Bosnaunited

1

Crowarez

Bosnaunited

2

POLA HOKINS

Devojka iz voza

Prevela Magdalena Relji

Crowarez

Bosnaunited

3

Zakopana je pokraj bele breze, ispod stare eleznike pruge. Grob joj je oznaen

nekom vrstom spomenika, koja u stvari nije nita vie od gomilice kamenja. Nisam elela da njen grob privlai panju, ali nisam mogla da je ostavim bez uspomene. Tu spokojno spava, niko je ne uznemirava, nema buke, cvrkuta ptica, niti tutnjave vozova.

Crowarez

Bosnaunited

4

Jedna za tugu, dve za sreu, tri za devojicu1. Tri za devojicu. Tri za devojicu.

Zapinjem kod broja tri, jednostavno ne mogu da nastavim. Glava mi jei od zvukova, usta su mi puna krvi. Tri za devojicu. ujem ih, svrake, smeju mi se, rugaju se svojim hrapavim gakanjem. Slute. Na zlo. Vidim ih, crne na suncu. Ne ptice, neto drugo. Crno na suncu. Neko dolazi. Neko mi se obraa. Eto vidi. Vidi ta si me naterala da uradim.

1 Poetak tradicionalne engleske deje brojalice o svrakama. Prema starom sujeverju, broj svraka koje neko ugleda odreuje da li e imati sree ili ne. (Prim. lekt.)

Crowarez

Bosnaunited

5

REJEL

petak, 5. jul 2013. JUTRO Kraj eleznikih ina nalazi se hrpa odee. Svetloplava tkanina, moda koulja,

upetljana s neim prljavobelim. Verovatno smee, deo tovara izbaenog u zakrljali umarak uz obalu. Moda su ga ostavili inenjeri koji rade na ovom delu pruge, esto su tu. A moda je neto drugo. Majka mi je oduvek govorila da imam bujnu matu, Tom mi to takoe govori. Ali jae je od mene. Kad vidim te odbaene stvari, prljave majice ili jednu cipelu, odmah pomislim na drugu cipelu i stopala kojima pristaju.

Voz poskakuje, klapara i kripavo kree dalje, hrpa odee nestaje iz vida i truckamo prema Londonu brzinom ivahnog trkaa. Neko na seditu iza mene uznemireno uzdie - spori voz iz Eberija za Juston u 8.04 moe da iskua strpljenje i najiskusnijeg putnika. Vonja bi trebalo da traje pedeset etiri minuta, ali retko je tako: ovaj deo pruge je star, oronuo, pun signalnih problema i beskrajnih inenjerskih radova.

Voz gmie, drmusavo prolazei pored skladita i vodotornjeva, mostova i koliba, pored skromnih viktorijanskih kua okrenutih leima prema pruzi.

Glava mi je naslonjena na prozor vagona, posmatram te kue koje promiu kao na filmu, vidim ih onako kako ih drugi ne vide; ak ni njihovi vlasnici ih verovatno ne gledaju iz ove perspektive. Jednom ili dvaput dnevno imam uvid u ivote drugih ljudi, samo na trenutak. Ima neeg utenog u prizoru stranaca u njihovim domovima.

Neiji telefon zvoni, neobino radosnom i veselom melodijom. Taj neko se dugo ne javlja i mobilni nastavlja da zvrnda. Mogu da osetim kako se ostali putnici mekolje na seditima, ukaju novinama, tapkaju ekrane svojih raunara. Voz se trza i zanosi na krivini, usporivi kada se priblii crvenom signalu. Trudim se da ne dignem pogled, trudim se da itam besplatne novine koje su mi utrapljene na putu do stanice, ali rei mi se mute pred oima, nita mi ne zadrava panju. U glavi mi je i dalje hrpa odee koja lei kraj ina, ostavljena.

VEE Promukani din-tonik kipi preko ivice limenke dok je prinosim usnama i otpijam.

Otar i hladan, ukus mog prvog odmora sa Tomom, ribarsko selo na baskijskoj obali 2005. godine. Ujutru plivamo pola kilometra do ostrvceta u zalivu, vodimo ljubav na skrivenim plaama; posle podne sedimo za ankom pijuckajui jaki, gorki din-tonik, i gledajui kako fudbaleri igraju haotine meeve sa po dvadeset pet igraa na peskovitoj plai.

Uzimam jo jedan gutljaj, pa jo jedan, limenka je ve poluprazna ali nema veze, imam jo tri u plastinoj kesi kraj nogu. Petak je, stoga ne moram da oseam krivicu to pijem u vozu. Hvala bogu da je petak. Tada poinje zabava.

eka nas lep vikend, bar tako prognoziraju. Nebo je vedro, bez ijednog oblaka. Ranije bismo se odvezli u Korli Vud sa korpom za piknik i novinama, proveli itavo popodne izleavajui se na suncu i pijuckajui vino. Ponekad bismo raspalili rotilj sa

Crowarez

Bosnaunited

6

prijateljima ili otili u Ruu, sedeli u bati pivnice do sumraka, zajapureni od sunca i alkohola, teturali se kui, ruku podruku, spavali na kauu.

Prelepo sunce, nebo bez oblaka, bez ikoga za igru, bez posla. ivot koji sada ivim tei je leti, kada ima tako puno dnevne svetlosti, tako malo nonog zaklona, kada su svi napolju, napadno, nepodnoljivo sreni. To je iscrpljujue i samo vas tera da se oseate loe to im se ne pridruite.

Preda mnom je dug i naporan vikend, etrdeset osam praznih sati koje treba popuniti. Opet diem limenku do usta, ali u njoj nema vie ni kapi.

ponedeljak, 8. jul 2013. JUTRO

Pravo je olakanje biti u vozu koji polazi u 8.04. Nije da jedva ekam povratak u London zbog posla, ak ni nemam neku naroitu elju da budem u Londonu. Samo hou da se zavalim u sedite od prevrnute koe, osetim toplinu sunca koje prodire kroz prozor, osetim ljuljukanje vagona, napred-nazad, napred-nazad, umirujui ritam tokia na inama, radije bih bila ovde i gledala kako kue promiu jedna za drugom, nego bilo gde drugde.

Postoji jedan lani semafor na ovoj liniji, negde na pola mog putovanja. Pretpostavljam da je laan jer je gotovo uvek upaljeno crveno svetio; i svakog dana se zaustavljamo na tom mestu, ponekad na po svega nekoliko sekundi, ponekad i na po nekoliko minuta. Kada sedim u vagonu D, to obino inim, i voz se zaustavi kod tog semafora, to obino ini, imam savren pogled na moju omiljenu kuu, onu s brojem petnaest.

Kua broj petnaest je nalik ostalim kuama du ove pruge, u viktorijanskom stilu, na dva sprata, s pogledom na uski, lepo odravani vrt koji se protee est metara do ograde, ispred koje se prua nekoliko metara niije zemlje do eleznikih ina. Ovu kuu znam napamet. Znam svaku ciglu, znam boju zavesa na spratu (be, sa tamnoplavom arom), znam da se farba ljuti sa prozora kupatila i da nedostaju tri ili etiri ploice iz gornjeg reda sa desne strane.

Znam da se u toplim, letnjim noima njeni stanari Dejson i Des ponekad izvuku kroz veliki prozor kako bi sedeli na improvizovanoj terasi iznad kuhinjskog krova. Njih dvoje su savren, uspean par. On je tamnokos i dobro graen, snaan, zatitniki tip. Ima predivan smeh. Ona je jedna od onih siunih pticolikih ena, lepotica blede koe i kratko oiane plave kose. Ima grau koja ide uz njeno lice izraenih jagodica, proarano pegicama, i prefinjene brade. Traim ih pogledom dok stojim na tom crvenom semaforu. Des je ujutru esto napolju, a naroito leti voli da pije kafu u vrtu. Ponekad, kada je ugledam, imam oseaj da i ona mene vidi, kao da mi uzvraa pogled, i elim da joj mahnem. Previe fantaziram, znam. Dejsona ne viam tako esto, uglavnom je na poslu. Ali kada ih nema na vidiku, razmiljam gde bi mogli biti. Moda tog jutra oboje imaju slobodan dan i ona lei u krevetu dok on sprema doruak, ili su moda zajedno otili na tranje, jer su oni ta vrsta ljudi. (Tom i ja smo nekada zajedno trali nedeljom, ja neto bre od mog normalnog tempa, on upola sporije od svog, kako bismo ili ukorak jedno s drugim.) Moda je Des u gostinskoj sobi, slika, ili se moda zajedno tuiraju, njene ruke na ploicama, njegove na njenim kukovima.

Crowarez

Bosnaunited

7

VEE Iskosivi se prema prozoru, naslanjam lea na zid vagona i otvaram jednu od boica

belog vina kupljenih u prodavnici na Justonu. Nije hladno, ali posluie. Sipam malo u plastinu au, zatvaram ep i vraam bocu u svoju tanu. Nije naroito prijatno piti u vozu ponedeljkom, osim ako nemate drutvo, a ja ga nemam.

U vozovima sreem poznata lica, ljude koje viam nekoliko puta meseno, u oba smera. Prepoznajem ih i oni verovatno prepoznaju mene. Ne znam mogu li da prozru ko sam ja zapravo.

Vee je predivno, toplo ali ne previe, sunce lenjo tone prema horizontu, senke se izduuju i kronje drvea okupane su zlatnom svetlou. Voz se klacka, prolazimo pored Dejsonove i Desine kue, oni promiu u izmaglici zalazeeg sunca. Ponekad, ne esto, uspem da ih vidim sa ove strane pruge. Ako se ne mimoilazimo sa drugim vozom, i ako putujemo dovoljno sporo, ponekad ih vidim na terasi. Ako ne, kao danas, onda ih zamiljam. Des sedi s nogama podignutim na batenski sto, sa aom vina u ruci, Dejson stoji iza nje, s rukama poloenim na njena ramena. Zamiljam dodir njegovih aka, njihovu teinu, utenu i zatitniku. Ponekad uhvatim sebe kako pokuavam da se setim poslednjeg puta kada sam ostvarila znaajan fiziki kontakt sa drugom osobom, samo zagrljajem ili srdanim stiskom ruke, i srce mi se stegne.

utorak, 9. juli 2013. JUTRO

Hrpa odee od prole nedelje je i dalje tamo, i izgleda prljavije i ofucanije nego pre nekoliko dana. Negde sam proitala da prilikom sudara u vozu moe da vam se pocepa odea. Smrt u vozu nije nita neobino. Ima ih dve do tri hiljade godinje, kau, znai barem jedna svakih par dana. Nisam sigurna koliko su sluajne. Paljivo gledam odeu dok voz mili pored nje, u potrazi za krvlju, ali je ne vidim.

Kao i obino, zaustavljamo se kod lanog semafora. Vidim Des kako stoji na verandi ispred duplih vrata. Na sebi ima haljinu jarkih boja, noge su joj bose. Gleda preko ramena u kuu, verovatno pria sa Dejsonom, koji e spremiti doruak. Pogled mi je fiksiran za Des, njen dom, dok voz produava dalje. Neu da gledam druge kue, a naroito ne elim da vidim etvrtu u nizu, onu koja je nekada bila moja.

Pet godina sam ivela u broju dvadeset tri, u Ulici Blenhajm, blaeno srena i beznadeno oajna. Sada ne mogu ni da pogledam u nju. Bila je moj prvi dom. Moj prvi dom. Ne roditeljska kua, ne iznajmljena sa cimerkama, ve moj prvi dom. Ne mogu da podnesem taj prizor. Zapravo, mogu, to i inim, jer elim, mada ne elim, trudim se da je ignoriem. Svakog dana sebi kaem da je ne gledam i svaki put to uinim. Jae je od mene, iako tu nema niega to bih elela da vidim, iako e me povrediti sve to ugledam. Iako dobro pamtim kakav je bio oseaj kada sam podigla pogled i primetila da belih zavesa na spratu vie nema, i da su zamenjene nekim u bebeoj ruiastoj boji, iako i dalje pamtim bol koji sam osetila kada sam videla Anu kako zaliva rue pored ograde, u majici zategnutoj preko stomaka, i ujela se za usnu toliko jako da je prokrvarila.

Tada zatvorim oi i brojim do deset, petnaest, dvadeset. Eto, prolo je, nema vie ta da se vidi. Ulazimo u stanicu Vitni i kreemo dalje, voz ubrzava dok se predgrae utapa u sumorni severni London, terasaste kue zamenjuju mostovi iarani grafitima i naputene

Crowarez

Bosnaunited

8

zgrade sa razbijenim prozorima. to smo blie Justonu, oseam veu uzrujanost, teskoba raste, kako e biti danas? Na oko petsto metara pre Justona, s desne strane nalazi se prljava, niska, betonska zgrada. Na njoj je neko napisao: ivot nije paragraf. Razmiljam o onom zamotuljku odee pokraj ina i oseam kako mi se grlo stee. ivot nije paragraf i smrt nije meuigra.

