Paulo Koeljo

avo i gospoica Prim

Prevela sa portugalskog

[ Jasmina Nekovi

PAIDEIA

Beograd, 2002.

Jedan ovek od ugleda upita Isusa:

Dobri uitelju, ta moram da inim

da bih zasluio veni ivot?

Isus mu odgovori:

Zato me naziva dobrim?

Niko nije dobar do Bog sam.

Jevanelje po Luki, 18, 18-19

BELEKA AUTORA

BELEKA AUTORA

Prva povest o Razdoru roena je u drevnoj Persiji: bog

vremena, poto je stvorio svet, postaje svestan harmonije koja ga

okruuje, ali osea da nedostaje neto veoma vano - drutvo sa

kojim bi uivao u svoj toj lepoti.

Tokom hiljadu godina moli se da bi dobio sina. Pria ne

kae ta preduzima, budui da je on svemoan, jedini i najvii

Gospodar. Ipak on se moli i zavrava zaeem.

U istom trenutku kada zapazi da je dobio ono to je eleo,

bog vremena zaali to je hteo sina, svestan ravnotee stvari koja

je vrlo osetljiva. Ali suvie je kasno. Zahvaljujui usrdnim mol-

bama, uspeva ipak da sina koga nosi u svojoj utrobi podeli na-

dvoje.

Legenda kae da, kao to molitvama boga vremena bese

roeno Dobro (Ormuzd), isto tako njegovim pokajanjem se rodi

Zlo (Ariman) - braa blizanci.

Prezauzet, bog udesi da Ormuzd prvi izae iz njegove

utrobe, da bi gospodario svojim bratom i da bi spreio Arimana

da napravi tetu u svetu. Ipak, kako je Zlo lukavo i vesto, ono

uspeva da odgurne Ormuzda u toku poroaja i prvo ugleda svet-

lost zvezda.

PAULO KOELJO

Razljuen, bog vremena odlui da Ormuzdu obezbedi

saveznike: on stvori ljudsku rasu koja e se boriti sa njim da bi

savladali Arimana i spreili ga da se ne domogne svega.

U persijskoj legendi, ljudska rasa se raa kao saveznik

Dobra i, po tradiciji, zavrie pobedom. Jedna druga povest o

Razdoru, meutim, iskrsava vekovima i vekovima kasnije, ovaj

put sa suprotnom verzijom: ovek kao instrument Zla.

Mislim da veina mojih italaca zna o emu govorim-, je-

dan mukarac i jedna ena ive u rajskom vrtu, uivajui u svim

slastima koje se mogu zamisliti. Jedna jedina stvar im je zabra-

njena - par ne moe spoznati ta znae Dobro i Zlo. Svemogui

Gospod kae (Knjiga postanja, 2,17): Sa drveta poznatija dobra

i zla ti nee jesti.

Jednog lepog dana naie zmija koja ih ubedi da je ovo

znanje vanije od raja i da ga moraju stei. ena odbija, govorei

da je Bog zapretio smru ako to pokuaju, ali zmija je uverava da

joj se nita tako ne moe desiti, nego obrnuto: onoga dana kada

im se otvore oT, bie kao bogovi koji poznaju dobro i zlo.

Ubeena, Eva pojede zabranjeno voe i dade jedan komad Ada-

mu. Od tog trenutka prvobitna ravnotea raja je poremeena i

par je prognan i proklet. Ali Bog je tada izgovorio jednu zago-

nentnu reenicu: Evo kako je ovek postao kao jedan od nas, da

bi spoznao dobro i zlo\

U ovom sluaju jednako (kao i u onom sa bogom vreme-

na koji se moli da bi dobio neto iako je on apsolutni gospodar),

Biblija ne objanjava kome se Bog obraa, ni - ako je jedini -

zato kae jedan od nas.

Ma ta se desilo, ve od samih poetaka ljudska rasa je

osuena da se kree u venom Razdoru izmeu dve suprotnosti.

I mi se ponovo nalazimo ovde i sada sa istim sumnjama kao i nai

preci. Ovoj knjizi je cilj da obradi ovu temu koristei, u pojedi-

BELEKA AUTORA

nim momentima svoga zapleta, legende koje je ilustruju.

Sa avolom i gospoicom Prim ja zakljuujem trilogiju I sedmog

dana..., iji su delovi jo i Na obali reke Pjedre sedela sam i

plakala (1995) i Veronika je odluila da umre (2000). Ove tri

knjige podseaju na ono to se deava u jednoj nedelji obinim

ljudima, iznenada suenim sa ljubavlju, smru i vlau. Uvek sam

verovao da se velike promene, kako u ljudskom biu tako i

drutvu, odigravaju u vrlo kratkim vremenskim razmacima.

Upravo u trenutku kada to najmanje oekujemo ivot nam pred-

lae neki izazov kako bi iskuavao nau hrabrost i nau volju za

promena; stoga je beskorisno da se pravimo kao da se nita ne

deava ili da se izvlaimo govorei da jo nismo spremni.

Izazov ne eka. ivot ne gleda unatrag. Jedna nedelja je

deo vremena vie nego dovoljan da bismo spoznali da li da pri-

hvatimo ili ne nau sudbinu.

i

i Buenos Aires, avgust 2000.

i gospoica Prim

AVO I GOSPOICA PRIM

Ve skoro petnaest godina, stara Berta je po vasceli dan

sedela ispred svojih vrata. itelji Viskosa znali su da se osobe u

poodmaklim godinama obino tako i ponaaju: sanjare o pro-

losti i mladosti, promatraju svet kome vie ne pripadaju i trae

neku temu za razgovor sa susedima.

Berta je, meutim, imala razloga za takvo ponaanje. I

njenom je ekanju toga jutra doao kraj, kad je ugledala stranca

kako se penje uz strmu padinu i lagano upuuje prema jedinom

hotelu u varoi. Nije izgledao onako kako ga je bezbroj puta

zamiljali; nosio je pohabano odelo, sav zarastao u kosu i bradu.

Ali dolazio je u drutvu svog neizbenog pratioca: avola.

"Moj mu je bio u pravu", ree Berta samoj sebi. "Da ja

nisam ovde, niko ga ne bi ni primetio."

' Nije umela da odredi kojih je godina, pa je zakljuila,

odoka, da mu je negde izmeu etrdeset i pedeset. "Mladi",

pomisli, po nekoj samo starcima poznatoj raunici. Pokuavala

je da dokui koliko e se zadrati u varoi, ali nije mogla da

pogodi; moda nee dugo, sudei po prtljagu. Najverovatnije e

samo da prenoi, pa e nastaviti dalje, u susret svojoj sudbini

koju nije nasluivala, niti ju je zanimala. Pa ipak, sve te godine

provedene pred kunim pragom u iekivanju njegovog dolaska

nisu prole uzalud, jer je barem nauila da ceni lepotu planina,

da primeuje neto to joj je ranije izmicalo - iz prostog razloga

to je tu roena, a ovek brzo ogugla na ono to svakodnevno

via.

13

PAULOKOELJO . .

Stranac je uao u hotel, kao to se moglo i pretpostaviti.

Berta pomisli da bi o tom nezvanom gostu trebalo popriati sa

parohom. Ali on bi olako shvatio njene sumnje i pripisao ih sta-

rakim udima.

Dakle, sad je jedino preostajalo da se saeka i vidi ta e

se dogoditi. avolu ne treba mnogo vremena da napravi tetu -

kao ni olujama, orkanima i lavinama koje uspevaju, za svega

nekoliko sati, da unite stoletna stabla. Najednom joj je sinulo da

to njeno saznanje o Zlu koje je upravo stiglo u Viskos, samo po

sebi nita ne menja; avoli neprestano dolaze i odlaze, a samo

njihovo prisustvo ne mora uvek biti pogubno. Oni tumaraju sve-

tom, od pamtiveka, ponekad iz puke radoznalosti da saznaju ta

se zbiva, drugi put da bi iskuavali ovu ili onu duu, ali su po

prirodi nestalni i menjaju svoje rtve bez ikakve logike, voeni

jedino zadovoljstvom jedne unapred dobijene bitke. Berta je

smatrala da se Viskos ne odlikuje niim zanimljivim ili posebnim

to bi zaokupilo bilo iju panju due od jednog dana - pogotovu

kad je u pifanju neko tako vaan i zauzet kao to je izaslanik

tmine.

Pokuala je da misli usredsredi na neto drugOj ali

straneva pojava nije joj davala mira. Nebo, do maloas obasjano

suncem, poe da se zastire oblacima.

"To je normalno, za ovo doba godine", pomisli. Nema

nikakve veze sa dolaskom stranca - tek sluajna podudarnost.

Tada zau grmljavinu u daljini - najpre jedan, a za njim

jo tri groma. S jedne strane, to je znailo da dolazi kia; s druge,

pak, ako je verovati starim predanjima toga kraja, ta bi se tut-

njava mogla tumaiti kao glas gnevnog Boga, koji se buni to su

ljudi postali ravnoduni prema njegovom prisustvu.

"Moda bi trebalo neto da uinim. Uostalom, ono to

sam odavno ekala maloas se i dogodilo."

Nekoliko trenutaka pomno je pratila sve to se oko nje

14

AVO I GOSPOICA PRIM

deava; niski oblaci obruili su se na grad, ali se vie nikakav

zvuk nije uo. Kao nekadanja dobra katolikinja, nije verovala u

predanja i praznoverice, naroito ne u one iz Viskosa, koje su

imale korena u drevnoj keltskoj civilizaciji koja je u davna vre-

mena naseljavala tu oblast.

"Grmljavina je samo prirodna pojava. Da Bog eli da raz-

govara s ljudima, ne bi se sluio tako zaobilaznim sredstvima."

I tek to je to pomislila, zau novi udar groma - ovoga

puta znatno blie. Berta ustade, pokupi hoklicu i ude u kuu, da

se skloni od kie - ali sada joj je srce ve lupalo kao ludo, od

nekog neobjanjivog straha.

"ta li bi mi valjalo initi?"

Ponovo je poelela da se stranac to pre izgubi odatle;

bila je suvie stara da bi mogla da pomogne sebi, svojoj varoi, a

kamoli Svemoguem koji bi, u sluaju potrebe, svakako zatraio

pomo od nekog mlaeg. Uostalom, sve je to puka uobrazilja;

verovatrjo njen mu, koji nema prea posla, pokuava da izmisli

neto ime bi joj pomogao da prekrati vreme.

Ali da je videla avola - u to ve nije nimalo sumnjala.

avola, od krvi i mesa, preruenog u skitnicu.

I

15

PAULO KOELJO

Hotel je istovremeno sluio kao prodavnica proizvoda iz

tog kraja, kafana s domaom kuhinjom i bar gde su se stanovni-

ci Viskosa redovno okupljali da bi razglabali o vazda istim tema-

ma - recimo, o vremenu ili o nehaju koji su mladi pokazivali

prema sudbini naselja. "Devet meseci iba te mraz, tri meseca

radi kao pas", esto su ponavljali, elei tom uzreicom da kau

kako su prinueni da za svega devedeset dana u godini obave sve

poljske radove: oranje, dubrenje, setvu, etvu, sakupljanje sena,

striu ovaca.

Svima njima je bilo jasno da se upinju iz petnih ila ne bi

li opstali u jednom svetu kome je ve davno odzvonilo. Pa ipak,

nisu se lako mirili sa injenicom da pripadaju poslednjem

narataju- zemljoradnika i pastira koji su te planine naseljavali

vekovima. Pre ili kasnije, ljude e zameniti maine, stoka.e se

uzgajati daleko odatle, pomou vetake hrane, a ceo e kraj

moda otkupiti neka velika firma, sa seditem u inostranstvu,

koja e ga pretvoriti u skijaki centar.

