojne veštine u Nemačkoj, a tehniku i trgovinu u SAD. Snaga Japana počinje sve više da se ogledala u

U SUSRET 39. ZASEDANJU KOMITETA UNESCO-A ZA ZAŠTITU SVETSKE BAŠTINE



sposobnosti adaptacije zapadnih naučnih i tehnoloških dostignuća za potrebe vlastite privrede.

Japan je sačuvao od zaborava veliki broj postrojenja koje su svedočanstvo njegovog ekonomskog uspona. Ia-ko zemlja velike kulture i tradicije, Japan se nikada nije libio da usvoji i primeni tuđa znanja u razvoju sopstve-nih resursa. (Jedan od razloga, verovatno leži i u poima-nju kopiranja na području Azije, gde se ne smatra opo-našanje i kopiranje negativnom pojavom, već izrazom poštovanja - kopiraju i podražavaju se bolji, a ne lošiji). Negujući tradiciju uz uvažavanje i poštovanje drugih, Japan je nominovao za UNESKO listu Svetske kulturne i prirodne baštine World Heritage List, 11 lokaliteta iz perioda Meiđi industrijske revolucije. Navedena no-minacija sastoji se od 2 različita dela koji se nalaze na osam različitih područja rasutih na velikom prostoru na Kjušu i Jamaguči na lokalitetima u Kitakjušu, Omuta, Nakama, Saga, Nagasaki, Arao, Uki, Kagošima, Hagi, Ka-maiši i Izunokuni. Ova serijska nominacija predstavlja koherentnu grupu spomenika i lokaliteta (brodogradi-lišta, luke, rudnici, železare, visoke peći, rečni kanali i dr.), koji su svedočanstvo o jedinstvenom procesu tran-sfera tehnologije između 1850 i 1910.

O posvećenosti ideji govori i podatak na koji je način 1852. godine, pre nego što je otvorio svoja vrata prema svetu, izgrađen je prvi industrijski kompleks u Japanu. Brodogradilište je podignuto krišom od Tokugava vla-de i razvijeno bez podrške stranih inženjera na osnovu samo jedne knjige iz Evrope (uputstva za industrijali-zaciju). Međutim snažna želja za razvojem, ali i odbra-na od velikih sila ubrzali su prve korake ka jakoj naciji baziranoj na modernoj tehnologiji. Grupa studenata iz Satcume i Čošua su otišla u kolevku industrijalizacije Englesku po nova znanja, koja su stvorila temelj prve industrijske revolucije u Aziji.

Za samo sedamdeset godina Japan je prešao put od prvih pokušaja proizvodnje gvožđa do svetskog lidera u proizvodnji gvožđa i čelika. Na početku prelaza XIX u XX vek, bez čelika se nisu mogle proizvoditi brodovi, topo-vi, niti drugo oružje. Zbog toga je bilo neophodno ovla-dati proizvodnjom čelika. Zvuči neverovatno, ali prva peć za proizvodnju čelika u Japanu je pokrenuta uz zna-nje pretočeno iz knjige holandskih inženjera. Iako je pr-vi pokušaj bio neuspešan, postavljen je temelj japanske

savremene tehnologije. Konstruisanje broda napravlje-nog od železa bio je simboličan cilj ka kome su stremili, ali put ka izgradnji takvog broda nije bio lak. Uz pomoć škotskog trgovca Thomas B. Glovera izgrađen je prvi su-vi dok za brodove. Mitsubishi teška industrija počela je 1885. godine izgradnju prvog brod izgrađenog od gvo-žđa u Japanu pod nazivom Iugaomaru. Japanska istraj-nost i upornost omogućili su brz napredak, tako da je već 1956. godine japanska proizvodnja je sustigla proi-zvodnju Velike Britanija globalnog lidera brodogradnje.

Na predstojećem zasedanju Komiteta UNESKO-a, članice Komiteta, među njima i Srbija razmatraće ovu nominaciju, koja je svakako značajna ne samo kao zbir „industrijski očuvanih spomenika” koji su do današnjih dana sačuvani od zaborava, već i svedočanstvo o uspo-nu istočne Azije.

Ekonomska istorija ne pamti da je i jedan deo sve-ta u tako dugom vremenskom razmaku ostvarivao tako visoke stope privrednog rasta kao Azija nakon drugog svetskog rata. Uspon Japana krenuo je sa nominovanih 11 lokaliteta. Na tom putu sledile su ga mnoge zemlje Azije (Južna Koreja, Singapur i Tajvan) uključujući In-diju i Kinu. Zahvaljujući njima Azija je danas jedini deo sveta koji je u postojanom privrednom usponu. Japan i Kina spadaju u četiri ekonomski najmoćnije zemlje sve-ta, dok je Indija na putu da im se i tu pridruži.

Primer Japana je legat koji prevazilazi okvire istočne Azije i daje celom svetu primer japanskog naroda koji je jedini na svetu stao u red najbogati-jih naroda, zahvaljujući ljudskom činiocu. Nemajući sopstvenih prirodnih bogatstava, mimo ekonomskih teorija, postao jedna od vodećih industrijskih sila. Pre-radom uvoznih roba i tehnologija, stvarao je proizvode kojima je postigao visoku konkurentnost na svetskom tržištu.