VEE Voz u koji ulazim uvee, onaj u 17.56, neto je sporiji od jutarnjeg - treba mu jedan

sat i jedan minut - itavih sedam minuta vie od jutarnjeg voza, uprkos tome to se ne zaustavlja na dodatnim stanicama. Nema veze, jer kao to ujutru ne urim da stignem u London, tako ni uvee ne urim da se vratim u Eberi. Ne zato to je to Eberi, iako je mesto samo po sebi dovoljno sumorno, gradi koji je nikao poslednje dekade XVII veka i rairio se poput tumora po srcu Bakingamira. Nita bolji, nita gori, nita drugaiji od veine takvih varoica, sa centrom punim kafia, prodavnica mobilnih telefona i sportske opreme, okruen prstenom predgraa, iza kog je carstvo multipleks bioskopa i supermarketa. Ja ivim u umereno otmenom i relativno novom naselju, u delu grada gde trgovaki centar postepeno prelazi u stambeno podruje, ali to mi nije dom. Moj dom je viktorijanska kua pored pruge, ona koju sam delimino posedovala. U Eberiju ne posedujem nekretnine, nisam ak ni stanarka, samo podstanarka, neko ko deli jedan neupadljiv i pristojan dupleks sa Keti, zahvaljujui njenoj ljubaznosti i dobroti.

Keti i ja smo drugarice od fakulteta. Poludrugarice, zapravo, nikada nismo bile tako bliske. Na prvoj godini je ivela u sobi preko puta mene i pohaale smo ista predavanja, tako da smo se prirodno udruile tokom tih prvih nedelja privikavanja na studentski ivot, pre nego to smo upoznale ljude sa istim interesovanjima. Posle prve godine smo se retko viale, a posle fakulteta skoro uopte nismo, osim na ponekom venanju. Ali u trenutku kada mi je pomo zaista bila potrebna, ona je sluajno imala sobu vika i nekako je imalo smisla da se tu uselim. Bila sam tako sigurna da e moja nevolja trajati svega nekoliko meseci, najvie pola godine, prosto nisam znala ta drugo da radim. Nikada nisam ivela sama, iz roditeljskog doma otila sam u podstanare sa Tomom, nikada nisam mislila da u iveti sama, strepela sam od te ideje, i stoga sam prihvatila njen predlog. I ovde sam skoro dve godine.

Ali nije tako strano. Keti je dobra osoba, na onaj napadan nain. Ona vas natera da primetite njenu dobrotu. Njena dobrota pie se velikim slovima, to je osobina koja nju opisuje i potrebno joj je da bude priznata, esto, skoro svakodnevno, to ume da bude zamorno. Ali nije tako loe, u ivotu postoje i gore cimerke. Ne, ni Keti ni Eberi mi ne smetaju u ovoj novoj situaciji (i dalje je smatram novom, iako se dogodila pre dve godine). Ve gubitak kontrole. U Ketinom stanu oseam se kao goa, i to ona koja nije dobrodola. Oseam to u kuhinji, gde se guramo u skuenom prostoru dok spremamo obroke. Oseam to dok sedim kraj nje na kauu, sa daljinskim u njenom vrstom stisku. Jedini prostor koji doivljavam kao istinski svoj jeste moja sobica u koju sam ugurala krevet i radni sto, izmeu kojih se bukvalno provlaim. Dovoljno je udobna, ali to nije stan u kom biste eleli da boravite, i zato se kroz njega razvlaim, u dnevnoj sobi ili za kuhinjskim stolom, s nelagodom i oseajem nemoi. Izgubila sam kontrolu nad svim, ak i nad mestima u svojoj glavi.

sreda, 10. juli 2013.

Crowarez

Bosnaunited

9

JUTRO

Vruina je sve intenzivnija. Tek je prolo pola devet i dan samo to nije poeo, a vazduh je ve sparan. Prieljkujem oluju, ali nebo je tvrdoglavo isto i bledoplavo. Briem znoj iznad gornje usne, alei to se nisam setila da kupim flaicu vode.

Jutros ne vidim Dejsona i Des i telom mi prostruji gorak talas razoaranja. Smeno, znam. Prouavam kuu, ali ne vidim nita. Zavese u prizemlju su razgrnute, ali dvokrilna vrata su zatvorena, sunce se odbija o staklo. Prozor na spratu takoe je zatvoren. Dejson je moda na poslu. Mislim da je lekar, verovatno radi za one prekomorske kompanije. Uvek na dunosti, sa spakovanom torbom na komodi; zemljotres u Iranu ili cunami u Aziji i on ostavlja sve, grabi torbu i stie na Hitrou u roku od nekoliko sati, spreman da odleti i spasava ivote. Sudei po odvanim dezenima i starkama, i lepoti i stavu, Des verovatno radi u industriji mode. Ili moda u muzikom svetu, ili u marketingu, moda je stilista ili fotograf. Povrh svega, talentovana je slikarka i ima dosta umetnikog zanosa. Vidim je u gostinskoj sobi na spratu, muzika treti, prozor je otvoren, etkica u njenoj ruci, ogromno platno naslonjeno na zid. Bie tu do ponoi, Dejson zna da ne treba da je ometa dok radi.

Zapravo je ne vidim, naravno. Ne znam da li slika, niti da li Dejson ima privlaan osmeh, niti ima li Des lepe jagodine kosti. Odavde ne mogu da vidim kakve je grae i nikada nisam ula Dejsona kako se smeje. Nikada ih nisam videla izbliza, nisu bili stanari te kue kada sam ja ivela u toj ulici. Doselili su se pre dve godine, ne znam tano kada. Poela sam da ih primeujem pre oko godinu dana. Postepeno, meseci su prolazili, a oni su mi postali vani.

Ne znam ni kako se zovu, pa sam morala sama da im nadenem imena. Dejson, zato to je zgodan poput britanske filmske zvezde, ne kao Dep ili Pit, ve kao Firt, ili Dejson Ajzaks. I Des samo zato to ide uz Dejsona, i ide uz nju. Odgovara joj, zgodno je i bezbrino poput nje. Lep su par, dobro se slau. Sreni su, primeujem. Predstavljaju ono to sam ja nekada bila. Oni su Tom i ja pre pet godina. Oni su ono to sam izgubila, oni su sve to sam elela da budem.

VEE Moja koulja, neudobno uska, zategnuta preko grudi, ima vlane fleke ispod pazuha.

Oi i grlo me svrbe. Veeras ne elim da se putovanje vozom otegne, udim da to pre stignem kui, svuem se i istuiram, da budem tamo gde me niko nee videti.

Gledam u mukarca na seditu dijagonalno od mog, na drugom kraju vagona. Otprilike je mojih godina, u ranim tridesetim, sa tamnom kosom, prosedom na slepoonicama. Koa mu je bleda. Ne nosi odelo, skinuo je sako i prebacio ga preko sedita do sebe. Ima makbuk, tanak kao papir, postavljen na metalnu policu pred njim. Sporo kuca. Na desnoj ruci nosi veliki, srebrni sat, izgleda skupo, moda marke brajtling. vae unutranju stranu svog obraza. Moda je nervozan? Ili samo udubljen u misli. Pie vaan mejl kolegi u njujorkoj poslovnici, ili briljivo smilja poruku za raskid sa devojkom. Najednom die glavu i hvata moj pogled, odmerava me, opaa boicu vina na stoiu ispred mene. Skree pogled. Neto u obliku njegovih usana nagovetava gaenje. Ne dopadam mu se.

Nisam vie ista devojka. Vie nisam poeljna, na izvestan nain sam ak i odbojna. Ne samo zato to sam se ugojila, ili to mi je lice nateklo od previe alkohola i premalo sna -

Crowarez

Bosnaunited

10

ini mi se kao da ljudi primeuju koliko sam oteena, kao da mi je to napisano posred ela, vidi mi se na licu, u dranju, u pokretima.

Prole nedelje sam izala iz sobe da uzmem au vode i naula Ketin razgovor sa Dejmijenom, njenim dekom, dok su sedeli u dnevnoj sobi. Stajala sam u hodniku i sluala. "Tako je usamljena", rekla je Keti. "Stvarno brinem za nju. Ne pomae to to je stalno sama." A onda je rekla: "Ima li nekog na poslu, moda, ili u ragbi-klubu?", i Dejmijen je uzvratio: "Za Rejel? Pa, Ket, ne pokuavam da budem duhovit, ali nisam siguran da poznajem ikoga ko je toliko oajan."

utorak, 11. juli 2013. JUTRO

eprkam flaster na kaiprstu. Mokar je, nakvasio se jutros dok sam prala solju od kafe, imam oseaj da je pihtijast i prljav, iako je jutros stavljen. Neu da ga skinem jer je posekotina duboka. Kad sam stigla kui, Keti je bila napolju, pa sam otila do prodavnice i kupila dve flae vina. Prvu sam stukla odmah, a onda pomislila da iskoristim to to ona nije tu i ispeem sebi biftek, skuvam sos od crnog luka i pojedem ga sa zelenom salatom. Dobar, zdrav obrok. I dok sam seckala crni luk, zasekla sam vrh prsta. Verovatno sam otila u kupatilo da oistim ranu, a potom malo prilegla kako bih na sve zaboravila, jer kada sam se probudila oko deset sati, ula sam Keti i Dejmijena kako priaju i on je govorio da je zgroen to sam kuhinju ostavila u neredu. Keti se popela na sprat, pokucala tiho na moja vrata i odkrinula ih. Promolila je glavu i upitala jesam li dobro. Izvinila sam joj se, ne znajui ni zato se izvinjavam. Rekla je da nema problema, ali da bi bilo dobro ako bih mogla malo da poistim za sobom. Radna povrina i daska za seenje bili su krvavi, kuhinja je vonjala na sirovo meso, jer je biftek, posiveo, jo leao na pultu. Dejmijen mi se nije ak ni javio, samo je odmahnuo glavom i otiao na sprat u Ketinu spavau sobu.

Kada su njih dvoje legli, setila sam se da je druga flaa ostala netaknuta, pa sam je otvorila. Sela sam na kau i gledala televiziju sa utianim tonom kako oni ne bi uli zvuk. Ne seam se ta sam gledala, ali u jednom trenutku sam se zacelo oseala usamljeno, ili sreno, ili kako god, jer sam poelela s nekim da priam. Potreba za kontaktom sigurno je bila prejaka i nisam imala nikog drugog da zovem osim Toma. Ni sa kim drugim i ne elim da priam osim sa Tomom. Registar poziva na mom telefonu pokazuje da sam ga sino zvala etiri puta: u 23.02, 23.12, 23.54, 00.09. Sudei po duini poziva, ostavila sam dve govorne poruke. On se moda i javio, ali se ne seam da sam razgovarala s njim. Seam se da sam mu ostavila poruku; mislim da sam ga samo zamolila da me pozove. Verovatno sam isto to rekla oba puta, to i nije toliko strano.

Voz se uz drmusanje zaustavlja na crvenom semaforu i diem pogled. Des sedi na terasi i pije kafu. Noge je podigla na stoi i glavu zabacila unazad, sunajui se. ini mi se da iza nje vidim senku, neko se pomera: Dejson.

udim da ga vidim, da uhvatim odblesak njegovog zgodnog lica. elim da i on izae na terasu, stane iza nje, kao to to obino ini, i da je poljubi u elo.

Ali on ne izlazi, i njena glava pada napred. Danas su njeni pokreti neto drugaiji; tromija je, usporenija. Videla bih ga kako joj se pridruuje, ali voz se trza i kree napred, a njega i dalje nema, ona je sama. I sada, bez razmiljanja, hvatam sebe kako piljim u svoju kuu, i ne mogu da odvojim pogled. Dvokrilna vrata su irom otvorena, svetlost ulazi u

Crowarez

Bosnaunited

11

kuhinju. Ne mogu da tvrdim, zaista ne mogu, da li vidim ili umiljam, ali ona je tamo, za sudoperom, pere sudove? Da li to neka devojica sedi u jednoj od onih visokih bebeih stolica, odmah pored kuhinjskog stola?

Sklapam oi i putam da tama nadoe i rairi se dok se ne pretopi iz oseaja tuge u neto gore, u seanje, u osvrt na prolost. Nisam ga samo zamolila da mi se javi. Sada se seam, plakala sam. Rekla sam mu da ga i dalje volim, da u ga uvek voleti, i preklinjala sam ga da me pozove: Tome, moram da priam sa tobom. Nedostaje mi. Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne.

Sada to moram da prihvatim, nema svrhe poricati istinu. itavog dana u se oseati uasno, u talasima, jaim i slabijim, i opet jaim, i grie mi se utroba u agoniji sramote, vrelina e mi obliti lice, a oi e se vrsto zatvoriti kao da e to pomoi da sve nestane. I itavog dana u govoriti sebi da to nije najgora stvar na svetu, zar ne? Bar nije najgora koju sam uinila, jer to nisam izvela na javnom mestu, niti sam se izdrala na nekog stranca na ulici. Nije kao kada sam ponizila svog mua na letnjem rotilju izvreavi enu jednog od njegovih prijatelja. Nije kao kada smo se potukli jedne noi kod kue, pa sam zamahnula tapom za golf, odvalivi komad maltera u hodniku ispred spavae sobe. Nije kao kada sam se vratila na posao posle etvoroasovnog ruka i teturala se kroz kancelariju, spotiui se dok su svi gledali, a Martin Majls me je odvojio u stranu i rekao: "Mislim da bi trebalo da ode kui, Rejel." Jednom sam proitala knjigu bive alkoholiarke, u kojoj opisuje kako je oralno zadovoljila dva razliita mukarca, koje je tek upoznala u restoranu, u jednoj od najprometnijih londonskih ulica. itala sam to i pomislila da ja nisam tako strana. Tu povlaim liniju.