Slina sudbina je ve zadesila pojedine oblinje varoi, ali

Viskos je odolevao - jer je oseao dug prema svojoj prolosti,

prema vrsto ukorenjenoj tradiciji svojih predaka koji su od dav-

nina naseljavali to mesto, pokazujui svojim primerom koliko je

vano boriti se do poslednjeg daha.

Stranac je na recepciji pomno prouavao prijavni list,

razmiljajui kako da ga popuni. Po njegovom naglasku saznae

da je doao iz neke zemlje June Amerike i opredelio se za

16

AVO I GOSPOICA PRIM

Argentinu, zato to je uivao u igri njene fudbalske reprezentaci-

je. Kad je trebalo navesti adresu, napisao je da stanuje u

Kolumbijskoj ulici, znajui da Latinoamerikanci esto ukazuju

jedni drugima potovanje nadevajui vanim ulicama i mestima

nazive susednih drava. Za sebe je izabrao ime jednog uvenog

teroriste iz prolog veka.

Za nepuna dva sata, svaki od dvesta osamdeset jednog

stanovnika Viskosa znao je da je u njihovu varo stigao stranac

po imenu Karlos, rodom iz Argentine, koji je stanovao u ugled-

noj Kolumbijskoj ulici, u Buenos Airesu. To je jedna od prednosti

malih mesta: ovek ne treba da uloi ni najmanji napor da bi svi

ostali saznali sve o njegovom linom ivotu.

.;;;.: A to je upravo i bila straneva namera.

Popeo se u sobu i ispraznio torbu: imao je malo stvari,

pribor z;a brijanje, rezervni par cipela, vitamine protiv nazeba,

debelu suesku za beleke, i jedanaest zlatnih poluga, od kojih je

svaka teila dva kilograma. Iscrpljen od napetosti, uspona i tere-

ta koji je nosio, zaspao je gotovo istog trenutka, ne zaboravivi

ipak da prethodno navali jednu stolicu na vrata, iako je znao da

se < . ""/r

18

AVO I GOSPOICA PRIM

!.v - Imam pedeset i dve godine, ne zovem se Karlos, i svi

podaci koje sam naveo su lani.

Santal ostade bez reci. Stranac nastavi:

- Ne elim da vam pokazujem Viskos. Ve neto to vi

niste nikad videli.

itala je ona svakojake prie o devojkama koje su dozvo-

lile strancima da ih odvuku u umu, a onda nestale bez traga. Na

trenutak oseti strah, ali njega ubrzo zameni slutnja pustolovine -

na kraju krajeva, taj ovek se ne bi usudio da joj uini ita naao,

jer mu je upravo rekla da svi u varoi znaju za njega, pa ak i ako

su podaci u prijavnom listu lani.

- Ko ste vi? - upita. - Ako je ono to ste mi sad kazali isti-

na, zar ne znate da bih mogla da vas prijavim policiji zbog lanog

predstavljanja?

- Obeavam da u odgovoriti na sva vaa pitanja, ali

najprej treba da poete sa mnom, jer hou neto da vam

pokadsm. Tu je blizu, na pet minuta hoda.

Santal zaklopi knjigu, udahnu duboko, i oita u sebi

kratku molitvu, a u srcu su joj se meali uzbuenje i strah. Zatim

ustade i pode za strancem, ubeena da joj predstoji jo jedno

razoaranje u ivotu - sve uvek poinje susretom punim obe-

anja, a onda se izjalovi u jo jedan san o neostvarljivoj ljubavi.

ovek je odvede do stena u obliku slova Y, pokaza joj

svee nasutu zemlju i zamoli je da otkrije ta je ispod nje

zakopano.

- Isprljau ruke - ree Santal. - I haljinu.

On dohvati jednu granu, slomi je i prui devojci da njome

kopa. Njoj je sve to delovalo udno, ali ga ipak poslua.

Nakon pet minuta, Santal ugleda polugu, ukastu i blat-

njavu.

- Lii na zlato.

- I jeste zlato. I to moje. Molim vas, ponovo ga zatrpajte.

Posluala je. Zatim ju je poveo do druge humke. Ponovo

19

PAULOKOELJO >K//

- Prvo i prvo, ne verujte obeanjima. Svet vrvi od njih:

bogatstvo, reno spasenje, beskrajna ljubav. Neki ljudi su sprem-

ni da vam obeaju sve, a drugi, opet, lakoverno prihvataju bilo

ta to im obeava bolje dane, kao to je, izgleda, sluaj sa vama.

Oni koji olako obeavaju a ne ispunjavaju obeanja, na kraju se:

suoavaju sa sopstvenom nemoi i nezadovoljstvom, a isto to

sleduje i onima koji se grevito hvataju praznih obeanja.

Daleko je zabrazdio; govorio je o svom linom ivotu, o

noi koja je iz korena promenila njegovu sudbinu, o laima koje

je morao progutati jer je istina bila isuvie bolna. Bolje bi mu bilo

da govori devojinim jezikom, izrazima koje je ona u stanju da

razume.

Santal je ipak bila ubeena da joj je sve jasno. Kao svaki

mukarac srednjih godina, i ovaj je samo mislio kako da zlo-

upotrebi mladu devojku. Mislio je da se za novac sve moe dobi-

ti. I kao svi stranci, bio je uveren da su palananke dovoljno

.:.. 20

V, . .

AVO I GOSPOICA PRIM

naivne da prihvate svaki predlog, ma koliko neverovatno zvu-

ao, samo ako im se uini da im to prua mogunost da se isko-

beljaju iz svoje zabiti.

Nije bio prvi, a naalost ni poslednji koji pokuava da je

zavede na tako okrutan nain. Jedino je bila zbunjena koliinom

zlata koje joj je nudio; nikad nije ni sanjala da toliko vredi - i to

joj je istovremeno i laskalo i plailo je.

- Dovoljno sam odrasla da ne verujem u prazna obeanja

- ree, nastojei da dobije u vremenu.

- A ipak nikad niste sasvim prestali da verujete u njih.

- Greke; meni je sasvim jasno da ivim u raju, itala sam

Sveto pismo i ne elim da ponovim greku koju je uinila Eva

samo zato to nije umela da ceni ono to ima.

Naravno, to nije odgovaralo istini i ona se ve zabrinula

da e stranac izgubiti strpljenje i odustati. Ona mu je sama

postavila klopku, iznudivi "sluajni" susret; namerno se zatekla

na mestiu kuda je morao da proe na povratku iz ume, jer je bila

eljna razgovora, a moda i obeanja nekog novog sna o ljubavi

i putovanju bez povratka, daleko od zaviajne doline. I posle

tolikih razoarenja, jo uvek je verovala da e sresti oveka svog

ivota. U poetku je proputala prilike ubeena da se onaj pravi

jo nije pojavio, ali je uskoro shvatila da vreme isuvie brzo pro-

lazi i spremala se da napusti Viskos sa prvim mukarcem koji

bude izrazio elju da je odvede, pa ak i ako prema njemu ne

bude nita oseala. Sigurno bi nauila da ga voli, jer je i ljubav

pitanje vremena.

- To upravo i elim da saznam: da li ivimo u raju ili u

paklu - ree stranac, prekinuvi je u razmiljanju.

Ba dobro, izgleda da je progutao udicu.

- U raju. Ali ak i ivot na savrenom mestu vremenom

postane dosadan.

Ta reenica je zapravo bila izazov, a njeno pravo znaenje

je bilo: slobodna sam, stojim na raspolaganju. Sledee ovekovo

21

PAULOKOELJO , , ff

pitanje bi trebalo da glasi: kao, na primer, vama? ;

- Kao, na primer, vama? - zaista je upitao stranac.

- Ne znam ni sama. Ponekad se tako oseam, ali onda

pomislim da je ovde moja sudbina I da ne bih umela da ivim

daleko od Viskosa.

Sledei potez - izigravati ravnodunost. ^

- Pa dobro, kad ve ne elite nita da mi kaete o zlatu

koje ste mi pokazali, zahvaljujem vam na etnji. A sad bih se radi-

je vratila svojoj reci i svojoj knjizi.

- Saekajte!

Dakle, podvala je uspela.

- Naravno da u vam objasniti emu sve ovo zlato, jer

zato bih vas inae dovodio ovamo?

Seks, novac, mo, obeanja. Ali antal naini izraz lica

kao da oekuje iznenadno otkrovenje. Mukarce obuzima udno

zadovoljstvo kada se osete superiornim, a ne znaju da se najvei

deo vremena ponaaju na potpuno predvidljiv nain

- Verujem da ste vi ovek s bogatim ivotnim iskustvom i

da bih od vas mogla tota da nauim.

Tako treba - lagano stezati obru, malo laska-ti pro-

tivniku, da se ne prepadne - to je jedno od zlatnih pravila. ,

- Meutim, ne valja vam to to umesto prostog odgovo-

ra na prosto pitanje drite duge propovedi o obeanjima ili delite

savete o tome kako se u ivotu treba ponaati. Rado u da osta-

nem samo ako mi odgovorite na pitanja koja sam vam jo na

poetku postavila: ko ste vi? I ta ovde traite?

Stranac odvoji pogled od planina i zagleda se u devojku.

Godinama je radio s najrazliitijim ljudima i znao je - gotovo sa-

svim pouzdano - ta ona misli. Sigurno veruje da joj je pokazao

zlato kako bi je zadivio svojim bogatstvom, kao to i ona poku-

ava njega da zadivi razmeui se svojom mladou i ravno-

dunou. ...,< ;;;,;.. ;; :. .- ,. ,> _:..,

., , , ,.; ..,.',,...,

22

AVO I GOSPOICA PRIM

- Ko sam ja? Hajde da pretpostavimo da sam ovek koji

ve due vreme traga za odreenom istinom; pronaao sam je u

teoriji, ali je u praksi nikad nisam potvrdio.

- Za kakvom istinom?

- O ljudskoj prirodi. Uverio sam se da ovek na kraju

uvek podlegne iskuenju. Nema tog stvorenja na kugli zemaljskoj

koje ne bi, pod odreenim uslovima, bilo kadro da uini zlo.

- Ja mislim...

- Uopte nije vano ta vi mislite, ili ta ja mislim, ili u ta

bismo eleli da verujemo. Vano je utvrditi da li je moja teorija

tana. Hoete da znate ko sam ja? Ja sam fabrikant, veoma bogat

i cenjen, upravljao sam hiljadama radnika, bio sam surov kad je

trebalo i dobar kad sam to smatrao za potrebno.

Proao sam kroz sito i reeto, prelazio sve granice u

potrazi za uivanjem i saznanjem. Upoznao sam raj kad sam mi-

slio da sam se zaglibio u paklu monotonije i porodice, a i pakao,

onda kad sam mogao uivati u raju potpune slobode. Eto ko sam

ja: neko ko je itavog ivota bio i rav i dobar, neko ko moda

predstavlja reenje pitanja o sutini ljudskog bia. Zato sam

ovde. I znam ta ete me sada upitati.

Santal oseti da gubi tle pod nogama; morala je to pre da

povrati izgubljenu prednost.

- Mislite da u vas opet zapitkivati o zlatu. Ali mene vie

zanima zbog ega jedan bogat i uspean fabrikant dolazi ak u

Viskos da trai odgovor koji moe pronai u knjigama, na uni-

verzitetima, ili ga jednostavno dobiti od nekog uvenog filozofa.

Stranac je bio zadovoljan devojinom otroumnou.

Nema sumnje, izabrao je pravu osobu - kao i uvek.