U eri globalizacije kada nas jedan klik mišom deli od nečijeg znanja i inovativnost, neophodno je samo pre-poznati prave primere, krenuti za njima i biti vredan i posvećen. Zadatak nimalo lak, ali sigurno inspirativan, jer zalog može biti veliki, a to je budućnost budućih na-raštaja. Neophodni resursi su „samo” disciplina, upor-nost, posvećenost i marljiv rad. •

mrMarioLukinović

VESTI


Vest-ParagrafInfo

SAZVANA TREĆA SEDNICA PRVOG REDOVNOG ZASEDANJA NARODNE SKUPŠTINE RS U 2015. GODINI: Na dnevnom redu zakoni o inspekcijskom nadzoru i o projektu „Beograd na vodi” • Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Maja Gojković sazvala je treću sednicu redovnog zasedanja za sredu, 2. aprila sa četiri tačke dnevnog reda, među kojima je i Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta izgradnje „Beograd na vodi”

Na dnevnom redu sednice poslanici će kao prvu tačku razmatrati Predlog zakona o inspekcijskom nadzo-

ru, koji je podnela Vlada.Pred narodnim poslanicima će se naći Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, koji je podneo Visoki savet sudstva i Predlog autentičnog tumačenja odredbe člana 13. stav 3. tačka 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je pod-neo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine.Sednica će se održati u Velikoj sali Doma Narodne skup-štine Republike Srbije, sa početkom u 10 časova. Treće redovno zasedanje Narodne Skupštine počeće 2. aprila, umesto, kako je ranije najavljeno, 1. aprila (prim.red.). •

»» Izvor: Press-služba Narodne skupštine Republike Srbije, 24.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

PREDNACRT GRAĐANSKOG ZAKONIKA: Javna rasprava sredinom aprila - novine: profesionalna odgovornost pripadnika određenih profesija, uvodi se ugovor o nasleđivanju i mogućnost određivanja naknade štete po principu pravičnosti • Za tri nedelje počinje javna rasprava o Prednacrtu građanskog zakonika, koji donosi brojne novine. Profesionalnoj odgovornosti podležu i inženjeri, veterinari, arhitekte, javni beležnici, izvršitelji, advokati...

Lekari i druga lica medicinske struke odgovorna su za štetu kada, svojim ponašanjem u pružanju zdravstve-

ne zaštite suprotno pravilima savremene medicine i zdravstvene prakse, prouzrokuju smrt, telesnu povredu ili pogoršanje zdravstvenog stanja pacijenta. Ako je za to odgovorna i zdravstvena ustanova, bila ona privatna ili državna, njihova odgovornost je solidarna.Ovako glase sasvim novi članovi koje donosi Prednacrt građanskog zakonika, kojima će, obećavaju u Ministar-stvu pravde, biti znatno proširena zaštita oštećenih. Prednacrt će se, posle devet godina pisanja zakonika, sredinom aprila konačno naći na javnoj raspravi. U rad-noj grupi navode da mnogobrojni slučajevi iz svakod-nevnog života i teške posledice zbog propusta i grešaka medicinskog osoblja pokazuju da je potrebno redefini-sati profesionalnu odgovornost lekara.Prednacrt kaže i da se odgovorno lice može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je postupalo s povećanom profesionalnom pažnjom ili da je šteta nastala isključi-vo krivicom pacijenta ili trećeg lica. Profesionalna od-govornost se ne može unapred, ugovorom, isključiti ili ograničiti. Proceni profesionalne odgovornosti, osim lekara, podležu i inženjeri, veterinari, arhitekte, javni beležnici, izvršitelji, advokati i drugi.Značajna novina je i određivanje naknade štete po krite-rijumu „pravičnosti”. Ako visina štete ne može tačno da se utvrditi, sud može da je odredi po pravičnosti, „vode-ći računa o svim okolnostima slučaja”.Jedan alternativni član predviđa i zaoštrenu odgovor-nost organizatora sportskih i drugih priredbi, kao i pro-širenje njihove odgovornosti i u slučaju oštećenja stvari. Novosti ima i u vezi sa obligacionim odnosima, pa je Prednacrtom izričito propisano da ugovor obavezuje ugovorne strane isto kao zakon. To znači da se on mora poštovati kao i svaki važeći zakonski akt.Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema građanski zakonik, iako je bila među prvim evropskim državama koje su ga imale, još 1844. On je bio na snazi punih sto godina, sve do 1946. Kada, posle javne rasprave, novi građanski zakonik bude stupio na snagu, prestaće da važi čak 12 zakona.Odeljak o nasleđivanju predviđa blagovremeno pla-niranje raspodele imovine za slučaj smrti, pa tako, osim testamenta, dobijamo i ugovor o nasleđivanju. Supružnici će moći da sačine unapred ovakav ugovor i time otklone potencijalne sporove koji se često deša-vaju u praksi posle smrti jednog od njih. U Prednacrtu su predložene i odredbe kojima se obezbeđuje zaštita domaćih naslednika u slučaju postupka nasleđivanja u inostranstvu.Prednacrt bi, između ostalog, trebalo da zabrani fizičko kažnjavanje dece, otvori vrata za eutanaziju i surogat materinstvo, legalizuje crkveni brak... Predviđene su i nove odredbe o materinstvu i očinstvu u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć, razrađena su rešenja vezana za vanbračnu zajednicu, kao i odredbe o usvojenju, po-sebno kada je usvojitelj strani državljanin. Planirana je i institucija nepotpunog usvojenja, kao i formiranje ali-mentacionog fonda za zaštitu dece čiji roditelj izbegava plaćanje izdržavanja.