VEE Ceo dan razmiljam o Des, i ne uspevam da se koncentriem ni na ta drugo osim

na jutronji prizor. ta me je to nateralo da pomislim kako neto nije u redu? Nisam mogla da joj vidim izraz lica sa one udaljenosti, ali sam osetila, gledajui u nju, da je sama. Vie nego sama, usamljena. Moda to i jeste bila, moda je on otiao, otiao u jednu od tih toplih zemalja u kojima spasava ivote. I nedostaje joj, i ona brine, iako zna da je tako moralo biti.

Naravno da joj nedostaje, ba kao i meni. Dejson je dobar i snaan, sve to jedan mu treba da bude. I oni su partneri. Mogu to da vidim, znam da jesu. Njegova snaga, taj zatitniki stav koji zrai iz njega, ne znai da je ona slaba. Des je snana na druge naine, ona pravi intelektualni skok koji ga ostavlja zadivljenog, ona moe da pronikne u sutinu problema, da ga isecira i analizira za krae vreme nego to je nekim ljudima potrebno da kau dobro jutro. Na zabavama, on je esto dri za ruku, iako su ve godinama zajedno. Potuju jedno drugo, ne kritikuju jedno drugo.

Veeras sam iscrpljena. Trezna i kameno hladna. Ponekad mi je krivo to moram da pijem, a ponekad mi je krivo to ne mogu. Danas mi se stomak prevre kad pomislim na alkohol. Ali trezvenost u veernjem vozu je izazov, naroito sada, po ovoj vruini, kada mi sloj znoja pokriva svaki milimetar koe, unutranjost usta me pecka, oi me svrbe jer mi je maskara upala u uglove.

Trzam se kada mi telefon zazuji u tani, dve devojice preko puta gledaju u mene pa jedna u drugu, razmenjuju osmehe, ne znam ta misle o meni, ali znam da nije dobro. Srce mi lupa dok vadim telefon, znam da nita dobro ne mogu da oekujem: ili je Keti, koja e ljubazno, uvek tako ljubazno, da me zamoli da veeras zaobiem alkohol? Ili moja majka, sa obavetenjem da sledee nedelje dolazi u London, pa e svratiti kod mene na posao da

Crowarez

Bosnaunited

12

odemo na ruak. Gledam u ekran. Tom. Oklevam samo sekund, a onda se javljam. "Rejel?" U prvih pet godina naeg poznanstva, nikada me nije zvao Rejel, uvek

Rej. Ponekad Seli, jer je znao koliko mrzim to ime i zabavljalo ga je kada se nerviram, a potom kikoem, jer nisam mogla da odolim a da mu se ne pridruim u smehu. "Rejel, ja sam." Glas mu je turoban, zvui umorno. "Sluaj, mora da prestane, vai?" Ne govorim nita. Voz usporava i skoro sam preko puta kue, moje stare kue. elim to da mu kaem da izae napolje, da stane na travnjak. Hou da te vidim. "Molim te, Rejel, ne moe vie tako da me zivka. Mora da se dovede u red." U grlu mi je knedla, tvrda kao kamen, gladak i zaglavljen. Ne mogu da progutam. Ne mogu da progovorim. "Rejel? Jesi li tu? Znam da ti nije lako, i ao mi je zbog toga, stvarno jeste, ali... ne mogu da ti pomognem, a tvoje uporno zivkanje uznemirava Anu. U redu? Ne mogu vie da ti pomognem. Idi na neku grupnu seansu ili neto. Molim te, Rejel. Danas posle posla idi na sastanak Anonimnih alkoholiara."

Odlepljujem ivicu prljavog flastera sa prsta i gledam u bledu, namrekanu kou ispod njega, skorelu krv du ivice nokta. Noktom palca desne ruke pritiskam sredite posekotine i oseam kako se otvara, bol je otar i jak, zadravam dah. Krv poinje da curi iz rane. Devojice preko puta me zblanuto gledaju.

Crowarez

Bosnaunited

13

MEGAN

Maj 2012.

Godinu dana ranije sreda, 16. maj 2012. JUTRO ujem da voz dolazi, napamet mu znam ritam. Ubrzava dok ulazi u stanicu Norkot i

onda, nakon to protutnji kroz krivinu, poinje da usporava, grmljavina prelazi u klaparanje, i ponekad mu konice zakripe dok se zaustavlja kod semafora, nekoliko stotina metara od kue. Kafa mi se ohladila na stolu, ali toliko mi je prijatno i toplo u ovoj lenjosti da me mrzi da ustanem i pristavim novu.

Ponekad ak ni ne gledam kada vozovi prolaze, samo sluam. Sedei ovako na jutarnjem suncu, koje mi miluje sklopljene kapke, mogla bih da budem bilo gde. Mogla bih da budem u paniji, na plai, ili u Italiji, u mestu inkve Tere, gde su sve one lepe, raznobojne kuice i vozovi koji dovoze i odvoze turiste. Mogla bih da budem opet u Holkamu, sa kretavim galebovima u uima i solju na jeziku i vozom iz luna-parka na zaraloj pruzi na kilometar odavde.

Danas se voz ne zaustavlja, sporo trucka dalje. Mogu da ujem kako mu tokovi kloparaju preko pragova, maltene mogu da osetim njegovo ljuljukanje. Ne vidim lica putnika i znam da su to bezline glave na putu do Justona, ali mogu da sanjarim; o egzotinim putovanjima, o avanturama na kraju putovanja, pa i dalje. U mislima putujem nazad u Holkam; udno da mi je opet u mislima, po ovako lepom jutru, obojen takvom nostalgijom, takvom udnjom, ali jeste. Vetar u travi, prostrano plavo nebo iznad dina, oronula kua kojom vladaju mievi, puna svea, prljavtine i muzike. Sada mi je sve to poput sna.

Oseam kako mi srce lupa samo trunku bre. ujem mu korake na stepenicama, doziva me.

"Hoe li jo jednu kafu, Megs?" arolija se prekinula, budna sam. VEE Hladno mi je na povetarcu i toplo od votka-martinija. Stojim na terasi, ekam da se

Skot vrati kui, ubediu ga da me izvede na veeru u italijanski restoran u Ulici Kingli. Ne pamtim kada smo poslednji put izali.

Danas nisam mnogo uradila. Trebalo je da sortiram aplikacije za tekstilni kurs u Sent Martinsu i poela sam, radila sam u kuhinji kada sam ula ensku vrisku, uasne zvuke, mislila sam da je neko stradao. Istrala sam u vrt, ali nisam nita videla.

Jo ujem njen krik, bilo je jezivo, njen glas je prostrujao kroz mene, panian i oajan. "ta radi? ta joj to radi? Daj je meni, daj je meni." Uporno je ponavljala, iako je to verovatno trajalo svega nekoliko sekundi.

Otrala sam na sprat i izala na terasu. Kroz kronje drvea sam videla dve ene kraj

Crowarez

Bosnaunited

14

ograde, nekoliko vrtova dalje. Jedna je - jedna ili obe - plakala i neko dete je takoe drealo. Palo mi je na pamet da pozovem policiju, ali u tom trenutku se sve smirilo, ena koja

je prethodno vritala utrala u kuu s bebom u naruju. Druga je ostala napolju, zatim potrala prema kui, spotakla se i ustala, a onda samo besciljno kruila po vrtu. Ba udno. Bog zna ta se dogaalo. Ali bila je to najuzbudljivija stvar koju sam doivela u prethodnih nekoliko nedelja.

Dani su mi prilino neispunjeni sada kada vie ne idem u galeriju. Mnogo mi nedostaje. Nedostaju mi razgovori sa umetnicima. ak mi nedostaju i sve one dosadne, lepukaste mame, koje su svraale sa kafama u kartonskim aama, zurile u slike, priale svojim prijateljicama kako je mala Desi bolje crtala u vrtiu.

Ponekad poelim da pozovem nekog iz starih dana, a onda pomislim - o emu bih priala s njima? Ne bi ak ni prepoznale Megan koja se sreno udala i ivi u predgrau. Bilo kako bilo, ne mogu da se vraam na staro, to je uvek loa ideja. Saekau da proe leto, a onda u potraiti posao. Bilo bi teta protraiti ove duge letnje dane. Nai u neto, ovde ili bilo gde, znam da hou.

utorak, 14. avgust 2012. JUTRO

Stojim ispred svog ormana, po stoti put zurei u lepu odeu, tu savrenu garderobu za menadera male, ali modeme umetnike galerije. Nita u njemu nije u stilu dadilje. Boe, sama re dadilja tera me na povraanje. Navlaim farmerke i majicu, skupljam kosu na potiljku, ne pokuavam da se naminkam. Nema svrhe, zar ne, ulepavati se za ceo dan sa bebom?

Trim niz stepenice, zrela za svau. Skot u kuhinji kuva kafu. Okree se prema meni sa kezom i raspoloenje mi se istog trenutka popravlja i razvlaim usne u osmeh. On mi dodaje kafu i ljubi me.

Nema svrhe kriviti ga za ovo, ideja je bila moja. Dobrovoljno sam se prijavila da uvam decu ljudima u ulici. Tada sam mislila da e biti zabavno. Krajnje suluda ideja, u stvari, sigurno sam i sama bila luda. Dokona, luda, radoznala. Htela sam da vidim kako je. Mislim da mi je to sinulo kada sam ula vrisku u vrtu i poelela da znam ta se dogaa. Nisam se raspitivala, naravno, to se tako ne radi, zar ne?

Skot me je podrao - bio je oduevljen kada sam to predloila. Smatra da e me vreme provedeno sa bebama smekati. A zapravo se dogaa neto sasvim suprotno - kada izaem iz njihovih kua, trim svojoj i jedva ekam da skinem odeu i tuiranjem sa sebe sperem miris bebe.

udim za danima u galeriji, skockana, isfrizirana, askam sa odraslima o umetnosti ili o filmovima ili ni o emu naroitom. Nita naroito bi bio napredak u mojim razgovorima sa Anom. Boe, kako je glupa! Imate oseaj da je nekada davno moda i imala neto da kae, ali sada se sve svelo na dete: Je li joj dovoljno toplo? Ili joj je moda pretopio? Koliko mleka je popila? I uvek je tu, tako da se vei deo vremena oseam suvinom. Moj posao je da uvam dete dok se ona odmara, da joj omoguim predah. Predah od ega? Povrh svega, Ana je neverovatno nervozna, neprestano sam svesna nje dok obigrava oko mene i trza se svaki put kada proe voz, skae kada zazvoni telefon. Ona tvrdi da su sve majke krhke, i pretpostavljam da se moram sloiti s tim.

Crowarez

Bosnaunited

15

Izlazim iz kue i koraam, olovnim hodom, pedeset metara Ulicom Blenhajm do njihove kue. Ne zastajkujem. Danas vrata ne otvara ona ve on, njen mu. Tom je u odelu, spreman za posao. Zgodan je u odelu - ne kolski zgodan, nii je i blei, i oi su mu preblizu nosa kada malo bolje pogledam - ali nije elav. Doekuje me sa irokim tomkruzovskim osmehom, i odlazi, i ostajemo samo ja i ona i beba.

etvrtak 16. avgust 2012. POSLE PODNE

Dala sam otkaz! Oseam se mnogo bolje, kao da je sve mogue. Slobodna sam! Sedim na terasi, ekam voz. Nebo je crno iznad mene, laste proleu, vazduh je

zasien vlagom. Skot e se vratiti kui za otprilike sat vremena i morau da mu kaem. Bie ljut na mene minut ili dva, ali nadoknadiu mu to. I neu samo sedeti po ceo dan u kui: skovala sam plan. Mogu da odem na fotografski kurs, ili da iznajmim pijanu tezgu i prodajem nakit. Mogu da nauim da kuvam.

U koli sam imala nastavnika koji mi je jednom rekao da sam gospodarica osmiljavanja svoje linosti. Tada nisam znala o emu govori, mislila sam da me samo provocira, a onda mi se ideja svidela. Buntovnica, ljubavnica, supruga, konobarica, upravnica galerije, dadilja (i jo par zanimanja izmeu). Dakle, ta elim da budem sutra?

Zapravo nisam elela da dam otkaz, rei su same od sebe naile. Sedeli smo tu, za kuhinjskim stolom, Ana sa bebom na krilu i Tom, koji se vratio po neto, pa se prosto zadesio tu, pili smo kafu, i jednostavno je ispalo smeno, nije bilo apsolutno nikakve svrhe da ja vie budem tamo. tavie, oseala sam se neprijatno, poput uljeza.

"Nala sam drugi posao", rekla sam bez razmiljanja. "Tako da vie neu moi ovo da radim", dovrila sam. Ana me je pogledala, mislim da mi ve tada nije verovala, i samo je rekla: "O, ba teta", i videla sam da to ne misli, kao da osea olakanje. Nije me pitala nita o poslu, to mi je odgovaralo, jer nisam smislila dovoljno ubedljivu la.