- Doao sam u Viskos jer je to deo mog plana. Naime,

jednom, davno, gledao sam pozorini komad pisca po imenu

Direnmat, koji vam je sigurno poznat...

Ta opaska je bila puka provokacija; naravno da devojka

nije pojma imala ko je Direnmat, iako je izrazom lica nastojala

23 ., . .

PAULOKOELJO -;'/.(?

da ga ubedi kako zna o kome je re. - H -v .: K V,........

- Nastavite - ree Santal, glumei ravnodunost.

- Drago mi je to znate o kome govorim, ali mi samo

dozvolite da vas podsetim na predstavu - paljivo je odmeravao

reci, pazei da ne deluje cinino, ali da ona ipak shvati da ju je

uhvatio u lai. - Re je o eni koja se, stekavi bogatstvo, vjraa

u rodni grad samo da bi ponizila i upropastila mukarca koji ju

je odbio u mladosti. itav njen ivot, brak i poslovni uspeh bili"

su rukovoeni samo jednom jedinom eljom - da se osveti za

osujeenu ljubav.

Tada je i meni palo na um da izvedem svoj eksperiment:

da odem u neko malo, zabaeno mesto na svetu, gde ljudi ive u

veselju, miru i ljubavi prema blinjima i da ispitam hou li uspeti

da ih navedem da prekre neku od Deset Bojih zapovesti.

Santal skrene pogled i zagleda se u planine. Znala je da je

stranac prozreo da nikad nije ula za tog njegovog pisca, a sad se

plaila da je ne presliava o Deset Bojih zapovesti. Nikad nije

bila naroito pobona, pa ne bi umela da mu odgovori.

- U ovom mestu su svi estiti, poev od vas - nastavi

stranac. - Pokazao sam vam zlatnu polugu koja vam prua ansu

da odete odavde, da obidete svet, da ostvarite ono o emu sa-

njaju sve devojke u malim zabaenim mestima. Poluga e ostati

tamo gde je sada; vi znate da pripada meni, ali, ako hoete,

mogli biste da je ukradete i tako da prekrite zapovest koja glasi:

"Ne ukradi!"

Devojka je opet netremice gledala u stranca.

- A preostalih deset poluga? Kad bi ih se metani Viskosa

dokopali mogli bi lagodno provesti ostatak ivota, ne radei vie

nita - nastavi on. - Nisam traio da ih ponovo zakopate jer u

ih preneti na drugo, samo meni poznato, mesto. Hou da sad,

kad se vratite u varo, ispriate da ste ih videli i da sam spreman

sve da ih ustupim vaim sugraanima, pod uslovom da uine

neto o emu nikad nisu ni sanjali. ,, >< >-,* ... :,,,." k, ,,

... ...,"*,.

: .

24 .., .':

AVO I GOSPOICA PRIM

- Kao na primer?

- Nije re o primeru, ve o neemu vrlo odreenom:

hou da prekre zapovest: "Ne ubij!"

- ta?

"

:;; : Pitanje je vie liilo na krik.

'-''

I -,>-4'

nije ruavao. U hotel se obino vraao tek u rano popodne, a

onda bi se zakljuao u svojoj sobi i, kako su svi pretpostavljali,

spavao.

Predvee bi ponovo izlazio u etnju, ovoga puta po okoli-

ni. yvek bi prvi dolazio u restoran, naruivao najukusnija jela,

bira

: . '..

28 .

'

AVO I GOSPOICA PRIM

po jednoj vanoj pojedinosti: putnici, naroito oni koji su dola-

zili sami, obino su uvek obletali oko Santal Prim, devojke koja

je sluila u baru - verovatno oekujui neku prolaznu avanturu

ili ko zna ta drugo. Ovaj gost, meutim, obraao joj se jedino

kad je naruivao pie, i nije s njom razmenjivao zavodnike ili

poudne poglede. " . . A;>; H

,, ;

ne vredi ni prebijene pare?"

"Znam", odgovori Saven. "Ali dojadilo mi je da ivim u

onoj peini. Voleo bih bar jednu no ovde da provedem."

Ajhab je uo za isposnika koji je bio nadaleko poznat, jed-

nako poznat kao i on, i to mu je smetalo - nije eleo da deli svoju

slavu s takvim slabiem. Zato je odluio da ga jo iste noi ubije

da bi svima pokazao ko je tu jedini i neprikosnoveni gospodar.

Malo su popriali. Ahaba su dirnule pustinjakove reci, ali

on j,e bio nepoverljiv ovek i nije vie verovao u Dobro. Pokazao

je Savenu mesto gde moe da legne, a onda uzeo no i poeo da

ga otri. Saven je posmatrao nekoliko trenutaka te pretee

pokrete, a onda zatvorio oi i zaspao.

Ahab je otrio no itave noi. Izjutra, kad se Saven

probudio, zatekao ga je kako plae kraj njegovog leaja.

"Ti se nisi mene uplaio, a nisi me ak ni osudio. Prvi put

je neko proveo no pored mene, verujui da sam dobar ovek,

kadar da beskunika primim na konak. Poto si ti poverovao da

ja mogu da postupim ispravno, ja sam tako i postupio."

Od toga dana, Ahab napusti svoj zloinaki ivot i posveti

se napretku oblasti. Tako se Viskos od pograninog mesta, legla

otpadnika, razvio u vaan centar trgovine izmeu dve zemlje.

31

PAULOKOELJO .;./.rij

,|,; Da, tako je to bilo. ;.? >.......... ; ,: ,?

- , '.:,.j ;>-/

Santal brinu u pla, zahvaljujui svojoj baki to ju je pod-

setila na tu priu. Njeni zemljaci bili su dobri ljudi i mogla se

pouzdati u njih. Dok je pokuavala ponovo da zaspi, najednom

joj se uinilo da bi bilo dobro da razglasi stranevu tajnu, samo

da bi videla njegovo zaprepaeno lice kad ga budu proterivali iz

grada.

Sutradan se, meutim, iznenadila kad ga je videla kako

izlazi iz restorana u prizemlju hotela, odlazi u bar-recepciju-pro-

davnicu i zapodeva razgovor sa ljudima koji su se tu nalazili, kao

najobiniji turista, pretvarajui se da ga zanimaju najobinije

teme, kao to su stria ovaca ili suenje mesa. itelji Viskosa odu-

vek su gajili uverenje da svaki stranac mora biti oduevljen njiho-

vim zdravim i prirodnim nainom ivota, tako da su ponavljali,,

nadugako i nairoko, iste prie o blagodeti ivljenja daleko od

savremene civilizacije - iako je svaki od njih, u dubini due,

prieljkivao da se i sam nae daleko odatle, meu automobilima

koji zagauju vazduh, u gradskim etvrtima gde je opasno hodati

ulicama, i to samo zato to veliki gradovi neodoljivom drai

privlae ljude sa sela.

Ipak su uvek, pred svakim doljakom, iskazivali recima -

ali samo recima - radost ivljenja u izgubljenom raju, nastojei

da sami sebe ubede koliko su sreni to su se upravo tu rodili, a

pritom su zaboravljali da jo nikad nijedan hotelski gost nije

resio da ostavi sve i da se nastani u Viskosu.

Vee je proteklo u ivom askanju koje umalo nije bilo

prekinuto jednom stranevom neumesnom opaskom:

- Deca su ovde vrlo lepo vaspitana. Za razliku od drugih

mesta u kojima sam boravio, ovde ujutru uopte ne ujem nji-

hovu graju.

Posle jednog trenutka neprijatne tiine - jer u Viskosu

dece nije ni bilo - neko se dosetio da ga upita ta misli o

AVO I GOSPOICA PRIM

domaem specijalitetu koji je upravo bio pojeo, i razgovor je

ponovo krenuo preanjim tokom, vrtei se stalno oko drai

seoskog ivota i mana velikih gradova.

v

Kako je vreme odmicalo, Santal je postajala sve nervozni-

ja, strepei da je stranac ne navede da otkrije njegovu tajnu. Ali

on je nije ni pogledao, a obratio joj se samo jedanput, kad je

naruio - i platio - turu pia za sve.

im su se gosti razili a stranac otiao u svoju sobu, ona

je skinula kecelju, pripalila cigaretu iz paklice koju je neko za-

boravio na stolu i rekla gazdarici hotela da e sutra ujutru

obraunati dnevni pazar, jer je premorena od neprospavane

noi. Gazdarica se sloila, Santal je uzela kaput i izala na otar

noni vazduh.

Do njene sobe bilo je svega dva minuta hoda, i dok joj se

kia slivala niz lice, ubeivala je samu sebe da je sve to samo ne-

slana ala, sumanuti nain na koji stranac eli da privue njenu

panju.j

A onda se setila zlata: videla ga je roenim oima.

Moda to i nije bilo zlato. Ali bila je suvie umorna da bi

mogla da misli i im je stigla u svoju sobu skinula se i zavukla u

krevet.

Te noi Santal se susrela s prikazama Dobra i Zla. Zaspala

je vrstim snom, bez snova, ali se posle sat vremena ve probudi-

la. Napolju je vladala mukla tiina: nije bilo ni daka vetra da

pomeri salone, nijednog zvuka nonih ivotinja - nieg, ba

nieg to bi dokazivalo da se jo uvek nalazi u svetu ivih.

Prila je prozoru i pogledala pustu ulicu, sitnu kiu koja

je rominjala, maglu kroz koju je prosijavala samo slabana svet-

lost hotelske reklame, to je gradu davalo neki zloslutan izgled.

Savreno je dobro poznavala tu tiinu provincijske varoi, koja

uopte ne znai mir i spokojstvo, ve potpuno odsustvo ieg

novog to bi vredelo rei.

33

PAULOKOELJO ; ; (/

Pogledala je prema planinama; nije mogla da ih vidi jer su

ih zaklanjali niski oblaci, ali je znala da je tamo negde sakrivena

zlatna poluga. Bolje reeno: neto uto, u obliku cigle, to je

stranac tamo ostavio. I otkrio joj taan poloaj skrovita, ne bi li

je namamio da iskopa metal i da ga uzme za sebe.

Ponovo je legla, prevrtala se u krevetu, a onda opet usj;a-,.,

la i otila u kupatilo. Osmotrila je svoje golo telo u ogledalu,

pomislila, sa zebnjom, da uskoro nee vie biti privlano, pa se

vratila u postelju. Kajala se to nije ponela sa sobom onu paklicu

cigareta zaboravljenu na stolu - ali znala je da e se njen vlasnik

vratiti po nju, a nije sebe htela da izlae sumnji. Tako je to bilo u

Viskosu: poluprazna kutija cigareta imala je svog vlasnika,

dugme otpalo s kaputa trebalo je uvati sve dok neko ne doe da

upita za njega, kusur se morao vratiti do poslednjeg petoparca^

bilo je zabranjeno zaokruivati raun. Prokleto mesto, gde je sve

bilo predvidljivo, organizovano, izvesno.

Kad je uvidela da ne moe da zaspi, pokuala je ponovo

da se moli i usredsredi misli na svoju baku, ali joj se u svesti

neprestano, javljao jedan te isti prizor: otkopana rupa u zemlji,

iskaljan komad metala, slomljena grana u njenoj ruci, -nalik na

tap lutalice koji kree na put. Vie puta bi zadremala pa se budi-

la, ali napolju je sve vreme vladala ista tiina, a u njenoj glavi se

uporno ponavljala ista slika.

im je ugledala prvi traak praskozorja, obukla se i izala.

Iako je ivela u mestu gde su ljudi ustajali u cik zore, ipak je bilo

jo isuvie rano. Hodala je pustom ulicom, osvrui se svakog

asa za sobom, kako bi se uverila da je stranac ne prati, ali zbog

guste magle gotovo nita nije uspevala da vidi. Povremeno bi

zastala da oslune korake, ali jedino to je uspevala da uje bili

su neujednaeni otkucaji njenog srca.

