pdf

Без Цркве нема спасења

Архимандрит Рафаил Карелин

У другој половини нашег столећа у главном граду Аустралије Сиднеју

догодио се необичан случај: вишеспратно здање Парламента, саграђено по

свим правилима и законима технике, изненада, без видивог узрока, почело је

да се слеже. У први мах научници нису могли да схвате у чему је ствар. Нису

успели да открију ни подземне воде ни сеизмичка померања, али здање је

настављало да се лагано руши. Најзад се показало да су се испод његовог

темеља настанили огромни ројеви термита и да су током много година

подривали његов темељ.

Нешто слично опажа се и у нашем црквеном свету. Појавиле су се

некакве невидиве силе које су поставиле за циљ (можда чак и не схватајући

то) да лагано и упорно кваре и дискредитују учење Цркве, неприметно

мењајући и изневеравајући православни менталитет. Ове рушилачке силе

дејствују у целом свету: не иступајући отворено против догмата и канона

Православља, оне желе да их подвргну својој интерпретацији, да им наметну

другачији смисао и да створе адогматичну религију - хришћанство без

Христа, Цркву без канона - и да постепено увере људе да је сво православно

богословље само каснија надградња јеванђељског учења и да је најважније и

основно - доброта и милосрђе, а да остало није важно. Настаје реална бојазан

да у целом свету желе да створе ново, либерално хришћанство у коме је Сам

Христос представљен не као Спаситељ света, већ као учитељ морала који

кроз Голготску Жртву уопште није искупио грехе људи, него је само

показао пример самопожртвовања. Они хоће да лише хришћанство

његових историјских корена, да униште његову мистичку дубину и да,

уместо главног циља - богоопштења (богозаједничења), поставе други циљ -

служење људима, а у ствари - служење човечијим страстима. Већ се све

гласније чују мишљења да Јеванђеље не треба буквално разумева- ти, да је

аскетизам насиље над природом, даје вера у постојање вечних мука и демона

болесна машта. Само покајање сматрају за некакву изопаченост и бесмислено

самомучење; дуготрајне молитве - за губитак времена које би требало

искористити за служење ближњем, и тако даље. Нарочито упадљиво ове

тенденције су се пројавиле у протестантизму, и његово горко искуство треба и

нас да отрезни и пробуди.

Православље је духовна истина. За либерале никакве истине

нису потребне. Они сматрају да за човека треба да буду створени услови

у којима ће најпотпуније моћи да се остварују његове жеље, укључујући и

страсти.

Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Softwarehttp://www.foxitsoftware.com For evaluation only.

Јеванђеље је светлост коју тешко подносе људи утонули у пороке и они

покушавају или да угасе ту светлост путем насиља или да изврну смисао

хришћанства. Све док постоји Христово учење, свет ће бити осуђиван и њиме

изобличаван. А ко од грешника жели да види у огледалу своје ружно лице и

да осети да је философија света философија свињца у коме је највеће добро у

томе да све свиње имају приступ кориту са помијама.

Христос је рекао да свет у злу лежи. Истинита Црква и истинита вера

свагда ће бити гоњени. Пагани су предузимали крвава гоњења хришћана

такође са позиција хуманизма и либерализма. Говорили су да су

хришћани човекомрсци и да лишавају себе и друге радости живљења.

Оданост хришћана догматима вере многобошци су сматра-ли фанатизмом.

Неки многобожачки цареви (цезари) планирали су да се слика Христа

унесе у Пантеон - храм свих богова и да се установи поштовање Њега као

једног од божанстава, то јест да се споји многобоштво (паганство) са

хришћанством. За време најстрашнијег гоњења хришћана у време

владавине Диоклецијана управник Витаније Феликс написао је књигу у којој

је убеђивао хришћане да између њих и многобожаца нема велике разлике и

предлагао је компромисно решење: да хришћани поштују Христа, али

заједно с Њим и паганске богове. Кадасе уверио да ту замисао није успео да

оствари тада се преобратио у једног од најсвирепијих гонитеља хришћана,

па је чак и сам измишљао нова, усавршена мучења за њих и подстрекавао

Диоклецијана на још већу суровост. Црква, утемељена на мученичкој крви,

не само да је издржала гоњења, него је изашла из њих као победница.

Затим су се као главни противник Цркве појавиле гностичке јереси.

Неке од њих су захтевале крајњи аскетизам који је поистовећивао тело човека

са злим начелом и створењем демона, а други гностици су западали у

супротну крајност: говорили су да је дух човека божанствен и да због тога грех

који се врши телом, није битан за човека. То је био позив на сведозвољеност.

Свака секта је изопачавање првобитног апостолског Предања, то је жеља да

се створи ново хришћанство на основу сопствених представа, то је прелазак

од духовног на душевно. Рационалистичке секте стављају свој ограничени

разум изнад Светог Предања. Псеудомистичке секте замењују благодат

Светога Духа чулним, емоционалним стањима, психичким узбуђењем и

екстазом.

Затим се појављује нови непријатељ - теософија, која говори да су све

религије радиуси (полупречници) управљени ка центру. За теософију не

постоји једна истина. То је понављање паганског многобоштва. Христос се

посматра са истог гледишта, заједно са Зороастром и Будом. Хришћанство

се проглашава за регионалну религију, а не за истину откривену за све

народе.


Савремени екуменизам је посебан вид теософије у коме се принцип

једнакости још не распростире на све религије, већ засада само на

конфесије. Могу да нам кажу: "Погледи гностика и теософа

нису карактеристични за нашу Цркву. Ми верујемо у Христа као Сина

Божијег и Спаситеља света". Но ми желимо да укажемо на нешто друго - на

то да су се термити под темељом Цркве ускомешали. Корозија црквеног

мишљења већ је почела и хришћанство без Христа може да се покаже као

перспектива, засада далека, али ипак перспектива која је већ реализована у

крајње протестантским сектама.

Када термити руше зграду, тада се не треба тешити тиме да

су разарања засада незнатна и да су ти инсекти малих димензија, а да

су зидине Цркве моћне и непоколебиве. Да, термити неће изаћи на крај

са самом Црквом јер је она утемељена на обећањима Христа. Али

колико саблазни ће кроз њих доћи у Цркву?

Због чега либерали тако упорно желе да измене црквену

традицију, да одступе од Предања и да сједине неспојиво: Дух Христа и

дух света? Зашто они са таквом истрајношћу хоће да

спроводе реформе: промену календара, промену црквеног језика и тако

даље? Кад из зида испадне камен, тада је лакше извадити други.

Зато Православље не треба да буде измењено, чак ни у ономе што

се чини најбезначајнијим.

Модернизам и либерализам су непријатељи хришћанства са

којима се не можемо погодити (договорити). Сваки уступак они ће

схватити као своју победу и још више ће појачати притисак на Цркву.

Најопасније је то што су либералне идеје почели да проповедају људи

који носе расе. Међу самим православним свештеницима већ се може чути

полемика шта је боље - Православље или католицизам, да ли ће се

муслимани спасити или неће, да ли се може задобити Царство Небеско без

крштења и тако даље.

То је такође теософија, само у замаскиранијој форми. Ко је рекао "а" тај

ће раније или касније морати да каже "б"; ко се данас жестоко препире о

томе да ли је могуће спасити се без крштења, тај ће раније или касније

морати да каже да је могуће и спасење без Христа, сопственим врлинама.

Сетимо се да су фарисеји сматрали да су већ спашени својим добрим делима

и пореклом од Авраама, а да су завршили тиме што су не само одбацили,

него и распели Христа.

Биоскопско вештичије коло



У битне особине паганства органски спадају позориште и скулптура. У

древној грчкој трагедији учествују олимпска божанства. У хиндуистичким

храмовима приређују се позоришне представе са елементима маскараде и

балета. У хришћанству уметност је (представљање у сликама) замењена

символичким, а скулптура - иконама.

Треба приметити да су се у старозаветном храму, заједно са херувимима

изливеним од метала, налазиле и слике извезене и исткане на завеси која је

одвајала старозаветни олтар, Светињу над светињама, од осталог простора

храма. Овде је већ видљив прелазак од тродимензионалног представљања ка

духовнијем - дводимензионалном. У скулптури свет је чулан и материјалан -

тежак, видљив и опипљив, и притиска свест посматрача својом масом и

густином, својим привлачењем ка земљи. Свет тешких форми није остављао

место за нематеријални, ирационални духовни свет. По убеђењу апологета и

древних хришћанских светитеља, кипови идола су били обиталиште и место

дејства бо-гова - демона.

Подземни демони као да су пригушени масом земље. То није само њихово

обиталиште, то је њихово стално унутрашње стање - мрака, терета, тескобе,

тежине. Зато су статуе најприкладније од свега за приказивање паганских

божанстава. Нарочито оштро против "фабрикације скулптура" иступао је

Тертулијан. За Тертулијана појмови статуе и идола се стапају у једно. Треба

запазити да су античке скулптуре биле осликане од стране сликара. То су

биле скулптуре у фарби и боји, то су биле крупне слике и толико су верно

одговаралесвојим сликарским моделима да је Јован Златоусти запажао да су

људи осећали страст према статуама. Православна Црква нам је предала као

свој гносис, као виђење и провиђење духовног света - канонску икону. При томе

Оци VII Васељенског Сабора упозоравају хришћане на опасност од тога да

икону сматрају за Бога.

Позоришна уметност није заснована на принципу духовног ус-хођења

од символа ка символизованом, већ на принципу имитације - оваплоћења

глумца у играни лик и унутрашње идентификације (поистовећивања

представљача са представљаним).

Зато сценско представљање Светога свагда остаје дрска отмица његовог

достојанства и имена, провокација и профанација. Шта више, представљање

Бога за глумца ће бити демонско делање - светогрђе, а за гледаоца -

несвесно идолопоклонство.

Тешко да ће религиозан човек пристати да глуми Христа. Узмимо други

случај: обично су уметници равнодушни према религији или су неверујући.

Ти световни људи на разне начине ће представљати и процењивати лик

Христа. За једне Он је маштар - утописта, за друге - учитељ морала, за треће


- исти такав религиозни реформатор као што су Буда и Мухамед, за пете -

Он је револуционар као "палестински Спартак" и тако даље. Свако од њих ће

створити свој специфични лик (слику), а као резултат на екрану ће се појавити

потпуно различити христоси, који имају мало заједничког међу собом. Сваки

уметник, као човек, такође се субјективно односи према Христу. Једни

према лику јеванђељског Христа осећају - емоционалну равнодушност,

други симпатију, а трећи - мржњу, као према непријатељу.

А ако глумац сматра себе религиозним, онда треба да припада некој

конфесији, одређеној култној средини, и зато ће у тумачењима лика Христа

бити различити ставови код католика, протестаната, Јевреја, мормона,

масона, кришнаита, будиста, спиритиста, сатаниста итд. Чак ће и политичке

симпатије оставити свој траг у овом питању: један лик Христа ће бити код

социјалиста други - код комуниста, трећи - код монархиста, четврти - код

фашиста и тако даље.

Уопште, киноплурализам ће постати један од начина нивелисања и

уништења лика Христа и Његовог претварања у споља многолику, а изнутра

празну апстракцију. А шта се може рећи о самом глумцу као људском

индивидуму, о његовом психолошком садржају, о његовој ограничености и

греховности, о његовим личним наклоностима, навикама и заносима, па и о

томе како проводи слободно време између представа и снимања филмова?

Могу да нам приговоре баш нашим речима да је таленат глумца -

умеће преваплоћавања (преображавања, претварања), али сценско

поистовећивање и сједињавање неће укинути индивидуалне особености

психичког карактера (типа) и целокупног морално-интелектуалног

потенцијала личности. Оно само привремено спушта оно личносно у

подсвест која уопште не остаје инертна, већ боји својим бојама све поступке

глумца и цео лик који је створио. Овде се уопште не збива поистовећивање

глумца са реалном личношћу, већ са сценским лицем створеним на основу

факата и уобразиље, са творевином, а тачније речено, привиђењем самог

глумца. Сада се на екранима и на сценама као лице у позоришном комаду

појављује глумица која игра улогу Дјеве Марије.

За хришћане пресвети лик Мајке Божије желе да учине ефектним

сценским ликом. Христос је један, Дјева Марија такође је једна. Она је

Приснодјева, Вечно-Дјева. Она је изнад страсти и афективних осећања, а ми

непрекидно живимо у страстима. Како може глумица да уђе у област

небеских озарења душе Мајке Божије? Како да се испуни Њеним осећањима?

По речима једног светитеља: ако сјединимо сву љубав Светих и Анђела

према Богу, та љубав ће бити поток у поређењу с морем - са љубављу Дјеве

Марије према Богу и Сину Своме. Како глумица може да прикаже ову љубав?


Сва настојања, све смицалице, сви сценски поступци и медитације остаће

кривотворина.

По предању, чак и демон не сме да се претвара узимајући изглед Дјеве

Марије - Бог му је забранио да клевеће Мајку Божију. Зар је глумцу

допуштено оно на шта се не усуђује сатана? По речима блаженог

Јеронима - Бог Који може да учини све, ипак не може да преобрати жену у

девојку. А овде на сцени улогу хоће да играју (то јест условно да постану

Приснодјева) дојучерашње Јулије и леди Магбете. Чак ако би и биле

најневиније од савремених девојака, свеједно би између њих и Мајке Божије

била дистанца већа него између најзлочиначкије и најцеломудреније

личности на земљи. Зато глумљење Мајке Божије може једино да изазове код

хришћанина исто осећање згражавања као и скрнављење иконе.

Може ли Библија да постане сиже за филм? Реч Божија живи у својој

духовној животној средини, та средина је Црква. Ван Цркве Свето Писмо је

лишено моралног смисла, изопачено и деформисано.

У хришћанским конфесијама и заједницама реч Божија, одвојена од

живог организма Цркве, изгубила је своју снагу, вредност, дубину и

животност.

Правилно објашњење и тумачење једних те истих библијских речи ван

(без) разума Цркве није могуће. Ово потврђују и доказују најразличитији,

понекад међусобно сасвим супротни морални и догматски изводи и закључци

из јеванђељског текста. Библијским речима, ван разума Цркве, неке заједнице

и лица чак су покушавали да оправдају зло, насиље и грех. Реч Божија дата

нам је у форми човечије речи, а човечија реч као таква, условна је и

растегљива, садржи много значења и смисла. Због тога при одсуству

поузданог оријентира какав је Црква, пред човеком може да се открије цело

поље нејасноћа, сумњи и недоумица. Црква је одвојила четири Јеванђеља од

мноштва лажних и апокрифних Јеванђеља.

Она нам је сачувала не само текст ова четири канонска Јеванђеља, него и

оно најважније у духовном, символичком и моралном смислу, и у њиховом

органском јединству.

У Цркви Јеванђеље живи и животвори. Може ли Јеванђеље да звучи

неизопачено под сводовима театра? Оно звучи лажно чак и у религиозним

заједницама које су одступиле од Цркве. Јеванђеље није само реч, него је и оно

што је изнад (више од) речи - Благодат Божија која дејствује на срца људи.

Може ли Јеванђеље да буде сиже за сценарио и текст за декламовање? Да ли

ће бити присутни Анђели? Да ли ће сићи Дух Свети на гледаоце? Да ли ће

Небеска Црква примити са одобравањем илузионистичка чуда која се

одигравају у позоришту.


Светитељи и Анђели побожно поштују икону Мајке Божије. Поштују ли

они глумицу која игра улогу Дјеве Марије? Савремени човек представља

духовно разбијену личност. Технички прогрес, који је захтевао од човека

невероватне напоре, као и све убрзанији темпо живота и рада, одвојили су га

од родног тла (земље), и затворили у неприродна места живљења - небодере

(сличност са Вавилонском кулом), отуђили га од човечанске породице и

учинили га емоционално хладним и према најблискијим људима.

Тај прогрестако је оптеретио човечији интелект да, као што су раније

страшни богови Африке и Ханаана тражили приношење на жртву синова и

кћери, сада захтева од човека жртву - његов дух. Човек је изгубио духовност.

Његов интелект се расцепио на суво разумско, логицирајуће и синтетишуће,

аналитичко и систематизујуће мишљење. Од духовних символа речи су се

претвориле у знаковни систем његових рефлексија и све се више приближавају

плитком математичком систему.

Духовно осећање замењено је естетиком и фантазијом. Изгубивши

молитву, човек више није покушавао да ухвати Бога у опустелом срцу, него у

гвозденој клопци својих силогизама и, видећи да она остаје празна, говори: "Кад

не могу да докажем својим разумом да Бог постоји, то очигледно значи да

Њега нема". С друге стране, машта и фантазија, као и игра уобразиље одводиле

су човека од невидљиве светлости, од духовних реалности у област утвара,

призваних из небића том истом његовом уобразиљом. Хладном разуму, који

подсећа на електронски мозак робота, религија је почела да изгледа као

неспособност да се тачно мисли или, у најмању руку, као апстрактна и

недоказива хипотеза без које човек техничког века може да буде спокојан. С

друге стране, свет поетске уобразиље у подједнакој мери је гушио

духовно чуло и интуицију. Он је изазивао суптилно сладострашће и

стварао читав један чулни свет земаљске лепоте. При том се хедонизам (то

јест култ уживања) маскирао и паразитирао на лепоти, али одвојеној од Бога,

лишеној духовности. Ни у апстракцијама удаљеним од живота, ни у јарким

чулним сликама душа не може да нађе Бога.

Душа треба да се попне на тајанствени Синај, где ће облаци благодати

скрити од ње земљу - оно чулно и фантастично. Она треба да ступи у

(при)мрак и да појми ограниченост свог палог интелекта и тамо ће,

пробуђена Духом, видети сенке безобличног Бога. "Чак и сенке Свете Тројице

доводе ме до усхићења" (Свети Григорије Богослов).

А нама нуде да тражимо Бога у лабораторији и позоришту. Како

би жалостан био тај бог кога бисмо могли да видимо микроскопом или

телескопом, или да га ухватимо у експерименту, или да га докажемо као што

ученици решавају алгебарски задатак. Како би јадан био бог који би могао

бити приказан на сцени мимиком или дикцијом глумца. Такав бог био би


ниже од човека. У мистичком безмолвију срце човека може да постане храм, а

у фантазмагоријама и чаробним призорима театра оно само ће постати

позориште. Да би човек срцем својим видео Бога, потребан је живот достојан

Бога, а не сликовита позоришна представа (позорница, сцена). Треба осетити

дубину свога пада да бисмо угледали сјај неба.

Позориште је лажни пут који изазива жудњу за утисцима и ужива-њима и

гаси дух.

Жеља да се види духовни свет у материјалним формама и прелазак из

области уметности у област религије, привлаче човека ка лажним мистичким

учењима која обећавају да ће показати духовни свет у физичким размерама,

на пример, спиритизам, учење Сведенборга, јогизам, као и различите форме

црне и беле магије.

Жудња за визуелним виђењем материјализованих духовних бића од

самог почетка изопачава и искривљује духовни пут човека. Тежња ка чулном

виђењу духова по учењу хришћанских аскета Григорија Синаита и других,

уводи човека у општење са демонима и зато су Свети Оци, као једно од основних

аскет-ских правила, заповедали да се ум и сећање очисте од чулних слика, ма-

штарија и фантазија - сметњи за истинску духовност.

Својим методом позориште убеђује човека (не на нивоу рефлексије, него

подсвесно) да се духовни свет може видети и чути, да он није доступан

интуитивном, већ сензорном (телесно-чулном) виђењу, а тада човек губи

само раз-умевање богоопштења као хармоније између божанства и душе.

Он стреми ка сусрету са Богом који је сам одредио на визуелном нивоу, не

схватајући да има посла са празном авети, са љуштуром и привиђењем.

Сви смо ми грешни. Грех је дубоко прожео нашу природу. По речима

Макарија Великог, "чак и у душама Светих има неких тамних мрља". Грех не

само да трује срце човека, него и разара целокупан његов психо-физички

организам. Из Светих се ширила нарочита светлост и она приказана на

иконама, као да је утиснута у њих. Из грешника се шире тамни зраци и он је

окружен некаквим густим мраком. Понекад срце човека осећа то тамно поље

као да га додирује нешто гадно и одвратно.

Григорије Синаит је говорио о демонској светлости мутно-крваве прљаве

боје. Шта се шири из нашег срца, у каквим тајним страстима живимо? А на тој

позадини коју није могуће ни скрити, ни нашминкати, ни уништити, глумац

хоће да прикаже Најсветији лик Христа. Зато ће верујућа душа са

гнушањем да окрене лице у страну, да не би гледалатакву

кривотворину. Унутрашњи живот хришћанина дијаметрално је супротан

смицалицама и глумљену глумца.

Хришћанин треба да види себе онаквим какав је у стварности, а глумац

треба да види себе онаквим какав није у стварности. Пут хришћанина је да


позна бездан свога срца у светлости покајања, а пут глумца је да представи

себе као друго лице кроз фантазију и медитацију. Питање је: шта ће бити када

Господ одједном да глумцу благодат и деси се чудо? Може ли он да глуми

светитеља? Ако глумац у покајању прими благодат, онда више неће мењати

своје лице у друга лица. Благодат ће му открити његове грехе и научити га

смирењу.

Светитеља он не може да глуми, јер дубоко познаје своју недостојност, а

стечену благодат неће изложити у излог као робу. Он не жели да игра

страсне и чулне јунаке да не би усвојио њихово стање, да не би своје срце

оскрнавио преживљавањем туђих страсти. Средство усхођења душе ка Богу је

молитва. Да ли се молитва рађа или гаси у театру - то многи знају по свом

искуству. Кад дођете кући после позоришне представе, станите на молитву.

Да ли ће вам бити лако да саберете ум и да га усмерите ка Богу. Шта ћете

осећати после позоришта: душевни мир или опустошеност?

Шта ће промицати пред вашим очима за време молитве, какву шару од

позоришних представа ће вам исплести наступајући сан? Чије присуство ћете

осећати у својој постељи - Анђела или демона? Догађаји из последњих дана

земаљског живота Христа Спаситеља откривају нам, као да су у контрасту са

божанском светлошћу Христа, страшну фантазмагорију човечије подлости и

зла. Пред нама пролазе демонске маске глумаца историје, који предају

Христа на смрт.

Пилат је глумац правосуђа и он глуми достојанство римског судије и одмах

предаје на смрт саму Истину. Јуда је глумац који изиграва Христовог ученика.

Бивши апостол постао је маска апостола, у његовом срцу је демон. Кајафа је

глумац религије, а то је најодвратнији вид глумљења. Он игра улогу добротвора

народа, главног представника националних интереса и заштитника славе

Божије, а у исто време припрема гнусно убиство и сам тражи лажне сведоке -

глумце почетнике и још неискусне глумце. У разјареној гомили која тражи

Христа, налазе се садукеји - глумци храма, који не верују ни у бесмртност душе

ни у вечни живот, него у религији виде извор свог благостања. Усред гомиле

су физиономије фарисеја. То су већ професионални глумци који хоће да

глумљењем побожности учине народ побожним и религиозним. Они хоће да

служе истини лажју и, утонувши у лаж, мрзе Христа - Истину која је дошла у

свет. Христос је примио на себе ударац светске лажи и светског греха и остао -

Истина и љубав.

У доба апостола били су јеретици докети који су тврдили да Христос није

дошао у физичком, него у етерном телу и да су зато Његов живот и страдања

били илузорни. Црква је ту јерес сматрала штетном и гнусном.

Да је Христос дошао само привидно, онда би Његова голготска Жртва

такође била привидна и Бога недостојна позоришна представа и глума. Стога


"апостол љубави" Јован Богослов говори: "који не признаје Исуса Христа да је

дошао у телу, такав је антихрист", јер дух антихриста и сатане жели да прикаже

Христа не као истинитог Спаситеља, већ као глумца спасења, глумца у

мистерији одиграној на Голготи. Апостол љубави заповеда да се не

поздрављамо са таквим људима и да их не примамо у кућу.

Ако је за протестантски свет кинематографско вештичије коло постало

нешто уобичајено, то у православним земљама псеудорелигиозни богохулни

филмови наилазе на протест, понекад у оштрој форми. Тако је, на пример,

филм "Последње искушење" изазвао у Грчкој читаву буру негодовања.

"Ово није Албанија" - узвикивали су Грци.

Дана 6. новембра 1987. године, у Солуну се сабрало грчко свештенство и

атонски монаси: 11 архијереја, 200 монаха и неколико хиљада људи. Они су

изразили протест грчкој влади поводом приказивања на екранима филмова

који понижавају божанску Личност и учење Исуса Христа. Протест је био

прихваћен и грчка влада је удовољила захтевима. Благодарећи учешћу

свештенства ово наступање у Солуну прошло је у организованој и мирној

форми, док је у Атини народно огорчење због псеудорелигиозних филмова

довело до уништавања биоскопских сала у којима су се приказивали ти

филмови.

Чини нам се да на сцени мајмун пре може да игра улогу човека, него

глумац преко себе да прикаже лик Христа.

Дах Живота


Духовни живот је умногоме уметност молитве. Свети Оци су молитву

називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се излива у

човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек

има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.

Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу

Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која

види човеково срце.

Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.

Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и

страстима пузи као црв по земљи.

Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.

Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле,

непотрошиве радости.

Молитва је предукус и предворје раја.


Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је

небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје

предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења

до смрти, од колевке до гроба - он постаје најнесрећније биће на земљи.

Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За

молитву нема времена и растојања. Ако се на речи молитве одазвало срце,

чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе, дошле

су до Господа. Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да

се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу

молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се

благодат Божија моли заједно с нама.

Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само

"подсећање" на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.

Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да

"замени" благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се

моли само напорима своје воље, усредсређивањем својих мисли, подстицањем

својих осећања, телесним трудом (метанија, клечања), значи да приписује

молитву свом личном подвигу, својим људским способностима, и тада долази

до губитка саме молитве: или се наше силе исцрпљују и молитва се руши као

кућа која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања

душевних осећања, и после молитве човек уместо душевног мира осећа

болесну раздражљивост, као да су му обнажени нерви; или се пак, што је

најгоре, погружава у стање фантазерске узбуђености, у гордо дивљење себи.

Демон сугерише човеку да је велики подвижник, као да му успављује душу

успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете ништа

чинити (Јн. 15,5). А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је

душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и

ништавно.

Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва

Духу Светом - без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где

делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања нису довољно

формирана, тако да своје одушевљење и своје расположење можемо да

сматрамо за духовни доживљај. Човек може у свом срцу да остави место за

благодат Божију само ако одстрани две препреке које јој сметају да делује у

нама. Прва је страственост, друга је гордост.

Молитва без покајничког осећања није побожни разговор, већ дрски

изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни; зато само кроз покајање

можемо да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени. Борба с

гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање

потребе за помоћи и благодати.


Ми као да говоримо Богу: "Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме

учи да се молим и Сам прими ову молитву."

Тада ће човек у молитви осећати нешто друго - не своју снагу, већ силу

Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као

врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде

се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве -

напротив, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову

благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као

о способној да чини само грехове.

Кад човек обраћајући се Богу говори: "Ја...", Бог га оставља с малим "ја".

Кад човек у молитви каже Богу: "Ти...", Бог надомешта његову немоћ и

оскудицу Својом силом и пребива с њим.

Основа молитве је мисао: "Ти си све, а ја сам ништа." То је њен

гранитни темељ. Долази до некаквог тајанственог сједињења Бога с душом:

душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле

каже: Потрудих се, али не ја, него благодат Божија (уп. 1 Кор. 15,10).

Ако Господ треба да буде највиши циљ и главни садржај

живота верујућег човека то значи да способност душе да се обраћа Богу,

односно молитва, мора да постане унутрашњи ослонац који прожима

све човекове мисли, речи и дела. Ако човек живи за вечност, ако се својим

земаљским постојањем припрема за истински, вечни и бескрајни живот,

његов најважнији посао треба да буде молитва, а све остало, укључујући и

његове домаће и друштвене обавезе, треба да служи само као припрема за њу.

Ми најчешће мислимо да спољашње околности, нарочито рад, ометају

нашу молитву. Међутим, у ствари, главну препреку за њу представљају наше

сопствене унутрашње противречности. Као што кретање крви која кружи

артеријама и венама ометају склеротичне наслаге, тако и молитву не

спречавају заузетост и рад, већ лаж и лицемерје, лењост и сластољубље,

превелика везаност за земаљски живот.

Шта треба учинити како би наше обавезе биле спојене с испуње-њем

заповести о непрестаној молитви? (Молите се без престанка, на свему

захваљујте (уп. 1 Сол. 5,17-18) - каже свети апостол Павле.) Не треба

доживљавати свој посао као јарам бачен на врат животиње или као данак који

треба платити свету, а затим слободно време пре-пустити молитви.

На свој посао треба гледати као на послушање дато од Бога, обављати га

као пред лицем Божијим, са свом усрдношћу и савешћу, имајући притом увек

мисао да не служимо људима, већ Самом Господу. Ако не будемо радили да

бисмо се што пре избавили од посла и проводили духовни живот, већ тако да

посредством њега угодимо Бо-гу, сам посао ће постати стимуланс за молитву,

иако може да одузме више времена и да изискује више напора и труда него


раније. Тада ће живот сједињен с молитвом у потпуности бити прожет

светлошћу, тада ће наша савест стећи спокој.

Главне силе душе су воља, разум и осећања. Вољу треба вежбати у томе

да се човек приморава на потчињавање разуму, а не осећањима; воља треба

да буде савезник ума, а не емоција и расположења. Осећања треба развијати,

чистећи их од страсти и слепе везаности. У духовном животу наслада је

непријатељ ума и срца, то је мамац који човек гута као риба удицу.

Ум треба вежбати за молитву:

1) сећањем на смрт;

2) узвођењем од видљивог ка невидљивом, од материјалног ка духовном.

На пример, дивимо се лепоти природе или човека - размислимо: а како

предиван мора бити њихов Творац, каква је онда неизрецива лепота духовног

анђеоског света! Видиш светлост сунца - сети се духовне светлости, која

просвећује људске душе. Ако си видео ноћно

небо, реци себи: "Како је велик Творац ових небеских светова! Колико је тајни

скривено од човека!"

Сваки предмет, сваки догађај, могу да послуже уму као подсећање на

будући живот, на духовни свет; ум који је томе научен из свега може да извлачи

за себе лекције и примере.

Да не би био поробљен земаљским, материјалним и спољашњим у свим

ситуацијама мислено питај себе: "А шта ће бити даље, какав је завршетак

свега?" И видећеш да је крај свега земаљског прах и трулежност и да је једино

оно духовно вечно.

Већ самим тим чистићемо ум од земаљских слика и узводити душу ка

Богу, сећати се Његове свеприсутности, имати Га у мислима, односно

имаћемо молитву.

На пример, мами те лепота женског лица - упитај себе: а шта ће бити

кроз двадесет или тридесет година? Боре ће избраздати лице као

ожиљци, очи које изгледају као драго камење претвориће се у груменчиће

слузи, зуби ће испасти. А шта наступа затим? - Смрт. И шта ће бити с овим

човеком у сандуку након неколико дана? - Лице ће му потамнети,почеће да

отиче, леш ће ширити задах, а кроз месец дана у гробу ће бити некакве

страшне пихтије у којима се мигоље црви. Ево земаљске лепоте и њеног краја.

Ако навикнемо себе да питамо: "Шта даље? Шта следи након тога?" -

схватићемо да је све видљиво осуђено на погибао, да је све световно -

непоуздани пријатељ који ће нас оставити, да је једина драгоценост у овом свету

људска душа. Сличне "вежбе" чисте ум и припремају га за молитву.


Живот не сме бити неуредан и хаотичан. Човек не сме истовремено да

почиње да обавља неколико послова: он се умара и губи снагу од самог нереда у

раду и тада се у његовој души уместо свештеног страха пред Богом рађа

осећање унинија, роптање и раздражљивост према себи и према свима. Чини

му се да су се послови који су се нагомилали претворили у огромну планину,

коју не може да помери с места. Зато посао који човек одлаже, или започевши

не доводи до краја, притиска његову душу као неплаћени дуг. Молитву не

омета посао, већ унутрашња несређеност. Треба узети за правило: не радити

неколико послова истовремено. Ваља мирно размислити и одлучити који од

њих је најважнији и најхитнији и почети од њега као да је то једини посао

који треба обавити. Неопходно је борити се с расејаношћу и непажњом као са

непријатељима своје душе.

Кад човек одједном предузима неколико послова и, не завршивши један,

размишља о другом, он у себи развија својство карактера које се може

назвати хроничним немаром и безвољношћу. Овакав човек неће моћи да се

усредсреди на молитву: обављајући молитвено правило, истовремено ће

размишљати о мноштву послова и решавати их. Његова молитва ће прећи у

механичко понављање набубаних речи, при чему ће мисли врлудати на све

стране као капи расуте живе. Тек кад заврши један посао човек треба да

приступа другом.

Сада нешто о спољашњој страни молитве: човек се састоји од духа, душе

и тела. Положај и стање тела су за молитву веома важни. Кад човек опушта

своје тело, његова мисао постаје трома, она као да почиње да дрема. Кад

човек на молитви седи распуштено, прекрстивши ноге или кад лежи у

немарној пози, у њему нестаје осећање свештеног страха за молитву, он

фамилијарно, као кроз зубе разговара с Богом.

Постоје две врсте језика, два облика самоизражавања: реч и гест или

покрет. Поклони (метаније) и клечање на коленима јесу неми језик у којем

се реч замењује покретом. То је облик писма које није написано мастилом на

папиру, већ се одражава и оваплоћено је у самом људском телу.

Огромну важност за духовни живот има контрола онога што човек говори:

свака празна реч је губитак драгоцене енергије људске душе, зато се након

дугих и празних разговора у човеку појављује осећање пустоши, губитка. У

њему нестаје жеље да се моли, душа се испуњава некаквом маглом и

тежином. Он постаје мрзак самом себи. Ово осећање губитка личи на

озлојеђеност и горчину коцкара који се враћа кући празних џепова.

Свака лажљива реч је ожиљак на лицу људске душе, огреботина која је

чини ружном. Свака трула реч и псовка су смрдљиви чир, јер је Господ рекао

да ће за сваку празну реч човек дати одговор на Страшном Суду и тим пре -

за грешну (уп. Мт. 12, 36). Овде постоји веза између душе и речи: срце рађа


помисао од које потиче реч, а изречена реч се као бумеранг враћа човеку,

душа постаје главна мета његових сопствених речи.

Исто ово се може рећи за језик гестова и покрета: они могу изражавати не

само јаке емоције, већ и танане покрете људске душе. У начину хода,

покретима тела и човековој пози изражава се читав спектар осећања: радост

и туга, уображеност и презир и тајна пристрасност, љубав и одвратност.

С нарочитом мимичком силом изражавају се страсти као што су гнев,

страх и блуд. Зато човек, исто као своје речи, треба да прати и покрете свог

тела. У пози се ништа мање него у речима може одразити распуштеност,

и она такође има повратно дејство на човекову душу. Ако човек у стању

гнева сачува спољашњи мир, не стеже песнице и не стиска зубе, ако не мршти

обрве, ако не хода нервозно по соби, не маше рукама или на било који други

начин не покаже своју страст, она неће добити подршку његовог тела и човек ће

се брже умирити. То се лако може проверити у личном искуству. Ако човек

не покаже претерану слободу у покретима или фантазерску раслабљеност за

време искушења од нечистих помисли, оне ће брзо проћи као што пролази

облак по небеском хоризонту. Некима се чини да спољашње нема значаја за

духовни живот, да је једино што је потребно да човек пружи Богу своје срце.

Међутим, они не схватају да тело није спољашња одећа, већ део нас самих, да

између тела и душе постоји најтешња веза, да се очишћење срца не своди на

намеру и одлучност - то је упоран рад, који траје до саме смрти.

У свакој обуци видимо прелазак од лакшег ка тежем, од једноставног ка

сложеном; контрола сопственог тела представља услов који је неопходан не

само за почетнике, то је један од оних камена-темељаца на којима се гради

зграда свег нашег духовног живота.

Црква је у богослужење као органски део молитве укључила језик ритуала

и обреда. Може се рећи да не само човеков ум, већ и сав човек као душевно-

телесно биће учествује у богослужењу. Црквени обред је посебан символички

језик. Чак и ако човек не може да преведе обред који се обавља на језик речи,

односно да га објасни, али учествује у њему, он се свеједно укључује у

благодатно поље Цркве, као што се сијалица укључује у енергетску мрежу, чак и

ако ми у суштини не знамо шта је струја, већ опажамо само њено дејство и

снагу.

Свети Оци су забрањивали нескромне, неконтролисане и бесмислене

покрете који испуњавају нашу душу нечистим и ружним помислима. Ако се

сумирају њихове поуке у вези с овим предметом у неколико речи, човек

треба да се држи скромно и једноставно. Чак и кад је сам или иде на починак,

треба да има на уму да није сам, већ се налази у присуству свог Анђела

чувара. Свети Оци саветују да човек за време молитве своје тело држи


нарочито затегнуто, да се не премешта с ноге на ногу, да не опушта тело. Ако

је веома уморан, боље је да седне и да неко време молитву обавља седећи.

Што се тиче метанија и клечања на коленима - они су израз нашег

богопоштовања. Овде покрет и гест као да допуњују реч, појачавају је и

продубљују. Тело приликом молитве не сме бити ни раслабљено, ни превише

напето. Прво слаби, као да успављује, а друго замара човека. Тело треба да буде

сабрано, треба да се налази у стању унутрашње готовости, која се увек пројављује

пре обављања посла који захтева напор и брзину, кад човек као да осећа своје

мишиће још увек их не напињући.

Човек је јединствена личност, јединствена психофизичка монада, зато у

молитву треба да буде укључен свим својим духовно-телесним бићем.

Постоји ли "дјелимична благодат"?


У посљедње вријеме појавило се чудно учење о "дјелимичној

благодати", које се заступа у инославним конфесијама и сектама као

закржљалим остацима првоначалне јединствене Цркве. То личи на

следеће поређење: у потоку вода покрива само стопала, у ријеци

допире до кољена, у већој ријеци до рамена, а у дубокој - покрива

човјека преко главе; на тај начин испада да је разлика између

Православља и инославља разлика у степену интензивности

благодати. Такво рачунање количине благодати звучи као шала.

Учење о "дјелимичној благодати" личи на учење о релативној

истини у философији, које у своме логичком слиједу доводи човјека

до агностицизма и скептицизма. "Дјелимична благодат" је, значи,

непотпуна, несавршена благодат, што је заблуда. Благодат је вјечна

божанска сила и енергија, која истиче из њедара Божанског бића.

То је нетварна таворска свјетлост у којој је Христос пројавио Своје

Божанство.

Православна Црква, слиједећи учење Светитеља Григорија

Паламе и атонских исихиста, потврђено на читавом низу помјесних

цариградских сабора (који су сазвани овим поводом у 14. стољећу),

назвала је благодат Божанском. Може ли Божанство бити крње,

ограничено и дјелимично? Друга је ствар што се благодат може

појављивати у различитим дејствима и својствима, али у својој


природној недјељивости она је апсолутна. Према римокатоличком

учењу, благодат је створена и адекватна Божанском дјеловању,

према томе она је службена сила, а није обраћена, окренута према

свијету модалности Божанства. Благодат је названа божанском и

ако је, уз то, ограничена и несавршена, ограничено је и несавршено

само божанство, а то је већ лажно божанство. Зато признавати

инославним конфесијама благодат, али не божанску и не

апсолутну, већ неку другу - значи приписати њиховим култовима

псевдобожанску силу.

Говорити о дејству једне те исте благодати у различитим

конфесијама, значи изједначавати Православље са јересју и рушити

сам појам Цркве. Постоји још једна варијанта либералног

богословља: допустити да у различитим конфесијама дјелује

божанска апсолутна благодат, али јерес прави препреке људима да

усвоје ову благодат, и они јој се придружују само дјелимично, у оној

мјери у којој је њихова вјероисповијест приближена Православљу.

Али овдје настаје питање: да ли је у оваквом случају за њих благодат

спасоносна? Ако јесте, зашто се онда Црква брижно ограђивала од

јереси?

Јер тада произилази, да ријечи "јерес" уопште губи свој

злокобни значај, па постаје нешто што се назива неком "истином

другог реда" (како говоре трговци, производи другоразредне

свјежине, који не миришу баш лијепо, али се ипак могу јести).

Ипак Црква учи да је Дух Свети - Дух Истине, који не може да

дјелује на пољу духовне лажи. А јерес је метафизичка лаж.

Навешћемо примјер: јеретик Аполинарије је учио да је Христос

примио човјечје тијело и душу, са изузетком човјечјег ума, који је

замијенио његов Божански ум. На рачун овога учења, Свети

Григорије Богослов каже: Ако код Христа није људски ум, онда ни

мој ум није исцијељен, ако Христос није савршени човјек, онда,

значи, да ја нијесам спасен.

Јерес је интелектуални и догматски гријех, мисаона трулеж, лаж

расуђивања код које је освећење ума благодаћу, а према томе, душе

- немогуће. Ум који вјерује у лаж као у истину, противи се

дјеловању благодати. Само спасење је синергија благодати и


човјечје воље, која је покорна благодати. Освјећење ума је могуће

код синергије богословске истине, у којој су укључени ум и благодат

Божија, а ова синергија је могућа само код постојања догматске

истине, ако се укључи мали ум у велики ум Цркве ("Црква има ум

Христов" 1. Кор 2, 16).

Вјера у лаж изједначава ум са лажи. Зато искључује синергију

сазнања и благодати. Дакле, ум јеретика остаје непознат. На шта

онда дјелује благодат, шта она освештава? Ако је душа безумна,

онда таква душа не постоји. Ако се мало одмакнемо од нашег

предмета, рећи ћемо да су чак безумље и лудило, не одсуство ума у

души, већ повреда оне пограничне области између душе и

материје (тијело) гдје се дешава опажање и усвајање вањске

информације и одговарајуће реаговање организма на вањске

побудитеље, гдје се образује профористичка ријеч, безумље не

уништава ум, већ систем сигналне везе, то су елементи душе.

Разговор о томе да у јереси постоји благодат, а јеретик не може

да је прими, више личи на причу о лисици и роди: храна стоји на

столу, а гост остаје гладан.

И уопште, учење о дјелимичној и непотпуној благодати изазива

недоумицу. На дан Педесетнице Црква (у лицу Апостола и Ученика

Христових) добила је ону пуноћу благодати која ју је учинила

јединственом са Црквом Небеском и дала право да се назива

Тијелом Христа Спаситеља. Непотпуним може бити, и у суштини

увијек бива, и човјеково приближавање благодати, због његове

ограничености, несавршености и греховности. Али овдје није

несавршена благодат, већ човјек. Сам вјечни живот је вјечно пуњење

благодаћу, без обзира на несавршеност и ограниченост човјекову.

Ако је благодат дјелимична, закржљала и оскудна, онда она

може и спасавати само дјелимично, али такво дјелимично спасење

Православна Црква не познаје, и трећег стања после смрти, осим

раја и пакла, не признаје. Ако је судити о дејству благодати према

вањској фрагментарној сличности инославних конфесија са

Православљем, онда ће се добити слика благодати као о некој

материјалној, али префињеној енергији, попут некакве струје.


Испуњени су одређени услови - прорадила је машина, и кроз жицу

је протекла струја. Што је конфесија и секта даље од Православља,

тиме је лошији квалитет проводника и мање је јак напон струје.

Овдје се искључује Бог као Глава Цркве, овдје се Црква из живог

јединственог организма претвара у исихазам, можда бољи од

осталих, али не једини. Признавање ефикасности тајни које се врше

у различитим конфесијама према њиховим "сличностима" с

Црквом, претвара мистику у магију, а магија је потчињавање

суштине форми.

Теозофија говори о томе да ниједна религија нема пуноћу

истине, већ само релативну истину - према томе, изравњава

религије у некаквом несавршенству. И екуменизам, будући

дјелимични случај теософије, у свом радикалном облику говори о

томе да ни једна религија није савршена, па конфесије треба да уче

једна од друге, а у "либерално-половичном" облику допушта да

одређене конфесије имају неке предности (међу њима православне,

које учествују у екуменском покрету, сматрају, наравно, да је

Православље највећи облик хришћанства).

Ако се претпостави да је то заиста тако, и разлика између

Православља и инославља се огледа у већем или мањем степену

дејства благодати, онда сва историја Цркве до 20. века, представља

или неразумијевање или вапијући гријех против љубави. Зар треба

бацати анатему на јеретике због тога што у њима мање дјелује

благодат? Ипак допустити такво схватање - значи одрећи се самог

појма Цркве као мистичног Тијела Исуса Христа Спаситеља и

претварати је у људско друштво, попут клуба, странке или

удружења.

Ако је могуће спасење у другим конфесијама, онда анатема коју

изговара Црква јеретицима, и која се понавља сваке године на

Недељу Православља, више личи на братоубиство. Зашто је древна

Црква одсијецала јеретике од свога тијела као гангренозне чланове?

Зар је она имала мање љубави од савремених екумениста?

Апостол љубави Јован Богослов забрањивао је хришћанима да

уводе јеретике у свој дом и да их чак поздрављају (2. Јн.10), а ето, он

је био најомиљенији ученик Христа Спаситеља. Значи, хришћанска


љубав је нешто друго, а не либерални индиферентизам према

вјери, који под плаштом љубави крије своју равнодушност према

истини.

Највећи међу преподобнима, Антоније Велики, изашао је из

пустиње да би разоткрио аријевску јерес. Свети Николај је показао

посебну ревност за Православље на Првом Васељенском Сабору.

Можете ли замислити екуменски сабор на коме свети Николај и

Арије, држећи се за руке узвикују екуменске пароле и изјављују да

треба више обраћати пажњу на оно што сједињује, а мање на оно

што разједињује?

Првоврховни апостол Петар је својом молитвом на смрт

запрепастио гностика Симеона Мага. Како пренијети такав

поступак првоврховног Апостола на "њежне" душе екумениста -

либерала који са дивљењем прате ритуале плесача безбожника -

шамана за вријеме екуменских сабора?!

Ако је у Цркви пуноћа благодати, а код јереси дјелимична

благодат, онда долази до тога да се благодат раздијелила и да већа

благодат баца анатему на мању. А црквена анатема је слика и

прилика Страшног суда. Затим се пред нама јавља још једно

загонетно питање: зашто је инославним конфесијама дата

"непотпуна, дјелимична благодат", ако не за спасење - значи, за

велику осуду?

Тада се она претвара у казну Божију, тада ће безбожницима

бити боље него инославнима који гину са таквом "благодаћу".

Црква једнако - поштује Мученике, који су узели на себе смрт, како

због одбијања, да принесу жртву идолима, тако и због одбијања да

пређу у инославље, да кажемо у унију (унијаћење). Уз то, она не

рачуна какву ће религију примити одступник, јер гријех самоубице

је једнако страшан независно од тога да ли се отровао, објесио или

бацио са литице.

Питање се може поставити и овако: јесу ли инославни уопште

хришћани? Ако Хришћанство означава вјеру у Христа Спаситеља,

онда су они Хришћани. А ако се под Хришћанством схвата

мистички одраз Христовог лика у човјековој души и општење са

Духом Светим, онда је то могуће само у Православној цркви.


Неки тврде да је монофизитство јерес, пошто је било осуђено на

Четвртом Васељенском Сабору, а римокатоличанство се не може

назвати јересју пошто се отпадање Римског патријархата десило

послије Васељенских Сабора, па наведено питање остаје отворено.

Овај доказ нам се чини запрепашћујући, јер протестантизам се

појавио још касније, па по тој логици протестанти нису јеретици. А

такве секташке организације као "Јеховини свједоци", "Војска

Спаса", у чијим је метрикама приказан 19. вијек, значи, такође нису

јереси јер Васељенски Сабори нису могли подврћи њихова учења

анатеми?!

Што се тиче конкретно римокатоличанства, то се у саборским

закључцима често понављало забрањивање Символа вјере као

основе догматског јединства. Већ је у томе римокатолицизам

супротставио себи Васељенску Цркву. На Православним Саборима

и савјетовањима Источних патријараха, римокатолицизам је назван

латинском јереси и папизмом.

(Види нпр.: "Окружна Посланица Јединствене Свете Саборне

Апостолске Цркве свим хришћанима", 1848. год. коју су потписали

источни патријарси и њихови Синоди).

Ми сматрамо да учење о "релативној благодати" повлачи за

собом учење о релативном спасењу.

Обављају ли се Тајне у инославним конфесијама? Ако се

обављају, онда у то чудне тајне које не спасавају. Тајна коју није

усвојио човјек, не приближава га, већ удаљава од Бога, може

служити више као знамење будуће казне.

Шта онда пак дјелује у тим конфесијама, каква сила? Мислимо

да тамо обједињује поље душевног надахнућа. Тамо могу бити јаке

емоције, дубоке медитације које досежу до интелектуалних екстаза

и стигмација: може бити душевна љубав која се манифестује у

подвигу самопожртвовања. Али тамо нема живота Духа - све је

прогутала душа.

Зашто су Свети Оци забрањивали хришћанима да се моле у

незнабожачким капелама и у јеретичким објектима не правећи

разлику између укључивања у незнабожачке и јеретичке ритуале и

одређујући исте казне? Зато што незнабоштво значи одсуство


истине Христа Спаситеља, а јерес је имитација истине, а свака

имитација је духовна лаж.

Одлучност са којом је Црква забрањивала молити се заједно са

незнабошцима, јеретицима, расколницима и свима уопште који су

одлучени од ње, свједочи о томе да то није просто "педагошко"

начело, већ реално гледиште да ван Цркве нема и не може бити

спасења. Молитва са јеретицима је добровољно улажење у ону

област душевних страсти и мрачних сила које посежу за царством

Логоса, за свјетовном границом Цркве. Молитва са јеретицима и

незнабошцима потхрањује сумње у постојање јединствене истинске

Цркве. Црква је мистичко тијело Бога. Само кроз Цркву истински

лик Христа може се одсликати у души човјека; у другим

конфесијама овај лик је искварен и промијењен, мада носи то исто

име.

Вјера у спасоносност других вјероисповијести или само у

могућности дјелимичног освећења у њима чини посебан

еклисиолошки политеизам.

Преко свештеника дјелује благодат која је присутна у Цркви.

Сама благодат се може назвати духовном супстанцом Цркве.

Саборним правилима је забрањено благослов узимати код

јеретика, пошто је "благосиљање јеретика - блебетање". Већ су Оци

старе Цркве рекли: "Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац .

Вјечни живот је вјечно прибјежиште благодати, које почиње

овдје на земљи и нема краја. Богу Оцу се може прићи, само кроз

Исуса Христа у благодати Духа Светога.

Демони у савременом свету


Данашње време се може назвати пантехничком ером. Човеков

геније се концентрисао на проналажење нових апарата и на

њихово усавршавање. Под речима развој, прогрес, култура,

процват, богатство, животни стандард и тако даље, подразумевају

се производни показатељи, бројеви и коефицијенти. Човек као


личност и друштво као систем, не само пословних, већ и моралних

односа, као да не постоје.

Човек се сматра производом светске машинерије, која садржи

социјалне и друштвене програме, па чак и програме погледа на

свет. и која прави производе за потрошњу и прождире их. Некада

је објекат созерцавања било Божанство, затим је, у

време романтичарског хуманизма вакуум, настао прогнањем вере

из живота, заузео човек са својим приземним, изобличеним

душевним светом који је, ипак, још увек чувао извесни одсјај

духовне лепоте и остатке некадашње племенитости. Сада је настао

век утилитарног хуманизма, што у ствари означава глобални

процес рашчовечења: човек је заборавио на Бога и свој душевни

свет.

Поглед његовог ума усмерен је ка споља. Он не осваја робове

као што су то чинили фараони и асирски цареви за време својих

ратничких похода, он прави робове од саме земље, од гвожђа и

челика, такве робове који су увек послушни господаревој вољи, и

међу којима нема ни Спартака, ни Маздака.

Човек-роб који је био социјално обесправљен ипак је остајао

људска личност, о којој је требало размишљати. Животиње-робови

су била бића која су разумела и најче-шће волела своје газде.

Машина-роб остаје мртва и хладна конструкција од стакла и

метала. Створена је нова врста контакта између ње и човека.

Машина не може да воли и она се не може волети осим у

романима научне фантастике, због тога су техничка цивилизација

и живот међу машинама изазвале, као проклетство времена,

емоционалну хладноћу човека, односно, његову душевну

опустошеност.

Човек, опскрбљен средствима техничке цившшзације са

горчином осећа да је творац историје и владар света. Вера захтева

послушање у љубави. Човек, који је одрастао у техничком друштву

као човечуљак жели да наређује, а воли само себе самог. Машина је

инструмент; инструмент се користи, о њему се брине док је

потребан. а затим се шаље на ђубриште или се одлаже негде у

страну. Овај однос према алату ствара одређени тип човека-


прагматичара и утилитарца, који размишља само како да

искористи другог човека ради остваривања својих циљева, без

икаквог осећања захвалности, обавезе и узвратне бриге за њега.

Овај инструментализам је продро у све животне сфере,

начинивши од пријатеља - пуке познанике, а од супружника -

партнере који често теже ка томе да поробе једно друго у

свакодневном животу, и претварају се у непријатеље. У раду са

машином су потребни бројни показатељи - у општењу са људима

овакав показатељ је постало плаћање.

Људи су постали неповезани и туђи једни другима.

Поверење пре има емоционални него разумски карактер,

отуђеност рађа бојазан, због тога се усамљеност у технолошком

свету нарочито осећа у великим градовима. Гомиле људи који су

емоционално равнодушни и туђи једни другима стварају сграшан

осећај да је град огромна пустиња, а гигантске зграде-мравињаци и

улице, које личе на реке - привид, који ће се расејати као

фатаморгана у пустињи и све ће се завршити пропашћу.

Човек све већу оскудицу љубави инстинктивно доживљава као

приближавање фаталне катастрофе која долази. То је један од

разлога због којег савремени градови из себе непрекидно избацују

неуротичаре и психопате као каљеве пећи пепео. Карактеристично

је да медицина не може да излечи савремене нервне болести; њих

лечи само атмосфера опште љубави, а арсенал хемијских лекова

омогућава болести да се развија и напредује, гушећи само

спољашње манифестације и симптоме болести; у датом случају се

може рећи да медицина лаже. Наука по нечему подсећа на магију,

она користи прорачуне и законе као магија басне, како би из

недара земље изазвала непознате силе и енергије, како би

ихпоробила и натераладајој служе.

Али, Фауст може да позове Мефистофела, али нема снаге да га

врати тамо одакле је овај дошао. „Господар на час“ је постао „роб

заувек“. Због тога су људи већ почели да осећају да технолошка

цивилизација није удобна фотеља у којој ће човечанство седети,

већ Дамоклов мач који се њише изнад његове главе.


Уметност, ма како несавршена и приземна била, бар

делимично и даље служи као својеврсни „сигнални“ систем

историје. У песмама француских декадената, немачких

експресиониста, руских символисга и грузинских футуриста већ је

била предвиђена, као да је била раније преживљена, епоха

наступајућих катастрофа. У њима је блистало праскозорје

револуције, из њих су као из лешева текли сукрвица и гној, изнад

њих се надвијао дим још незапаљених крематоријума, у њима су

се чули тешки јецаји сужања концентрационих логора.

Ти песници уопште нису били пророци који би упозоравали

на погибељ и позивали свој народ на покајање. Они су пре били

медијуми оних црних сила које су се надвијале над земљом као

олујни облаци. Они су били попут оних који потапају брод на

којем плове, а затим, хватајући се за даске, вичу: „Спасавајте се!“,

али не зна се коме; међутим, они више никоме нису потребни,

разбеснело море их гута својим таласима... Човечанство је тражило

истину још у сам освит своје историје.

Мојсије је дао закон - одговор уму; његова светлост је обасјавала

пут, али није загревала душу. Христос је благодаћу отворио

човеково срце. У савременом човеку се угасила светлост мудрости,

њу су заменила фрагментарна знања, цифре и чињенице без

икаквих сврсисходних веза. Љубав је ишчезла; њу је заменила

страст и неугасива жеља за насладама. Оштроумни Маркс је

прогласио да је човекова база - стомак, а глава и срце су само

надградња.

За најпоузданијег сведока свог родословног биолошког дрвета

узео је Дарвина. Ово учење је било прихваћено са захвалношћу као

вест о ослобођењу, као ватра коју је Прометеј украо боговима и

донео људима (на неким сликама Маркс је приказан као Прометеј).

Фројд је отишао још даље...

Међутим, материјализам, позитивизам и часови медитације у

школи о томе да је човек само животиња отупили су морално

осећање, дали су ону илузорну слободу која се може назвати

самовољом и уједно су човекову душу испунили страхом.

Хедонизам је довео до раскида између жеље и могућности; страху


се придружио осећај незадовољства и тешке тескобе, и тако

се свакодневни материјализам на чудан начин сјединио са

демонским спиритуализмом.

Савремени човек уме да анализира појаве, укључујући и своје

грехове, али ке уме да се каје, зато за њега небо остаје затворено.

Раније му је само небо, прожето сунчевим зрацима као златним

нитима, изгледало као слика духовне сфере: сада му оно изгледа

као зид на којем нема ни врата нити има степеница које ка њему

воде. Ако му је ноћно небо говорило о бесконачности Творца и сјај

звезда узносио његов ум ка вечности, ка ономе што се налази ван

граница видљивог света. Сада ноћно небо као да му говори о

мрачној празнини космичких пространстава, у којима се земља

врти као билијарска кугла, пуштена у покрет непознатим ударцем.

Човек је изгубио Бога, свет је за њега постао туђ и пун

скривених опасности, као мрачна шума за путника; он жели да

побегне, али не зна куда; и после света у којем владају мртви закони

он доспева у други свет - демонских илузија. Еру технологије

смењује ера наркологије.

Дарвин је човека претворио у мајмуна, а Сартр је позвао

Маркса на опкладу, говорећи да човек није свиња, већ уствари

дивљи вепар. Фројду је и то било мало: да би коначно обрукао

човека, он је мушкарца начинио убицом свог оца и насилником

над својом мајком, а жену - супарницом мајке и очевом

љубавницом.

После материјализма је дошао демонизам. Некада је Запад

претворио Индокину у своју колонију, а сада Индокина заузврат

осваја Запад. Окултни системи и наркотици узгајени на Истоку

претварају некадашњи хришћански свет у духовну пустињу, као

што су то чиниле хорде Џингиз-кана и Батија, које су иза себе

остављале спаљена поља и рушевине градова. Постоји предање да

је Батиј, прошавши кроз Европу и зауставивши се на обали

Јадранског мора сишао с коњаг захватио шлемом воду и излио је на

обалу рекавши да сва земља од Кине до Средоземног мора

припада Монголима.