Tom je bio pomalo zateen. Rekao je: "Nedostajae nam", ali i to je bila la. Jedina osoba koja e se istinski razoarati je Skot, stoga moram da smislim ta da mu

kaem. Recimo, da mi se Tom udvarao, to e biti dovoljno izbegnem svaku dalju diskusiju. etvrtak, 20. septembar 2012.

JUTRO

Tek to je prolo sedam, napolju je sveije, ali i dalje prelepo, svi ti kvadratii od vrtova, jedan do drugog, zeleni i hladni, ekaju zrake sunca da se dovuku sa ina i ponovo ih oive. Satima sam budna; ne mogu da spavam. Danima nisam spavala. Mrzim ovo stanje, mrzim nesanicu vie od svega, samo leim u krevetu, dok mi mozak kuca, tik-tak, tik-tak... Sve me ivo svrbi. elim da obrijem glavu.

elim da pobegnem. elim da otputujem, u kabrioletu, sa sputenim krovom. elim da vozim obalom, bilo kojom obalom. elim da etam po plai. Moj stariji brat i ja hteli smo da budemo putnici namernici. Imali smo takve planove, Ben i ja. Dobro, vie su bili Benovi - on je bio veliki sanjar. Planirali smo da vozimo motore od Pariza do Azurne obale ili du amerike pacifike obale, od Sijetla do Los Anelesa; hteli smo da pratimo put e Gevare od

Crowarez

Bosnaunited

16

Buenos Ajresa do Karakasa. Da sam sve to uradila, moda ne bih zavrila ovde, ne znajui ta da radim. Ili, da sam sve to uradila, moda bih zavrila upravo ovde i bila potpuno srena. Ali nisam to uradila, naravno, zato to Ben nikada nije stigao do Pariza, ak ni do Kembrida, poginuo je na auto-putu A10, lobanju su mu zdrobili tokovi zglobnog kamiona.

Nedostaje mi svaki dan. Vie nego iko, ini mi se. On je velika rupa u mom ivotu, usred moje due. A moda je on samo bio poetak svega. Ne znam! Ne znam ak ni da li je sve ovo zbog Bena ili zbog svega to se dogodilo posle, svega to se dogodilo od tada. Sve to znam jeste da je jednog trenutka sve u redu i ivot je lep i nita mi ne fali, a ve sledeeg trena me ne dri mesto, oseam se kao da sam na sve strane, opet proklizavam i padam.

I zato u da odem kod terapeuta! to moe da bude udno, ali moda bude i zabavno. Oduvek sam mislila da je zabavno biti katolik, imati mogunost ispovesti i osloboenja, imati nekog ko e vam oprostiti, preuzeti sve vae grehe, obrisati prolost.

Naravno, ovo nije isto. Malo sam nervozna, ali u poslednje vreme slabo spavam i Skot je bio za to da odem. Rekla sam mu da mi je dovoljno teko da o tome priam sa ljudima koje znam, jedva da mogu i sa njim. Rekao je da u tome i jeste stvar, jer strancima moe sve da kae. Ali to nije sasvim tano. Ne moete nikome da kaete sve. Siroti Skot. Ne zna ni polovinu. Voli me toliko da to boli. Ne znam kako mu to polazi za rukom. Ja bih samu sebe izludela.

Ali moram neto da preduzmem i ovo bar lii na to. Svi planovi koje sam imala, fotografski kurs i asovi kuvanja, kada smo ve kod toga, izgledaju pomalo besmisleno, kao da glumim u stvarnom ivotu umesto da ga zapravo ivim. Trebalo bi da naem neto to moram da radim, neto neosporno. Ne mogu ovako, ne mogu da budem samo supruga, ne razumem kako to iko moe, bukvalno nema niega da se radi osim da se eka. Da mu doe kui i da vas voli. Ili to ili da unaokolo traite neto to e vam skrenuti panju.

VEE ekala sam. Seansa je trebalo da pone pre pola sata, a ja sam i dalje tu, sedim u

ekaonici, prelistavam septembarski Vog razmiljajui o tome da ustanem i odem. Znam da lekarski pregledi ponekad kasne, ali zar i psihoterapeutski? Filmovi su me uvek naveli na verovanje kako vas psihi izbaci napolje im istekne vae vreme. Pretpostavljam da Holivud ne prikazuje onu vrstu psihoterapeuta koje vam preporui Nacionalna zdravstvena sluba.

Spremam se da priem sestri na prijemnom i kaem joj da sam ekala dovoljno dugo, da odlazim, kada se vrata od ordinacije otvore i napolje izae vrlo visok, vitak ovek, iji izraz lica odraava aljenje, i prui mi ruku.

"Gospoo Hipvel, oprostite to ste ekali", kae i samo mu se osmehnem i kaem da nema problema i u tom trenutku oseam da nee biti problema, jer sam u njegovom drutvu tek trenutak ili dva i ve sam smirena.

Mislim da je za to zasluan njegov glas. Tih i dubok. S blagim akcentom, to sam i oekivala, jer se zove dr Kamal Abdik. Pretpostavljam da je u tridesetim, iako izgleda vrlo mladoliko jer mu je koa boje tamnog meda. Ima ruke koje bih mogla da zamislim na sebi, prste duge i osetljive, skoro da ih oseam na koi.

Ne priamo ni o emu sutinskom, ovo je samo seansa upoznavanja; pita me u emu je problem i govorim mu o napadima panike, nesanici, injenici da nou leim budna, plaei se da zaspim. eli da mu priam malo vie o tome, ali jo nisam spremna. Pita me da

Crowarez

Bosnaunited

17

li uzimam lekove, pijem li alkohol. Kaem mu da poslednjih dana imam druge poroke i hvatam njegov pogled i mislim da zna na ta mislim. Onda oseam da bi trebalo sve ovo da shvatim malo ozbiljnije, pa mu priam o zatvaranju galerije i injenici da se sve vreme oseam nedovreno, dezorijentisano, da previe vremena provodim u sopstvenoj glavi. On ne pria mnogo, samo s vremena na vreme postavi neko pitanje, ali elim da ga ujem kako govori, i zato ga pre odlaska pitam odakle je.

"Mejdston", kae on, "u Kentu. Ali u Korli sam se doselio pre nekoliko godina." Zna da to nije ono to ga pitam i vuje se ceri.

Skot me eka kada stignem kui, gura mi pie u ruku, eli da uje detalje. Kaem mu da je sve bilo u redu. Pita me o terapeutu, da li mi se svideo, deluje li fino? U redu je, opet kaem, zato to ne elim da zvuim previe entuzijastino. Pita me jesmo li priali o Benu. Skot misli da je sve zbog Bena. Moda je u pravu. Moda me poznaje bolje nego to mislim.

utorak, 25. septembar 2012. JUTRO

Probudila sam se rano jutros, ali spavala sam nekoliko sati, to je napredak od prole nedelje. Oseam se skoro osveeno kada ustanem iz kreveta, i zato odluujem da proetam umesto da sednem na terasu.

Izolovala sam se, a da toga nisam ni bila svesna. Jedina mesta koja u poslednje vreme poseujem su radnje, asovi pilatesa i psihoterapija. Povremeno odem kod Tare. Ostatak vremena provodim kod kue. Nije ni udo to sam nemirna.

Izlazim iz kue, skreem desno, a potom levo u Ulicu Kingli. Prolazim pored pivnice Rua. Nekada smo tu stalno visili, ne seam se zato smo prestali. Ranije mi se nije naroito sviala, previe parova koji imaju manje od etrdeset godina, koji previe piju i trae neto bolje, pitajui se imaju li smelosti. Moda smo zato prestali, jer mi se to nije dopadalo.

Pored pivnice, pored radnji, neu da idem daleko, samo da napravim krug, protegnem noge.

Prijatno je boraviti napolju od ranog jutra, pre kolske guve, pre polaska zaposlenih ljudi na posao, ulice su prazne i iste, dan je pun mogunosti. Skreem levo, koraam do omanjeg igralita, jedinog bednog izgovora za zelenu povrinu u kraju. Sada je prazno, ali za nekoliko sati vrvee od klinaca, majki i dadilja na klupama. Polovina devojaka sa pilatesa bie tu, na elu sa znojavom Beti, koja se veito nadmee u protezanju, drei u rukama starbaks kafu.

Nastavljam pored parka i nizbrdo prema Rozberiju. Ako ovde skrenem desno, izbiu pred moju galeriju, koja vie nije galerija, sada je prazan izlog, ali ne elim da idem tamo, jer me i dalje pomalo boli, toliko sam se trudila da uspem u tom poslu. Pogreno mesto, pogreno vreme, umetnost nije dobrodola u predgrau, bar ne dok je trenutno stanje ekonomije takvo kakvo jeste. Umesto toga, skreem desno, pored samoposluge i jo jedne pivnice, one u kojoj se skupljaju ljudi iz naselja, i dalje prema kui. Oseam leptirie, poetak nervoze, bojim se da ne sretnem Votsonove jer mi je uvek neprijatno kada ih vidim, zato to e provaliti da nemam novi posao, da sam ih lagala, jer zapravo vie nisam htela da radim za njih.

Tanije, neprijatno mi je kada vidim nju. Tom me ignorie, ili se pravi da me ignorie,

Crowarez

Bosnaunited

18

kako god, jedva da me pogleda. Ali Ana kao da sve shvata lino. Oigledno misli da se moja kratka karijera dadilje zavrila zbog nje ili zbog njenog deteta. Zapravo uopte nije bilo zbog njenog deteta, iako je teko voleti dete koje ne prestaje da cmizdri. Sve je daleko sloenije, ali naravno da njoj to ne mogu da objasnim. Kako god. To je jedan od razloga to sam se izolovala, pretpostavljam, jer ne elim da viam Votsonove. Deo mene se nada da e se jednostavno odseliti, znam da se njoj ne svia ovde, mrzi onu kuu, mrzi ivot meu stvarima njegove bive ene, mrzi vozove.

Zastajem na uglu, gvirim u podzemni prolaz, oseam vonj studeni i memle. Uvek mi utera jezu u kosti, kao kada okrenete stenu da vidite ta ima ispod, a tamo mahovina, crvi i zemlja. Podsea me na detinjstvo, kada sam se igrala u vrtu, traei u ribnjaku abe sa Benom. Nastavljam dalje, ulica je prazna, na vidiku nema ni Toma ni Ane, i deo mene koji ne moe da odoli dozi dramatinosti zapravo je razoaran.

VEE Skot je upravo zvao da kae kako e veeras zakasniti, to i nije vest koju sam elela

da ujem. Nervozna sam, ceo dan. Ne dri me mesto. Potrebno mi je da se vrati kui i smiri me, i proi e sati dok on stigne, a moj mozak e juriti ukrug ukrug ukrug ukrug ukrug i znam da me eka besana no.

Ne mogu samo da sedim ovde, gledajui vozove, previe sam naelektrisana, srce kao da mi lepra u grudima, poput ptice koja pokuava da pobegne iz kaveza. Navlaim japanke i silazim u prizemlje, otvaram vrata i izlazim na Ulicu Blenhajm. Sada je oko sedam i trideset, nekoliko putnika se vraa kui s posla. Nema nikog u blizini, iako ujem povike dece koja se igraju u svojim dvoritima, koristei poslednje zrake letnjeg sunca pre nego ih pozovu na veeru.

Koraam ulicom, prema stanici. Za trenutak stajem ispred broja dvadeset tri, razmiljam da pozvonim. ta bih rekla? Da mi je nestalo eera? Samo sam htela da proaskamo? Njihovi venecijaneri su poluotvoreni, ali unutra ne vidim nikog.

Koraam dalje prema uglu i bez razmiljanja nastavljam nizbrdo u podzemni prolaz. Na pola sam puta kada ujem voz iznad sebe i oseaj je velianstven, kao da se zemlja pomera, trese, poput zemljotresa koji oseate u sreditu svog tela, kovitla vam krv. Sputam pogled i primeujem neto na podu - gumica za kosu, ljubiasta, istegnuta, iznoena. Ispala je nekome ko je tuda dogirao, verovatno, ali neto u vezi s njom uliva mi jezu i elim da to pre pobegnem odatle, nazad na sunce.

U povratku, na ulici me mimoie njegov auto, za sekund nam se pogledi sretnu i on mi se nasmei.

Crowarez

Bosnaunited

19

REJEL

petak, 12. juli 2013. JUTRO Iscrpljena sam, glava mi pada od umora. Kada pijem, ne mogu da spavam. Izgubim

svest na sat ili dva, a onda se osvestim i muka mi je od straha, muka od mene same. Ako proe dan da ne pijem, tu no se komiram i ujutru ne mogu da se probudim, ne mogu da se otresem sna, koji me satima prati, ponekad i po itav dan.

Jutros je u vagonu samo aica ljudi, niko ne sedi u mom bliskom okruenju. Niko me ne gleda, stoga naslanjam glavu na prozor i sklapam oi.

Budi me kripa konica. Kod semafora smo. U ovo doba dana, u ovo doba godine, sunce sija direktno u zaleinu kua kraj pruge, obasipajui ih svetlou. Skoro da mogu da je osetim, toplinu jutarnjeg sunca na svom licu i rukama dok sedim za stolom i dorukujem, Tom je preko puta mene, moje bose noge su oslonjene na njegove, jer su uvek mnogo toplije od mojih. Sputam pogled na novine, mogu da osetim njegov osmeh, crvenilo mi se iri od grudi ka vratu, kao i uvek kada me pogleda na taj nain.