VESTI


Prednacrt ima oko 2.750 članova, od kojih je 400 alter-nativno. Sastoji se iz pet celina: opšti deo, porodični od-nosi, nasleđivanje, stvarno-pravni i obligacioni odnosi. •

»» Izvor: Blic, 22.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

PREDLOG ZAKONA O INSPEKCIJSKOM NADZORU BIĆE RAZMATRAN NA SEDNICI SKUPŠTINE 2. APRILA 2015.

Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ko-ri Udovički najavila je u razgovoru sa delegacijom

Evropske banke za obnovu i razvoj da će se Predlog za-kona o inspekcijskom nadzoru naći 1. aprila na redov-nom skupštinskom zasedanju, uz podsećanje na to da su njegovo usvajanje najviše tražili privrednici.Kako bi se prikupila sredstva za implementaciju ovog zakona, organizovaće se i donatorska konferencija, na-vela je ona i istakla potrebu da se poveća učešće malih i srednjih preduzeća u javnim nabavkama.Direktor EBRD u Srbiji Mateo Patrone rekao je da ta ban-ka sprovodi aktivnosti na poboljšanju uloge i konkuren-tnosti privatnog sektora, posebno u agrobiznisu, sektoru malih i srednjih preduzeća, ali i bankarskom sektoru.EBRD, kako je naglasio, podržava i proces privatizacije, produbljivanje finansijskog posredovanja i poboljšanje energetske efikasnosti.U okviru Programa za razvoj inovacija i preduzeća za-padnog Balkana, u Srbiji je počeo sa radom Fond za podršku daljeg rasta preduzeća (Enterprise Expansion Fund - ENEF), ukupne vrednosti 77 miliona evra, koji je namenjen za finansiranje pre svega srednjih preduzeća, koja imaju veliki potencijal za rast.EBRD realizuje i „Program podrške MSP u Srbiji”. Ovaj projekat je finansiran iz pretpristupnih fondova (IPA) Evropske unije, a sprovode ga Evropska banka za ob-novu i razvoj, pri čemu je glavni partner Ministarstvo privrede.Treće redovno zasedanje Narodne Skupštine počeće 2. aprila, umesto, kako je ranije najavljeno, 1. aprila (prim.red.). •

»» Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije, 25.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

PREDLOG ZAKONA O INSPEKCIJSKOM NADZORU: NALED i Ekonomski kokus predlažu skraćenje rokova za primenu nekih odredbi i pooštravanje kaznene politike

Na jedanaestom sastanku Ekonomskog kokusa raz-matrani su predlozi amandmana koje će Ekonomski

kokus na inicijativu NALED-a uložiti na Predlog zakonu o inspekcijskom nadzoru.Najavljeno je da će biti uloženo 14 amandmana, od kojih su najbitniji oni koji se odnose na što hitniju implemen-taciju zakona, kao i na smanjenje rokova za primenu pojedinačnih zakonskih odredbi. Među amandmanima će se naći i predlog koji predlaže pooštrenje kaznene politike u cilju povećanja odgovornosti inspektora koji će kontrolisati privredne subjekte. Posebno je ukazano na predloge koji treba da doprinesu što hitnijoj kon-troli neregistrovanih subjekata, a u cilju suzbijanja sive ekonomije.Nakon analize amandmana koje je NALED predložio za izmene i dopune članova 4,38, 41, 67, 68, 69. i 70., pred-stavnici Ministarstva su potvrdili da su saglasni sa pred-loženim amandmanima i da će predloženim izmenama i dopunama Zakon dodatno biti unapređen.Očekuje se da usaglašeni amandmani budu na dnevnom redu za glasanje u prvoj nedelji aprila, kada je predviđe-no i usvajanje Zakona o inspekcijskom nadzoru. •

»» Izvor: Vebsajt Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, 19.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

NOVI ZAKON O INSPEKCIJSKOM NADZORU: Transparentnost Srbija: Primer dobre pripreme propisa zbog toga što su izrađene Polazne osnove za donošenje i Analiza efekata kao poseban dokument, kao i zbog održane sveobuhvatne javne rasprave

U skupštinskoj proceduri se od 3. marta 2015. nala-zi predlog dugo očekivanog i pripremanog Zako-

na o inspekcijskom nadzoru, čije usvajanje bi, između ostalog, trebalo da pomogne i u suzbijanju nekih oblika korupcije.Kako se kaže u obrazloženju, ciljevi koji se ovim sistem-skim zakonom postižu su:

- veći nivo usklađenosti poslovanja i postupanja nad-ziranih subjekata sa zakonom i drugim propisom;