Zala je duboko u umu, stigla do stenja u obliku slova Y

- koje ju je oduvek plailo, jer se inilo da e se velike gromade

svakog asa odroniti - uzela istu granu koju je tu ostavila

...

34 v

AVO I GOSPOICA PRIM

prethodnog dana, poela da kopa na istom mestu koje joj je

stranac pokazao, zavukla ruku u rupu i izvukla polugu u obliku

cigle. Neto joj je privuklo panju: i usred ume vladala je mukla

tiina, kao da je neije tajanstveno prisustvo preplailo ivotinje

i zaustavilo lie na granama.

Iznenadila ju je teina poluge u njenim rukama. Oistila

ju je, zapazila nekoliko utisnutih igova, dva peata i niz znako-

va koje nije uspevala da odgonetne.

Koliko li to vredi? Nije umela tano da proceni, ali - kao

to ree stranac - verovatno dovoljno da je oslobodi novanih

briga do kraja ivota to je oduvek prieljkivala, i to se sada,

nekim udom, ukazalo pred njom. Tu je bila prilika da se jednom

zasvagda oslobodi jednolinih dana i noi u Viskosu, beskona-

nih odlazaka na posao i povrataka kui iz hotela u kojem je radi-

la otkako je postala punoletna, godinjih poseta svih prijatelja i

prijateljica koji su se odselili odatle jer su ih roditelji poslali na

studije da bi postigli neto u ivotu, svih odsutnosti na koje se

ve bila navikla, mukaraca koji su obeavali kule i gradove a

nestajali ve idueg dana, bez traga i glasa, svih rastanaka i sasta-

naka kojih je ve bila sita. Tu, u umi, proivljavala je najznaaj-

niji' trenutak svog postojanja.

ivot je prema njoj oduvek bio vrlo okrutan i

nepravedan: nepoznati otac, majina smrt na poroaju zbog koje

je oduvek bila optereena bremenom neke neodreene krivice;

baka seljanka, koja je ivela od ia, tedei svaki dinar da bi joj

unuka nauila barem da ita i pie. Santal je imala velike snove:

verovala je da e uspeti da savlada sve prepreke, da e se dobro

udati, da e se zaposliti u nekom velikom gradu, da e je otkriti

neki lovac na talente koji bude sluajno zabasao u tu njenu

nedoiju da se malo odmori, pa e onda ostvariti blistavu

pozorinu karijeru, napisati knjigu koja e postati veliki hit, da

e je fotografi saletati molei je za makar jedan snimak, da e

gaziti po crvenim tepisima ivota.

,.; 35

' ..

. :

PAULOKOELJO ne!

Svaki je dan bio jedan dan ekanja. Svaka je no bila nova

prilika da se pojavi neko ko e umeti da ceni njenu vrednost.

Svaki mukarac u njenoj postelji znaio je nadu da e ve sutra

ujutru otii, da nikad vie nee videti one tri ulice, kamene kue,

krovove od eramide, crkvu i groblje pored nje, hotel u kojem se

zdrava hrana, proizvedena mukotrpnim radom, prodaje jeftino

kao industrijska roba.

Ponekad je ak zamiljala kako su Kelti, prastanovnici

naselja, tu zakopali basnoslovno blago koje e ona uspeti da

nae. Od svih njenih snova, taj je bio najbesmisleniji, najneve-

rovatniji.

i

A sada je drala u rukama zlatnu polugu, blago kakvo nije

mogla ni da sanja, konano osloboenje.

Obuze je panika: jedini srean trenutak u njenom ivotu ,

mogao bi se raspriti kao dim jo istog popodneva. Sta ako se

stranac predomisli? Ako odlui da potrai neki drugi grad, da

nae neku drugu enu koja bi mu bez oklevanja pomogla da ost-

vari svoj naum? Zato se sad lepo ne bi vratila kui, natrpala u

torbu ono malo svojih stvari i jednostavno otila?

I ve je videla sebe kako silazi niz strmu padinu brega,

kako autostopira na drumu u podnoju, dok za to vreme stranac

izlazi u svoju jutarnju etnju i otkriva da je njegovo zlato ukrade-

no. Ona se vozi do oblinjeg grada, a on se vraa u hotel da

pozove policiju.

Santal onda zahvaljuje na vonji i kree pravo na auto-

busku stanicu da kupi kartu za bilo koje daleko odredite; dok

eka u redu, prilaze joj dva policajca i ljubazno je mole da otvori

svoju torbu. im ugledaju sadraj, svake ljubaznosti nestaje; to je

ena koju trae zbog prijave koju su primili pre tri sata.

U policijskoj stanici, Santal bi imala dve mogunosti: da

kae istinu, u koju niko ne bi poverovao, ili da jednostavno

posvedoi da je videla svee zatrpanu humku, pa je odluila da

kopa i pronala zlato. Jednom je neki lovac na blago - koji je

36

AVO I GOSPOICA PRIM

takode tragao za keltskom ostavtinom - proveo no u njenoj

postelji. On joj je rekao da su zakoni njihove zemlje jasni: svaki

nalaza ima pravo na ono to pronae, s jedinom obavezom da

prijavi odreenoj ustanovi nalaze koji imaju istorijsku vrednost.

A ova njena zlatna poluga svakako nije imala nikakvu arheoloku

vrednost. Bila je nedavno izraena, sa znakovima i peatima, i

utisnutim brojevima.

Onda bi policija ispitala i stranca. On ne bi mogao da

dokae da je ona provalila u njegovu sobu i pokrala ga. Njegova

bi re bila protiv njene, ali moda je on moniji, moda ima veze

s uticajnim ljudima, pa bi ona izvukla deblji kraj. Santal bi onda

zatraila da se poluga podvrgne vetaenju, ime bi se utvrdilo

da je govorila istinu: na poluzi su bili tragovi zemlje.

U meuvremenu, pria bi stigla i do Viskosa, a metani bi

- iz zavisti ili ljubomore - poeli da sumnjaju u devojku, tim pre

to su i ranije kolale glasine da ona spava s hotelskim gostima;

mogla je; i ovog da pokrade, dok je spavao.

Sluaj bi se okonao patetino: zlatna poluga bila bi za-

plenjena do konane sudske odluke, a ona bi se autostopom

vratila u Viskos, poniena, poraena, izvrgnuta ogovaranjima

koja e se pamtiti generacijama. Ubrzo bi shvatila da ni

parnienja ne vode niemu, da nije u mogunosti da plaa

advokate, i odustala bi od procesa.

Rezultat ele prie: ni zlata, ni ugleda.

Postoji i druga mogunost: da je stranac govorio istinu.

Zar ne bi Santal, ako ukrade zlato i pobegne, spasila grad od ve-

like nesree?

Ipak, ak i pre no to je izala iz kue i uputila se u pla-

ninu, znala je da nije u stanju da uini takav korak. Zato se

upravo u trenutku kad joj se pruala prilika da izmeni svoj ivot

iz korena, toliko uplaila? Zar nije spavala s kim god je htela, zar

nije ponekad bila preterano predusretljiva prema strancima, ne

bi li izvukla veu napojnicu? Zar nije s vremena na vreme lagala?

37

PAULOKOELJO ':V'V^

Zar nije zavidela starim prijateljima, koji su sada navraali u graf

samo za Boine praznike, da obiu svoje porodice? i

S naporom podie zlato, uspravi se, ali oseti malaksalost

i malodunost, vrati polugu u rupu i zatrpa je. Nije bila u stanju,

ali to nije imalo nikakve veze s potenjem - ve sa strahom koji

je oseala. Napokon je shvatila dva razloga koji spreavaju,

oveka da ostvari svoje snove: sumnja u njihovo ostvarenje ili to

to se prilika ukazuje toliko naglo i neoekivano, da upravo time

to nam je na dohvat ruke postaje neostvarljivom. Jer tada se

javlja strah od puta koji vodi u nepoznato, od nesluenih izazo-

va koji nas vrebaju na tom putu, od mogunosti da sve ono na

ta smo navikli zauvek izgubimo.

Ljudi bi hteli sve da menjaju, a u isto vreme zaziru od sva-

ke promene. Santal nije umela da objasni zato, ali joj se upravo

to sada dogaalo. Moda je isuvie vezana za Viskos, moda se

isuvie uljuljkala u svom porazu, te je i sam nagovetaj pobede za

nju ve preveliki teret.

Bila je ubeena da je stranac ve sit njenog utanja i da e

uskoro - moda jo iste veeri - odluiti da izabere nekog dru-

gog. Ali bila je suvie velika kukavica da bi menjala svoju sud-

binu.

Ruke koje su dotakle zlato morale su sada da se late

metle, etke, krpe za prainu. Santal okrete lea blagu i uputi se

u varo, gde ju je vlasnica hotela ve ekala, verovatno namr-

goena, jer je obeala da e zavriti obraun pre no to se jedini

gost hotela probudi.

antalin strah nije se obistinio: stranac nije otputovao.

Videla ga je u baru te veeri kako, okruen optom panjom,

pria prie koje moda i ne odgovaraju u potpunosti istini, ali

deluju ubedljivo jer ih je on oigledno preivljavao, barem u

mati. Ponovo su im se pogledi ukrstili, samo bezlino, kad je on

priao da plati pie kojim je astio ostale goste. ;. ,,.,.,

. . . . 38

... '

:

AVO I GOSPOICA PRIM

Santal je bila iscrpljena. Jedva je ekala da se svi raziu,

ali stranac je bio neobino nadahnut i ispredao je prie, bez kraja

i konca, koje su ostali sluali s napregnutom panjom, zanima-

njem i onim pritvornim potovanjem - bolje reeno, poniznou

- koje seljaci pokazuju pred ljudima iz velikih gradova, jer ih

smatraju uenijim, sposobnijim, pametnijim, naprednijim.

"Budale", pomisli ona. "Nisu ni svesni koliko vrede. Ne

znaju da kad god neko prinese zalogaj ustima, u bilo kom kraju

sveta, treba da bude zahvalan ljudima kao to su metani Visko-

sa, koji rade od jutra do mraka, obrauju zemlju u znoju svojih

umornih tela i gaje stoku s nadljudskim strpljenjem. Oni su

potrebniji oveanstvu od bilo kog graanina, a opet se pona-

aju - i oseaju - kao nia bia, osujeena, beskorisna."

Stranac je meutim bio spreman da pokae kako njegova

kultura vredi vie od truda i napora svih tih ljudi u baru. Upro je

prstom u jednu sliku na zidu:

i- Znate li ta je to? Jedna od najpoznatijih slika na svetu,

Tajna veera Leonarda da Vinija koja predstavlja Isusa i njegove

uenike na poslednjoj veeri.

- Ne bi se ba reklo da je toliko uvena - ree vlasnica

hotela. - Kupila sam je budzato.

- To je samo reprodukcija; original se nalazi u jednoj

crkvi daleko odavde. Ali postoji legenda o ovoj slici; ne znam da

li biste hteli da je ujete?

Svi potvrdno klimnue glavom, a Santal ponovo obuze

stid to se tu nalazi i slua tog oveka koji se razmee svojim

beskorisnim znanjem samo da bi unizio druge.

- Prilikom izrade ove slike, Leonardo se suoio s tekim

problemom: trebalo je da naslika dobro - u liku Isusa - i zlo - u

liku Jude. Resio je da prekine sa radom dok ne uspe da nae

savrene modele.

Jednoga dana, na slubi, dok je sluao crkveni hor, jedan

mladi mu se uinio kao stvoren za lik Hrista. Pozvao ga je u svoj

39 :...