Trepem i Tom nestaje. I dalje smo kod semafora, vidim Des u njenom vrtu i iza nje mukarca koji izlazi iz kue, nosi neto u ruci, moda olju kafe, gledam ga i shvatam da to nije Dejson. Ovaj ovek je vii, mraviji, definitivno tamnoputiji. Porodini prijatelj, njen brat ili Dejsonov brat. Saginje se i sputa olju na metalni sto na njihovoj verandi.

Roak iz Australije, koji ostaje par nedelja, Dejsonov najbolji prijatelj, njihov venani kum. Des mu prilazi, grli ga oko pojasa i ljubi ga, dugo i duboko. Voz kree dalje.

Ne mogu da verujem. Usisavam vazduh u plua, shvativi da sam predugo zadravala dah. Zato to radi? Dejson je voli, oigledno je, sreni su. Ne mogu da verujem da bi ga povredila, on to ne zasluuje. Oseam istinsko razoaranje, kao da sam ja prevarena. Poznati bol ispunjava mi grudi. Ovako sam se ve oseala.

U mnogo veoj meri, do najvieg stepena, naravno, ali pamtim jainu tog bola. To se ne zaboravlja.

Saznala sam kao to veina to sazna u dananje vreme, elektronskom omakom. Ponekad je to SMS, ponekad govorna pota; u mom sluaju je bio mejl, moderni ru na okovratniku. Proitala sam njegove mejlove, ali bilo je sluajno, zaista, nisam njukala. Nije ni trebalo da prilazim Tomovom kompjuteru, jer se brinuo da u grekom obrisati neto vano, ili otvoriti neto to ne bih smela i tako pustiti virus u kompjuter.

"Tehnologija ti nije jaa strana, je li, Rej?", rekao je kada sam uspela da pobriem sve kontakte iz njegovog elektronskog adresara, sasvim sluajno. Zato nije trebalo nita da pipam. Ali zapravo sam htela da uinim neto dobro, kako bih se iskupila to sam bila pomalo tuna i naporna. Planirala sam neto specijalno za nau etvrtu godinjicu, putovanje koje e nas podsetiti kako nam je nekada bilo. Htela sam da to bude iznenaenje, i zato sam morala da proverim njegov radni raspored, morala sam da pogledam.

Ali nisam njukala, nisam pokuavala da ga uhvatim u prevari ili slino, znala sam da

Crowarez

Bosnaunited

20

to nije pametno, nisam htela da postanem jedna od onih sumnjiavih ena koje stalno preturaju po depovima svojih mueva. Jednom sam se javila na njegov telefon dok se tuirao i on se razgoropadio, optuivi me da mu ne verujem, oseala sam se grozno, jer je izgledao tako povreeno.

Dakle, morala sam da proverim njegov radni raspored, a laptop mu je ostao ukljuen, jer je odjurio na sastanak. Bila je to savrena prilika, i tako sam pogledala njegov kalendar, beleke uz odreene datume. Kada sam zatvorila prozor s njegovim kalendarom, preda mnom je bio njegov mejl, ulogovan, ogoljen. I u njemu poruka, na vrhu, od aboyd@cinnamon.com. Kliknula sam. Xxxxx. To je bilo to, samo red ikseva. Isprva sam mislila da je neeljena pota, sve dok nisam shvatila da su to poljupci.

Bio je to odgovor na poruku koju je on poslao nekoliko sati ranije, neto posle sedam, dok sam ja i dalje dremala u naem krevetu. Sino sam zaspao mislei na tebe, sanjao sam kako ljubim tvoje usne, tvoje dojke, tvoje meunoje. Jutros sam se probudio i glava mi je puna tebe, oajniki elim da te dodirnem. Ne oekuj da budem razuman, ne mogu biti, ne s tobom.

Proitala sam njegove mejlove, bilo ih je na desetine, skriveni u folderu po imenu Admin. Otkrila sam da se zove Ana Bojd i da je moj mu zaljubljen u nju. esto joj je izjavljivao ljubav. Rekao joj je da se nikada pre nije tako oseao, da jedva eka da opet bude sa njom, te da e proi jo puno vremena dok ne budu zajedno.

Nemam rei da opiem kako sam se tog dana oseala, ali sada, sedei u vozu, ljuta sam, zarivam nokte u dlanove, suze mi peku oi. Oseam sevanje sirovog besa, kao da je neto otrgnuto od mene. Kako je mogla? Kako je Des mogla to da uini? ta je s njom? Pored onakvog ivota koji imaju, pored one lepote! Ne razumem, nikada neu razumeti, kako ljudi mogu tako bezobzirno da povreuju druge pod izgovorom da sluaju svoje srce. Ko je rekao da je dobro sluati svoje srce? To je ist egoizam, sebinost koja gazi sve pred sobom. Preplavljuje me mrnja, gorka kao emer. Ako vidim tu enu, ako vidim Des, pljunuu joj u lice. Iskopau joj oi.

VEE Problem na eleznici. Brzi voz u 17.56 do Stouka je otkazan, pa se njegovi putnici

prebacuju u moj, u kom ima mesta samo za stajanje. Sreom, ugrabila sam sedite, ali kod prolaza, ne pored prozora, i tela putnika mi pritiskaju rame, koleno, ugroavajui moj lini prostor. Imam nagon da ih odgurnem, imam nagon da ustanem i pomerim ih. Celodnevna vruina me gui, ini mi se kao da diem kroz masku. Svaki prozor du vagona je otvoren, ali unutra i dalje nema vazduha, kao u zatvorenoj, metalnoj konzervi. Ne dobijam dovoljno kiseonika u pluima, u krvi, muka mi je. Ne prestajem da premotavam jutronju scenu iz kafeterije. Ne prestajem da se oseam kao da sam i dalje tamo, ne mogu da potisnem izraze njihovih lica iz seanja.

Krivim Des. Jutros sam bila opsednuta Des i Dejsonom, time ta mu je uinila i kako e se on oseati, njihovim suoavanjem kada on sazna i kada se njegov svet, poput mog, razbije na komade. Koraala sam u magnovenju, ne gledajui kuda idem. Bez razmiljanja sam ula u kafeteriju gde idu svi iz Hamilton Vajtlija. Prola sam kroz vrata pre nego to sam ugledala njih, i kada sam to shvatila, bilo je kasno da se vratim, ve su piljili u mene, razrogaivi oi za trenutak, pre nego to su se setili da nameste osmehe. Martin Majls sa Saom i Harijet, trijumvirat neprijatnosti koji me je mamio, dozivao.

Crowarez

Bosnaunited

21

"Rejel!", uzviknuo je Martin, rairenih ruku, privlaei me u zagrljaj. Nisam to oekivala, moje ruke bile su zarobljene izmeu nas, prislonjene na njegovo telo. Saa i Harijet su se osmehnule, ljubei vazduh nadomak mojih obraza, trudei se da ostanu na distanci. "Otkud ti ovde?"

Dugo, dugo sam ostala zabezeknuta. Zurila sam u pod, oseajui kako rumenim i shvatajui da samo pogoravam situaciju, a onda sam se usiljeno osmehnula i rekla: "Intervju. Intervju."

"O..." Martin nije uspeo da sakrije iznenaenje dok su Saa i Harijet klimale glavama i osmehnule se. "S kim?"

Nisam mogla da se setim imena nijedne agencije za odnose sa javnou. Nijedne. Niti sam mogla da se setim neke agencije za nekretnine, a kamoli neke koja bi zaista zapoljavala. Samo sam stajala tu, trljajui kaiprstom donju usnu, vrtei glavom, i naposletku je Martin rekao: "Poslovna tajna, je li? Neke firme su tako uvrnute, zar ne? Onda nemoj nita da pria dok se ne potpie ugovor i sve se ozvanii." Bila je to la i on je to dobro znao, uinio je to da bi me spasao i niko mu nije poverovao, ali svi su se pravili da jesu i klimnuli su glavama. Harijet i Saa su preko mog ramena zurile u vrata, bilo ih je sramota zbog mene, htele su da pobegnu.

"Bolje da krenem i naruim kafu", rekla sam. "Ne bih da kasnim." Martin me je uhvatio za podlakticu i rekao: "Drago mi je to sam te video, Rejel."

Njegovo saaljenje bilo je skoro opipljivo. Nikada nisam shvatila, ne do pre godinu ili dve, kolika je sramota biti saaljivan.

Plan je bio da odem u biblioteku Holborn u Ulici Tibold, ali nisam mogla da se suoim s tim, i zato sam otila u Ridents park. Proetala sam skroz do kraja, pored zoolokog vrta, i sela u hlad u blizini reda hrastova, razmiljajui o nepopunjenim satima preda mnom, seajui se razgovora u kafeteriji, izraza na Martinovom licu kada smo se oprostili.

Verovatno sam se tamo zadrala nekih pola sata kada mi je zazvonio mobilni. Bio je Tom, opet, sa kunog broja. Pokuala sam da ga zamislim kako radi na svom laptopu u naoj osunanoj kuhinji, ali je viziju pokvarilo zadiranje njegove nove ene. Bila je tamo negde, u pozadini, kuvala je aj ili hranila bebu, njena senka ga je poklapala. Pustila sam da se ukljui govorna pota. Vratila sam telefon u tanu i pokuala da ga ignoriem, ne elei vie da ga sluam, ne danas, dan je ve bio dovoljno grozan, iako jo nije bilo ni deset i trideset. Izdrala sam tri minuta, a onda izvadila mobilni i presluala govornu potu. Pripremila sam se za agoniju sluanja njegovog glasa, glasa koji mi se nekada obraao s puno smeha i radosti, a sada s prekorom, utehom ili saaljenjem, ali nije bio on.

"Rejel, Ana ovde", rekao je njen glas i prekinula sam. Nisam mogla da diem, nisam mogla da zatitim svoje misli od jurnjave ili kou od

svraba, i zato sam ustala i otila do trafike na uglu i kupila etiri din-tonika u limenci i vratila se na isto mesto u parku, otvorila prvu i popila je najbre to sam mogla, i odmah potom otvorila drugu. Lea sam okrenula stazi kako ne bih morala da gledam rekreativce, majke sa kolicima i turiste, jer ako ne mogu da ih vidim, onda poput deteta mogu da se pravim da ni oni ne vide mene. Opet sam okrenula govornu potu.

"Rejel, Ana ovde." Duga pauza. "Moram da razgovaram s tobom u vezi sa telefonskim pozivima." Jo jedna duga pauza, dok pria u slualicu Ana radi jo neto, poput

Crowarez

Bosnaunited

22

svih prezauzetih ena i majki, koje istovremeno iste kuu i pune ve-mainu. "Sluaj, znam da ti nije lako", govori Ana, kao da ona nema nikakve veze s mojom patnjom, "ali ne moe stalno da nas zivka." Glas joj je odsean, iziritirana je. "Dovoljno je loe to nas uznemiri kada zove, i tada probudi Ivi, a to prosto nije prihvatljivo. Trenutno imamo muke da je uspavamo." Imamo muke da je uspavamo. Mi. Naa mala porodica. S naim problemima i naim navikama. Jebena kuka. Ona je ptica kukavica, koja lee jaja u mom gnezdu. Uzela mi je sve. Sve mi je uzela i sada me zove da mi kae kako moja nesrea njoj ne odgovara?

Iskapljujem drugu limenku i otvaram treu, blaeno strujanje alkohola mojim krvotokom traje samo nekoliko minuta i opet mi je muka. Prebrzo pijem, ak i za moje standarde, moram da usporim, jer ako ne usporim, neto loe e se desiti. Uiniu neto zbog ega u zaaliti, pozvau Anu, kazau joj da me zabole za nju, zabole me za njenu porodicu, zabole me ako njeno dete bude nedovoljno spavalo do kraja svog ivota. Kazau joj da je frazu "ne oekuj od mene da budem razuman" govorio i meni, kada smo se tek smuvali, pisao mi je pisma, zaklinjui mi se na venu ljubav. To nije ak ni njegova fraza, ukrao ju je od Henrija Milera. Sve to ona ima je polovno. elim da zna kako e se oseati. elim da je pozovem i pitam je kakav je oseaj, Ana, iveti u mojoj kui, okruena nametajem koji sam ja kupila, spavati u krevetu koji sam ja godinama delila s njim, hraniti dete za kuhinjskim stolom na kom je mene kresao?

I dalje mi je neverovatno da su odluili da ostanu tamo, u toj kui, u mojoj kui. Nisam mogla da verujem kada mi je to rekao. Volela sam tu kuu. Ja sam insistirala da je kupimo, uprkos njenoj lokaciji. Volela sam to je blizu pruge, volela sam da gledam kako vozovi prolaze, uivala sam u njihovom zvuku, ne u kripi gradskog metroa, ve u staromodnom kloparanju voza. Tom mi je rekao da nee uvek biti tako, da e s vremenom nadograditi eleznicu i onda e tuda jurcati brzi vozovi, ali nisam verovala da e se to ikada dogoditi. Ostala bih tamo, otkupila bih je od njega da sam imala novca. Ali nisam, a posle razvoda nismo mogli da naemo kupca za pristojnu cenu, i onda je Tom rekao da e je otkupiti od mene i ostati tu dok je ne proda po dobroj ceni. Ali nikada nije naao pravog kupca i tako je uselio nju, i njoj se kua svidela, ba kao i meni, i odluili su da ostanu. Pretpostavljam da je Ana vrlo sigurna u sebe, u njih, im joj ne smeta da ue tamo gde je pre nje ivela druga ena. Oigledno me ne smatra pretnjom. Seam se kada je Ted Hjuz uselio Asiju Vevil u dom koji je delio sa Silvijom Plat, gde je ona nosila Silvijinu odeu, eljala kosu istom etkom. elim da pozovem Anu i podsetim je kako je Asija zavrila s glavom u rerni, ba kao i Silvija.