Духовни освајачи из Хиндустака и са Тибета сада поново

освајају и шире своју владавину. Човек је данас лишен земље као

Отаџбине; земље коју је навикао да види покривену травом,

пшеничним класјем или у црнин заораним браздама. Ова топла

земља, планинско камење одевено маховином, потоци који извиру

у ледницима, звонки попут сребра, реке вода које се преливају у

одсјајима попут растопљене руде у топионици, шуме, увек

привлачне и тајанствене, у којој је музика птичјих гласова само фон

тишине, стене уроњене у сан, ова вековна добра су за човека

изгубљена. Сада је он, као каквим историјским ударцем, избачен

из свог дома у област где је земља скривена и зазидана асфалтом и

цементом, и као да је покривена водом за време потопа.

Пред њим је свет великих градова, препун буке и покрета,

истовремено бездушан. туђ и мртав, где громаде зграда у

електричној и неонској светлости личе на далеки пејзаж са месеца

или на земљу иза огледала из бајке. Човек је у граду као у пустињи

усамљен међу људима, хладним, попут статуа од камена које

су због нечије воље оживеле међу машинама које јурцају и

изгледају као монструми од гвожђа. Чак и дрвеће на градским

скверовима и у парковима стоји као споменици на гробљу умрле

мајке-земље. Човек осећа забринутост и опасност, он жели да

побегне назад, али не зна где, као путник који се изгубио у

шумском честару или у мочвари.

Материјализам и позитивизам су обавили свој посао. Они су

човекову душу покрили корозијом - рђом сумње. Конт. Маркс,

Дарвин и Фројд нису били само жречеви материје коју су

претворили у божанство, они су постали медијуми и носиоци

мрачних сила које су се скупиле над земљом, оног потенцијала

светског зла који се изграђивао и скупљао вековима.

Међутим, позитивизам је био само пролазно стање, он је

човека лишио вере у Бога као способности да Га осети и уместо

тога му је дао само нулу. Међутим, ова нула није могла да постане

појас за спасавање човечанства које се давило. Њему је био

потребан опипљив број, и због тога су духовни вакуум заузеле

друге силе. величине са знаком минус. Тле, које је подвргнуто


ерозији постаје јалово. Душа, која будући лишена духа није могла

да види небо, она се устремила надоле као лађа коју је преврнула

бура. После позитивизма долази демонизам. Овде су се Запад и

Исток руковали.

Једна од новина Запада која убија последње трунке духовности

у човеку јесте телевизор. Он је постао средство за бежање из

свакодневног монотоног живота (чији су грб и амблеми –

„књиговодствени рачуни“.)

Телевизор је постао давалац крви који је неопходан

савременом опустошеном човеку. Он трчи к телевизору као што

човек мучен глађу трчи ка столу, бежи од себе самог у овај

иреални свет - у океан малог екрана. Телевизор човека чини све

мање способним за управља-ње: он му даје готова решења, моделе

и рецепте. Телевизор држи емоционалну сферу човека у сталној

напетости, и због тога човек у опхођењу са људима постаје хладан и

равнодушан.

Примећено је да су хумористи и кловнови за које је смех

постао професија у свакодневном животу тужни и да имају

затворен карактер. Телевизор раздваја блиске људе; човек који седи

поред малог екрана је већ напустио кућу и кренуо у пловидбу

далеким водама. Међутим, све је ово тек предговор и прелудиј;

први чин почиње тек када се појави Мефистофел.

Он савременом човеку нуди три јела као некада Фаусту

еликсир младости:

1) источњачки окултизам,

2) магију и демонизам;

3) дроге.

Све су то плодови са једног дрвета. У сва три случаја, сатана

нуди своју силу у замену за душу.

Прво средство је јога. Човек медитира на оне демонске речи

које је пали дух упутио нашим прародитељима: „Бићете као

богови“. Он понавља мантре о томе да је он апсолут, творац

космоса, око којег се окреће мноштво светова. Тако се овде понавља

Адамов грех, који је човечанство бацио у ропство смрти и пакла и


одбацује се савез са Богом који је Христос био поново успоставио.

Јога је један од најмрачнијих облика богоборства.

Још пре стварња видљивог света светлоносни првоанђео

Луцифер је желео да постане бог и претворио се у паклено

чудовиште. У зору историје Адам је поновио грех сатане, пожелео је

да постане бог без Бога и претворио се у леш одвојивши се од

Извора живота. На крају света ће антихрист, у којем ће се згуснути

све зло палог света, рећи: „Ја сам Христос“.Вивекананда,

проповедник јоге је одлучио не само да најави долазак антихриста,

већ и да га превазиђе. Он пише; „Христос је талас на површини

мора, а ја сам дубина мора.“ Дијалектички трик о истоветности

супротности, Вивекананди и његовим ученицима омогућава да,

посредством логичке акробатике, тврди и негира једно исто.

Шта јога даје савременом човеку? Безграничну гордост, која

гуши друга осећања, и сједињавање са духом сатане, као

сједињавање сличног са сличним. Човек који је себе убедио да је

бог, разуме се, никакве моралне законе неће сматрати обавезнима,

тим пре што јога учи да је свет мноштва бића илузоран, да постоји

само апсолутно битије истоветно ништавилу.

Уосталом, проповедницима јоге су дате инструкције

да узимају у обзир разне обичаје и традиције земље и народа, да

почну као од удице, од учења о некаквом апстрактном добру, а

затим да постепено, души која је прошла кроз период адаптације,

откривају нихилизам и сатанизам адваите (индуистичко учење о

једном које је све и ништа; нап. срб. прир).

Гуруи не заборављају на практицизам савременог човека, због

тога својим ученицима и кандидатима нуде божанство заједно са

философским апстракцијама, као и вежбе дисања и положаје

(асане) за побољшање варења, потенције и тако даље. Замишљање

себе као апсолута даје осећање нарочите сатанске еуфорије, што је

плод распаљене гордости, концентрата свих страсти и истовремено

хладну равнодушност према околини као према фантазији и

илузији. Истина је једноставна и монолитна, а јога је као и свака

лаж, сложена и противречна. Али, лажљивац уме да ласка и да

вара.


Велики мајстор лажи - Гебелс је једном био отворен па је

рекао: „Лаж у малој количини изазива сумњу, а у великој изгледа

истинито. Лажи штоје могуће више и храбрије да би ти гомила

веровала.“

Као други излаз из света машина и компјутера нуди се магија,

чаробњаштво и демонизам, односно потпуно свесно и вољно

поклоњење сатани. Сатанизам је Библија прочитана тако што је

„да“ замењено са „не“,а „не“ са „да“.

Сатанизам је култ греха, нарочито суровости и секса. Његови

обреди садрже у себи: скрнављење светиња, проливање крви и

исмевање људске природе кроз изопачености сваке врсте. Морал

сатанизма је да се презире сваки морал. Његова суштина је мржња

према Богу и немоћна освета Богу тако што се сатана

претпоставља Христу, односно његова суштина је - духовно

самоубиство.

Сатанизам, окружен магијом и астрологијом, хиромантијом,

гатањем, прорицањем и чаробњаштвом као својом почасном

свитом уводи човека у област сатанских енергија, у онај хаос који

лежи иза светлости Логоса. Само чудо може да ишчупа човека из

поља привлачења ових сила.

Душа чаробњака и луциферијанаца је у сталној смутњи;

експлозије дивље сатанске радости као искричава светлост на споју

електричних проводника смењују тескоба и депресија. Њихова

лица изгледају обавијена тамом као црним велом, а у очима им је

злоба, скривена тескоба и некакав дубоки метафизички мрак.

Сатанизам у очигледном или маскираном виду улази у све окултне

секте и токове као сфере које се пресецају и улазе једна у другу.

Окултисти тај сатанизам обично називају „древном

мудрошћу“, „тајном Истока“ и тако даље. Док јога представља

интелектуални демонизам, чаробњаштво са својим ритуалима

представља емоционални сатанизам. Колико је очију у Америци и

Европи окренуто ка Тибету, а не ка Јерусалиму - на који су и они

заборавили, колико је гуруа кренуло стопама Апостола како би

поново хришћанске народе обратили у паганство.


Трећи начин за „ослобађање“ који нам нуди сатана

представља дрога. Људнма који чак нису ни религиозни или су,

пак, полурелигиозни, али који истовремено нису изгубили

критички разум и морално осећање, самообожавање гуруа може

да изгледа или као чудан облик аутотерапије, или као философски

идиотизам, а чаробњаштво и демонизам као страшан сан, који је

позајмљен из наопаких бајки. За демона би представљало ризик и

грешку када би се као такав показао људима. Они би, угледавши

демона, могли да побегну из његовог загрљаја и да траже заштиту

у вери, односно, да се, угледавши непријатеља, сакрију у Цркви као

у тврђави. Не могу се сви људи обманути култом зла и сексуалне

сведозвољености. Многи ће се од овога окренути са одвратношћу

као од гомиле црева која труле у кланици.

Због тога је демону, искусном стратегу (иако и он често прави

глупе грешке), сврсисходније да им се не показује, већ да им

сугерише да он уопште не постоји, а да је Бог одавно умро, и

уместо пера са крвљу, којим се пише уговор са демоном, стави у

њихове руке шприц са морфијумом. Човеку изгледа да креће на

занимљиво путовање у далеке земље, према

тихоокеанским острвима или фантастичним градовима Индије и

Кине. И овде почиње она маскарада којом управља ђаво, и онај

филм чији је режисер сатана.

Дете иде за мађионичарем, душа за сатаном. Нећемо

описивати кошмаре зависника од дроге и понашање наркомана.

Уз сву њихову разноврсност у њима постоји нешто заједничко што

указује на објективну реалност. То није фантазија и сан.

Кошмари наркомана не личе ни на једно, ни на друго - то није

садржај подсвести, већ продор у свет духовних чудовишта

која попримају видљиве облике, то је материјализација

демонских сила. Код наркомана нестаје осећај тела, односно

појављује се осећај да се налазе у бестежинском стању. Свет за њих

као да се преврнуо, пад у паклену провалију се доживљава као лет.

Инјекција дроге је добровољно путовање код демона...

Наркоман креће на исти овај сатански шабат, само не

физички, већ у визијама своје душе лежећи за то време у кревету.


Дрогу су користили чаробњаци из Африке. шамани из Сибира,

дервиши који су се окретали око себе, асасини у Ираку и у Сирнји

и делфијске питије. Дрога није просто отров, то је

„причешћивање“ из оне демонске чаше коју помиње Апостол

Паеле, супротстављајући је Чаши Христовој (1. Кор. 10 21).

Карактеристично је да се у кошмарима наркомана појављују

кинеске пагоде, будистички храмови, минарети, камене статуе

древних божанстава, али тамо нема хришћанског храма или се он

у његовој визији, руши. Карактеристично је, такође, да, налазећи се

под дејством наркотика, човек може да игра пред Шивином

статуом, може да се клања киновима, али не може да се моли

истинитом Богу. Покајање чаробњака и врачара је тешко и мучно.

Демон се жестоко противи и не жели да испусти жртву из својих

канџи, Они осећају не само физичку, већ и душевну бол. Када

наркоман жели да престане да користи дрогу ђаво га подвргава

мукама. Он мора да прође кроз паклени огањ да би поноео стекао

слободу.

Али, тешко не значи и немогуће. Само што немоћне људске

снаге мора да укрепљује благодат Божија и помоћ Цркве. Овде је

потребна и човекова воља, и његова вера, и молитве, и непрестано

призивање Христовог Имена.

Dum spira - spera: „Док дишеш - надај се.“ Међутим, овде

може да дође до затвореног круга. Наркомани најчешће постају

људи који нису религиозни или су површно религиозни. А да

човек постане религиозан да би престао да буде наркоман, то

представља лажан однос према религији п прагматизам.

Молитва и црквене Свете Тајне нису антинаркотик, већ

укључивање у највиши духовни живот. Овде се не поставља само

питање о излечењу већ о новом животу, о његовим новим

циљевима, о садржају и средствима. Не може човек да поверује да

би се излечио. него може да се излечи зато што верује. Благодат

Божија је вечна енергија Божанства, која душу чини

богоподобном, то је највиша - себи довољна вредност, а не пилуле

које се могу прогутати: благодат. дакле, није елемент медицинског

комплекса. Више од датог стања, наркомана њега треба да брине


будућност његове душе. Вера је, пре свега, воља, а подвиг воље је

умеће да се прими и чува благодат.

Технички прогрес представља неповратан процес: он се не

може зауставити по нашој жељи као што се ток реке не може

окренути уназад од ушћа ка извору. Али, човек може да осмисли

свој однос према техничкој цившшзацији, према оним негативнин

последицама које она собом доноси.

Шта треба да чини Хришћанш у савременом свету?

Пре свега, треба да сачува способност људске душе за

богоопштење и хришћански критеријум вредности. Хришћанин

мора да сачува потенцијал своје личне слободе; он не може да

побегне од процеса који се одигравају у свету, али, може да живи

тако да ови процеси не захвате његову душу, да не допру као

пипци хоботнице до оне области душе која треба да припада само

Богу.

За то су неопходна два услова: припадање Цркви - која је

јављење Вечности на земљи, и лично подвижништво. У области

духовног живота нема нових открића или некаквих нарочитих

путева. Православље има све што је потребно за спасење - треба

само сачувати ова блага и не заменити их жељом за комфором

и хедонизмом, оним што тако штедро обећава овај наш век, али

што у ствари даје врло шкрто. Јеванђеље је последње и потпуно

Откровење Бога људима. Оно је дато за сва времена, у њему ће

свако наћи своје.

Међутим, Јеванђеље је истовремено књига која је затворена за

свет, она се постепено открива онима који живе по Јеванђељу. Оно

се не може прихватити као једно од концепција погледа на

свет. Стални напор човекове воље је једини кључ којим се ова

књига отвара.

Данашње време није историјски неочекивано, оно је саздано

од свих елемената који су увек постојали, али сада су се згуснули, и

анти-хришћански процеси постају све динамичнији. Лажу они који

крију опасност од савременог демонизма, али још више лажу они

који кажу да човек данас не може да се спасе. Чим постоји свет,

постоје. значи и Свети Угодници Божји - постоје у овом свету, које


Бог није ни напустио ни сатро. Заиста, свет се све већом брзином

приближава катастрофи - о томе говоре чак и људи који не верују у

Бога.

Али, рађа се још једно питање: да ли ми, заиста, желимо да се

спасемо? Господ нас је упозорио на овакво време.

Али је рекао и: „Не бојте се: Ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33).

Појаве демона у наше време


Света Црква данас слави спомен на праоце - Свете који су живели пре

доласка Христа Спаситеља у свет, у време Старог Завета.

Библија - ова Књига над књигама, као и Свето Предање Цркве, нам

говори о стварању света, о човековом паду у грех, о животу људи на земљи -

у земљи прогонства, о великим подвизима вере и о дубинама пада

човечанства. Библија је књига Истине, због тога она показује и светлост и

таму људске историје. Блажени Августин је историју човечанства делио на

неколико етапа које су налик ка човеков узраст.

Први период: од Адама до Ноја је најраније детињство човечанства; од

Ноја до Авраама је детињство човечанства; од Авраама до Мојсија је

младост: од Мојсија до Христа - мужевност; од Христа до краја света -

последњи период - старост човечанства. Старост као да подвлачи црту

испод читавог пређеног живота. Као што често дубока старост личи на

детињство, тако крај има сличности са почетком.

Због тога је Господ упозорио: “како је било у дане Ноја тако ће

бити и долазак Сина Човечијега” (Мт. 24, 37). Шта је било у Нојеве дане,

браћо и сестре? Господ говори:“свако тело поквари пут свој на

земљи” (1. Мојс. 6,12), односно нестала је вера. Сва осећања, сва

интересовања, сва човекова стремљења су стекла груб, чулни карактер.

Човек је заборавио на своју Отаџбину - Небо, човек се срцем својим

прилепио за земљу. Тако је и за крај света Господ рекао; “Син Чоvечји

када дође, хоће ли наћи веру на земљи?” (Лк. 18, 8).

Какву веру? Веру живу, која за човека постаје основа читавог

његовог живота. Господ овде не говори о мртвој вери - у Бога верују и

демони, ие говори о мртвој. празној, хладној вери која може да постоји у

човековој души, а да он свеједно остане духовно бесплодан - јалов цвет. Као

што говоре Библија и Свето Предање, Земља је још у време пре потопа

била наквашена људском крвљу: брат је устао на брата и убио га.


А говорећи о последњим временима Господ је предсказао: “и зато што

ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих” (Мт. 24, 12). У једном

синаксару (кратко излагање догађаја празника или житија Светитеља)

Етиопске цркве постоје овакве речи: “Људи ће бити толико зли. толико

безосећајни да ће мајци бити жао да доји сопствено дете.” Браћо и сестре,

Господ је говорио о времену духовног отуђења, када ће брат бити

равнодушан према свом брату у невољи и несрећи, када ће родитељи бити

равнодушни према својој деци, а деца сурова према родитељима.

Затим, како пише Светитељ Димитрије Ростовски

у “Свештеном Летопису“, сва земља је у време пре потопа била

оскрнављена развратом, отрована враџбикама и магијом. Дакле, пре

потопа у дане Нојевог живота, цветали су сатаиистички култови,

чаробњаштво, враџбине, идолопоклонство или што је исто то -

демонопоклонство, савремени окултизам - све ово је довело човека до

крајњег разврата. Рекао је Господ: „Неће се Дух Мој до века преиираши

с људима, јер су тело“ (1 Мојс. 6,3).

Ко је Дух Божји? Дух Божји је благодат Божија: тако, браћо и сестре,

када се приближавате манастиру осећате да је тамо потпуно другачија

атмосфера. као да лакше дишете, и у срце се усељавају мир и спокој. И

обрнуто, ако се налазите на местима где се чини грех и разврат тешко вам

је. као да су сам ваздух и сами зидови зграде испрљани и оскрнављени

нечистотом. И ево, од нашег избора - добра или зла - зависи духовна

атмосфера која окружује нашу земљу.Често се може чути питање: „Када ће

наступити крај света?“

То је велика тајна, она људима није откривена. Али. ми знамо знакове

њеног приближавања: пред крај света ће бити изгубљена љубав (Мт. 24,

12); пред крај света ће пресушити, избледети и умрети вера (Лк. 18,8).

Због тога морамо посебно да се бринемо о ове две добродетељи

(врлине). Док је жива љубав постојаће и свет, када она нестане и свет ће

пропасти, иструлиће као леш.

Браћо и сестре! Већ сам рекао да ми сами стварамо духовну атмосферу

добра или зла, и у њој се показују појаве светости, и обрнуто, појаве

духовног пада. Сада видимо да духовна атмосфера постаје све зараженија

грехом, различитим страстима. Навешћу примере из нашег савременог

живота: ви сте. наравно, чули за назив „џез-музика“.

А шта је то, одакле је она дошла? Донели су је црнци из централних

регија Африке; тамо је ова музика била ритуална, уз њене звуке су се

обављала прино-шења жртава идолима, магијски плес и обреди. Затим је у

нешто измењеном облику доспела у друге народе, и сада слушајући ову


чудну музику људи не схватајући то, на нивоу подсвести бивају укључени

у ритам овог окултног плеса и појања.

А ево и друге музике, која је настала из истог овог џеза, такозвана „рок-

музика“. Она такође има дубоко окултни карактер и делује на људе тако да

они губе своју вољу, понекад падају у конвулзије, хистерију и тако даље;

понекад се после концерата ове музике збивају масовна крвопролића.

убиства, људи као да делују под утицајем неке хипнозе. Све ово ствара

управо она сатанска тамна духовна позадина света у којој ми данас живимо.

Затим, сада је веома распрострањена наркоманија. Али то није просто

чисто физичка или психичка појава: она такође има дубоке окултне корене.

Грчки жречеви из храмова Аполона, шамани северних народа,

идолопоклоници из афричких пустиња, предсказивачи судбине - сви су

они доводили себе у стање у којем су реално могли да опште са

тамномсилом удишући дим трава сличних хашишу или користећи друге

наркотике. Другим речима, наркотици су били једно од средстава за

општење са демонским светом. И данас је ширење наркоманије, такође,

напад окултног сатанистичког света на човечанство, то је стварање

страшног црног фона изнад земље. И човеку се чини: откуд тако уобичајена

навика као што је пушење да има везе са окултизмом и магијом!

Али, знате ли одакле је дошао овај обичај? Он је настао из ритуалних,

магијских радњи северноамеричких Индијанаца. Када је требало да реше

неке сложене проблеме они су призивали духове, седали су у круг, као што

то раде спиритисти, узимали лулу и изговарајући магијске заклетве,

пушили лулу, затим би је давали суседу и тако су пушили редом, потом су

седели ћутке док неко од њих не „осети“ одговор духа којег су призивали и

док им он не каже своју вољу.

Дакле, чак и обичај који је тако распрострањен у нашем животу има

своје окултне, своје враџбинске, своје демонске везе и изворе. Нису се тек

тако људи који су раније живели, чак ни не знајући за то, досећали и

видели у пушењу некакав скривени, веома мрачан и гнусан смисао.

У Библији се говори да је Господ, када је заповедио Аарону да

извршава обавезе првосвештеника, нарочито строго указао на

поредак кађења - како треба запалити кадионицу и како стављати у њу

тамјан (2 Мојс. 30, 7-10). О другим приношењима се није тако строго

говорило као о овом великом свештенодејству. Чак је и синове Ааронове

Бог погодио и они умреше зато што су пре свештенодејства у кадионицу

ставили туђ огањ, који није био узет са жртвсника већ ван светилишта. И

обично пушење је, такође, нека врста кађења, кађења тамним дусима, иако

људи наравно то не знају, не схватају. И овај раширени обичај чини још

гушћом сатанску атмосферу, облаке сатанског мрака, који се све више


надвијају над светом. Господ је предсказао да ће бити знамења на небу у

последње време. Била су знамења када је пао Јерусалим - људи су видели на

небу комету и око ње људска привиђења која су се час разилазила, час

поново састављала, изгледало је као да две војске ратују једна против друге

и зачули су гласове из храма: „Хајдемо одавде...“

Када је пао Константинопољ - ова тврђава Православља на небу су се

такође видели крвави пламенови. Звезда се показала и када се родио Исус

Христос. И пред крај света на небу треба да се појаве различита знамења

{Мт. 24,29-30; Мк. 13, 24; Лк. 21, 25). Међутим, није Господ само на њих

упозоравао. Господ је говорио о томе да ће у последње време доћи многи

лажни пророци и да ће они чинити лажна чуда и да ће ова чуда запањити

људску уобразиљу. И они који немају у себи благодат Духа Светог лако

ће поћи за лажљивцима као за својим спаситељима. Неки се питају може

ли човек да се лечи на сеансама сугестије.

Сами хипнотизери који врше ове сеансе не крију да су учили по

такозваним источњачким системима.

А шта су то источњачки системи? Шта је, на пример, јога?

Све је то тесно повезано са окултизмом. По речима Господа, ђаво ће

лажним чудима обнанути читаво човечанство и чак ће се изабрани једва

спасити (Мт. 24, 4). Изабрани - значи Православни Хришћани, они који

стоје у истини Јеванђеља, они који примају Свете Тајне Христове; и

њих ће дух лажи покушати да обмане, он ће их саблажњавати видљивим

благом, исцелењима и томе сличним. Али, ова исцелења су као и све што

чини тамна сила, нестабилна, привидна. Ово примећују чак и неверујући

људи: у Бугарској је било извршено истраживање таквих телевизијских

сеанси и шта се десило?

Док су трајале ове сеансе заиста као да није било позива „Хитне

помоћи“, људи су мање позивали лекаре, али је то трајало само кратко

време, а затим су се болести појавиле са новом снагом и што је

најстрашније - повећавао се број самоубистава.

Овде се не ради о исцелењу већ само о отупљивању бола,

привременог успоравања саме болести, као кад би рецимо неком

болеснику дали инјекцију морфијума и он престао да осећа бол;

субјективно се он у том тренутку осећа здраво, али то уопште ке значи да

је оздравио - кад се заврши деловање морфијума болест ће му се вратити

са још већом снагом. Тако је и у случајевима биоенергије: само привидно

исцелење ће донети не привидан, већ стварни распад човекове душе.

Могуће је да се неко пита: „Зашто тога није било раније, зашто је све

то почело сада да се шири?“ Већ сам рекао да је то зато што је створена

тешка духовна позадина, тешка духовна атмосфера у којој живимо.


Навешћу вам једноставан пример: можда се сећате како сте у детињству

ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада

смо потпуно безосећајни. као да нас на земљу притиска нека страшна сила,

нека духовна преса.

Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега? Да се прекине молитва.

Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров

који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да

покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и

знамењима, задивиће њихову машту... Али, ова чуда никога неће учинити

бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима

и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну

Христа.

Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова

препрека за његово деловање. Погледајте наш живот - како мало

времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже

молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву.

Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког

Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су

молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и

то на брзину, тако брзо, као да хоће да се „избаве“ и од ње. То демони

покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо

времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид

који нас штити од мрачних сила.

Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве

сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку,

зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства

Демонизам греха – тајна вечних мука


Шта је то грех? То је тајанствена реалија нашег живота, невидљива

радијација, која га прониче у потпуности; то је несхватљива сила, која

приморава нашу земљу више од седам хиљада година да рањава нашу

земљу (духовно срце космоса) у болним грчевима. Историја људског рода у

многоме подсећа на историју хроничне болести.

Наши савременици, попут древних хуманиста, покушавали су да

упросте тај проблем, да објасне грех моралним несавршенством, човека,

уклањањем од неког моралног стандарда, несклада између ума и осећања,


пројављивањем егоизма у друштвеном животу, а понекад случајношћу и

грешком – неправилно изабраним решењем.

Они виде разлог греха у недостацима васпитања, недовољном

васпитању, лошим примерима, социјалној неправди, и сматрају, да душа,

чиста од рођења, по утицајем спољашњих фактора, се подвргава корозији

попут метала и постепено бива прекривена слојем рђе. И зато су хуманисти

стремили да исправе моралност кроз друштвене реформе, то јест

психологију, кроз социологију.

Сви слични покушаји су се показивали утопијом. Ентузијазам борбе се

завршавао разочарењем, револуционарна насиља су рађала, не моралне

грехе, већ тиране и робове: у време револуције и перестројке видимо

посебно јаке налете зла, слично избацивању усијане лаве из њедара земље

на површину.

Савремени либерализам хоће да реши питање о греху радикалним

средством, односно – да уништи само схватање греха. За то је потребно

уништити схватање моралности, објавити је за предрасуду и сујеверицу, и

изложити је свеопштем подсмеху.

Философски системи, почињући од антике, покушавали су да докажу,

да је грех само оскудевање у добру. Савремени либерали – циници

покушавају да људима убаце, да је грех само лажно схватање, измишљено

ради држања човека у страху, свезивања и ограничавања његове слободе,

његовог лишавања радости у животу.

Уопште, грех је тамни призрак, који мора бити расејан и уништен

светлошћу људског ума. Грех је страшило за дете, и древна сујеверица, која

може изазвати само нервозу и фобије.

Либерали хоће да сведу моралност на миниму, например, на праведно

дељење супе из заједничког казана, и тиме да успокоје остатак људске

савести. Али ми осећамо грех као реалну силу. Ми се свуда сусрећемо са

том увекпостојећом, невидљивом и, пре свега, у нашој души.

Постоји дубина греха, као његова онтологија, скривена од очију – то је

мржња према Богу. У временима ратова и револуција, када се руше основи

државе, као низови зграда приликом земљотреса, посебно јасно се појављује

сатанизам греха, и чини се, да се сама повшрина земље претвара у дно

пакла.

Може ли се само оскудевањем у добру објаснити садизам и ново-

измишљена мучења, којима су подвргавали људе, када је сама смрт

изгледала као милост? Да ли је оскудевањем у добру, могуће објаснити

поток секса и разврата, који се на нас обрушио са телевизијских екрана и

новинских страница. Да ли је могуће објаснити последицом нечијег

незнања, апологију хомосексуализма? Како објаснити то нарастајуће појаву


муља? Изгледа да је нови окрет у религији сатане култ највећег разврата, као

што је декаденс у уметности наметнуо култ тела које се распада.

Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, био је повезан са

облашћу судске медицине, а сада не само да га трпе, већ га и рекламирају,

као нове боје у палети људских осећања. Чини се да ће се Содом ускоро

подигнути са дна Мртвог Мора, испливавши из њега као неки тритон и

постати престоница „елите“.

Грех је немогуће објаснити масовном психозом или безумљем. Човек

сишао са ума је неодговоран, а овде, људи знају на шта иду. Наведимо

пример. Човек који као да не показује никакве психичке девијације,

коректан у друштву, ефикасна у служби, одговоран комшија, брижан

породични човек, био је ухваћен јер је обманом пљачкао људе, пре свега

девојке и децу, везивао их, обливао бензином и спаљивао. Раније је устројио

план отимања својих жртви тако пажљиво, попут режисера који разматра

поставку представе. Када су га на суду питали, зашто је он извршио такве

злочине, одговорио је, да је осећао насладу несравњиву са било чиме,

слушајући вапаје својих жртава.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и

ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном

фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају

ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у

очаравајући спектакл.

Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је

жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је

бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу.

Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике?

Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у

дубинама људске подсвести.

Сваки грех је у роду са првородним грехом, који се предаје са колена на

колено, и тече, не оскудева, попут реке, кроз сву историју света – од зоре до

заласка. Сваки грех, савршен човеком, сједињен је са првородним грехом,

чије име је „богоборство“, као лишће са граном дрвета.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво

дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек

види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред

њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа

не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и

демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти

открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у

вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.


Сетимо се банчења сатанизма у двадесетим годинама прошлог века, са

његовим крвавим злочинима и ново-измишљеним богохулствима. То је

млаз греха из тамних дубина људске душе, као из дубине пакла. Из утробе

земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом

сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају

образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног

блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са

сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Либерали хоће да трагедију грехопада претворе у очаравајући роман са

добрим крајем.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили

грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал

Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог

и Карпократовог предања. Њихов главни догмат – коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени

мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се

завршити и наступиће горко буђење.

Душевна болест


Шта представља душевна болест?

Психијатрији је немогуће да изађе на крај с њом, као што

савремена онкологија није кадра да се избори са малигним

обољењима. Штавише, број психички болесних људи се непрекидно

повећава; може се рећи да су душевне болести куга двадесет првог

века.

Ако су за време епидемија куге у средњем веку на улицама

градова лежали несахрањени лешеви којима су се људи плашили да

приђу, у наше време се људи погођени безумљем претварају у живе

мртваце. Они су се повукли у себе као да су се закопали у гроб,

живе међу нама, као да опште с нама, понекад чак и раде, али су то

људи с којима се не може ступити у контакт, они су отргнути

од реалног света, од Цркве, уронили су у своју иреалност коју

сматрају једином стварношћу.

Постоје два облика безумља. Први је очигледна опседнутост

демоном, кад човековом душом овладава мрачни дух, живи у човеку


као газда у својој кући, паралише његову вољу, искључује његову

свест, и чини се да човек има две душе: његова друга душа је ђаво.

Ма како чудно било, овај облик безумља, који је обично

истовремено праћен дејствима светогрђа и страхом пред светињом,

исцељује се лакше него други облик, о којем ће бити речи касније.

Овде очигледно делује демон, али исто тако очигледно помажу

светиња, исповест и често причешћивање.

Друга врста безумља је безумље које овладава човеком због

његове гордости. Постоји, истина, још и трећа врста - наследна

оштећеност не психе, већ психичког апарата која се испољава или већ

у самом детињству или у одређеној етапи формирања човека.

Међутим, нећемо се дотицати наследне патологије; у овом случају

човек је исто тако несрећна жртва као и онај који се родио слеп или

с другим манама. Желимо да се зауставимо на другој врсти безумља -

на безумљу које потиче од неискорењених страсти. Пре свега треба

утврдити шта се догађа за време психичке болести.

Шта болује?

Душа се човеку даје у време зачећа, она је бестелесна, нема

органе, нема никакву сложеност у природи и структури, поседује

одређене силе и способности, али притом остаје проста у својој

суштини. Душа је сједињена с телом, али после смрти тела она и даље

постоји без њега, наставља да мисли и осећа. Међутим, душа

покојника не може да ступи у контакт с нама.

Тако у уму композитора може да звучи мелодија, али без

инструмента он не може да је оваплоти у звуке, да је пренесе у

спољашњи свет. Тело је инструмент душе, али постоји извесна танана

материја, као систем канала, која сједињује душу и тело, као што

систем канала спаја реку с пољем које напајају бујице воде. То није сама

душа, већ посебан психички апарат, нервно ткиво које прожима све

ћелије људског тела, али има за свој центар човеков мозак.

Овде се стварају неопходни услови за интеракцију између душе

и спољашње средине - то је граница између душевног и телесног.

Овде се стварају извесни комплекси, рефлекси, овде се мисли

заодевају у форму речи и тако даље. Овде се прерађују спољашњи

утисци и затим се одлажу у сећање. То је систем веза и међусобних


односа. То је као површина душе, као опна, али се она не слива са

самом душом. Безумље је разарање правилне интеракције између

душе и света. Кад у човековом сигналном систему настане кратак спој,

кад се он руши, човек губи способност да адекватно доживљава

спољашњи свет. Он губи самоспознају, погружава се у некакав бездан

хаоса. Шта се с њим дешава?

Човек има инстинкт самоодржања. Човек, рећи ћемо овако, има

јаку подсвесну способност да у тешким околностима процењује све

варијанте и бира ону коЈа му чува живот. У овом смислу безумље је

покушај човека да сачува свој живот, да побегне у болест, сакрије се

њој, створи илузорни свет и живи у њему као у љуштури,

оградивши се од стварног света, који је за њега постао неиздржив.

Узрок овога је, сликовито говорећи, микроб гордости, који се уселио

у њега од самог детињства (тако најчешће бива) и затим се

неприметно развио доогромних размера.

Основа човековог психичког мира јесте смирење:

смирени човек је легао на земљу и јак ветар је прохујао изнад њега, а

гордељивац је стао колико год је висок и ветар га је бацио на камење.

Исто се дешава и с буром страсти. Човек се смирио, признао своју

немоћ, признао је своју греховност, и јак ветар је протутњавши

прошао. Гордељивац за сва искушења окривљује друге, па чак и

Самог Бога, страсти кипте у његовом срцу, може се рећи да се он

налази у сталној борби - само не са својим страстима, већ с

умишљеним непријатељима.

Горд човек је увек незахвалан Богу, незахвалан је за живот који

му је дарован, незахвалан је људима који га окружују, јер у дубини

душе сматра да је за њих велика част и срећа да опште с њим. Он

верује да поседује таленте и способности које више нико нема. Тешко

га погађа кад неко према њему покаже не само најмање

непоштовање, већ и равнодушност. Чини му се да му је дато некакво

нарочито право да управља другим људима, а кад му се пружи

отпор, негодује против њих, као против незахвалних и глупих

животиња, које нису могле да схвате његову велику душу, Уосталом,

гордост је многолика, може да се гура у туђе ствари и добија по носу,


али може да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с

њим ништа више од паса који лају.

Најстрашнија гордост је духовна гордост, кад човек устаје

против Бога, кад сматра да је Бог неправичан према њему; он као да

каже: „Зашто људи који су гори од мене уживају Твоја добра, а ја сам

неправично оштећен?"“

Ако је неверујући, чини му се да се цео свет ујединио у борби

против њега. У срцу гордељивца је стално узбуна, у души гордељивца

је стално страх. Људи су сједињени љубављу; гордељивац губи љубав, а

губитак љубави је већ почетак безумља. Овде се долази до

унутрашњег конфликта: ако је човек верујући, сматра да га је Бог као

сурови отац избацио из куће, у његовом срцу је присутна нема

мржња према Богу; ако је неверујући, сматра да је он једини достојан

човек који живи међу подлацима и нитковима, да живи у кући у којој

по зидовима пужу шкорпије спремне да га убоду, зато је у хроничној

нервној напетости. У дубини душе је убеђен, иако то не признаје, да су

људи заслужили да се земаљска кугла напуни динамитом и затим

минира.

Гордељивац је увек незадовољан. Гордељивац не може да буде

срећан, јер је срећан само онај ко се задовољава оним што има.

Гордељивац живи у овом земаљском животу. Он не осећа вечност

својим срцем, пошто се у њему гнезде непокајани грехови, страсти:

јер гордељивац не може да се каје, он је у свему у праву. Он не може да

се моли, чак и ако би читао речи молитве, зато што сматра да му је

испод части да моли за нешто и преклиње; он жели да говори с Богом

као равноправан.

А кад му ово не полази за руком, често долази до пада у

окултизам и демонизам. Демонизам је један од испоручилаца живе

робе у душевне болнице. Гордељивац стално долази у конфликт са

свима, и овде његов психички апарат, истрошен и разорен, више не

издржава. Овде или долази до смрти, или као алтернатива, до

безумља.

За то време се активирају мрачне демонске силе и помажу

човеку да створи свет безумља и хаоса, у који се он затим погружава.

Доспевши у овај свет, човек више не може да изађе из њега.


Најкарактеристичнији симптом у овом случају је одсуство љубави.

Ако безуман човек плаче, то је само због себе; ђаво је хладан, и човек

који је погођен безумљем постаје хладан,безосећајан.

Само смирење можда да спаси човека од безумља, али у

томе и јесте ствар, што он више не може да се смири. Чак и у својим

халуцинацијама и фиксидејама безумни обично уображавају да су

велики људи - и у овоме се испољава исти онај комплекс

гордости. Без смирења није могуће дејство благодати, без благодати

није могућа љубав; без љубави свет постаје болестан и несрећан. Ми

говоримо о очигледним облицима безумља, а колико је „излизаних“

облика ове болести, како често сами постајемо за неко време

безумни - управоонда кад губимо љубав!

Гордељивац је у потпуности испуњен страстима, међутим, сама

по себи гордост је тако јака страст да може да угуши све остале.

Човек који је обузет гордошћу често се задовољава само њом и зато

на први, површан поглед, може да изгледа пристојан, па чак и

моралан, али његова привидна пристојност је основана на

самозаљубљености, на вери у своје сопствене снаге, на страшном

духовном слепилу.

За гордељивца је сопствена душа затворена. Жеље гордељивца се

по правилу не испуњавају зато што потичу од лажне претпоставке,

тачније: људи треба према њему да се односе исто анако као што се

он односи према себи. Зато је између жеље и реалности тоисутна

стална противречност, зато су нерви гордељивца увек затегнути као

струне, чак су и његови снови тешки и узнемирени.

Гордељивац има специфичан морал: он мора бити цар, а људи

га не признају, значи људи су за њега побуњени поданици.

Гордељивац се стално осећа усамљен, не може да има праве

пријатеље, несрећан је у сопственој породици. Убеђење да се с њим

стално поступа неправично рађа у његовој души дубоку, непролазну

увреду. Ову увреду - на све и свакога - он увек носи у свом срцу; то је

најтежи терет, то је некакво оловно бреме које је везао за своју душу

и које га вуче према земљи. Често гордељивац жели да се ослободи

овог тешког стања, које подсећа на ђавоиманост (хистерији су по

правилу склони управо гордељивци).


Након свађе и псовки он се мало смирава, али само на неко

време; затим наступа чамотиња, не покајање, већ управо чамотиња.

Гордељивца не боли душа због тога што је причинио бол другима, већ

се стиди што је свађом понизио себе и као да је поколебао свог

сопственог идола, али је овај, мало се пољуљавши, поново стао на

своје место. Ако горд човек доспе под власт истог таквог гордог

човека као што је он сам, сматра себе мучеником за правду.

Често мора да трпи увреде, али се гордост тиме не исцељује,

само мржња као отровна змија расте у души. Понекад бива и да

гордељивац због таштине тражи опасност како би демонстрирао, као

на слици, своју храброст. Гордељивац не трпи да било ко буде изнад

њега, зато је један од најраспрострањенијих узрока неверја - гордост

ума. Ако пак гордељивац верује у Бога, он жели да се утврди у вери

као учитељ и пророк, жели да искористи веру како би владао

људима, како би био у средишту њихове пажње.

Овде се дешава оно што се, нажалост, понекад може уочити у

православном храму. Људи самоуверено уче друге кад их нико не

моли и уче ономе што ни сами не знају и не схватају. Или пак

поступају још горе: неупућеност и грешке човека који је тек дошао у

храм користе како би показали своју ревност у вери, користе као

могућност да задовоље своју страст властољубља и таштине,

некажњено вређајући другог.

На вишем интелектуалном нивоу гордост такве људе може да

доведе до јереси и раскола. Гордост не трпи послушање, а вера је

послушање догматима. Гордост жели да се реализује, да нађе нешто

необично, што би запањило уобразиљу људи. Ово је један од узрока

религиозног реформаторства.

Гордост убија љубав, и религија се доживљава сад већ на

другом, на страсном нивоу. Овде одсуствује главни

критеријум истине - осећај, доживљавање присуства благодати, а

страсти као разбеснели таласи бацају човеков ум као лаки чамчић,

с једне стране на другу.

Гордост рађа јереси, она налази у њима своје; на

нивоу душе религија се не доказује ни фактички ни логички, зато су

многи јеретици убеђени да су открили истину: "провера благодаћу“


њима је недоступна. Само неверје носи емоционални карактер: у то

може да нас увери историја прогона, којима је вера била излагана и

изложена је кад атеисти освајају власт. Овде није у питању теоретска

несагласност, већ некакве ђавоље баханалије, жеља да се светиња

уништи или попљује или оскрнави.

Светогрђе је само по себи психолошка појава. Горд човек жели

да се избави од мисли о Богу. Чак и претпоставка о томе да постоји

Божанство може да га доведе до суманутости која личи на

стање напада. Изговорите име Божије у присуству гордељивца, и у

његовим очима ће бљеснути злоба, иако би хтео да је задржи, као

пламичак у очима вука. Рекли смо да човек често тежи да се

„испразни“ кроз псовке или свађу, коју подсвесно провоцира.

Међутим, кад се због кукавичлука или неких других узрока

(могуће је да не би пао лицем у блато) уздржава, ова енергија се

окреће против њега самог. Човек мора да задржавагнев, али на

другим унутрашњим основама као што су самооптуживање и

молитва за оне који су човека увредили, док овде гнев стиче форму

упорне, иако понекад скривене мржње. Уколико се гнев упореди с

ватром, мржња је ватра која се претворила у лед, и овај лед

може годинама да лежи на дну људског срца.

Гордост је ненормално стање. Гордељивац отвара своју душу

за демонске импулсе, он је човек који је доспео у поље страшне

духовне "радијације". Једна од манифестација гордости, а такође пут

ка њој јесте непослушање. Цео људски живот - и духовни, и физички,

пролази у одређеним, ако се тако може рећи, структурама.

Непослушање је излаз из структуре, њено ломљење; резултат овога је

човекова самоизолација. Мисао о сопственој изузетности, о свом

превасходству, чини послушање у очима оваквог човека

неприхватљивим.

Међутим, без послушања човек ничему не може да се научи на

одговарајући начин: послушање је потребно да би се усвојила било

каква знања. Због тога горд човек најчешће осуђује себе на некакво

непоправљиво незнање, нарочито у духовном смислу. Непослушање

је превисоко мишљење о себи, презир према другим људима.

Карактеристично је они који одбацују послушање истовремено веома


активно, упорно, захтевају да њих саме људи слушају; управо због тога

је у наше време тако много недоучених учитеља.

Гордељивац не види у човеку образ и подобије Божије, зато га

општење с човеком не задовољава, не доноси му радост. Гордељивац

је увек и сам. Он је кажњен већ овде, у овом животу, тиме што не

може буде срећан. Душевне болести су један од оних страшних путева

на које гордељивца може да доведе његова гордост. Из овог стања нико

и ишта не може да изведе човека осим особитог Промисла Божијег.

Чак и ако човек жели себи срећу само у пролазном животу,

на земљи, он мора да зна да једино смирење може да му пружи

душевни мир. Међутим, како стећи смирење без благодати Божије?

Још једна карактеристична чињеница: потомство највећих

злочинаца света је често изумирало након неколико генерација, и

показивало се да већ међу њиховим унуцима и праунуцима увек има

психички болесних људи, алкохоличара и наркомана, који су

носили на себи проклетство оје је лежало на њиховим оцима, на

њиховом роду.

Један од облика испољавања гордости представља

кукавичлук. Чини се, тешко је наћи директну везу између ове две

особине, али по нашем мишљењу узрок кукавичлука су управо оне

дубоке унутрашње трауме које је преживела (нарочито у детињству)

горда душа.

Најчешће је плашљивост последица насиља које је гушило

људску вољу, међутим, на смирену душу насиље не делује дубоко,

оно као да „клизи“ по површини свести; у овом смислу смирени

личи на познату играчку која се, ма како да је преврнеш, исправља и

поново устаје. Гордељивац ке из дубине свога бића противи насиљу,

супротстављајући му своје сопствене снаге, а што је најважније,

мржњу и злобу, и истовремено дубоко пати због неправичности,

али не у односу на друге, већ према себи.

На крају, исцрпевши своје снаге, он налази излаз у

бекству: страх искључује човекову свест, у њему се паралише

способност да се супротставља, он покушава да се прилагоди

околини, а у свакој опасности се предаје. Међутим, ово уопште није


смирење, које се повлачи пред спољашњим притиском остајући

притом добронамерно.

Обично кукавица испољава суровост према онима који су

слабији од њега, као да им се свети за свој страх. Зато је кукавица увек

свиреп, његов живот пролази у непрекидној узнемирености, чак и кад

нема реалне опасности он је измишља и то је „излизани“ облик

безумља. Међутим, ма како чудно било, за гордељивца у оваквом

стању постоји момент својеврсне насладе, која се састоји у опијености

својим унинијем или наслађивању болом. Често бојазан прелази у

очигледну психичку болест, с разноврсним манијама и фобијама:

човеку се чини да га прогањају непријатељи, да га опасност вреба са

свих страна.

Он тражи излаз у бекству од прогонитеља, чија су обличја

изазвана из небића његовом уобразиљом и ђавољом фантазијом;

демонје дух смрти, и човек који је опседнут страхомтражи насладу у

стању сличном смрти. Кад кажемо да гордељивац болесно

доживљава реалну или привидну неправичност заиста треба имати у

виду да се говори о неправичности и увреди причињенима лично

њему, а што се тиче других, гордељивца за њих није брига.

Гордељивац не реагује на бол ближњег, он је равнодушан према

несрећама људи који га окружују; штавише, у души често осећа

злурадост кад види како други пате.

Зато крајње болно доживљава презриви поглед, грубу реч,

примедбу, а понекад чак и обичан савет. Душа оваквог човека је према

другима безосећајна као камен, а у односу на себе показује болесну

осетљивост: она личи на нежне листиће мимозе који се скупљају и

шире од најлакшег додира. Смирени човек ће, кад га увреде, пре

свега размислити да ли језаслужио ту увреду и чак ако је није

заслужио, наћи ће у себи довољно великодушности да опрости

ономе ко га је увредио.

Гордељивац носи у себи увреду годинама, она разједа његово

срце као рђа гвожђе, трује његову крв као гнојна рана; зато је

гордељивац непријатељ пре свега самом себи.

Постоји овакав облик безумља: човек себе замишља као дивљу

животињу, најчешће вука. Било је случајева кад су овакви безумници


вребали чак и децу на пустим местима путнике, и клали их зубима,

као што вук гризе грло својој жртви. У овом безумљу се

оваплоћивала њихова мржња према људима.

Неки сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно

стварање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, као

да су га сви заборавили и напустили, као и технички прогрес који са

све већом и већом тежином притиска човекову психу. Међутим, то су

само пратећи чиниоци, а главни узрок је исти - гордост.

Технички прогрес даје људској гордости обилну храну, а живот у

великом граду откида човека од земље и чини га у односу на људе

отуђенима и хладнима. Сав наш живот пролази у одређеним

ритмовима. Неки људи су, покушавајући да схвате природу мисли,

говорили да она личи на музички акорд. У космосу, у атому, у самом

људском организму садрже се најсложеније структуре, које делују по

принципу ритмова.

Приликом ломљења структуре нарушава се ритам, али и

обратно: приликом нарушавања ритма руши се структура. Зашто

човек има урођену потребу да пева? Зато што певањем штимује себе

на одређени ритам. У чему се састоји чар поезије? Опет, у ритму који

обузима људску душу. Савремена уметност постаје све аритмичнија,

а авангардна уметност се заснива на дисонансима.

Рок-музика, хеви-метал, кубизам – све је то уметност експлозија

и рушења, уметност хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи

људе у стање некаквог демонског транса, кад се у души рађа жеља за

насиљем и рушењем, која се често излива у некакво колективно

безумље.

Међутим, зашто савремени човек упорно тражи оне облике

уметности који би још недавно изазивали непријатност и одвратност

као крици и цика са прозора луднице? Управо зато што у овим

апокалиптичким сликама и музичким „револуцијама“ или, ако вам

се више свиђа, касапници звука, микроби безумља који су се уселили

у свест човека препознају своје. Ова уметност је сродна унутрашњем

безумљу човека, зато она обједињује људе у једно црно поље.

Већ је 19. век био почетак декаденце која је стргла покров

романтике с људских страсти као што пљачкаш гробница збацује


мртвачки покров с покојника. Он је опевао демонско лице порока,

налазио је насладу, копајући по смећу и депонијама које су се

накупиле у исквареној и развраћеној људској души. Живот многих

декадената, као што су, на пример, Бодлер, Балмонт или Блок

завршавао се очигледним безумљем.

Међутим, карактеристично је да је декадентски покрет из 19. и

са почетка 20. века сачувао суптилност форме. Злосмрадну

прљавштину он је разливао у кристалне чаше. А декаденца друге

половине 20. века више није могла да задржи безумље чак ни у

границама ове спољашње ритмике која је била присутна у

стиховима Верлена, у сликарству Врубеља и у музици Скрјабина.

Узда хармоније, ритма, асонансе итд. била је прекинута.

Савремени човек као да је саткан од противречности и тражи

излаз у свету дисонанса. То је обличје ломљења структура, ломљења

закона, ломљења морала. Кажу да дубоке провалије имају некакву

привлачну снагу: неки људи осећају несавладиву жељу да се баце у

њихов бездан.

Исто тако се у неким људима рађа жеља да се баце у срж зла,

да му се предају, да служе демону као некој огромној сили којој не

могу, тачније, више не желе да се противе. Човек који се препустио

греху, који је постао као један дух с демоном, већ је безуман.

Постоји реч „безобразије“; она се обично схвата као ружан

поступак или поступак који изазива негодовање, међутим, у ствари

смисао ове речи је страшнији, може се рећи, злослутан. Човек је

образ Божији. Без-образност је губитак образа Божијег, због чега

човек постаје образ демона. У какве само бездане греха он не упада,

какве гадости не чини у односу према другима и у односу на своју

сопствену душу!

Зато преподобни Јован Лествичник каже: „Казна гордом је

његов пад, узрочник његове озлојеђености демон, а знак да га је Бог

оставио јесте силажење с ума.“ Савремена уметност је својеврстан

барометар човековог духовног стања. Стрелица овог барометра пала

је готово до нуле, као да наговештава буру. Безумље све више

обузима човечанство. Цивилизација истовремено храни његову

гордост и осуђује га на усамљеност.


Једино вера може да помогне, али наша интелигенција жели да

спозна Бога разумом, а не срцем, да спозна без личног подвига, без

борбе са својим страстима. Неки се, напротив ограничавају само на

формално вршење обреда и ритуала, причему се не труде да измене

свој живот. Зато већина људи пребива у стању некакве полувере.

Готово сви су заборавили главно - очишћење свог срца од страсти

које се у њему гнезде.

А од чега почети? Од јеванђељских заповести. Пре свега

човек треба да спозна да је духовно ништ; ово је први степен и

истовремено основа за други и следеће. Девет заповести блаженства

(в. Мт. 5,3-11) личе на девет анђеоских чинова од којих највиши стоји

код Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Ове заповести ће

ишчупати човекову душу као из клешта чврстих канџи безумља.

Међутим, како заиста постати свестан свог сиромаштва, како

стећи смирење? Пут ка овоме се налази у послушању, човек треба да

се налази у чину за који је позван; да има у Цркви духовног учитеља у

руководитеља; у свим животним ситуацијама човек треба да се

труди да оправда друге и окриви себе.

Свети Оци су рекли: „Господ је као пример смирења дао

Самог Себе, зато што је ова добродетељ неисцрпна, нема краја ни

граница.“

Гордељивац се плаши своје сопствене сенке, иако то скрива, а

смирени остаје спокојан међу бурним таласима.

Онај ко је победио гордост победио је страх, очајање и

безумље које потреса цео свет.

Ехо црне мисе


„Срце – то је сам човек“

Свети Јован Кронштатски

Како да се спаси онај, који трага за Богом у наше време, када је, чини се,

ад испустио на земљу своје мртве воде? Шта смета нашем богоопштењу?

Човек је дводелан. Он се састоји из невидљиве супстанце – душе и

видљиве – тела. Али у самој души постоји скривени центар, као „душа


душе“, или тајанствено око, које је способно да хвата светлосне зраке

Божанства: оно се назива духом. До грехопада, дух је био устремљен Богу и

сам човек је био сличан сијајућој звезди. После грехопада најниже силе

душе су устале на дух и заглушиле га, као коров цвеће у запуштеном врту.

Око душе се одвратило од Бога и окренуло ка земљи. Светлост звезде се

угасила. Страсти су овладале људском душом, као да су облаци прекрили

небо. Дух се погрузио у стње тешког дремежа, час се пробуди, па понови

заспи.

Цео живот човека пролази као сновиђење, које смењују једно друго.

Човек је образ Божији. У њега је положено осећање вечности; оно је

пригушено грехом, али није искорењено до краја. Кроз благодат Божију, ако

је човек прима, могу да се пробуде духовне интуиције; дух се опет обраћа

Богу и постаје цар душе. Тада се човек сећа свог претходног достојанства, и

путем тешке борбе са страстима и демонским силама враћа царство које је

изгубио.

Спасење – то је јединство са Божанством, то је унутрашњи процес

очишћења срца од греха и страсти, то је стицање вечне божанске светлости.

Благодат исцељује душу, као што је реч Христова враћала вид слепима. Дух

прима благодат Божију и предаје је души, а кроз душу освећује и тело. Дух

под дејством благодати добија силу од Бога, али у исто време, он остаје као

мало дете – нежно, рањиво и незаштићено. При додиру са грехом и

страстима он опет улази у себе, као што мимоза скупља своје листове од

неопрезног пружања руке. Зато је цар Соомоне казао: „Сврх свега што се

чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“; срце се упрљало –

затворио се извор и душу опет покрива сенка смрти.

Подвижници су одалзили у пустињу, да би стекли и сачували чистоту

срца, да се не би угасило горење духа под бурним дисањем страсти. Али и

овде, у свету, човек мора чинити све могуће, да би свој дух заштитио од

нечистоћа и да не изгубио тај бисер, који је драгоценији од целог света.

Грех прониче у душу кроз пет органа наших чула, који се тада

претварају у пет прозора смрти. Посебно силно дејствује грех кроз вид и

слух. Апостол Павле призива хришћане да прослављају Бога у појању и

духовним песмама. Они помажу да би срце човека певало Богу тајанствену

песму љубави – песме тиховања, у којој је одјек Ангелских хорова. Пророк

Давид говори: „појаћу Богу мојему, док ме буде... појте Богу нашему, појте,

појте Цару нашему, појте.“

Да би певао Богу, треба очистити душу од земних песми, од страсних

ритмова и мотива, од онога чиме живи душа, када у њој дрема њен

поробљени дух. Стање душе која тихо пази на благодат, слично је дивној

небеској песми, или прозрачном светлосном потоку, који се излива из срца.


Музика има свој посебни језик, који је заснован на асоцијативним везама. У

њој се садржи емоционална информација, која се трансформише у образе,

слике. У ритмовима музике могу бити заложени страствени кодови,

шифровани звуци убиства, разврата, богохулства, богоборства, мржње и

меланхолије смрти. У музици могу бити зашифровани образи најгнуснијег

разврата. Музика може да опонаша конвулзије секса и агонију умирућих;

музика може бити смех демона над људима, који су претворени у

свиње. Музика може бити обливена крвљу и тамом, као сенком ада. Музика

може упити у себе задах сточних јама. Музика може бити налик на сабат

вештица у валпургијској ноћи. И музика може опити човека и довести га до

стања безумља. Музика може постати реквијем над погинулим

човечанством.

Ритуали незнабожаца са људским жртвоприношењима су се

спровоодили уз музику и певање. Када су у Картагени децу бацали у усијане

руке Молоха, жреци тог божанства-чудовишта, под оштрим звуцима труба

и буке бубњева плесали и певали, да би том музиком демонизирали људе и

привели у стање наркозе душе родитеља, који су на сажежење приносили –

на огњено мучење и смрт – своју децу.

Демонизам нашег времена је нашао свој израз у рок музици и хеви-

металу. Песмама духа ђаво је супротставио своје песме. Рок музика је

клупко демонских страсти, она је призив демону: „дођи и усели се у нас“, то

је жеља да се задобије демонска слобода од сваке моралности и морала –

слободу да се чини зло, слободу да се убија, слободу да се предаје најдивљем

разврату. То је мрачна радост ругања над образом Божијим, који живи у

човеку, радост умртвљења свог духа, радост богоборства – понављање

сатаниног пада, радост илузорне слободе, која се завршава смрћу духа и

безумљем душе.

Постоји одређена закономерност. Демонизам се оваплоћује не само у

физичким преступима, већ и у самој уметности. Деструктивне силе

потребују свој култ. Један од врсти сатанског култа – то је дивља какофонија

звукова музике. Овде се човек, пре свега, лишава благодати, то јест, стварног

општења са Богом; дух одлази од себе и његова дејства се прекраћују: он не

може да живи у души, која је доборовољно себе учинила јавном кућом или

јазбином убица.