- delotvornije upravljanje javnim rizicima i bolja za-štita zakonom i drugim propisom zaštićenih doba-ra, prava i interesa;

- eliminacija ili bitno umanjenje arbitrernosti, ne-ujednačenosti, samovolje, koruptivnosti i drugih mogućih zloupotreba u pokretanju i sprovođenju inspekcijskog nadzora, neopravdane učestalosti i trajanja inspekcijskog nadzora kod jednih i izostan-ka ovog nadzora kod drugih privrednih subjekata;

- podrška održivom poslovanju i razvoju privrednih subjekata u skladu sa propisima i širenje kruga privrednih subjekata čije je poslovanje usklađeno sa propisima preko preventivne funkcije inspekcij-skog nadzora;

VESTI


- smanjenje administrativnog tereta privrede i uspo-stavljanje održivosti tog stanja;

- unapređenje slobodne tržišne utakmice i zaštite konkurencije;

- veća pravna predvidivost, sigurnost i izvesnost;- bolja alokacija resursa inspekcija;- unapređenje poslovnog okruženja i investicione

klime.Transparentnost Srbija je pratila ostvarivanje pet pre-poruka iz „Studije o unapređenju zakonodavnog po-stupka u Republici Srbiji” na primeru pripreme nacrta ovog zakona, zaključivši da je njegova priprema po mno-go čemu bila primer dobre prakse.Kao prvo, za ovaj zakon bile su izrađene Polazne osno-ve, koje su bile od velike pomoći za formulisanje nacrta zakona, jer su definisale i glavne ciljeve i glavne dileme (oko pitanja koja se mogu urediti na različite načine). To bi i inače trebalo da postane redovna praksa, kako se ne bi gubilo vreme u pripremi zakona na formulisanje konkretnih odredaba sve dok se ne razreše najkrupnije koncepcijske razlike.Javna rasprava je, pored poštovanja zakonskog mini-muma u pogledu trajanja i objavljivanja, i učešća veli-kog broja zainteresovanih subjekata, takođe bila primer dobre prakse jer su objavljeni i rezultati razmatranja svih dobijenih predloga (trenutno ne postoji zakonska obaveza).Za ovaj nacrt zakona je sačinjena analiza efekata propi-sa, kao poseban dokument. U Analizi se razmatraju broj-na pitanja na način koji pruža javnosti daleko širi uvid u to kakve će efekte novi zakon doneti, nego što bi to bilo moguće učiniti iz uobičajenog obrazloženja nacrta/predloga zakona. •

»» Izvor: Transparentnost Srbija, 15.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

PREDSTAVLJEN GODIŠNJI IZVEŠTAJ O RADU SUDOVA U SRBIJI ZA 2014. GODINU: Najavljeno donošenje Pravilnika o radu sudija koji će pratiti evropski standard da je norma 14 rešenih predmeta po sudiji

Sudovi u Srbiji u toku prošle godine postigli su izuzet-ne rezultate i za samo šest meseci efektivnog rada

uradili su oko jedan odsto više predmeta u odnosu na 11 meseci 2013. godine, rekao je predsednik Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva Dragomir Milojević.Predstavljajući godišnji izveštaj o radu sudova u Srbiji 2014. godine, on je podsetio da je početkom prošle go-dine krenula nova mreža sudova i da su pojedini u tom periodu bili u „selidbi”, kao i da je četiri meseca trajao protest advokata, koji nisu dolazili na suđenja pa su ona morala da se odlažu.

„Da nije bilo ovih objektivnih okolnosti, efektivni rad sudova i sudija bio bi još bolji. Ono što je bitno je da se ispunjava Program rešavanja starih predmeta, ali zbog sprečenosti ovim okolnostima, on nije mogao da se u pot-punosti ispuni”, rekao je.Statistički podaci govore da su sudovi za šest meseci rada, u odnosu na prethodnu godinu rešili 30.000 više predmeta, a ukupan broj predmeta u radu 2014. godine bio je 4.642.602.Prema njegovim rečima, na početku 2014. godine bilo je 2.890.417 nerešenih predmeta, primljeno je 1.752.185, rešeno 1.793.212 predmeta, a ostalo je nerešeno 2.849.360 predmeta.„Iz navedenih podataka se vidi da su sudovi savladali priliv i da su rešili veći broj predmeta od broja predme-ta koji su primili. Na kraju izveštajnog perioda ostalo im je nerešeno 0,88 manje predmeta u odnosu na kraj 2013. godine”, rekao je Milojević.On je kazao da ove brojke opterećuju i dalje predmete izvršenja, kojih je oko 1,8 miliona, tako da je realno sta-nje nerešenih predmeta oko 900.000.Osvrćući se na zahteve za zaštitu prava na suđenje u ra-zumnom roku Milojević je rekao da je u toku prošle go-dine primljeno 9.353 predmeta od kojih je realno ostalo nerešeno svega 314.Problem koji i dalje opterećuje sprsko sudstvo, prema njegovim rečima, je nejednaka opterećenost sudija bro-jem predmeta u zavisnosti od toga u kom gradu se sud nalazi.Milojević je pohvalio rad apelacionih sudova, Uprav-nog suda i Prekršajnog apelaciong suda koji su uradi-li od 25 odsto do 50 odsto više predmeta nego prošle godine, napominjući da oni nisu bili opterećeni prote-stom advokata, jer su advokati mogli da postupaju u tim predmetima.Posebno je istakao da je privredno sudstvo dobro radilo i da je prosek po predmetu 200 dana da se on okonča što je, kako je naveo veoma bitno zbog investicija - da se privredni sporovi rešavaju efikasno.Milojević je napomenuo da su prethodne godine neke sudije u Srbiji prevazilazile normu dok je druge nisu do-stigle, i pozvao sudije da „dodaju gas”.„Moramo da uložimo još napora da se rešava još vi-še predmeta”, poručio je Milojević i napomenuo da će uskoro biti usvojen pravilnik o radu sudija koji će pratiti evropski standard da je norma 14 rešenih predmeta po sudiji. •