Sigurno sam zaspala, din i vrelo sunce su me uspavali. Trgnula sam se iz sna, oajniki steui svoju tanu. Jo je bila tu. Peckala me je koa, preplavljena mravima, bili su mi u kosi i na vratu, na grudima, skoila sam na noge, otresajui ih. Dva tinejdera, koja su pikala loptu dvadesetak metara dalje, prestali su igru kako bi me pogledali, a onda su prasnuli u smeh.

Voz se zaustavlja, skoro da smo preko puta Desine i Dejsonove kue, ali ne uspevam da vidim prozor kroz pun vagon. Pitam se jesu li tamo, da li on zna, da li je otiao ili i dalje ivi ivot za koji e tek otkriti da je la.

subota, 13. juli 2013. JUTRO

Crowarez

Bosnaunited

23

Znam i bez gledanja na sat da je negde izmeu sedam i etrdeset pet i osam i petnaest. Znam, po jaini svetlosti, po zvucima sa ulice ispred mog prozora, po zvuku Ketinog usisavanja hodnika ispred moje sobe. Keti svake subote ustaje rano da bi istila kuu, bez izuzetka. Moe da bude njen roendan, moe da bude crkveni praznik, ali ako je subota, Keti e ustati rano i istiti. Ona tvrdi da je to katarzino, priprema je za dobar vikend i predstavlja fiziku aktivnost, to znai da ne mora da ide u teretanu.

Meni ne smeta ovo jutarnje usisavanje, jer ionako ne mogu da spavam. Danima ne mogu da spavam, niti da spokojno dremam sve do podneva. Naglo se budim, isprekidano diem i srce mi tue, usta su mi ustajala i odmah znam, to je to. Budna sam. to vie udim za zaboravom, to manje uspevam u tome. ivot i svetlost me ne putaju na miru. I tako leim, sluajui zvuke Ketinog uurbanog, veselog spremanja po kui i razmiljam o zamotuljku odee kraj ina i o tome kako Des ljubi svog ljubavnika na jutarnjem suncu.

Dan se protee preda mnom, a da nijedan njegov minut nije popunjen. Mogu da odem na pijacu u Ulici Brod, mogu da kupim meso divljai i panetu, i dan

provedem kuvajui. Mogu da sedim na kauu sa oljom aja i gledam emisiju o kuvanju na televiziji. Mogu da odem u teretanu. Mogu da prepravim svoju radnu biografiju. Mogu da saekam da Keti izae, odem u prodavnicu i kupim dve litre suvinjon

blanka. U prolom ivotu sam se takoe budila rano, ujem zvuk jutarnjeg voza koji prolazi,

otvaram oi i sluam kiu kako dobuje po prozoru. Oseam ga iza sebe, uspavanog, toplog, tvrdog. Kasnije, on odlazi po novine, a ja spremam omlet, sedimo u kuhinji, pijemo aj, idemo u pivnicu na kasni ruak, spavamo zagrljeni ispred televizora. Pretpostavljam da mu je ivot sada drugaiji, nema vie lenjog subotnjeg seksa ili omleta, ali zato postoje druge radosti, devojica uukana izmeu njega i njegove ene, gue, uskoro e nauiti da govori, isprva samo tata, mama i tajanstveni jezik, nerazumljiv svima osim majci.

Bol je postojan i jak, pritiska mi grudi. Ne mogu da ekam da Keti izae iz kue. VEE Idem kod Dejsona. Ceo dan sam provela u svojoj sobi, ekajui da Keti izae, kako bih mogla da pijem.

Ali nije otila. Nepomino je sedela u dnevnoj sobi, "samo da zavri neku administraciju". Do kasnog poslepodneva vie ne mogu da podnesem zatvoreni prostor i dosadu, i obavetavam Keti da u malo proetati. Odlazim u Snop penice, veliku, anonimnu pivnicu odmah pored glavne ulice, i ispijam tri ae vina. Kao i dve aice viskija. Onda idem na stanicu, kupujem par limenki din-tonika i ulazim u voz.

Idem kod Dejsona. Ne idem u posetu njemu, neu se tek tako pojaviti ispred njegove kue i pokucati na

vrata... Nita slino. Nita sumanuto. Hou samo da proem pored kue, u vozu. Nemam nita pametnije da radim, a ne sedi mi se kod kue. Samo hou da ga vidim. Hou da ih vidim.

Ovo nije dobra ideja (znam da nije).

Crowarez

Bosnaunited

24

Ali kako moe da nakodi? Otii u do Justona, okrenuu se i vratiti kui. (Volim vozove i ta je u tome loe?

Vozovi su udesni.) Ranije, dok sam jo bila svoja, sanjarila sam o romantinim putovanjima vozom sa

Tomom. (Norvekom Bergen eleznicom za nau petu godinjicu, Plavim vozom za etrdesetu.)

Evo, sada emo proi pored njih. Svetio je upaljeno, ali ne vidim ba najbolje. (Tanije, vidim duplo. Zatvoriu jedno

oko. Ve je bolje.) Eno ih! Je li ono on? Je li ono on? Stoje na terasi. Zar ne? Je li ono Dejson? Je li ono

Des? elim da se pribliim, ne vidim dobro. elim da im budem blie. Odluujem da skratim putovanje. Umesto Justona, idem do Vitnija. (A ne bih smela

da siem na Vitniju, previe je opasno, ta ako me vide Tom ili Ana?) Silazim na Vitniju. Ovo nije dobra ideja. (Zar je loa?) Ovo je prilino loa ideja. Na drugom kraju vagona sedi mukarac, njegova plava kosa boje peska izgleda

skoro rie. Smeka mi se. elim da mu kaem neto, ali rei isparavaju, nestajui sa mog jezika pre nego to dobijem priliku da ih izustim, mogu da ih osetim, ah ne znam jesu li slatke ili kisele.

Da li mi se smeka ili se kezi? Nisam sigurna. nedelja, 14. juli 2013.

JUTRO

Imam oseaj da mi se srce popelo u grlo, neprijatno i glasno. Usta su mi suva, gutanje je bolno. Prevrem se na bok, licem okrenuta prozoru. Zavese su navuene, ali svetlost mi se zariva u oi. Rukama pokrivam lice, pritisnuvi prstima kapke, pokuavajui da odagnam bol. Nokti su mi prljavi.

Neto nije u redu. Za trenutak imam oseaj kao da padam, kao da je krevet nestao ispod mene. Sino. Neto se dogodilo. Otro udiem i sedam, prebrzo, srce mi ubrzano lupa, glava pulsira.

ekam da stigne seanje. Ponekad treba vremena. Ponekad u sekundi iskrsne pred oi. Ponekad uopte ne doe.

Neto se dogodilo, neto loe. Dolo je do svae. Povieni glasovi. Pesnice? Ne znam, ne seam se. Otila sam u pivnicu, ula u voz, bila na stanici, bila na ulici. Blenhajm. Otila sam u Ulicu Blenhajm.

Vraa mi se poput talasa, crni horor. Neto se dogodilo, znam da jeste, ne mogu da se setim ta, ali mogu da naslutim.

Unutranjost usta me boli, kao da sam se ugrizla za obraz, na jeziku oseam metalni ukus krvi. Muka mi je, vrti mi se u glavi, provlaim ruke kroz kosu, pipam glavu. Trzam se, napipavam vorugu, bolnu i osetljivu, na desnoj strani glave. Kosa mi je ulepljena krvlju.

Crowarez

Bosnaunited

25

Saplela sam se, to je. Na stepenicama eleznike stanice u Vitniju. Jesam li udarila glavom? Seam se da sam bila u vozu, ali posle toga nastaje crni prekid, praznina. Udiem duboko, pokuavajui da usporim rad srca, da ublaim paniku koja nadolazi. Misli, Rejel, misli. ta si uradila? Otila sam u pivnicu, ula u voz. Tamo je bio mukarac, sada se seam, riokosi. Smekao mi se. Mislim da mi je neto govorio, ali ga nisam ula. Bilo je jo neeg u vezi s njim, neko seanje, ali ne mogu da ga dosegnem, ne mogu da ga napipam u tami.

Plaim se, ali nisam sigurna ega se plaim, to samo pojaava strah, iako ne znam ima li uopte razloga da se plaim. Gledam po sobi. Moj telefon nije na stoiu. Moja tana nije na podu, ne visi sa naslona stolice, gde je obino ostavljam. Sigurno sam je imala, jer sam u kui, to znai da imam svoje kljueve.

Ustajem iz kreveta. Gola sam. Hvatam svoj odraz u velikom ogledalu na ormanu. Ruke mi drhte. Makara mi je razmazana po jagodicama, imam posekotinu na donjoj usni. Noge su mi pune modrica. Muka mi je. Sedam nazad na krevet, navlaim kunu haljinu i otvaram vrata od sobe. U stanu je tiho. Iz nekog razloga sam sigurna da Keti nije tu. Je li mi rekla da e prespavati kod Dejmijena? ini mi se da jeste, iako se ne seam kada. Pre nego to sam izala? Ili smo posle priale? Izlazim na hodnik, najtie to mogu, i vidim da su vrata Ketine sobe otvorena. Virim unutra. Krevet je nameten. Mogue je da je ve ustala i namestila ga, ali mislim da sino nije spavala u njemu, to mi uliva malo olakanja. Ako nije tu, onda me nije videla ili ula kako se vraam, to znai da ne zna u koliko sam loem stanju. Ovo ne bi trebalo da je vano, ali jeste: oseaj stida u vezi sa incidentom je proporcionalan ne samo teini incidenta, ve i broju ljudi koji su ga videli.

Na vrhu stepenica mi se opet vrti u glavi, vrsto se hvatam za ogradu. Ovo je jedan od mojih najveih strahova (zajedno sa unutranjim krvarenjem, kada me jetra konano izda) - da u se sunovratiti niza stepenice i polomiti vrat. Razmiljanje o tome samo pogorava situaciju, elim da legnem, ali moram da naem svoju tanu, svoj telefon. Moram da znam da barem nisam izgubila kreditne kartice, moram da znam koga sam zvala i kada. Tana mi je na podu u hodniku, odmah kraj vrata. Farmerke i donji ve mi lee na gomili pokraj nje, oseam vonj mokrae sa dna stepenica. Grabim tanu traei telefon - unutra je, hvala bogu, zajedno sa svenjem zguvanih dvadesetica i krvavim papirnim maramicama. Munina opet nadolazi, ovoga puta jae, oseam u u grlu i trim, ali ne stiem na vreme do kupatila na spratu, povraam po tepihu na polovini stepenita.

Moram da legnem. Ako ne legnem, onesvestiu se, pau. Poistiu kasnije. Na spratu ukljuujem telefon i leem na krevet. Paljivo podiem svoje ekstremitete,

pregledajui ih. Imam modrice po nogama, iznad kolena, standardne alkoholiarske povrede, one koje dobijate kad naletite na stvari. Ruke imaju jo vie oiljaka, tamnih, ovalnih tragova koji izgledaju kao otisci prstiju. Ne mora da bude ozbiljno, imala sam ih i pre, obino kada padnem i neko mi pomogne da ustanem. Rana na glavi me boli, ali moe biti samo od udarca prilikom ulaska u kola. Moda me je taksi dovezao kui.

Uzimam telefon, imam dve govorne poruke. Prva je od Keti, primljena neto posle pet, sa pitanjem gde sam. Kae da e prespavati kod Dejmijena, i da se vidimo sutra. Nada se da ne pijem sama. Druga je od Toma, primljena u deset i petnaest. Skoro isputam telefon kada mu ujem glas. Van sebe je.

"Zaboga, Rejel, jesi li ti normalna? Dosta mi je svega! Upravo sam potroio sat vremena vozei unaokolo u potrazi za tobom. Izbezumila si Anu, da zna, mislila je da e...

Crowarez

Bosnaunited

26

mislila je... Jedva sam je spreio da zove policiju. Ostavi nas na miru. Prekini da me zove, prekini da se muva ovuda, samo nas ostavi na miru. Neu da priam sa tobom. Da li ti je jasno? Svoj ivot moe da uniti ako eli, Rejel, ali nee unititi moj. Vie ne. Vie neu da te titim, je li ti jasno? Samo nas se kloni."