PAULOKOELJO ! .-J'A.V.

atelje i izradio mnotvo skica i studija njegovog lica.

Prole su jo tri godine. Tajna veera bila je gotovo

zavrena, ali Leonardo da Vini jo nije pronaao nikoga ko bi

odgovarao Judinom liku. Kardinal zaduen za tu crkvu poeo je

da ga pritiska, zahtevajui da to pre zavri fresku.

Poto je danima bezuspeno tragao, slikar je napokon slu-

ajno nabasao na nekog prerano sastarelog mladia koji je, sav u

ritama, pijan leao u jarku. Jedva je umolio svoje pomonike da

ga prenesu u crkvu, jer vie nije bilo vremena za skiciranje.

Skitnicu odvukoe nekako do crkve, u besvesnom stanju.

Pomonici su ga pridravali dok je Leonardo preslikavao crte

bezbonosti, greha, sebinosti, koje su se jasno i upeatljivo

odraavale na njegovom licu.

Kad je sve bilo gotovo, skitnica, koji se u meuvremenu

donekle rastreznio, otvori oi, spazi pred sobom sliku, i s

prizvukom uenja i tuge u glasu, ree:

- Pa ovu sam sliku ve video!

- Kada? - upita Leonardo, takoe zauen.

- Pre-tri godine. Seam se vrlo dobro, jer sam ubrzo posle

toga izgubio sve to sam imao. ivot mi je u to vreme jo bio pre-

pun snova. Pevao sam u crkvenom horu i jedan me je umetnik

pozvao da mu poziram za lik Hrista."

Stranac naini dugu pauzu. Uperio je pogled u paroha,

koji je ispijao svoje pivo, ali Santal je znala da su te reci bile

upuene njoj.

- Znai, Dobro i Zlo imaju isto lice; samo je pitanje u

kom e se trenutku ispreiti na naem ivotnom putu.

Onda ustade, izvini se, rekavi da je umoran, i ode u svoju

sobu. Plativi ta su duni, gosti su se sporo razilazili, zastajku-

jui ispred jeftine reprodukcije uvene slike, kao da pokuavaju

da se prisete da li ih je ikada u ivotu presreo neki aneo ili avo.

40

AVO I GOSPOICA PRIM

Premorena, radei gotovo mehaniki, antal je bila sves-

na da jedino ona misli drugaije, jer je osetila kako je zavodljiva

i teka ruka Zla miluje po elu. Dobro i Zlo imaju isto lice; samo

je pitanje kada emo na njih nabasati na naem ivotnom putu.

Lepe reci, moda i istinite, ali njoj je bio preko potreban san, i

nita vie.

Na kraju je jednom gostu pogreno vratila kusur, to se

vrlo retko deavalo; izvinila se, ali se uopte nije oseala krivom.

Drala sei dostojanstveno, sve dok paroh i gradonaelnik - koji

su obino; ostajali poslednji - nisu izali iz kafane. Zakljuila je

blagajnu, uzela svoje stvari, obukla debeli, jeftini kaput i vratila

se kui, kao to je godinama svakodnevno inila.

Tree se noi, napokon, susrela s prikazom Zla. Zlo joj se

ukazalo u obliku nepodnoljivog umora i visoke temperature, od

koje je, na mahove, gubila svest, ali nikako nije uspevala da zaspi

- iz daljine je neprestano dopiralo vuje zavijanje. U pojedinim

trenucima imala je utisak da zapada u bunilo, jer joj se inilo da

vidi vuka u svojoj sobi; govorio je nekim udnim, njoj nerazum-

ljivim jezikom. Kad joj se nakratko povratila svest, pokuala je da

ustane, s namerom da krene u crkvu i zamoli paroha da pozove

lekara, jer je bila bolesna, ozbiljno bolesna. Ali dok se naprezala

da uini to to je naumila, noge joj zaklecae i ona shvati da nije

u stanju da hoda. ak i kad bi mogla da hoda, ne bi uspela da

stigne do crkve. A ako bi i uspela, morala bi da eka dok se

veleasni ne probudi, obue, otvori vrata, a za to vreme njena bi

41

PAULO KOELJO

temperatura na hladnoi rasla i na kraju je pokosila, bez milosti,

na pragu tog mesta koje je vailo za sveto.

"Bar ne bi morali da me prenose na groblje; ve bih,

praktino, bila u grobu."

antal je buncala ele noi, ali je temperatura poela da

opada im je prva svetlost dana prodrla u sobu. Kad je malo

povratila snagu i napokon pokuala da zaspi, zaula je dobro

poznatu trubu. Bio je to znak da je stigao pekar i da je ve vreme

za doruak.

Niko je nije terao da side i kupi hleb; bila je samostalna i

mogla je ostati u krevetu dokle joj se prohte, jer je tek predvee

poinjala da radi. Ali neto se u njoj promenilo; bio joj je neop-

hodan dodir sa svetom, pre no to sasvim ne poludi. Htela je da

sretne ljude koji se u to doba redovno okupljaju oko malog zele-

nog kamiona, razmenjujui svoje novie za hranu, sreni to je

pred njima jo jedan novi dan, i to imaju ta da rade i ta da

jedu.

Sila je na ulicu, pozdravila se sa svima, ula nekoliko

opaski na svoj raun, poput: "deluje umorno" ili "neto nije u

redu?" Svi su bili ljubazni, saoseajni, uvek spremni da prjteknu

u pomo, bezazleni i prostoduni u svojoj velikodunosti, dok je

njena dua izgarala u neprestanoj borbi za snove, za pustolovine,

protiv straha i slabosti. ta bi samo dala kad bi mogla da podeli

svoju tajnu s nekim; ali kad bi se samo jednoj osobi poverila, ela

bi varo sve saznala, jo pre podneva - bolje bi bilo da im zahva-

li na brizi za zdravlje i da nastavi svojim putem, dok joj se u glavi

malo ne razbistri.

- Nije to nita. Vuk je zavijao elu no, pa mi nije dao da

zaspim.

- Ja nisam ula nikakvog vuka - ree vlasnica hotela koja

je takoe kupovala hleb.

- U naem kraju, ve mesecima, nema ni traga ni glasa od

vukova - sloila se ena koja je prodavala svoje preraevine u

42

AVO I GOSPOICA PRIM

predvorju hotela. Mora da su ih lovci sve pobili, to je jako loe

za nas, jer su ti retki vukovi i mamili lovce da dolaze ovamo. Oni

prosto oboavaju to besmisleno nadmetanje: ko e ubiti naj-

opasniju zverku.

- Ne pominjite pred pekarom da vie nema vukova -

apnu Santalina gazdarica. - Ako se to rauje, niko vie nee ni

kroiti ovamo.

- Ali ja sam ula vuka...

- To mora da je bio vuk prokletnik - dobaci gradona-

elnikova ena, koja nije naroito volela Santal, ali je bila do-

voljno pristojna da ne pokazuje svoja oseanja. ;

Vlasnica hotela se pobuni:

- Vuk prokletnik ne postoji. To je bio neki obian vuk, i

do sada je verovatno ve ubijen.

;

Gradonaelnikova ena, meutim, nije se predavala.

- Postojao ili ne, svi znamo da nikakav vuk noas nije za-

vijao. Nego vi terate ovu devojku da radi prekovremeno, pa

mora da je premorena i zato joj se svata privida.

Santal ih ostavi da se raspravljaju, uze svoj hleb i ode.

"Besmislena nadmetanja", pomisli, seajui se reci one

piljarice. Tako oni poimaju ivot, kao besmisleno nadmetanje.

Jedva se uzdrala da ne objavi stranevu ponudu, pa da vidi kako

se taj zaparloeni i duhom siromani svet uputa u pravo prav-

cato smisleno nadmetanje: deset zlatnih poluga u zamenu za

jedan obian zloin koji obezbeuje budunost deci i unucima i

vraa Viskosu davno izgubljenu slavu, s vukovima ili bez njih.

Ipak se uzdrala. Odluila je da sve ispria jo iste veeri,

ali pred svima, u baru, tako da niko posle ne moe da se pravda

kako nije uo ili nije razumeo. Moda e se ljudi okomiti na

stranca i odvesti ga u policiju, ostavljajui njoj slobodu da uzme

svoju zlatnu polugu kao nagradu za uslugu koju je uinila zajed-

nici. A moda joj nee poverovati ni reci, i stranac e otii ube-

en da su svi oni dobri - to je daleko od istine.

- ' ' ' .:

43

.' .

'

"

PAULO KOELJO '.,

Svi su neznalice, naivine, konformisti. Nisu u stanju da

prihvate ita osim onog u ta su navikli da veruju. Svi se plae

Boga. Svi se - ukljuujui i nju - ponaaju kao kukavice kad im

se ukae prilika da izmene svoju sudbinu. A to se tie istinske

dobrote, ona ne postoji, ni na Zemlji kukavikih ljudi, ni na

nebesima Svemogueg Boga, koji seje patnju nemilice, samo zato

da bismo ga itavog ivota molili da nas izbavi od Zla.

Temperatura je prola; Santal je provela tri neprospavane

noi, ali dok je spremala doruak, oseala se bolje nego ikad.

Znai, nije ona bila jedina kukavica, ali moda je jedino ona bila

svesna svog kukaviluka, jer su ostali smatrali ivot zaludnim

nadmetanjem i brkali svoj strah sa plemenitou.

Setila se jednog oveka iz Viskosa, zaposlenog u apoteci

u oblinjem gradu, koji je dobio otkaz posle dvadeset godina.

Nije traio nikakvu odtetu jer je, navodno, bio prijatelj s vlas-

nicima i nije hteo da ih povredi, ubeen da su ga otpustili zbog

novanih neprilika. Sve same lai: ovek nije traio pravdu jer je

bio kukavica; hteo je da sauva njihovu ljubav po svaku cenu;

mislio je da e gazde umeti da cene njegovo prijateljstvo i veliko-

dunost. Posle izvesnog vremena, kad im se obratio za,malu

pozajmicu, zalupili su mu vrata ispred nosa, ali tad je ve bilo

suvie kasno - potpisao je reenje o otkazu i vie nije imao prava

nita da zahteva.

Svaka ast. Samo oni koji se plae da zauzmu neki stav u

ivotu prihvataju na sebe ulogu dobre due. Uvek je neuporedi-

vo lake verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugi-

ma i boriti se za svoja prava. Sigurno je lake otrpeti uvredu ne

uzvrativi je, nego smognuti hrabrosti i upustiti se u borbu sa

jaim od sebe; uvek moemo rei da nas baeni kamen nije pogo-

dio, a onda tek nou, u samoi, dok na sustanar ili suprunik

spava, oplakivati, u potaji, svoj kukaviluk.

Santal ispi svoju kafu i poele da dan to bre proe.

Unitie to mesto, zatrti Viskos jo iste veeri. Varo e ionako

44

AVO I GOSPOICA PRIM

uskoro izumreti, moda ve sa sledeim naratajem, jer dece

nema - a mladi odgajaju potomstvo u drugim gradovima, u svetu

zabave, lepe odee, putovanja, "besmislenog nadmetanja".

Dan, meutim, uopte nije brzo proao. Naprotiv: po

tom tmurnom vremenu, s niskim oblacima, sati su se jedva vukli.

Magla je zaklonila planine, pa je izgledalo da je gradi odseen

od sveta, zatvoren u sebe, kao da je jedino naseljeno mesto na

kugli zemaljskoj. Sa prozora, Santal ugleda stranca kako izlazi iz

hotela i kree prema planinama, kao i obino. Naas se uplaila

za svoje zlato, ali se brzo smirila - on e se vratiti, platio je

unapred za elu nedelju, a bogatai nikad ne trae ni prebijene

pare; to rade samo siromasi.