»» Izvor: Tanjug, 25.03.2015.

VESTI


Vest-ParagrafInfo

U PRIPREMI ZAKON ZA ADMINISTRATIVNO PENZIONISANJE SUDIJA: Stvaranje uslova za rad zainteresovanih sudija u kosovskom pravosuđu

Srbija sprema zakon za administrativno penzionisa-nje sudija kako bi se zainteresovanim sudijama iz

Srbije za rad u kosovskom pravosuđu omogućilo da bu-du izabrani u tamošnjim institucijama, rekao je danas predsednik Visokog saveta sudstva Dragomir Milojević.Tužilački i Sudski saveti Kosova objavili su na sajtu kon-kurse za 15 tužilaca i 48 sudija prema sporazumu o pra-vosuđu koji je postignut u februaru u Briselu. Za razliku od tužilaca, konkursi za sudije rezervisani su, kako se navodi, za pripadnike nevećinskih zajednica na Kosovu.Milojević je na konferenciji za novinare naglasio da će se raspoređivanje srpskih sudija u kosovske su-dove odvijati po principu dobrovoljnosti i da ko ne želi da se integriše u kosovski sistem ostaje sudija u Srbiji.„Znam da se priprema zakon o administrativnom penzio-nisanju sudija, tako da će ko bude želeo biti penzionisan”, rekao je Milojević.Sudije koje budu otišle na Kosovo sudiće po tamošnjim zakonima i dobijaće platu najverovatnije od Euleksa, napomenuo je on.Predsednik VS S je napomenuo da prema sporazumu oko 70 sudija iz Srbije treba da ode u sudove redov-ne nadležnosti na Kosovu i još desetak u prekršajne sudove.Prema njegovim saznanjima, kako je naveo, od 1999. godine na Kosovu ima 36 sudija koje ne rade.Konkurs je raspisan za „glavnog državnog tužioca, tuži-oce u kancelarijama Apelacionog tužilaštva i Specijal-nog tužilaštva, devet tužilaca u Osnovnom tužilaštvu u Mitrovici i tri tužioca u Prištini, Uroševcu i Gnjilanu”.Za razliku od tužilaca, konkursi za sudije rezervisani su, kako se navodi, za pripadnike nevećinskih zajednica na Kosovu i to za: dvoje sudija Vrhovnog suda Kosova, šest sudija Apelacionog suda i to za jednog u Prištini i za pet u Mitrovici, i 40 sudija Osnovnih sudova u Prištini, Prizrenu, Gnjilanu, Uroševcu i Mitrovici.U Prištini konkurs je raspisan za četiri sudije Osnovnog suda, dvoje sudija u Gračanici i jednog u Lipljanu, zatim za jednog sudiju u Dragašu, u ogranku Osnovnog suda u Prizrenu.Konkurs je raspisan i za dvoje sudija u Osnovnom sudu u Gnjilanu, za po jednog u ograncima tog suda u Kame-nici i Vitini i za dvoje sudija u Novom Brdu, kao i za dvo-je sudija u Štrpcu, ogranku Osnovnog suda u Uroševcu.U Mitrovici konkurs je raspisan za 20 sudija Osnovnog suda u tom gradu i za po dvoje sudija u Leposaviću i Zubinom Potoku, stoji u konkursu.Konkurs za tužioce i sudije otvoren je do 25. maja, a pri-jave se mogu podneti Tužilačkom savetu Kosova, Sekre-

tarijatu Sudskog saveta Kosova ili Kancelariji Euleksa na Kosovu.Sporazumom je dogovoreno da se formiraju jedan Osnovni sud i jedno Osnovno tužilaštvo za oba dela Mitrovice, za Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, kao i za opštine sa albanskom većinom Vučitrn i Srbica.Osnovni sud će imati četiri odeljenja u Zubinom Potoku, Leposaviću, Srbici i Vučitrnu, a predsednik Osnovnog suda biće Srbin sa Kosova. •

»» Izvor: Tanjug, 25.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

ZAVRŠEN SKRINING ZA SVA POGLAVLJA PREGOVARAČKOG PROCESA ZA PRISTUPANJE EU: Slede izveštaji EK o poglavljima i izrada akcionih planova

Šef Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pri-stupanju Republike Srbije EU Tanja Miščević saop-