Страсти, побуђене рок музиком, заливају гнојем и блатом човекову

душу; свет демона постаје његовим светом. Може се рећи, да на рок

концертима човек предаје своју сопствену душу, гази ногама сопствени дух;

он као да унутра произноси речи, које су супротне клетви Крштења:

„Одричем се Христа и сједињујем се са сатаном и анђелима његовим“. За


црну насладу сведозвољености, за доживљај безумља и смрти, за пад у

бездан, које прима као полет, човек предаје Царство небеско.

Потребно је дуго време покајања, да би се душа очистила од земног и

метафизичког блата, да би се истргла из плена демонизираних звукова, који

се смештају у емоционалном сећању човека, да би смирио своје од рока,

набрекнуте и хиперболисане, страсти, да би из рушевина установио свој

дом, да би повратио благодат и реанимирао изранављени, као зверима

растрзани дух.

У човековој души постоји област, која лежи дубље од самосвести и

мислених фиксација, коју не у потпуности тачно називају подсвешћу. То је

дубина, слична безданима људске душе, где се крију њена стремљења и

жеље, где се формирају његове мисли и речи, где се сумирају сви ти утисци,

који он задобија током живота.

И тамо се звуци рок музике пројављују као тамни демонски призраци,

тамо се они крију као експлозивни материјал, који кроз страсти избија у

област свести човека, пали његов ум и парализује вољу.

Из тамних развалина душе, напуњених нечистоћом, исходи смрад

греха, сличан задаху леша, који не даје могућност благодати да нађе место у

срцу човека.

Историја се понавља


Говоре, да се историја понавља. Ти процеси, које и видимо сада, имају

аналогију у прошлом. Желели би да направимо паралелу између стања

интелигенције руске империје у предреволуционарним годинама и њеним

религиозним настројењима, са садашњим окретом историје.

Почетком двадесетог века већина представника интелигенције су

традиционално сматрали себе хришћанима. Свој однос према

Хришћанству они су су обично изражавали фразама, попут: „Хришћанство

је племенито учење, оно у себи садржи високе идеале; то је прекрасни пут

ка самоусавршавању“, итд.

А, у исто то време, међу интелигенцијом се укоренила отуђеност и

хладна равнодушност према Православљу, и органско, на први поглед,

несхватљиво непријатељство према Цркви.

Припадник интелигенције, који је себе сматрао Хришћанином,

говорио је: „Ја имам сопствени поглед на религију а примам Хришћанство

слободно од сујеверја, ја нећу клањати главу – имам своје сопствено,

унутрашње Хришћанство. Интелигенција тог времена се одликовала


широком образованошћу, и тим чудније, што је у односу ка Православљу

пројављивала поражавајуће незнање, кастинску надменост и окамењене

предрасуде.

Фасцинирани европском философијом, ти људи нису били упознати са

блистајућом хришћанском патристиком, у којој би могли наћи одговоре на

најдубља метафизичка питања.

Читајући поезију Јапана и Кине, они као да нису ни подозревали о

постојању црквене химнографије; усхићујући се мистиком западних

пантеиста – Мејстера Екхарта и Бемеа – они нису желели да протегну руку

до књига Православних аскета.

Између интелигенције и Цркве се створио бездан, који се продубљивао

све више и више. Изражавање своје привржености неком апстрактном,

мутном хришћанству и презрив однос према Цркви – постао је стил

мишљења интелигенције и њена својеврсна етикета.

Позориште, литература, штампа су се ујединили, у заједничким

напорима да дискредитују Православље, да у очима народа оцрне Цркву,

понекада скривено, а понекада са отвореном мржњом, прелазећи у некакав

демонизам. При томе су то дело представили као да се ради о чувању

хришћанских идеала, које тобож изопачава Црква.

Посебно се трудила јефтина, жута штампа, која се специјализирала на

стварању анегдота, ругања и трачева о свештеницима и монасима.

Чак и озбиљнија издања су се трудила да окрену опште мишљење против

Цркве.

Познати философ, Сергеј Булгаков, члан Државне Думе, у књизи

„Светлост невечерња“, која има аутобиографски карактер, поменуо је, да

када је примио свештенички чин, морао је да остави катедру на

универзитету, коме је дао много година свог живота. Када је Булгаков био

један од водећих легалних марксиста, то није сметало његовој предавачкој

активности, а када је постао свештеник, онда се у очима својих колега

претворио у изгнаника.

По неписаним законима свештеник није могао постати чланом

универзитетског удружења, а то се дешавало у држави, која је себе сматрала

хришћанском.

Чиме објаснити непријатељство интелигенције према Цркви?

Указаћемо на један разлог, који нам се чини главним. Црква – то је жива

духовна средина, која има своје законе и структуру, која обухвата цео

човеков живот. Црква од хришћанина захтева непрестану борбу са својим

страстима и духом гордости.

Човек је дужан да постојано измени себе, очисти своје срце,

контролише не само своје поступке, већ и мисли и тајне жеље човека. Овде


му се предлаже нови систем вредности, нови морални оријентири, који

нису слични световним етикетама.

Од њега се захтева не само вера, већ и религиозна дисциплина:

посећивање храма, регуларне молитве, држање постова; његов приватни,

домаћи живот мора бити сливен са литургијским ритмом Цркве, он добија

слободу кроз борбу са својим страстима, и духовну мудрост кроз потчињење

ума вечним истинама.

Зато се Црквено Хришћанство јавља у многоме као дело воље, ми би

рекли – као подвиг воље.

Либерално, апстрактно хришћанство ничиме не везује човека: схватај

Хришћанство како желиш, и живи како желиш. Овде нема и

пожртвовања, ни интензивне борбе са собом. Либерално хришћанство

сматра све урођено у човеку, у том делу и страсти, природним, и

последично, дозвољеним. Овде представе о природној немоћи човека

одсуствују, све заповести се своде на једно: чини, што ти се хоће, али само

немој чинити зла другим људима. И овде постоји мноштво изговора,

недоумица, могућности, обилажења чак и морално оскудне декларације

либерала.

Могуће је бити лажов, клетвопреступник, и у то исто време утанчано

расуђивати о трансцеденталним питањима; могуће је бити развратник, и у

исто време ватрено доказивати благотворни утицај хришћанства на културу

народа – све то неће узнемиравати савест либерала.

Борба са страстима у којој многи виде јарке боје живота, и са гордошћу,

која се у свету обично поистовећује са људским достојанством, показала

се да није по укусу сила и расположења људи, преданим страстима.

У томе је главни разлог одступништва – одступања интелигенције од

Цркве, и последичне борбе са Њом. Псеудохришћанство је припремило тле

за атеистичку диктатуру. Када убеђења постану не дела и подвиг живота,

већ пролазне идеје и апстракције, онда је од њих лако одустати, као што је

лако бацити стару одећу.

У садашње време се понављају исти процеси. Значајни део

интелигенције себе сматра Православним, а у исто време, стоје далеко од

Цркве.

То је први степен: равнодушност и хладноћа ка Православљу, одсуство

жеље да се оно упозна и схвати. Али, таква равнодушност обично прелази у

супротност.

Период атеистичког диктат као да се завршио. Али ништа не настаје

случајно и не ишчезава без трага.

Каква метаморфоза нас очекује? У шта ће се трансформисати атеизам у

следећем окрету историје?


Још једном о опасностима модернизма


Историја се понавља. Та мисао са огромном силом је изражена у

јарким сликама књиге Премудрог; она као лајтмотив прониче ту бесмртну

философску поему.

Те тенденције, које се намећу у савременом црквеном животу, слични

су процесима, који су се догађали при католичкој ренесанси са рађајућим

протестантизмом.

Лутеру је декларативно било потребно да се бори са католичким

заробљеношћу, а завршио је тиме, што је уништио остатке Црквеног

Предања, који су се још чували на Западу, и сликовито говорећи, већ

напукли олтар чекићем и ашовом раздробио на мале делиће, које је

избацио као непотребно смеће.

Рани протестантизам је позивао људе да пређу са католичког

формализма на унутрашњи живот духа, да се врате светим оцима. Али

мистика, отргнута од предања и традиције, неизбежно се рађа у теософију

или атеизам.

Лутер је желео да схоластици Томе Кемпијског супротстави

психолошки мистицизам Августина, загрејан искреним религиозним

одушевљењем, али је изопачио и извратио учење и идеје Августина тако

да, када би ипонијски епископ прочитао Лутера, видео би чак не свој мутан

одраз, већ ружно лице Квазимода.

Зашто је покушај реформатора – да рестаурирају Древну Цркву по

учењу Светих Отаца – претрпео разарајући крах? Зато што је између

њиховог живота и Светих Отаца, пролазила па чак не граница, већ

непролазни бездан. Да би разумели Свете Оце, неопходно је било да се

живи у њиховој традицији, мислити у њиховим категоријама, не само

философским, већ и духовним, очистити своје срце аскезом, хранити се

Тајнама Цркве.

Лутер је све то одбацио као непотребно и другостепено, понадавши се

на силу сопственог интелекта. Није схватио, да без семена не може бити

плода, да без семена не може израсти пшенично зрно и, одбацивши начин

и правило живота Светих Отаца нашао се у празнини са сами собом,

осећањима, неочишћеним од грубих страсти, необузданим умом, чврстом,

али дрском вољом.

Ова ни на чему заснована самоувереност, несублимирана страсност,

чудна комбинација католицизма са маштарењем, довели су протестантизам

до духовног самоуништења. На његовом тлу, боље речено, не његовом


одсуству тла, изникао је немачки идеализам, сличан агонији религије, на

умну и духовну капитулацију. Ми би рекли, да немачки идеализам собом

представља мрачну карикатуру Хришћанства, а даље - раскршће:

гностицизам са његовим демонским изданцима или банални позитивизам.

Сада се опет чују гласови – ослободити Православну Цркву од

католичке поробљености, вратити се Светим Оцима. Те оштре речи, могу

пре изазвати ватрено осећање код оних, који не схватају шта је скривено

испод њих, а у стварности, то је демагогија и популизам, као припремни

период борбе против Православља.

Прво, никаквог католичког поробљавања Православне Цркве није било.

Неки латински термини, узети у језик богословља, били су поново

осмишљени и добили су нови, Православни садржај; али заиста, те

лингвистичке позајмице су постојале увек. Код Светих Отаца видимо

присуство паганске терминологије, коришћење дела Аристотела и

платоничара.

Али ти термини, категорије и расуђивања су били оцрквљени: они су

обогатили језик, помогли да различитије одреде догме, служили као

средство комуникације и информације. Ти термини и схватања били су не

само са другачијим значењем, већ и развијени од Светих Отаца, слично као

што се дивља грана привија плодном дрвету и рате на њему.

Овде популисти хоће да играју на осећањима Православних, који се у

потпуности основано плаше католичке експанзије и упада. При томе,

Православна семантика латинске речи замењује његову етимологију.

У руском језику, значајан број речи је позајмљен из других језика,

укључујући чак и монголски, да већ не говоримо о грчком, латинском и

немачком, али они су ушли у тело и крв руског језика, и постали делом

разговорне речи. Према томе указивање на латинске позајмице мора да

размотри ново звучање тих језичких фонема у Православљу.

Преподобни Јован Дамаскин у „Философским главама“ користи се

делима непријатеља хришћанства, неоплатоника Порфирија, али,

сликовито говорећи, он узима противников арсенал и чини да његово

оружје служи Цркви.

XVIII и XIX век су били раздобља процвата богословља у Русији. Они

су украшени таквим именима као Свети Филарет, митрополит Московски,

Филарет Кијевски, Инокентије, епископ Пензенски, итд. Зашто они нису

говорили о католичком утицају? А при крају деветнаестог века чули су се

позиви да се ослободи од католичко-протестантског диктата, као од

вавилонског ропства, у коме су пребивали Православни богослови као

јудејски левити.


Колико великих подвижника је дао XVIII и XIX век; да нису у њима био

толико утупљене религиозне интуиције, јер нису осећали туђ упад у

богословље, или нису имали довољно хришћанске одговорности, да би

иступили против антиправославне агресије? Свети Филарет Московски и

Инокентије Пензенски су видели надкриљујућу опасност са стране

протестантске теософије – оно, што угрожава савремено богословље.

У борби са католицизмом, Православно богословље се усредсређивало

на принципијелне позиције католицизма, који се тичу догматике, а не на

лингвистичким формама. Дозволимо себи да наведемо мишљење једнога од

савремених истраживача философије Истока, Сагадејева.

Он пише: „У основи сваког система са погледом на свет лежи одређени

категоријални апарат, чије знање служи као кључ за схватање философског

или религиозног учења. Али задобити тај кључ, као правило, могуће је само

тада, када се изучавани систем схвата и појасни. Јер од епохе до епохе, од

једног погледа система до другог (и у границама тог истог система на

различитим степенима тог развитка) схватања се испуњавају различитим

садржајем, а семантичка еволуција ових термина сада приводи чак томе, да

они на извесном степену добијају смисао, који је директно супротан

иницијалном. Одатле је важност контекстуалног истраживања схватања,

конкретизације њиховог садржаја, појашњења тих измена које су претрпели

у ходу свог развитка.“

Бодри призив „Ка Светим Оцима!“, који понављају бојни поклич

реформатора „Ка Древној Цркви!“, узевших за мач и ломивши престоле,

немају у себи реалног садржаја.

Дела Светих Отаца могу бити прочитана само у складу живота са

њима. Речи Светих Отаца су символи, који под собом скривају дубине

Православља. Без живота по Светим Оцима, без аскетике у манастиру

или у свету, њихово тумачење се показује као лажно. И фразе,

истргнуте из светоотачких дела, неповезане унутрашњим јединством,

показују се као оптичка обмана.

У претходним временима у духовним академијама, не само

хришћанским, већ и паганских, предавале су се поетика и реторика, где су

се изучавале могућности и средства изображења философског и уметничког

језика: метониме, метафоре и символи, без чега су егзегетика и

херменевтика потпуно немогући.

Код неких савремених богослова егзегетски принципи или одсуствују

по незнању или се умишљено игноришу. Из светоотачких текстова се

узимају цитати, понекад делови фраза. Затим се они путем монтаже

утискују у тај систем који је већ био створен априори, при чему, се црквено

Предање игнорише, као да оно уопште није ни постојало.


На богословље прошлих столећа, сваки богослов – модерниста гледа са

висине Ајфелове куле. Песник Балмонт је писао: „Ја сам – префињеност

руске речи. Испред мене су други песници – претече.“

А овде је већ реч, не о претходницима и претечама, већ о

противницима, са којима се треба борити путем лажи и профанације, што

је например учино савремени патролог архиепископ Василиј Кривошејин, у

односу на Символичке књиге („Догматске Посланице Источних

Патраијарха“), у којима као да се оваплотило црквено Предање, што је било

потврђено од стране свих Источних Патријараха и њихових Синода.

Зато се позив да се вратимо Светим Оцима, сједињен са игнорисањем

црквеног Предања и богословске традиције, јавља као и протестантизам,

богословским илузионизмом, који може да се заврши оним, чиме и

протестантизам – егзистенцијалним индивидуализмом и теолошком

анархијом. И то није последња етапа.

Како људи умиру


На болницу је Соломон такође указао као на дом плача и школу сећања

на смрт (в. Проп. 7, 2-4). Да ли сте имали прилике да видите како људи

умиру? У болници их смештају у одвојене собе како други болесници не би

видели смрт која сваком од њих може да се деси. Ипак, људима на самрти

пуштају у знак милости рођаке и пријатеље, као сужњу заточеном у самицу за

осуђене на смрт, ради последњег опроштаја.

Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али

за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна; умирући,

он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа

као да до постеље човека на умору долазе људи који су га престигли на путу ка

вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и

љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито

често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје

најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој

старости.

Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с

њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов

поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али

почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто

велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у


детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се

огледала вечност.

Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре

да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на

земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће", говорио је, "процветаће

дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако

ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од

његових комшиница, верујућа жена, почела је да га наговара да се исповеди

и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели.

Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души

био исти какав је и био и пре, и Господ му, не нашавши у њему покајање, није

допустио да се причести.

Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да

гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се

окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код

животиње ухваћене у клопку.

Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање

човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која

је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници, после

кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде

овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској

болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје

људи, чија лица након смрти тамне, попримајући тежак, мрачан израз.

Они који читају Псалтир за умрле знају како човеку бива лако да се моли

за неке људе, као да се заједно с њима моли душа преминулог. Поред неких

мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као

губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског

туђиновања. Постоји некакав нарочит осећај, који објављује да је душа спасена,

као да је срце од ње добило вест из загробног света.

Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и

неодређени, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића.

Тешко је читати Псалтир у таквој кући: човеку се чини да му је језик отежао и

да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже

тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки

смрад смрти који не личи на обичан задах леша који се распада: он се не

прима чулом мириса, већ неким унутрашњим осећајем душе. Понекад се код

сандука догађају чудне ствари: сваки час се гасе свеће и падају саме од

себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива

бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"


Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је

једно време предавао на Богословском факултету у Тбилисију и у средњој

богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због

чистоте душе, којује сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз

мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте

мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење; у

овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот,

осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно:

опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."

У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи

схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при

цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били

одбројани. Штавише, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и

да је чудо што још живи.

Питао сам је:

"Желиш ли да примиш монаштво?"

Одговорила је:

"Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним

без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи

на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам:

"Не." И сада је код мене.

Рекао сам:

"После монашког пострига инок се предаје старцу, а ја ћу, извршивши

постриг рећи: "Предајем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти

потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи."

Пристала је.

Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита

Илије. Саслушавши ме, рекао је:

"Немој да је пострижеш у схиму, него у расофор."

За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и

свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на

колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је, тако

клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу

чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...

У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не

лишавај милости (уп. Сир. 7, 36). Ова милост је молитва за њих, нарочито

помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не


само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу

буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се

добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико

бола смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у

односу на њих, колико пута сењихово срце стезало од наших речи као од

удараца и како је тешко мислити да су овај бол и нашу неправедност однели

са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у

нашем срцу незацељиву рану.

Међутим, можемо да поправимо грехове и погрешке молитвом за умрле

- још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо

за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева

кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с

којима су раније били у свађи како би опростили једни другима. Живи и мртви

су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој

наше душе се налазе у јединству с њима.

Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла;

она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак

њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је

плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада.

Мртви од нас очекују милост.

И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се

сретну с њима у загробном свету!

Ко се сећа смрти не може да греши


Човеку су непознате три ствари: кад ће умрети, где ће умрети и какав

удео га чека после гроба. Зато човек увек треба да очекује смрт, стално

имајући на уму да може да се испостави да је данашњи дан последњи дан.

Управо зато је данашњи дан - дан спасења. Господ је обећао да ће примити

грешника уколико се овај покаје од свег срца, али Он није обећао неко тачно

одређено време за покајање, јер је знао лукавство људске душе.

Када би знао дан и час своје смрти, човек би говорио у свом срцу: "То је

још далеко, стићи ћу да узмем од овог живота све што он може да ми да, а

затим ћу, пред смрт, започети покајање."

Међутим, покајање је жеља да се буде с Богом, то је почетак борбе с

ранијим газдом, демоном, којем је човек служио свим својим греховним

животом, то је могућност стицања благодати. Лукаво срце које жели да

обмане Бога показаће се неспособним за покајање, пред смрт ће постати


камено, и човек пада или у хладну равнодушност или у очајање. Због тога

је Господ премудро сакрио време смрти: она се не види попут путника

у магли, она у кућу улази без куцања, она као неочекивани гост не упозорава на

свој долазак, одводи човека за собом као што стражар одводи сужња на суд -

у ономе у чему га затекне.

Човек увек греши, због тога осећање покајања за хришћанина треба

да буде стално осећање, а непријатељи сећања на смрт су многобрижје,

многословље и шале.

Брига за много јесте узалудно трошење времена. Човек заборавља на

главно - на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над

тим ко је он, због чега је на земљи? Он личи на куглу бачену на зелено поље

билијарског стола која се од невидљивих удараца котрља, као да јурца с једне

стране на другу. Човек чак нема времена да размисли због чега и коме је све

то потребно: ова журба, ово вечно трчање! Овакав човек није оставио у свом

животу место за Бога, заборавио је на смрт, не види своје грехове.

Метафизичка питања занимају га мање од живота у далеким галаксијама. Чини

му се да сличним питањима могу да се баве само доколичари и сањари, а он

нема времена за такве глупости. У овој сталној испразности, у овом ковитлацу

послова, он као да се крије од Бога. Смрт га затиче неочекивано. Он личи

на тркача који изненада пада спотакавши се о камен. Умирући, он размишља

о томе да није завршио своје послове. Вечни живот и духовни свет су за таквог

човека непријатна, страшна неочекиваност.

Други непријатељ сећања на смрт је многословље (=

прекомерна говорљивост, прим. прев.), један од облика испољавања скривене

гордости. Господ у Светом Писму каже: на кога ћу погледати? На невољнога и на

онога ко је скрушена духа (уп. Ис. 66,2).

Заиста је тако: смирење и кротост, које Бог толико воли, сједињени су с

ћутањем. Многословље је страст слична пијанству. Она поробљава човека,

тако да он као да постаје додатак сопственом језику. Док је човек који се

претворио у мрава-радника одузео себи време које му је дато да се

припреми за вечност, протраћио га на спољашње и духовно банкротирао,

брбљивац није крадљивац само свог, већ и туђег времена.

Брбљивац у дубини душе сматра да он већ све зна и да му преостаје само

једно: да учи друге. У ствари, многи људи причају само зато што се нису

научили да ћуте. Свети Оци су тврдили да човек који је од овог великог дара -

речи - начинио разоноду за себе, личи на блудника. Зато је брбљив човек

одвратан људима, туђ Богу.

Многословље је бесмислено трошење душевних снага.

Молитва брбљивог човека постаје немоћна, расејана, сува, слична

закржљалом растињу. Онај ко много говори губи способност да дубоко


размишља, не може да се заустави, да усредсреди своју мисао на питање које

зах тева пажњу. Он почиње да личи на прождрљивца који гута храну

не жваћући је, личи на звонце које звони зато што је изнутра празно. Или - на

бубањ пресвучен магарећом кожом, који својим звуком све заглушује.

Заиста: "Речи расипају, ћутање сабира." Крај многословља је опустошеност

душе и губитак благодати. Свевидећи Бог као да "не види" човека-

празнословца, зато што ни овај није у стању да у свом срцу види Бога,

неспособан је за богоопштење, које захтева усредсређеност мисли. Рибар

извлачи рибу из воде кад она прогута удицу својим устима, а овде ђаво држи

брбљивца, као свој плен, за језик.

Смрт је тајна, а човек само у тиховању може да дође у додир с тајном.

Брбљивац може да живи непосредно поред гробља, да види како сваког дана

поред његових прозора носе сандуке и истовремено да се не сећа тога да ће

једнога дана и он морати да умре. Сећање на смрт захтева оно што је

брбљивац изгубио - способност за созерцавање, као да човек урезује писмена

на сопственом срцу. Сећање на смрт, као и све што је неопходно за спасење

јесте благодатни дар, а брбљивац, због хуке речи које изговара, не може да

чује у својој души тихи глас благодати.

Смрт словоблуднику долази исто онако неочекивано као и

многобрижном, јер је, претресајући туђе ствари и дискутујући о њима,

потпуно заборавио на властито постојање. Међутим, ако човек који је

уроњен у испразне бриге одлази из овог света као празан, брбљивац ни

издалека није празан: он на леђима има читаву врећу туђих грехова, који су

постали његови грехови. По навици ће покушати да заподене разговор са

самом смрћу, али неће добити одговор.

Ништа мање од многословља у супротности са сећањем на смрт није ни

навика човека да се стално шали. Цар Соломон је поредио смех с пуцкетањем

запаљених суварака који дају дим, али не и топлоту (в. Проп. 7, 6). Смех и

подсмех јесу исто оно празнословље, само још и испуњено отровом који

попут змије човек сабира у свом срцу. Човек је образ Божији. Подсмех је жеља

да се он прикаже у ружном светлу, то јест да се лиши образа Божијег, да се

прикаже као наказан, као Квазимодо.

Шала човека чини циничним и дрским. Она је пород гордости:

подсмешљивац тежи ка томе да понизи ближњег како би показао своју наводну

надмоћ над њим. Осећамо задовољство кад чујемо шале управо због тога што

оне празне потенцијал зла накупљеног у нама Склони смо да приказујемо

шалу као добронамерност, али ниједан шаљивџија не воли да му се људи смеју.

Синоним за реч "ђаво" је - "лакрдијаш". И заиста, ђаво се

забавља играјући се човечанством, он се смеје погибли људи. Због тога

човек који је навикао да се шали подражава демону. Као мађионичар он ствара


неку илузорну "реалност", јер шаљивџија гради музеј наказности, у који

позива посетиоце. Његова душа се налази у свету иза огледала, само што

свако огледало има криву површину. Сећам се како су ме једном, док сам

био још дете, родитељи повели у луна-парк.

На тргу се налазио велики шатор налик на циркуску шатру, а у њему су

била огромна огледала с испупченом и удубљеном површином. Видео

сам себе у њима час као Лилипутанца с огромним стомаком, час као да

сам извучен на горе, као да ме је неко развлачио као гуму, тако да глава

додирује плафон, час исеченог на делове, час окренутог наглавачке. Нисам

схватао због чега се људи унаоколо смеју, мени су та огледала уливала страх

као да ће ме украсти и начинити другачијим, као да ћу нестати у дубини

огледала, а отуда ће искочити наказе, сличне мени. Почео сам да се привијам

уз мајку.

"Досадно ти је?" упитала је.

"Да", одговорио сам.

Било је очигледно да се ова лакрдија ни њој самој није свидела и она ме

је брзо извела из шатора. Обрадовао сам се што сам остао она-кав какав сам

био...

Основа вере је свештени страх. Шале и смех уништавају свештени страх и

чине душу мртвом и јаловом, слично као што врели ветар песка претвара

цветне вртове у пустињу. Подсмешљивац такође не може да размишља о

смрти, не може да размишља о метафизичким питањима: навика да се шали

приказаће их у ружном, наказном светлу. Прича се да професионални

забављачи обележавају смрт свог сабрата јавним кловновским наступима.

Тако се некада, кад су биле сахрањиване краљевске луде сама, погребна

процесија претварала у карневал.

Господ је рекао: Тешко онима који се смеју, јер ће заплакати (уп. Лк. 6,25).

Смех човека приморава да заборави на постојање демонског света, на то у

каквој се опасности налази његова душа. Смех и шале рађају дрскост. Колико

саблазни и грехова почиње смехом! Док празнословац брзо заборавља на смрт,

човек-спадало је спреман да се руга смрти. Овде је присутна некаква мучна

мистерија смеха: човек се смеје мртвачкој лобањи, а мртвачка лобања се смеје

њему.

За преподобног Исихија се приповеда да је најпре живео

немарно, нимало се не бринући за своју душу. Пошто се тешко разболео

Исихије је умро, али је затим Промислом Божијим поново враћен у овај

живот.

Својим очима је угледао лице смрти, видео је рај и пакао. После тога се

затворио у своју келију и плакао је даноноћно. Нико од њега није чуо празну

реч, нико није видео осмех на његовом лицу. На умору је рекао братији:


"Опростите ми, ко се сећа смрти више не може да греши." Прва смрт је за њега

била неочекивана и ужасна, она га је затекла неспремног, као што стражар

задеси лопова на месту злочина. Друга смрт је његово срце испунила

радошћу.

Човеку који се не сећа смрти она долази као непријатељ и одводи га у

заробљеништво окованог у ланце. Ономе ко је се сећа долази као пријатељ и

одводи га као ослободилац од напора и страдања у земљу вечног спокоја.

Цар Соломон је рекао: "Жури у дом плача више него у дом смеха",

међутим, често човек од свог срца прави "дом смеха", "дом" у којем бесмислено

и бесциљно протиче сав његов живот. У сталним бригама за световне послове,

многословље и смех, он жели да се сакрије од било каквог подсећања на смрт,

тако се Адам кад је згрешио, заборавивши на свезнање, Бога узалудно и јадно

сакривао од Њега међу дрвећем.

Ми живимо у време испуњено фаустовским духом. Човек нуди душу

ђаволу, желећи да овековечи земаљско постојање. Ђаво је лажов, зато он радо

обећава оно што је за њега немогуће. Фауст за уговор са сатаном, који

потписује сопственом крвљу, поставља два услова. Прво је - сатана треба да му

пружи насладу која би испунила његову душу радошћу, као што се пехар

испуњава вином, до врха, да би рекао: "Више ми ништа није потребно." Друго

је - сатана треба да заустави тренутак, да учини да он вечно траје, време треба

да се заустави као бујица реке која се изненада претворила у лед.

Легенде о Фаусту је сакупио Гете - окултиста високих иницијација - и

написао је на основу њих своју драму, која у суштини представља

розенкројцеровску мистерију. Овде можемо да видимо сатанску стратегију:

треба уништити сећање на смрт употребивши страст. Страст је удица на коју

се хвата људска душа. Страст је адут у рукама ђавола кад он започиње своју

игру с човеком. Ђаво му обећава, као Фаусту, да ће му дати насладу кад ће

човек ускликнути: "Тренутку, заустави се!" и продужити овај тренутак као што

се одвија нит свилене бубе, само бесконачно. Свака страст се супротставља

сећању на смрт. Свака смрт је избацује ван граница свести. Сећање на смрт

човеку који тражи сре-ћу у насладама изгледа као црна маска на свадби.

За хришћанина, пак, сећање на смрт, сједињено с молитвом, јесте мач

уперен против демона. Док се човек сећа предстојећег исхода, док га мистички

доживљај смрти приморава да задрхти у срцу, он не може да греши, као што

не може да спава, док је при себи, поред змијског брлога или да се весели у

кући захваћеној пламеном.

Испуњење страсти је лажни живот, то је илузорна представа да наслада

може човеку да донесе срећу. И друга илузија је да наслада може да траје

бесконачно (срце треба да поверује у такве глупости да би се препустило

страсти!). И сав људски живот је непрекидно рушење илузија - ових и других,


њима сличних. Рушење илузија је лекција коју човек стално добија и коју

запањујуће брзо заборавља.

Ђаво не може да заустави време. Он сам очекује Страшни Суд и вечите

муке, међутим, он може да учини нешто друго: да одузме човеку сећање на

смрт и да му сугерише сигурност и непоколебљивост земаљског постојања.

Постоји једна чудна секта, код чијих чланова се жеља да живе веч-но на

земљи претворила у опсесивну манију. Учење ове секте тврди да људи умиру

зато што су поверовали у своју смрт. Дакле, да човек не би умро довољно је да

поверује да... неће умрети. А кад неко од чланова ове секте ипак умре, то

нимало не отрезни остале. Они кажу: "До њихове смрти дошло је због

маловерности, они су се поколебали у вери у то да смрти нема, допустили су у

свом срцу мисао да ће умрети и били су кажњени смрћу због сумње. Међутим,

то је њихова ствар, а ми верујемо да нећемо умрети и вечно ћемо живети."

Ова секта је настала у 19. веку, тамо где је морала да настане -

у Америци, и постоји и дан-данас. Њени чланови медитирају на тему да

никада неће умрети, да смрти нема, а затим, неочекивано за себе, умиру и

крећу у крематоријум или на гробље.

Будимо поштени, загледајмо се на прави начин у своје срце да не

светлуца тамо нешто што личи на наду ових несрећних секташа? Не

тешимо ли себе мишљу да ће смрт, затворивши очи, проћи поред нас, да

ћемо се само ми сакрити од њених свевидећих очију? Разум каже: "Умрећу,

Промисао Божији ми је пре стварања света припре-мио гроб у којем ће

моје тело остати до Страшног Суда."

Душа се противи: "Не, нећу умрети, то је превише ужасно да би могло

да буде истина." Шта да чинимо у овом спору ума и душе? Да молимо да нам

Господ дарује, као што је речено у молитви светитеља Јована Златоуста,

"сећање на смрт и умиљење", које се рађа од овог сећања у људском срцу.

Нека наше срце буде чврсто као камен, а речи молитве меке као вода, али

млазеви воде, падајући с висине на камен, постепено га тање.

Постоји оваква представа: преподобни Макарије Велики размишља о

смрти. Египатска пустиња. У даљини се виде пирамиде - над-гробни

споменици древних фараона. Поред пештерских келија на камену седи

преподобни Макарије. Испред њега су људски скелет и бачени лопата и крамп.

Могуће је да он жели да сахрани монаха који је пре њега овде живео.

Преподобни је погружен у размишљање о пролазности овога живота. Иза

његових леђа стоји смрт. У једној руци држи косу, а у другој - пешчани сат. Сат

означава време, које је човеку дато. Коса - неизбежни крај. Десно од Макарија

стоји Анђео са свитком у руци. На свитку је натпис: "Макарије, хитај да

чиниш добро."


Понекад се на овој представи слика сунчани дан, пешчано пространство

пустиње, гомиле сунцем опаљеног камења, поцрнелог и попуцалог као после

пожара. Тада цела пустиња изгледа као слика смрти. Понекад се изображава

ноћ. Месечева светлост пада на кости и лобању као да их граби из мрака.

Пирамиде које стоје у тами, негде на ивици хоризонта, једва се разликују од

околине. Овде, у келији преподобног Макарија, као да се води борба мрачних и

светлих сила.

Макарије гледа на остатке почившег, да се свет не поткраде у неки кутак

његове душе, да не привуче ниједну од његових мисли одвојивши је од

молитве, макар то била помисао танка као влас, коју је тешко видети, коју ми

у мраку своје душе не бисмо никад разликовали. Изгледа да је свет

као птицоловац поставио своје мреже, али се преподобни, раширивши

два крила - молитве и сећања на смрт - издигао изнад њих и лебди попут орла

у необухватном небеском пространству.

Коме је потребно предавање сексологије?


Друга половина двадесетог века се "обогатила" новом

науком која се у уџбеницима назива сексологијом. Ова "наука" о

односу између полова у ствари је учење о томе како да се уништи

стид. Привлачност између мушкарца и жене и област која је везана

за рађање деце спадају у инстинкте, а уопште не у науку, коју човек

треба да учи. Овај инстинкт је урођен, он је већ уткан у генетски

код; међутим, морално осећање које је такође урођено човеково

осећање и које је само њему својствена особина контролише како

овај, тако и друге инстинкте. Без принципа уздржаности инстинкти

се изрођују и претварају у неконтролисане страсти.

Тело је онтолошки део људске личности; то је инструмент

душе. Без обзира на то, човек постаје личност онолико колико

побеђује "непристојни" биологизам и потчињава свој

психофизички живот вечним идејама и циљевима. Постоји

метафорична слика односа између душе и тела: јахач и коњ. Јахач

треба да се брине о свом коњу, али да, истовремено, знајући његову

необуздану природу, не пушта узде, иначе ће коњ неочекивано

збацити коњаника или ће заједно,с њим пасти у јаругу, у којој


ће обојица погинути. Наша плот је коњкојем се не сме давати

неконтролисана слобода.

Ако морални принципи не буду положени у темељ личног

и друштвеног живота, човечанство ће се претворити у крдо

дивљих животиња, а човек ће постати некакав фантастичан хибрид

између свиње и вука. Осећање сопствене грешности

као неподударности с идеалом човека, одвратност, уопште не

према природном, већ изопаченом биологизму који жели да

освоји душу није слабост и фанатизам, већ човеково достојанство.

У сва времена се сматрало да су стид и целомудреност ствар

части, а раскалашност и култ страсти сведочанство о деградацији

човека. Посебно се чедност ценила и цени ухришћанству у којем се

сматра изузетном врлином. Реч "целомудреност" садржи у себи

две речи: "целовитост" и "мудрост".

Сексологија представља провокацију антихришћанских

сила. Хришћанство нису само вера и догмати, то је такође живот у

Христу и јеванђељски морал, који условљава, како понашање у

друштву, тако и унутрашње стање душе. Атеистичка идеологија је

покушавала да уништи хришћанство путем лажи,

директног насиља, подсмеха и профанације. Данас исте ове снаге

желе да униште хришћанство на покваренији и неприметнији

начин: да оставе слободнима веру и ритуале, али да униште

морал, да разврате саму људску душу. Ако им пође за руком да

остваре ову замисао, ако хришћани допусте духовно развраћање

себе и своје деце, хришћанство ће као животна сила престати да

постоји - претвориће се у историјски архаизам. Ово

убијање хришћанства може да се одвија на позадини отварању

храмова, издавању духовне литературе итд. Црв, продирући у

дубину дрвета, нагриза дрво изнутра.

Сексологија је преко радија и телевизије већ ушла у етар.

Занимљиво је да је по учењу Цркве поднебесје област деловања

палих духова. Данас сексологија покушава да заузме место на

универзитетима и у школама заједно с математиком и историјом.

У ствари, инферналне силе, под маском сексологије желе,

да донесу нашој деци нови поглед на свет као сатанску вест о томе


да је човек као "мали бог", да је слободан у свом деловању, да је све

људско божанско, а стид преживела ствар неукости и предрасуда.

У овој новој "религији" стид треба да буде проглашен за

непријатеља и експлоататора који је миленијумима поробљавао

људе. Затим ће сексолози, тачније, силе које иза њих стоје,

захтевати нове законе који би "штитили" децу од родитеља који се

труде да се у својим породицама придржавају принципа

хришћанског морала.

Сексологија има за непосредан циљ да пробуди инстинкте

који спавају у дететовој души и да стимулише прерано, повећано

интересовање за област пола са свим последицама које из тога

проистичу, а у перспективи - да уништи хришћанство као норму

живота, лишивши народ његове традиције, да га учини безликим

и осуди на лагано изрођавање. Дакле, оправдање и пропаганда

патолошког секса јесу почетак душевног и физичког изрођавања.

Неки желе да нас убеде у то да ће сексологија помоћи

неискусној деци да избегну агресију од стране блудника и

насилника као да је сексологија изучавање метода џиу-џицу и џуда

за девојке које могу бити подвргнуте нападима.

Опрез у понашању је свима јасан и без сексологије.

Уосталом, тамо се ово уопште не учи. Напротив, сексологија

наводи човека на то да нема чега да се брани зато што нема од кога

да се брани.

Некада су хришћани о исламу говорили као о култу

телесне чулности. Данас се, напротив, муслимани поносе тиме што

порнографија није продрла у њихову средину у оној мери у којој се

то догодило у хришћанским земљама, што њихова штампа и

телевизија нису толико вулгарни и развратни као код нас, што

се њихове улице не шарене од штандова с изображењима голих

тела.

Шта ћемо ми на то одговорити?

Коме смета Свети Дионисије Ареопагит?



Када је први брод (понос британске флоте) – био потопљен од стране

немачке подморнице, премијер Енглеске Черчил је на то одговорио са две

речи: „Потопите Бизмарк“. Наређење је било извршено. „Бизмарк“ –

највећи немачки бојни брод, спустио се на дно, и част Енглеске је била

повраћена.

У зору реформације теозофских кругова, који с у своје гнездо свили у

самом срцу Италије, чуло се наређење: „Потоите Дионисија“. Први, који је

преузео да то испуни, био је Еразмо Ротердамски, изражавјући се у маниру

господина Осипова „протестант до Луетра“.

Зашто теософи и реформатори свих боја непрестано хране

непремостиву мржњу према Дионисију Ареопагиту? Зашто су се око њега

створили некакву заверу клевета и дезинформација? Зашто се ти људи

труде да докажу, да Дионисије уопште није постојао са таквом

доследношћу, као што су и њихова сабрађа – атеисти, хтел ида докажу, дса

није било никакво реалног историјског лица Исуса из Назарета, а да је

Јеванђеље – клупко митова каснијег происхођења?

Вероватно су само две особе у историји изазвали такав огромни талас

протеста и одрицања, као Исус Назарећанин и Дионисије Ареопагит.

Разуме се, то су несравњиве величине, али је у нечему Арепагит силно

досадио непријатељима Исусовим.

Дела Дионисија Ареопагита су била објављена, откривена на једном од

сабора (6.век), без резултата покушавши да примире диофизитство и

монофизитство. Монофизити су представили дела Дионисија – то, што се

назива „Ареопагитским корпусом“ – учесницима сабора.

Зашто су они то учинили, непознато је, може бити као акт

пријатељства у односу према Православнима и византијским властима, а

може бити и као сведочанство о томе, да су они за Цркву сачували ту

непроцењиву духовну ризницу?

Само један учесник сабора са Православне стране, епископ Евгеније,

изразио је сумњу, и то не у ауторство Дионисија, већ у томе, што су

рукописи, чувани од јеретика, могли бити подвргнути интерполацији

(уметнуте ставке, које би изопачавале текст). Међутим истраживање тог

питања од стране учесника сабора, потврдило је аутентичност Дионисијевих

дела. Треба знати, са којом су осетљивошћу византијски богослови

истраживали сваки рукопис. Какав су огромни, филолошки и историјски

рад предузимали пре него га прихвате, тим више што се односило према

рукописима, који су јеретици представили.

Та сведочанства су била толико убедљива да је „Ареопагитски корпус“

био примљен од свег Православног света. Истина, постојао је један изузетак.


Следбеници Аполинарија (4. век) су хтели да припишу ауторство једној од

књига „о Црквеној јерархији“ том јеретику, али неуспешно.

Максим Исповедник је доказао да је учење Светог Дионисија

Ареопагита истоветно учењу Отаца апостолског века и да нема ништа

заједничко са аполинаризмом. Може се рећи, да ни један богослов после

три велика Кападокијца, није показао тако моћан утицај на хришћанско

богословље, посебно на мистичко богословље, као Свети Дионисије

Ареопагит.

„Потопити Дионисија“ – то значи, дискредитовати целокупно

византијско богословље – од Максима Исповедника до Григорија Паламе, а

такође, што је остало као остаци, у западној теологији.

То значи, наругати се над Максимом Исповедником и Јованом

Дамаскином[1], а такође и над западним схоластицима и Томом Аквинским

(говоримо у оном значењу, у коме они зависе од Јована Дамаскина и

Михаила Псела). У целости, добија се ружна и по свему ужасна карикатура:

сналажљив крадљивац апостолског имена кружи око прстију источних и

западних богослова.

Философи, који су створили велике логичке системе, не нагађају, да

никаквог Дионисија није било и пројављују наивност мале деце. Велики

мистици својим дубоким духовним интуицијама нису осећали да се под

именом Дионисија крије лажљивац или душевно оболели визионар, већ су

примили фалсификат и сурогат као духовно искуство Цркве, као тајна

виђења ученика Апостола Павла. Закључак је јасан: таквим људима

немогуће је веровати!

Ако је безимени аутор Ареопагитик – визионар, онда указивања на

визионара у делима Отаца Цркве као на високи ауторитет у продужетку

века, могу изазвати само осмех или осећај жаљења на слепоћу оних, које су

тако лако обманули; а то значи, да Свети не владају духовном

пронициљивошћу, да је предање Цркве лажно, да сагласје Светих Отаца о

ауторству Светога Дионисија није ништа друго, до брбљање наивне деце.

Али овим се не исцрпљују последице антидионисијевске критике. Сада

протестант може рећи: „Погледајте на Православне, колико су они

непринципијелни: свештеник се у храму моли Светом Дионисију и

савршава службу у дан његовог помињања, а професор богословља на

духовној академији говори о томе, да Дионисија као аутора „Ареопагитике“

нема, да је то само „митолошко лице“.

Ко лаже онда: Црква или академијска професура? Ако је Дионисије

псеудо, то значи, да су се људи који стоје у храму молили упразно.

Штавише, молити се непостојећем, значи, молити се „оцу сваке лажи“. Ако

би Православни били принципијелни, онда би они избацили службу


http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/kome_smeta.htm

Светом Дионисију, објавили незнање оних богослова, који су се ослањали на

„Ареопагитику“, објавили дела Ареопагита апокрифима. А ако је Црква

истинска у литургици и предању, онда би метлом изагнала оне, који

клевећу Светитеље надимцима „псеудо“, што значи „лажов“...

Али није у томе главни циљ дискредитације Светог Дионисија, већ у

нечему другом. Теософи желе да сравне све конфесије и све религије, да

уведу у богословље принцип релативизма – релативности и плурализма –

множине истина.

Религија мора постати адогматична и затим се изродити у

егзистенцијални емпиризам, то јест, у мрачна и безсадржајна мистичка

осећања, где у суштини дела одсуствује сам објекат религије и повезаност са

њим.

Истина је једна, једноставна и монолитна, али Божанска истина, будући

апсолутна, не може бити примљена људском свешћу адекватно и

синтетично. Религиозно искуство, засновано на објективном искуству Цркве,

укључује човека у поље вечних божанских енергија, даје души увереност у

јединственост божанствене истине, док се у области људске речи, јединство

и јединственост дробе и предају кроз антиномију – спољашње противречне

тврдње, које зависе од ограничености самог људског разума – субјекта

познања. Целостно примање не може бити изражено речју, оно се смењује

издробљеним и аналитичким описом својстава и пројава. Теософи,

спекулишући о неизбежним словесним антиномијама, хоће да

објективирају те антиномије и да укључе принцип еклектике у Биће Самог

Бога, а при томе „је све истина“ и у исто време, истина ишчезава, то јест,

сама истина престаје да буде једна и монолитна и претвара се у бесконачни

број релативних истина. Све постаје истовремено и „да“ и „не“.

Душа дијалектике је учење о истоветности противречности. Пантеиста

Ајнштајн, основавши принцип релативизма у физици, изразио је то у

следећој формули „Бог и демон – равне величине, само са различитим

знацима „+“ и „-„.

Машта савремених теософа је да дијалектиком оснују истоветност Бога

и сатане, да предметом свог култа учине неку бого-сатанску суштину, као

свејединство противречности, као свеприродност свега постојећег. И овде,

на путу ка сатанској дијалектици, почетак који је скривен у дубинама векова,

као етапе се јављају неоплатонизам, теософија бемеа, дијалктика Хегела, које

су наишле на препреку у богословљу Светог Дионисија Ареопагита, а

управо у његовом умно-видећем методу примирења и схармонирања

антиномија у схватању о наткатегоријалном постојању и својствима,

присутних у Богу.


У философији тај метод треба називати дијалектичким негацијама, јер

ми условно употебљавамо тај, не у потпуности тачан израз. Ево

најједноставнијег примера дијалектичке негације:

1. Бог јесте суштина;

2. Бог није суштина, јер се суштинама називају Његова створења.

3. Бог је над – суштина.

Овде “да” и “не”, не противрече једно другом, не постоје “паралелно”

једно са другим, већ се претварају у највише “да”, у “да”

надкатегоријалности. Овде се укида принцип релативизма и догме добијају

највиши степен постојаности – надстепен апсолутне истине. Да се

богословски и философски боре са Светим Дионисијем теософи се нису

решили.

Прејасно би се, при поређењу њиховог критичког лајања са делима

Дионисија, пројавила њихова философска беда, па су зато предузели другу

тактику: дискредитовати личност Дионисија, убедити људе, да је он

талентовани лажљивац, који је умешно заводио Свете Оце и овековечио свој

труд под псеудонимом апостолског мужа.

Етикете „псеудо“ су сада ушле у моду, посебно након антибиблијске

критике, која је у лицу Лесинга задобила посебно агресивни карактер.

Лесинг је написао познати комад „Натан – мудрац“, која се односи на

времена крсташких похода. У њему је хтео да покаже моралну

суперироност Јудеја и муслимана над хришћанима. Натан – мудрац је образ

толерантног мудраца, идеала теософа.

Непознато је, да ли је Лесинг створио мудраца Натана, или је Натан –

мудрац, створио Лесинга; али учешће обојице у дискредитацији

хришћанства је несумњиво. Нажалост, већина Православних

богослова, хипнотисаних речју „наука“, почели су да имену Дионисије

додају реч „псеудо“, то јест, лажни, а зашто?

Мислимо „страха ради европскога“. Зар неће „тројански коњ“

релативизма ући на врата наших академија уз садејство нашег

сопственог немара и необазривости?

[1] Свети Јован Дамаскин у свом чувеном делу „Тачно изложење Православне Вере“

(књига 2; глава 3) пише: „Како говори Најсветији, Свети и Велики у

Богословљу, Дионисије Ареопагит...“ (прим. уредништва).


http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/kome_smeta.htm

Мистика – очевидност вере


У чему се мистика разликује од религије?

Мистика собом представља доживљај вечности, осећање највише

стварности, осећање тога, шта је тајанствена Суштина, Која стоји над

текућим потоком времена, иза граница материјалног света и у исто време,

прониче у ту материјалност и осветљава је.

Мистика је доживљавање тајанственог састанка са Оним, Који је

неуловљив за људску мисао, недоступан за телесна осећања, неизразив

речју, са Оним, Који је истовремено близу нама и бесконачно далек, Који

нас тражи, али жели, да би и ми тражили Њега, Који је највећа срећа за

човека, али за задобијање Њега, треба се одрећи себе и покорити Му свој

дух. Ако питате мистика за Име Божије, он ће рећи: прво име – Онај Који

Јесте, а друго – Непостижни.

Религија је неодвојива од мистике; она се обраћа целој личности

човека, открива пут и средства за вечно богопознање. Основа религије је –

Откровење, које се прима кроз веру. Религија даје знања, која се потврђују

мистичким опитом. Вера открива Бога као Личност и одређује услове, при

којима се коначно може сјединити са бесконачним кроз озарења Божанском

Светлошћу.

Откровење је обраћено трима силама душе: разуму – догматика, вољи

– заповести и правила Цркве, осећањима – богослужење и молитва.

Мистика је језгро или само срце религије. Без мистике, религија се

распада: догматика постаје философија, моралност (заповести) – нормама

друштвеног морала, а богослужење – естетиком; ван мистике, Црква собом

представља социјално-историјски институт.

Без религија (овде имамо у виду Православље) мистика остаје

субјективним аморфним стањем; а како духовни свет садржи у себи духовно

зло, сконцентрисано у палим ангелским суштинама, онда мистика ван

религије, или мистика сједињена са лажним религијама, приводи човеку

демонизму.

Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви – тог

највишег критеријума духовне истине. Зато нам се теософија и екуменизам

представљају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и

демонске лажи.

Православна мистика је заснована на осећању тајне и поштовања пред

Творцем света, а у неком смислу – пред Његовом творевином, у којој мистик

види сенке Божанства. Мистика је нераскидиво повезана са аскетизмом.


Првородни грех, поразивши цело човечанство, пројављује себе у

демонским импулсима и страстима.

Човек је – комбинација добра и зла, узвишеног и приземног. Он се

налази у постојаном стању унутрашње борбе са самим собом. Он је

раскршће тамних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља је

налик на магнет, који се колеба између два пола – добра и греха. Његово

срце је – драгоцени камен, који он може подарити Богу или предати сатани.

Зато је за мистика неопходан аскетизам и послушност Цркви. Без

аскетизма, који укроћује страсти људске природе, и без послушности

Цркви, као источника освећења, он остаје без помоћи Благодати – те

јединствене силе, која је способна да обузда демонске импулсе у човековој

души.

Католицизам је изопачио схватање првородног греха и тиме је успавао

човека. Он је аскетизам свео на минимум, оставивши га као посед само

ретким монашким редовима. Протестантизам, обично гледа на аскетизам

као на патологију. Католицизам је разрушио зидове аскетике, а

протестантизам је туда однео последње камење за изградњу световних

станишта. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умерености, поретка

и штедње.

У католицизму и протестантизму мистика је уништена или

деформисана. У једном случају њу замењује морал, у другом – она задобија

окултни карактер. У наше време постају популарни различити окултни

покрети и школе.

Човек изгубивши или изопачивши своје мистичко осећање, своди

религију на морал, и зато никако не може схватити каква је разлика

између Православља, католицизма и протестантизма. Они му се чине, као

историјске традиције, и он се узрујава, зашто се хришћанске конфесије, а

затим и све религије не би сјединиле једна са другом на основу заједничких

моралних принципа.

Веру у Православље, као јединствену могућност истинског,

благодатног богоопштења, он сматра дефицитом љубави према људима,

конфесионалном гордошћу, мрачњаштвом, а у неким случајевима,

злочином против човечанства. Ако јувелир не може видети разлику између

драгоцених метала и камења, и када би тврдио да су они једнаки, њега би

назвали незналицом. Највише знање јувелира се пројављује у умећу

разликовања особина материјала и одређивању њихове вредности.

Ако се човеку сви предмети чине обојени у једну боју, то говори онда не

о ширини погледа, не о будности очију, већ о болести вида. Ако би човек

изјавио, да међу философским системима нема разлике, да се сви они


подударају у главном, назвали би га онда незналицом, који није упознат са

различитим философским постулатима.

А овде ми утврђујемо једно, да је без мистике немогуће схватити и

оценити Православну веру, да човек, лишен мистике неће бити

Православан, како он себе сматра, већ теософ или рационалиста

Православног обреда.

Немогуће је без мистике и аскетизма осећати стварност Православних

догмата, а без исповедања догмата и учешћа у Црквеним Тајнама стећи

богатство мистика – Таворску светлост. Лажни мистик пред собом види

одблеске пакленог пламена који позива и води његову душу у непробојну

таму.

Зато је за нас, Бог – Живот живота и Светлост светлости, Православље –

тајанствени Синај, где се Божанство јавља човеку, вера – највиша истина, а

мистика – очевидност вере.

Може ли верујући човек да буде

материјалиста?


Нажалост, долазимо до признања да може, и при томе, хибрид

спољашњег хришћанства и неверја, собом представља посебну разноликост

савременог човека. Неверје под видом хришћанства може имати неколико

основа.

Први вид таквог хибрида јесте „партијско“ хришћанство.

Например, говоре: „Ти си Рус, мораш бити Православан“. При томе се

губи смисао Православља, као стремљења душе човека према свом

Првообразу, општење са Богом, укључење у тај систем духовних вредности,

која, почињући на земљи, преображава човека и чини га саучесником

божанског живота.

„Ти си Рус, зато се мораш поклонити Перуну“, могао би рећи

незнабожац у време кнеза Светослава.

Хришћанство је – поглед на свет, који разматра земни живот у

перспективи вечности. А „партијско“ хришћанство по етничкој

припадности види у Хришћанству само факторе националне традиције и

културе. Овде је хришћанство – костим, који треба облачити за

демонстрацију своје националности; а какво је срце скривено под њим – то

је непознато.


Различити политички и социјални савези и партије, у чијим

уставима хришћанство улази као обавезно вероисповедање, такође

профанишу само схватање Цркве, која не може бити учасница никаквог

савеза. Например, либерално-хришћански партија собом представља

карикатуру на хришћанство, која се мало чиме разликује од баналних,

антирелигиозних карикатура.

Други вид овог хибрида је – модно хришћанство. Када падају

режими, који су се ослања ли на атеистичку диктатуру, онда се

хришћанство разматра као алтернатива претходној деспотији. Лица, која се

нису замислила над питањима погледа на свет и која су гутала пилуле

атеизма, без жвакања, сада тако лако постају хришћанима, чак не

схватајући, шта се са њима догодило. Раније су они из новина читали да

нема Бога и поверовали у то; сада су прочитали у новинама, да има Бога и

такође су то примили, не променивши у суштини ништа у својој души.

Међутим, поред тога, ипак су променили изглед: почели су да носе

крст као украс и да долазе у цркву, јер је то мода и савремено је – односно то

је добар тон. Али мода се не може дуго продужавати.

Ако човек не живи хришћански, онда ће противречности између

основних потреба хришћанства и савременог света све више да се откривају

у таквим људима; код њих сазрева унутарње незадовољство Црквом.

Духовна лепота хришћанства се показује као несхватљива и недоступна за

оне, који не мењају сами себе. Човек, који није поново рођен духовно,

долазећи у цркву, не види цркву. Ефекат новине ће проћи и таквом човеку

ће у цркви просто, напросто постати досадно.

Трећи вид хибрида је – прагматизам. Човек расуђује приближно

овако: „Откуд ја знам, да ли Бога има или нема; може бити, да Он постоји.

Зашто се онда у таквом случају не користити Његовим постојањем и не

узети од цркве оно, што се „пословни и интелигентни човек“ стара да нађе у

стовариштима људске историје? Чим у цркву долазе људи, значи, они

нешто добијају, зашто онда не бих пробао и ја?“

Застанимо на једној од подврста религиозног прагматизма – теософији

и окултизму. Овде се Бог замишља као извор неке енергије. Код тих људи

одсуствује било какво јасно схватање хришћанства, чак и ако су светски

образовани. Код њих се меша све: Јеванђеље, окултизам, магија,

штајнеризам, хришћански Светитељи и тибетанске махатме, Православни

монаси и индуистички јогини.

За њих су то људи, који су помоћу неких тајних знања задобили

енергију, недоступну за световњаке, енергију, коју „пословни човек“ може да

употреби у својим циљевима утицаја на друге. Такви људи се или

разочаравају у цркви, ништа не добивши, или продужују своје потраге,


например: на неком месту под куполом храма је потребно стати, да би се

задобило више енергије, неко од присутних им одузима ту енергију, итд.

Такви људи често потпадају под јавна дејства демона и осећају у себи његову

призрачну силу, а скривени вид опседнутости, примају као духовна

достигнућа.

Каква су поред свега тога, разлике између истинског хришћанства и

лажног, не у догматском, већ у животном, рекли би свакодневном, смислу

те речи?

Верујући човек има неки идеал, образац, коме стреми, то је

приближење Христу кроз благодат Духа Светога. Неверујући не тежи да

измени себе, он живи сопственим страстима.

Хришћанство је – у значајном степену област воље. За неверујућег не

постоје идеал, коме он стреми. Он живи између два пола – жеђи за

насладом и страха; он жели да Бога има као гаранта за своје земаљско

благостање, више од свега представља Бога као неко безлично енергетско

поље и жели да постане акумулатор те енергије.

Хришћанство претпоставља не само чистоту циља, већ и чистоту

средстава. Неверје је, по правилу, неразборито у средствима. Оно се стара да

оправда обману, лукавство, лаж, али разобличава себе у томе, што тржи

пролазно и земно. За достизање духовног лаж није прихватљива, а Богу није

неопходна помоћ грешног човека.

Ево, стојимо пред чудном сликом. Већина људи у нашем региону

називају себе хришћанима, али у исто време, већина њих се помирила са

лажи и развратом, који су постали стил и атрибут савременог живота.

Имамо Православље, добили смо га као дар, али у исто време ми га

издајемо и мењамо, не само зато што грешимо, већ и зато што смо се

помирили са грехом, као са нечим природним и неопходним.

Други народи нису имали и немају те благодати, која је дана

хришћанима, зато су они мање одговорни пред Богом. Господ нас кажњава

за постојану издају, за оно што називајући себе хришћанима, лажемо Га.