Pokuala je da ita, ali nije uspevala da se usredsredi na

knjigu. Onda je resila da malo proeta. Usput nikog nije srela

osim Berte, udovice, koja je po vasceli dan sedela na svom

kunom pragu, budno pratei sve to se zbiva.

- Sad e napokon da zahladi - rekla je Berta.

Santal se pitala zato dokoni ljudi smatraju da je vano

razgovarati o vremenu. Potvrdno je klimnula glavom.

Nastavila je svojim putem jer sa Bertom vie nije imala o

emu,da pria, posle tolikih godina. Jedno vreme ju je smatrala

zanimljivom, hrabrom enom koja je uspela da povrati ivotnu

ravnoteu ak i posle gubitka mua, koji je poginuo u jednoj od

inae estih nesrea u lovu. Prodala je svoje neveliko imanje,

uloila sav taj novac - zajedno s novcem od odtete - u siguran

posao, i sad je ivela od rente.

Meutim, vremenom je udovica prestala da je zanima i

postala je za nju olienje svega od ega je najvie strepela: da e

okonati ivot na hoklici ispred kunog praga, zimi natrontana

u alove i dempere, zagledana u jedini predeo koji je u ivotu

videla, bdijui nad neim nepostojeim, jer tu i nije bilo nieg

ozbiljnog, vanog ili vrednog panje.

Ila je kroz maglu prema umi, bez straha da e zalutati,

45

PAULO KOELJO

jer je napamet poznavala svaku stazu, svako drvo, svaki kamen.

Zamiljala je kako e predstojee vee biti zanimljivo, isprobava-

jui u sebi razliite naine na koje bi mogla saoptiti stranevu

ponudu - ili e im preneti od reci do reci ono to je ula i videla,

ili e ispriati priu sumnjive verodostojnosti, oponaajui stil

oveka koji joj tri noi zaredom nije dao ni da trene.

"Veoma opasan ovek, gori od svih lovaca koje sam upo- ,

znala."

Hodajui kroz umu, antal je poela da uvia da posto-

ji jo neko nita manje opasan od stranca - ona sama. Pre samo

etiri dana nije ni bila svesna da se ve navikla na sebe, takvu

kakva jeste, na skromna oekivanja, na ivot u Viskosu koji joj se

inio sasvim podnoljivim - na kraju krajeva, mesto je leti vrvelo

od turista, a oni su ga sami prozvali "rajem".

Ali sada su utvare izlazile iz svojih grobova, pohodile je u

besanim noima, inile je nesrenom, nepravedno potcenjenom,

naputenom od Boga i sudbine. I jo gore od toga, prinudile su

je da sagleda svu gorinu koju je u sebi nosila danonono, u umi

i na poslu, u retkim trenucima druenja i u nebrojenim satima

samoe.

"Proklet bio taj ovek. I prokleta ja, to sam ga izazvala

da mi se isprei na putu."

Dok se vraala u selo, kajala se zbog svakog trenutka svog

ivota; proklinjala je majku to je rano umrla, baku, to ju je

uila da treba da bude dobra i potena, prijatelje to su je

napustili, sudbinu koja ju je u stopu pratila.

Berta je i dalje sedela na svom mestu.

- Hoda jako brzo - ree. - Sedi pored mene da se

odmori.

. ;.

antal je poslua. Uinila bi bilo ta samo da prekrati

vreme.

- Izgleda da se nae selo menja - ree Berta. - Ima neeg

.'. : ' ' '

.

46 . " , '': ' . .'.;' /

AVO I GOSPOICA PRIM

drukijeg u vazduhu; noas sam ula vuka prokletnika kako za-

vija.

Devojka oseti olakanje. Proklet ili ne, neki vuk je zavijao

elu no, a ona nije bila jedina koja ga je ula.

- Ovo se mesto nikada ne menja - odgovori. - Smenjuju

se samo godinja doba, a sada je na redu zima.

- Nije ba tako. Stigao je stranac.

Santal je drala jezik za zubima. Da li to treba da znai da

nije razgovarao samo sa njom?

- Kakve veze ima stranev dolazak sa Viskosom?

- Po itave dane posmatram prirodu. Neki smatraju da je

to gubljenje vremena, ali to je jedino to pomae da prihvatim

gubitak oveka koga sam toliko volela. Gledam kako se godinja

doba smenjuju, kako drvee gubi lie i ponovo ga obnavlja. Pa

ipak, s vremena na vreme, neka neoekivana prirodna pojava

donese korenite promene. Rekli su mi da su ove planine oko nas

nastale u zemljotresu pre vie hiljada godina.

Devojska klimnu glavnom; i ona je to uila u koli.

- Posle takvih potresa, nita vie nije isto kao pre. Bojim

se da bi se tako neto moglo i sada desiti.

Santal oseti poriv da joj ispria o zlatu, jer je posumnjala

da starica ve neto zna, ali se uzdrala.

- esto mislim na Ahaba, naeg velikog reformatora,

naeg junaka koga je Sveti Saven blagoslovio.

- Zato ba na Ahaba?

- Zato to je on bio kadar da shvati da jedna sitnica, ma

koliko bezazlena bila, moe da uniti sve. Pria se da je on, poto

je uspostavio red i mir u gradu i unapredio poljoprivredu i trgo-

vinu u Viskosu, pozvao jedne noi svoje prijatelje na veeru.

Ispekao im je peenje, ali je u jednom trenutku shvatio da mu je

ponestalo soli.

Ahab tad pozva svog sina i ree mu:

- Otii u grad da kupi soli. Ali plati tano onoliko koliko

' .'...: v "'. ' .,". 47

. .'" . , . '

"?*

1

PAULO KOELJO

vredi, ni vie, ni manje.

Sin je bio iznenaen:

- Jasno mi je da ne treba da platim skuplje, ali ako budem

mogao malo da se cenjkam, zato da ne utedim neto novca?

- U velikom gradu to bi bilo preporuljivo. Ali u maloj

varoi, kakva je naa, to bi bilo pogubno.

Sin ode, ne pitajui vie nita. Meutim, gosti koji su*,"* ,

sluali njihov razgovor, hteli su da saznaju zato se ne srne kupo-

vati so po nioj ceni, a Ahab im odgovori:

- Ako neko prodaje so ispod cene, to znai da oajniki

vapi za novcem. Onaj ko iskoristi tu situaciju, potcenjuje znoj i

trud oveka koji je s tekom mukom neto stvorio.

- Ali to ipak nije dovoljno da bi se unitila jedna varo.

- Ni u doba postanka sveta nepravda nije bila velika. Ali

svaki novi ovek poneto je dodavao toj nepravdi, ubeen da ne

ini nita strano, i vidite dokle smo stigli."

- Da li to vai i za ovog stranca, na primer - upita San-

tal, u nadi da e joj Berta priznati da je razgovarala sa njim. Ali

ona je utala. -

- Ne .znam zato je Ahabu toliko bilo stalo da spase

Viskos - navaljivala je. - Nekada je bio leglo otpadnika, sada je

selo kukavica.

Starica je sigurno neto znala. Trebalo je samo saznati da

li joj je to stranac ispriao.

- Tano. Ali ne znam da li je to ba kukaviluk. Mislim da

se svi plae promena. Hteli bi da Viskos ostane onakav kakav je

uvek i bio: mesto gde se obraduje zemlja i gaji stoka, gde se

ugouju lovci i turisti, ali gde svaki njegov stanovnik tano zna

ta e se desiti sutra, a jedino to je nepredvidljivo to su prirodne

nepogode. Moda je to nain da ovek nae mir, iako se slaem

s tobom barem u jednoj stvari: svi misle da sve dre u svojim

rukama, ali grdno se varaju.

;

.' .'.' ; 48 ''-.

'

AVO I GOSPOICA PMM

- Grdno se varaju - sloi se Santal.

- Nijedno slovce, nijedna crtica ne moe se dodati onome

to je pisano - ree starica, navodei jedan red iz katolikog

Jevandelja. - Ali svi volimo da ivimo u toj zabludi, jer nam ona

prua sigurnost. Uostalom, to je izbor kao i bilo koji drugi, mada

je glupo i pokuavati upravljati svetom, verovati u jednu pot-

puno lanu sigurnost, koja nas zapravo ini potpuno nesprem-

nim za ivot; kad se najmanje nadamo, naie zemljotres i stvori

planine, udari grom i spri drvo koje je tek poelo da pupi,

nepanja u lovu okona ivot estitog oveka.

I onda je Berta, po stoti put, ispriala kako joj je mu

nastradao. Bio je jedan od najcenjenijih vodia u elom kraju,

ovek koji u lovu nije gledao okrutni sport ve nain da se sau-

vaju lokalni obiaji. Njegovom zaslugom, u Viskosu je stvoren

rezervat divljai, optina je donela zakone o zatiti pojedinih

vrsta kojima je pretilo istrebljenje, ubirana je naknada za svaku

ubijenu ivotinju, a prihodi su korieni za dobrobit zajednice.

Bertiri mu je nastojao da tim sportom - za neke

svirepim, za druge tradicionalnim - podui lovce umetnosti iv-

ljenja. Kad bi naiao neko s mnogo novca a malo iskustva, on bi

ga najpre odveo na jednu istinu. Tamo bi, na neku stenu, posta-

vio kon2ervu.

Odmakao bi se pedeset metara od limenke i jednim jedin-

im hicem bi je podigao u vazduh.

,Ja sam najbolji strelac u kraju", govorio je. "A vi ete

sada nauiti da gaate isto tako dobro kao i ja."

Ponovo bi postavio limenku na isto mesto, odmaknuo se

na istu razdaljinu, izvadio maramicu iz depa i zamolio stranca

da mu vee oi. Zatim bi nanianio u pravcu cilja, i opalio.

"Jesam li pogodio?", pitao bi, skidajui povez sa oiju.

"Naravno da niste", odgovarao bi novopeeni lovac,

zadovoljan to vidi nadobudnog vodia ponienog. "Metak je

daleko proao. Ne verujem da ste u stanju iemu da me nauite."

" . ' : ' ;'

49

,' \ " "

PAULOKOELJO ->''' '

"Upravo sam vas nauio najvaniju ivotnu lekciju",

odgovorio bi Bertin mu. "Kad god elite neto da postignete,

irom otvorite oi, usredsredite se na cilj, i budite sigurni u ono

to elite. Niko ne moe pogoditi svoju metu zatvorenih oiju."

Jednom prilikom, dok je vraao limenku na mesto, posle

prvog hica, drugi lovac je zakljuio da je doao red na njega da

se okua u gaanju. Opalio je pre no to se Bertin mu odmakao

na poetnu razdaljinu; promaio je i pogodio ga u vrat. Nije sti-

gao da naui sjajnu lekciju o koncentraciji na cilj.

- Moram da idem - ree Santal. - Treba jo neto da

uradim, pre posla.

Berta joj zaele prijatno vee i otprati je pogledom sve

dok nije zamakla u uliicu pored crkve. Godine koje je provela

sedei ispred svojih vrata, posmatrajui planine, oblake, i razgo-

varajui u mislima sa svojim pokojnim muem, nauile su je da

"gleda" kroz ljude. Njen renik je bio ogranien, nije uspevala da

nade prave reci kojima bi opisala najrazliitija oseanja koja su

drugi u njoj pobuivali, ali jedno je bilo sigurno: prozirala je Iju- j

de, znala'je ta oseaju

Sve je poelo na sahrani njene velike i jedine ljubavi; dok

je plakala, jedno dete - sin nekih metana, koji je ve odavno

odrastao ovek i ivi hiljadama kilometara daleko odatle - upita

je zato je tuna.