štila je da je Srbija danas završila skrining poslednjeg od 35 poglavlja pregovaračkog procesa. Ona je u izjavi za novinare u Briselu, nakon završetka skrininga za Po-glavlje 33, koje se odnosi na budžet i finansije, navela da našu zemlju sada čeka mnogo posla oko priprema za otvaranje prvih poglavlja.Ona je podsetila na to da je skrining proces detaljnog utvrđivanja usklađenosti propisa zemlje kandidata sa standardima EU i da se radi posebno za svako poglav-lje, pri čemu je ceo proces u slučaju Srbije trajao skoro godinu i po dana.Za to vreme, kako je navela, održano je približno 500 prezentacija stručnjacima iz Evropske komisije (EK), a u procesu je učestvovalo više od 700 ljudi iz ministar-stava, regulatornih tela i civilnog sektora.Miščević je ocenila da je ovaj proces bio dobra prilika za to da se članovi EK detaljno obaveste o položaju Srbije u odnosu na EU, ali i prilika da Srbija shvati gde je njeno mesto u ovom procesu.Prema njenim rečima, sledeći korak u pregovaračkom procesu jesu izveštaji o poglavljima koje sastavlja EK, a zatim izrada akcionih planova Vlade Srbije koje pre otvaranja poglavlja treba da odobri Evropski savet, koji čine zemlje članice.Akcioni planovi za niz poglavlja su već završeni i poslati u Savet, a ubrzano se radi na trećoj verziji akcionih pla-nova za poglavlja 23 i 24, koja se odnose na pravosuđe i osnovna prava i koja će biti otvorena među prvima i zatvorena među poslednjima, ukazala je ona.Miščević je izrazila nadu da će prva poglavlja biti otvo-rena što pre, uz napomenu da je, osim tehničkih, po-trebno ispuniti i političke uslove iz Poglavlja 35, koje se odnosi na proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine.Srbija će u međuvremenu, kako je istakla, oslanjajući se na iskustvo Slovenije, Hrvatske i Crne Gore, intenzivno

VESTI


raditi na primeni akcionih planova i biti spremna kada Savet bude dao zeleno svetlo za otvaranje poglavlja. •

»» Izvor: Press-služba Vlade Republike Srbije, 24.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

IZMENE U PRAVOSUĐU U PROCESU EU INTEGRACIJA: Umanjiti uticaj politike na sudstvo i tužilaštva - izmene u cilju isključenja Skupštine RS iz procesa izbora sudija i tužilaca

U procesu približavanja EU, jedna od sugestija EU u Beogradu su izmene ustavnog i zakonskog okvira

koje bi garantovale nezavisnost sudija i tužilaca.Član Radne grupe koja analizira izmene ustavnog okvi-ra Vladan Petrov kaže da kad je u pitanju nezavisnost tužilačke funkcije ni Venecijanska komisija ne govori o toj obavezi, ali za sudijsku, dileme nema.„Treba ublažiti uticaj politike na izbor sudija, treba da ne kažem eliminisati političare. Ne treba ministar pravde da bude u Visokom savetu - ne treba ni poslanik”, rekao je on.Izmene se rade da bi se skupština isključila iz pro-cesa izbora predsednika sudova, sudija, javnih tuži-laca odnosno zamenika javnih tužilaca, kao i člano-va Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. U delegaciji Evropske unije u Beogradu navode da oko svega toga treba da se obezbedi najšira moguća podrš-ka u društvu. Skupštinska opozicija podržava najavlje-ne izmene.Inače, šef delegacije EU u Beogradu Majkl Devenport je ranije upozorio da Poglavlje 23 o pravosuđu ima izuze-tan uticaj na celokupan proces pregovora i da izostanak napretka može da ukoči pregovarački proces u celini. •

»» Izvor: B92, 23.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

PODZAKONSKA AKTA KOJA NISU USAGLAŠENA SA ZAKONIMA ILI NE MOGU DA SE PRIMENE ČEST SU OSNOV ZA PODNOŠENJE TUŽBI EVROPSKOM SUDU ZA LJUDSKA PRAVA

Pojedina dokumenta koja usvajaju Vlada i Skupština kose se sa već izglasanim propisima ili ne mogu da

se primene. Među tužbama koje su naši građani podnosili Evrop-skom sudu za ljudska prava u Strazburu na desetine se odnose baš na uredbe i podzakonska akta. Oni koji su presavili tabak pozivaju se na to da su im prava koja