Видимо и осећамо те казне, али не схватамо њихове разлоге и зато нас

те казне не отрежњују.

Не може наследити Царства


У периоду Васељенских Сабора јереси су имале претежно тројични и

христолошки карактер. Духовни и интелектуални напори православних

богослова били су управљени на то да са тачношћу, која је могућа за


човечији језик, формулишу догматско учење о Светој Тројици и о Христу као

Богочовеку. Црква је схватана као непосредна, емпиријска реалност, која се

душом може доживети, као поље божанске светлости и благодати, као

животворна атмосфера у којој се рађа и формира човекова личност, као

ваздух којим дише човечија душа.

Црква је Тело Христа Спаситеља, а Божанска благодат - предвечна,

свагда присутна у Божанству (као зраци у извору светлости) - пребивајући у

разумним, по образу Божијем створеним бићима, образује Цркву: савез твари

са својим Творцем, савез који има за циљ јединство, савез у коме се оно коначно

вечно приближава бесконачном, задобијајући његова својства и савршенства.

Црква је у периоду Васељенских Сабора била за верујуће иста таква

очигледност какав је био сам живот. Зато су Свети Оци назначили само

најопштија, онтолошка својства Цркве: јединство, прејемственост, светост и

саборност. Ван Цркве, као ван Логоса и Божанске Светлости, почињала је

област таме и хаоса, којој Свети Оци нису судили и нису је одређивали, а

утолико пре нису је упоређивали са Црквом. То је била област духовног

инобитија, деструкције и распадања.

Свој однос према јересима, расколима и иноверју сва патристика је

изразила речима св. Кипријана Картагинског: "Ван Цркве нема спасења".

Ово је билодовољно. Свети Оци се нису ни бавили сецирањем леша да би

сазнали који су органи повређени мање, а који више. Леш који се

распао и изгубио човечији облик или још неукочени мртвац,

подједнако немају у себи живота. Питање шта је ту боље или горе -

бесмислено је.

Ван Цркве нема Христа као Спаситеља, ван Христа нема вечног живота.

То је био аксиом целокупне древне Цркве. Сада, када се снизио духовни ниво

хришћана и укљученост у црквени живот је ослабила, Црква се од очигледне

реалности претворила у проблематику. Њу све више представљају као

апстракцију и спекулативни појам. На Цркви почињу дапримењују

аналитички метод, то јест умртвљују је као живи организам и разматрају као

збир својстава и резултат историјског процеса. Може се наћи мноштво

сличности између леша и живог човека, али се при том игноришу основни и

најважнији појмови - живот и смрт.

Екуменизам у својој основи јесте губитак схватања Цркве као живог

организма и тражење спољашње (привидне) сличности међу конфесијама као

одређене ритуално-догматске статике. Екуменистичке молитве јесу коло у

коме живи плешу са мртвацима: у загрљају живога мртвац остаје мртвац,

њему се за време тог необичног, рекли бисмо - "шаманског", плеса не враћа

живот, али ће живи бити заражен отровом леша. (Разуме се, говорили смо о


заједничком, међуконфесионалном учешћу у Светим Тајнама, а не о општењу

међу људима.)

XX век је век претежно еклисиолошких јереси. Овај век је

породио "талентоване прејемнике" древних јересијарха, али није дао

богослове који би по узвишености свог духовног живота могли да се упореде

са древним учитељима Цркве. Зато заштитници Православља често

сами прибегавају аналитичком истраживању Цркве: њеном растављању

ирашчлањавању на делове и фрагменте, на периоде и друштвене околности, то

јест методу плитког рационализма - језику својих противника. Изгубивши

вечну благодат као суштину (супстанцију) Цркве, они прелазе на њене атрибуте

и, испустивши из руку "Аријаднину нит" - Предање, лутају по лавиринту,

натрапавајући на зидове уместо врата.

Чини нам се да је болна тачка у савременој еклисиологији питање које је

већ одавно решено, али је поново постало проблем: о причасности или

непричасности јеретика благодаћу и о могућности спасења ван Цркве.

Унеколико скренувши са теме, указаћемо на то да је најнеуспелији покушај да

се реши питање узајамног дејства благодати Божије ицелокупности божанске

творевине (Космоса) такозвана софиологија - доктрина философирајућих

декадената из школе Соловјова, који су себе сматрали носиоцима

обновљенашког православног мишљења. Та мрзовољна интелектуална елита

већ у 40-им годинама прошлог века постала је "лагуна стараца" и, као у сну,

сматрала себе за мождани центар Православља.

Пошто се неки модернисти-обновљенци (обновљенаши) позивају на

софиологе (о. Сергија Булгакова и друге), дужни смо да напоменемо да сама

софиологија представља покушај савременог и, у својој суштини, паганског

хуманизма да "разнесе" зидине Цркве и да подрије њену догматску

страну. Православни издавачи су 60-их и 70-их година XX века штампали и

објавили дела Флоренског и Булгакова без њиховог било каквог озбиљног

критичког приказа или философског коментара. Познати софиолог, бивши

марксиста, а затим протојереј, о. Сергије Булгаков пише: "Космос је

литургишући организам", то јест: "космос је Црква". Али космосу припадају и

незнабошци (пагани) који приносе жртву Молоху и Ваалу; космосу припадају

атеисти - потпаљивачи цркава и јеретици - попут аријанаца; космос обухвата

духове преисподње - о каквој то литургији уопште уче софиолози?

Приношење деце на жртву идолима, рушење и скврнављење олтара и црна

миса у паклу - зар је све то само мозаик у космичкој литургији?

Софиологија представља десакрализацију свега светог и

рецидив платоничко-гностичког пантеизма у хришћанству; у моралном

погледу - понављање јереси Оригена као лажне наде на спасење. Уосталом, у


софиологији чак и нема наде - тамо је увереност у свеопште враћање

првобитном свету чистих идеја као неизбежном финалу самог бића.

У софиологији спасење се не представља као избор слободне воље и

подвиг вере, већ као неизбежност. Зато слободна воља као богоподобије

постаје илузија, а личност - фикција. Христу као Спаситељу у софиологији

нема места. У најбољем случају Он постаје морални идеал и пример за људе.

Кад софиолози сматрају себе православним, (попут професора Владете

Јеротића, прим. уредништва Православног одговора), онда је то само зато

што нису доследни до краја. Уосталом, духовна лаж никада не може да буде

доследна.

Софиологија је такође пантеистичка теорија излажења душа-идеја из

плироме (првобитне пуноте бића у Божанству) и њиховог враћања у

плирому. То је реанимација паганства, брижљиво

прикривеног хришћанском терминологијом.

Кредо софиологије је: "Ја сам потенцијални бог, зато је биће божанско, а

ја постојим". Треба рећи да су се софиолози већ у 30-им годинама XX века

активно укључили у екуменистички покрет, осетивши да су тамо на своме:

карактеристично је да софиолози симпатишу (римо)католицизам, видећи у

римском марионизму, можда не сасвим оправдано, - аналогију култа Софије у

личности Дјеве Марије.

Пред нама је необично тежак проблем да дамо словесну формулацију

спасавајуће благодати и њених дејстава ради оцене софиологије. То

премашује наше снаге и не спада у надлежност комисија, већ само Сабора

чије би одлуке и мишљења прихватила Црква.

Благодат је сила и енергија која истиче (извире) из саме

суштине Божанства. Силом Божијом све је створено, све постоји и све се

одржава. Ван благодати налази се само небиће, и то као апстрактна и

спекулативна могућност, као неодређени негатив без предиката. Али ми

не можемо да разматрамо биће само као емпиријску датост или процес. Са

становишта религиозног мишљења биће треба да има коначни циљ, без тога

само биће је бесмислица и случајни пљесак таласа из тамних дубина хаоса.

Дакле, благодат је сила Божија, која ствара и даје твари биће са одређеним

циљем.

Тај циљ је откривен у Светом Писму и код Светих Отаца: то је вечно

приближавање Богу, у коме се створено биће раскрива у новим дубинама и

открива у новим, ступњевима и успонима. Циљ постојања човека и видивог

света учешће човечанске природе у Апсолуту кроз благодат и укључивање у

божански живот. То је оно што су Свети Оци називали обожењем. Ту

благодат добија конкретније одређење: то није само стваралачка него и

спасоносна сила Божија, енергија Божанства која има одређени циљ и у којој и


кроз коју се остварује предвечно назначење човека. Спасење је синергијски чин,

у коме се човекова воља сједињује са божанском вољом, то јест потчињава се

благодати и омогућава благодати да дејствује у души човека. Благодат је

живот и истина.

Где нема истине тамо нема вечног живота, тамо је дегенерација бића и

вечно распадање, које престаје да буде живот, али се не претвара у

небиће. Грех је интелектуална иморална лаж чији је почетак, извор и

оличење сатана. Човек треба да кроз покајање, силом благодати одолева лажи

свога живота, али за то му је неопходно да има поуздани критеријум истине, а

не своје субјективне представе о њој. Такав критеријум је Црква која чува

Откривење. Стога, само у Цркви, у њеном светлосном пољу може да се

оствари спасење - сједињавање душе са благодаћу Божијом.

Човек који припада јеретичкој заједници упија свом својом душом отров

догматске лажи. Због тога се он налази ван благодати, ван Духа Светога, Кога је

Христос назвао Духом Истине.

Пред нама је Питање: јесу ли делотворне Тајне јеретичких цркава које

имају апостолско порекло?

Католичка црква гледа на Свете Тајне са формалне стране: ако је

испоштован скуп услова, онда се Тајна савршава, независно од дејства саме

Тајне на човека. Ту Света Тајна личи на хемијску реакцију која се понавља уз

поштовање одређених услова и постојање основног материјала. У

Православној Цркви човек није само објект Свете Тајне, него је такође и

субјект, то јест Света Тајна без личности и воље човека постаје неделотворна, у

принудној Тајни не дејствује Бог.

Ако би се Света Тајна савршавала у јеретичкој заједници, то би се

сваки пут за јеретика претварало у одбацивање благодати, у

метафизичко проклетство. Зато не можемо да допустимо истинитост Светих

Тајни код јеретика на основу саме (идеје) божанске љубави, иначе бисмо морали

да претпоставимо да не постоји само спасавајућа благодат, него још и друга:

осуђујућа и погибељна - примање Свете Тајне од стране јеретика било би као

неопрезно додиривање електричног вода високог напона. Рећи ће нам: зашто

онда Црква прихвата крштење које су савршили католици, монофизити и неке

друге јереси? Али, као прво, то се не односи на вероучење, већ на праксу која је

у Цркви била разноврсна.

У грчким црквама до XX века најчешће су јеретике примали кроз

крштење; у Грузијској Цркви Руисо-Урбнијски Сабор (XII век) донео је одлуку

да се монофизити такође примају само кроз крштење. У овој разноврсности

чува се један непоколебиви принцип: Црква има право да прими јеретика у

оној форми коју је сама одредила. Тада ће благодат која постоји у Цркви

надокнадити и даровати не само оно што недостаје и што је оскудно, него и


оно што не постоји у јереси. Пророци и праведници Духом Светим су

васкрсавали мртве. Црква, која има Духа Светог у већој мери него било ко од

највећих угодника Божијих и чудотвораца, може да дарује благодат - духовни

живот онима који пребивају у духовној смрти.

На разне начине су се збивала чуда васкрсења мртвих: пророк Илија је

васкрсао умрлог молитвом, пророк Јелисеј - додиром, преподобни Пимен -

заповешћу, а резултат је био исти - душа се вратила у тело и мртвац је

оживео.

Црква може да користи формулу крштења коју су произнели јеретици,

ако је она истог значења као православна формула, као да се служи празним

алавастером да би га напунила миром, али може да изврши крштење поново,

то јест да изнађе форму и испуни је садржајем. То је надлежност, а не

самовоља Цркве. Зато прихватање спољашње формуле крштења или

рукоположења, савршене у јеретичкој заједници која има формалну

апостолску прејемственост, уопште није признање благодати која је преостала

и делимично постоји у јереси, већ је то широко право саме Цркве - да даје

живот изговореној речи (формули Свете Тајне уз постојање одређеног

услова) или да је поново изговара.

По нашем мишљењу бесмислено је поставити питање о томе у којој

конфесији је више или мање благодати. Благодат се не мери на ваги и не

одмерава било каквим мерилом. Благодат је божанска сила, бесконачна и

апсолутна као и само Божанско биће. Учење о делимичној и релативној

благодати јесте изопачавање појма саме благодати: од нестворене и вечне

њу праве (сматрају) створеном и привременом, па чак и непотпуном.

Рајски живот је царство благодати. Царство унутрашње је богоопштење

као стање душе, а спољашње је живот светих, сједињених међусобном

љубављу. По речима св. Кипријана Картагинског: "не може наследити

Царство онај ко се налази ван Цркве, којој је обећано Царство".

О блаженом сиромаштву


Сви људи себи желе добро, али скоро нико не зна, шта је истинско

добро. Чак и они, који признају да је Бог истинско добро, говоре о томе

теоријски, али у свакодневном животу траже добро у задовољавању својих

осећања и страсти. Сваки човек воли себе, више него другог, а што се тиче

подвига самоодрицања па чак и одбацивања свог живота ради других, то се

догађа зато, јер човек у таквом подвигу види добро за себе.


Зато се аскетизам јавља као пут познања истинског добра и одсецања

страсти, које уопште не представљају добро, већ самообману. Да би Бог био

главни садржај нашег живота, треба опитом познати да је Бог добро,

доживети то у сопственој души, а као средство познања јавља се пажљива

молитва. Сада ћемо навести пример: учитељ у учионици пише по табли,

али без обзира на његове напоре, слова и знаци се не виде, јер је табла

ишарана и исписана; требало је раније припремити таблу, иначе ће напор

бити без плода. Табла – то је наша душа, ум и сећање; ако је наша душа

испуњена световним утисцима, онда је она налик на стару, исписану таблу,

на којој нема места, где би Бог, кроз молитву, написао Своје речи. Речи

молитве се не привијају таквој души, оне се само зазвуче ваздухом и нестају,

и човек, не познавши какво је добро Господ, тражиће добра у овом свету, од

узвишених, као што је уметност, до грубих и порочних, али сва она

припадају земљи.

Зашто су свети тражили самоћу? – да би сачували таблу своје душе за

молитвене речи, незагађеном, неоштећеном, неисписаном другим речима.

У томе се састоји велико благо ћутања и безмолвија, што човек долази сам

себи, јер се таложи муљ његове душе, јер наступа тишина помисли, што са

мањом упорношћу из сећања изничу слике и помисли, јер душа постепено

постаје способна да одражава небеску светлост.

Душа, испуњена спољним утисцима, загњурена у бриге, налик је на

врећу, до врха испуњену земљом; она не може да одговори на молитвене

речи, а молитвене речи јој се привијају. Оне су туђе једна другој, и као да

желе да раскину такво насилно сједињење.

Душа, обремењена земљом, не осећа укус молитве, и зато Бог за њу

постаје нешто далеко, некаква будућа перспектива, о уместо стремљења ка

јединству са Богом, у њој се јављају помисли; поживећу по својој вољи,

испробаћу све на земљи, а затим ћу се покајати и Бог ће ми опростити.

Овде Бог за душу постаје страна сила. Човек жели да би му Бог

опростио, као што судија опрашта преступнику, и поставио га на најбоље

место; а о томе, да је спасење пре свега, унутрашње стање душе, човек не мисли.

Овде се образује као неки порочни круг. Човек не може да се моли, и зато не

љуби Бога. Човек не љуби Бога, и зато стреми земаљским забавама; човек је

своју душу испунио спољашњим утисцима и страсним сликама, и зато не

може да се моли. Шта му је чинити? – Оно, што чини лекар у вези са

болесним, отрованим човеком: у почетку му даје еметик, да би избацио

отров напоље, а затим већ даје друге лекове.

Зато човек мора да иде ка Богу кроз одсецање спољашњих утисака,

непотребних знања, јер многомислије смета концентрацији пажње и чини

молитву површном, да се бори са страстима, које узнемиравају и разарају


његове емоционалну силу, постаје неспособан да срцем доживи молитвене

речи.

Осим тога, страсти раслабљују нашу вољу, и тешко нам је да

употребимо продужене напоре за пребивање у молитви. Овде је још један

аспект заповести: „Блажени сиромашни духом.“ Сиромаштво од световних

информација, од непотребних вести, за човека отвара унутрашње богатство

молитве, у којој су закључена највиша знања, недоступна и невидљива свету.

О васпитању деце


Почећемо са опште познатим истинама. Кад биљку не заливамо, она

вене и сахне. Кад биљку заливамо обилно, тако да се њен корен све време

налази у води, она трули и такође пропада. Нашалост, неки родитељи

заборављају да детиње душе имају потребу за разумном строгошћу и

разумном нежношћу. Недостатак или сувишак једног или другг подједнако

квари њихове душе.

Прва грешка је као кад неумешни баштован потапа младе изданке у

воду – то је култ детета.

Оно постаје некрунисани цар породице, његове жеље се без поговора

испуњавају, а родитељи сматрају за најтежи преступ кажњавање детета или

само ускраћивање њему било чега. Дете сматра да су родитељи створени

због тога да би му служили. Касније ће оно захтевати исти однос према

себи, који се грачничи са паганским поштовањем идола.

Дете, размажено нежношћу и пажњом, када се судари са животним

тешкоћама, биће неспособно да процени самога себе, чиниће му се да је

сав свет неправедан према њему, да се његови тобожњи таленти смишљено

игноришу и да су изнад њега постављени људи, ништавни и достојни

презира.

Живот таквог детета најчешће је непрекидни конфликт са средином

која га окружује и некакав скривени перманентни рат са својим колегама па

чак и са сопственом породицом. У детињству су му родитељи нехотице

усадили у главу мисао да треба да буде средиште брига и пажње, али га

живот неугодно изненађује својим лекцијама и стално га избацује на

периферију, а у ствари – на своје место, и тај човек скупља у свом срцу

увређеност и бол. Дете које се научило само да узима, а да не даје ништа у

замену, које је навикло само да упија туђу топлину, најчешће постаје

егоиста, а родитељи постају прве жртве његове бездушности. Они су сами


избрисали своју личност пред дететом и научили да гледају на себе као на

инструмент његове воље и жеља.

Источни народи имају веома жалосну пословице: „оца и мајку до краја

гледаће немили син“. Ако су родитељи богати, „обожавано“, а једноставније

речено, претераном пажњом размажено дете, настојаће да претвори у злато

чак и њихову крв, а ако су сиромашни, заборавиће да они постоје и

сахраниће их у своме сећању пре него што им кости буду спуштене у гроб.

Пуноту и срећу живота пружа љубав.

Одгајивши своје дете као егоисту, родитељи су га самим тим покрали и

лишили најважнијег – умења да воли и учинили су његов живот баналним,

празним и дубоко несрећним, ови родитељи сматрају да су учинили за своје

дете све што је могуће, а у ствари поступили су као његови најљући

непријатељи. А како често размажена, самовољна и страсна душа постаје

паразит за своје ближње или тражи нова уживања у пороку.

Друга грешка. Родитељи лишавају своју децу љубави и нежности. Они

наступају као строги контролори целокупног њиховог живота. Њихова

правила су – забранити и не допустити. Сваку самосталност детета они

схватају као потенцијалну опасност и сматрају да су дужни да руководе

сваким деловањем и сваким поступком, да се у све мешају и да свему дају

своју оцену. Дете се осећа као у полицијском уреду, где не сме ни да

помакне руку да не би добио оштру опомену, као ударац прутом. Родитељи

разговарају са њим, тоном безгрешног пророка, и уверавају да је то стално

психичко насиље највеће добро за дете, за које ће он њима благодарити

целог живота.

Такво васпитање може да створио два типа људи. У првом случају то је

човек са угушеном иницијативом. Њему је тешко да донесе било какву

одлуку, он очекује да му заповеде, у њему је вечита бојазан, вечити страх од

грдње и повике и од тога да ће груба рука продрети у његову душу.

Овај човек се лако потчињава другоме, ономе ко има јачу вољу, чак

штавише: он тражи оне, који би за њега донели одлуку. Кад је човек много

година провео у затвору, после тога може да осети страх од слободе. Њега

плаши простор иза капије затвора, на који је заборавио, будући да је био

стрпан у затворску ћелију. Било је случајева када такви затвореници нису

могли да живе у свету и поново су настојали да се нађу у затвору.

Обично родитељи са надменим мишљењем о себи, постају полицајци

према свом детету, гуше га и сламају његову нејаку вољу и чине га такође

створењем без воље за живот, које се стално колеба.

Док у првом случају, родитељи, који гуше своје дете у претераној

нежности и пажњи, задовољавају страст душевног сластољубља, то у другом

случају родитељи-насилници, задовољавају страст свога властољубља на


рачун детета. Али осим безвољних људи, од таквог васпитања могу да

израсту исти такви тирани који као да ће компензовати ропство свог

детињства, истом таквом психичком тиранијом над другима и који ће се,

због увреда претрпљених од својих родитеља, накупљених у подсвести,

светити својој породици или потчињенима у служби.

Умешност васпитавања детета једна је од највиших уметности, за коју

пре свега треба васпитавати себе и учити дете личним примером. Али

ово умеће многи родитељи су претворили или у некакву љубавну игру, или

у непрекидни рат са својим дететом, као са непријатељем.

Јапанци имају пословицу: „Подједнако је сурово размазити дете или га

истерати из куће.“ И у једном и у другом случају дете ће се осећати

одбаченим и занемареним у овом свету. Има родитеља који непрекидно

говоре својој деци: „Посветио сам свој живот теби, жртвовао сам за тебе

своју срећу“, као да хоће да дете учине вечитим дужником са рачуном, који

никада не могу да плате.

Дете може оправдано да упита: „А ко је тражио од вас да због мене

жртвујете своју срећу? Ја уопште нећу да будем у улози преступника који је

одузео срећу својим родитељима.“

Онај ко воли, са радошћу дарује другоме.

Када родитељи коре своје дете због мајчиног млека које је сисао, због

гаћица које су му куповали, као да му испостављају рачун за то, колико их је

оно коштало, тада човек жели да сакупи све што је добио, да то донесе

својим родитељима, врати им и каже: „узмите своје и дајте ми само једно –

слободу од вечног робовања вашој брижности и доброчинстава.“

Сада ћемо размотрити духовни аспект овог проблема. Свети Григорије

Богослов је рекао: „Тело је од родитеља, а душа од Бога“, зато што родитељи

воле своје. Они сматрају својом дужношћу да детету дају оно што цени овај

свет. А душа детета, његово срце, његов морал јесу питања потиснута негде

на периферију. Ови родитељи купују детету „место“ у животу, али оно што

се лако стиче, мало се цени и лако губи. Морал таквих људи обично се своди

на то да се све може купити, а ако пакао постоји, онда и тамо вероватно

продају воду.Родитељи који удовољавају прохтевима детета у суштини

се труде да купе његову љубав.

У њему се развија одређена усмереност: љубављу се може трговати.

Када му родитељи било шта ускрате, оно тада почиње да им доказује да

љубав „пролази“, или почиње да плаче, или одбија да једе. На тај начин,

поткупљујући га, родитељи уче дете методама уличних штрајкова. Обично

отпор родитеља бива брзо савладан и они купују љубав детета

слаткишима и играчкама.


Таква деца постају лицемери и варалице, и глуме читав низ осећања да

би произвели ефекат и постигли свој циљ.

Грешке васпитања скупо коштају родитеље.

Зато они треба да упамте неколико златних правила: треба развијати

иницијативу детета и не кажњавати га за случајне грешке, већ за свесно

учињено зло. У свим случајевима треба уважавати дете као човечију

личност, не правећи од њега, ни идола, ни роба. Дете ће бити

благодарније родитељима ако га буду учили моралности, пре свега својим

примером, него ако му „купују“ место у животу које му не припада.

Будите само онакви каквим бисте желели да видите своју децу.

О гордости ума


У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми

будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.

Прво је стварање човека по образу Божијем. То је монотеизам. Образ

(слика) не може да буде једносуштан са Праобразом (Прволиком), он као да

је неки одсјај, нека потенција, задати циљ који треба остварити. Овде је

хармонија и разлика између Бога и човека. Бог се јавља праоцима и беседи с

њима. Беседити, односно ступати у дијалог, може Личност са личношћу.

Овде се открива лично биће Бога као највише, савршено и апсолутно биће.

У исто време личност човека сведочи о његовом високом достојанству и

разликовању од осталих ство-рења којима су својствене наследне, врсне и

индивидуалне одлике, али категорија личности за њих не постоји.

Личност подразумева слободу воље и морално држање, и зато је образ

Божији у човеку његов личносни темељ и начело, као датост, а подобије

Божије је могућност да се установи однос према Богу и оствари задатак са

одређеним циљем - богоопштењем као приближавањем образа своме

Праобразу. Бог даје човеку заповест. Заповест је откривење у форми

императива. Бог открива човеку Своју вољу којој овај треба да поверује на реч,

као у оно што је добро. Заповест привидно ограничава човека, али изнутра

продубљује његово биће и открива нове могућности његовог моралног

усавршавања - послушности Богу, а кроз послушност - хармоније са Богом.

Зато у повести о искушењу човека видимо цепање и деградацију његове

свести. Ђаво убеђује Еву да је заповест Божија дата ради тога да људима

одузме могућност да буду господари творевине и да стекну преимућства

Божанства. Овде се Откривењу супротставља скепса у виду рационализма, или

рациона-лизам у виду скепсе. Созерцање првих људи смењује аналитички

раци-онализам. Овде се догађа цепање самог човечијег духа: ум престаје


да види суштину и фиксира феномене (појаве) и својства. Ева

противречи ђаволу, али сам приговор носи рационалистички карактер.

Он говори о последици греха, а не о његовој суштини. Овде рационализам

задобија форму прагматизма. Ђаво обећава праоцима да ће бити као

богови. Ово завођење - једнакост Богу - у разним формама и

варијантама, понављају сви пантеистички системи. Лаж сатане о

богоједнакости човека осећа се у философским и религиозним системима у

којима се човеку приписује једносуштност и једна (иста) природа са Богом,

или се сам човек сматра као модалитет Бога. Позив сатане нашао је одговор и

одјек не само у срцу Еве, него и у лажној мистици, у паганским теургијама, у

гордим философским претензијама. У том смислу праунук Еве, зачет од

сатане, јесте духовни вођа философа - Хегел.

Сатана говори Еви: "Бићете као богови". Овде је први

наговештај политеизма - постојање некаквих непознатих богова. Лажни

богови су демони и зато постати "као богови" - то значи кроз

непослушност Богу и грех постати демоноподобан и демононараван. Само

незнабоштво, настало од богоборства, представља генесис демонологије. Ева је

видела да је дрво добро за јело. Шта значи "видела"?

Погледала другим очима, одвратила своје унутрашње око душе од Бога и

угледала свет ван Бога и творевину - ван свога Творца. Ако је раније за

човека критеријум живота била заповест Божија која је одређивала његов

унутрашњи и спољашњи живот, сада сам човек процењује постојање света и

одређује свој однос према њему. Дрво је добро за јело. Оно престаје да буде

символ послушања, губи свој метафизички смисао и претвара се у пуки

предмет.

Овде срећемо тај нови однос према животу који се назива позитивизам.

Ева види да је дрво милина гледати дрво. Одвојивши се од Бога и изгубивши

созерцање божанске лепоте, душа тражи лепоту у предметима овога света.

Овде је почетак новог приступа свету, новог погледа на свет, који се назива

естетизам или космофилија. Бог проклиње ђавола и говори да ће на трбуху

да се вуче по праху земаљском. Овде се у проклетству ђавола открива

најбаналнији од свих погледа на свет - материјализам. Материјалиста види

само материјалност - тај космички прах и пепео у којима се креће његов ум.

Он "се на трбуху вуче", то јест не види небо - за њега је затворен

духовни трансцедентални свет.

За материјалисту физика је потпуно прогутала метафизику. Он пузи

потрбушке јер свуда тражи материјалну основу. Сама душа за њега је само

функција тела - каснија надградња над трбухом, која је настала у процесу

еволуције. Зато материјалисти, од Епикура до Маркса, носе на себи

проклетство змије - пузе потрбушке по земљи и не виде небо.


Дакле, у библијској повести о кушању праотаца налазимо смештену, као у

генетском коду, историју главних система погледа на свет, којима је човек

покушао и покушава да у својој души попуни губитак Бога. То су

рационализам, скептицизам, пантеизам, позивитизам, естетизам и

материјализам.

А што се тиче још једног погледа на свет - дуализма, он представља

вештачки спој, тачније речено цик-цак између спиритуализма

и материјализма, а не оригиналан и независан поглед на свет. Дуализам је

привремено стање супротстављених начела.

Код Заратустре и код Платона иза дуализма стоји монизам.

У Библији паганске религије се сматрају за демонопоклонство. "Богови

незнабожаца су зли дуси" - говори псалмопојац, а "Господ је створио небеса" -

небеса изгубљена за демона и недоступна за његове следбенике.

Што се тиче философије у њеним правцима које смо набројали, Свети

Оци су је називали "јелинска заблуда", то јест лаж гордога ума.

О изопачењима у молитви


Ако поредимо опис те демонске појаве, која се назива „прелест“ у

делима Светих Отаца, молитвену праксу монашких редова у католицизму,

вежбе јоге и методе многих савремених психотерапеута у ауто-тренингу,

видећемо поражавајућу сличност: прелешћени су у време молитве

визуелно представљали духовни свет и доводили себе до таквог стања, када

су чули гласове духова, које су примали за Анђеле, осећали задах, који су

примали као мирис небеског света, итд., то јест, за њих као за следбенике

Сведенборга, духовни свет се представљао продужетком и аналогом земног

света, само припадајућем вишем степену постојања.

Тешко нам је рећи, да ли су они старали те фантастичне представе

духовног света силом своје маште и тиме се показивали у власти духова зла -

демона, или је демон, као уметник и живописац, полагао у њихову машту

сопствене слике, као да их је припајао њиховој души.

Сво то визионарство је у човековој души изазивало осећање сопствене

изабраности и значаја, које је прелазило у духовну гордост. А како је у

Православној Цркви, којој су они припадали, деловала супротна им сила

благодати, то су не ретко тако прелешћени прелазили у поседнутост.

У западној цркви и пре свега, у највећем по броју и утицају, монашком

реду Језуита, разрађен је циљни комплекс вежби: полумедитација –


полумолитва, где монах, закључавши се у своју келију, визуелно представља

рај и пакао, у сликама, које подсећају на „Божансттвену комедију“ Дантеа.

Поистовећивати духовни свет са сликама и видовима материјалног

света, значи добровољно уводити себе у круг духовне лажи.

Описи духовног света код Светих Отаца су засновани на символу, који

даје не само одређене асоцијације и аналоге за усмерење и уздизање људске

мисли, већ подвлачи условност, т.ј. остаје средством изображења; а овде

симбол постаје фотографија, одраз. Код таквог човека присходи појачавање

душевних осећања до степена соматских осећања: он може да се опече

представама пламена, да осећа бол од мучења, осећа усхићење, налик на

екстазу, када он сликовито себе представља у рају; он може добити ране на

ногама и рукама – то, што називају стигматима, када он унутрашње себе

поситовећује са Исусом, Распетим на крсту.

Свет духовне лажи у који себе уводи језуита, посредством медитације,

показује не само његов религиозни живот, већ и морално осећање.

Други визионар, не мање познат од Лојоле, Тома Кемпијски је

замишљао да њему у келију долази Христос да би говорио са њим. Многи

трактати католичких монаха су написани у форми дијалога са Христом, то

јест, за католика, који поверује у истинитос таквих сусрета, дела визионара

морају да изгледају као продужење Јеванђеља – беседе Христа са

ученицима.

Чини нам се, да је само на основу колективног, распаљеног уображења

могао бити прихваћен догмат о непогрешивости папе. Карактеристично је

да су творци и коментатори овог догмата били Језиуте.

Овде не говоримо о таквим католичким “подвижницама“ као Анђели,

која је представљала Христа у виду вољеног, не у симболичком, већ у

буквалном смислу. Теба рећи, да у сој Православној светоотачкој

литератури не налазимо ни једо дело, које би било написано у облику

беседе Христа са човеком, разуме се осим химнографских дела, која имају

условно-символички карактер.

У јоги су разрађени комплекси вежби, који су способни да развију силе

маштања у фантазија. У врсти „раџа јоге“ која значи „царски пут јоге“,

варирају различите визуелне медитације. Овде се ментална сила човека

проверава способношћу да устројава по својој жељи јарке образе и да живи

међу њима, као у свету који су створили. Сами јогини говоре да су неки од

њихових соматских (телесних) феномена немогући без учешћа духова.

У последње време су тржиште књига напунили различита руководства

у психотерапији, где главно место заузима аутотренинг. Та упражњења су

основана на ауто-сугестији и мисленом контакту са образом, који је створен

сопственом уобразиљом.


Међу свим набројаним појавама постоји некаква генетска веза, а такоће

и изузетна сличност. Треба рећи да сличне методе постоје у зен будизму, и у

неким муслиманским дервишким одредима. Треба рећи, да се визуелно

представљање духовног света јавља не само вулгаризацијом највишег

метафизичког постојања, већ су представе и фантазије су такође тесно

повезане са људским страстима, зато се у сфери религије подижу телесне

страсти и образују лажне духовне доживљаје, то јест, сурогате религије.

Овде је један од разлога, зашто је за нас неприхватљиво екуменистичко

учење о спаситељности свих хришћанских конфесија, посебно поглед, да се

Православље и католицизам разликују само у спољашњости један од другог.

Такође сматрамо погибељним позив теософије: проучити искуство

свих религија, посебно шиваитских секти, адваита – јоге, и других, да би

помоћу њих „продубили“ Хришћанство.

Навели смо низ примера, да би могли да увидите симптоме једне

болести од древног паганског дионисијства до савремених визионара. Пре

много година уназад, говорио сам са човеком, који се бавио теософијом и

штајнеризмом, и у исто време, сматрао себе Православним. Он је говорио,

да се занима Исусовом молитвом, користећи се једновремено учењем из

„Добротољубља“ и дисањем јогина.

Одговорио сам, да је то немогуће јер, дисање јогина предлаже дубоке

удахе и издахе, а такође и изражено покретање дијафрагме, које ће привући

пажњу ка абдоминалној регији, на шта су опомињали Свети Оци. Осим

тога, јога предлаже да се у време медитације усредсређује пажња на сунчани

сплет. Предупредио сам га, да се такви експерименти могу завршити

растројством нервног система. Затим сам решио да на себи испробам шта

настаје у време такве „еклектичне“ молитве и видео следеће: дубоко дисање

је почело да заглушује молитву, а затим сам осетио да је молитва изашла не

само из душе, већ и из свести, сликовито говорећи, као да се срце

затворило, а да се молитва изгубила.

Сусрео сам се још једном са тим човеком и покушао да га убедим, да је

Исусова молитва, присуство Исуса кроз благодат и она не може бити

изнесена из Православне Цркве и деловати, као некакав талисман.

Ђаво, који се јавио Преподобном Пахомију је говорио: „Ја сам

Христос“; у неправилном молитви ђаво може украсти туђе име. Такође сам

рекао да садржај рађа форму, у даном случају – метод, што за Исусову

молитву треба бити Православан, а не тозоф; сама Исусова молитва –

Предање Православне Цркве, а не теософије, да је неопходно руководити се

саветима Светих Отаца, а не експериментисати над собом; ако је он

штајнериста, призиваће лажног Исуса, сунчаног еона, у стварности


Луцифера. На то је антропозоф одговорио снисходљивим смешком, са

којим грађанин престонице гледа на провинцијалца.

Слушао сам да професор Бутејко верује у Бога. Једна од његових

ученица, по професији лекар, говорила је, да он чак саветује у време

упражњења са вољним задржавањем дисања, произноси Исусову молитву,

ослањајући се на то, да такви упути постоје код неких од Отаца. Али то није

тако.

За упражњење по Бутејку, треба се максимално раслабити, међутим,

како Свети Оци уче, да је у време Исусове молитве, потребно одређен напор

који иде ка срцу; не само напрегнутост душе, већ и напрегнутост тела.

Раслабљење води човека у стање дремежа, и молитва из унутрашње беседе

са Богом овде се претвара у одбројавање дисања.

Опасно је експериментисати не само са богословљем, већ и са

мистиком, зато смо дужни да примамо учење о Исусовој молитви, онако

као што су нам заповедили да је творимо, подвижници Православне Цркве,

на основу благодатног искуства, које је постало делом црквеног предања.

О кинодемонографији


У кинематографији ћемо упознати најшароликији

плурализам древних и нових култова и покушај интерпретације лика Христа са

најразличитијих идеолошких позиција, не само хришћанских конфесија или

секти, него чак и других религија - мухамеданства, будизма и јудаизма.

Навикавање на позоришни лик Христа, схватање и

психолошко поистовећивање њега са јеванђељским Христом крије велику

опасност. Позорница може да постане широко поље за јеретичке, магијске,

антирелигиозне и друге спекулације. На пример, Христос - космонаут

(концепције англиканског епископа Робертсона), Христос - екстрасенс,

Христос - хипик (такви сценарији су већ постали реалност). А екранизована

или сценска режија "Живот Христа" по Ренану учинила би Га лицем

авантуристичког романа који је написао окорели масон. Атеисти и

непријатељи хришћанства на Западу већ користе лик сценски

театрализованог и екранизованог Христа као ефикасни метод борбе са

хришћанством.

Наведимо неколико примера. У филму европског режисера Буњуела

"Златни век" приказан је крајње одвратни неваљалац, убица, силоватељ деце и

садиста у виду сценског Христа, коме режисер и аутор намерно приписују

сличност у одећи, позоришној шминки и тако даље, са ликом Христа


уобичајеним за западне филмове. Тај бандит који је изгубио савест намамљује

малолетну децу у свој замак, приређује оргије, а затим их злоставља и убија.

Атеисти, као што је режисер Буњуел, изабрали су најподлије

и најодвратније оружје које су у суштини исковали за њих они који су решили

да доведу Христа на даске позоришне сцене. Ти такозвани кинотеолози хтели

су да запоседну екран и позорницу као дивљу звер да би се ваљали на њој, а

завршили су тако што су се нашли у њеној чељусти. Данас је знатан део

религиозних филмова и позоришних представа постао, у суштини,

карикирање хришћанства.

Карактеристично је стваралаштво скандинавског режисера Бергмана -

сина протестантског пастора. Она је писао: "Мој отац - свештеник и мајка -

дубоко верујућа хришћанска, имали су у мом животу изузетан значај тиме

што су за мене створили свет против кога сам се побунио".

У филму "Као кроз мутно стакло" он даје демонску слику Бога. Јунакиња

филма у шизофреничном бунилу види Бога у облику страшног паука који

хоће да овлада њоме. Алтернативу за своју јунакињу режисер види у

сексуалној љубави.

Други антирелигиозни филм овог потомка свештеничког рода носи

богохулни наслов - "Причешће". Онај ко изводи Христа из храма у театар и

претвара Јеванђеље у религиозну циркуску лакрдију са појавом Христа, треба

да на примеру Запада зна да ће сутра тај лик не посредно, већ директно бити

окренут против Православне Цркве и да је многолика кинематографија -

свеждер претворила лик Христа у арлекина, злочинца, јунака романа, теософа

и атеисту. Занимљиво је приметити да је Буњуел добио Почасну награду

на XIМосковском међународном филмском фестивалу 1979. године, поводом

шездесетогодишњице совјетског филма. Очигледно је да је ругање

хришћанству било по укусу не само совјетских функционера, него и

иностраних чланова жирија.

Неки богослови и историчари Цркве сматрају да су се осуда, мучење и

смрт Христа догађали у време римских сатурналија. Те представе су се састојале

у томе што су једног од робова или преступника, осуђеног на смртну казну,

проглашавали за цара, одавали му све почасти које припадају императору и

беспоговорно извршавали сваку његову реч, као царску наредбу. У те дане,

који су протицали у богатим го-збама и најватренијем весељу, господари су

се прерушавали у слуге и служили своје робове. На крају сатурналија

краткотрајног владара предавали су на мучну смртну казну.

По мишљењу неких богослова, слична полумистерија-полутрагедија

прати и суђење Христу. Као у сатурналијама, Христа облаче у царску одежду,

стављају му трнов венац, дају му у руке жезал - символ врховне власти, то јест

додељују му комедијашке регалије царске власти, а римски војници


ругајући Му се, клањају Му се. Ако то и није права сатурналија, онда јесте

њен одраз и последица. И овде сатана Голготску Жртву хоће да претвори у

сатурналијску трагикомедију. И овде сатана хоће да храм Христових страдања

претвори у театар паганских мистерија. Свака реч Христа у то време могла

је да буде извршена, као што је било уобичајено у сатурналијама, али

Господ је ћутао. Он није изустио ни једну реч. Први део сатурналија доживео

је неуспех. Њеном режисеру није пошло за руком да изнуди из Христових

уста ни једну реч. Христос није постао краткотрајни цар комедије која се

одигравала на плочама дворишта Литостротона. Већ за време суђења

Христу демон је хтео претвори двориште Пилата у позориште. Али Христос

је одговорио не само својим божанским ћутањем. Његово ћутање било је

исто тако величанствено моћно као и Његова реч. Мрачне авети те паклене

фантазмагорије, које су окруживале Христа, већ су осуђене. Једна од

злокобних авети-Пилат, глумац правосуђа – нехотично узвикује: /Ево

човека/ - а не маске човека, као што су Његови непријатељи.

Предвидели смо питање које могу да нам поставе посленици театра.

Ако је на сцени немогуће приказати Христа, може ли се Он изобразити на

дрвету или на сликарском платну. Ако прихватате икону насликану бојама,

зашто онда не можете да прихватите живу икону која говори, за коју је

материјал живи човек. Стога, унеколико се удаљивши од теме, задржимо се

на трима облицима изображавања: икони, (уметничкој) слици и скулптури.

У том случају, чини ми се, биће лакше да схватимо зашто се Бог не сме

изобразити кроз личност човека. Прво, Православна икона - канонска икона

Источне Цркве - уопште није имитација духовног света.

То је символ. Символ је свагда услован. Символ садржи како обележја

подобија по коме се препознаје, тако оним што символизује. Икона је

унутрашнје виђење духовних појава, преображених благодаћу Духа Светога.

Икона нас гледа из вечности и отуда одсуство праве линеарне перспективе.

Нарочита асиметрија лица и фигуре наглашава несличност са земаљским

појавама и сведочи о другачијим категоријама величине и простора у

којима је присутан прволик иконе-човечански лик у Духу Светом. Икона је

посебан начин виђења и општења. Древна Црква је од иконописца захтевала

лични аскетизам, укључујући и хришћанску мистику и дубоку црквеност.

Зато су у древно доба иконе сликане првенствено у манастирима и

скитовима. За рад на икони припремали су се као за свештенодејство,

улазећи у духовна, а не у узвишена овосветска стања, која свет често

прихвата као духовност, које у ствари ту нема. Уметничку слику можемо да

посматрамо аналитички, а икона се опажа само синтетски - у стању молитве

раскрива се дубина иконе.


Са уметничке тачке гледишта, најбоље слике епохе

Препорода (Ренесансе) замениле су мистику естетизмом, а теоцентризам

антропоцентризмом. Уметничка слика је изображавање спољашњег

(површног, привидног), пролазног чулно-појавног стања личности, а икона је

виђење суштине ноумена (то јест унутрашњег битија, за разлику од

спољашњих појава). Сликарство је силазни ступањ од духовног ка душевном,

од нуса (ума у древном значењу ове речи као целокупности свих сазнајних моћи

и способности, укључујући интуицију) ка логизирајућем разуму и уобразиљи и

од духовног осећања ка емоцијама. Икона захтева живот духа и помаже

његовом буђењу и извођењу из стања духовног мртвила. Слика захтева културу

осећања, поетику и естетизам. Икона је одраз вечности у времену и зато је, у

принципу, универзална. Слика је одраз кутка овога света, зато је она локална

и ограничена.

У јерархији духовних вредности скулптура је на још нижем ступњу од

слике. Поред визуелних утисака овде су укључени још и тактилна опажања

запремине, масе, тежине, пространости и тако даље. У поређењу не само са

иконом, но и са сликом, скулптура је још веће оземљење и овештаствљење

(постварење) уметности, даљи прелаз ка конкретном, привременом, физички

приступачном. Православна Црква је порицала скулптуру као форму

представљања духовног света. Она опредељује материју у њеном постојећем

стању, без одухотворења и преображења, материју искључену из вечности и

отуђену од ње. Али чак и између оземљене скулптуре и сценске уметности

лежи читава провалија, камен и мрамор очишћени од страсти, а душа човека,

као сунђер, засићена је демонским отровом и чулним страстима.

Кипови, одбачени од Православне Цркве, као лажне форме

изображавања духовног света, ипак нису светогрђе, они су довољно условни

(конвенционални и симболички) да изображење не би било прихваћено као

преваплоћење - метод позоришта. Чак и поистовећивање иконе са њеним

прволиком хришћанство осуђује као идолопоклонство. Рећи ће нам да су у

Старом Завету постојали кипови - херувими над Ковчегом Завета, али у

Старом Завету "вечност као преображење" није била откривена, јер није

сишао Дух Свети. Зато су обреди Старог Завета чулнији, опипљивији,

очигледнији и материјалнији од религиозне символике Новог Завета. Али и

Стари Завет је сасвим искључивао продирање позоришта у религиозни

живот народа.

О лажи



Ако би ме питали кога сматрам за највећег непријатеља Православља,

то би ја, проживевши дуг живот, могао рећи: најстрашнијим непријатељем

се јавља дух језуитизма, који, налик на болест, невидљиву на први

поглед, рањава тело Цркве.

Наравно, говорим о људима који припадају Цркви и који иступају у

Њено име. Сама Црква је, као носилац благодати и чиста идеја, Црква, као

нека духовна стихија, где се сазидава вечни живот – Вечна, Света,

Неизмењива. Али, ми говоримо о видљивој Цркви, о хришћанима.

Дух језуитизма – то је хуманизам, који се у пракси остварује, где је

истина замењена илузорном користи, где се циљ, какав год он био: небеско

царство или земно благостање задобија било каквим средствима. Боље

рећи, циљ се не достиже, али се њим средства оправдавају. Језуитизам – то

је скривено неверје. Неверје у то, да је Бог Свемоћан и не потребује помоћ

од лажова; неверје да је Бог – Истина, и да свака лаж отуђује човека од

Њега.

Губећи истину, човек губи благодат Духа Светога, навикава се на лаж,

привикава се на њу и сматра, да је живети и дејствовати другачије немогуће.

Лаж – то је губитак љубави. Кога искрено воле, њега не лажу. Лажју не

могу бти сједињена два срца. Лаж претпоставља, да је друга страна - некакво

отуђено, непријатељско упориште. Онај ко лаже, у исто време је уништио

љубав према човеку. У свакој лажи постоји насиље. Лажов жели да испуни

свој план и да заповеда другим кроз обмане.

Једно од најтежих искушења за човека у нашој Цркви је – видети,

како кроз отворе дух језуитизма све више продире унутра. Човек у

Цркви тражи истину, ради истине је спреман да жртвује много; њему се

згадила лаж, која царује у свету, он се дави у њој. У Цркви он хоће да удахне

као чисти ваздух, незагађен смрадом лажи.

И ако он тамо сретне ту исту дипломатију у односима, ту исту

беспринципијалност у средствима, ту исту обману и неправду, то ће он, не

окрепивши се духовно, себи говорити: овде нема онога што сам тражио;

овде нема љубави и истине.

Наравно то је преурањени, ужурбани закључак. Црква учи љубави и

истини и даје силе човеку да их претвори у живот. Али човек, који тек што је

дошао у Цркву, налик је на дете, које је кренуло у школу; њему су неопходне

слике и видљива помоћ, иначе неће схватити о чему је реч.

Ако питате припаднике секти шта их је одвојило од Цркве, зашто су

отишли од ње, значајни део ће одговорити: јер у Цркви нисмо нашли

љубави, нисмо нашли истину, осећали смо се непотребним. Они губе Цркву

на таласу протеста, али и у секти сусрећу „госпођу лаж“.


Сваки човек је грешан. „Сваки је човек лаж“ – рекао је Псалмопевац.

Али овде је реч не о лажи, као моралној слабости, која се човеку мора

чинити сваки пут као његов пад, већ је реч о самозадовољној лажи, када

несрећни човек мисли, да кроз лаж он чини добро и чак угађа Богу; о тој

лажи, са којим се помирила његова савест, другим речима, о бесавесној

лажи, која већ не мучи његову душу.

Хришћански Мученици су они – који су претпоставили Истину самом

животу, који су пошли на смрт, зато што нису хтели да лажу. Њима су

предлагали да купе живот по цену претварања, па чак и спољашње мале

обмане, например, да ћуте, када друга лица са њиховим именима, буду

учествовала у паганским ритуалима, али они ни ћутањем нису хтели да

издају Бога.

Наша Црква је – Црква Мученика. Девет јеванђелских блаженстава – то

је призив ка мучеништву. Савремени хришћани су такође ишли и иду на

мучеништво, али дух језуитства све више даје себе на познање чак и у

обичном животу.

Кроз лаж, слабић хоће да се учини силним. Кроз лаж су

револуционари хтели да остваре своје утопије. Кроз лаж неки хришћани

мисле да да донесу успокојење и мир, како сада често говоре, „да утеше

човека“.

Посебно је тешко, када духовни оци лажу своја духовна чеда.

Несхватљиво је сматрају ли ти препредењаци да је могуће дуго скривати

лаж, или, користећи се својим положајем знају, да ће их тешко у лице

назвати лажљивцима и обмањивачима. Али духовно чедо осећа у

лажним речима задах гноја.

Овде могу бити најтрагичније последице: човек губи поверење и

затвара се сам у себе, душа му је разбијена, и лаж га доводи у стање некаквог

беспућа, налик на психичку болест. Друго, он сам почне да лаже свог

духовног оца. И треће, што је најгоре, почиње да сматра да је лаж – добро

дело, и ставља је на себе као оружје, чини „стратегијом живота“.

Тако се посредством „добре“ лажи стварају језуите и оформљени

ниткови, који при томе употребљавају насветије речи и обмањујући човека,

гледају га у очи јасним погледом. Лаж – то је мочвара, која постепено

усисава човека. Она почиње са малим. „Мало ћу попустити душом и тиме

ћу постићи добар циљ“ – говори човек себи, а затим све дубље и дубље

упада у ту мочвару. Зато духовни оци морају знати, да се од њих тражи не

утеха, већ истина. Сама истина ће боље утешити човека, од ласкавих речи,

које се завршавају разочарењем.


Човек који говори истину, биће гоњен и прогоњен. Али наша

Црква је – Црква мучеништва, којој су потребне жртве. Господ је дао велико

обећање: „Гладни правде – ће се наситити“, чиме?

Благодаћу Божијем.

„Блажени чисти срцем – јер ће Бога видети“.

Лажов не види Бога, лик Христов се не светли у његовом срцу. Свака

лаж је – раширење царства сатане, како на земљи, тако и у срцу човека.

Црква ће бити толико јака, колико ће њени служитељи да буду

привржени истини. Ми говоримо о јереси, као догматској заблуди, али је

језуитизам сам по себи морална јерес, која отуђује човека од Духа Светога,

Духа истине, и та јерес ће се открити на Страшном Суду.

Много је разлога за лаж: кукавичлук, корист, жеља да се не увреди итд.

Али какви год били разлози, овде долази до заборављања Бога, Који је

рекао: „Ја сам Истина, Пут и Живот“. Сама Голготска Жртва Христова је

сједињење љубави и истине.

Христос је могао сатану победити једном Својом Божанском Силом.

Али Он је пошао на Крст не само ради истине, већ јер је Он Сам – Истина.

Господ је за сатану рекао: „он је лажов и човекоубица од почетка“.

Сатана помоћу лажи убија човека, и они, који хоће да чине добро кроз

лаж, морају да схвате, да сами себе чине савезницима сатане – древне

лажи, која никада неће постати ново добро, да ће све, засновано на лажи,

погинути.

О лагању о Светима


У садашње време у академским круговима, употребљавање речи

„псеудо“ (лажни) испред имена древних хришћанских писаца, сматра се

добрим тоном. Карактеристично је, да се са таквом лакоћом нико не би

усудио да пред именима Вергилија или Сервантеса, стави реч „псеудо“, што

би изазвало смућење међу историчарима и књижевницима.

У прошлим временима у светском друштву се сматрало знаком

уважења, да се при обраћању старијим лицима, завршавати фразу речима

„г“, скраћеним од „господине“ или „господару“. Ова сличност има карактер

негативног: у једном случају се наглашава уважавање према човеку, у другом

– бестидност и оптерећење лажју.

Господ је ђавола назвао лажовом. Та реч се јавља као друго име ђавола.

Свети Оци су писали о антихристу, да ће бити велики лажов и лицемер, и

иако ће се родити као човек по телу, постаће једним духом са сатаном.


Сваки грех садржи у себи лаж и обману. Сваки преступ се чини онда,

када човек губи осећање истине. Пророци, који су наговештавали долазак

Месије, говорили су, да „у устима Његовим нема лажи“. Он је од њих назван

„Правдом Божијом“. Сам Господ је рекао: „Ја сам Истина и Живот“.

Псалмопевац Давид, прецизније, Дух Свети, открио нам је у псалмима,

да је лаж - предвесник погибељи: „уништаваш свакога, који говори лаж“, а

на другом месту: „...човека лажљивог и крвожедног гнуша се Господ“. Овде

речи „лажов“ и „убица“ постављене су једно поред другог, и повезани су

једна са другом.

Господ обећава Царство Небесно онима који се ради истине

подвргавају гоњењима и прогонству. Сви Мученици за Христа су више

волели да умру, него да себи купе живот лажју.

То је психолошка чињеница: човек суди о другима по себи, он као да

пројектира на друге своја сопствена душевна стања. Свет се све више

погружава у море лажи и зато је сада лакше психолошки допустити оно,

што би се у древним временима показало као смућујуће и невероватно,

наиме, мисао да су се Свети занимали присвајањем туђих имена и

фалсификовање својих дела под именом апостолских дела. Молити се

Светом и истовремено сматрати да је он „интелектуални лопов“ –један је од

парадокса нашег времена.

Други парадокс који сведочи о нашој сопственој духовној слепоћи – то

је веровање, да је „лопов“ успео да адекватно оваплоти у својим лажним

виђањима и фалсификатима чисто учење Цркве или, другим речима,

Црквено Предање се нашло у делима лажова – литературних

фалсификатора.

Фалсификовати се под истину и обманути Цркву није могуће. Код

Светих су толико биле дубоке духовне интуиције, да су они одмах

откривали лаж у дисонирајућим звуцима лажи.

У питању о псеудо-Макарију, псеудо-Дионисију, псеудо-Нилу, обично

се игнорише многовековно сведочанство Цркве, као нешто неизвесно, нешто

што не заслужује пажњу. На тај начин, изниче тећи парадокс: неки

хришћани, који исповедају своју веру у Цркви (Символ Вере), а у то време се

потпуно не сматрају црквеним предањем и понављају критику

рациоинализма (опростите за неологизам – „голокритику“), као последње и

завршно слово науке, као приговор трибунала, који не подлеже касацији.

Шта се догодило?

Научници, који су испали из тока Православне традиције, у суштини,

одучили су се да читају дела Светих Отаца, да осећају њихову унутрашњу

целину и хармонију, да осећају благодат, која прониче, као невидљива

светлост, странице њихових књига, и изгубивши заједно са поштовањем


духовну интуицију, почели да проучавају Библију и патристику са

позиције историјско-упоредне, а у стварности, митолошке школе.

Следбеници Лесинга и Хегела, директно не одричући Бога, запловили

су низ поток скептицизма и критицизма: скептицизма – као немоћи вере, и

критицизма – као беспомоћности ума. Псеудоначуним провокацијама

Лесинга су се усхићивали Маркс и Енгелс.

Нажалост, са сличном профанистичком рационализацијом сагласили

су се модернисти – теолози, „страха ради европскога“.

Реч „лажов“ се у прошлим вековима сматрала једном од највећих

увреда. Рећи за човека да је „лажов“, било је једнако шамару. У драми

Пушкина, за речи „бароне... ви лажете“, отац изазива сина на двобој, и он

подиже бачену рукавицу.

Мисле ли ти људи, који тако лако и неодговорно употебљавају изразе

„псеудо-Дионисије“, „псеудо-Игњатије“ – да они Светима приписују

ђаволски грех лажи, јер је први лажов – сатана.

Уважени професоре! Условно ћу вас назвати Панфил Јунович Осињин!

Пре много година на испиту сте решили да поправите једног студента,

рекавши: „Не Свети Дионисије, већ псеудо-Дионисије.“

У неком степену он је вама захвалан за то, јер га је тај одговор натерао

да се замисли о опасностима нашег времена – замене Предања жалосним

хипотезама, мењању Православног менталитета, и нагињање ка

протестантском субјективизму. Молим вас, милостиво примите моје речи.

Ако се за вас као приоритетније, у поређењу са Предањем Цркве, јавља

мишљење рационалиста, који су живели након 100 година откривања

„Ареопагитика“, представите себи следећу ситиацију: кроз 10-15 векова

после вас, неки критички настројени историчар духовних школа, долази до

закључка, да никаквог професора Осињина није ни било, а да делови

лекција из тог времена припадају неком псеудо-Панфилу, псеудо-Јуновичу,

друго-Осињину.

Шта би му ви одговорили? Сигурно је, са оног света би рекли: „А поред

свега тога, ја сам постојао, и постојим без обзир на то, што археолози, до

сада нису успели, да при ископинама открију мој пасош.“

Блажени Јероним се од младости учио углађености речи по делима

Цицерона, са којима се није растављао, чак и примивши монаштво. Једном,

код себе у келији, он је чуо грозни глас: „Ти ниси Мој ученик, већ

Цицеронов.“ Након тога се Блажени Јероним није дотакао књига римског

оратора.

Још неочекиваније за модернисте када буду чули глас: „Ви сте ученици

не Светих Отаца, које сте понижавали речима „псеудо“, већ Еразма

Ротердамског и Лесинга – људи, много горих од Цицерона.“


О лажи „свеспасења“


Апокатастазис Оригена - учење о томе, да сва творевина Божија, међу

њима и најтежи грешници и пали ангели (демони) се на крају крајева

враћају Богу – блиско је античкој философији која је сматрала историју

света, као круг последичних и затворених кругова. Овде се крај слива са

почетком – ушће реке се временом поклапа са њеним извором. Сваки

циклус историје је стварао велики круг, попут неке космичке кружнице, где

се линија затварала у тачки њеног почетка.