Berta nije htela da preplai maliana govorei o smrti i

rastancima; kazala je samo da je njen mu otputovao i da se ve-

rovatno dugo nee vraati u Viskos.

- Ja mislim da vas je on prevario - odgovori malian. -

Ba sam ga sad video sakrivenog iza jednog groba, kako se smeje,

sa supenom kaikom u ruci.

Deakova majka je to ula i strogo ga ukorila. "Deca stal-

no vide kojeta", ree, izvinjavajui se. Berta je, meutim, istog

trenutka prestala da plae i pogledala u naznaenom pravcu;

50 '.

AVO I GOSPOICA PRIM

njen mu je imao nastranu naviku da jede supu uvek istom

kaikom, to je nju strano ljutilo - jer su sve kaike iste i zah-

vataju istu koliinu supe - ali on je uporno zahtevao uvek jednu

te istu. Berta to nikad nikome nije ispriala, jer se plaila da ga

ne proglase ludim.

Deak je, dakle, zaista video njenog mua; kaika je bila

dokaz. Deca "vide" stvari. Odluila je da i ona naui da "vidi",

jer je elela da razgovara sa svojim muem; htela je da joj se on

vrati - pa makar i kao duh.

U prvo vreme zatvorila se u kuu i retko je izlazila, eka-

jui da joj se on sam ukae. Jednoga dana, meutim, javilo joj se

neko predoseanje: morala je da izae napolje i da pone da

obraa panju na druge, jer je osetila da njen mu eli da joj ivot

bude veseliji, da vie uestvuje u varokim zbivanjima.

Iznela je stolicu ispred kue, sela i zagledala se u planine.

Ulicama Viskosa obino je retko ko prolazio, ali je ba tog dana

naila ;jedna susetka iz oblinjeg sela i kazala joj da se tamo na

vaarui prodaje jeftin, a vrlo lep pribor za jelo, a onda je izvadila

iz torbe jednu kaiku, da potkrepi svoju priu.

Tada je Berta shvatila da nikad vie nee videti svoga

mua, ali da upravo on od nje zahteva da sedi tamo, i nadgleda

varo. I resila je da udovolji njegovoj elji. Vremenom je poela

da osea neije prisustvo sa svoje leve strane, i bila je ubedena da

je on pored nje, da joj pravi drutvo i da je titi od svake opas-

nosti. Osim toga, nauio ju je da vidi stvari koje drugi nisu

primeivali, kao to su figure oblaka i poruke koje se u njima

kriju. Ponekad, kad bi pokuala da ga pogleda u lice, njegovo

prisustvo bi se izgubilo. To bi je rastuilo, ali je ubrzo uvidela da,

uz pomo intuicije, moe s njim da razgovara, pa su poeli da

vode duge rasprave o svemu i svaemu.

Posle tri godine ve je bila u stanju da "vidi" tua

oseanja, a od mua je dobijala praktine savete koji su joj bili

veoma korisni; zahvaljujui njemu, nije pristala na malu odtetu

PAULOKOELJO .-"

koju su joj ponudili, podigla je sav novac iz banke neposredno

pre no to je pala pod steaj, itd.

Jednog jutra - nije se vie ni seala koliko je vremena

otada prolo - mu joj je rekao da Viskosu preti propast. Berta

je najpre pomislila na zemljotres, na nove planine koje e zatr-

pati mesto, ali on ju je umirio, tvrdei da se tako neto sigurno

nee dogoditi u sledeih hiljadu godina. Njega je brinula druga

vrsta propasti, iako ni sam nije tano znao ta bi to moglo biti.

Nju je opomenuo da bude na oprezu, jer je u pitanju njegov za-

viaj, mesto koje je voleo najvie na svetu, iako ga je napustio pre

vremena.

Berta je poela da obraa vie panje na ljude, na oblike

oblaka, na lovce koji su dolazili i odlazili, ali ni u emu nije

pronala ni nagovetaj pretnje unitenjem jedne varoi koja

nikome nije naao uinila. Mu je, meutim, uporno zahtevao

da nastavi pomno da prati sve to se zbiva, i ona ga je posluala.

Pre tri dana, videla je stranca kako dolazi, u pratnji

avola, i znala je da je njenom iekivanju doao kraj. Danas je,

pak, primetila da devojku prate i avo i aneo; odmah je pove-

zala te dve-pojave i shvatila da se neto udno deava u njenom

mestu.

Nasmeila se samoj sebi, pogledala na levu stranu, i

nekom nevidljivom, uputila tajni poljubac. Nije vie bila besko-

risna starica: pred njom je bio vaan zadatak - da spase svoje

rodno mesto, iako nije tano znala ta bi mogla da preduzme.

Santal ostavi staricu sa njenim mislima i vrati se kui.

Bertu je meu metanima Viskosa bio glas da je vetica. Govorili

su da je skoro godinu dana provela zatvorena u kui i da se ta-

da izvetila u svakojakim vradbinama. Kad je, u jednom takvom

razgovoru, Santal upitala ko je staricu nauio tim magijskim ve-

tinama, neki su tvrdili da joj se nou ukazuje sam avo; drugi

su, pak, bili ubeeni da priziva nekog keltskog vraa, pomou

52 .'. ' > ,' ' -, ; :.-. .'-.

AVO I GOSPOICA PRIM

tajnih reci koje su joj roditelji poverili. Ali nikoga to nije previe

uzbuivalo; Berta je bila bezopasna, a umela je i da pria svako-

jake zanimljive prie.

To je bilo ustina, iako su se prie ponavljale u nedogled.

Dok je otkljuavala vrata, Santal najednom zastade. Iako je ve

bezbroj puta ula kako je Bertin mu nastradao, tek tada je

shvatila da iz toga i sama moe izvui vrlo vanu pouku. Prisetila

se trenutaka provedenih u umi, svoje slepe mrnje koja je vapi-

la da se iskali na svemu i svakome, da povredi sve koji joj se nau

na putu - nju samu, varo, njegove stanovnike, njihovu decu.

A njen istinski cilj je, zapravo, bio samo jedan: stranac.

Treba se usredsrediti, opaliti, pogoditi rtvu. A da bi se to izvelo,

treba najpre osmisliti plan - bilo bi glupo da se veeras izbrblja i

da izgubi kontrolu nad situacijom. Odluila je da objavu razgo-

vora sa strancem odloi za jo jedan dan - ako je uopte umesno

da svoje sugraane o tome obavetava.

53

PAULO KOELJO

Te veeri, kad je dola da naplati turu pia kojom je

stranac redovno aavao goste, Santal primeti medu novanica-

ma jednu ceduljicu. Stavila ju je u dep, pretvarajui se kao da

tome ne pridaje nikakvu vanost, iako je zapazila da joj stranac s

vremena na vreme upuuje upitne poglede. Izgledalo je da su se

uloge u igri izmenile: sad je ona vladala situacijom, birajui

bojno polje i vreme bitke. Tako su se ponaali uspeni lovci: stal-

no su nametali pravila igre, kako bi im plen sam pao u ruke.

Tek kad se vratila u svoju sobu, ovoga puta s udnim pre-

doseanjem da e dobro spavati te noi, otvorila je ceduljicu:

stranac je molio da se nau na istom mestu gde su se upoznali.

Na kraju je napisao da bi hteo s njom da razgovara nasamo. Ali,

ako ona tako eli, mogu razgovarati i pred drugima.

Pretnja koju je poruka skrivala nije joj promakla/Napro-

tiv, bila je zadovoljna to ju je primila. To je bio dokaz da stranac

gubi kontrolu, jer istinski opasni ljudi nikada ne prete. Ahab,

veliki mirotvorac Viskosa, imao je obiaj da kae: "Postoje dve

vrste budala - oni koji odustaju od svog nauma jer im je neko

zapretio, i drugi koji misle da e pretnjom neto postii."

Iscepala je cedulju, bacila je u kantu za ubre, okupala se

toplom vodom, zavukla ispod jorgana i nasmeila se. Postigla je

upravo ono to je i htela: da se ponovo sretne sa strancem,

nasamo. Ako eli da ga porazi, mora bolje da ga upozna.

Zaspala je im je sklopila oi - dubokim, oputenim,

okrepljujuim snom. Provela je jednu no s Dobrom, jednu no

'.''. V '.

54 ':'. ' " <

AVO I GOSPOICA PRIM

s Dobrom i Zlom, i jednu no sa Zlom. Nijedno od njih nije

postiglo svoj cilj, ali i Dobro i Zlo su ostali da ive u njenoj dui,

i sada su poeli da se bore za prevlast.

55

i

PAULO KOELJO

7

Kad je stranac stigao, antal je ve bila sva pokisla; pono-^

vo je poela oluja.

- Neemo priati o vremenu - rekla je. - Kao to vidite,

pljuti kia. Znam jedno bolje mesto za razgovor.

Ustala je i uzela svoju duguljastu, nepromoivu torbu.

- Nosite puku unutra - ree stranac.

?.-'j'.,. -Da.

i - - Hoete da me ubijete.

- Hou. Ne znam da li u uspeti, ali rado bih to uinila. '

Ipak, puku sam ponela iz drugih razloga: mogla bih usput da

nabasam na vuka prokletnika, da ga ubijem pa bi me onda svi u

Viskosu vie cenili. Sino sam ga ula kako zavija, iako mi to

niko ne vepuje.

- Sta je to vuk prokletnik?

Dvoumila se da li treba otvorenije da razgovara s tim o-

vekom koji joj je bio neprijatelj. Meutim, setila se neke knjige

o japanskim borilakim vetinama - uvek je itala ono to su

gosti ostavljali u hotelu, bez obzira na temu, jer nije volela da

troi novac na knjige. Tu je pisalo da je neprijatelja najlake

razoruati ako ga uverimo da smo na njegovoj strani.

Dok su hodali kroz kiu i vetar, ispriala mu je priu. Pre

dve godine, jedan metanin Viskosa - tanije, kova - izaao je u

etnju i nabasao na vuka i njegove mladune. Covek se prestra-

vio, zgrabio neku granu i krenuo prema ivotinji. U uobiajenim

okolnostima vuk bi pobegao, ali poto je bio sa svojim mladunci-

ma, nasrnuo je na oveka i ugrizao ga za nogu. Kova, iji je

.. ':/ '' ' ' , ; " ,

56

' " :. , :

AVO I GOSPOICA PRIM

zanat zahtevao natprosenu snagu, uspeo je da ga udari tako jako

da je zver ustuknula; vuk se sa svojim vuiima povukao u umu

i niko ga vie nije video; znalo se jedino da ima belu pegu na

levom uvetu.

- A zato je "proklet"?

- ivotinje, ak ni one najdivljije, obino nikad ne

napadaju, osim u izuzetnim prilikama, kao u ovom sluaju, da bi

zatitile mladune. Meutim, ako napadnu i okuse ljudsku krv,

postaju opasne; poinju da ude za krvlju, i od divljih ivotinja

postaju krvolone. Svi su ubeeni da e, pre ili kasnije, taj vuk

ponovo napasti.

"To je pria o meni", pomisli stranac.

Santal se trudila da hoda najbre to moe, jer je bila

mlaa, izdrljivija, a htela je da stekne i psiholoku prednost,

tako to e umoriti i poniziti svog pratioca; on je, meutim,

uspevao da dri ritam njenih koraka. Iako se malo zadihao, nije

je nijednog trenutka zamolio da ide sporije.

Stigoe do jednog malenog atora od zelene plastike,

dobro zaklonjenog, koji su lovci koristili za vrebanje plena.