im sleduju po zakonu i Ustavu uskraćena „sporednim” dokumentima.Vlada Srbije godišnje donese oko 250 uredbi, a od po-četka 2015. usvojila ih je već 37. Iako većina ovih doku-menata dodatno pojašnjava propise, deo njih kosi se s važećim aktima ili ne mogu da se primene u praksi.U slučaju Uredbe o zabrani zapošljavanja, na primer, država nije dobro promislila, pa je Vlada zatrpana žal-bama da opštine, škole i zdravstvene ustanove ne mogu da popune upražnjena radna mesta, čime im je bloki-ran rad. Zato se razmišlja da se ovaj propis - povuče. Na snazi je, recimo, i zakon koji funkcionerima dopušta da zadrže poklone manje vrednosti, ali je nedavno doneta uredba po kojoj su predstavnici vlasti dužni da sve da-rove ostave državi.I neke skupštinske odluke se kose sa zakonima. Upra-vo zato je nedavno sud odlučio da parlament mora da plati poslanicima zaostali regres, na koji su po zakonu imali pravo, a koji im je ukinut odlukom Administrativ-nog odbora. Polemika se vodi i oko toga može li Javno preduzeće „Putevi Srbije” ili Ministarstvo saobraćaja da odlučuju o tome da li poslanici moraju da plaćaju puta-rinu, kada se ovo pitanje uređuje zakonom.U Skupštini Srbije postoji Odbor za ustavna i zakono-davna pitanja, čiji je zadatak da proceni da li propisi u skladu sa Ustavom i ostalim dokumentima koji se bave istom tematikom, ali pod njihovom „kapom” nisu vla-dina podzakonska akta. U Vladi tvrde da je donošenje uredbi uobičajeno u svim zemljama i da se njima kon-kretizuju članovi zakona. •

»» Izvor: Večernje novosti, 25.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

POTPISANA KONVENCIJA SAVETA EVROPE PROTIV TRGOVINE LJUDSKIM ORGANIMA

Četrnaest evropskih država potpisalo je Konvenciju Saveta Evrope (SE) protiv trgovine ljudskim organi-

ma, prvi međunarodni sporazum u tom cilju, koji od da-nas može potpisati bilo koja zemlja u svetu. Konvencija je otvorena za potpisivanje prvog dana međunarodne konferencije koju su organizovali Savet Evrope i Vlada Španije u Santijagu de Komposteli, čija je tema unapre-đenje borbe protiv trgovine ljudskim organima i spro-vođenje novog sporazuma, saopštio je SE.Sporazum su potpisale Albanija, Austrija, Belgija, Češ-ka Republika, Grčka, Italija, Luksemburg, Norveška, Moldavija, Poljska, Portugalija, Španija, Turska i Velika Britanija.Konvencija će stupiti na snagu kada je pet država ratifi-kuje, precizira se u saopštenju. •

»» Izvor: Politika, 25.03.2015.

VESTI


Vest-ParagrafInfo

ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU I MEDIJIMA: Lokalne samouprave treba da do 1. aprila 2015. dostave dokumentaciju za privatizaciju medija

Agencija za privatizaciju apelovala je na lokalne sa-mouprave da do 1. aprila ove godine dostave po-

trebnu dokumentaciju za privatizaciju medija koji su u njihovom vlasništvu.U suprotnom, zbog kašnjenja i nemogućnosti sprovođe-nja privatizacije, imajući u vidu da u skladu sa zakonom 1.7.2015. prestaje finansiranje medija iz lokalnih sa-mouprava, preti realna opasnost od gašenja tih medija zbog nedostatka finansijskih sredstava za poslovanje, navodi se u saopštenju Agencije za privatizaciju.Agencija je, na osnovu Zakonaojavnominformisanjui medijima („Sl. glasnik RS”, br. 83/2014), objavila javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za privatizaciju 73 medija. Od kojih je 64 u vlasništvu lokalne samouprave, koje su dužne da u skladu sa Za-konom donesu odluke o modelu privatizacije za ova preduzeća.Do 24. marta 2015. Agencija za privatizaciju primila je samo sedam ispravno donetih odluka dok za 30 medija odluke nisu ni dostavljene, a za 17 medija odluke nisu donete u propisnom obliku. •

»» Izvor: Ekonomske vesti, 24.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

JAVNA RASPRAVA O NACRTU ZAKONA O POLICIJI I NACRTU ZAKONA O EVIDENCIJAMA I OBRADI PODATAKA O LIČNOSTI U OBLASTI UNUTRAŠNJIH POSLOVA: Od 26. marta do 20. aprila 2015. godine

Ministarstvo unutrašnjih poslova u periodu od 26.03. do 20.04.2015. godine započinje javnu

raspravu o Nacrtu zakona o policiji i Nacrtu zakona o evidencijama i obradi podataka o ličnosti u oblasti unu-trašnjih poslova. Tim povodom, pozivaju se predstavni-ci državnih organa, javnih službi, privrednih subjekata, sindikata, udruženja poslodavaca, stručne i akademske javnosti, međunarodnih organizacija, civilnog sektora i drugih zainteresovanih učesnika da uzmu učešće u jav-noj raspravi koje će biti organizovane u skladu sa Pro-gramom javne rasprave.Ministarstvo unutrašnjih poslova će analizirati pristigle predloge i komentare i na osnovu njih unaprediti tekst Nacrta zakona o policiji i Nacrta zakona o evidencija-

ma i obradi podataka o ličnosti u oblasti unutrašnjih poslova.Učesnici u javnoj raspravi o Nacrtu zakona o policiji i Nacrtu zakona o evidencijama i obradi podataka o lič-nosti u oblasti unutrašnjih poslova komentare mogu dostaviti na elektronsku adresu: [email protected] •

»» Izvor: Vebsajt Ministarstva unutrašnjih poslova, 21.03.2015.