На тај начин, свет, који је произишао од Бога, мора да се врати Богу – у

своје првобитно стање. Тај пагански апокатастазис, који спасење чини

неопходношћу, у суштини је брисао разлику између добра и зла у погледу

вечности. Он је одређивао саму вољу човека и чинио је добро и зло,

ефемерним стањима, то јест, скоро фантазијама. По Оригену, човек је

осуђен на спасење, а само спасење је уствари поновно враћање.

Овде смо се дотакли философске стране апокатастазиса. Али, постоји

још једна, скривенија – морална страна. Човек престаје да се боји Бога, а по

Библији, страх Божији је почетак премудрости. Заиста страх Божији

отрежњује човека, укроћује његов грех, и очишћује ум од страсти. Без страха

Божијег, ум се налази у стању опијености и чини се робом осећања, жеља и

стремљења ка насладама. Страсти дошаптавају идеје уму, а разум их

развија. Страх, чувајући човека од грубих грехова, даје место у души за

благодат, која рађа наду, а нада рађа љубав. Где нема страха – тамо нема

наде, већ само змијска песма страсти, које оправдавају грех.

Чудно дело: грешник себе теши љубављу Божијом, у којој се нада да ће

наћи опроштај без покајања и исправљења. Та лажна нада, то хватање за

љубав Божију дешава се управо зато што код грешника нема љубави

према Богу. Међутим, грешник често себе убеђује да ће му Бог, као

потпуна Љубав, дати време покајања пред саму смрт; а сада је време за

земаљске радости, то јест, време за насладе, а не за сузе.

Говорљиви наступи савремених хуманиста о љубави Божијој – то је у

стварности, грех против љубави Божије, зато што они желе да љубав Божију

претворе у гарант свог спасења без покајања и исправљања живота, то јест,

овде је присутна злоупотреба љубави и милосрђа Божијег. Ти људи не

схватају, да се истинска љубав према Богу рађа у тешкој борби са самим

собом; да они предавањем страстима, не љубе Бога, да чинећи грех, они

доносе страдања Христу.


Реч о љубави без подвига јесте оправдање греха. Такви људи су

спремни да распну Бога и да блудниче под сенком Крста, тешећи себе

да је Бог Љубав.

Савременој хуманистичкој свести је неприхватљиво учење Христа о

вечним мукама, које се налази у Јеванђељу и јесте један од крајеугаоних

догмата сотериологије и есхатологије.

Оригеново учење је било осуђено, оно је било прогнано из Цркве,, али

није из углова људског срца, где су греси, попут змија, свили своја гнезда.

Током историје, видимо рецидиве (поновне појаве) оригенизма у јересима и

сектама, међу њима и окултним сектама, које учи о поновном успостављању

палих ангела у њихов чин и помирењу сатане са Богом. Карактеристично је

да је у демонским сектама блуд постао ритуални симбол љубави.

Сами Ориген је био подвижник, али, нажалост, код њега је аскетизам

задобио фанатичан облик – самоушкопљење (уштројење). Он је читао

Јеванђеље у подрхтавајућој светлости Платонових „Дијалога“. Лажни

спиритуализам Оригена као платоничара и обећање свима коначног

спасења чинио је оригенизам привлачним за древне, средњевековне и

савремене хуманисте. Сада се све чешће чују позиви за рехабилитацију

Оригена и признавања анатема Цркве неважећим, као да је у питању неки

неспоразум.

Савремени реформатори би са великим задовољством предали

анатеми Светог цара Јустинијана Великог, који је сабрао Пети Васељенски

Сабор, на коме је Ориген био осуђен, а самог Оригена би објавили

„васељенским учитељем“.

О лажној молитви


Ако упоредимо опис демонског феномена који се у делима Светих

Отаца назива "прелешћу", молитвену праксу монашких редова у

римокатолицизму, методе јогина и вежбе многих савремених

психотерапеута у примени метода аутотренинга, увидећемо запањујућу

сличност: за време молитве прелешћени су визуелно представљали духовни

свет и доводили себе до стања у коме су чули гласове духова које су

сматрали за анђеле, осећали задах који су држали за миомирис небеског

света и тако даље, то јест, њима се, као и следбеницима Сведенборга,

духовни свет причињавао као наставак и аналогија земаљског света, само на

вишем степену постојања.


Тешко нам је да кажемо да ли су они стварали те фантастичне представе

духовног света снагом своје уобразиље и тиме западали под власт духова зла -

демона, или је пак демон, као уметник и живописац, улагао у њих своје

сопствене слике као плодове маште, и тиме као да се увлачио у њихове душе.

Сво то визионарство изазивало је код човека осећање сопствене изабраности

и важности, које су прелазиле у духовну гордост.

А пошто је у Православној Цркви, којој су припадали, дејствовала сила

благодати која им се супротстављала, то је таква прелешћеност често

прелазила у бесомучност.

У западној цркви, а пре свега у монашком реду језуита, највећем по

броју припадника и утицају, разрађен је читав комплекс вежби:

полумедитација-полумолитава у којима монах, закључавајући се у своју

келију, визуелно замишља пакао и рај у сликама које подсећају на

"Божанствену комедију" Дантеа. Поистовећивати духовни свет са сликама и

облицима материјалног света значи добровољно уводити себе у

област духовне лажи.

Опис духовног света код Светих Отаца заснован је на символу, који не

само да даје одређене асоцијације и аналогије за усмеравање и узвишавање

човечије мисли, него наглашава своју условност, то јест остаје средство

изражавања. За припадника западне цркве символ постаје фотографија,

копија, одраз. Код таквог човека напетост душевних осећања доводи до

степена соматских опажања: њега може да опрљује замишљени пламен, он

може да осећа бол од мучења, да доживљава усхићење налик на екстазу, када

живописно замишља себе у рају, на његовим рукама и ногама могу да се

отворе ране - оно што се назива стигматизам, када у души поистовећује себе

са Исусом, прикованим на крсту.

Свет духовне лажи, у који језуита себе добровољно уводи посред-ством

медитације, не само да изопачава његов религиозни живот, него и морално

осећање.

Други визионар, не мање познат од Лојоле, Тома Кемпијски,

наговештавао је да му је у келију долазио Христос ради разговора с њим.

Многи трактати римокатоличких монаха написани су у форми дијалога са

Христом, то јест, за католика који је поверовао у истинитост таквих сусрета,

дела визионара треба да се чине као наставак Јеванђеља - Христових беседа

са ученицима.

Нама се чини да је догма о непогрешивости папе могао бити прихваћен

само на основу колективне, распаљене уобразиље. Карактеристично је да су

творци и коментатори те догме били језуити.

Ми овде не говоримо о римокатоличким "аскетесама", као што је

Анђела, које су Христа замишљале у виду драгог (вољеног човека) не у


символичком, него у буквалном смислу. Треба рећи да у

целокупној православној светоотачкој литератури нећемо наћи ни једно

дело које је написано у форми Христових разговора са човеком осим, разуме

се, химнографских дела која имају условно символички карактер.

У јоги су разрађени комплекси вежби које помажу развој моћи уобразиље

и фантазије. У одељку "Раџа јога", што значи "царски пут јоге", варирају се

разнолике визуелне медитације. Овде се ментална снага човека проверава

способношћу да по својој жељи ствара живописне слике, и да живи међу

тим сликама као у свету који је створио. Понекад сами јогини нехотице одају

тајну да су неки од њихових соматских (телесних) феномена немогући без

учешћа духова.

У последње време тржиште књига испуњавају разни приручници

и упутства за психотерапију, у којима главно место заузима аутотренинг. Те

вежбе засноване су на аутосугестији [самонаговарању] и мисленом контакту

са сликом створеном сопственом уобразиљом. Међу свим набројаним

појавама постоји нека генетичка веза, па и изузетна сличност.

Треба рећи да слични методи постоје у зен-будизму и у неким

муслиманским дервишким редовима. Ваља рећи и да је визуелно

представљање и замишљање духовног света не само вулгаризација вишег

метафизичког бића, него су замишљање и фантазија тесно повезани и са

човечијим страстима, и зато у сферу религије продиру душевне страсти и

образују лажне духовне доживљаје, то јест сурогат религије.

Овде је један од узрока због којих су за нас неприхватљива

екуменистичка учења о спасоносности свих хришћанских конфесија,

а нарочито гледиште да се Православље и римокатолицизам само

споља [привидно] међусобно разликују.

Ми такође сматрамо погубним за човека призив теософије: да

изучавамо искуства свих религија, посебно шиваитских секти, адваита -

јогина и других, да бисмо њиховим посредством "продубљивали"

хришћанство.

Навели смо низ примера да бисмо помогли у увиђању симптома јед-не

исте болести - од древног незнабожачког [паганског] дионисијства до

савремених визионара.

Пре много година разговарао сам са човеком који се заносио теософијом

и штајнеризмом, и, у исто време, сматрао себе православним. Говорио је да се

бави Исусовом молитвом, користећи истовремено учење по "Добротољубљу"

и начин дисања јогина. Одговорио сам да је то немогуће већ и зато што

дисање јогина претпоставља дубоки удисај и издисај, а такође и изражени

покрет дијафрагме, који ће привлачити пажњу на предео трбуха, од чега су

одвраћали Свети Оци.


Поред тога, јога препоручује да се за време медитације пажња усредсређује

на плексус. Упозорио сам га да такви експерименти могу да се

заврше растројством нервног система. Затим сам решио да испробам на

себи шта се дешава за време такве "еклектичке" молитве и приметио

следеће: дубоко дисање почело је да гуши молитву, а затим сам осетио да

семолитва повукла не само из душе, него и из свести, као да се,

сликовито говорећи, срце заклопило и молитва била изгнана. Срео сам се са

тим човеком још једанпут и покушао да га убедим да је Исусова

молитва присуство Исуса кроз благодат и да не може бити изнета из

Православне Цркве и деловати као какав талисман. Када се јавио

преподобномПахомију, ђаво је говорио: "Ја сам Христос". У неправилној

молитви ђаво може да отме туђе име. Такође сам му рекао да садржај рађа

форму, у овом случају - метод, и да је за Исусову молитву потребно бити

православан а не теософ, да је сама Исусова молитва Предање

Православне Цркве, а не теософија, да је неопходно руководити се саветима

Светих Отаца, а не експериментисати над собом, те да ће он, ако је

штајнеровац, призивати лажног Исуса - сунчани еон, а у ствари Луцифера.

На то је антропософ одговорио надменим смешком, са каквим становник

престонице гледа на провинцијалца.

Чуо сам да професор Бутејко верује у Бога. Једна од његових ученица, по

специјалности лекар, говорила је да он чак саветује да се за време вежбања на

вољном задржавању дисања произноси Исусова молитва, позивајући се на то

да таквих упутстава има код неких отаца. Али то није тако. За вежбање по

Бутејку треба се максимално опустити, док Свети Оци уче да је за време

Исусове молитве потребна одређена напрегнутост која је усмерена ка срцу,

као и будност тела, а не само будност душе. Опуштање води човека у

дремеж, и молитва се од унутрашње беседе са Богом овде претвара у

одбројавање удисаја и издисаја.

Опасно је експериментисати не само са богословљем, него и са

мистиком, и зато треба да схватамо и да творимо учење о Исусовој молитви

онако како су нам заповедали аскети Православне Цркве, на

основу благодатног опита који је постао део црквеног Предања.

О лажном учењу библијског еволуционизма


Једним од творевина атеизма и рационализма у науци, јавља се и

еволуциона теорија, коју сада модернисти – богослови желе да помире са

библијским учењем, прецизније, библијску веру – са неверјем значајног дела


савремених учења. Та унијатска варијанта између атеизма и религије сматра

се за разумну и очишћену од мистике хришћанства.

Суштина те теорије састоји се у тме, да је стварање Адама био нови

еволуционистички скок у историји настанка и развоја „homo sapiens“-а.

Какав је то скок, и какве су га мутације могле проузроковати –

еволуционисти то не говоре.

Своју религиозну немоћ, они прикривају теоријом еволуције; своју

научну немоћ – доказивањем да је мајмун постао човек – крију под некаквим

магловитим прелазом у нови квалитет по плану, одређеном од Бога, коме

они до тада уопште нису хтели да дају места у слици света.

Стварање света из ничега, они сматрају сујеверјем, а учење о томе, што

се у еволуцији остварен претходно постављен циљ, представљају

прикладнијим за научно мишљење. Уопште, Бог, из Сведржитеља и Творца,

претвара се у неку несхватљиву – како за верујуће, тако и за неверујуће –

покретну силу еволуције.

Ова теорија је сличнија деизму, којим су се забављали Волтаријанци у

осамнаестом веку и под његовим покривачем покушали да исмеју, да

уздрмају и да униште Хришћанство.

Еволуционисти у својој теорији сматрају да се земља, из које је било

узето тело Адама, јавља у стварности самим телом примитивног мајмуна,

који је родио човека. При томе, сам мајмун је прошао многе ступњеве

развића и од некаквог антропоморфне природе створио се Адам – што

уопште није могуће.

И тако, упркос учењу Светог Писма, Адам уопште није био створен,

већ рођен од грана проадамита, или од пара човеколиких мајмуна. Нас

поражава тај апсурд, који се граничи са богохулством, који је положен у тој

теорији, односно: Христос је примио тело од Дјеве Марије; Дјева Марија је

по телу потомак Адама, последично, Христос је примио тело, које је

произишло од мајмуна и предак Христа је мајмун, који стоји иза Адама.

Еволуционисти су Адама ставили у једну ћелију са осталим

приматима. То је обрадовало атеисте, као испуњење њихових снова:

расчеловечити човека и озверити га. Сада су идеју еволуционизма пренели

у поље богословља. Еволуциону теорију у хришћанству развијао је Мењ

– то нас не запањује; али, зашто њу (идеалистички дарвинизам)

подржава ђакон Андреј Курајев – то нас запањује и огорчује.

Како је по учењу еволуциониста произашла Ева? Значи, није само

Адам био родоначелник човечанства, већ су учествовали и други људи? Али

Библија говори, да Ева није била рођена, већ саздана из ребра Адамовог. У

том случају, шта може означавати ова библијска повест – дечију бајку, или

шта? – тада је поштеније одустати уопште од Библије; ако је – алегорија,


онда испада да је Адам родио Еву кроз мајмуна, а затим је своју кћер узео

себи за жену?

Уопште, теолози-еволуционисти ће више осрамотити библију од

атеистичких клевети; они се увредљивије окрећу Богу, од атеиста, који

поричу Његово постојање.

Еволуционизам неких богослова јавља се као стремљење да заштите

хришћанство у материјализованој свести савременог човека. Али у

стварности, то се јавља заменом Хришћанства нечим потпуно другим,

изопаченим и вулгаризованим учењем, у коме присуствује ако не мајмун,

онда мајмунисање пред еволуционизмом.

О мајци Терези


... Луча духовне светлости, која изненада засија у тами, обавезно ће

указати на то где је лице, а где маска, где је образина, и уклониће и боје, иза

којих свет себе скрива. Свет ту светлост мрзи, он жели да живи у полумраку,

у коме маска лако пролази као истинско лице.

Свет мрзи светињу, свет мрзи вечност, мрзи оно што смета

задовољавању његових страсти, што разобличава његов

конформизам. Хришћанство је свету показало да је он тешко болестан,

донело је вест о исцелењу истог, о могућности спасења - али за тако нешто

му је потребно да себе осуди и да се промени. Свет није примио

светлост Христову, он је пошао другим путем, убијајући све оне који су му

ту светлост донели, проглашавајући их безумницима, фанатицима,

непријатељима човечанства.

Апостол Павле је рекао: "А и сви који хоће да живе побожно у Христу

Исусу биће гоњени. А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе,

варајући и варајући се" (2 Тим. 3, 12-13). Прогони су се пројављивали и

пројављују се у разним видовима. - Каткад, у тананим и префињеним, али

ништа мање суровим и поквареним. Чак се и у манастирима истински

подвижници кажњавају и понижавају, јер њихов живот, као проповед без

речи, говори другима какви би морали да буду и каквима нису постали.

Хришћанин је - ученик Христов, а светлост Христова, која обасјава

вечност, овде, на земљи, обавезно постаје крст. Чаша блаженства коју је

Христос обећао у будућем животу овде на земљи обавезно постаје чаша

страдања и уснама истинског хришћанина не приносе је само непријатељи,

него и руке родбине, ближњих, најоданијих пријатеља


Када би Христос поново дошао у наш свет, по други пут би Га

свет разапео, зато што Христа није распео јудаизам, нису Га распели римски

војници, нису Га распели Пилат и Кајафа, него наши греси, који сваким

даном постају све страшнији, све одвратнији, који људе чине сличним

демонима. Али мајку Терезу свет је примио, примио ју је са аплаузима,

примио ју је као своју. Како разрешити тај парадокс, у чему је тумачење тог

феномена који запрепашћује, те психолошке загонетке? Мајка Тереза је -

римокатоличка часна сестра, национална хероина Индије, почасна гошћа

лидера европских и азијских земаља, лауреат Нобелове награде (установљене,

узгред буди речено, од новца добијеног производњом и продајом динамита).

Монахиња не учи људе молитви, него писмености. А да ли ће човек који

научи азбуку читати Еванђеље или, рецимо, Фојербаха, то је његова лична

ствар. Мајка Тереза као да игнорише чињеницу грехопада, а страдање сматра

случајним, досадним дисонантним тоном у симфонији света, који је могуће

исправљати а да се не исправља сам свет. И она ни не стреми његовом

поправљању, прима га онаквим какав јесте, и у знак захвалности због тога свет

постаје њен пријатељ. Она и човека прима онаквог какав он јесте, видећи у

својој мисији само олакшање људског страдања, видећи у том страдању само

понижавање човекове личности, коју она тако високо цени.

"Клањам се животу!", то је девиза Мечникова, Швајцера и монахиње

Терезе. Али о животу вечном ни речи. Наравно, она је часна сестра, што значи

да верује у бесмртност, али то је лично њена вера која се не тиче њене мисије.

Можда је то разлог што међу помоћницима мати Терезе има људи разних

религија, па и неверујућих, јер их уједињује сапатња према личности, сапатња

према човеку као чулној датости и осећање солидарности према сваком

човеку зато што је он човек. То одговара свима - и безбожницима, јер се

страдање не повезујеса религијом и вером. А у састрадању и помоћи овде, у

земној реалности, нуждава се свако - и верник и неверник. Због тога, где год да

дође, мајка Тереза је - жељена гошћа. Неверници нагонски осећају да

их монашка одећа мати Терезе не одваја од ње. Њени портрети се стално

објављују у новинама, она је позната у најдаљим крајевима света. Али њен

унутрашњи лик, онај духовни, није мање загонетан од лика Мона Лизе. Шта је

учинила мајка Тереза - хероина тог богоборачког, суровог и у исти мах

страдалног света? Хришћани су у тај свет улазили као у колосеум, као у бој са

дивљим зверима, а мати Тереза нема непријатеља. О њој говоре и пишу

похвално и, што је симптоматично, скоро истоветним речима.

Каква је њена духовна позиција, ако је она - мајка Тереза? Мислим да се

ово може објаснити чињеницом да је њена религија - хуманизам, поклонење

животу, састрадање са човеком, као пројавом тог живота. Таква љубав не

открива хоризонт вечности, и зато она никога не погађа. Изгледа да је тајна


мајке Терезе у томе што је идеал коме она служи - достојанство људске

личности, а уз то - достојанство земаљско, а не као лика и подобије Божијег.

Зато брига о таквом достојанству не подсећа на Бога и не изазива немир код

безбожног света.

Хришћански подвижници су стремили да човека духовно исцеле. За мати

Терезу духовне болести као да не постоје, она их игнорише, за њу је зло - само и

једино страдање. Свеци су настојали да подигну палог човека, да га пробуде за

нови живот. Мајка Тереза као да главу тог човека ставља себи у крило и

успављује га, а да ли ће он устати или неће - то није њена ствар, њена мисија је

да умањи бол, макар тај бол за човека био спасоносан. Свету се то

свиђа. Световни хуманизам је - нарочита философија, нарочита религија - без

Бога. Нарочита етика, где је мера вредности сам човек у свом земаљском,

чулном постојању. Господ говори о Сину Човечијем Који је сишао с неба, а

хуманизам о сину земље коме је небо непознато.

За хришћане је зло - пре свега грех и губитак вечнога живота, а за

хуманисту је зло - социјална неправда, одузимање личних права, као и све оно

што човеку доноси страдање. Хуманизам је, слично будизму -религија

антистрадања. Она се бори против последице, не дотичући се самог узрока.

Мајка Тереза је подизала умируће на улици, својим рукама их купала,

одевала у чисту одећу да би они, како она каже, могли да умру достојно

људског бића. Достојно - онако како она то схвата, а о томе да човек мора да

умре са вером у Бога и покајањем - ни речи.

Мајка Тереза хоће да у последњим тренуцима олакша патње и да, на неки

начин, омогући човеку да заборави суровост света, да га помири са њим. То

свет поздравља! Атеисти у њој виде подвиг служења друштву, а хришћани -

подвиг милосрђа и сапатње. Сви су задовољни. Шта је мајци Терези дала

Римокатоличка Црква? Веома много. Римокатоличка Црква је - моћна

организација са огромним искуством мисионарења. Зато је мајка Тереза, у њој

васпитана, оријентисала своју делатност на спољашње социјално служење

људском роду. Ја не желим да кажем да у католицизму нема подвижника који

се брину о спасењу људске душе - има их. Али и њих је свет такође распињао,

убијао, спаљивао на ломачама.

Постоје разни видови љубави. Постоји љубав духовна, која у човеку види

и воли лик Божји. Ту је и љубав душевна - она се заснива на сапреживљавању,

симпатији, солидарности према емпиријском човеку, у њој може бити много

пламености и афектације, много нежности према несрећнику, много бриге о

човеку, али само у земаљском аспекту његовог постојања. Ту љубав цене и

верници и неверници, јер на земљи сви страдају. Духовна љубав не меша

добро и зло, она у човеку води добро, али зло не прима, у њој нема афектације


и чулности, мало је видива спољашња нежност, она је захтевна и световним

људима се каткад чини суровом.

Духовно "вјерују" мајке Терезе је - човек. Њена етика је - олакшање

страдања, поклонство земном животу, жеља да се човеку помогне да достојно

живи и достојно умре - ако се достојанство схвати у хуманистичком кључу,

како коришћење могућности и права која се човеку дају на земљи. То је

хуманизам 20. века. У мајци Терези он је нашао своју подвижницу,

самопрегорну, ка циљу устремљену, која се бе предаје на службу до

самопожртвовања. Њена икона је - човек онакав какав је овде, њена стихија је -

земља. Зато је свет није омрзнуо каоученицу Христову, него ју је пригрлио као

своју кћи.

Па ипак, у окриљу хуманизма Мајка Тереза је једна од најсимпатичнијих

и најутешнијих појава макар због тога што своју идеју она одлучно и без

компромиса ваплоти у живот тиме што не служи апстрактном

"човечанству", не друштвима и класама, него конкретним људима, служи им

својим рукама, душом и умом, без социјалне и етничке разлике, и то не може

да је не чини драгом људима.

Али било би великом грешком поистовећивати то служење са хришћанством,

а поготову са - монаштвом.

О мистичкој лепоти црквеног језика


Древни језик је ближе унутрашњем гласу – језику духа, језику

религиозне интуиције и у молитвеним сазерцањима. То није језик разума,

већ срца, језик дубоких гностичких проницања, језик набијен духовном

енергијом и посебном динамиком. Древни језици у човековој души

изазивају у човековој души врсту сећања о изгубљеној човековој

способности унутрашњих непосредних предаја својих мисли, опажања

друге душе и озарења од Бога.

Постоји скривени, унутрашњи језик, који је дубље од спољашњег

језика, коме су неопходне форме речи. Профористички (спољашњи) језици

се све више удаљују од свог центра – духовног логоса, све више разликујући

се и материјализујући се. нови језици обраћени пре свега ка разуму човека –

аналитичкој способности његовог разума, нижи су у поређењу са духовном

интуицијом. Они су такође способни да изразе емоционална и страсна

стања човека; али за ту област духа, која себе пројављује у молитвеном

пориву, нови језици се показују као спори, немоћни, као мишице

уздрхталог старца.


Следбеници језичке реформе богослужења тврде, да ће на новом,

савременом језику, Литругија бити разумљивија. Али Литургија је, сама по

себи, тајна. Она не може постати схватљивом на вербално-семантичком

нивоу, иначе би било могуће схватити и усвојити литургику са књигом у

рукама за писаћим столом.

Литургија – то није повест, која може бити темељно разјашњена, нити

загонетка, коју је могуће одгонетнути. Богослужење – то је укљученост

човека у духовну стварност, а као средство за то се јавља дејство на душу

човека целокупног духовног поља Цркве: храмовна архитектура и

украшавање, иконописи и богослужбени напеви, а најглавније – сила

молитве свештенослужитеља и народа, који се налазе у Цркви.

За Светог Јована Кронштатског су говорили да када је он служио

Литургију, или се ћутећи молио на Проскомидији, људи су јасно осећали,

скоро физички, силу његове молитве и благодатну помоћ.

Древни језик је ближе унутрашњем гласу, зато он има веће дејство на

људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, која

пролази аналитички разум човека, струјом јарке светлост озарава, као да

открива његово срце, и оно трепери, као душа странца, који је после далеког

пута видео огњиште очевог дома. Овде се догађа оно, што ми не можемо у

потпуности назвати – сећањем. Човек се сећа изгубљеног раја и о том језику,

коме су се повиновала сва жива бића, као цару земље, на коме је он беседио

са Ангелима.

Овде је мистика и лепота језика: древни, свештени језик дира срце

човека, тера да се чује скривене струне душе. Модернисти не знају и не

осећају то; они хоће да древни језик замене новим језицима да би била

схватљивија семантика речи, која не чини схватљивијом тајну богослужења.

Осим тога, у богослужењу постоји језик обреда и ритуала, не мање

важан, од словесног језика. Тај символички језик је још мање схватљив, али

он служи као средство укључености човека у живу стварност происходећих

догађаја.

Ако желимо да богослужење учинимо доступним за наш плотски

разум, онда смо дужни да учинимо схватљивим и црквене обреде: да их

заменимо словесном интерпретацијом или да их преведемо на језик

театралне пантомиме, то јест, да претворимо обред из многограног

свештеног символа, у мимички гест. Шта ће тада остати од Литургије –

поучна представа?

Када говоримо, да је Литургија израз земног живота Христа

Спаситеља, уопште немамо у виду, да је Литургија – драматизација

Јеванђеља; Литургија – то је могућност за човека да посредством свештених

символа сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње схвати


Голготску Жртву, као Жртву, савршену лично за њега, а Васкрсење Христово

– као васкрсење своје душе.

Рекли смо, да је древни језик напомињање срцу човека о његовој

древној отаџбини – изгубљеном рају. Савремени језик – то је језик школе и

универзитета, језик улице и продавнице, језик фабрике и станице. Он не

помаже човеку да изађе из заробљености свакодневних послова, дела и

интереса. Напротив, свештени језик као да сведочи, да у храму ми општимо

са другим светом, са другом, за нас, необичном стварношћу.

Не само између садржаја речи и осећања, већ такође и саме форме

језика и осећања постоји асоцијативна веза. Уопште не може форма бити

апстрахована од садржаја. Нови језик ће, хтели ми то или не, носити у себи

нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, који је

немогуће открити и одредити нашем логизирајућем разуму.

Проповед у храму се произноси на савременом језику. Али је молитву

немогуће мешати са проповеђу или богословљем. Проповед говори о

духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет; богословље указује пут, а

молитва води по том путу.

Ми говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тиме?

Мислимо, да постоји неко тајно сазвучје ритма срца са ритмом древног

језика и та хармонија се прима као посебна лепота језика. Прочитајмо

наглас пажљиво псалме на новим и древним језицима, какву разлику ћемо

видети у свом унутрашњем стању?

Нови језик је налик води, која може да утоли жеђ, али оставља душу

хладном, а древни језик – налик на вино, које весели и радује срце човека.

О неким опасностима од исихије [тиховања]

које прете савременом Хришћанину


Последњих година појавило се много књига посвећених питањима

исихазма и Исусове молитве. Преведена су или поново објављена дела светог

Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Григорија Паламе и других

учитеља Исусове молитве. Оваква литература постала је у наше време

популарна у црквеним и полуцрквеним круговима. Њу читају и о њој се

препиру. Ова појава има и позитивне и негативне последице.

Позитивне су у томе што наши савременици, васпитани у духу

материјализма и позитивизма, могу да увиде и да се увере да човекова душа

има у себи велике могућности познања и да, поред плитког рационализма


и очигледности као опажања која долазе од наших пет чула, постоји још и

област духовних интуиција и мистичких виђења, која човеку могу да открију

друге сфере и форме битија. Ове књиге помажу људима да другачије гледају

на свет, да размишљају о смислу живота и да на нов начин решавају питања

антропологије и погледа на свет, а да себе разумеју не као предмет овога

света, не као конгломерат материјалних елемената груписаних у биолошке

родове и врсте, него као створења Апсолутног Духа, Који их је предодредио

за вечни живот.

Па ипак, популаризација књига које изражавају духовни опит под-

вижника, нама суштински недоступан или врло мало доступан,

књига написаних у манастирским келијама, пећинама и пустињама, при нео-

презном начину њиховог коришћења, може да буде опасна као кад

дете рукује ватром или добро наоштреним ножем. Савремени човек,

који живи световним животом, не разуме Свете Оце ваљано, него у својој

изопаченој рефракцији [преламању зракова]. Њих је могуће разумети

само кроз сличност начина живљења, кроз подвиг који у души

отвара место за благодат која чини човека другим бићем, мењајући

његово мишљење, па чак и природу. Ми се не налазимо у благотворној

струјипредања Светих Отаца, наш живот јој се противи целокупним

својим устројством, и зато, кад читамо њихова дела, у себи их

интерпретирамо на свој начин и живимо у свету сопствених уображења.

Кад бисмо чак и изучили књиге Григорија Паламе, Исаака Сиријског и

других подви-жника, не променивши свој начин живљења, тиме нам не би

постале разумљивије. Те књиге се могу схватити само кроз стални вољни

подвиг, у складу са нашим снагама и условима.

Али, копирати њихов живот не само да није могуће, него је и духовно

погубно. "Послушнику-искушенику не дај узвишено" - говорили су старци, а

ми смо духовно испод оних које су они називали почетницима у послушању

(искушеницима). Савремени човек је навикао да све схвата само разумом. Он

не поима да сам разум треба да буде измењен, очишћен, може се рећи,

исцељен кроз аскезу у свакодневном животу. Патролози који се баве

проучавањем светоотачких дела треба и сами да у извесној мери постану

подвижници, да одсеку своју вољу, то јест да буду послушни, да упражњавају

Исусову молитву, да очишћују своје срце и да се боре са страстима. У

противном, лишивши се унутарње светлости светоотачких књига - онога

што се налази под речима, они ће се наћи само пред телом књиге без душе

и ствараће сопствене схеме, ловити утваре, на свој начин интерпретирати

мисли Светих и издавати их чак и за научна открића. Међу

савременим патролозима видимо људе обузете људским страстима, који у

себи нису победили гордост и ситничаву раздражљивост. Не желим да


прелазим на личности, али о томе постоје сведочанства људи који их добро

познају и који су о томе написали своје успомене.

Духовни живот захтева постепеност и доследност. Знања која не

одговарају животу често се претварају у гордост ума, као кад човек који има

слику дворца уображава да је његов власник. У манастирима нису одмах

давали да се читају дела аскета и мистика. Човек је у почетку био дужан да

задобије смирење ума кроз подвиг послушања, затим су му давали књиге по

благослову старца игумана, а ако би у њему видели страст високоумља, онда

су му забрањивали да чита било шта, него су му допуштали само да се

усмено обраћа старцу за решење свог питања.

Дела преподобног Исаака Сиријског за обичног Хришћанина су као

тешка полуга коју дете покушава да подигне својим рукама,

или тригонометријски задатак који су дали васпитанику дечјег вртића да

га реши. Ту велику дистанцу између опита Светих Отаца и наших

живота, која се стално повећава, савремени човек не види, тачније речено,

не жели да увиди.

Сада је постала популарна парола "Напред, ка Светим Оцима!", али

због нечега нико не размишља шта у ствари значи живот по Светим Оцима.

Кад људи читају дела Светих Отаца да би заблистали својим

знањима одраженим у мутним и кривим огледалима, душе неочишћене

покајањем, онда та дела рађају празну славу, душевне поремећаје и болесна

стања, а у неким случајевима и богословске погрешке. Свако познање

укључује у себе елеменат уподобљења. У духовном познању уподобљење

постаје главни принцип и доминанта разумевања. Следи ли из тога да се од

патристике треба уопште одрећи? Нипошто, али све те подвижнике треба

читати да бисмо, чувајући при том темељ сваког учења,

поштовали: постепеност и доследност.

Треба се молити пре читања, одабирати књиге по савету и благослову

духовних отаца, читати исто тако смирено као што треба да се молимо,

имајући на уму да, по својим гресима, такође не личимо на њих, као ни

коприва и пе-лин на руже и кринове. Треба читати полагано и размишљати

шта нам је дало прочитано, шта смо ново сазнали и како да остваримо у

свом животу поуку коју смо добили.

Револуција почиње позивом: свргнути деспотизам! Заведени

овим позивом, људи мисле да револуцију организују пријатељи народа само

зато да би им дали срећу и слободу. Они руше државне структуре, а резултат

је да падају под јарам тираније.

У савременом богословљу одвијају се исти процеси под лажним

паролама: "Ослободити православље од ропства римокатолицизма!", које

теолошки популисти носе као плакате на демонстрацијама, у току је


рушилачка делатност у патристици уз помоћ спекулација, настрано

извртање мисли Светих Отаца и монтажа фрагмената, изазивање намерне

збрке у односу мишљења и символа, између стварног и релативног значења

речи, уз игнорисање и кршење елементарних закона херменеутике. Као

окорели револуционари, они желе да изазову хаос у богословљу и да затим

остваре диктатуру либералног хришћанства.

Тако један познати патролог настоји да докаже да треба да се

одрекнемо догматских форми и формулација, то јест делатност

Васељенских сабора представља као узалудан сизифовски труд. Други борац

против римокатоличке окупације православног богословља бацио је на

тржиште нову теорију да је Христос грешни човек који је своју греховност

коначно победио на Крсту и да се у Његовом примеру савршава православна

сотириологија, то јест поновио је у својој варијанти јерес несторијанства и

бесмислицу антропософије. Неки патролози развијају теорију о светим

јеретицима, и тако даље. Сва та модернистичка открића захтевају строго

православну оцену, али засад, да се изразимо речима Пушкина, "народ

ћути".

Док народ ћути, ми хоћемо да скренемо пажњу на један

вештачки изазван проблем. Има патролога који су почели некоректно да

понављају оптужбе Ваарлама Калабријског и других антипаламита о

томе да атонски исихасти приликом бављења Исусовом молитвом

тобоже не затварају свој ум у срцу, него у пупку, и да су их презриво

називали"пупкосазерцатељима (онима који пиље у пупак").

Свети Григорије Палама одбацио је ову оптужбу као клевету. Док су

такве оптужбе од страна Ваарлама Калабријског и његових присталица

биле свесне кривотворине и клевете, за њихове следбенике, наше

савременике, то може да буде последица непознавања метонимије језика.

Пупак је у преносном смислу означавао центар, а никако оно место које није

билоприсутно код Адама. У Јерусалимском храму Христовог васкрсења основу

Голготског Крста, оивичену кругом, поклоници су називали пупком земље,

то јест духовним центром земље. Пупак је такође био синоним срца, које има

за свој корен средину, средиште, центар, а у неким случајевима је означавао

средиште груди, место где се рађа реч. Већ су се појавили позиви да се

окренемо тобоже древној пракси усредсређивања ума у пределу пупка.

Сви Свети Оци, како древни, тако и савремени, нарочито Игњатије

Брјанчанинов и Теофан Затворник упозоравали су да је недопустиво

спуштати ум испод срца. Најподробнија упутства и упозорења о томе

садрже се у делима схимонаха Василија, ученика преподобног Пајсија

Величковског. У вежбама хата и раџа јоге постоје посебне препоруке да се


пажња фиксира на пупак и да се при том понавља за шиваите свештена реч

"ом".

Јогини објашњавају да се тако може побудити сексуална енергија, чији је

центар у сунчаном сплету (плексусу) и да се она затим може

трансформисати у животну силу. Таква медитација често их је доводила до

стања сексуалне екстазе. Карактеристично је да шиваити и тантристи на

својим грудима носе као свештени медаљон изображење оног дела човечијег

тела, који се, упркос наваљивању либерала, још увек по обичају покрива

одећом. Разни видови источњачке сексуалне масаже такође посвећују

нарочиту пажњу пределу трбуха и сунчаног сплета (плексуса).

Код афричких племена неки магијски сексуални плесови састоје се од

покрета трбуха. Они који говоре да приликом Исусове молитве пажња

треба и може да се усредсређује на пупак, не схватају да је Христос - Бог срца

и да молитва сједињује Христово име са - срцем. Зар Христово име може

бити сједињено са пупком? Свети нам указују да Исусова молитва,

спуштена испод срца, може да изазове стање прелести. А, како што је

познато, људи у таквом стању често падају у блуд и разврат, сматрајући то

испољавањем љубави, коју бркају са полним узбуђењем. Било је

обманутих несрећника који су мислили да се кроз блуд предаје освећење.

Духовник Глинске обитељи познати старац Серафим

(Романцев) испричао је да је код једног монаха за време Исусове молитве

пажња нестајала као да је падала негде надоле и да је он при том

доживљавао сладострасна осећања. Он се трудио да пажњу управљену на

своје тело сасвим искључи, али то није успевао. Тада су му Глински старци

привремено забранили да се бави Исусовом молитвом и да уместо

тога изговара псалме напамет.

Треба рећи да се ум јогина, који добијају енергију из сопственог пупка,

у то време налази у стању мртвог сна, налик на хипнозу. Напротив, у

Исусовој молитви ум, затворен у срцу, постаје делатан, трезвен и некако

прозрачан. Страсне насладе отупљују ум, а духовна радост га чини

слободним.

Треба имати на уму да су световњаци у Х-ХУ в. били

унутрашње, духовно, боље припремљени за Исусову молитву од монаха

нашег времена, а да су манастирски искушеници-послушници били на

духовном нивоу савремених стараца. Њихов ум брзо се сједињавао са срцем, а

да би се сада то достигло треба проћи пут који може да се отегне на много

година.

Свети Оци не само да су категорички забрањивали да се пажња

за време Исусове молитве усмерава на плексус или на бубреге, него су

упозоравали да се срце не може на силу отворити за молитву. Када се ум


помало ослободи и очисти од помисли, а срце од страсти, тада ће они сами

у молитви наћи једно друго. Бављење патристиком без живота

по Светим Оцима често доводи човека до последица које су противне

учењу отаца. А читање књига из аскетике, без потребног руковођења као

темеља правилног духовног делања, може да доведе до оног стања

духовне гордости које су Свети Оци називали обманутошћу [прелешћу].

Било би добро кад би патролози, као у стара времена, имали блиску везу

са манастирима. Често прости сељак може боље да покаже пут до места где

живи, него учени географ који изучава своју науку не излазећи из кабинета.

О опасности богословског реформаторства


Трећи и четврти век су били времена тринитарних спорова. Пети и

осми – установљење христолошких догмата. Четрнаести век - изјашњење

односа трансцендентног и иманентног у Богу. У двадесетом веку, у вези са

теософским и екуменским тежњама, модернисти су заменили догмате вере

у Цркви сложеном проблематиком, у којој се појављују два задатка:

засновати неверје или сумњу у постојећу историјску Цркву, и стимулисати

потрагу за непостојећом црквом. Пошто је центар духовног живота

Православља Евхаристија, онда и она, по логици ствари, због бољег

расположења, мора да постане предмет ревизионистичке критике и

успостављања нових концепција.

И тако, први задатак модерниста је – да се обришу границе историјске

Православне Цркве, да је учине нечим аморфним, неодређеним, нечим што

мења егзистенцијално схватање, да је преведу у област субјективизма и

психологизма, да поруше чврсте спољашње оријентире.

Теософи говоре: трагајте увек за истином, рушите ауторитете, где је

догмат – тамо истина не постоји. Нама убацују мисли: "црква је увек и

нигде, то схватање зависи од ширине нашег духовног погледа. И тако,

ломите ограде, који ограничавају Цркву, они не допиру до неба.“

Очигледно, коначна последица таквих жеља и ломова ће бити

закључак да је Црква космос, да је светиња само постојање, и да је сваки

човек – теург у нерукотвореном космичком храму; да певање птица,

изласци и заласци сунца, кретање звезда – то је васељенска литургија.

Сада је модернистма неопходно да се приону за Евхаристију, да

покажу, да она није истинско Тело и Крв Христова, већ само образ Његовог

Тела и Крви. Коначни извод такве концепције ће бити да је сваки човек –

теург, који узевши грозд винограда, или да кажемо, јабуке, а ако нема


ничега под руком, онда грумен земље и поверовавши да је то тело и крв

Христа кроз визуализацију или медитацију, може да се причести њиме као

у време Литургије.

До тога је очигледно још далеко, али је посао већ започео. Овде је иста

стара метода: дрско оптужити Цркву за одступање од Православља, убедити

људе, да се она неколико векова налазила у католичком плену, да је она

духовно и интелектуално заспала и да је сада дошло време да се она

пробуди.

У стварности, под видом очишћења од заблуда, модернисти

покушавају да дају постојане ињекције протестантског отрова у православно

богословље, док људи не престану да схватају, у чему се састоји

Православље. Нећемо заборавити, да је протестантизам чекићем разбијао

олтаре, под призивима повратка Древној Цркви и Светим Оцима.

У садашње време, налазимо се у периоду скривене реформе, или ако је

угодније, припреми за њу, дубоком испитивању са локалним сукобима, да

би се одредило у ком смеру треба да се воде битке, по којим тачкама и у ком

поретку морају да се наносе удари.

Желимо да приметимо једну од особености некоректних богословских

полемика. То је коришћење цитатима, намерно рашчлањених и изолованих

од контекста. У патристици постоје различити правци: посланице, лична

писма, проповеди, богословски трактати, химне, дијалози, итд.

Например, у писмима и проповедима се широко употребљавају

метафоре, поређења, слике, ради давања одређене представе, чак

асоцијативног карактера, кроз земна поређења, труде се да приближе ум

метафизичким суштинама и духовним тајнама.

И химнографији, језик је још условнији; њен циљ је – емоционални

гнозис, познање посредством доживљаја.

За богословске трактате карактеристична је максимална тачност речи,

обраћење од вишедимензионалности слика ка једнодимензионалности

идеје, строга терминологија и предупређивање семантичке сложености, која

води ка неадекватним схватањима. Врхом савршенства таквог богословског

језика јесу установе и ослуке васељенских и Помесних Сабора.

Полемичари морају то знати, међутим, чине као да језичка

(филолошка и лингвистичка) анализа јесте новост, која није још дошла до

њих.

Затим се у избору цитата пројављује волунтаризам. Они цитати, који

не одговарају циљу полемичара, штавише противрече његовој концепцији,

игноришу се као да их уопште нема, а затим се дешава монтажа цитата по

раније зацртаном плану. Неискусном читаоцу је тешко замислити, да су

алтернативне изреке Светих Отаца искључени из таквих дела. Овде се


налазимо пред парадоксом, који може да звучи дрско и чак богохулно: лаж,

кроз речи Светих Отаца.

У Православљу је увек постојала и постоји богословска традиција.

Трећа лаж савремених модерниста је – дискредитација Предања. Као

што је Свето Писмо немогуће схватити без Светог Предања, тако и отачка

дела и мисли Светих Отаца није могуће схватити ван корита црквене

традиције. Зато се она са великом силом подвргава нападима од стране

модерниста. Тако, например, да би дискредитовали Посланице Источних

Патријараха, Јерусалимског Патријарха Доситеја, највећег борца са

католицизмом крајем седамнаестог века, помоћу литературних интрига

представљају скоро проводником католицизма.

А Светог Филарета Московског, једног од најзначајнијих црквених

делатника 19-ог века, скоро пленом у рукама обер-прокурора Свештеног

Синода, Протасова. А то је зато, да би се дискредитовао „Катихизис“ Светог

Филарета, који у себи носи богословску традицију Православља.

Да би створили еклесиолошку забуну, потребно је створити забуну у

питањима Евхаристије, и део савремених литургичара се прихватило тога,

како би рекли, „засукло је рукаве“. Код цара Соломона је написано: „Време

разбацује камење и време их сакупља“.

Ти „добри“ људи желе да разбацају камење древног храма, а затим да

их сакупе, само у другачијем виду.

Овај чланак сам започео као увод у питање Евхаристије, вештачки

покренутом у данашње време. Али се он односи у истом том степену и ка

ревизији других основа Православног вероисповедања. У њој су позиција и

методе модерниста дани у најопштијој шеми, као тачком обележени.

Мислим, да они имају самостални значај, и зато сам сматрао да са тим

упознам читаоца.

О покушајима сценских експеримената са

Јеванђељем


Може ли се приказати Бог на сцени, може ли се Христос глумити и

изигравати истина? Ово питање, које би још недавно сматрали апсурдним,

данас се у свој оштрини поставило пред нама.

Бог, који се јавио Мојсију на Синају, рекао је: "Изуј обућу своју с ногу

својих, јер је место где стојиш света земља" (Постање). Сада хоће да свештени

и тајанствени Синај замене позориштем. У личности глумца Христос треба


да чини чуда, да исцељује губаве, да враћа вид слепима, да казује приче и Беседу

на гори, да умире и васкрсава. Све оно чиме је спасеночовечанство, што је

поделило сву историју света на два дела, биће изнесено на сцену и позоришне

даске - долазите, гледајте, чак и додирујте рукама.

Пред нама је питање које се непосредно тиче нашег спасења, питање

од велике важности: може ли се Црква спојити са позориштем, а позориште

и биоскопска сала учинити својеврсним катехизаторским училиштем и, тако

рећи, предворјем храмова? Неће ли спектакли и филмови на библијске теме

постати профанација светиње и независно од воље режисера, редитеља и

глумаца, најгори вид антирелигиозне пропаганде?

Да ли ће човек доћи до Христа кроз театар или ће Га, напротив, у театру

изгубити - изопачити на самом почетку свој духовни пут, замењујући

благодат у којој се верујућем срцу открива Христос, облашћу игре, илузије и

привидности - светом позоришта? Неће ли се човек подсвесно одрећи

истинског Христа, прихвативши лажног Христа - маску глумца?

Многи наши савременици не схватају разлоге категоричког порицања

позоришта и јавних представа од стране древне хришћанске Цркве.

Окренимо се настанку и родословљу позоришта.

По мишљењу древних историчара, философа и хришћанских писа-ца,

позориште је настало од паганских мистерија и ритуала. Аристотел је сматрао

почетком античког позоришта светковине у част Диониса - бога винарства,

које су биле пропраћене блиставим представама из грчке митологије и

баханалијама - маскарадама. Тертулијан је указивао да су "Лидијци установили

религиозне позоришне представе" и називао театар "потпуним

идолопоклонством" ("О позоришним представама").

О пореклу и вези античког театра са паганском религијом такође су

писали римски историчари Варон и Светоније, Апулеј, аутор "Метаморфоза"

и хришћански писци - Лактанције, Минуције, Климент Александријски,

Кипријан Картагински и многи други.

За древне хришћанске апологете позориште није било само органско

обележје него и сама суштина и средиште паганства. У античком граду здање

театра често се налазило непосредно уз храм. Чувени театар у Риму, који је

изградио Помпеј, био је спојен са храмом Венере, тако да су степенице храма

истовремено служиле као клупе за гледаоце када се у театру одржавала

представа. У античким театрима одиграване су сцене у којима је појављивање

богова оглашавало победу правде. Постепено божанства су прелазила из

трагедије у комедију. Али треба имати на уму да за античког паганина

божанство није било апсолутни духмонотеистичке религије,

већперсонификацијакосмичкихсилаи апотеоза јунака. Јелин и Римљанин


могли су да поштују своје богове и да им се истовремено подсмевају. Још

значајније место позориште је заузимало у религијама Индије, Кине и Јапана.

За хиндуисте и будисте свет је илузија; историја - спектакл, представа,

маскарада; личност - само фикција. Свет - то су варке које рађа Брама.

Видиви свет је опсена, игра уобразиље и зато за хиндуисту нема

принцшгајелне разлике између истине и игре, живо-та и театра. Реалност је

само један Апсолут, а свака мноштвеност је царство привидности и парада

маски.

Брама са сопственом уобразиљом глуми свет варки и позориште лутака

док траје дан; али доћи ће Шива, разориће илузорни свет, Брама ће

потонути у ноћ и сан ће отићи у парабраму и престаће свако постојање;

нестаће сенке видивог света, угасиће се светлост и опустети сцена, остаће

само Брама са тамном несвесном и неодољивом тежњом ка материји

пракрити - потенцији будућих пролазних светова.

Зато је за хиндуизам позориште његова рођена стихија. Божанства

хиндуског пантеона често се приказују у виду музиканата и играча, нарочито

Шива у чију част је у Индији је подигнута већина храмова и богомоља. При

храмовима супруге Шиве - богиње смрти Кали, живе професионалне

плесачице - бајадере.[1] Многи ритуални обреди у анимистичким

шаманским религијама Африке, Океаније и Сибира имају карактер

сценских представа, на пример, имитација лова, као и екстатични

плесови.

При томе шамани често стављају на себе маске чудовишта са роговима и

искеженим зубима. Сличност ових маски са представом дем је

запрепашћујућа.

За хришћане антички театар нераскидиво је повезан са

римским Колосеумом, у коме су хришћане бацали дивљим зверима да их

поједу као и под мачеве гладијатора, у коме су се лакрдијаши и

пантомимичари у име паганског друштва ругали хришћанским мученицима

који су ишли у смрт. Паганство се борило са хришћанством не само огњем и

мачем, него и са лажју и клеветом, церекањем гомиле и

заједљивим подсмевањем од стране песника и пантомимичара.

На улицама Рима и других градова империје комедијаши су богохулно

приказивали распеће Христа и Свете Тајне Цркве. Позориште је припадало

паганском свету и са очајничком одлучношћу и огромном енергијом бранило

је тај пропадајући свет. Питању о међусобном односу Цркве и

позоришта вратићемо се касније а сада покушајмо да решимо конкретно

питање: има ли позориште средстава и могућности да имитира и

приказује на сцени духовни свет, у који човечија душа прониче само


http://pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/eksperimenti_sa_Jevandjeljem.htm

посредством релтиозне интуииије, молитве и очишћења себе. Да ли се

са сцене може визуелно приказати тај свет?

У древна времена глумца су називали делатником копрена и маски.

Глумачки таленат је способност неких људи да се уживљавају и да се

преваплоћују у другог човека, да га замењују собом, а себе њиме. То је

способност за пластично подражавање, развијено одређеним ве-жбама и

поступцима, способност и умеће да се из самога себе, као из глине,

моделирају лица позоришних комада и јунаци сцене.

Позоришна глума претпоставља два ступња:

1. Глумац се припрема за своју улогу, уживљава се у лик свога јунака и

брижљиво га копира, а при том се критички односи према себи и као да себе

посматра са стране. Уз помоћ режисера он увежбава технику игре, на

пробама поставља одређене задатке и трага за њиховим могућим и

ефектним решењем. На овој етапи уметник као да спаја у себи два лица. Он

се осећа као онај ко глуми, а у исто време анализира своју игру и настоји да

отклони техничке грешке и неслагања, то јест да створи целовити лик.

2. Затим наступа завршна етапа рада. Глумац треба да се у души уживи

у сценски лик и да се раствори у њему и нестане као посебна личност. Он

треба да створи утисак веродостојности, да имитира истину и да својом игром

изазове код гледаоца осећање реалности која се дешава на сцени. Овде се

укључује, као унутрашњи покретач, снага и способност сликовите уметничке

уобразиље, умеће да се живописно фантазира по задатој схеми и да се глума

остварује упадљивим призо-рима, уз помоћ сопствене фантазије и

медитације, које пре свега за њега самог треба да замене реалност. Он треба

да створи онај психолошки емоционални фон, који би у себе укључио

гледаоце и приморао их да усвајају оно што се догађа у театру као живу

стварност, шта више, као квинтесенцију самог живота.

Позоришна уметност је разрадила низ система за развијање уобразиље.

На крају крајева, глумац треба да уме да се, као у одежду свога јунака, одева у

његова осећања, жеље, стремљења, у његову психолошку структуру и садржај,

да се труди да се у души поистовети са њим, да мисли његовим разумом,

да љуби његовом љубављу, да мрзи његовом мржњом, то јест да живи у

другом човеку да би натерао гледаоца да заборави да је пред њим само

имитација, само игра.

Познато је да је сликовито мишљење тесно повезано са

облашћу сугестије и аутосугестије. О томе сведоче окултни системи, на

пример, Раџа-јога и Хата-јога, у којима се медитацији и сликовитом

мишљењу додељује изузетно место.


Ако размотримо најпопуларније системе сценског тренинга и упоредимо

их са вежбама јоге, запазићемо много додирних тачака.

То је један од разлога што су древни хришћани порицали позориште.

Они су у позоришним представама осећали дух магијских обреда и мистерија.

То је разлог, ако можемо тако да се изразимо, религио-зно-мистичког

карактера. Други разлог је морални. Сликовити начин мишљења тесно је

повезан са облашћу наших чула и страсти. Страсти се појављују у нашој

свести под плаштом чулних слика. Душа не може да прихвати страст као

идеју. Језик страсти је језик сањарења, маштања и фантазије. Истински

духовни доживљаји не могу да буду изражени миметички. То су чисти и

нежни цветови, који се затварају да би се заштитили од сваког спољашњег

додира, као што чини мимоза са својим латицама.

Најталентованија глума овде је немоћна. Сликовити начин мишљења

изазива наша душевно-страсна и афективна осећања, те су зато Свети Оци

из првих векова хришћанстваговорили о позоришту као о школи

страсти, имајући у виду не само садржај позоришних комада, него и сам

метод представљања и саму атмосферу театра.

Може ли глумац да створи лик Христа и да Га на сцени

прикаже гледаоцу? Да створи, како је рекао један режисер, "живе иконе".

Могу ли на пробама да се увежбавају глас, покрети и понашање Христа?

Можемо ли посредством позоришне шминке, перике, налепљених

бокова и браде да претворимо своје лице у лице Христа

Али то није најстрашније. Да би глумио Хрисга, глумац треба иа се у

души поистовети са Христом и да поверује да је способан да љуби као Христос,

да мисли као Христос, да страда као Христос, то јест глумац треба да поверује

да је Бог.

Некада је сатана рекао: "Изједначићу се са Свевишњим" (пророк Исаија)

и у дубину пакла се сврже: "паде са неба као муња". Та једна горда помисао

претворила је светлоносног анђела у злодуха таме и пакла, у заувек

изгубљено, несрећно богоодбачено створење. "Бићете као богови" рекао је

ђаво праоцима. А у људима као да се поновио пад сатане, земља је за њих

постала место изгнанства, а смрт - њихов удео. Али сада глумац, који игра

Христа, треба да каже у својој беседи: "Могу да се оваплотим у Христа, могу да

Га низведем са Небеског престола на сцену театра, могу да прикажем

Богочовека у својој личности".

У античка времена често су пагански богови постајали сценска лица

трагедије. Чак постоји и израз: "Бог из машине".[2] Али, прво, богови Грчке

и Рима су богови антропоморфног пантеизма, а не апсолутни, вечни,

бескрајни, свемогући, свезнајући, свесвети, благи Дух хришћанског

монотеизма, не Саздатељ, Творац, и Промислитељ света. Паганска



божанства јесу оличење стихија. У самој античкој митологији богови

искрсавају из земље. Друго, трагедија уз учешће богова на сцени појавила се

у доба религиозног назадовања и распадања самог паганства.

Платон је осуђивао песнике (Хомера и друге), који су

боговима приписивали страсти и ускраћивао им је право грађанства у својој

утопистичкој држави. Из историје знамо да су у доба Јулијана Одступника и

раније улични глумци пантомимичари забављали и

увесељавали незнабожачку гомилу, представљајући Јеванђеље као комедију.

Сличне, али још рафинираније фарсе и циркуске лакрдије служиле су

у 20-тим годинама нашег столећа као делатно средство

антирелигиозне пропаганде од стране таквих лакрдијаша, бунтовника и

подстрекача на паљење цркви који су били на високим положајима, као што

су Јарославски-Губељман и његова дружина из савета (совјета)

борбенихбезбожника.

Пред нама је питање од велике важности: неће ли покушаји савремених

"пријатеља-бранилаца цркве" да оваплоте Христа на сценском простору

постати провокације против хришћанства, истанчаније и опасније од

атеистичких маскарада и циркуских лакрдија.

Лик Христа се прелама кроз душу глумца као кроз мутну призму и

одражава у његовој игри као у кривом огледалу. (Нека се глумци не љуте: грех

није индивидуална, већ универзална појава.) Тај деформисани и изопачени лик

пада као мрља лажи (љага) на срце човека и можда целог живота неће успети

да до краја избрише његове трагове.

Свети Оци тврде да Христа можемо видети само у Духу Светом, а

овде убеђују да се Христос може видети кроз нашминкану маску глумца.

Господ нас у Јеванђељу упозорава да не верујемо ако нам кажу да је

Христос овде на земљи - било у пустињи или у забаченој соби, а утолико пре

на позоришној сцени ли на екрану телевизора. Свако кривотворење Њега,

Христос је одбацио као погубну духовну лаж, било да је то

лажно пророчанство или маскарадно прерушавање.

Христос је јединствен, Он је један, Он је неупоредив, Он је неизрецив и за

човечије и за анђеоске силе. Глумљење Христа, отимање Његовог имена и

копирање Његових чудеса Он Сам је одбацио не само као недостојну

кривотворину, него и као знак и програм лажних пророка и будућег

антихриста. Ако је глумљење Христа допуштено, то значи да је дозвољено

изигравати и Литургију, и Распеће, и Васкрсење. Изигравање Литургије -

какве злокобне речи!