Ne znam ta sam uradila. ta sam uradila? Izmeu pet po podne i deset i petnaest uvee, ta sam uradila? Zato me je Tom traio? ta sam uinila Ani? Pokrivam se jorganom i vrsto sklapam oi. Zamiljam sebe kako idem kui, koraam stazicom koja vodi izmeu njihovog i komijskog vrta, preskaem ogradu. Otvaram klizna staklena vrata, tiho, neujno se unjam u kuhinju. Ana sedi za stolom. Grabim je otpozadi, uvlaim aku u njenu dugu, plavu kosu, trzam joj glavu unazad, bacam je na pod i razbijam njenu glavu o hladne, plave ploice.

VEE Neko se dere. Po uglu pod kojim svetlost ulazi kroz moj prozor zakljuujem da sam

spavala dugo, moda je kasno posle podne, predvee. Glava mi puca. Jastuk mi je krvav. Mogu da ujem dreku iz prizemlja.

"Ne mogu da verujem! Za ime boga! Rejel! Rejel!" Zaspala sam. O, Isuse, nisam poistila povraku sa stepenica. I odea mi je u hodniku.

O, boe, o, boe. Navlaim donji deo trenerke i majicu. Keti stoji ispred mojih vrata kada ih otvorim.

Uasnuta je kada me vidi. "ta ti se desilo?", pita ona, a onda die ruku. "U stvari, Rejel, izvini, ali stvarno vie

ne znam. Ne mogu ovo da trpim u svojoj kui, ne mogu..." Glas joj se gubi, ali osvre se niz hodnik, prema stepenicama.

"Izvini", kaem, "izvini, bila sam bolesna i htela sam da poistim..." "Nisi bila bolesna, Rejel. Bila si pijana. Sada si mamurna. ao mi je, Rejel. Ne mogu

vie ovo da trpim. Ne mogu ovako da ivim. Morae da ode, u redu? Dau ti etiri nedelje da nae neki smetaj, a onda e morati da ode." Okree se i odlazi u svoju sobu. "I za ime boga, hoe li poistiti ono?" Uz tresak zatvara vrata za sobom.

Vraam se u svoju sobu nakon to poistim. Ketina vrata su i dalje zatvorena, ali mogu da osetim kako njen bes izbija kroz njih. Ne krivim je. I ja bih bila besna kada bih u svojoj kui zatekla upiane gae i baru povrake na stepenicama. Sedam na krevet i otvaram laptop, logujem se na svoj imejl nalog i poinjem da sastavljam pismo majci. Mislim da je i taj trenutak najzad doao. Moram da je zamolim za pomo. Ako se vratim kui, neu moi vie ovako da ivim, morau da se promenim, morau da ozdravim. Meutim, ne mogu da smislim prave rei, ne mogu da smislim nain da joj ovo objasnim. Mogu da zamislim njeno lice dok ita moj vapaj upomo, njeno razoaranje, ogorenost. Ve ujem njen uzdah.

Telefon mi piti, oglaava govornu poruku koja je stigla pre jednog sata. Opet Tom. Neu da je ujem, neu da sluam ta ima da mi kae, ali moram, ne mogu da je ne ujem, ne mogu da ga ignoriem. Srce mi pojaano lupa dok okreem svoju govornu potu, spremajui se za najgore.

"Rejel, hoe li da mi se javi?" Ne zvui vie ljutito, srce mi malo usporava. "Hou da se uverim da si dobro stigla kui. Sino si bila u nenormalnom stanju." Dug, iskren

Crowarez

Bosnaunited

27

uzdah. "uj. ao mi je, u redu, to sam se sino izdrao, to su se stvari malo... pregrejale. Stvarno mi te je ao, Rejel, ali ovo mora da prestane."

Presluavam poruku opet, prepoznajem ljubaznost u njegovom glasu i suze mi naviru. Dugo plaem, i tek onda uspevam da mu otkucam poruku, izvinjenje i da sam sada kod kue. Ne mogu da kaem nita vie jer ne znam tano zbog ega se izvinjavam. Ne znam ta sam uinila Ani, koliko sam je uplaila, niti iskreno zbog toga brinem, ali brinem to je Tom nesrean jer zasluuje da bude srean posle svega kroz ta je proao. Nikada mu ne bih uskratila sreu, samo alim to je nije doiveo sa mnom. Seam se onog dana, kada mu je Ana ostavila poruku da mu je majka bolesna; nisam ak ni shvatila da je u kontaktu s njom, jer tako dugo nisu razgovarali. Pitam se jesu li se pomirili. Tom je uvek govorio da ne pria s roditeljima zbog nekog novca, navodno je njegov otac svu svoju uteevinu uloio u neto i onda pretrpeo velike gubitke, ali ja se pitam je li zaista zbog toga, jer ne lii na Toma da bude zlopamtilo, ne zbog neeg kao to je novac. Pitam se da li sam ja razlog to nikada nije viao svoje roditelje, zato to me se stideo.

Leem na krevet i pokrivam se jorganom. elim da znam ta se dogodilo, elim da znam zbog ega bi trebalo da se izvinim. Oajniki pokuavam da prokljuvim neuhvatljive delie seanja, sigurno sam uestvovala u svai, ili prisustvovala svai, ali da li je to bilo sa Anom? Prstima dodirujem ranu na glavi, posekotinu na usni. ini mi se skoro kao da mogu ih vidim, skoro kao da mogu da ujem izgovorene rei, ali opet mi izmiu, ne uspevam da ih dohvatim, svaki put kada pomislim da u zgrabiti trenutak, one se vrate u tamu, tik iza domaaja svesti.

Crowarez

Bosnaunited

28

MEGAN

utorak, 2. oktobar 2012. JUTRO Uskoro e pasti kia, mogu da je predosetim. Zubi mi cvokou u mislima, vrhovi

prstiju su mi beli s modrom nijansom. Neu unutra, svia mi se ovde, katarzino je, proiujue, poput ledene kupke. Ionako e Skot uskoro da doe i pozove me, umotae me u ebe kao dete.

Sino sam imala napad panike na putu do kue. Naiao je motociklista, praei u punoj brzini, a crveni automobil je vozio sporo, tik uz ivinjak, i dve ene sa kolicima su mi blokirale put, nisam mogla da ih zaobiem na ploniku pa sam sila na drum i umalo me nisu udarila kola iz suprotnog pravca, ona koja nisam ni videla. Voza je legao na sirenu i neto opsovao. Ostala sam bez daha, srce mi je divljalo u grudima, osetila sam poznato grenje u stomaku, kao kada popijete tabletu i trenutak pre nego to vas pukne adrenalin osetite muninu, uzbuenje i strah u isto vreme.

Otrala sam kui i izala u vrt, sela sam tamo ekajui da voz protutnji i odnese ostale zvuke, ekajui da Skot doe po mene i smiri me, ali on nije bio kod kue. Pokuala sam da preskoim ogradu, htela sam malo da sedim sa druge strane, tamo gde niko ne zalazi. Posekla sam ruku i ula u kuu, i tada je Skot doao i pitao me ta se desilo, i rekla sam da mi je prilikom pranja sudova ispala aa. Nije mi verovao, prilino se iznervirao.

Ustala sam usred noi, ostavivi Skota da spava, i iskrala se na terasu. Okrenula sam Kamalov broj i sluala njegov glas kada se javio, isprva tiho i pospano, a onda glasnije, opreznije, zabrinutije. Prekinula sam i ekala da vidim hoe li me pozvati. Nisam zamaskirala svoj broj, pa sam oekivala da hoe. Ali nije, i zato sam ga pozvala opet i opet i opet, a onda sam dobila govornu potu, hladnu i poslovnu, koja mi je obeavala da e se doktor javiti im bude mogao. Pomislila sam da ga pozovem u ordinaciju i ubrzam zakazivanje sledee seanse, ali pretpostavljala sam da njihov automatski sistem ne radi usred noi, i tako sam se vratila u krevet. Vie nisam zaspala.

Moda danas odem u Korli Vud i malo fotografiem, tamo e biti maglovito i mrano, atmosferski, trebalo bi da uradim neke dobre fotke. Mislila sam da od njih napravim male estitke, ako uspem da ih prodam u suvenirnicama na Kingliju. Skot mi stalno govori da ne brinem za posao, da se samo odmaram. Kao da sam invalid! Poslednje to elim je odmor. Moram da naem neto ime u ispuniti dane, znam ta e se dogoditi ako to ne naem.

VEE Doktor Abdik, odnosno Kamal, kako sam zamoljena da ga zovem, predloio je na

dananjoj seansi da ponem da vodim dnevnik. Umalo sam rekla kako ja to ne mogu, strepei da ga moj mu ne proita. Ali nisam, jer bi to bilo uasno nelojalno prema Skotu. Ali istina je. Nikada nisam mogla da piem stvari koje zaista oseam ili mislim ili radim. Primer: veeras, kada sam se vratila kui, moj laptop je bio topao. On zna kako da obrie istoriju na pretraivau i sasvim dobro ume da sakrije svoje tragove, a ja znam samo da ukljuim i iskljuim raunar. Skot je opet itao moje mejlove.

Crowarez

Bosnaunited

29

To mi ne smeta, u njima nema ta da se proita. (Gomila neeljenih mejlova od firmi za zapoljavanje i mejl od Deni sa pilatesa, u kom me pita elim li u etvrtak uvee s njom u super klub, gde ona i njeni prijatelji naizmenino kuvaju jedni drugima veere. Radije bih umrla.) Ne smeta mi, jer ga to uverava da se nita ne deava, da nita ne krijem. I to je dobro za mene, dobro za nas, iako nije tano. Zaista ne mogu da se ljutim na njega, jer on ima opravdane razloge za sumnju, dala sam mu ih u prolosti i verovatno u opet. Nisam primer savrene ene. Ne mogu to da budem. Ma koliko da ga volim, to nije dovoljno.

subota, 13. oktobar 2012. JUTRO

Sino sam spavala pet sati, to ve dugo vremena nisam uspela, i udno je to sam bila tako oputena kada sam se sino vratila kui, mislei da u satima leteti od sree. Rekla sam sebi da to vie neu raditi, ne nakon onog to se dogodilo poslednji put, ali onda sam ga ugledala i poelela i pomislila, to da ne? Ne vidim zato bih se opirala svojim nagonima, gomila ljudi to ne radi. Mukarci svakako ne. Neu nikog da povredim, ali morate biti iskreni prema sebi, zar ne? A ja sam samo to, iskrena prema pravoj sebi, onoj koju niko ne poznaje, ni Skot, ni Kamal, niko.

Sino posle pilatesa pitala sam Taru da li eli sa mnom u bioskop jedne veeri sledee nedelje, a potom da li bi me pokrivala.

"Ako pozove moj mu, moe li da kae da sam s tobom, da sam otila u toalet i da u mu se javiti im izaem? A onda me pozovi i ja u mu se javiti i svi sreni."

Osmehnula se, slegnula ramenima i rekla: "Vai", nije ak ni pitala kuda idem, niti sa kim. Tara oajniki eli da mi bude prijateljica.

Nali smo se u Labudu u Korliju, on nam je uzeo sobu. Moramo da budemo oprezni, ne elimo da nas uhvate. Bilo bi loe za njega, unitilo bi mu ivot. I za mene bi to bila propast. Ne smem ni da pomislim ta bi Skot uradio.

Posle je eleo da priamo o tome ta mi se dogodilo kada sam bila mlada, dok sam ivela u Noriu, nagovestila sam to ranije, ali sino je eleo detalje, svaku tajnu, prljave stvari. Priala sam mu ih, ali ne istinu, lagala sam, izmiljala, govorila mu sve ono to je eleo da uje. Bilo je zabavno. Ne oseam krivicu zbog laganja, sumnjam da je poverovao u veinu tih lai, prilino sam sigurna da i on mene lae.

Leao je na krevetu, gledajui me kako se oblaim, i rekao: "Ovo ne sme da se ponovi, Megan. Zna da ne sme. Ne moemo ovako." I bio je u pravu, znam da ne moemo, ne smemo, ne bi trebalo, ali hoemo. Nee biti poslednji put, nee me odbiti. Razmiljala sam o tome na putu do kue, i to je ono to mi se najvie dopada, ta mo nad nekim, opojna je.

VEE U kuhinji sam, otvaram flau vina, kada mi Skot prie otpozadi i stavi ruke na moja

ramena, blago ih stisne i kae: "Kako je bilo kod terapeuta?" Kaem mu da je bilo dobro, da napredujemo. Skot je sada navikao da ne dobija nikakve detalje. A onda: "Jesi li se sino lepo provela sa Tarom?"

Ne mogu da dokuim, jer sam mu okrenuta leima, da li ga to zaista zanima ili sumnja u neto, ne mogu to da detektujem u njegovom glasu.

Crowarez

Bosnaunited

30

"Ona je zaista fina", kaem, "vas dvoje biste se dobro slagali. Ii emo u bioskop i sledee nedelje, moda bih posle mogla da je pozovem na veeru?"