Vest-ParagrafInfo

NOVI ZAKON O PRIVREDNIM KOMORAMA MOGAO BI BITI DONET DO LETA: Obavezno članstvo svih privrednih subjekata

Postojeći komorski sistem u državi je neodrživ i treba ga što pre promeniti, izjavio je predsednik Privred-

ne komore Srbije Marko Čadež.Sistem komora koji ima Srbija ne postoji nigde u sve-tu i takav kakav je on nije funkcionalan, rekao je on na sastanku sa predsednicima 19 regionalnih privrednih komora na kome je razgovarano o modernizaciji ko-morskog sistema.Komorski sistem bi trebalo da bude servis privrede, a u PKS-u smatraju da je austrijski model najpovoljniji za Srbiju. On podrazumeva obavezno članstvo svih pri-vrednih subjekata a članarine su oslobođeni oni koji slabije posluju.Najavio je da će se promena komorskog sistema odvi-jati u dve paralelne faze i da je radna verzija mape puta urađena. Tokom prve faze, kazao je, biće doneti novi zakoni o komorama a druga faza predviđa uspostav-ljanje novog modela saradnje Republičke komore sa regionalnim.„Cilj novog modela je uspostavljanje jedinstvenog meha-nizma upravljanja, kontrole, uspostavljanje mehanizma definisanja usluga i sprovođenje tih usluga. Dakle sve ono gde možemo jedni drugima da pomognemo”, kazao je predsednik PKS koji ocekuje da do kraja leta bude usvojen novi zakon o komorama.Domaćin sastanka u Leskovcu bila je Regionalna pri-vredna komora, a predsednik te komore Goran Jović je rekao da će i u novom sistemu regionalne komore funk-cionisati kao pravni samostalni subjekti i izrazio očeki-vanje da će članarine za privrednike biti i manje.„Do sada su recimo preduzeća iz Vojvodine plaćala čla-narinu gradskoj, vojvođanskoj i republičkoj, znači tri čla-narine. Naši članovi u Leskovcu su do pre dve godine pla-ćali regionalnoj komori i republičkoj komori, znači dve članarine. Upravo je sada cilj da se članarina plaća na jednom mestu, mnogo manje nego što je bilo do sada ali i da se uvede obavezno članstvo sa daleko manjom člana-rinom”, naveo je Jović. •

»» Izvor: Tanjug, 18.03.2015.

Referentna lista pretplatnika na časopis PRAVNI INSTRUKTOR

U narednom broju časopisa PRAVNI INSTRUKTOR

PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U VEZI SA PRAVOM NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU U KRIVIČNIM STVARIMA

PORUČITE NAŠA IZDANJA

GODIŠNJOM PRETPLATOM NA BILO KOJI ŠTAMPANI ČASOPIS, DOBIJATE

2 PRIRUČNIKA - 1 KOJI REDOVNO OBJAVLJUJE REDAKCIJA

I 1 PO IZBORU. PRIRUČNIKE PORUČITE PREKO SAJTA

www.paragraf.rs ili na tel: 011/2752-171, 2750-296

PRIRUČNIK ZA JAVNE NABAVKE- sa praktičnim

dodatkom za pripemu ispita za službenika za javne nabavke

ZBIRKA PROPISA- Zakon

o javnim nabavkama i podzakonski propisi

Cena 2.780 dinara Cena 690 dinara

Cena kompleta 3.200 dinara

PARAGRAFOVA ZBIRKA SUDSKIH ODLUKA SUDOVA OPŠTE I POSEBNE NADLEŽNOSTI - odabrane

sentence

OBJAŠNJENJA UPRAVE CARINA- objavljena

u 2014. godini

PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA O PLANIRANJU I IZGRADNJI

Cena 1.980 dinara Cena 1.980 dinara Cena 1.980 dinara

PRIRUČNIK ZA PRIMENU BUDŽETSKOG RAČUNO- VODSTVA - sa primerima

knjiženja i modelom internog akta

PRIRUČNIK ZA PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM

PRIRUČNIK ZA PRIMENU PROPISA U PREKOGRA- NIČNOM PROMETU OTPADA

Cena 1.980 dinara Cena 1.980 dinara Cena 990 dinara

ANALITIČKI KONTNI OKVIR ZA PRIVRED-NA DRUŠTVA, ZADRUGE I PREDUZET-NIKE

VODIČ ZA PRIMENU ZAKONA O RADU

ZBIRKA GRAĐANSKO PROCESNIH ZAKONA

- sa komentarima izmena objavljenih u "Sl. glasniku RS", br. 55/2014

Cena 690 dinara Cena 1.980 dinara Cena 1.190 dinara

PRIRUČNIK ZA PRIMENU NOVOG NAČINA OPOREZIVANJA IMOVINE • SAMOOPO- REZIVANJE •

VODIČ ZA PRIMENU NOVOG ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU ( DRUGO DOPUNJENO IZDANJE )

PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA O JAVNIM PREDUZEĆIMA

Cena 490 dinara Cena 1.490 dinara Cena 990 dinara

paragraf pravni instruktor • br. 88 • mart 2015. · iii građansko pravo iii-1 svojinsko pravo...

Documents