Тертулијан је писао да демони у паклу богохулно

подражавају Литургију, а да су одломци из црне мисе - црна магија.

Изигравање Литургије постаје мрачна фарса. Какав духовни отров би се


сакупио на сцени и сабрао у чаши из које би глумац причешћивао своје

другове или сабраћу који глуме апостоле уз јеванђељске речи: "Ово је

Тело Моје... Ово је Крв Моја". Следећа тачка програма можда ће бити

причешћивање гледалаца из сале.

Нашли би се људи који би рекли: "Зашто да идемо у цркву, ако све то

може да се се деси у позоришту?" Чак би рекли и: "У позоришту се може

сликовитије, дубље и емоционалније доживети Тајна вечера и причешће. У

савременом књижевном жаргону не без разлога позориште још увек називају

храмом уметности. У храму мирјани не смеју да улазе у олтар, а утолико пре

да додирују престо. Престо символички представља трон Бога. Но ако глумац

има права да глуми Христа, он може да седне на престо као на свој трон и

може да покуша сценско представљање Свете Тројице. А ако пођемо од

савремене елитистичке концепције софиолога - нових гностика, о Софији

као свету божанских идеја и женском начелу у Божанству, онда могу да настану

и богохулнија тумачења (на пример, да на престо заседне глумица). За време

Француске револуције такав преседан се већ догодио. Почетак религије -

осећај страхопоштовања - је оно што је у Библији названо "страх Божији",

свест о својој недостојности и величини Божијој, и свештени трепет пред

светињом.

Зар сама замисао о томе да се уз помоћ механизама и акробатике

на сцени може остварити Васкрсење Христово, Његово Вазнесење,

Преображење и тако даље, не изазива код хришћана осећања бола

и гнушања? Чак су и позоришни костими у виду библијских и црквених

одежди већ богохуљење и профанација светиње. У древној Цркви, по кодексу

Јустинијана, незаконито облачење у свештену одежду изједначавало се са

отимањем царских регалија (предмета - символа владалачке власти) и било је

кажњавано преко суда.

У наше доба такозвани "пријатељи-заштитници хришћанске цркве"

западају у нову моралну јерес. По њиховим речима, они себи постављају

"мисионарске" циљеве - да упознају гледаоце са хришћанством на начин који

је достојан двадесетог века, апокалиптичког века и да прикажу Бога на сцени

и проповедају Јеванђеље са позоришних дасака. Ови добри људи решили су да

глуме Бога, Анђеле и светитеље.

Режисере више не задовољавају њихове пређашње уобичајене

историјске хронике, криминалистички романи и филмови и љубавне

авантуре. Они су решили да употпуне и учине разноврсним свој репертоар

ничим другим до Светим Писмом. И, како изгледа, са ентузијазмом су се

прихватили тог посла. Уместо Вавилонске куле одлучили су да подигну до

неба позоришне даске и да спусте Бога на сцену и покажу га под светлошћу

позоришне рампе. Глумац, који игра Хамлета и Спартака, глуми Бога


неизрецивог и непојамног, Творца Неба и Земље који живи у неприступачној

светлости, пред Којим серафими покривају своја лица.

Црква Старог и Новог Завета никада није прихватала позориште као

средство и форму представљања религиозних појава. У

целокупној старозаветној и новозаветној књижевности нема ни једног драмског

дела. Једноставна лепота и божанска истина монотеизма нису могле да подносе

кривотворине и имитације. Истина је неспојива са глумом истине као

најсрамнијим видом лажи.

Театар је настао на основу паганских митова и мистерија, он је творевина

паганског света који је изгубио првобитно откривење и заменио веру у једнога

Бога обоготворењем космичких сила, апотеозом самих људи и магичним

култовима палих анђела, оних које Црква назива демонима. Зато је за древне

хришћанске апологете пагански политеизам био не само религиозна патологија

и философска заблуда, него и окултна метафизика, демонологија и

демонопоклоњење. Хришћанска Црква је порицала театар одлучно и

ригорозно:

1) као творевину паганства, духовно повезаног са њим системом вредности,

култом чула и паганско-космичким осећањем света;

2) као метод имитације истине: царство варљивости и привидности, у

коме у стварности господари лаж;

3) као школу страсти, то јест душевних страсних емоција човека (стварање

посебног рафинираног култа афективних стања и суптилних нервно-

психичких доживљаја);

4) као разарање личности (вештина замењивања лица –

личности маскама). Позориште даје правац, стил и метод, искуство и навику

глумљења (изигравања) не само код глумаца, него и код гледалаца. Оно чини

људе глумцима у њиховом свакодневном животу, док хришћанско покајање

захтева од човека супротно - очишћење душе од свега туђег и њој несвојственог,

од позоришне шминке и маски, које навлаче на њу машта и гордост.

Црква је у својој највишој инстанци - Васељенским и

Помесним Саборима, осудила позориштзе. Професија глумца изједначавала се

са онима који су правили идоле. Одлуке Елвирског Сабора (300. године) и

Африканског (408. године) забрањивале су крштавање глумца све док не да

обећање да ће заувек оставити свој занат. Сабор у Арлу (314. године)

установио је да се глумци одлучују од причешћа. А Картагински Сабор (397.

године) донео је одлуку да бивше глумце прима у Цркву тек после јавног

покајања. Хришћански апологети у својим делима жигосали су театар заједно

са циркусом, у коме су се приређивале борбе гладијатора и масовна убиства

хришћана. Чувени Тертулијан је писао да се у театру при светлости дана

дешавају дела ноћи.


18. правило Помесног Картагинског Сабора забрањује хришћанима да

гледају јавне представе. Карактеристично је да у тексту овог правила постоји

позивање на то да су такве забране постојале у Цркви увек и свуда.

51. правило VI Васељенског Сабора забрањује хришћанима да посећују

позоришне игре, плесове и циркуске тачке уз учешће дресираних звери.

Сабор заповеда да се они који крше ово правило одлучују од црквене

заједнице.

54. правило Лаодикијског Сабора забрањује свештеницима и

свештенослужитељима да присуствују на било каквим јавним представама, чак

и ако се оне приређују у приватним домовима. Ово осуђивање позоришта

провлачи се као црвена нит кроз сву патристику. Савремена Црква није

одбацила, а и не може да одбаци, ни одлуке Сабора, ни патристику (Црквено

Предање), јер би иначе одбацила саму себе своју духовну истоветност

(идентитет) и морално јединство са древном Црквом.

Античка комедија, извежбана у изругивању својих богова, са не мањом

свирепошћу него дивље звери Колосеума, напала је на хришћанску Цркву.

Глумци и лакрдијаши, акробате и пантомимичари на позоришним

сценама, као и на трговима и улицама градова, приказивали су пародије на

крсну смрт Христа и смрт мученика. Театар је осетио у хришћанству свог

непомирљивог и непобедивог непријатеља - истину, која својом вечном

светлошћу уништава мрак лажи и сенке полуистина. Позориште је пагански

елемент и оних хришћана који у суштини остају неуцрковљени, то јест у

души неукључени у хришћанство. Очигледна је веза неких јереси, на пример,

аријанства са паганством. Аријанство је покушавало да споји хришћанску

теологију са космологијом Платона. Догматска јерес је тесно повезана са

моралном јереси. Учење о Христу као створењу Божијем уносило је дух

секуларизације и антропоцентризма не само у аријанску дог-матику него и

у аријански ритуал.

Свети Атанасије Александријски изобличава аријанску литургију због

њене театрализације и због тога што је Арије у храмове увео световне,

театралне, страсне мелодије и назвао литургијски канон именом Талије -

музе и покровитељке комедије. Црквени историчар Јевсевије је писао да је

јеретик века Павле Самосатски волео театралну помпезност, да га је

окружавало мноштво жена које су га прослављале као анђела који је сишао

с небеса, и да је, најзад, у црквеним молитвама заменио Христово Име својим

именом. Став Источне Цркве према позоришту и театралности, барем у

њеним законодавним документима, остао је ортодоксан и неџромењен.

У Западној цркви од XI века, од када је њено отпадање од Васељенске

црквене свести постало преломни моменат њеног постојања и промена

целокупне скале њених вредности, почиње да се постепено мења однос


католичанства према позоришту. Треба запазити да је у Западној цркви и

касније постојала осуда позоришта и јавних представа, што је било утврђено у

разним правним актима (све до XVII века - Сабори у Шалону у VI веку, у

Мајнцу и Риму - у IX веку и тако даље). О томе су писале папе (Лав IV и

други).

Цркви туђа театралност ипак је продрла у католичко богослужење (на

пример, ритуалне игре у Шпанији, плес шесторице дечака пред престолом и

играње за време Божићне мисе у Толеду).

Ми нипошто не желимо да увредимо католике и да кажемо да се

миса претворила у спектакл, али театрализоване представе су се озбиљно

приближиле миси, на пример, јавно шибање покајника уз певање химни,

које је окупљало око себе велико мноштво људи, и тако даље.

Средњовековни позоришни комади почели су све више да укључују у себе

литургијске елементе. То је претило продором самог театра у култни простор

храма. Свештенослужитељи су могли да прихвате игру (глуму) као помоћ за

изазивање већег ефекта и јачег дејства на присутне.

Већ средином XII века опат Елред изобличава свештенике који за време

службе у храму час повишавају глас до викања, час га снижују до шапата,

опонашају коњско рзање, женски врисак, представљају у олтару као на сцени,

час самртне муке, час неземаљски занос; крећу се уз непристојна кревељења,

прихваћена од глумаца, криве уста и слежу раменима - храм претварају у

позориште.

Тако, на пример, ред језуита, који се потрудио да мобилише све њему

доступне философске, културне и друштвене снаге за борбу против

наступајућег протестантизма, као и Православља, решио је да користи

позориште ради привлачења народних маса на богослужења католичке

цркве. Свечане литије (процесије) улицама градова и села, извођење сцена из

библијске историје, раскошне декорације храмова. Помпезност и спољашња

ефектност ритуала код језуита били су знак оног унутрашњег опадања и

распадања у коме се католичка црква не само окренула према театру, него је

почела да тражи у њему свога саве-зника.

Протестантизам, који је настао као реакција против злоупотреба и

посветовњачења католичке цркве, немајући поуздану догматику и традицију,

још више од католицизма се подвргао секуларизацији, не-прекидном

унутрашњем распарчавању на конфесије, секте и посебне заједнице, за које је

позориште касније постало неисцрпан извор модернистичких експеримената и

реформаторских инспирација.

Ради привлачења људи својој цркви, протестантски свет стално тражи и

користи нове форме и средства деловања. Међу тим средствима све већу улогу


почеле су да заузимају пантомимичке представе, позоришни ефекти и

авангардно новаторство.

У 70-им годинама у Бирмингему је одржано саветовање представника

неких конфесија, међу њима и католика, англиканаца и методиста. Тамо је

разматрано питање који вид уметности је најперспективнији и

најпопуларнији у наше време. Учени људи дошли су до закључка да је такав

вид уметности циркус и препоручили су свештенослужитељима да

проучавају циркуску вештину и илузионизам ради већег успеха своје

религиозне мисије.

Уосталом, треба приметити да су у позном античком и средњовековном

периоду, када строге диференцијације између црквене и световне уметности

још није било, театар схватали више као концентрат паганског духа и

антипод Цркве. Касније, у процесу секуларизације уметности,

псеудорелигиозни и антирелигиозни карактер позоришта постао је мање

очигледан (на пример, дела Шекспира). Границе цркве и позоришта почеле

су да се мање секу, међутим, и у том стању метод позоришта, као метод

илузорне привидности, варљивости и замене стварности игром, био је

директна супротност циљу Цркве - ослобођењу човека од привидности и

притворности и од изигравања (глумљења) макар и најузвишеније врлине.

Злокобно знамење XX века није било само стварање нуклеарног оружја

и растућа еколошка катастрофа, него и ништа мање претећи знак краја и

моралног дна до кога се спустила такозвана хришћанска цивилизација -

кореографске представе и балети најеванђелске теме.

Источна Црква се назива Православном, то јест ортодоксном, оном

која чува чистоту догмата, целовитост Предања и верност традицији. Сада се

тврђава Православља поткопава да би се разнеле њене зидине. Неке

снаге желе да светињу и најузвишеније вредности Цркве изведу на

позоришне даске и претворе у блиставило лажног сјаја. Христа су убили

његови непријатељи, али Његова смрт нам је даровала живот. Атеисти су

подвргли Христа клевети и порузи, али због тога нам је Он постао још

блискији и дражи. Христа су окаљали професионални дипломирани

лажљивци, али због тога нам је Његов лик постао још светлији. А сада се

догодило нешто страшније - сами хришћани се одричу Христа - Сина

Божијег и замењују Његов лик глумцем који плеше. Непријатељи Христа -

Ана и Кајафа - предали су Га на мучење и смрт, али им није падало на памет

да могу да Га приморају да плеше. А савремени хришћани претворили су

Христа у пајаца и арлекина који плеше на сцени, и пљескају томе.

Један од чинова паклене мисе било је ритуално светогрђе.

Не представљају ли такве представе црну мису коју људи нису одгонетнули?


Ако Црква део својих преимућстава преда позоришту, онда ће сутра

само позориште неизбежно да продре у Цркву. Навикнувши се на

позоришне режије Јеванђеља, људи неће гледати на Литургију са мистичке,

него већ са друге - уметничко-театралне тачке гледишта и у Литургији неће

тражити очишћење, већ утиске, не духовно стање, већ ефекте. На крају крајева

сам свештеник под утицајем својих парохијана - љубитеља позоришта,

мораће да изиграва (глуми, изводи) литургију. Вештина глумца је умеће

поистовећивања себе са лицимапозоришних комада и уживљавања у своју

улогу до растварања себе у њој и до осећања поистовећености са

представљаном личношћу.

Коме и како може да се моли глумац који је рекао себи: "Ја сам

Бог"? Неки богослови користе метафоричке речи "сусрет са Богом". Али тај

"сусрет", као осећање присуства божанства, догађа се у дубини човечијег срца и

то неочекивано за самог човека. У току целог живота душа човека памти овај

сусрет, али не може да га изрази нити опише речима. Бог се јавља души као

нови живот, јавља се у тренуцима у светлости благодати. И ови тренуци чине

се као предокушање вечности. А сада Бога хоће да прикажу не у Духу Светом,

него под светлима позоришне рампе уз проламање аплауза.

Православни подвижници категорички забрањују да се у уобразиљи

ствара лик Христа или да се прихватају било какви визуелни при-зори за

време молитве. Поверење према привиђењима и визуелним представама,

као према истинитим духовним појавама, код неискусних подвижника

изазивало је душевно растројство или стање које је у патристици називано

прелест, односно обмана.

Једном се пред Пахомијем Великим појавио зли дух у лику Христа. Свети

је окренуо главу у страну. "Зашто ме не гледаш, јер ја сам Христос коме ти

служиш?" - рекао је демон. Свети је одговорио: "Желим да видим Христа не

овде на земљи, него у вечном животу. Овде ми је потребно друго - да

испуњавам заповести Христа". И демон је нестао.

Неки људи, који гаје симпатију према хришћанству, сматрају да ће им

гледање филмова на библијске теме помоћи да боље проуче Свето Писмо.

Али сваки сценарио на јеванђељске теме је не само компилација четири

Јеванђеља, него и њихова прерада, интерпретација и увођење нових,

измишљених лица и епизода. Зато сценарио на библијске темепостаје друго

Јеванђеље које је написао сам режисер по својој слици и прилици.

Саборна правила и црквени прописи категорички

забрањују коришћење апокрифних лажних јеванђеља и измишљених

агиографских дела, а утолико пре њихово ширење.

Позориште и биоскоп не уче, већ одвикавају гледаоца од читања Светог

Писма, замењујући мистички несликовни доживљај искривљеним визуелним


представама. Преламајући се кроз призму душевног духовно постаје лажно и

изопачено, као одраз у кривом огледалу. Католичка црква, са својим сталним

стремљењем ка прозелитизму са својом оријентацијом на аритметичку

већину својих чланова, са својом гигантском мисионарском машинеријом, са

својим критеријумом вред-ности у коме је колектив изнад личности, није

могла да не користи тако моћну пропагандистичку мрежу као што су филм

и позориште.

Њена велика способност да лавира и да се прилагођава светским

и историјским реалностима нарочито упадљиво се пројавила у покрету

католика - модерниста после другог Ватиканског сабора. Али још пре тога, за

време папе Јована XXIII у периоду 1958-1963 године, била је образована

комисија за кинематографију која је постала стални орган Ватикана и

непосредно је потчињена католичкој јерархији. "Осећај дужности нам

налаже" - писао је папа - "да се са изузетном пажњом односимо према свим

факторима савремене цивилизације, а међу њих треба убојати и филм."

Недељна католичка миса, коју преносе преко телевизије, допуњава се

сценском адаптацијом из живота светих и зато се често емитују разне

фантастичне повести, које обично називају филмовима страве и ужаса. Поред

библијских сижеа појављују се и призори вампира - мртваца који пију

човечију крв и, обрнуто, људи који се претварају у дивље животиње, као и

чаробњака и гатара. Интересовању за биоскоп као средство мисионарства

допринело је ширење екуменизма. Низ теолошких расправа о филмовима

било је објављено у издању Светског савета цркава. Католички и протестантски

теолози прегледају и проверавају нова техничка средства: видеокасете,

видеодискове, емисије уз помоћ сателита и тако даље. Као резултат техничког

развоја појављује се електронска црква - авангарда новог века и новог

мишљења.

Веома је карактеристично да је један од омиљених и најпопуларнијих

ликова мистичких филмова - Луцифер, сатана, коме се дају најразличитија

тумачења, понекад веома благонаклона.

Светски композитори састављају мисе у којима се, заједно са

одломцима из канонског богослужења и григоријанским напевима, разлежу

звуци џеза и рок-музике. Понекад се такве мисе, као спектакли изводе

непосредно на улицама, а певање религиозних химни смењује се са

најватренијим играма карневала. Таква је, на пример, миса америчког

композитора Брајлиса.

Нарочито се гласно чује апел за промену богослужења у

протестантским заједницама Америке и Европе. У неким заједницама

то богослужење се претвара у позоришну представу на библијске теме, у


којој учествују сви чланови заједнице. Глуму смењују плес и авангардна

музика, заједничко певање свих присутних, а понекад и права маскарада.

Једном је полицајац, који је ради одржавања реда био присутан у заједници

америчког теолога Кокса, рекао: "То није молитва, него прави јавни скандал".

Међутим сам Кокс је сматрао необуздано понашање својих парохијана знаком

њиховог духовног ослобађања (еманципације).

Сада се позориште прихвата као неотуђиви део општечовечанске

цивилизације. Још недавно у нашој земљи као знак културе и прогреса

сматрала се срушена црква и близу ње саграђено позориште или клуб.

Скинувши крст и срушивши олтар, често су претварали цркву у биоскопску

салу или позориште, при чему су пређашњи олтар претварали у позорницу

где су на месту срушених престола и жртвеника глумци одигравали комедије

најфриволнијег садржаја. Или пак обрнуто, од олтара су правили нешто као

позоришну галерију у којој супоследњи редови били нарочито популарни

код заљубљених парова.

Не желим да кажем да су сви глумци били усхићени учешћем у

таквом идеолошко-просветитељском раду, али, на жалост, већина је спокој-

но имитирала сцене убиства и љубавних састанака или је одигравала фарсе у

оскрнављеним, разореним и као распетим храмовима, газећи светиње својих

отаца. Идеолошка бригада Јарославског-Губељмана није нашла боље

средство за ругање хришћанству, претворивши у недавној прошлости

храмове у позоришта, клубове и јавне тоалете.

Најдревнији храм Тбилисија - Метехи једно време је био подвргнут истој

таквој гулаговској судбини. Њега су претворили у затвор, а затим у радионицу,

а од 1974. године, све до отварања храма, у њему је био смештен омладински

експериментални театар. У споредном олтару, где се налазила гробница свете

мученице Шушанике, нагомилавали су позоришне старудије (директно на

полусрушени надгробни споменик).

Култура је умеће уважавања. Сама реч култ значи поштовање. Човек

треба да се односи са уважавањем чак и према туђој непознатој гробници.

Мученица Шушаника - светитељка је трију Цркава: грузијске, јерменске и

албанске. Она припада трима народима - грузијском, јерменском и

азербејџанском (област Рани - западни Азербејџан). Њ-ни мученички подвизи

надахнули су Јакова Цуртавелија на прво од нама познатих дела на грузијском

језику. Њена храброст била је пример верности хришћанству у борби са

експанзијом маздаизма, а затим и ислама. Али позориште је са њеном

гробницом поступило исто као што су у древно доба персијски маздаисти

поступали са гробницама хришћана.

А сада ти исти људи полажу право да на позорници

изводе експерименте са Јеванђељем.


[1] Бајадера - европски назив индијске професионалне плесачице која учествује у

религиозним обредима и заједничким весељима. - нап. прев. [2] Лат. – deus ex machina, буквално - "бог из машине", драматуршки и сценски

поступак у дрвеном грчком театру: изненадно појављивање (уз помоћ

дизалице - еореме) божанства на сцени, које доводи до расплета радње. У

преносном смислу - неочекивано разрешење неког конфликта. Нап. прев.

О правилној припреми за молитву


"На небу се не чује глас уста, него срца" - пишу Свети Оци. "Треба се

молити искрено, од чиста срца" - то је њихов завет. Али, на молитви између

нас и Бога стоје греси као густа магла, као зид од некакве непрозирне и

лепљиве помрчине, и у тој сумаглици наше страсти пузе као шкорпије. Како

можемо искрено да призивамо име Господње кад је наше сопствено срце -

црна јама у чијој се дубини ништа не види и само се шири смрад из ње од

непрекидне злобе и телесних жеља, као од леша који се распада. Треба да се

молимо искрено. Али наша молитва врши се негде ван душе и ума, а срце

пребива у својој окорелости и грубости као неукротива звер.

Шта да чинимо? Како да приморамо себе на молитву? Испрва треба да

заблагодаримо Богу што још увек није окренуо Своје лице од нас и што нас

побуђује на молитву, које се не бисмо ни сетили да није Његове благодати.

Затим, пред молитву треба да принесемо покајање.

Најважније је да нађемо свој "омиљени" грех, ону страст са којом нам је

најболније растати се, потом да осудимо себе због те страсти, да је мислено

одбацимо, да је ишчупамо из душе као што се вади кваран зуб, да призовемо

моћ гнева - оно што Свети Оци називају раздражујућом силом, и да

решимо да се од сада боримо са њом.

Затим да ту страст покажемо себи самима у њеном најнечаснијем и

најсрамнијем виду, да постанемо свесни да та страст као змија пије крв наше

душе и да нас чини немоћним и отрованим, те да од борбе са том страшћу

зависе наш живот и смрт. Ако човек тако одлучи, онда ће његова молитва већ

престати да буде површна и празна као љуска, а његова душа ће почети да

се одазива на речи молитве, испрва још нејасно [пригушено], са уздисањем,

као шапатом, као што говори болесник који је дошао к себи из несвестице.

Затим, треба да исповедимо текуће свакодневне грехе, које чинимо сваки




дан и од којих је душа запрљана као одећа човека који за време непогоде

иде по лапавици и локвама. Треба да се покајемо за сав свој живот, нарочито

за гордост, лаж и лењост који су нашу душу довели до тако мрачног

безосећајног стања у коме не можемо да се молимо. Затим Богу треба да

исповедимо и незнане грехе које због своје безбрижности и немара

непрестано чинимо, када само незнање не постаје оправдање, него осуда

наше лакомислености или својевољног непознавања истине.

Треба да говоримо: "Бог је све, а ја сам ништа", трудећи се да ову мисао

уведемо у своју свест и срце. Треба да имамо на уму да данашњи дан може

да постане последњи дан нашег живота.

Неопходно је да измолимо од Бога благослов за молитву, да се обратимо

Пресветој Богородици и арханђелу Салатаилу за помоћ у молитви и да

затим приступимо молитви, свесни да стојимо пред Лицем Божијим, од Кога

није скривен ни један покрет нашег срца.

Онај ко почне да се моли одмах, без припреме, тај је налик на војника који

је јурнуо у бој, а претходно није узео нити припремио оружје.

О Православној и лажној мистици


*****

Питање: Шта је то Православна мистика, које су њене особине? Да ли

је могуће мистику називати посебним духовним даром или „религиозном

генијалношћу“?

Одговор: Реч „мистика“ има широки спектар; то је познање духовног

света у непосредном општењу са њим, кроз духовне интуиције; то је

улажење у другу сферу постојања; то је пут од прилажења Највишој

Реалности до јединства са Њом. Почетак мистике је – смирење и осећање

величине тајне, пред којом у тишини стоји душа. Али тишина мистике није

неразумност – то је стање душе, када ишчезавају противречности и бивају

ишчупани психички комплекси. То је излаз из ропства на слободу, из смрти

– у живот, из тамнице – на слободу. Мистична може бити молитва, и рекао

бих, да је свака пажљива молитва са којом је срце сједињено, већ мистична.

Православни мистик је – онај који љуби Христа више од свега на свету и

који стреми ка постојаном богоопштењу, како је речено у Псалтиру:

„Тражим Лице Твоје Господе“.

Мистика је – сведочанство будућег живота и славе Светих. Духовни свет

нема аналоге са материјалним светом. Зато, када мистик жели да опише


своје стање, онда не налази адекватну ре; шта год би он рекао, срце му

шапуће: то, није то. Људска реч му се чини као нешто грубо, окамењено,

сурово. Он покушава да преда своју мисао кроз символе и асоцијативне

слике – то је једино, што је могуће; али далеко од стварности, као сунчана

светлост на неба од насликаног бојама на платну.

Најбоље изражавање мистичког сусрета са Христом, по нашем

мишљењу, садрже химне Светог Симеона Новог Богослова, кога га је такође

могуће назвати „новим Боговидцем“. Та светлост божанственог

Богојављења, којом су били озарени Апостоли на Тавору, која је сијала на

лицу Мојсеја, сишавшег са Синаја – одблеском се изразила и у књизи

божанствених химни Преподобног Симеона.

Али ако је могуће да тако рећи, то је била сенка светлости. Други

мистици су се бојали да предају своје стање речи, као што се ми бојимо да

поверимо тајну лажову. Ми смо се родили у тамници, чак не подозревајући

да је иза њених зидова други свет. Ми смо толико заузети тиме да лепо

уредимо нашу тамницу. Мистик је онај, који је увидео светлост, која

прониче у подземље – тај зрак, који иде од Бога до човековог срца; и он

тугује за том светлошћу, живи надом, да ће је опет видети.

Ово што сам ја рекао је далеко од доживљаја мистика. Ако би више

схватао шта је мистика, сигурно да бих ћутао о њој. Али како се мистика

подвргла изопачењима и гоњењу, треба да говорим својим немоћним

језиком.

Православна мистика – то су Тиваида и Нитријска Пустиња, то су дела

Макарија Великог и Григорија Синаита, напојена мирисом благодати; то су

подземне келије Печерског манастира, чији зидови истакају духовни миро;

то је Лавра Преподобног Саве Освећеног, која је налик на гротло вулкана; то

су горе Гареџе, озарене руменим одблеском заласка; то је тишина Свете

Горе; то је „Светиња над Светињама“ јерусалимског храма, где се Пресвета

Дева Сама молила Богу. Мистика – то је куцање срца, оног ко твори молитву

Исусову.

У човековој души је положено стремљење ка прекрасном – то као да је

успомена на изгубљени Едем, када је свет био млад и наши праоци

безгрешни, када небо и земља нису били одвојени једно од другог. Човек

тражи лепоту око себе – у земљи смрти и труљења, али види само

ишчезавајуће сенке у том свету рађања и смрти; у свету промена, где све

чега се дотакне време својим прстом, претвара се у прах. Мистик је онај, који

очима срца види метафизичку, невидљиву лепоту духовног света.

******


Питање: Постоји израз: „Мистика стварања“. Чиме се она разликује од

религиозне мистике?

Одговор: У Православној мистици нема осећајних усхићења, онда

одстоји далеко од тог емоционалног стања, које обично називају

надахнућем.

„Стваралачка мистика“ – то је посебна загрејаност осећања, када човек

сам себе осећа као медијума неких, за њега самог, невидљивих сила. У том

стању, његови доживљаји су посебно танки и пластичним; он, као да добија

способност да се пресељава у друге људе, да живи њиховим душевним

светом, да гледа њиховим очима, да осећа њиховим срцем. У древности,

речи „песник“ и „пророк“ су били скоро синоними.

Ако је могуће рећи, онда је „мистика стварања“ сурогат стварања, то је

тражење космичке лепоте, то је опијеност космосом. Зато у делима великих

песника јавно присуствује пантеистичко схватање света. Често се тај занос

смењује разочарењем, и „опседнутост духом космоса“ – употребљавам те

речи условно – смењује се опседнутост духом смрти. Мистика стварања то је

– мистика емоција, где пад мора да следи након уздизања. Она је немоћна

да проникне у област духа и у самим својим највишим поривима показује се

само као меланхолијом идеала.

******

Питање: Чуо сам речи једног научника, да постоји „мистика

науке“? Шта је то?

Одговор: Колико се сећам, те речи припадају Ајнштајну. Треба рећи,

да он има посебно префињен језик, рекао бих урођену иронију, којом се он

игра као са својим сабеседником. Неретко, тврдећи нешто, он у стварности

исмева, оно што тврди; а одричући – скрива оно, у шта верује. Међутим

пробаћемо да одговоримо.

Мистика научника је примање света као тајне, која никада до краја неће

бити откривена, налик на море, које је немогуће исцрпети. За „научне

мистике“ сваки лабораторијски опит је недопевана песма, а свака хипотеза –

то је сломљени цвет, који у његовим рукама почиње да вене. Мистичко

осећање научника је осећање закономерности и хармоније васељене, а

истраживање тог света може да изазове посебну екстазу, назваћемо ја

екстазом расуђивања.

Вера Ајнштајна је вера у рационалност света, који познајемо, али не

може бити познат до краја. То је „највиши разум“ Спинозе; то је Бог, који не

живи, већ умире – хладан, као поларна светлост.


Мистику Ајнштајна бих назвао мистиком нихилизма. Наука има посао

са материјом, поезија – са осећањима и страстима, религија – са

метафизичким светом.

Православна мистика је – дотицање је додир са тајном духовног света,

који се открива као надреалност и човек види, колико је дубоко његово

сопствено срце. Мистика је посебно осећање љубави према Богу, које

захвата човека, љубави, у којој свет ишчезава, као да се растапа, и остају двоје

– Бог и он. У мистичком доживљају људско срце се претвара у једно стално

отворено око, окренуто Богу, које непосредно прима метафизички свет и

себе, као честицу тог света. Мистичко осећање нема аналоге са другим

психичким особинама, оно лежи дубље од њих.

******

Питање: Ви сте говорили да је мистика сазерцање божанских лепота.

Шта се може рећи о томе?

Одговор: о томе је немогуће говорити – то је неопходно преживети.

Апостол Петар је рекао на Тавору: „Добро нам је овде бити“. Божанска

лепота се открива човеку као нешто савршено ново и неизрециво, као

духовна светлост, која преображава самог човека и тада душа жели само

једно: да увек пребива са Христом, сликовито говорећи, да се сакрије у

Његовој светлоносној сенци. Љубав је нестрпљива и зато мистик не жели

апстрактна, чак ни богословска знања о Богу, већ сусрет са Самим Богом

кроз благодат, и тугује због одвајања, када мистички мрак, у који се у време

богоопштења погружава, као да тоне у земаљски, материјални свет, расејава

се, и он опет улази у најнижу визуелну стварност.

Али, он одлази не празан, већ собом, као скривено богатство, носи

одблеске невидљивог света, који у својој души таји од свих.

*****

Питање: Да ли је могуће мистику назвати „очевидношћу религије“?

Одговор: Мислим да сте у свом питању формулисали у сажетој форми

суштину мог одговора. Религија се не доказује силама једног разума, а при

свим разлозима за њену заштиту остаје само хипотезом, иако и са високим

степеном вероватности. Голи разум, отргнут од других сила душе и духа,

налик је на компјутер са убаченим програмима. Тим више, никакви

рационалистички разлози о постојању Бога и истинитости религије, без

унутарњег мистичког опита, не могу да удахну животворну веру у срце –

орган духа.


Сва историја религије и философије сведоче о томе, да је путем

логизације немогуће доказати истину религиозних и философских система,

иначе би се они интегрисали у један поглед на свет. Религија је укључење

коначног и ограниченог у бесконачно и безгранично, у коме коначно

задобија особине бесконачног.

Философија, напротив, покушава да посредством силогизама постигне

апсолутно, то јест, да ограничи бесконачно кроз коначно. При таквом

интелектуалном илузионизму силе душе човека се своде на логикон, а

Божанство бива одвучено у апстрактну идеју, налик на стену леда, која виси

изнад земље.

*****

Питање: Шта се дешава са религијом, када се мистика замењује

рационализмом?

Одговор: Религија се изопачује и разрушава, када разум постаје не

слуга вере, већ њен путеводитељ и наставник, не послушник Откровења, већ

његов судија. Тако деградира и руши се земља, када побуњени робови

постану узурпатори царске власти. Религија без мистике се претвара у суму

схватања и представа, отргнутих од живота срца и вене као биље, које је

лишено корена.

******

Питање: Каква је веза између мистике и догматике?

Одговор: Обично под Православљем човека подразумевамо његову

неоспорну веру у истинитост догмата, испуњење заповести и укљученост у

ритам црквеног живота. А мистика даје сазерцање истине, као сусрет са

Живом Истином у срцу.

Велики Светитељи: Николај Чудотворац, Григорије Богослов, Јован

Кронштатски и други, који су имали дубоке мистичке дарове, били су

посебно осетљиви на догматичку чистоћу. Зрнца песка, упала у око, наносе

оштар бол, али њих не осећа отврднула кожа на табану. У време аријанских

смутњи састављали су се унијатски символи, у којима је преграда између

Православља и јереси постајала танка и као прозрачна, тешко разликована

само разумом, који се опире на несигурну, још не очврснулу

терминологију. И овде је на помоћ Православљу ума дошла Православље

срца.

Одступање од истине догмата, иако врло мало, Свети су осећали својом

мистичком интуицијом, као губитак благодати Духа Светога, као затамњење


духовног Сунца – Христа, у души. Лажни догмат, сликовито говорећи –

рупа на кориту брода, кроз коју се устремљује поток воде, који прети да

потопи морепловце у морску гробницу. Граница између Православља и

јереси, пролази не само кроз област догматике, већ такође и кроз област

мистике.

*****

Питање: Ко од савремених богослова иступа против мистике?

Одговор: Код професора МДА Осипова у књизи „Пут разума у

потрази истине“ постоји глава „Мистицизам“. Додавши свом сопственом

разуму, разум још двојице западних истраживача религије – католика Ханса

Кјунга и протестанта Ф. Геилера – дошао је до закључка, да мистика себе

пројављује „... у хришћанству као болест, ненормалност, изопачење вере и

основе живота. Извори мистицизма су свуда једни и исти – то је гордост

човека, његово страсно стремљење да пронике у тајну духовног постојања и

да задобије власт над њиме – сладострашће, трагања за високим насладама,

екстаза“ (стр. 280).

Овде професор меша Православну мистику, засновану на аскетизму, са

лажном мистиком – „духовном прелешћу“ па чак и магизмом. Довољно је

прочитати дела Светог Григорија Синаита, да би се убедили, да се таква

одређивања истине јављају или као инсинуације или неразумевање.

Професор-рационалиста није могао да схвати разлику између

хришшанске мистике и пантеистичке, између Преподобног Макарија

Великог и Мејстера Екхарта, између Светог Игњатија Брјанчанинова и

Бемеа, и помешавши богојављење са демонојављењем, изопачио је и

вулгаризовао саму реч „мистика“.

Слично, као што господин Осипов жели да уопште избаци реч

„мистика“ из православног лексикона као срамотну реч.

*****

Питање: Да ли у данашње време постоје озбиљна истраживања о

Православној мистици?

Одговор: Озбиљних има, али озбиљност не јемчи увек за истину –

имам у виду истраживања Мајендорфа, Керна и других. Тамо има много

фактичког материјала и префињених погледа, али они, по мом мишљењу,

имају пре психолошки, него пнеуматски карактер.

Њихове књиге су налик на књиге живописца, који није својим очима

видео Кавказ, већ се руководио подацима, извученим из географских


приручника и књига. Да ли он може да осети и представи лепоту Кавкаских

гора? Чини ми се, да поменути истраживач исихазма – нервни, животом

узнемирени људи, који „беспокојно“ пишу о бестрашћу. Унеколико

посебним је Владимир Лоски. Он је ерудирован и добросавестан

истраживач; у њему се осећа, ако не духовни покој, онда душевни. Али

опет, није могао победити у себи интелектуализам, који нагиње ка

апстрактним закључцима.

Његова заслуга се види у томе, што је у свом делу „Мистичко

богословље“, он направио јасну границу између Православне и

пантеистичке мистике. Али, описујући мистички опит неоплатоника,

Лоски га, по нашем мишљењу, није у потпуности схватио; он је сматрао да у

том опиту, упрошћена душа сазерцава саму себе и да се усхићује својом

створеном лепотом.

Покрет душе од споља – ка себи, и од себе - ка Богу, представљено

Светим Дионисијем Ареопагитом, Лоски је сматрао код неоплатоничара

само незавршеним, и ако прекинутим на првој етапи. Али испушта из вида

да је интелектуално немогуће издвоји душу од греха који је поразио, па чак

и видети своју душу без светлости благодати.

Игнорише ту опасност, да душа у покушајима да кроз екстазу

упрошћења изађе из своје ограничености, „шкољке“ осећајности и

расуђивања, не знајући Личног Бога, сусреће на свом путу космичке духове,

са њиховом луциферијанском светлошћу и сазерцава, не себе, већ ну

светлост, од које она долази у стање безумља.

*****

Питање: Значи, о мистици може да пише само мистик?

Одговор: Ви сте погодили моју мисао. Ја бих у почетку посаветовао да

се прочитају дела Макарија Великог, а затим Добротољубље, које је

антологија византијске мистике. Додао бих, и да би разумели дела мистика,

потребно је да сами имате, иако не велики, али правилни мистички опит,

који се задобија кроз борбу са гресима, очишћење срце од страсти,

укључењем у литургијски живот Цркве и кроз послушање духовном

наставнику, који има познање у делању Исусове молитве. Треба бити у

кориту мистичког предања, назовимо га условно традицијом, а овде велики

значај има прејемство.

Треба се старати да се буде на једном духовном таласу са Православним

мистицима, иако би тај талас, пролазивши кроз унутарње препреке, као

кроз огромна растојања, звучао у нашем срцу као једва чујни шапат.


*****

Питање: Да ли постоји веза између екуменизма и мистике?

Одговор: Одговорићу, у неколико изменивши одговор: да ли постоји

веза између екуменизма и антимистике – лажне мистике и мистикофобије?

По мом мишљењу, један од разлога постојања екуменизма и

атмосфере, неопходне за његов развој, јесте утупљивање и губитак код

савремених хришћана – имам у виду Православну страну – мистичког

осећања, способности да не само богословски, већ и непосредно приме Бога

како Личност, као Живу Надреалност.

Без унутрашњег сведочења истине – без правилног мистичког опита,

религиозни гнозис може да се распадне на фиксацију душевне емпирије

(религиозни егзистенцијализам) и на устројење апстрактних

вероисповедајућих формула, на пијетизам и рационализам.

При таквом стању хришћана, екуменизам не сусрећући унутрашње

препреке у секуларизованој свести, може да се учини спљоштеном

менталитету човека, раширењем самосвести и открићем нових

богословских хоризоната.

Борба против Православне мистике неизбежно води до религиозне

равнодушности – једној од основа екуменизма. У последњем веку тај удар се

појачао, али већ у осуђеној Византији, не дуго пре њеног пада, мистицима-

исихастима, у лицу Светог Григорија Паламе и његових ученика, било је

неопходно да се заштите од напада и клевети рационалиста и фомиста.

*****

Питање: Како сам схватио, мистичко осећање, исправљано искуством

Цркве, давало је могућност Православним да непосредно осете сладост

божанског учења и труле додатке јереси. Даће ли бити дрско да Свете Оце

назовемо не само философима у богословљу, већ и „дегустаторима“

догмата?

Одговор: Метафоричка поређења је тешко бивају подвргнута строгој

анализи. Вера је логички недоказива, зато је агностици-атеисти, лишени

религиозног осећања презриво називају „слепим веровањем“. Мистика даје

људском срцу поуздано сведочанство. Своју књигу, господин Осипов је

назвао „Пут разума у потрази истине“.

Али разум може само да анализира, да описује и систематизује

материјал који му је представљен, посебно знања, која се тичу метафизичког

света. У отргнућу од срца, он губи оријентире и његов пут се претвара у

беспућа. Ако нема Православља срца, које се сазидава правилним


мистичким опитом и укљученошћу у црквени живот (не „духовна“

предавања, „духовне“ академије и такмичења хорова, него Литургију, са

осталим кругом богослужења, прим. уредниш.), онда православље разума

постаје непоуздано– њега је могуће поколебати или скренути са пута

скупом истргнутих цитата. Ако се срце не ослепи, немогуће је да се

разум ослепи.

Слепило срца – то је поље за коров реформаторства и модернизма.

*****

Питање: Укажите на одлике демонске мистике, да не би примили духа

таме за Ангела светлости.

Одговор: Лажна мистика је налик на игра на срећу са непознатим, који

крије своје лице под маском. Тамо нема поштовања, већ занос осећања, као

ишчекивање нечег непознатог, које улива нове силе у човекову суштину. У

лажној мистици нема љубави према Богу, иако се пројављује, нешто налик

на страст, ка невидљивом духу, као енергетској супстанци космоса. Човек је

погружен у свет својих осећања и доживљаја. То је некакав огња тамног

надахнућа. У лажној мистици је сусрет, назовимо га условно, са космичким

духом, налик на борбу.

Овде се или душа раствара у неком призраку, који се прима као

универзум, или га прима у себе, постаје као његово станиште. Човек јури у

њему непознато тајновиђење, затворивши очи ума и срца.

Он остаје у предворју или предокушењу не толико тајни, колико

скривених, као закодираних за њега наслада у царству „крилатих змија“, са

њиховим проницајућим телом и енергијама које даве душу, налик на

пуњење електрицитета и фосфорну светлост, сликовито говорећи, на мртву

светлост угашених звезда. Овде је скок у бездан, као лет, где се вертикална

мера претворила у и оно, што се чинило да се налази на врху, окренуло се

на доле, а бездан је заузео место неба.

Овде нема општења, већ гутање: или човек сам се бе осећа као бога, и

као да гута свет, који се схвата као илузија, или безлични универзум гута

човека и он ишчезава у њему без остатка. Ту екстазу је могу назвати

„дионисијском“. Други вид лажне мистик се условно назива

„аполонизмом“; то је екстаза ума, који је са себе, као одећу, свукао све

пројаве душевног живота: мисли, осећања, слике и представе.

Најјасније је он изражен у неоплатонизму. Аполон значи „онај који

разара, уништава“. Овде нема екстазе страсти, које излазе из душе, већ

интелектуални бездан – погружење душе у метафизичку празнину, лишени


било каквих предиката, чак живота и смрти. Тамо се открива велико ништа,

као све, и све – као ништа.

*****

Питање: Значи, постоји мистика празнине?

Одговор: Да. Она је најизраженија у ламаизму.

*****

Питање: Шта се може рећи о практичном дионисијству?

Одговор: То је опијеност космосом, прецизније, изображеним духом

космоса и познање кроз тамну екстазу. Ком год се божанству буде обраћао

екстатик, у његовој молитви ће се чути зов: „Аве Ерос!“, „Аве Пан!“

*****

Питање: Говорили сте о лажној мистици, у којој присуствује

демонизам. Постоји ли мистика непосредног сатанизма?

Одговор: Постоји. Више од свега, то је мистика гностичког дуализма.

Бог се представља као зло начело, које је саздавши човека, закључало га у

тамницу својих забрана. А сатана је добри дух, који жели да човеку пружи

слободу и радост постојања. Овде происходи обожавање сопствене

емпирике: све, што постоји у људској природи је - свето, а пошто има и

греха, онда је и грех свет.

Главне заповести сатанизма су:

1. испуњавај одмах све своје жеље;

2. никада не сматрај себе грешним и кривим – то је предрасуда, која

трује човеков живот и унижава његово достојанство.

У сатанизму дејствују две силе: грех, који живи у човеку, који достиже

огромне размере, као да захвата целог човека и потпуно прониче силе

његове душе; и друга – непосредно дејство демона, који хоће да човека

учини инструментом у својим рукама, медијумом и проводником своје

воље. Овде се дешава нешто наик хипнози на јави: човека захватају некакве

чудне, ружне жеље; у њиховом испуњењу он види горку и мрачну радост –

то је мистика сведозвољености.

Њему се чини, да је Бог обећао, али није дао, отео и поставио забране, а

сатана жели да поврати оно, што је Бог отео. Шта је то – сам човек не схвата,

али сматра да се под речју „немогуће, недозвољено“ скрива некакво


невидљиво наслађење, као скривено богатство. У том смислу, сатанска

мистика је – уништити реч „немогуће, недозвољено“.

Сатанска мистика – то је мистика страсти, јарких споља, празних

изнутра; тамо нема ни циља, ни перспективе. Ако би поредили доживљаје

сатанисте са било којом врстом уметности, то би био егзистенцијализам,

када јединствена стварност постаје текући садржај срца. То је живот без

циља, то је постојано погружење у душевни емпиризам, у област осећања и

настројења.

Делиријум параноика је такође емпиризам, зато се овде брише

преграда између стварног и илузорног света, између реалности и безумља.

Господ је сатану назвао „човекоубицом од искони“, то јест, ода самог

почетка, и „лажовом“. Сатана је духовно убио праоце у Едему, јавивши им

се у виду змије. Он је руком Каина убио његовог брата, учинивши старијег

сина својим првим жрецем, који је савршио тајну крви.

Сатанска мистика – то је мистика уништења. Демон је – дух смрти, зато

сатанисти, који доспеју на власт, постају некромани; зато у

жртвоприношењу сатани постоји ритуална жртва. Сада се открива улога

тајних сатанистичких друштава у оним префињеним, и у суштини,

бесмисленим мучењима, истјазавањима и убиствима, који су се догађали у

затворима и логорима смрти; оне хекатомбе, где су милиони људи били на

садистички начин мучени и убијени од следбеника сатане.

Демон је у Јеванђељу назван „нечистим“ духом. Сатана мрзи образ и

подобије Божије у човеку, и зато он стреми да обешчасти и испрља човека.

Стид – то је невидљива одежда, у коју је човек обучен. Сатана хоће да

уништи ту одежду.

Демонска мистика је – мистика нагости. Реч „безобразност“ означава

губитак неког образа, у духовном значењу – образа Божијег, и овде се

сатанска мистика пројављује као несхватљиво и незадрживо нагињање ка

нечистоти, оскврњењу, пороку – ономе што изопачава саму човекову

природу.

Сатана је – дух лажи и лукавства. Он је обећао нашим праоцима

слободу од забрана, једнакост са Богом, а дао им је оно што је сам имао –

учинио их је изгнаницима из раја, робовима труљења и смрти.

Једним од видова духовне лажи јављају се и наркотици. Човек се

погружава у нереални свет демонских фантазија и бизарних

фантазмагорија. Може бити, да је то продор у пакао, који се види кроз

земне слике.

Сатанска мистика је борба против благодати. Човек жели да прогна,

као да истргне из своје душе благодат, задобијену у Крштењу, и зато


сатански мистицизам у себе укључује богохулство и оскврњење светиње. У

обичном животу, он се пројављује као губитак стида.

Вређање и богохулство заузимају место у „молитви“ сатаниста, а

порнографија је – њихова „икона“. Међутим, постоје „молитве“ директно

обраћене сатани. Хиндуистички сатаниста Вивекананда се обраћао богињи

кали речима: „Име твоје је – смрт и ужас“. Сатаниста осећа како се његова

душа материјализује, како отежава његово тело, као да се земља повећава

много пута.

Неретко, сатаниста осећа некакво стремљење, попу љубави, ка змији. У

очима сатанисте се осликава оно што је у души: униније (чамотиња),

некакво метафизичко безумље и заједно са тим, мртвачко равнодушје према

свету. А понекад у њихов поглед постаје налик на поглед мије.

*****

Питање: Реците кратко, у чему је суштина демонске мистике?

Одговор: У тамној, несхватљивој љубави према демону, сличној љубави

роба према свом злом тиранину.

*****

Питање: Међутим да се вратимо главном предмету беседе. Каква је

веза између Православне мистике и аскетике?

Одговор: Мистика – то је срце религије и највиши степен у аскези, када

вера прелази у сигурност, поузданост. Аскеза је – припрема душе за сусрет

са Богом; мистика је – сам сусрет. Аскеза је – пут ка Тавору, а мистика –

сазерцање Таворске светлости и Божије лепоте, као предосећање тајни

будућег века.

О профанацији љубави


После речи „слобода“, вероватно ниједна реч није подвргнута таквим

спекулацијама, изопачењима и софистичкој проституцији, као реч „љубав“.

Ако је реч „слобода“ била неопходна у популистичком облику, да би

сломили структуре друштва и моралне норме, онда је реч „љубав“ у њеној

савременој, либералној интерпретацији почиње да служи оправдање за

свакојака изопачења, почињући од теолошких и завршавајући сексуалним.


У руском језику реч „љубав“ није диференцирана и зато семнатички

није униформна. У ту реч је могуће положити неадекватна схватања, још

више, противречна једна другима, што је често давало могућности

либералима, како у мантијама, тако и без мантија, да ступају у расправе о

томе, да је љубав виша од свега, са предумишљајем скривајући, шта они

подразумевају под љубављу?

Теософи су покренули за разрушење хришћанства своју идеју, која је

дошла по укусу декаденствујуће интелигенције: „Истина је виша од

религије“, то јест, виша од хришћанства. А сада, нови гностици и манихејци

вапију: „Љубав је виша од морала“ и пред њеним „величанством“ морају да

ишчезну сва морална схватања, попут пелена, које више нису нужне

пораслом детету.

Савремени проститути љубави долазе до такве бестидности, да људе,

који се придржавају чврсто традиционалног морала, називају због тога

фарисејима или примитивним бићима, која не желе да изађу из мрачног

средњевековља на светлост слободе.

У тај словесни сатански сабат укључили су се и модернисти у теологији.

Они изјављују: „Ако је љубав више од свега, онда она значи више од догмата,

зато треба одбацити догмате, који ометају да се љубав пројави у свој њеној

пуноћи, сломити као Кинески зид, који стоји у току многих векова између

конфесија, и да се човечанство слије у једну породицу.“

На позадини катастрофалног губитка моралности, када се блу и

хомосексуализам оправдавају љубављу, настаје „религиозни блуд“, где се

под видом љубави разрушује Православље, а заузврат, религиозно-

теософски хаос још више стимулише процес моралног декакденса.

Православно учење о „јединству у истини“, декаденти у религији

покушавају да замене „јединством без истине“.

Они говоре: „Истина је виша од религије, а љубав је – виша од истине.

Свака подела је – грех против љубави, зато – сједињујте се.“

Човек има земну отаџбину – земљу, где се родио и одрастао, има своје

порекло, историју земље и народа; он има духовну отаџбину – Цркву, у којој

је примио Крштење, има родослов – Православље, које води почетак од

Христа. Одбацујући традиције, човек лута у својој земљи; кроз уништење

црквеног предања човек губи небеску отаџбину; он постаје унијат свих

конфесија и религија, а по смрти, у вечности – странац, који нема кров над

главом.

Мешање лажи и истине претвара истину у лаж. Полуистина – то је

најотровнији хибрид. У исто време, љубав, без истине и морала, претвара се

у страст и постаје трулежно блато.


Фалсификатори љубави говоре: „Испуните душу једном љубављу, не

мислећи ни о чему“, као да је душа флаша, из које је лако излити једну

течност, и насути другу. Питали би те фалсифкаторе; а куда су они ставили

хришћански аскетизам, сурову борбу са грехом у срцу, када човек чупа

страсти из душе, као да пролива крв, када је неопходан велики опрез од

саблазни, које га окружују, када је неопходно велико смирење душе пред

Богом? Откријте нам тајну, како сте ви тако брзо и једноставно завршили са

првородним грехом?

Господо фалсификатори! Ви говорите о љубави тако једноставно, као

да у вама нема страсти, које су окупирале ваше сопствено срце. Ви сте

заборавили на ђавола, који вас постојано вуче за нос, ви сте заборавили на

њега, јер се он скрио под вашом одећом, и не видите грех, јер живите у

њему.

Сјединили сте у један род човека са мајмуном, као потомка са претком,

а сада сједињујете љубав са блудом. Ви сте „урођени сјединитељи“ све са

свима, сваког са свима. Када би вам дали власт, онда би ви приредили

сусрет за сједињење Ангела са демонима, а даље ћу ћутати.

Сада се ипак, обратимо нашем задатку: шта је то љубав, да би је

разликовали од лажне љубави.

У тримерију човека можемо условно разликовати три вида љубави.

1. Телесна љубав, која је заснована на јединству порекла и родовској

солидарности; то је сексуална, супружничка, рођачка љубав, заснована на

гласу крви. Већим делом се та љубав јавља као тежња тела ка телу, иако

љубав међу родитељима и деце може прећи у сублимирано душевно

осећање. Телесна љубав припада не само човеку, већ и другим бићима, која

обитавају на земљи.

2. Душевна љубав која је заснована на људској солидарности,

заједничким интересима, љубави према отацбини, разумевању једни

других, као узајамном проницању душа. Та љубав је виша од телесне, али и

она припада души, и подвргнута је колебању емоција и расположења.

Та љубав даје храну уметности, јавља се основом дружења и људске

друштености, али се она неочекивано може сменити равнодушношћу, или

прећи у мржњу.

Она се јавља као разлог свакодневних трагедија, она је неретко

сједињена са телсном љубављу и зато је, Свети Григорије Богослов говорио о

„ружној љубави према души, ради љубави према лепом телу“. Душевна

љубав, у свом сублимираном виду, може да се пројављује као телесно


милосрђе, доброчинство и састрадавање. Та љубав се налази у кругу земних

доживљаја; она може бити и ватрена и нежна, али је лишена постојаности и

снаге, и зато је Пророк Псалмопевац рекао: „... сваки је човек лаж“.

Душевна љубав припада свим народима и свим нацијама. Видимо

њене пројаве у свим, нама видљивим, историјским временима. Стога човек

може осећати, схватати и преживети поеме Хомера, Вергилија, трагедија

Шекспира, путописа Плутарха, и поезију Таса. Душевна љубав припада

људима свих религија.

3. Духовна љубав. Она је могућа само при деловању благодати Божије,

када се дух буди из сна, у који су га погрузиле његове страсти, као када се

земља буди под зрацима пролећног сунца. У борбу са духовном љубављу

ступају у борбу страсти, које се гнезде у души и телу.

Зато је духовна љубав у многоме- ослобођење духа од ропства

душевних тежњи и емоција, установљење јерархијских сила људске монаде.

То се достиже у упорној борби. Зато је почетак духовне љубави –

покајање, а почетак слободе – аскетизам и потчињење своје воље

благодати. Дух, заузевши владајуће место у тримерију човековом, својим

импулсима прониче у душу, одуховљава је, и очишћује саму духовну љубав.

Без благодати, душевна љубав се постојано подвргава корозији и

деформацији због греха, који живи у човеку и који се уњедрио у природу

човека. Без истине је немогуће стицање благодати; а без благодати

душевна љубав прелази у страсну похоту. Истина је – чувар љубави, без кога

љубав постаје блудница.

Човечанство се катастрофално лишава духовне љубави. На душевном

плану се то пројављује као декаденс у уметности, као отуђење људи једни од

других, као невидљива тама, која се све више згушњава над земљом; на

душевно-телесном плану, она се пројављује као жеђ крви и блуда, као

сексуалне аномалије. Изгледа да, метрополе света, превазилазе горди

Вавилон и огреховљени Содом. И то стремљење ка паду у бездан назива

се либерализмом и хуманизмом, то јест, слободом и љубављу.

Сада је чудно време: на полицама у књижарама, заједно са одвратном

литературом, разлиитим упутствима за окултизам и секс, стављене су књиге

хришћанске мистике, које су се раније чувале у манастирима, и старци су

дозвољавали да их читају, чак и не сви монаси, већ само припремљени за то,

и то, под њиховим руководством. Сада около-црквени „интелектуалци“

сунчајући се на јавним плажама и чешкајући леђа, могу да расуђују о

химнама Симеона Новог Богослова, или, вративши се са рок концерта, да

говоре о срдачној Исусовој молитви, наводећи цитате Григорија Синаита

и Григорија Паламе. Долазе на ум Јесењинове речи, када слушаш о неким

савременим форумима на религиозне теме:


„Ја љубим песнике – то је презабавни народ,

У њима увек нађем историју, познату срцу.

Као када бубуљичавој студенткињи, дугокоси чудак,

Говори о световима...“

Узмите светску литературу. Каквим се само спекулацијама, подвалам и

изопачењима није подвргла реч „љубав“, како само што се не хвали порок,

под именом „љубав“. У „квартету песника“, опеваном Блоком, девственост и

целомудрије остају заувек сестрама – Пепељугама, просјакињама.

У нашем покољењу, одраслом под радијацијом телевизора, каква може

бити представа о љубави? Сигурно као о слободи не само древног ероса, већ

и најбаналнијег секса.

Христос је донео вест о свепраштајућој љубави, али је то била вест о

новој љубави, ради које човек мора да иде на жртву, да одбаци привезаност

за земљу, да обаци све оно, што стоји између душе и Бога. У том смислу

духовна љубав је победа над страсном душевном љубављу – над љубављу,

која се у наше време све више прониче луциферијанском светлошћу.

Модернисти говоре: „Религије и конфесије, обједињују се у у љубави и

кроз љубав“. Али у стварности то је призив: „Људи, уједињујте се против

Бога, у име долазећег сатане.“

Већ код Апостола Павла у Првој посланици Коринћанима постоји

опис хришћанске љубави. У тим речима Апостола видимо лице своје душе,

као у огледалу: видимо као у негативу наше стање, супротно тој химни

љубави, коју је написао Првоврховни Апостол.