Sedoe unuta, oboje trljajui prozeble ruke i duvajui u njih.

- ta vi zapravo hoete? Zato ste mi napisali poruku?

' - Hou da vam postavim jednu zagonetku: ta mislite,

koji je dan u ljudskom ivotu koji nikad ne dolazi?

Nije bilo odgovora.

- Sutra - ree stranac. - Ali izgleda da vi verujete u sutra,

jer stalno odlaete da uradite ono to sam vas zamolio. Nedelja

se blii kraju; ako ne kaete nikome nita, ja u to uiniti.

Santal izae iz atora, odmae se na sigurnu razdaljinu i

izvadi puku iz torbe. Izgledalo je da stranac na to ne obraa

panju.

- Vi ste dotakli zlato - nastavi on. - Kad biste morali da

napiete knjigu o svom iskustvu, zar smatrate da bi veina ita-

laca koji se suoavaju sa svakojakim tekoama, trpe nepravdu

'57

IFT

PAULOKOELJO

koju im nanosi ivot i drugi, koji se bore da odkoluju decu i da

ih ishrane - zar bi isti ti ljudi navijali da vi pobegnete sa zlatom?

;.;, - Ne znam - odgovori Santal, punei puku. > ;

- Ne znam ni ja. I ba to je odgovor koji sam traio. ;,;

Umetnula je u puku jo jedan metak.

- Spremate se da me ubijete, iako pokuavate da me

umirite tom priom o vuku. Utoliko bolje, jer to ba potvruje

moje pretpostavke: ljudska bia su u sutini zla, i jedna obina

mala kelnerica iz neke zabite selendre kadra je da poini zloin

radi novca. Umreu, ali sad bar znam odgovor, i umirem zado-

voljan.

- Drite ovo - ree devojka i prui mu puku. - Niko ne

zna da vas poznajem. Svi vai lini podaci koje ste naveli su lani.

Moete otii kad vam se prohte, a koliko se meni ini, takode

moete otii na bilo koje mesto na svetu. Ne treba ak ni da

budete dobar strelac: dovoljno je da uperite puku u mom

pravcu i da povuete oroz. Sarer je sainjen od mnogo malih

olovnih kuglica koje se na izlasku iz cevi rasprskavaju u obliku

levka. Slui za ubijanje ptica i ljudi. Moete ak i da okrenete

glavu na dragu stranu, ako vam je neprijatno da gledate moje

raskomadano telo.

ovek poloi prst na okida, naniani u njenom pravcu.

Na svoje iznenaenje, Santal primeti da on dri puku pravilno,

kao pravi profesionalac. Dugo su tako stajali, nepomini. Devoj-

ka je znala da je dovoljan i najmanji njen posrtaj ili trzaj izazvan

iznenadnim nailaskom neke ivotinje, pa da se prst na obarau

pomeri i da puka opali. Tek tada je uvidela koliko se detinjasto

ponaala pokuavajui da ga izazove, iz puke elje za prkoe-

njem, da bi mu pokazala da nije kadar da uini ono to je od

drugih traio.

Ali stranac nije ni trepnuo niti mu je ruka zadrhtala.

vrsto je drao puku uperenu prema njoj. Izgleda da je bilo ve

kasno - moda se i njemu dopala ideja da okona ivot te devoj-

: / '.

:

. 58 ' ''

AVO I GOSPOICA PRIM

ke koja ga je samo zaikavala. Santal je bila spremna da ga moli

za oprotaj, ali stranac je spustio puku pre no to je stigla ita da

kae.

- Skoro da mogu da opipam va strah - ree, vraajui joj

puku. - Oseam miris znoja koji vam se cedi niz lea, iako ga

kia ublaava; ujem lupanje vaeg srca, koje samo to nije

iskoilo, iako vetar iba drvee i stvara paklenu buku.

- Uiniu ono to ste sino traili od mene - ree napo-

kon Santal, pravei se kao da nije ula istine koje joj je sasuo u

lice. - Na kraju krajeva, doli ste ovamo da biste bolje upoznali

sopstvenu prirodu, da biste saznali jeste li dobri ili zli. Neto sam

vam i ja upravo pokazala: bez obzira na sve to sam do maloas

oseala, mogli ste povui obara, ali niste to uinili. A znate li

zato? Zato to ste kukavica. Koristite druge da biste resili svoje

nedoumice, ali niste u stanju da ita preduzmete.

- Jedan nemaki filozof je negde zapisao: ak i Bog ima

svoj pakao - to je njegova ljubav prema ljudima. Ne, nisam ja

kukavica) Ve sam pritiskao obarae mnogo opasnijeg oruja;

bolje reeno, proizvodio sam mnogo ubojitije oruje i rasturao

ga po svetu. I sve to na zakonit nain, uz odobrenje vlade, s

overenim dozvolama za izvoz, s plaenim porezima. Oenio sam

se enom koju sam voleo, dobio sam dve divne erke, nikad

nisam proneverio nijedan dinar svoje firme, i uvek sam umeo da

zahtevam ono to mi pripada.

Za razliku od vas, koji smatrate da ste u kandama sud-

bine, ja sam uvek bio ovek od akcije, reen da se borim protiv

svih nedaa na koje sam nailazio, spreman da poneku bitku i

izgubim, jer sam znao da su i pobede i porazi sastavni deo ivota

svih ljudi - izuzev onih koje vi nazivate kukavicama, jer kukavi-

ce nikad nita niti gube niti dobijaju.

Mnogo sam itao. Odlazio u crkvu. Verovao sam u Boga,

potovao njegove zapovesti. Bio sam odlino plaen direktor

jedne ogromne firme. I poto sam dobijao proviziju od svakog

59

PAULO KOELJO

sklopljenog posla, zaradio sam toliko da bih mogao da

izdravam ne samo enu i decu, nego ak i unuke i praunuke, jer

je trgovina orujem najunosniji posao na svetu. Znao sam

napamet vrednost svakog prodatog komada, tako da sam nad-

gledao knjigovodstvo; otkrio sam nekoliko sluajeva korupcije,

otputao ljude, prekidao lanac prodaje. Moje je oruje bilo

namenjeno odbrani reda i poretka, a to je jedini nain da se o-st-'-

vari napredak i izgrauje novi svet. Tako sam barem mislio.

Stranac prie devojci i uhvati je za ramena; hteo je da ga

ona gleda u oi, da shvati da govori istinu.

- Vi verovatno mislite da su proizvoai oruja najgori

olo na svetu. Moda ste u pravu; ali ostaje injenica da je jo od

peinskog doba ovek koristio oruje - najpre da bi ubijao ivo-

tinje, a potom i da bi osvojio vlast nad drugima. Svet je nekada

postojao i bez zemljoradnje, bez stoarstva, bez religije, bez

muzike - ali nikada bez oruja.

Podie jedan kamen sa zemlje.

- Evo, ovo je prvo oruje, koje je Majka Priroda veliko-

duno podarila onima koji su bili prinueni da se bore sa preis-

torijskim ivotinjama. Neki slian kamen verovatno je spasao

ivot jednom oveku, a taj je ovek na daleki predak. Da nije

imao ovaj kamen, krvoloni mesoder bi ga prodrao, i milioni

ljudi nikad ne bi ugledali ovaj svet.

Vetar se pojaao, kia je lila kao iz kabla, ali oni su se

gledali netremice.

- I kao to mnogi osuuju lovce, ali metani Viskosa ih

primaju rairenih ruku, jer od njih ive, kao to ljudi ne vole da

vide bika u areni ali idu u mesaru da kupuju meso, umirujui

svoju savest izgovorom da te ivotinje umiru "dostojanstvenom"

smru, tako i mnogi osuuju proizvoae oruja, koji, uprkos to-

me, opstaju i opstae sve dok na Zemlji bude ostao makar jedan

jedini komad oruja. Jer, postojanje jednog oruja zahteva pos-

tojanje drugog; u protivnom, ravnotea bi bila opasno naruena.

-, '. ; .' ' '; .. 60 ; . ':.

;

AVO I GOSPOICA PRIM

- Kakve to veze ima sa Viskosom?- upita antal. - Kakve

to veze ima s krenjem zapovesti, sa zloinom, sa kradom, sa

sutinom ljudskog bia, sa Dobrom i Zlom?

Straneve oi se promenie, kao da ih je preplavila neka

duboka tuga.

- Seate se ta sam vam rekao na poetku: da sam odu-

vek nastojao da trgujem u skladu sa zakonom, i da su me zato

smatrali "estitim ovekom". A onda sam, jedne veeri, primio

poziv iz kancelarije: neki enski glas, ljubazan ali hladan,

saoptio mi je da je njihova teroristika grupa otela moju enu i

erke. Za otkup su traili ogromnu koliinu onoga to sam bio u

stanju da im pribavim: oruja. Zatraili su od mene da utim,

obeali da se mojoj porodici nita nee desiti ako postupim po

njihovim uputstvima.

ena je prekinula vezu rekavi da e me nazvati za pola

sata, i naloila mi da je ekam u odreenoj govornici na elez-

nikoj stanici. Takode mi je rekla da se ne sekiram previe, da sa

mojima dobro postupaju, i da e ih osloboditi kroz nekoliko sati

- jer jedino to treba da uradim to je da poaljem nalog jednoj

od naih filijala u odreenoj zemlji. Zapravo, to i nije bila kraa,

ve ilegalna prodaja, koja je mogla da proe potpuno neprime-

ent), ak i u mojoj kompaniji.

Kao graanin vaspitan da potuje zakone i da se osea

zakonima zatien, odmah sam pozvao policiju. Ali ve od tog

trenutka nisam vie bio gospodar svojih odluka, pretvorio sam se

u nekoga ko je nesposoban da zatiti svoju porodicu, itava jedna

mrea se formirala da bi delovala umesto mene. Kad sam stigao

do naznaene govornice, itava vojska tehniara ve je uspela da

povee telefonski kabl sa najsavremenijim sredstvima za prislu-

kivanje, kako bio utvrdili odakle je poziv upuen. Helikopteri

su bili spremni svakog asa da uzlete, automobilske patrole bile

su postavljene na strateka mesta da obustave saobraaj im se

ukae potreba, ljudi naoruani do zuba bili su u pripravnosti.

.'.. '

' . ; < . ; 61 :: '. . '

...'..

KOELJO

Vlade dveju zemalja, na razliitim kontinentima, ve su

bile obavetene o elom sluaju, i obustavile su svaku kupopro-

daju robe; sve to se od mene oekivalo bilo je da sluam nare-

enja, da ponavljam nauene reenice, da postupam po nalogu

strunjaka.

Jo istog dana, sklonite gde su drali taoce bilo je napad-

nuto, a otmiari - dva mladia i jedna devojka, oigledno

- Krajem te godine napustio sam posao. Lutao sam po

svetu, na sve etiri strane, oplakivao u samoi svoj bol i pitao se

kako je mogue da u ljudskom biu postoji toliko zlo. Izgubio

sam ono najdragocenije to ovek ima: veru u blinjega. Smejao

sam se i plakao uvidevi ironiju koju je Bog ispoljio kad mi je

pokazao, na jedan tako apsurdan nain, da sam samo orue u

rukama Dobra i Zla.

63

PAULO KOELJO

>::* ;.!' '{'?:'

Zaulo se zveckanje viljuke po ivici ae. Svi koji su se

zatekli u baru, koji je tog petka bio prepun, okrenue se prema

izvoru zvuka; to je gospoica Prim molila za malo tiine.

Istog asa nastupila je mukla tiina. Nikada, od postanka

varoi, nijedna devojka ija je jedina dunost bila da slui goste,

nije se usudila na takvu drskost.