"A ja nisam pozvan u bioskop?", pita on. "Naravno da si pozvan", kaem i okreem se ka njemu, ljubim ga u usta, "ali ona hoe

da gledamo neki film sa Sandrom Bulok..." "Dovoljno si rekla! Onda je dovedi posle na veeru", kae, dlanovima neno

pritiskajui moja lea. Sipam jo vina i izlazimo napolje, sedamo jedno do drugog na ivicu verande,

sputamo none prste u travu. "Je li udata?", pita Skot. "Tara? Ne. Neudata." "Nema deka?" "Mislim da nema." "A devojku?" aljivo izvija obrve i smejem se. "Koliko ima godina?" "Nemam pojma", odgovaram. "Oko etrdeset." "Mmm. Mislim da je usamljena." "Takve se uvek lepe za tebe, te usamljene, zar ne? Nau najkrai put do tebe." "Stvarno?" "Znai, ova nema decu?", nastavlja Skot i vie ne znam da li umiljam, ali im deca

iskrsnu kao tema, ini mi se da ujem nervozu u njegovom glasu i slutim svau, ali je ne elim, ne mogu da se nosim s njom, i zato ustajem i kaem mu da unese ae s vinom jer idemo u spavau sobu.

Prati me, skidam odeu dok se penjem uz stepenice, i kada stignemo tamo, kada me gurne na krevet, ne mislim na njega, ali to nema veze, jer on to ne zna, dovoljno sam dobra da bi poverovao kako se sve vrti oko njega.

Crowarez

Bosnaunited

31

REJEL

ponedeljak, 15. juli 2013. JUTRO Keti me je pozvala ba u trenutku kada sam jutros naputala stan, kratko i kruto me

je zagrlila, mislila sam da e mi rei da me ipak ne izbacuje, ali umesto toga mi je u ruku tutnula odtampani papir, zvanini dokaz mog iseljenja, zajedno sa datumom odlaska. Nije mogla da me pogleda u oi. alila sam je, zaista jesam, ali ne toliko koliko sam alila sebe. Tuno mi se osmehnula i rekla: "Mrzim to ti ovo radim, Rejel. Ozbiljno." itava situacija bila je krajnje neprijatna, stajale smo u hodniku koji je, uprkos mojim naporima i abrazivnim sredstvima, i dalje vonjao na povraku. Dolo mi je da plaem, ali nisam htela da joj dodatno oteavam, stoga sam se veselo osmehnula i rekla: "Kojeta, nikakav problem", kao da me je zamolila da joj uinim malu uslugu.

U vozu mi teku suze i ba me briga to me ljudi gledaju, moda misle da mi je pas pobegao. Ili mi je dijagnostikovana neizleiva bolest. Moda sam jalova, razvedena, uskoro beskuna alkoholiarka.

Smeno je, kad malo bolje razmislim. Kako sam ovde dospela? Pitam se kada je poeo moj sunovrat, pitam se u kom trenutku sam mogla da ga zaustavim? Gde sam pogreno skrenula? Nije to bilo onda kada sam upoznala Toma, koji me je spasao tuge nakon oeve smrti. Ni kada smo se venali, bezbrini, pijani od ljubavi, jednog hladnog majskog dana pre sedam godina. Bila sam srena, situirana, uspena. Ni kada smo se uselili u broj dvadeset tri, u prostraniju, lepu kuu nego to sam matala da u imati u osetljivoj dvadeset estoj godini. Seam se tih prvih dana, ljapkanja unaokolo, bosonoga, oseajui toplinu drvenih podova, uivajui u prostoru, u praznini svih tih soba koje su ekale da se popune. Tom i ja smo kovali planove ta emo posaditi u vrtu, ta emo okaiti na zidove, kojom bojom emo okreiti gostinsku sobu, iako je ve tada u mojoj glavi to bila deja soba.

Moda je to bilo tada, moda je to bio trenutak kada je sve krenulo nizbrdo. Je li to bio trenutak kada nas vie nisam zamiljala kao par, ve kao porodicu, i posle toga, im sam dobila tu viziju u glavi, nas dvoje vie nismo bili dovoljni? Je li to bilo onda kada je Tom poeo drugaije da me posmatra, kada se njegovo razoaranje ogledalo u mom? Posle svega ega se odrekao zbog mene, da bismo nas dvoje bili zajedno, dopustila sam mu da pomisli kako on nije dovoljan.

Plaem sve do Nortkota, tu dolazim sebi, briem oi i na pozadini Ketinog otkaznog pisma piem spisak stvari koje treba obaviti:

Biblioteka Holborn Napisati imejl mami Napisati imejl Martinu, preporuke??? Raspitati se o sastancima Anonimnih alkoholiara - centralni London/Eberi Kazati Keti za posao?

Crowarez

Bosnaunited

32

Kada se voz zaustavi na semaforu, diem pogled i vidim Dejsona kako stoji na terasi i posmatra prugu, imam utisak da gleda tano u mene i hvata me neki udan oseaj, kao da me je tako gledao i ranije, kao da me zaista vidi. Zamiljam kako mi se smeka i iz nekog razloga oseam strah. On okree glavu i voz nastavlja dalje.

VEE Sedim u urgentnom centru univerzitetske bolnice. Oborio me je taksi dok sam

prelazila Ulicu Grej in. Bila sam potpuno trezna, isto da naglasim, ali pomalo smetena, rasejana, skoro uspaniena. Iznad desnog oka imam posekotinu dugu dva i po centimetra koju mi ije izuzetno zgodan staista, koji je razoaravajue hladan i poslovan. Kada zavri ivenje, primeuje vorugu na mojoj glavi.

"Nije nova", kaem mu. "Izgleda prilino novo", tvrdi on. "Pa, nije dananja." "Ratno stanje, je li?" "Udarila sam se prilikom ulaska u kola." Staista mi pregleda glavu nekoliko sekundi, a onda kae: "Sigurni ste?" Odmie se i

gleda me direktno u oi. "Ne izgleda tako. Izgleda kao da vas je neko udario neim", zakljuuje on i ja trepnem. Seam se saginjanja kako bih izbegla udarac, dizanja ruku. Je li to stvarno seanje? Je li novo? Staista mi opet prilazi i izbliza prouava ranu. "Nekim otrim predmetom, moda reckavim..."

"Ne", prekidam ga. "Ne, bila su kola. Udarila sam se prilikom ulaska u kola." Pokuavam da ubedim sebe koliko i njega.

"U redu." Smei mi se, a onda uzmie, unuvi malo kako bi mi bio u visini oiju. "Jeste li dobro..." sputa pogled na svoje beleke, "Rejel?"

"Da." Dugo me posmatra, ne veruje mi. Zabrinut je. Moda misli da sam pretuena ena. "U

redu. Oistiu vam ovo jer izgleda malo zagnojeno. Postoji li neko koga mogu da vam pozovem? Suprug?"

"Razvedena sam", kaem. "Neko drugi onda?" Ne mari to sam razvedena. "Moju prijateljicu, molim vas, brinue za mene." Dajem mu Ketino ime i broj. Keti

uopte ne brine, jo ne kasnim kui, ali nadam se da e je ova vest naterati da se bar malo saali nada mnom i oprosti mi za ono jue. Verovatno e misliti da sam pregaena zato to sam bila pijana, pitam se mogu li da pitam doktora da mi uradi test krvi ili neto, kako bih joj dokazala trezvenost? Smekam mu se, ali on me ne gleda, pie beleke. Ionako je to glupa ideja.

Krivica je moja, taksista je potpuno nevin, izala sam - tanije, istrala sam - pravo pred taksi. Ne znam gde mi je bila pamet dok sam trala, verovatno uopte nisam ni razmiljala, bar ne o sebi. Mislila sam na Des. Koja nije Des nego Megan Hipvel, i koja je nestala.

Bila sam u biblioteci u Ulici Tibold. Samo to sam napisala mejl svojoj majci (nisam joj rekla nita znaajno, bio je to ispipavaki mejl, provera koliko majinskih oseanja ona

Crowarez

Bosnaunited

33

trenutno gaji prema meni). Na naslovnoj strani mog Jahu naloga vrtele su se najnovije vesti, ukrojene u moj potanski broj ili ta ve, bog mili zna kako Jahu zna moj potanski broj, ali zna. I tu je bila slika nje, Des, moje Des, savrene plavue, pored naslova koji je glasio Nestala ena u Vitniju.

"Bakinhamirska policija postaje sve zabrinutija za ivot nestale dvadesetdevetogodinje ene, Megan Hipvel, iz Ulice Blenhajm u Vitniju. Gospou Hipvel je poslednji put video njen suprug, Skot Hipvel, u subotu oko sedam sati uvee, kada je izala iz njihove kue i otila kod prijateljice. Njen nestanak 'uopte ne lii na nju', tvrdi gospodin Hipvel. Megan Hipvel na sebi ima farmerke i crvenu majicu. Visoka je metar i ezdeset tri centimetra, vitka, ima plavu kosu i plave oi. Svako ko ima neku informaciju u vezi sa njom neka se javi Bakinhamirskoj policiji."

Nestala je, Des je nestala. Megan je nestala. U subotu. Guglujem je, priu je objavio i Vitni argus, ali bez dodatnih detalja. Palo mi je na pamet kako sam jutros videla Dejsona - Skota - stajao je na terasi, gledao u mene i smekao mi se. Tada sam zgrabila tanu, skoila na noge i istrala iz biblioteke, na ulicu, direktno pred crni taksi.

"Rejel? Rejel?" Zgodni staista pokuava da me dozove. "Vaa prijateljica je dola po vas."

Crowarez

Bosnaunited

34

MEGAN

utorak, 10. januar 2013. JUTRO Ponekad ne elim da idem nigde, mislim da u biti srena ako nikada vie ne kroim

van kue. Ne nedostaje mi ak ni posao, samo elim da ostanem tu, bezbedna i uukana, u raju sa Skotom, neoptereena.

Odgovara mi to je mrano i hladno, vreme je sumorno. Odgovara mi to ve nedeljama ne prestaje kia, ledena, gorka kia u drutvu vetra, koji zavija kroz kronje toliko glasno da nadjaava buku voza. ujem je na inama, mami me, vue me da otputujem bilo kuda.

Danas ne elim nikuda, ne elim da beim, ne elim ak ni da izaem na ulicu. elim samo da ostanem ovde, ulogorena u kui, gledajui TV, jedui sladoled i zovui ga da doe s posla ranije kako bismo mogli da vodimo ljubav usred dana.

Naravno, kasnije u morati da izaem, jer imam zakazanu psihoterapiju. U poslednje vreme s njim razgovaram o Skotu, o svim svojim grekama, o svom suprunikom neuspehu. On tvrdi da moram da naem nain da sebe usreim, moram da prestanem da traim sreu negde drugde. Tano je, radim upravo to i onda postanem svesna toga i samo pomislim: Jebiga, ivot je tako kratak.

Razmiljam o onom vremenu kada smo svi otili na porodini odmor u Santa Margeritu za vreme uskrnjeg raspusta. Tek sam bila napunila petnaest godina i upoznala sam jednog tipa na plai, mnogo starijeg od mene, u tridesetim, moda ak i u etrdesetim, koji me je pozvao na jedrenje sutradan. Ben je bio sa mnom, i on je bio pozvan, ali - titei me kao i svaki stariji brat - rekao je da ne bismo smeli da idemo, jer ne veruje tom tipu, smatrao ga je ljigavim, nastranim. to i jeste bio. Ali ja sam iznula, jer kada e nam se opet ukazati prilika da neijom privatnom jahtom jedrimo po Ligurskom moru? Ben mi je rekao da emo dobiti jo puno takvih prilika, nai ivoti bie puni avantura. Naposletku nismo otili i tog leta je Ben izgubio kontrolu nad svojim motociklom na auto-putu 10, i on i ja nikada nismo otili na jedrenje.

Nedostaje mi nae druenje. Bili smo neustraivi. Ispriala sam Kamalu sve o Benu, ali sada se pribliavamo drugim stvarima, istini,

kompletnoj istini, ta se dogodilo sa Makom, pre, posle. Bezbedno je s Kamalom, on ne moe nikome da zucne zbog poverljivosti izmeu doktora i pacijenta.

Ali i kada bi mogao nekome da kae, mislim da to ne bi uinio. Verujem mu, zaista. Smeno je, ali ono to me je spreavalo da mu sve ispriam, nije bio strah ta e on s tim saznanjem, niti strah od osude, ve Skot. Ispada da izdajem Skota ako Kamalu kaem neto to ne smem. Kada pomislite na sve druge stvari koje sam uinila, druge izdaje, ovo bi trebalo da je zanemarljivo, ali nije. ini mi se da je ovo gore zato to je ovo stvaran ivot, ovo je sutina mog bia, a to ne delim ni sa kim.

I dalje se ustruavam, jer oigledno ne mogu da mu kaem sve to oseam. Znam da

Crowarez

Bosnaunited

35

je to sutina terapije, ali jednostavno ne mogu. Moram da drim distancu, da istumbam sve mukarce, ljubavnike i bive, ali sebi kaem da je to u redu, jer nije vano ko su oni. Vano je kako se zbog njih oseam. Sputano, nemirno, gladno. Zato ne mogu da dobijem ono to elim? Zato oni to ne mogu da mi prue?

Pa, ponekad i mogu. Ponekad mi je Skot sasvim dovoljan. Kada bih samo nauila kako da zadrim taj oseaj, ovaj koji imam sada, kada bih samo mogla da otkrijem kako da se usredsredim na ovu sreu, ovaj trenutak, da ne odlazim tamo gde u nai sledei traak radosti, sledei uzlet. Tada bi sve bilo u redu.

VEE Trudim se da se koncentriem kada sam s njim, s Kamalom. Teko mi je da obuzdam

um da ne od