Модернисти говоре: „Љубав је виша од закона, љубав је виша од

морала“. Да ли је могуће рећи да је плаон виши од куће? Не. Он покрива

дом, али се држи на стубовима и зидовима. Тако и љубав, будући највећом

заповешћу, опире се, као на стубове, на остале заповести Јеванђеља. Ако она

противречи и једној од њих, онда значи да то није љубав, већ фалсификат

љубави.

Модернисти пореде традиционалисте са фарисејима и књижевницима,

које је Христос обличавао. Али Господ је обличавао фарисеје, не због тачног

испуњења старозаветних обреда, већ за увођење нових прописа, правила и

обичаја. Они су изопачили закон, дан кроз Мојсеја од Бога, заплевши га

паучином својих произвољних судова, забрана, разрешења, проклетстава и

благослова.

Фарисеји су одвојили обреде од заповести и учинили их не језиком

Цркве, не праобразима будућег, не сећањем о долазећем Месији, већ неком


самовредношћу, убацивши народу, да од спољашњег, буквалног, чак

механичког испуњења тих обвреда зависи спасење човека.

Одвојивши се од древног храмовног предања, фарисеји су се учинили

реформаторима Старог Завета, и зато их је Христос назвао „слепим вођама

народа“.

Могу ли модернисти да изјаве, да су обреди Православне Цркве лажни?

Да онај, ко их испуњава, губи главно – љубав? Да су хришћански богослови,

сачувавшу Православље у многовековној борби са јеретицима –

књижевници, који су реч ставили изнад духа?

Бенгалски кришнаити набрајају неколико видова љубави: родитељску,

супружничку, религиозну, дружбујућу, и сматрају да је највиша љубав,

порочна љубав, која ослобађа човека од условности тог света, ставља га више

заповести и закона, а прошавши кроз порочну љубав у њеним различитим

видовима, човек може свецело да се преда служењу Кришни. Управо то су

проповедали древни гностици – екстатици. Ако би питали блудницу, коме

она служи, одговорила би: „Служим љубави и дарујем људима ону љубав,

коју они не добијају у породици“. Ниткови који су спремали револуције, а

затим постајали диктатори, оправдавали су своје злочине љубављу ка

народу. Код нас су стварали слике вођа, чији је живот био „одушевљен“

љубављу према људима.

У времена Апостолска ђакон Николај Антиохијац иступио је учење о

томе, да због љубави једног према другом, треба имати заједничким, не

само имовину, већ и жене, да савршена љубав не тражи ништа за себе, и

зато жена свакога мора да припада другима. То учење је било продужено у

гностичким сектама које су следиле.

Дух Свети, обраћајући се предстојатељу Ефеске Цркве, о николаитима

говори: „Но ово имаш што мрзиш на дела николаита, на која и Ја

мрзим“, а предстојатељу Пергамске Цркве се Он обраћа са призивом на

покајање, јер у Пергамској Цркви постоје људи који држе учење николаита.

Дух Свети говори епископу Пергама: „Доћи ћу ти скоро, и војеваћу са

њима (николаитима) мачем уста Својих“.

Два пута Дух Свети говори о томе, да мрзи распусност, које се

прикрива речима о хришћанској љубави.

Неки протестански пастори „благосиљају“ једнополне „бракове“

хомосексуалаца и лезбејки, такође оправдавајући то, речима о љубави

према људима и о слободи у љубави, која је виша од морала!

Јадна дево Љубави, како тебе силује свако ђубре!

О расколу



I

Стање у Цркви изазива забринутост, али не у Цркви - "врата пакла неће

је надвладати", већ међу људима.[1]

Неколико свештеника Грузијске Цркве прикључило се

заграничним неканонским групама. Ова трагедија може да има судбоносан

исход за њих, али је то такође и наша заједничка трагедија. По речима

светог Јована Златоустог, грех раскола раван је греху јереси. Црква је једна

и јединствена, зато је и Символ вере изрекао вечну у и завршну пресуду свим

расколима који су били и који ће бити.

Расколници прекоревају Цркву због нарушавања чистоте

Православља. Али Православља нема изван Цркве. Само у

литургишућем организму Цркве чува се, предаје се из нараштаја у

нараштај, живи и животвори дух Православља. Немогуће је бити православан

без припадности историјској Цркви, а расколници одбацују реалну Цркву у

име непостојеће мртве макете "идеалне Цркве", коју су створили својом

грозничавом уобразиљом. За нас Православље није носталгија настала у нашој

машти, није апстрактна идеја, него је пре свега благодат Божја која дејствује у

Цркви.

Неопходан, најважнији услов Православља је укљученост у

систем црквене јерархије као носиоца благодати. У расколу јерархија се

или сасвим одбацује или се, што се догађа чешће, замењује

неканоничном (јерархијом), епископима-расколницима којима је забрањено

свештенодејство у њиховим помесним Црквама и који стога, према

канонима, немају право да врше било каква свештенодејства.

Нека браћа износе чудну концепцију: све док је код нас пребивала

благодат, расколничке групе и јерархије биле су безблагодатне, а када је

наша Црква због грехова и одступања од правила изгубила благодат, оне су

тада постале благодатне. Зар је могуће да наши греси имају такву чудотворну

моћ да могу да претворе туђу неправду у духовну истину, осушене гране

раскола у живе цветове, а дојучерашње противнике Цркве у саму Васељенску

Цркву? Међутим постоји мноштво расколничких група које себе називају

православним и које не признају једна другу. А каквим је то каналом потекла

жива вода благодати која је нас напустила?

Један говори: сада је давалац ове воде Кипријан[2] други приговара: не, то

је Авксентије, трећи уверава да је њен извор избио у млазевима у


http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/o_raskolu.htm


Есфигменском манастиру. Поштеније би било да свако од њих

каже: "Благодат је тамо где сам ја".

Зар се Грузијска Црква претворила у епархију Кипријана, или ће је

Авксентије водити за собом, као што чунић вуче (као реморкер) лађу која је

претрпела хаварију?

Не само расколнички архијереји, него ни канонски

рукоположени епископи немају право у туђој епархији ни да рукополажу, ни да

служе, нити да проповедају без молбе или допуштења месног епископа. Ако се

наша браћа не обазиру на ово апостолско правило, па где је онда њихово

Православље? Овде они долазе у ћорсокак раскола: борба за Православље

претвара у се у борбу против Православља. Свети мученик Кипријан,

епископ Картагински (III век), писао је: "Црква је у епископу, а епископ је у

Цркви". Без епископа, према апостолским правилима, јереј не може да врши

било шта што се тиче свештенства.

Драга браћо, не признајући свог архијереја ви одбацујете своје

свештеничко служење, ви одбацујете све што сте добили од Цркве.

Исти Отац пише: "Епископство је једно и недељиво. Нека нико не

обмањује братство лажју! Епископство је једно, и свако од епископа у целини

у њему учествује. Исто тако и Црква је једна". Због тога ниједна расколничка

јерархија није Црква, већ су све оне мртве сенке Цркве.

У питањима вере могу да греше јерарси, па чак и патријарси, а било је

случајева када су у јерес западале и помесне Цркве, али никада у историји

човечанства пунота Васељенске Цркве, свеукупност свих помесних Цркви, није

прихватала лажни догмат као своје вероучење. Иначе се не би испунила

обећања Новог Завета: Црква је стуб и тврђава истине(1Тим.ЗД5); врата пакла

нећеје надвладати (Мт. 16,18).

Хоћу са испричам својој браћи једну малу причу. Зелено лишће

је рекло дрвету на коме је расло: твоје стабло је криво а кора испуцала

од старости; замолићемо ветар да нас откине са грана и ми ћемо на

земљи, сакупивши се заједно, постати нова шума. Дрво је одговорило:

дечице, ви се, и сами то не знајући, храните соком мога корења, а када

опаднете са грана на земљу, нећете постати шума, него прах.

Господ је рекао: Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18,7). Сви

смо ми криви за саблазни, али најопаснија саблазан може бити у вери, од које

зависи вечни удео у смрти или у животу. Ако због вас пропада душа човека,

онда ће његова погибељ, као крв вапити к небесима. Надам се да ће се многи

од браће вратити у Цркву, но да ли ће они моћи да доведу све оне које су

повукли за собом?


II

Свештеник Павле Флоренски једном је рекао: "Радије ћу да грешим

заједно са Црквом, него да се спасавам без Цркве". Разуме се, ове његове речи

треба схватити условно, као хиперболу - "грешити са Црквом заједно" није

могуће, сваки грех је противљење учењу Цркве и супротстављање благодати

која дејствује у Цркви. Такође, не може неко да се спасава без Цркве, уздајући

се у своје човечије снаге и своју слабу вољу, која се стално колеба између добра

и зла. Флоренски је хтео да каже да је спасење само у Цркви и да,

напуштајући Цркву, човек врши духовно самоубиство.

Новозаветна Црква постоји на земљи око две хиљаде година. Ко-лико

раскола и раздељења је настало у том периоду! Већ у апостолска времена

било је неслагања и раздељења, о чему пишу у својим посланицама свети

Јован Богослов и Климент Римски. Најчешће су раздељења и расколи

протицали под знамењем очувања чистоте вере, као што су, на пример,

били расколи донатиста и новацијана, који су захтевали од црквене

јерархије да заувек одлучи од Цркве хришћане који су се одрекли вере у

време гоњења, а и за друге тешке грехе.

Сви расколи у Цркви имају једно заједничко обележје: то је вера у своју

праведност, жеља да се подигне Црква, неупрљана човечијом нечистотом,

на темељу своје пламене ревности, на свом исповедању, а у суштини -

на протесту и супротстављању самих себе Цркви. Било је много

раскола у историји, али ниједан од њих следећим нараштајима није се

показао као оправдан, ниједан од њих није постао спасоносан у критичном

моменту живота Цркве. Црква Христова никада се није обнављала

кроз раскол. На основу протеста се може само рушити, али није могуће

зидати и градити. Овде видимо призор који се понавља: центрифугалне силе

раскола окрећу се против њега самог, а заједница, отргнута од Цркве, сама

се ломи, дроби и расипа на честице, као што се неизбежно распада мртво

тело.

У свакој историјској епохи можемо да запазимо десетине деоба и

отпадања од Цркве из различитих разлога, и суштинских и небитних, каткад

озбиљних, а понекад и бесмислених. Упитаће нас: а шта да се ради ако су ти

разлози веома озбиљни? У Цркви постоји, и нико га не може укинути,

начело саборности и одговорности сваког хришћанина за чистоту вере: сваки

свештеник и мирјанин може и дужан је да се користи правима које му је

Саборна Црква дала, укључујући и право да исповеда своју веру, али управо

- као члану Цркве, у систему црквене јерархије, у живом организму Цркве.

Раскол замењује саборност противљењем.


Будући да настаје на расцепу (раскиду, прекиду) - он нема корена, нема

унутарњу духовну снагу. Треба напоменути да су се међу онима који су

западали у расколе налазили и богослови велике учености, аскете које су

носиле вериге, красноречиви проповедници који су могли да побуде

емоције, да убеђују народ, да налазе присталице и да их повлаче за собом,

али да међу онима који су одлазили у раскол није било и није могло бити

оних који су имали мир Божји у својој души и који су га ширили око себе, -

онај мир, о коме је Господ рекао: „Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). Преподобни

Серафим Саровски је говорио: "Стекни мир у срцу и око тебе ће се хиљаде

спасти". А у расколничкој средини свагда је некакво неспокојство, узрујаност,

свагда трагање за туђом неправдом. Црква се бори против демона, а раскол,

ни сам то не схватајући, бори се против човека.

Свети Јефрем Сиријски је писао: "Ми смо Црква оних који падају, но и

Црква оних који се кају". Овде је виђење свога греха и уздање у бла-гост Божју, у

благодат која се даје или враћа само једним путем - кроз покајање: другога

пута нема. Човек, који се налази у расколу не може искрено да се каје: он је

осудио Цркву, супротставио јој је своју личну "праведност", придао својој

"правди" већу важност у сопственим очима. Одвлачећи друге у раскол, он

указује на самог себе као на узор исповедништва. Али због чега да се каје?

Управо одлазећи у раскол, он губи оно дубоко самопознање у коме се

сопствена душа открива верујућем као бездан греха, - јер би се, иначе, мање

уздао у себе. Како може онај ко јепоставио себе изнад Цркве да види себе

нижим од најнижег створења, губавог и оскрнављеног грехом? Он може да

обавља само спољашњи обред "покајања", али без ватреног и искреног

самоосуђивања. Може да смиренослови, али не и да се смирава.

Расколници су свагда говорили: "Нисмо ми отпали од Цркве, ми и јесмо

Црква", - ове речи понављали су сви отпадници од Цркве током две хиљаде

година, али се то показало као самозаваравање. Они су хте-ли да покопају

Цркву да би на њеном месту сазидали свој храм. Али где су сада сви ти

"храмови" раскола? Можемо рећи: "расколи су се рађали са победничким

клицањем, а умирали са муклим јецањем", - а Црква је ипак живела!

Осуђена од расколника на смрт, она постоји, она је пуна духовних сила, она

остаје једини источник благодати на земљи.

Хришћанске догмате у најсажетијој и најтачнијој форми садржи

Символ вере, који је обавезан за све хришћане. Васељенски Сабори

забранили су да се у њему мења чак и једна реч: овај Символ је најчистија

светлост наше вере и исповедање Православља. У њему су назначена и

главна својства Цркве. Могу ли људи, који су отпали од Цркве, да

припишу та својства својој заједници? Црква је у Символу вере названа

једном: она је јединствена и целовита. Према томе, раскол треба да


прогласи непостојећим све помесне Цркве, и не само Цркве, него и друге

струје у самом расколу које не признају једна другу. А која је то група у

расколу - једина (и јединствена) Црква у свету? Где су њена обележја, која су

њена својства?Једна струја раскола бори се против друге са истом

таквом непомирљивошћу са каквом се све оне боре против Васељенске

Цркве (а можда и са већом), и сваки расколник празноглаво виче и

гракће да је "голуб" Духа Светога - његов писмоноша.

Цар Соломон саветује да се обраћамо прошлости да бисмо

боље сагледали и разумели садашњост. А у прошлости видимо једно

исто: расколе који се подижу и ковитлају као валови и ишчезавају као

пена на површини мора.

Символ вере нам заповеда да верујемо у саборност Васељенске Цркве: то

је безусловна воља Божја. Свештеник Павле Флоренски је писао да

свечовечанско значи - саборно, да саборно значи - црквено, а да су ова три

појма међусобно повезана: свечовечанско се изражава у саборности као

форми, а саборност се остварује у црквености као идеји. У расколу саборно

мишљење се замењује групним, које нема ни традиције, ни прејемствености

(наследности), ни поузданих оријентира истине и зато се претвара у

конгломерат (у смотуљак, клупко) појединачних мишљења. Свети Оци су

сматрали саборност изразом љубави обећане Цркви: Да љубите једни друге као

што ја вас љубим (Јн. 15,12), Останите у љубави мојој (Јн. 15,9).

Када охладни љубав тада слаби дух саборности, тада саборност постаје

спољашњи, структурни појам, а не унутарња потреба свецеле Цркве: њено

дисање, њен живот. Саборност уопште није "црквена демократија", него

чистота вере, чувана јединством љубави, за коју сваки хришћанин сноси

одговорност.

Наша браћа су сликовито приказала призор пропасти Содома, али су

заборавила на љубав Авраама, који је молио Бога за помиловање већ

осуђених градова.

Символ вере нам заповеда да верујемо у Васељенску Цркву. Али зар може

ма и једна од заједница које су отпале од Цркве сасвим озбиљно да назове

себе Васељенском Црквом? Зар је могуће да људи који се на-лазе у расколу,

нарочито њихове вође, могу да преузму на себе мисију Васељенске Цркве? Да

"објављују Истину свим народима света", да буду проповедници Божанске

светлости по свим крајевима васељене? да буду "со земљи", њена духовна сила?

Размишљају ли они о томе колико бреме хоће да понесу на својим плећима?

Само човек са распаљеном маштом и гордом самоувереношћу може да

помисли да је у стању да подигне или обнови Васељенску Цркву.[3]

Символ вере сведочи да је Црква света: она је света не

човечанском праведношћу, већ благодаћу Божјом која обитава у њој.



Расколници морају да кажу да у Цркви нема благодати, иначе би грех

раскола био очигледан. Но у свакоме од нас постоји сведочанство да благодат

јесте у нашој Цркви, сведочанство које се не може оповргнути

никаквимдоказима: свако од нас је, мада не често, можда свега неколико

пута у животу, доживљавао у свом унутарњем стању оно дубоко неземаљско

осећање - сусрет са благодаћу Божјом (нарочито за време примања црквених

Светих Тајни). Тада благодат постаје за нас самоочигледна, она се не доказује

и прихвата се као нови живот, као ни са чим упоредива радост. Сећајући се

овог стања, човек може да каже: знам да благодат живи и дејствује у

Цркви.

По Символу вере исповедамо да је Црква Апостолска, то јест веру-јемо

да њена јерархијска прејемственост (наследност) води порекло од Апостола.

Но раскол пориче ову прејемственост већ и тиме што тражи другу јерархију

негде на страни (изван куће - Цркве). Људи, отпали од Цркве, још до јуче

су сматрали да су такве "паралелне јерархије" незаконите. Али зашто су

данас за њих оне одједном "благодатне" и "спасоносне"? Ми налазимо

одговор само у једном: једноставно, оне су им постале потребне ради

остварења раскола као његовог видивог, конкретног ослонца.

Раскол проистиче сам из себе, настаје из празнине и, сликовито гово-

рећи, израста из пукотина храма, живи и храни се порицањем, рушећи а не

градећи, иако покушава да докаже обрнуто.

Далеко смо од тога да окривљујемо нашу браћу за хотимичну лаж, али

сам раскол је ипак - поље метафизичке лажи. Сматрамо да је ово што се

догађа трагична заблуда (промашај), коју на земљи, у овом живо-ту, још

можемо да исправимо, али је у вечности она неопростива.

Свети Оци су изображавали Цркву као лађу која плови

бескрајним морем, на удару таласа, људи, отпали у раскол, јесу они који су

изгубили наду и који се са повиком "спасавајте се, лађа већ тоне" бацају са

палубе у море.

Чинило им се да ће на крилима своје ревносне вере, а тачније, своје

распаљене уобразиље, савладати пучину, али су сви они нашли гробницу у

хучним валовима, а лађа је наставила да плови усред бура и олуја, ноћне

тмине и магле, вођена благодаћу Божјом.

[1] Изазивање раскола је уобичајени начин деловања Цркви непријатељских

сила. Цркву није могуће уништити "физички", и зато непријатељи настоје да је

ослабе уношењем унутрашњих супротности, несугласица и као последице - деоба

и раскола. При том разлози који провоцирају раскол могу да буду сасвим



различити. Међутим, очигледно је да је за Цркву раскол погубан независно од тога

шта служи као повод за њега - жеља за "либералним" променама, за

"обновљењем", за "реформама" или пак ревност за "чистоту вере" и "очување

Православља". Добро је познато да је у Русији 20-тих година обновљенашки раскол подстрекаван и

на све начине подржаван од совјетске власти преко специјалног тајног оделења

за уништење Цркве, које се налазило у структури ГПУ. На његовом челу је био Е.

А. Тучков - човек који је смислио и разрадио многе мере за уништење Руске

Православне Цркве, које су спровођене тих година. Истовремено он је био секретар

комисије за одвајање Цркве од државе. Но мање је познато да је ГПУ било

заинтересовано и за раскол "здесна", који је претио од епископа који су сматрали

да је делатност светитеља Тихона "незадовољавајућа" и који су захтевали одлучније

противљење богоборној власти. У свом настојању да разбију Цркву комунисти су

били спремни да подржавају и своје најнепомирллвије противнике - само зато да

њихова делатност провоцира раскол. Ево само једног од многих примера: Из протокола 55-ог заседања

Комисије за спровођење декрета О одвајању цркве од државе При ЦК РКП(б) 6. марта 1923. године

"Наложити другу Тучкову да предузме мере за јачање десне струје (подвучено од

изд.), која наступа против Тихона, и постарати се да се она издвоји у самосталну

против-тихоновску јерархију (...) Линију ОГПУ која се спроводи на распадању

тихоновског дела црквењака, сматрати правилном и целисходном. Линију

управити на раскол (подвучено од изд.) између митрополита Сергија (привремено

постављеног од Петра за Месточувара) и митрополита Агатангела, који претендује

на Патријаршијско Месточуварство, истовремено јачајући трећу тихоновску

јерархију - Привремени Највиши Црквени Савет на челу са архиепископом

Григоријем, као самосталну јединицу..." (Јеромонах Дамаскин (Орловски). Мученици,

исповедници и подвижници побожности Руске Православне Цркве XX столећа,

књига друга, стр. 13 и 15). Данас у Руској Православној Цркви проблем раскола, разуме се, није тако

оштар као у 20-тим и 30-тим годинама. Међутим, узроци и поводи за њега, као и

људи спремни да стану на његово чело, бивају нађени, а Цркви непријатељске снаге

као и раније настоје да створе повољне услове за раскол. Први покушаји да се испровоцира раскол у наше време били су предузети

одмах на почетку "отапања" у време перестројке, када је положај Цркве колико-

толико почео да се мења и када су стеге у којима се она налазила почеле помало

да попуштају. Тада је у средствима масовних информација започела кампања

широких размера на "рекламирању" Заграничне Цркве. Њен циљ је био да се

Загранична Црква представи као "једино истинита Руска Црква", "која није себе

укаљала сарадњом са комунистима и КГБ", и самим тим да се изазове раскол међу


верујућима наше земље, да буду "подељени" на две Цркве које не признају једна

другу и растљени на два непријателлка табора. И мада се раскол као такав није

десио, као жалосна последица ове кампање настале су "заграничне" (!) парохије на

територији Русије. Затим се дуго времена у штампи на сваки начин уздизао лидер савременог

обновљенства свештеник Георгије Кочетков, коме је сада забрањено

свештенослужење, и који је преузео на себе функције епископа и који има

следбенике у разним регионима земље организоване у некаквој

псевдоепископалној структури. Најзад, у последње време све већу узнемиреност почиње да изазива

делатност низа "ревнитеља" Православља, који излажу жестокој критици, која

противречи православној еклисиологији и просто-напросто прелази

границу елементарне пристојности, епископат Руске Православне Цркве и

самим тим подривају њен ауторитет и више јој наносе штету, него што

доносе било какву корист. - Изд. [2] Кипријан, као и Авксентије, један је од вођа (лидера) грчких расколника – изд. [3] Необично је да расколници намеравају да "обнове" до свршетка века

непоколебиву и неразориву Васељенску Цркву сваки пут на основу сопствене

незнатне групе. Већ само ово у довољној мери сведочи о неоснованости такве врсте

претензија. - Изд.

О речи


Шта је то људска реч? Ниједан философ није дао на то питање

задовољавајући одговор, и једва да ће накакв одговор бити нађн, јер како

рече ниче у дубини душе, недоступна нашем посматрању, а затим прелази у

област свести.

Материјалистичка психологија је дар речи назвала другим сигналним

системом, али је то немоћан покушај, јер је сигнал – одмерен, а у речи се

потенцијално садржи цела сума информација, која се открива у контексту

синтаксичких конструкција.

Реч је више-димензионална и пластична, док је само сигнал

семантички једнозначан и указује на једно строго одређену појаву. Реч

собом представља симбол, у којем је закодирана информација.

Човек, општећи са другим кроз реч, полаже у њу задану информацију,

коју жели да преда сабеседнику, а он прима разумну информацију кроз

дешифровање речи, при томе, то постаје у многоме тумачење, то јест,




прима се индивидуално, прелама се кроз интелект човека и добија условни

вид и субјективни тон.

У древним језицима количина именица и придева је било мање него у

савременим (испуњених и отежаних варваризмима), али од тога реч није

била сиромашнија, јер је вербалних форми било више и зато је фраза

овладавала динамиком, пластичношћу, гипкошћу и еластичношћу, и могла

је предати стање предмета, као да га је хватала у лету.

Савремена реч има огромну количину речи, али је то довело до већег

дробљења мисли, крутости фраза. Немоћ мисли је тражила себи

компензацију у количини речи и учинила реч статичнијом и површнијом.

Нама су драги древни језици, управо зато што они предају појаве, не у

умртвљеној анализи, већ у њиховој динамици.

Ако упоредимо Псалтир на древним и савременим језицима,

видећемо, да древни језици изазивају дубље душевне доживљаје, а

савремени језици припадају више области знања, и у тако динамичној

творевини, као молитви, они представљају немоћ речи.

Зашто су Свети волели тишину? Јер многословље обично противречи

дубини мишљења. Реч мора бити пројавом сазреле мисли, а у многословљу

преовладавају страсно-осећајни импулси, зато се говорљиви човек сећа и

жали, што је рекао вишак речи.

Али то је још једна страна несреће: општење кроз реч потребује велики

утрошак душевне и нервне енергије. У рађању речи, или у стварању речи

учествује душа човека, при томе знање прелази у кодировани потенцијал,

затим происходи дешифровање речи и уносу у сећање, информације, која је

у реч положена. То води ка огромном трошењу душевних сила, површном

мишљењу, неспособности да се дубоко прониче у главне проблеме и

питања живота.

Зато брбљиви људи обично до смрти остају до смрти неплодно цвеће.

Злоупотреба дара речи доводи до осиромашења молитве. Реч,

оземљена, профанисана и вулгарна, навикнута да пребива у сфери

временског и видљивог, не може тако лако да се трансформише у реч,

обраћену Богу, у речима молитве и, зато, молитва остаје туђа сазнању срца.

То је још један разлог, зашто је савременом човеку тако тешко да се

моли: зато што он не чува себе од многословља, изгубио је способност

да размишља и живи у атмосфери некаквог непрекидног блуда

речима.

Један од Отаца је рекао: „Када човек постојано говори, он губи душевну

топлоту - као што хладноћа хлади собу, у којој се врата често отварају“.


О фанатизму


Људска реч – јесте средство општења и самоизражавања. Али у нашим

речницима постоје речи, које већ немају строго одређени смислени значај, и

често затамњују, пре него да осветле суштину ствари. Неке од тих речи су

постале надимци и етикете, које покушавају да се прилепе на оне, који се не

слажу са неким мишљењем или са нечијим становиштем.

Једним од таквих речи, чији смисао људи недовољно јасно схватају,

јавља се и данас модерна реч „фанатизам“. Често човека, чврстог у својим

убеђењима, називају фанатиком само зато, што он има чврсто становиште

погледа на свет, коју он не жели и морално не може мењати. Сетимо се

времена, када су фанатицима називали уопште све религиозне људе; када су

верујућег човека називали мрачњаком, фанатиком и саму веру у Бога хтели

да представе као последицу незнања, фанатизма или лицемерја.

И ево сада, у данашње време, реч „фанатизам“ опет почиње да се

употребљава за то, да би у неком степену оцрнила, дискредитовала човека,

који има своја убеђења и који их не може мењати, као што мењају рукавице,

или као што камелеон мења своју боју у зависноти од средине која га

окружује.

Зато нам је потребно да схватимо, шта јесте фанатизам, а шта

је принципијалност.

Ја схватам фанатизам као духовну гордост, оријентисање на самога

себе, убеђеност не у истину, већ искључиво у исправност сопственог

мишљења. Фанатизам – то је дефицити и такође одсуство љубави ка другим

људима, фанатизам – то је убеђење, као одређена поза, при одсуству жеље

да се схвати други човек; фанатизам – то је неразрушива духовна шкољка,

кроз коју човек није у стању да види ништа друго; фанатизам се јавља у

неком смислу као саморелигија. Мото људи, који је исповедају: „Моје

мишљење је увек правилно!“

Што се тиче убеђености и принципијелности, овде имамо – нешто

друго. Човеко, имајући своја религиозна убеђења, способан је да их објасни

и да их одбрани; способан је да одговори на питање, јер су она заиста за

њега постали истина и живот.

Принципијелни човек, али не фанатични, уме да укаже на саму

суштину, саму основу својих убеђења. Не мењати своја убеђења, не колебати

се у њима, не мењати истину ради користи, т.ј. прагматизмом – то уопште

не значи бити фанатик. Лично мислим, да у даљој перспективи схватња

„истине“ и „користи“ сливају се један са другим. Истина у себи нмема


противречности, онај који је исповеда се никада не посрамљује, који се нада

на њу, никада не греши, не обмањује се.

Али личност, која истину мења ради тренутне користи, никаданеће

достићи високе циљеве и резултате. Тренутна корист, добијена ради

одступања од својих убеђења, кроз неко време, може се претворити у

трагедију. Та пролазна корист ће бити уништена и разорена самим

потецијалом лажи и противречја, положених у њој, зато што свака лаж има

своју центрифугалну усмереност. Свака лаж сама у себи садржи елементе

труљења и распада. Истина је – целовита и нетрулежна.

Људи који су изнутра равнодушни према религији и који само

номинално припадају Хришћанству, виде у непоколебивој привршености

Светом Православљу само фанатизам и одсуство жеље да се погледа около

и увиди, да постоји мноштво других религија. Они не представљају, да је

Православље могуће изабрати не само као једну из истина и такође не као

највишу од истина, већ сам као јединствену и универзалну истину.

Поглед на Православље као универзалну истину – јединствени пут ка

спасењу и стварном Богопштењу – неприхватљив је за те равнодушне према

религији људе. Они у таквом погледу виде одбацивање целокупне историје

светске културе и цивилизације. Али у таквом случају, треба погледати,

како су се према Православљу односили Свети Оци.

Сви Оци Цркве, сви Васељенски и Помесни Сабори увек су учили, да је

Истина једна, да нема плурализма истине и релативизма у области морала.

Учење свих Светих Отаца, поштованих од стране Цркве Православне, све

саборске одлуке, прихваћене као „установе“ Православне Цркве, засниовали

су се на принципу искључиве истинитости Православља.

Ни у једној саборској одлуци ви не можете наћи ни наговештаја, да

постоји неколико истина и да осим Православља постоје још неке

спасавајуће религије. Зато, ако ми примамо приврженост ка Православљу и

убеђење, да само у њему постоји истинско спасење, за позицију фанатика,

то значи, и све одлуке Васељенских и Помесних Сабора треба да

прибројимо плодовима фанатизма, јер све оне говоре о јединој истини.

У одлукама Васељенских и Помесних Сабора осећа се посебна брига за

чистоћу вере, за чистоћу Православља; видна је непоколебива осетљивост

Светих Отаца према сваком скретању од древног црквеног Предања, према

самој опасности тог скретања, која се може садржати у некаквој нетачној

или непрецизној формулацији.

Знамо, како су се пажљиво на Васељенским Саборима изучавали сви

они материјали, на основу којих су се формирала саборна правила, посебно

догматске одлуке и канони. Понекад су се несугласице међу учесницима

Сабора јављале због само једне речи, која би могла унети двосмисленост.


Ако ми сматрамо убеђеност у то, да је спасење само у Православљу,

фанатизмом, онда смо одлуке Васељенских Сабора дужни да посматрамо

као производ људи, недовољно просвећених и који нису имали у себи

хришћанску љубав; тада ми уопште нисмо дужни сматрати себе обавезним

тим важним саборским одлукама. Али шта ће онда остати од нашег

Православља?

Црква не познаје никакво „либерално“ Православље.Црква познаје

само једно Православље – оно, које до нас доноси реч и дух црквеног

Предања, које долази од Апостола. Алиберално Православље не постоји.

Теософско Православље такође. Религиозно „сравњивање“, сагласно којој се

сви спасавају, у шта год би они веровали, ако би само веровали, лажна је и

неприхватљива.

Православље сматра јединственост, јединост и вечност истине.

Допуштање множине истина означава неверовање ни у једну од њих. Ако

будемо прилазили убеђености као фанатизму, а према равнодушности у

убеђења, као пројаву хришћанске љубави, коме ћемо онда прибројати такве

Свете Оце као Кипријана Картагинског, који је рекао: „Коме Црква није

Мајка, томе Бог није Отац.“ – људима кроз које је говорио Дух Свети, или

већ ускоумним и злим фанатицима?

Коме ћемо прбројати Светог Николаја Мирликијског, који еје показао

такву ревност у време спора са аријанцима?онима, који имају љубав према

Христу, сличну љубави Апостола, или опет – фанатизму, неспособном да

схвати и да прихвати друго мишљење?

Не можемо именовати ни једнога од Светих, ни једнога од Учитеља и

Отаца Цркве, који су говорили о множини истина. Ако ћемо ове богоносне

мужеве називати фанатицима, онда шта тада означава сама реч

„фанатизам“?

Конзерватизам – није фанатизам. Реч „конзерватизам“ нема само

одрицајуће знбачење, како се често сматра у свету. Конзерватизам – значи

„очување“. Православна Црква – није еволуирајућа Црква, за ралику од

римокатолика. Свето Православље сматра, да еволуција у области догмата

не постоји, да су Свети Оци и Васељенски Сабори отркивали догме, које су

се већ налазиле у првоначалном Откровењу. Ништа квалитативно ново они

нису унели, већ само пројавили, открили и одредили све оно, што је већ

постојало.

Теорија еволуција има у својој основи принцип развитка од простог ка

сложеном, од примитивног и најнижег – ка највишем. Принцип еволуције у

домгатској сфери увек даје могућност претпоставити да се у будућем могу

појавити некаква нова учеа, догмати и откровења. Што се тиче Цркве

Православне, она учи да смо кренули не из сиромаштва, већ од богатства. И


све богатство нам је већ дао Господ Исус Христос у Свом Откровењу. Све то

богатство је било заложено у учењу прве Цркве.

Свети Оци и Васељенски Сабори су учинили заиста титански,

колосални посао. Али какав посао? Они су формулисали оно, што се

налазило у Светом Предању и Светом Писму, одредили догматске одлуке у

беспрекорну форму речи, не уносећи у њих ништа ново. Те идеалне

формулације су имале огромни значај тада, када је Цркви претила опасност

неправилног схатања једних или других Православно-црквених истина. И

зато су се често непосредним поводом ка њиховом саздању, јављала

искривљена схватања Светог Предања и Светог Писма од стране јеретика.

У Хришћанском вероучењу није могуће уносити никакве нове

елементе, јер нам је већ Господ дао целу истину. Дао нам је неку, да

фигуративно кажемо, усађену енергију у самом почетку Своје Благовести и

том енергијом Црква се храни у току целе своје историје. Ми не знамо више,

од Цркве хиљаду година уназад. И у та времена, Црква није знала више, него

у Апостолским временима. Црква је увек слична самој себи.

У Цркви постоји само једно – обелодањивање: обелодањивање символа,

образа. Само богословље – то је прича о вечним догматима Цркве на језику,

схватљивом за савременог човека. Али бгословље не може доћи до некаквих

нових открића, као, рецимо, физика или хемија. Такође, када говоримо о

религиозној проблематици, то ије у потпуности тачно.

У Цркви нема и не може бити никакве религиозне проблематике. Могу

да изникну само одређене тешкоће при тражењу тачних вербалних

формулација у процесу обелодањивања већ познатих Црквених истина.

Црквене истине се не одређују на нивоу дискусија или полемика. Црквене

истине – то је објављивање учења Цркве, које је одувек постојало.

Например, у XV веку, постојали су такозвани паламитски спорови, који

су говорили да је Црква прихватила „нови“ догмат о Божанској Суштини и

Божанским енергијама. Али, ако се обратимо патристици, видећемо да су

„паламити“ до Светог Григорија Паламе били Преподобни Макарије

Велики, Симеон Нови Богослов, Григорије Синаит и многи други, да је то

учење одувек постојало код Отаца Источне Цркве.

Већ је Свети Василије Велики учио о Божанским својствима и

Божанској Суштини. У његовој књизи „Против Евномија“ налазимо учење о

Божанској природи и о Божанским именима. Свети Григорије Палама је

формулисао Православно учење, које је било потврђено на два Сабора у

Константинопољу. Али то није био нови корак или степен у развићу

хришћанске домгатике. То је било правилно богословско објављивање већ

постојећих и познатих истина Цркве.


Позиција, према којој је немогуће сјединити оно што се не сједињује –

јер Православље влада пуном истином и нема потребу за растом истине

споља – не може да се посматра као пројављивање личног фанатизма.

Ту позицију потврђује историја Цркве, примерима Светих Отаца и

одлукама Васељенских и Помесних Сабора, који нису и не могу бити

укинути Црквом, јер ће иначе бити укинути Свето Православље.

Друго питање, дал ли се сачувала у некој мери истина у инослављу;

који је степен извртања истине у једним или другим конфесијама? Апостол

Павле говори, да ми не судимо онима који су споља (1.Кор. 5:12-13). И зато

ми се чини, да је за нас главно схватање: спасење је само у Православној

Цркви. Инославје и иноверје – то јe спољашње.

Спољашњима судимо не ми, већ Бог.

О Цркви и расколу

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Питање: Шта је Црква?

Одговор: Најдубље, суштинско и, рекли бисмо, свеобухватно одређење

дао је апостол Павле у Посланици Ефесцима: Црква је тело његово (Христа

Спаситеља), Главе (Онога) који све испуњава у свему (Еф.1,22).

Питање: Шта значи ово одређење? О каквим својствима Цркве оно говори?

Одговор: Црква је живи организам. То је благодат Божја,

која обухвата сва разумна створења, која пребивају у благодати кроз

послушност, покорност и оданост њој. Црква је вечна и божанска, као

дејство вечних Божанских енергија, као светлост која се излива из

дубина Триипостасног Бога. А уједно Црква је створена јер обухвата

створења Божја, саздана у времену. Циљ Цркве је да оствари јединство

између Творца и Његове творевине и да узведе свет из његовог ограниченог

и условног битија у слободу и пуноту Божанског живота, у причешће

Божанским савршенствима.

Црква је Тело Христово, према томе, она је једна како у земаллким, тако

и у космичким размерама. У Псалтиру космос се упоређује са ризом

(хаљином) - одеждом Божјом, а у Новом Завету Црква је названа мистичким

Телом Христа Спаситеља. Свети Оци говоре да је Господ саздао космос да би

постао Црква.


Дакле, прво својство је јединственост Цркве.

Друго је - Црква је васеленска и свеопшта. Земаљска Црква је

органски сједињена са Небеском Црквом. Кроз Цркву се надвлађује

двојственост духа и материје и космос се одухотворује у свом будућем

преображају. Црква је Тело Главе, Онога Који обухвата Собом све. Огога, пут

у Небеску Цркву пролази само кроз земаљску, а тачније - то су два аспекта

једне Цркве. Црква је живи организам, а живи организам није могуће

створити вештачки. Немогуће је да створимо вештачким лабораторијским

путем живу ћелију од хемијских елемената ћелије, а такође није могуће да

вештачким путем, на основу догмата, канона, обреда и свега онога што

укупно знамо о Цркви, створимо нову Цркву. Све ће то бити мртве

теоријске поставке, манекени и лутке, лишене живота.

Хришћанска Црква није творевина човечијег интелекта, па ни

религиозног генија, него вечни живот, дарован од Духа Светог у дан

Педесетнице.

Вечна Глава има Нераспадљиво Тело, зато Црква не подлеже смрти

нити рођењу. Она је једна иста, и у Божанској благодати истоветна себи самој!

Апостол Павле у Посланици Јеврејима упоређује Цркву са

Небеским Јерусалимом, у коме обитавају заједно анђели и душе праведника.

Питање: Каква још одређења Цркве садржи Нови Завет?

Одговор: Апостол Павле у Посланици Ефесцима говори да је Црква

- "Невеста Христова". Слика Цркве-Невесте је главни садржај старозаветне

књиге "Песма над песмама", коју су древни тумачи упоређивали са светињом

над светињама старозаветног храма.

Питање: Шта означава овај символ?

Одговор: Вечну, свецелу, неизмењиву и непоколебиву љубав Бога према

Цркви Његовој.

Невеста је једина љубав свога небеског Женика. Она је

санаследница Његовог величанства и славе. По речима свештеномученика

Кипријана, само Цркви је обећано царство вечне светлости, вечног

богоопштења. У "Песми над песмама" написано је: Сва си лијепа драга моја, и

нема недостатака на теби (Песм.4,7). Прекрасна је благодат Божја која

обитава у Цркви; душе у које се настањује благодат постају прекрасне и

ангелоподобне. Невеста је јединствена. Ти "други", који зажеле да

приграбе њено име, - само су кукавни блудници; она је вољена. Човек може

да изневери своју љубав, али љубав Бога је јача од пакла и смрти - она


је непромењива. У Цркви нема мрље ни боре, будући да је Црква пре

свега невидива сила која преображава свет. Сунчева светлост,

обасјавајући земљу, остаје чиста, иако њени зраци падају у мочваре и

сметлишта.

У "Песми над песмама" постоје тајанствене речи: Метни ме као печат

на срце своје, као прстен на руку своју (Песм.8,6). Печат је знак неизбрисиве

љубави. Црква је свагда у сећању Божјем, у светлости Његове истине. Када

говоримо: он је близак срцу, тада подразумевамо најблискије духовно

јединство, једна душа као да се одражава у другој. Царски печат не може да

буде избрисан, не може да буде сломљен, изопачен нити замењен. Црква је

једна. Друга црква - то је већ кривотворени печат, то је преступ против

"Невесте Христове", то је лаж против завета датог Божанској љубави.

Прстен је знамење вечности. Прстен је знамење које при заручењу

размењују женик и невеста, залог љубави у којој нема краја, у којој не може

бити промене. Прстен при заручењу је заветовање да неће бити друге

невесте, да је љубав нераздељива и да је изневеравање као паклена мука.

Десница Божја је дејство благодати у свету. Прстен на десници Божјој је

знак да се сва дела Божја, од самог стварања света до

бескрајног преображења света, савршавају ради Цркве, јер је у Цркви скривен

циљ свега стварања света. По речима апостола Павла, Црква је стуб и

тврђава истине (1Тим.З,15). Стуб означава непоколебивост Цркве, њено вечно

пребивање у истини. Истина није само учење Цркве, истина је сам њен

живот, истина је благодат која дејствује у њој од дана Педесетнице. Истина је

Педесетница која се непрестано догађа у богослужењима и Светим Тајнама

Цркве. Стога Црква не може да буде створена вештачки. Зато се све јереси и

расколи (мада то не чине сами расколници), не називају црквом Божјом,

него човечијим именима. О томе је писао још свештеномученик Иринеј

Лионски у II веку.

Црква је тврђава истине. Истина се утврђује дејством Духа Светога на

човеково срце. Дух Свети даје човеку непосредно сведочанство, унутарњу

веродостојност, да је учење Јеванђеља истина. Али у исто време Црква је

чуварка вероучења и зато веровати у Цркву јесте примати оно што она

прима, и одбацивати оно што она одбацује. На главни стуб се ослања сва

тежина здања, а на Цркву Божју - тежина целокупне васељене.

У давнини цареви су после ратних похода подизали стубове од камених

плоча или од гранита из једног комада, на којима су писали о победама

извојеваним над непријатељима за сећање својим потомцима. А на Цркви су

вечна писмена о томе како је Христос победио сатану и пакао и како

хришћанин може да постане победник у духовној бици.


Апостол Павле и апостол Јован Богослов називају Цркву и

Царство Божје Небеским Јерусалимом, где заједно обитавају анђели и душе

светих. Јерусалим значи "мир Божји", мир као духовно јединство у љубави и

благодати. Мир је Бог који обитава у својим створењима.

Питање: Шта је раскол?

Одговор: Сама реч "раскол" значи раздељење,

рашчлањење, дробљење, отргнуће дела из целине. Раскол је грех против

љубави на којој се темељи јединство. Где нема љубави тамо не може бити

благодати.

Раскол има три плана: еклисиолошки, психолошки и окултни.

Еклисиолошки план је - неверовање у обећање које је Спаситељ дао

Цркви, дрско нарушавање свих црквених канона, покушај да се створи

нова "црква" без свете Педесетнице. Психолошки план је - гордост,

властољубље и непослушност. Окултни план је - супротстављање благодати

Божјој која дејствује у Цркви.

Питање: Хтели бисмо да размотримо раскол са еклисиолошке тачке

гледишта. Расколници тврде да су управо они једина истинита црква, и да се горе

набројана својства Цркве односе на њихову заједницу. У чему је основна погрешка

расколника?[1]

Одговор: Расколници игноришу саборно начело и

јерархијску структуру Цркве. Сматрају да ако постоји архијереј који је њихов

истомишљеник они могу да вештачки створе нову Цркву, али из већег

проистиче мање, а виши благослови из нижега; епископ добија благодат

свога чина од Цркве, према томе, он није раван Цркви, већ је мањи од ње

и због тога он са својим присталицама не може да створи, као да

измишља, нову Цркву. У противном случају епископ би био већи од Цркве.

Питање: Како схватити зависност епископа од Цркве?

Одговор: Епископа бира сабор епископа помесне Цркве,

који опуномоћује неколико архијереја као своје заступнике да изврше

хиротонију. Епископу суди сабор епископа, који може да га лиши

катедре, да му забрани свештенодејства и да га лиши чина. Осим тога,

епископ

је потчињен старијем (вишем) епископу у области (митрополиту

или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а


http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Crkva_i_raskol.htm

у неким случајевима Сабор. Човек који се налази на јерархијској

лествици може да преда другима мање него што сам има. Зато епископ,

будући да је мањи него Црква, не може да створи Цркву. Прекидајући

општење(заједничење) са Црквом, он се лишава онога што му је Црква дала.

Због тога расколнички епископ не може да савршава ништа свештено.

Питање: Да ли је тачно, као што расколници говоре, да је Црква -

чистота вероучења, коју, по њиховом мишљењу чува њихова

заједница"?

Одговор: Чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али још није

Црква. Иначе би се новозаветна Црква стварала постепено у току три и по

године Јеванђељске проповеди Христа Спаситеља и била би завршена

Његовом последњом опроштајном беседом. Но, Црква је била саздана у дан

Педесетнице, за време силаска Духа Светога на Апостоле.

Господ је пред Своја страдања обећао Својим ученицима да ће им

нисослати Духа Светога, Који ће их увести у сву истину.

Хришћанско вероучење није апстрактна доктрина, него је дејство Духа

Светога - Духа Истине Цркве, где је вероучење неодвојиво од литургике и

јерархијске прејемствености. Црква чува чистоту вере у јединству љубави, у

јединству међу помесним Црквама, у јединству небеске и земаљске Цркве, у

јединству народа и јерархије. Ово јединство је обавезан услов за дејство Духа

Светога у Цркви, Који је Чувар Истине, Учитељ Истине и Сам - апсолутна,

савршена и жива Истина. Отпадање расколника од Цркве у име догматске

веродостојности, која се заснива на личним мишљењима, повлачи за собом

губљење Духа Истине. Зато је сваки раскол - област духовног мрака, пустоши

и лажи, где не може да постоји и да се чува ни јединство љубави, ни

вероисповедна чистота.

Питање: У чему се изражава јединство Цркве у њеној земаљској равни? Где

је конкретни, видиви принцип овог јединства?

Одговор: У саборности као изразу (само)свести целокупне васељенске

Цркве, која, по речима апостола Павла има "ум Христов". Сваки раскол је

борба против Цркве и пре свега супротстављање свог групног, у

суштини затворено-секташког мишљења, саборном

разуму. Трагични пример супротстављања себе васељенској Цркви

представља историја Римске катедре. Многи сматрају да је узрок њеног пада

била латинска јерес "филиокве", као и друга, са Православљем неспојива,

одступања, али она су била пре последица, него узрок. Узрок је жеља да се


постави изнад васељенске Цркве и игнорисање саборног мишљења као

начела очувања истине. Управо због тога су поједине заблуде и

одступања, које би биле исправљене у саборном јединству, ушле у праксу и

свест Рима, а затим биле догматизоване. Сваки раскол је претензија дела

да представља сву целину.

Црква је живо тело и стога део, отргнут и извађен из организма, постаје

мртав, трулећи одрезак.

Питање: Расколнииџ говоре да имају свој епископат, свој синод и да, према

томе, имају и своју саборност?

Одговор: У почетку сваког раскола видимо непослушност и устајање

против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност, нити од

епископа који је под забраном свештенодејства - јерархија. Један од Отаца је

писао да је ђаво - мајмун (мајмунско подражавање) Бога. Ми можемо рећи да је

раскол - мајмунисање, мајмунско опонашање Цркве.

Питање: Расколници се позивају на пример преподобног

Максима Исповедника: када су га убеђивали да ступи у евхаристијско општење са

јеретииима и говорили му да су сви патријарси прихватили монотелитство, он

је одговорио да ако сав свет прихвати јереси, он ће у сваком случају оситати са

истином. Да ли расколници на основу тога тачно закључују да један човек у

целом свету може да чува истину?

Одговор: Преподобни Максим је рекао - "ако сав свет", али

сама реч ако сведочи да он то уопште није допуштао и она показује да

је реченица условна. Овде је реторички метод, где хипербола наглашава и

појачава мисао о томе да је истина изнад свега, укључујући и евхаристијско

заједничење са царем и патријарсима који су прихватили јерес. Ту су

јеретици покушали да обману преподобног Максима, говорећи да је сва

васељенска Црква прихватила монотелитство, а он је јасно прозрео ту лаж.

Јерес су прихватили само Константиношхљски и Антиохијски патријарси, а

Јерусалимски патријарх и Римски папа одмах су је одбацили.

Александријски патријарх прихватио је јерес привремено, забуном, а затим

се, уверен од стране Максима Исповедника, вратио Православљу. У

Константинопољској и Антиохијској Цркви већина епископа, свештеника и

мирјана остајала је православна. Због тога је на VI Васељенском Сабору

јерес монотелитства била одбачена и осуђена. Преподобни Максим

Исповедник одбио је да се причешћује заједно са лицима која су отворено и


јавно прихватила јерес, а у његовој личности покушавали да нађу себи

подршку.

Преподобни Максим Исповедник, посветивши свој живот борби

са јереси, никада није поистовећивао васељенску Цркву са јеретицима и није

покушавао да створи своју сопствену Цркву.

Питање: Расколници се позивају на правила Константинопољског Сабора

(названог Софијским по називу катедралног ирквеног храма) о томе да са

епископом који учи народ јереси, треба прекинути молитвену везу и не

помињати његово име на Литургији.

Одговор: У правилима Сабора нема никакве основе за раскол

као напуштање Цркве и за образовање нове јерархије, већ напротив,

оптужитељи епископа дужни су да се обрате тужбом (приговором)

месном сабору и да чекају његову одлуку. Ако суд нижег сабора не буде

удовољио једној од страна, онда она може да уложи жалбу или апелацију

вишем - окружном сабору, али да се дотле повинује одлуци

првостепеног суда епископа. Непотчињавање саборном суду заувек лишава

права обраћања вишој инстанци, јер само непокоравање (непослушност)

постаје осуђујућа пресуда. Што се тиче прекида молитвеног општења

са јерархом-јеретиком, овде се претпоставља учење јереси у проповедима, које

су органски део богослужења, учење о јереси као о црквеном догмату и

упорност у јеретичком мишљењу без обзира на саветовања од стране

сабраће епископа. Прекид молитвеног општења са архијерејем јесте

привремена мера до одлуке сабора, који је дужан или да ослободи архијереја

оптужбе, или да га одлучи од Цркве, или да прихвати његово покајање. У исто

време правило Софијског Сабора забрањује отказивање послушности епископу

због личних сумњичења. Сви црквени канони темеље се на вери у то да ће Дух

Свети - Дух Истине - свагда пребивати у Цркви, и да стога васељенска Црква

не може да падне у јерес нити да се лиши спасоносне благодати. Ни једно

правило светих Апостола, Васељенских и помесних сабора не садржи

чак ни наговештај да би чистоту догмата било могуће сачувати

разбијањем црквене структуре.

Питање: Расколници говоре да они имају свој епископат и своју Цркву, да је

Авксентије,[2] чије име они носе, био епископ православне Цркве, а кадаје Црква

палау јерес, да су тада он и његови следбеници сами постали Црква.

Одговор: Већ смо рекли да епископ добија своју благодат од Цркве кроз

хиротонију - као мањи од већег, и да зато својом благодаћу он не може да



створи Цркву, оно што је веће од њега. Епископ коме је Црква забранила

свештенодејство и који и поред тога савршава служење, већ чини светогрђе,

краде и отима светињу од Самог Бога.

Питање: Расколници себе називају "православном северноамеричком грчком

Црквом". Шта то значи?

Одговор: Црква није апстракција, него реалност. Свака црква има свој

статус. О каквој Цркви говоре расколници? Ако је она аутономна, ко јој је то

дао аутономију? Ако је автокефална, које су је то помесне Цркве признале? Ако

је васељенска, како онда може да се назива по имену народа и региона?

Према томе, то је Црква са непостојећим и лажнимстатусом, непознатим

Православљу. Али због тога што расколници њу сматрају једино

православном у свему свету, она мора у њиховим очима да буде "васељенска"

Црква, а називсеверноамеричка грчка је привремено прикривање, потребно

ради тога да би скрили и замаскирали своју претенциозност и очигледну

бесмисленост. Ако су они васељенска Црква, онда њихов архијереј мора да

има власт поглавара васељенске Цркве, то јест да буде "папа Православља", јер

је саборност ту немогућа. Саборност је својство Цркве, које је присутно у њој

свагда и она не настаје по мери повећања броја архијереја. А ако буду

тврдили да унутар њиховог раскола постоји начело саборности, то значи да

ће свако њихово сабрање представљати сву пуноту васељенске Цркве и да ће

бити једнако Васељенском Сабору, који може да усваја и утврђује

догмате, да образује помесне Цркве и тако даље. Ако су они васељенска

Црква, то значи да могу да свом представнику у Грузији дају звање

католикоса-патријарха или егзарха. А како сада постоји око 10

расколничких група, од којих свака сматра себе истински православном

Црквом, то се у Грузији може појавити одједном неколико егзараха и неколико

патријараха; и ми можемо да будемо сведоци таквог призора какав је раније

могао да се дешава у дому за умоболне, где неколико људи у истој

соби тврди да је свако од њих Јулије Цезар или Александар Македонски.

А како сваки раскол има тенденцију ка распадању и дробљењу, при

чему сваки део такође сматра себе једино православним, онда број

архиепископа, егзараха и патријараха може да се повећава геометријском

прогресијом. У ову збрку хоће да сатерају верујуће људе, који су

изгубили осећај одговорности пред Црквом.

Питање: Расколници износе оптужбе које нам се чине озбиљним.


Одговор: Погрешке, греси и несавршености својствене су свим људима,

ма какав положај они заузимали. Управо зато Православна Црква сматра

апсурдним полагање права Римског првосвештеника на безгрешност у

питањима вере и побожности. Но Црква и јерархија јесу толико велики

дарови Божји да не могу бити постављени у зависност од човечијих немоћи

и несавршености лица која су добила апостолску власт и зато је служење

ових лица спасоносно за народ. У Јеванђељу по Јовану пастиром је назван онај

који улази на врата у тор овчији, а лоповом и разбојником - онај ко хоће тамо

да продре (пређе) другим путем.

По тумачењу егзегета, тор овчији је Црква, врата - законита хиротонија,

лопови и разбојници - јеретици и расколници, који, рушећи ограду, то јест

црквену структуру, краду и отимају душе људи. Отети човека Цркви

значи духовно га убити. Са најгорим од православних архијереја могуће је

спасти се путем трпљења и послушности, само не слепог, већразумног, то јест

послушности усмерене јеванђељским заповестима и црквеним правилима. А

прећи код најбољег од расколничких архијереја значи - наћи се у добро

уређеној мртвачници, затворен заједно са лешевима, макар та мртвачница

споља имала форму храма.

Питање: Па зашто поглавар расколника није назвао себе патријархом, већ

само епископом, а затим архиепископом?

Одговор: Најпре, као што смо рекли, из тактичких разлога расколници

су себе назвали грчком Црквом, а поглавар грчке Цркве је носио звање

архиепископа па је зато једно повукло за собом друго. Самозвани архиепископ

и самозвани патријарх мало чиме се разликују међусобно. Зато настаје

питање: каквим патријархом би себе назвао Авксентије? Ако он сматра

једино своју заједницу васељенском Црквом, онда би титула тог патријарха

требало да буде "Патријарх патријараха" ("Патријарх над патријарсима").

Шта више, и титула "васељенски Патријарх" означавала би помесну Цркву, у

овом случају константинопољску, што не би одговарало претензијама

расколника на једину истиниту Цркву.

За њихову "самосветост" једноставно се не би нашла титула у свој историји

Православља. Но именом се не мења суштина ствари. Расколници насилно

упадају у помесне Цркве, вршљају по туђим епархијама, рукополажу

свештенослужитеље, врше поновно миропомазање и тако даље, то јест не

обазиру се ни на какве црквене каноне. Чак је и римокатоличка Црква

забранила да њени бискупи добијају називе по именима раније постојећих

православних епархија, и зато је делатност расколника по свом самовлашћу

превазишла чак и цезаристичке тенденције римских папа. Она личи више на


овлашћења диктатора за време рата, на основу којих може да по свом

нахођењу ставља ван снаге сваки закон, све до устава. Звање архиепископа у

глави расколника је исто толико условно и служи за камуфлажу. У стварности

он се понаша као монопатријарх. Но монопатријарси не рађају саборну Цркву,

већ нове архимонопатријархе, за које су црквени канони - њихова сопствена

неограничена воља.

Питање: Ако је епископ напустио Цркву и отишао у раскол, али му још

није изречвна казна одлучења, колико тада он задржава благодат добијену у

Цркви, и може ли се уопште називати епископом!

Одговор: Црква изриче званично казну одлучења да би обавестила

народ да је бивши епископ постао лажни учитељ и да њему не

треба указивати част која припада архијереју. Према

одлуци II Васељенског Сабора, "све што он врши ништавно је". Свети

Кипријан Картагински пише: "Црква је у епископу, а епископ у Цркви", -

Црква не може да постоји без епископа, а ни епископ без Цркве.

Напуштајући Цркву, епископ, свештеник и световно лице губе све што су

добили у Цркви - по речима светог Кипријана Картагинског, па чак и име

хришћанин.

Епископ, који је погазио архијерејску заклетву послушности Цркви, губи

апостолску благодат и њега не треба више називати епископом, као што се

угашени зрак не може назвати светлошћу. Исто ово односи се и на

свештеника, који истовремено нарушава два зарицања из свештеничке

заклетве: послушност законитом архијереју и послушност Цркви.

Црквена правила забрањују да се узима благослов од јеретика

и расколника и он се назива "празнословљем". Апостолска правила

категорички забрањују мољење заједно са одлученима од Цркве не само

на њиховим сабрањима, него чак ни код куће. ("Ко се молио са одлученим, сам

да буде одлучен" - 10. апостолско правило).

Питање: Може ли грех архијереја, почињен против Цркве, да буде оправдање

за раскол?

Одговор: Раскол је гори од сваког греха против Цркве, зато

што представља непризнавање саме Цркве. Господ је

рекао: Истражујете Писма (Јн.5,39). У Библији можемо наћи одговор на

наше сумње и неслагања. Првосвештеник Арон још пре свога призвања у

свештенство тешко је сагрешио: попустивши пред претњама, сачинио је идола

у виду златног телета и увео празник у његову част. Тај грех је био толико


тежак, да је Господ хтео да уништи сав израаљски народ, и само је

молитва пророка Мојсеја одвратила гнев Божји. Мојсеј је молио Господа или

да помилује људе који су сагрешили, или да њега самог избрише из

реда живих. Ту ми видимо да учествовање пророковог брата у том греху

за народ није било оправдање. Црквена послушност јесте послушност

вољи Божјој, а лажна послушност је задовољење својих страсти позивањем на

туђе преступе. Но Арон је после свога грехопада постао првосвештеник,

"призван од Бога" (Јевр.5,4).

Када су Кореј, Датан и Авирон устали против законите црквене власти и

захтевали да им се да част и право да врше жртвоприношење, тада их је

снашао гнев Божји: отворила се земља као ад и својом чељусти их је прогутала,

а огањ који се спустио с небеса претворио је у пепео њихове присталице. Та

казна је била налик на пропаст Содома и зато расколници треба да се

замисле чијег је свршетка, Цркве или раскола, слика пропаст преступничког

Петограђа.[3] Иако је грех свештеника за побуњенике могао да буде повод за

оптуживање првосвештеника, ипак је метеж у Цркви, односно покушај да се

силом приграби храмовна власт и неприпадајући чин, био осуђени од Бога

и ови (побуњеници) били подвргнути свенародној казни. Благослов,

дат Арону и његовим потомцима, - да буду свештеници старозаветне Цркве -

није био опозван све до времена новозаветне Цркве, иако су том

родуприпадале богоубице: Ана и Кајафа.

Библијске књиге говоре нам о многим преступима које су

починили првосвештеници (Прва књига Макавејска једног свештеника назива

безбожником, нечастивим[4]), но ми нећемо наћи ниједан случај да је црквено

благочешће било обновљено и сачувано кроз раскол. Народ је гледао на грехе

свештеника као на наказање (васпитно-поучно карање) за своје грехе и видео је

спасење у свеопштем покајању, а не у расколима.

Питање: Да ли се могу наћи слични примери у историји новозаветне

Цркве?

Одговор: За време аријанских, монофизитских и

иконоборачких раздора било је периода када се чинило да се сав Исток

погружава у јерес. Пред сам почетак патријарховања светог Григорија

Богослова у Константинопољу од хиљаду и по храмова само један је припадао

православнима. Па зашто нико од православних архијереја није створио

своју сопствену Цркву са новом јерархијом, која би почела од њега?

Свети Атанасије Александријски већи део свог живота провео је у

изгнанству и затворима, али није прогласио себе и своје присталице за нову




Цркву, него се борио за Православље до саме смрти, ако можемо тако да се

изразимо, у Цркви захваћеној пламеном.

На Флорентинском сабору скоро сви грчки архијереји прихватили су

срамну унију. Па зашто ревносни борац за Православље свети Марко Ефески

није објавио да су помесне Цркве, које су на Флорентинском сабору

представљали јеретици, укинуте и зашто није стао да газдује у туђим

епархијама?

Свети Оци су знали да је Црква непобедива и неосвојива за силе пакла,

и да ће зато дах благодати развејати тамне облаке и да ће сунце

Православља изнова јарко заблистати над светом.

[1] Овде у ствари архимандрит Рафаил говори о принципима раскола као таквог, али се посебно

осврће и на проблем раскола у Грузијској Православној Цркви. Његова историја је укратко оваква.

У мају 1998. године настојателл низа грузијских манастира обратили су се Синоду са

ултимативном изјавом: захтевали су излазак Грузијске Православне Цркве из

Светског савета цркава и одустајање од учешћа у другим екуменистичким

организацијама, заричући се да ће у противном случају прекинути евхаристијско

општење (заједничење) са грузијским Патријархом Илијом. Синод је удовољио њиховим захтевима, доневши одлуку о изласку из ССЦ. Међутим

део монаха је решио да иде даље, захтевајући такође да се прекине општење са свим

(!) помесним Црквама због учешћа тих Цркви у екуменистичким

покретима. Будући да овај услов Синод није испунио, представници "крајње"

мањине заиста су престали да помињу на богослужењу Патријарха Илију и

окренули су се расколу. Сада они чине малобројну групу која одржава општење са

грчким расколницима. - Изд. [2] Авксентије - вођа (лидер) једног од старокалендарских грчких раскола. - Изд. [3] Пентапољ (Пентеполис) - грчки назив за пет градова у Палестини: Газа, Ашкелон,

Ашдод, Гат и Екрон. - Нап. прев. [4] В. 1 Мак. 7, 9: цар посла /.../ Алкима безбожнога, којему одобри (прво)свештенство; тај

Алким је био свештеник од семена Ароновог (1 Мак.7,14); И вођаше Алким борбу око

првосвештенства(1 Мак.7,21). - Изд. (По преводу са јелинског изворника Владике

Захумско-херцеговачког и приморског Г. Атанасија - Нап. прев.)

Одлике религиозног мишљења Истока и

Запада







Енглески песник Киплинг, почео је своју песму следећим речима: „О

Запад је Запад, Исток је Исток, и они неће сићи са својих места, док небо са

земљом не предстане Страшном Суду Господњем“.

Овде под Истоком и Западом морамо да подразумевамо не стране

света, које су раздељене географски Уралским и Кавкаским венцима. Пре,

под Истоком треба схватати тај огромни регион, који је некад заузимао

источни део Римског Царства, а затим – Византија, и земље Блиског Истока

(овде је могуће укључити и Египат и Етиопију), а под Западом –

западноевропске државе и уопште све државе западноевропске културе.

Свети Оци су говорили: „Светлост је почела да сија са Истока“.; Исток

је симболички означавао Рај, Едем, земљу вечне Божанске Светлости.

Запад је млад у културно-историјским односима, Запад је јуноша,

Исток је стар. Запад је делатан. Исток сазерцава. Запад је – сав у емоцијама,

сав у покрету, сав у динамици. Исток је удубљен у себе, он као да не одваја

од ризнице, коју поседује. Запад је у импулсу, у потрази, у одважности.

Исток се чува. Запад машта и сања. Исток увек тражи вечне идеје под

покровом видљивог. Запад одева своје свете у снежнобелу одећу, овенчава

им главе венцима од ружа, а Исток види светост једнако и под ритама и под

златом, не сматра особином светих ни рите сиромашног, ни расу монаха, ни

пурпур царева, он као да пролази поред спољашњег.

Запад шаље пукове крсташа да ослободе Гроб Господњи. Исток шаље

монахе у пустињу Египта и обитељи Свете Горе. Запад потеже мач против

непријатеља вере. Исток даје духовне војнике за невидљиву борбу са

демонима. Запад, да би угушио зло, ствара такве институције, попут

инквизиције, а Исток – велике философске системе.

Врх западног богословља – то је Блажени Августин, блистајући песник

и мислилац; али је потпуно психологичан. Источни богослови: Светитељи

Григорије Богослов, ВасилијеВелики, Григорије Ниски – мистични.

Августин, његова школа је генијално показала човека у његовом паду и

мукама кајања, а источни богослови су показали човека у његовом

преображењу. Запад је уснама својих светих испевао величанствену химну

Богу; Исток је у тајанственом безмолвију сазерцавао Бога. Запад је привучен

азурним небесима, а Исток је тражи сусрет са Богом у дубини срца.

Западни подвижници старали су се да спољашње подражавају Христу;

источни су сматрали да је само један пут подражавања Христу – кроз

стицање благодати Духа Светога; човек, стекавши Духа Светога, само по

благодати, невидљиво, се уподобљава Христу. Западни подвижници су са

песмом на устима ишли на Голготу; источни – сам живот свој су чинили

Голготом, невидљивом за свет.


Неки од западних подвижника себи су представљали лик Христов

толико јако, као да су поистовећивали себе са Њим; на рукама и ногама код

њих су се појављивале ране, из којих је текла крв. Стигмати се код католика

сматрају знаком светости. Свети подвижници Истока старали су се да виде

само једно – море својих грехова, сматрајући ужасном гордошћу да себе

сравњују са Христом.

Запад подсећа на младог војника, који је потегао свој мач, Исток – на

старца, који има беле власи мудрости. Запад је хтео да Царство Небесно

сведе на земљу, да устроји рај на земљи, земаљским средствима. Исток је

увек плаћао данак – ћесару ћесарево – и спремао је Царство Небесно у срцу

човека, прелазаак у Царство, не земаљско, већ вечно.

За Запад, поље борбе са злом је била земља, овај временски – са свим

његовим тешкоћама и догађајима - живот, а за Исток – људско срце, које је

он видео дубљим, од целог видљивог света.

Запад је делатан, али је сва његова делатност окренута споља. Исток је

окренуо динамуку духа унутар себе. Западна цивилизација – то је као

широки талас светлости, али расејане светлости, светлости, која је

преломљена кроз земаљску призму различитих боја. Исток – концентрација

светлости само у једној тачки и зато та светлост има ту посебну силу да се

претвара у пламен. Запад љуби земљу и на небу он види земно. Исток љуби

небо и на у земном он је посматрао символе небеског; у временом тражио је

лик вечности.

Већ је трећи епископ Рима, Свети Климент, наследник Светог

Апостола Петра, упоредио Цркву са восјком и позвао Хришћане на строгу

дисциплину, тако да бо ова војска могла бити победоносна. Али Оци на

Истоку су говорили: „победи себе – ту је највећа од свих победа.“

Аскетска учења источних Отаца јесу стратегије те духовне борбе – борбе

са демонима, са сопственим страстима. За победу армије неопходна је

централизација управљања, неопходна је снажна власт и безусловно

потчињење, и зато је Запад створио црквену структуру, сличну монархији.

За борбу са исконским непријатељем људског рода, Исток је тражио другу

силу – то је сила смирења, у којој се истински пројављује моћ духа.

Запад је оријентисан на спољашњу моћ: за задобијање спољњих

средстава он је стварао различлите организације, имао ефекта на културу,

увек трагао за савезницима – у свету доживљаја, у литератури, у политици,

у социологији. А Исток је говорио: „Истински добро могуће је творити само

у благодати Божијој“ и зато је увек одбацивао сумњиве савезнике; споља се

чинио беднијим, беспомоћним, слабијим од Запада, али није тражио ни

силе, ни моћ света, већ је тражио Христа, Који је победио тај свет.


Аскетизам Запада испуњава душу подвижника усхићењем и заносом,

аскетизам Истока – покајањем. Запад у лепоти света жели да созерцава

лепоту Бога. За Исток, Бог је пре свега Неизрецив, Непојмљив и Неизречен.

За Исток, Бог није сличан било чему и било коме из Своје творевине, Он је –

вечна тајна. Западни подвижник жели да загрли Бога, а источни само за

једно моли и само једно иска – опроштај грехова; трагање у молитви за

некаквим високим стањима – за њега је то већ греховно тражење.

Западни подвижник види светлост, која нисходи на њега споља (виђења

Франциска Асишког и других), а источни – Светлост, која озарује његово

срце изнутра; при томе, он дрхти пред милошћу Божијом, као недостојан

ње.

Западни подвижници показујући (!) покајање, ходили су по градовима

у групама, целим друштвима, који су се називали „кајућима“; на трговима и

улицама они су збацивали одећу с себе и секли се, тукли себе каишевима и

канапима до крви при огромним окупљањима народа, а егзалтирана маса

их је прослављала као велике угоднике Божије, као хероје вере.

Источни – у безмолвију пустиње приносили су покајање, невидљиво

свету; једном је неко од великих Отаца пустиње громко уздахнуо у храму у

време молитве, али се одмах прибрао и обративши се осталим монасима,

рекао: „Опростите ми, браћо, ја још нисам монах“ – зато што покајање, као

и све остале добродетељи, мора бити тајно.

За Запад, главна су – дела. Дела се јављају само-циљем; као добро дело,

тако и грех има одређену, јасну форму и цену. За Исток је главно – духовно

стање, а дела – само као његово рпојављивање. Зато за Исток и мали подвиг

може бити велики, ако исходи из чистог срца и велики подвиг – ништаван,

ако није посвећен Богу, или ако се савршава недостојним средствима.

Морал западних подвижника заснива се на „принципу количине“: ко је

више споља начинио добрих дела, а морал источних – на чистоћи срца,

потчињеној Јединоме Богу.

Запад је стремио да оствари идеју Царства Небесног на земљи, али

методама државе: подстицања, санкције, интриге, итд. Пренесени у Цркву,

профановали су сами циљ.

„Циљ оправдава средтства“ – ненаписан мото Језуита са најбољом

јасноћом и категоричношћу је изразио расположење оних, који су стварно

спремни да устроје „земни рај“ било каквим методама, по било коју цену.

Источна Црква је учила: чисти циљ, чиста средства, чисти предмет –

тако је то формулисао још Свети Дионисије Ареопагит.

Запад говори: „Љуби и чини подвиге несебичности“, а Исток, пре

свега, чисти срце страхом Божијим у борби са страстима радо стицања

благодати Духа Светога. На Истоку је само један монашки устав, једна идеја:


монах се одриче од света и постаје политвеник за њега; монах као – звезда,

која се уздигла од земље на небо: далеко је од свих и светли свима.

Западни монаси служе људима и свету. У току многих година

„хоспиталери“ су држали луталице, монаси реда Франциска,

„францисканци“ васпитавали су децу. Језуити су се занимали политиком,

обуком омладине и томе слично.

Једном су питали католичке монахе, да ли читају аскетску литературу.

Они су се задивили и одговорили, да код њих сличне књиге имају само

професори и предавачи историје, а њихово дело је – потчинити се игуману.

На Западу учења о Исусовој молитви и духовном сазерцању не постоје.

Култура, наука, само друштво стално трпе промене, и зато се и стално мења

и појава западног хришћанства: тамо влада принцип модернизма, тамо је

принето еклисиолошко учење о еволуцији, рађају се нови догмати и очекују

се нова откривења.

Ориген и либерализам у Цркви


Једном од најзагонетнијих, великих, али уз то, и мрачних и трагичних

фигура у историји Цркве јавља се Ориген, чији утицај на савременике и

покољења након њега, може да се пореди са утицајем Платона на

философију. Говорим не о степенима њихове креативности, већ о

преживљавању тих идеја.

У делима Оригена положене су основе богословља као систематске

науке, а у исто време, у њима је положен читав букет свемогућих јереси,

које, попут привлачног дрвета, својим отровним дисањем, трују путника

који је пожелео да се одмори под његовом сенком. Интелектуална

генијалност и раме уз раме са њом, духовна гордост, створили су

луциферијанство Оригена са његовом сумпорном и мртвом светлошћу,

налик на хладно северно сијање.

Своје главно дело он је назвао „О начелима“. И Богословље и јерес тамо

могу пронаћи своје. Свети Оци су се користили делима Оригена такође, као

и паганском философијом и терминологијом – са великом опрезношћу,

мењајући их, исправљајући и оцрквењујући их. Они су узели од Оригена

све, што је било могуће узети за Богословље – остао је само духовни

отров. Оригенизам никада није био прихваћен или чак трпљен у

Цркви.

Концепције Оригена, одбачене од стране Светих Отаца чак у до-

Никејском периоду и осуђене на неколико Помесних Сабора, биле су


завршно и заувек предане проклетству највишим ауторитетом – Петим

Васељенским Сабором, који је изрекао анатему не само оригенизму, већ и

самом јересијарху.

Осуда Оригена је нашла израз и у црквеној химнографији. Например, у

тропару Светом Методију Патарском (Оцу трећег века) постоје речи:

„Оригенову посрамио си лаж“, то јест, оборио си лажно учење Оригена.

У посланици Светог императора Јустинијана Константинопољском

Патријарху Мини, која собом представља едикт, садржи се подробни

преглед грешака и заблуда Оригена, чији је велики део био позајмљен од

платоничара и других незнабожачких философа.

У чему је главно зло Оригенизма, због кога је Црква жртвовала велики

део његових дела, слично томе, као када пале кућу, где су умрли болесни

губавци, да се одатле не би распространила та зараза? Зашто се Ориген

показао злим генијем Цркве?

Пре свега, јер је у своје богословље увео учење о круговима и

апокатастазису (свеопштем враћању у првобитно стање). Он је изопачио

хришћанско схватање вечности као квалитативно новог облика постојања,

где ишчезава само време, заменивши вечност бесконачним круговима, у

којима је крај једнак почетку, а у почетку је предодређен крај. По Оригену,

ми живимо само у једном од таквих кругова. Шта је било до генеалогије

Мојсеја и шта ће се десити након есхатологије Јована – у претходним и

наредним круговима – није познато.

Затворена цикличност времена, уопште, карактеристична је за

незнабоштво („Година Платона“, „Дан Браме“, итд.). У миту време бива

враћено назад. У цикличности, као принципу постојања, сједињене су две

идеје, неспојиве са хришћанством: свеопште спасење као неминовно

враћање творевине свом Почетку, а заједно са тим – свеопшта пропаст:

пошто вечности нема, круг се затворио и космос је ишчезао, распавши се

без остатка. Интервал измећу кругова није вечност, већ пауза или вакуум,

где одсуствује материја, пространство и време. Ориген је унеколико

реформисао паганско схватање кругова, оставивши општу схему.

По Оригену, Бог, у умнопредстављеном почетку, савечном Богу, ствара

одређени број духова, пошто је и сама божанска сила ограничена и већи

број суштина (створења) Бог не би могао да обухвати Својим Промислом.

Паралелно са тим, Бог припрема материју, из које затим ствара светове;

духовна створења су савечна Богу. Њихово стање може бито названо

„крхким блаженством“, које бива прекинуто грехопадом. Она створења, која

су сагрешила, бивају послата ради казне и исправљања у материјална тела.

Они, који су се очистили од греха, враћају се Богу, али код њих остаје

могућност да опет падну и зато једна и иста душа бива више пута послата у


различита тела. На крају круга сва створења се враћају Богу и апокатастазис

се завршава.

Треба рећи, да Ориген није само говорио о могућности спасења

демона, већ је чак изразио мисао да се Христос разапиње за демоне. Ориген

је учио о мноштву светова, који су били, сада постоје и биће: ми живимо у

једном од тих светова и у једном од кругова – о осталима, нама је непознато.

Ориген је увео принцип субординације у учење о Светој Тројици, сличан

еманационим ступњевима платоничара: Отац је већи од Сина, Син је већи

од Духа Светога.

По Оригену, Дух Свети не може познати Сина, ни Син Оца. Син и Дух

су створени од Оца, и у односу према томе, јављају се створењима. Људске

душе стоје ниже од Духа Светога, а човек по принципу и подобију односи се

према Сину, исто као и Син према Оцу.

Та збуњујућа концепција, слична теогонији и космогонији

платоничара, послужила је као разлог окривљавања Оригена за

многобоштво и пантеизам. Ориген је на материјално тело гледао као на

казну за дух, и зато у концепцији Оригена само стварање космоса није било

акт божанске љубави – преизобиље љубави, већ неопходни метод

кажњавања. Происходи да је грех – разлог стварања космоса. То учење

(ваплоћење као резултат грехопада) послужило је основом за окривљавање

Оригена за манихејство.

Осим тога, Ориген је учио, да је Адам до пада био нематеријални дух, а

да се након грехопада обукао у тело, што је такође подсећало на монизам

платоничара, који прелази у гностички дуализам. Ориген је учио, да ће у

васкрсењу мртвих душа устати у облику сфера, то јест, заборавља се

индивидуалност човека.

Он није само мислио на спасење као на враћање, већ је само враћање

посматрао не као поновно стварање, већ као метаморфозу. Уопште, учење о

васкрсењу је једно од најтамнијих места код Оригена. У вези са Христом,

имао је концепцију, несместиву са Православном догматиком, односно: Бог

је створио душу Христа заједно са другим душама; те душе су у почетку

гореле љубљвљу према Богу, али су затим отпале. Верна првој љубави,

остала је само Христова душа; она је била послана у тело, које је већ раније

било образовано у наручју Дјеве Марије и заједно са душом, у тело Христа је

сишао и Бог Реч.

Овде Света Тројица не ствара тело Христово, које је од самог почетка

ипостасно сједињено са Божанством, већ у почетку ствара тело, задобија

људски облик, и затим следи оживљење тог тела и Боговаплоћење.

По учењу Цркве, као разлог отпадања душе од Бога јесте грех, као

нарушавање воље Божије, то јест, прекидање савеза човека са Богом. По


Оригену, као почетак пада духова – чистих идеја, било је губљење са њихове

стране сазерцања Бога и приклањање спољашњем, „горем“; дух је изгубио

пређашњу ватреност и претворио се у душу (душа – психа). На тај начин,

душа се замишља као метаморфоза духа, као дух, обраћен ка спољашњем, и

завршен у њему. То противречи хришћанској антропологији и

сотериологији, а само спасење се претвара у гностичко учење о

интелектуалном и спиритуалистичком сазерцању трансцендентног света.

Код Оригена, Христос наступа пре свега као учитељ.

Ориген је сматрао, да су Христа распели демони, али ће се у

будућности Христос распети ради спасења демона. Уопште, он је сматрао

да се распеће Христово понавља у духовним световима.

Црква је не једном осудила учење Оригена. У едикту Светог цара

Јустинијана (VI) садржи се најдетаљнија анализа заблуда и грешки Оригена,

а такође и 10 анатема против Оригена и оригенизма. Карактеристично је да

је девета анатема усмерена против оних, који одричу вечност мука за демоне

и непокајане грешнике. А у десетој анатеми, одлучењу од Цркве се

подвргавају они, који „... се држе тих мисли, или их штите, или се неким

начином некада усуђују да их понављају.“

Свети император Јустинијан у својој посланици моли патријарха Мину

да у Константинопољу сазове сабор са епископима и игуманима манастира,

који се налазе у престоници, да би анатемисали Оригеново учење, а затим

разаслали копије његовог едикта и одлуке сабора, “...свим најсветијим

епископима и игуманима, часних манастира с тим, да би они сопственим

потписом анатемисали Оригена и његово погубно учење, са свима онима који се

показују јеретицима.“

На тај начин, опширна посланица императора и одлука

Константинопољског Сабора из 443. године била је основа за анализу

лажних учења Оригена и његовог одлучења од Цркве. О анатемисању

оригенизма на Петом Васељенском Сабору сведоче такви ауторитетни

историчари Васељенских Сабора и тумачи Саборских Правила попут

Зонаре и Валсамона.

Најглавнијим сведочанством осуде оригенизма на Петом Васељенском

Сабору јесте Прво Правило Шестог Васељенског Сабора, где се говори:

„Они (Оци Петог Васељенског Сабора) Теодора Мопсуетског и Оригена и

Дидима и Евагрија, који су обновили јелинске басне, саборно су предали

проклетству и одбацили.“ Зато, покушаји савремених модерниста да докажу

да Ориген није био анатемисан на Петом Васељенском Сабору –

представљају се не само тенденциозним, већ и наивним.

Учење платоничара и хиндуса о теокосмичким круговима – јесте

ужурбани оптимизам поновног враћања све творевине Богу и, заједно са


тиме, безизлазни песимизам потпуног уништења свега створеног: апсолут

на крају кругова, као да потпуно брише исписану даску, да би затим на њој

написао нове речи; круг се затворио, круг постојања се завршио и спустила

се завеса надсветске сцене, иза које је потпуно непроницљиви мрак. Питања:

„Ко сам ја? Где сам ја? Где идем?“ – немају одговора, штавише, један је

одговор: човек, ослобађајући се материјалности и илузорности космичког

постојања, ишчезава као чиста идеја у невидљивим недрима божанства.

Цикличност код Оригена у поређењу са платоничарима носи

унеколико другачији карактер. Циклуси Оригена нису изоловани један од

другог, њих обједињује присуство првостворених душа, пад и усхођење, који

сједињују циклове у један круг. То су пре кругови, који су постављени један у

други.

Апокатастазис Оригена није завршен: душе, у свим ситуацијама чувају

слободу воље и способност избора, како пребивања са Богом, тако и нових

отпадања од Њега.

Зато су блаженство праведника и кажњавање грешника – привремена

стања. Свака душа и сваки створени свет (а њих је мноштво), висе на концу

климајућег клатна.

Осим догматских заблуда, названих од стране Отаца Шестог

Васељенског Сабора „јелинским баснама“, у учењу Оригена садржи се и

морална опасност. Учењем о апокатастазису (свеопштем спасењу) он је

објективно разрушио основу морала, као неопходности борбе са грехом,

уништио је одлучујуће значење личности у делу спасења и својим опасним

оптимизмом морално је успавао људе.

Дубина греха и његове катастрофалне последице за загробни живот

били су скривени од Оригена. Он није схватао демона као усредсређење зла,

у коме нема борбе између добра и зла, већ само мржња према Богу и

Његовим створењима. Он није могао да прихвати ту мисао, да је сатана

изгнан са небеса заувек и бесповратно, а демоне је сматрао духовима, који су

заузели најниже место у јерархији створених суштина. Ориген је сматрао да

се они нису до краја лишили божанске милости, да су удаљени од Бога

привремено, али да нису испали из сфере софијског постојања, из

светлосног поља Логоса. Може се рећи, да је демон сакрио своје истинско

лице под широким превојима хаљина „васељенског јересијарха“.

Наша пала природа са тајном радошћу прима учење апокатазиса не

зато, што се грешни човек радује спасењу целог људског рода, па чак и

демона, већ зато што лажна нада даје могућност да се греши без страха

за свој вечни живот.


Савремени либерали и хуманисти из једног гласа изјављују: „Треба

љубити Бога, а не бојати Га се, јер Бог је Љубав“. Они не схватају дубину

Адамовог пада, не схватају, да страсни човек љуби свој грех, а не Бога.

Почетак спасења је – страх пред Богом, који затим прелази у

страхопоштовање. Само човек, који живи по вољи Божијој, може реално да

доживи љубав Божију, не као маштарско стање и емоционалну узбуђеност,

већ као највиши дар благодати.

Преподобни Антоније Велики се, тек након десетина година аскетских

подвига, усудио да каже: „Ја се већ не бојим Бога, јер Га љубим“. Свети Оци

су заповедали да се сећамо смрти, Страшног Суда и паклених мука, да би

тим сећањем, као уздом, задржавали себе од греха. А ко, не научивши се

да се боји Бога, говори да Га љуби, тај обмањује себе самога, као што

онај који стоји у подножју горе, замишља да је достигао њен врх.

Црква је о оригенизму рекла: „То није моје“. А савремени

богословствујући модернисти вапију све громкије и упорније: „То је наше:

слава великом Оригену!“ Они сматрају, да је оригенизам теологија блиске

будућности, теологија „суперљубави“ и слободе. Модернисти изјављују да

су Оригена неправедно осудили и чак покушавају да докажу да се десио

историјски неспоразум: он није био предан анатеми Васељенског Сабора, а

чак и ако је био предан, то је онда псеудо-анатема (лажна анатема). Чини се

да модернисти желе да пониште одлуку о Оригену на некаквом

невидљивом суду – вишем од Васељенског Сабора.

Оригенизам је у стварности – скривена рехабилитација греха, под

декларативним фразама о љубави. Несрећни грешник, успаван

„оригеновом прелешћу“ и заборавивши на покајање, видеће након смрти

сопствену душу, као неко подобије сатане, али већ ће бити касно: земни

живот се не понавља двапут, и време се, као у митовима, не враћа уназад.

Може бити, убрзо ће настати такво време, када ће модернисти заједно

са рехабилитацијом и прослављањем Оригена насликати „икону“

апокатастазиса, где ће сатана бити осликан у првом реду заједно са

Ангелима, а Јуда заједно са Апостолима. Међутим, по Оригену, биће тешко

да се разликују душе једна од друге, јер ће васкрснути у облику сфера.

Дуго време је Оригеново учење, изгнано из Цркве, представљало

отровне, подземне воде, којима су се храниле различите јереси и окултне

секте.

А сада су се оне приближиле зидовима Цркве и прете да отрују чисте

изворе Православља.

Оријентири Истине



Питање: Видимо да је човечанство подељено невидивом границом која

пролази кроз сваки народ, а често и између најблискијих људи: мужа и жене,

родитеља и деце; чини се као да су они одвојени некаквим зидом међусобног

неразумевања. То је однос људи према питању постојања Бога и о томе да ли

постоји икакав највиши смисао или највиши циљ човековог живота. Једни

људи признају да Бог постоји и да је душа бесмртна, а други то поричу и говоре

да је живот настао као резултат некаквих срећних случајности.

Ако Бог постоји, зашто онда Он не открије Себе свету, него више воли да

остаје загонетка. А имамо ли ми уопште доказе за божанско постојање?

Одговор: Овде је постављен читав низ питања. Пре него што говоримо о

Богу треба да се окренемо ка самом постојању човека. Он је створен у времену.

Његове сазнајне способности, укључујући знање и искуство, ограничене су.

Богје Биће апсолутно, надкатегоријално, јер се налази и пребива изнад мисли и

речи. Одредити логички - то значи, у извесној мери, обухватити и ограничити

словесном формулом (речима). У том погледу, несумњиво, одређења Бога

биће - несхватљиви и неизрециви. Каква знања поседује човек? Најважније је

урођено знање. Ако погледамо на свет нижих бића биолошких врста које нас

окружују, уверићемо се да сва она без изузетка имају огроман обим урођеног

природног знања, које наука без разлике назива инстинктима. Без тих знања не

би био могућ чак ни један дан живота живих организама.

Човек је на неизмерно вишем степену од осталих становника земље. А

једно од урођених, човеку својствених знања јесте религиозно чувство и

"инстинкт вечности". Кад живи организам сместимо у за њега неприродне

услове, тада инстинкти отупљују и деформишу се. Неприродна психичка

средина, а нарочито нетачна информација коју добија човек, може да отупи и

угуши природно религиозно чувство, иако оно у сваком случају остаје

својствено човеку.

Како се образују наши појмови на нивоу разума? Човек, будући да је у

узајамном односу са спољашњом средином, укључен је у сталну бујицу

осећања која прима телесним чулима. Затим се та осећања преображавају у

слике и представе које се са своје стране трансформишу у појмове, то јест

словесне формулације. Бог не може да буде схваћен непосредно органима

наших чула, јер нема ни материјални ни физичко-енергетски супстрат. Наш

ум се креће у области коначних и ограничених предмета и појава, где све има

свој узрок и последицу. Логика је производ нашег земаљског искуства, а Бог,


спада у другачију, надкатегоријалну сферу и, према томе, у области религије

сам метод логике постаје нелогичан.

Има ли доказа за постојање Бога? - Има! Али они немају аксиоматску

нити логичку, већ интуитивну основу и зато не носе спољашњи, већ личносни,

унутрашњи карактер. Религиозно чувство човека омогућује познање Бога као

несумњиве реалности. Али није могуће пренети то унутрашње искуство кроз

било какве експерименте или логичко извођење закључака, ако саговорник

није духовно пробуђен.

Зашто Бог Себе није открио свету тако да Његово постојање буде јасно

свима? Зашто Он као да скрива Себе иза завесе видивог? Зашто је његово

постојање слично хијероглифима које душа човека треба да разуме и

дешифрује?

Зато што је религија општење, а сама вера садржи принцип слободе, а не

принуде. Бог даје човеку слободу избора. Он хоће да Га човек тражи, да

стреми ка Њему и да припрема своје срце за заједничење са Њим. Бог је

зажелео да постане не спољашњи, него унутрашњи чини-лац човечијег

живота. Да је постојање Бога несумњиво као што је постојање сунца, онда би

вера као морални чин нестала. Њу би заменила очигледност у којој нема

алтернатива, односно Бог би у извесној мери постао спољашњи предмет

познања, што би било недостојно љубави Божије према човеку, јер Бог хоће

слободно самоопредељење човека према Себи, искање Бога и, као круну

љубави, - љубав према Богу. Али треба рећи да материјализам и атеизам,

упркос својим уверењима, немају ни научне, ни логичке доказе. Наука

проучава само мало подручје материјалног света и оставља изван граница

својих могућности такве појмове као што су праузрок, крајњи циљ и тако

даље.

Говорити о вечности материје, о немогућности познања форми постојања,

осим преко феномена који имају материјално-енергетски супстрат,

значи удаљити се од експеримента као темеља науке и прећи у област потпуно

недоказаних претпоставки.

Такође, Бог не може бити доказан логички, јер у категоријама вечног и

бесконачног логика, створена као резултат земаљске праксе, престаје да

дејствује и настаје обрнути процес - закључци се замењују постулатима. Но ако

религија има субјективне доказе, то јест сведочанство унутрашњег мистичког

искуства, онда атеизам уопште нема никакве доказе, већ представља само веру

у нулу и свежањ декларација.

Питање: Шта треба да чинимо да бисмо задобили или ојачали веру?


Одговор: Да се молимо, да осећамо страх Божији пред тајном стварања

света и да се трудимо да испуњавамо јеванђељске заповести.

Питање: А где су докази да молитва није вид аутосугестије и да ћемо се у

стању самопонављајуће хипнозе наћи под влашћу мисли да Бог постоји,

насилно утеране у свест?

Одговор: Аутосугестија и хипноза не само да немају ништа заједничко са

молитвом, него су и стање које је њој супротно. Приликом аутосугестије човек

доводи себе у пасивно-раслабљено стање и фиксира своју пажњу на неку чулну

слику или заповест, коју окреће према себи. Та мисао притиска његову психу,

али за њега остаје наметљива и туђа.

То стање не пружа човеку никакво мистичко искуство, док мо-итва

активира свест човека и чини је изузетно јасном и непомућеном, али, пре свега,

даје му да доживи стање благодати, то јест силу потпуно нову за човека, коју

душа прима као нови живот. Људи који су се експериментално бавили

аутосугестијом, медитацијом, аутохипнозом и тако даље, које се негују у

окултизму, прелазећи затим у хришћанство, сведочили су да између тих стања

и доживљаја благодати као присуства Бога нема никакве сличности.

Аутосугестија може да доведе психу у стање растројства и да се човек

претвори у визионара, али благодатна молитва којој су туђи како императиви

изражени речима, тако и уобразиља, чини хришћанску веру

самоочигледношћу за срце човека.

Питање: Говорили сте о вери у Бога, али на земљи заиста има много

религија?

Одговор: Говорили смо да душа човека има способност за богоопштење

и осећање своје бесмртности. Веру можемо упоредити са интуицијом, са

осећањем реалности Бога и душе човека. А религија укључује у себе такође и

вероучење, моралне заповести и обреде као символички језик. И овде човек

треба да тражи истину.

Питање: Која су својства религиозне истине?

Одговор: Унутрашња непротивречност учења, његово божанско порекло

као испуњење пророштава и обећања и теолошка и морална узвишеност.

Хришћанство је пре свега (благо)вест о спасењу. За нас је Христос Жива

Личносна Истина.


Питање: Ми верујемо у морално савршенство Јеванђеља, али тешко је

поверовати да је Христос васкрсао.

Одговор: Дакле тешко вам је да поверујете да је Христос Бог који је ради

нашег спасења постао Богочовек? Бог је Творац света и његових закона, али Он

у Својој апсолутној слободи није њима везан. Значи, ипак питање је у овоме: је

ли Христос Бог или само Човек, можда чак и најбољи од људи. Међутим, Сам

Христос је више пута називао Себе Богом и јединим Спаситељем света.

Дакле, или је Његово сведочанство истинито и Он јесте Бог, или је Он

лагао и варао људе, називајући Себе Богом, или је пак Христос психички

болестан човек, параноик и визионар, који се представљао као Бог у

дуготрајном бунилу. Али ви сами говорите да је морал Јеванђеља узвишени

морал који није могао да створи обмањивач и лажов, или да напише човек са

патолошком психом. Читајући Јеванђеље, неискварена душа не може да

прихвати такву мисао. Ни у једном ретку ове велике књиге нећете наћи ни

обману, ни било какву болесну опседнутост, она као да је прожета одмереном

и јасном светлошћу. Дакле остаје једно: Христосје Бог који је сишао на земљу.

Питање: Можда су Христови ученици изменили Јеванђеље и унели у своје

име и на своју руку приче о Његовом Васкрсењу?

Одговор: Свака лаж и обмана теже ниском циљу. Апостоли

су посветили и жртвовали себе страдањима и смрти. Они су ишли народима

ради јеванђељске проповеди, а главни предмет те проповеди било је Христово

Васкрсење из мртвих. Не жртвују се благостање и живот због сопствене

измишљотине. Штавише, они су били подвргнути страшној казни и ниједан од

њих није се одрекао вере у васкрслог Христа. У грчком и грузијском језику

истом речју се означавају мучеништво и сведочење.

Питање: Шта спречава веру?

Одговор: Указаћемо на три узорка:

1) лажна, тенденциозна представа о религији, која је најгори облик

незнања;

2) страсна душа;

3) духовна гордост.

У првом случају тачна информација може да служи као почетак ду-ховног

буђења. Други случај је тежи, јер душа, потонула у страсти, гледа на морал као


на ограничење своје слободе. Уосталом и овде човек може да осети

унутрашњу празнину таквог живота и друге узвишене мистичке доживљаје,

као да види зраке сунца кроз процепе ведрине међу црним, густим

облацима. Трећи вид је најтежи.

Гордом уму је тешко да замисли да је Бог изнад њега, да су његова знања

непоуздана и ограничена, да су му чула прегорела у жудњама за насладама, да

му је воља немоћна, душа поражена грехом и да је он сам по себи

јадно створење коме је потребан Спаситељ. Код гордога таква мисао

изазива унутрашњи протест и бунт. Зато је гордост најтежи облик неверја, то

је вољно неверје које безгласно виче: не желим да Бог постоји. Стога духовну

гордост може да исцели једино чудо.

Питање: Није нам сасвим јасно зашто треба да верујемо да се истина

налази баш у хришћанству, а не у другим религијама? Или пак зашто све

религије садрже једну те исту истину, само под различитим терминима и

формулацијама који одговарају култури датог народа.

Одговор: Кад би религија одговарала историјско-етнографској култури

народа, онда би хришћанство требало да остане у Палестини, а будизам да не

излази ван граница Хиндустана.

Источна Грузија, која је у IV веку примила хришћанство, по својој култури

била је ближа Персији, а Западна Грузија јелинистичком свету, више него

семитском Истоку. Ми више не говоримо о народима Западне Европе који су

имали своју самониклу незнабожачку (паганску) културу. Зато је намера да се

религија веже за такав психолошки чинилац као што је култура, сасвим

лишена чињеничних доказа.

Учење о томе да се једна истина садржи у свим религијама

под различитим називима, такође уопште није одрживо. У паганским

религијама обоготворен је космос, а његове силе и појаве представљене су у

виду неколико нивоа божанстава.

У будизму метафизика је фактички одсутна. У браманизму сва створења

се сматрају за илузију. Стога, ако у будизму нема Бога, онда у браманизму нема

човека. Као што видите, овде није ствар у словесним формулацијама (у

речима), него у разлици главних предмета религије по самој онтологији

религија.

Питате какав доказ има хришћанство за то да оно представља једину и

јединствену истину.

1. Непротивречност Откривења. Књиге Новог и Старог Завета, које

обухватају период од приближно 1500 година и припадају ауторима разних

социјалних слојева и образовног нивоа, читају се као јединствено дело. Тако могу


да пишу људи који непосредно созерцавају истину, то јест који су под дејством

Божанског Откривења. Ни у Ведама ни у Талмуду, ни у Корану нећемо видети

ништа слично: тамо се смењују представе које се међусобно не слажу. Никакав

човечански геније није могао да створи хармонично јединство пророчанских

књига које траје петнаест векова. Библијска пророштва су се испунила и

испуњавају се у процесу историје. Сам Нови Завет је испуњење пророштава

Старог Завета.

2. Други оријентир истине јесте узвишено учење о Богу које се налази у

Библији и нема аналоге у њој савременој литератури, ако изузмемо каснија

изопачења у Талмуду и низ подражавања у Корану. Томе додајемо узвишеност

моралних заповести откривених у Новом Завету. Темељ ових заповести је љубав

према Богу и човеку која укључује у себе чак и љубав према непријатељима. Ни

у Талмуду, ни у Корану, ни у Ведама нема сличног учења. А што се тиче

будизма, тамо се љубав пре-ма човеку раствара у солидарност према свим

биолошким облицима живота, а о љубави према Богу уопште нема речи, јер

место Божанства у будизму замењује зјапећа празнина.

Питање: Али чиме ћете доказати да је православље истинитије од

католицизма и протестанства, који се такође заснивају на Библији и уче о

Христу као о Спаситељу света.

Одговор: Хришћанство није производ човековог разума, макар и

генијалног. Хришћанство је Откривење које је даровао Бог. Православље је

потпуније сачувало Откривење и древно Предање и зато традиционализам

Православља, као препрека изопачавању и реформацији првобитног учења

служи као историјски чинилац очувања његове чистоте и неповређености.

Католицизам и протестантизам представљају конфесије које

су подривене стихијама овога света и изопаченим хришћанством које као да је

разводњено. У то се можете уверити ако се упознате са историјом Цркве.

Ко искрено и часно иште Бога тај треба да Га тражи у својој сопственој

души односно да очишћује своје срце од страсти и ум од гордости да би душа

била способна да у себи одрази зраке Божанства.

Постоје спољашња сведочанства о божанском бићу као што је, на пример,

сврсисходност, односно разумност закона који владају васељеном. Већ су древни

философи изрекли да из хаоса не може да настане закономерност, а ако би она

настала случајно, не би могла да се очува. Ипак сва спољашња сведочанства

која наводимо нису строги докази за постојање Бога, а у интелектуалном

погледу они чине религију теоријом са високим степеном вероватноће, док

унутрашње мистичко искуство Га чини очевидним.


Питање: Шта треба да чинимо да бисмо стекли ово унутрашње мистичко

искуство?

Одговор: Сваком организму потребна је животна средина без

које пропада. Она духовна сфера, она атмосфера којом живимо и

дишемо, јесте Црква. Само кроз укључење у црквени живот душа може

да се реално приближи Богу.

Поглед на свет и моралност


Неретко, међу полурелигиозним људима, који себе називају

„слободоумним хришћанима“ или „хришћанима за себе“, могуће је чути

следеће речи: „Главно у религији је моралност, нека сваки верује у шта хоће,

и како хоће, само да он чини добро људима... и да буде хришћанин“. Али

на који начин је без Христа могуће бити хришћанин?

Неки од тих људи долазе да се моле у Православни храм, а затим иду у

католичке цркве или секташка молитвена места. Они посећују џамије и

синагоге, а ако би видели и паганско молитвено место, без сумње би ушли у

њега, да запале мирисни штапић пред сликама Шиве или Буде, и донели

цвеће пред ноге идола.

Ти људи сваку религију сматрају путем, који води ка Богу. „Сви путеви

воде у Рим; а сви радијуси ка центру.“ – говоре они; у том широком, а у

стварности вулгарном сравњивању, јесте њихов духовни мото, њихов

„символ вере“. Такви људи сматрају за главним моралне постулате, а

принципе погледа на свет – философске и религиозне – пролазним,

историјским или регионалним обликом, који зависи од културног нивоа и

генија народа.

Тај религиозни космополитизам им се чини као пројава хуманизма и

културе, а приврженост религиозном систему и вера у неизмењивост догмата –

духовном гордошћу, нетрпељивошћу према људима, дефицитом љубави,

мрачњаштвом и слепим, суровим фанатизмом – ускошћу мишљења и

окамењености срца.

Да ли је могуће разматрати моралност као аутономну област људског

духа, који је независан од његовог погледа на свет? Мислим, да се већина

људи саглашава да је основа моралности, јединство љубави и истине; истине

– као облика, љубави – као садржаја. Сликовито говорећи, праведност јесте

корито реке, љубав - њен ток. Ако у исушеном кориту не буде воде, онда


нико неће поћи ка реци, да би утолио жеђ: ако обале не буду задржавале

ток, онда ће се вода, разливши се по пољима, претворивши се у муљ и

блато. Хармоинија између истине и љубави се јавља као скала морала.

Све религије или већина њих, говоре о милосрђу, добру и љубави. Али

да ли једнаки смисао има реч љубав и добро, за представнике различитих

вера и конфесија? Може ли бити истоветна љубав код оних, који

представљају Божанство као неку беспочетну енергију, безличну силу, или

оних, који исповедају Бога као Живу Личност? Може ли бити иста љубав код

хришћанског Мученика или подвижника, који се бори са својим страстима,

и код незнабошца, који свим боговима приписује све грехе и пороке људске.

Да ли је могуће љубити Ареса, обливеног крвљу, или Хермеса, заштитника

лопова и варалица, исто као што хришћанин љуби свог Спаситеља?

У садашње време постоје на десетине секти, које се поклањају сатани,

Луциферу. Да ли су и они путеви ка Богу? И да ли је могуће љубити палог

анђела исто као и Христа, Који је Себе принео на жртву за људски род?

Каквог бога може љубити будиста, када су богови за њега несавршене буде,

који чекају нове аватаре и реинкарнације?

Будизам се односи према самој идеји Личног Бога и вечног богопштења

са ужасом и одвратношћу. Ако се будизам сливши се са месним религијама,

упражњава са пантеоном хималајских и тебитенских „божанстава“, то је за

прост народ, а истински будиста бежи од богова, од света и од самога себе у

нирвану. Како може љубити Бога шиваиста јогин, који сам себе сматра за

бога? У својим медитацијама индуисти поистовећују себе са апсолутом, зато

је њихова љубав – духовни нарцисизам (само-заљубљеност).

Да ли је могуће говорити о љубави као о једнаком осећању, које делује

у срцу хришћанина и муслимана, када Коран охрабрује ратове и насиље за

ширење ислама, као религиозни подвиг, а у Јеванђељу Син Божији људима

открива истину у Свом Лицу, али не принуђава никог. То не значи, да

номинални хришћани нису стајали на путу насиља, али је то била њихова

морална слабост, а не заповест вере.

Узмимо други аспект љубави, њен земни план – љуба према људима.

Коран учи о љубави и добру, али у односу на муслимане. Свет се за

муслимана дели на два дела: свет ислама и област, која лежи иза његових

граница. За тај, за себе туђем свету „неверника“, муслиман има други

морал: „Угњетавајте их и поробљујте, док понижени и ослабљени не приме

ислам“ (Коран).

Ако се према хришћанима, јудејима и зороастријанцима, названим

„људима закона“, муслиман може односити са трпељивошћу, онда се у

односу према паганима, ислам налази у стању непрестаног рата. Да ли је


могуће поредити љубав, која има конфесионални карактер, са љубављу, коју

је заповедио Христос, која укључује у себе чак и личне непријатеље?

Талмуд призива Јевреје праведности и милосрђу, али такође дели свет

на два дела: Јевреје и незнабошце )остали народи), што за последицу има да

талмудски морал има двоструки и казуални карактер. Јевреји – талмудисти

сматрају, да је јудејски народ створен од Бога, а други народи – од стране 72

нижа духа. Зато сравнити друге народе са Израиљом за јудејца значи,

допустити религиозну неправду.

Може ли браманиста да љуби човека, када је сав народ у његовим

очима подељен на затворене касте? Не само љубав, него се чак и физички

додир човека најниже касте сматра оскрвњењем. Може ли хиндус љубити

човека, када је за њега сав свет – само слика и илузија, сан Браме. За њега је

љубити човека исто тако нереално, као и сенка у сопственом сновиђењу.

Може ли будиста љубити тако, као хришћанин, ако је за будисту

највише стање, стање отуђености од свих и свега, а љубав као емоција,

привезује душу за точак постојања, то јест, за свет зла. Може ли бенгалски

кришнаит да љуби човека тако као хришћанин, ако се за кришнаита као

највиша пројава љубави сматра порочна љубав, а Јеванђеље учи

целомудрености у браку и безбрачности. Каква љубав је постојала код

древних, античких пагана, не искључујући њихове велике философе и

моралисте, када су они роба сматрали својим предметом или животињом?

Да ли могуће путем ка Богу назвати религију древних Инка и Астека,

који су у време религиозних празника чупали срца хиљадама заробљеника,

да би их принели на олтар бога Сунца. Ако су све религије једнаке, то значи,

или да су све истините, или да су све лажне.

У првом случају – објективна истина не постоји, истина не може да

противречи самој себи, а религија се распршује у главним онтолошким

питањима. Допустити мноштво различитих истина, значи профанисати

схватање истине, наметнути јој условно мењајући, релативни карактер: оно,

што се јуче сматрало лажју, данас може бити истина, итд.

У таквом случају, и сама моралност ће носити непостојани, мењајући

карактер; она као да би се растворила у аморфном као течност,

растегљивим, као гума, плурализму, или у историјском релативизму,

слично мењајућим кадровима филма.

О каквој моралној аутономији могу говорити ти „христијански“

либерали? Ако у сев религије лажне, то јест, јављају се као општење не са

Богом, већ са нулом, онда само схватање религије мора бити одбачено. О

каквом тада свесном хришћанству или хришћанству „за себе“ може бити

реч? Лаж, примљена као истина, изопачује и деформише свест човека;

лажно учење о вери и догматима уноси у душу човека труљење и смрт.


То је трулежно место на његовом телу. Догмати Православне Цркве –

нису философске концепције и апстракције, већ светлоносне истине, које

души дају, попут сунца, светлост и живот. Између морала и догмата постоји

невидљива, али постојана веза.

Изопачење догмата нарушава моралну потпуност и склад, а нарушење

заповести, не умивено покајањем, води ка изопачењу и губљењу догматске

свести. Црква је строго осудила заблуду Оригена, зато што његово учење о

завршном, предодређеном, неумољивом спасењу света (укључујући и

демоне), као повратак линије круга својој почетној тачки, где се крај спаја са

почетком, морално разоружавало људе, скривало од њих трагизам греха,

убацивало лажне наде, и самим тим стављало човека на ивицу моралне

пропасти.

За хришћанина источник љубави према Богу није само захвалност за

стварање света, већ вид Божији, распет за грехе људи, вид вечне љубави. За

хришћанина љубав према човеку, то је пре свега, љубав према његовом

бесмртном духу, према високом достојанству човека, као образу и подобију

Божијем.

Може ли бити таква љубав код атеисте, који човека сматра случајном

појавом у космосу, привременим конгломератом молекула и усавршеном

звери, која је сједињена заједно са мајмунима у једну групу примата.

Атеисти и либерали су говорили о ослобођењу морала од религије и

завршили тиме, што су у значајном степену ослободили савременог човека

од морала.

Карактеристично је, да се либерални хришћани старају да из свог

погледа на свет искључе представе о паклу и демонима, да ту област обиђу

ћутањем, или да представе сатану просто као метафору, оличењем људских

грехова, због тога, да би спокојно грешили, не осећајући страх пред вечним

последицама греха и пред оним, који стоји иза тамне сенке греха, као

режисер иза сцене.

Неки савремени богослови већ откривено називају учење о Страшном

Суду и паклу „ужасном метафором“. Оригенове песме и савремени

либерални теолози дају могућност да се спокојно дрема, не мислећи о

смрти као испиту живота.

Заборав о тамној области пакла као бездану, одакле нема повратка и о

демонима – вечним непријатељима човечанства – лишава хришћанина бдења,

пажње над собом, духовног усиља и напора у молитви, и чувања свог срца од

страсти.

Он сматра, да је демон – само сеновити део његове сопствене душе,

пакао – страдања земног живота, и зато сусрећу смрт неприпремљени, као

без оружја и ухваћеним неспремним, већ реалија будућег живота –


демонски свет, који је сматрао метафором – показује се за њега као

неочекивани догађаја и катастрофа.

Православље и модернизам


Шта је то модернизам? Да ли се Православље може мешати са

модернизмом? „Модернизам“ значи „обнова“. Модернизам, као постојана

(стална) ревизија духовних вредности Цркве, заснована на лажним

психолошким и еклисиолошким установама.

Сама реч „модерно“ или „обнова“ већ подразумева одређену

концепцију, односно, да је Црква развијајући и еволуирајући организам, у

коме мора одумирати старо и застарело, а уместо њега долазити ново и

способно за живот.

Ова теорија еволуирајуће Цркве доводи до уништења самог схватања

Цркве, као пуноће Откровења, идентичног самом себи у свим временима.

Теорија еволуције криви Православну антропологију; она представља

човека у виду историјски развијајуће природе, која прераста претходне, у

прошлости дане религиозне представе и идеје, и потребује новија, дубља и

одговарајућа његовом времену, начела.

Овде мора да еволуира само Откровење, а будућност се представља као

могућност нових религиозних открића. Религија има чудно сродство и

аналогију са научним хипотезама, које се по мери накупљања знања,

усавршавају и мењају, т.ј. истина за модернисте, постаје релативни-

релативистички концепт. Тада постаје нејасним питање: у какву Цркву ми

верујемо – у Цркцу садашњег или Цркву будућег? И шта представљају

собом Догмати – свест цркве или само етапу човековог развоја?

Чини нам се да је модернизам једно од средстава мешања и

премештања два плана или две сфере човековог познања: духовног и

душевног. Питања, који се односе на живот и вођење духа, решавају се на

нивоу душе. Откровење се прима кроз призму душевних представа;

духовним се чини, не надсветско прелепо, већ по земном лепо, не узвишено,

које је способно да изазове занос, не дубоко – а пуно боја.

Очишћење душе се представља не као победа ума и воље уз помоћ

благодати над страстима, већ као нека катарза драме, т.ј. дубоки,

противречни доживљаји. За то је неопходан ефекат, који за собом носе, не

покој и мир душе, већ психичку узбуђеност и афективност. Истински

духовни живот је дубок, али једноставан.


Модернизам је туђ тој простоти (иако тамо може постојати вештачка

упрошћеност, као један од метода). Духовни живот није сложен и

разнобојни мозаик осећања, није талас емоција, иако у неким случајевима,

посебно у преломним периодима у животу човека, покајање може да има

емоционални карактер.

Духовни живот је по својој суштини тих и јасан, а ту тишину,

модернисти схватају као нешто беживотно. Међу њима је распрострањен

израз „спавајући Исток“; за њих је живот духа, спољашња динамика, и зато

модерниста обично, на монаштво гледа као на духовни егоцентризам.

Модернисти се обраћају речима Светог Писма: „Ја увек творим ново“ –

за оправдање своје тежње да претворе Цркву у полигон за испитивање

нових савршенстава, открића и стваралачких идеја, које за верујућег човека

представљају или дрскост незнања, или дечији подухват; „увек ново“ – не у

овом свету, већ у Духу Светом, у доживљајима људске душе у новим

озарењима благодати. Овде на земљи је све старо: древна истина и

древне заблуде.

Модернизму је туђа идеја саборности. Црквени симболи обједињују

хришћане у једном духовном виђењу, у једном језику Цркве. Модернисти

теже да замене обреде, као знаковни систем цркве, фигуративно говорећи,

да у језик Цркве уведу своју абракадабру. У том смислу, модернисти се

јављају као прекид везе међу вернима у храмовној молитви –

центрифугалној појави. Модернисти не знају, или не схватају, да се симболи,

за разлику од других средстава у људском језику, не стварају, већ постоје као

даност у мишљењу човека (микрокосмос у макрокосмосу).

Симбол – то је доказ чињенице, да видљиви свет, у односу на

невидљиви, собом представља неку сличност, као твар једног почетка.

Модернисти мењају симболе њиховим творевинама, или узетим из душевне

области – литературе, вештина, философије, науке – метафорама,

амблемима, поетским алегоријама, итд. Они говоре, да је древни језик,

несхватљив за савременике и да је неопходно наћи друга, доступнија

средства изражавања.

Овде имамо профанисање: тајне увек остају несхватљиве, каквим год их

вербалним интерпретацијама ми подвргли. Тајна се не открива на нивоу

језичке семантике, она се открива у мери духовне припремљености човека.

Форма је повезана са садржајем; само Откровење рађа форму. Са променом

форме, мења се и садржај.

Рационализам у религији – то је жеља да се укине феномен вере, као

унутрашње, духовне могућности да се општи са Богом, да се ум (nous),

замени разумом (ratio), који хоће да узурпира мести духа: ограничено жели

да одреди безграничено. Овде се обично догађа замена религије, као


тајанственог општења духа са Божанством, философијом и бљутавом

морализациојм.

Обреди и ритуали Цркве су насићени символичким и духовним

садржајем, у коју душа мора да се укључи и тада она добија мистичку

информацију - не рационална знања, већ очишћење и духовну силу.

Обред и ритуал из своје дубине не могу бити схваћени и исцрпени

кроз речи. Ако би обред могао бити растављен и описан са историјске,

лингвистичке и психолошке стране, свеједно, његова суштина би остала

тајна, несхваћена за голо расуђивање. Обред је могуће сравнити са коритом

реке, а њен ток – са благодаћу, која, општећи са душом, чини човека новом

твари.

Постоји још једна разноликост модернизма – то је лажни мистицизам,

који хоће да “обнови” саму духовност. Човек осећа себе медијумом, за њега

невидљивих сила, које он прима као јављање Анђела или “изливање” Духа

Светога. Такав модернизам добија форме не театралности, који тражи

ефекте, и не бљутавог рационализма, који жели да Божанске истине

постави испод људског расуђивања, већ облик окултизма. Ти модернисти

хоће да "продубе" мистику Цркве, а у стварности је замењују демонизмом.

Илустрацијом тога могу да послуже "иконе" насликане Врубељом и

Далијем, из којих се за душу верујућег осетно опажа метафизичка тама.

Модернисти говоре, да треба ићи за временом, да би били

разумљиви људима. Али куда иде човечанство и куда иде време?

Црква мора да сачува своју вечну вредност од ентропије времена, то

јест, да се узвиси над њим. Наивно је веровати, да ако претворимо Тајну у

аксиом, а мистику у философију, да ћемо моћи учинити и једног човека

религиозним.

Хришћанству душу привлачи благодат Божија, и душа осећа

хришћанство, не као кодекс понашања, или суму рационализоване

теологије, која хоће да докаже да је постојање Бога очигледно, као два плус

два јесте четири, већ као Тајну, коју треба тражити, неговати и чувати.

Постоји још једна врста модерниста, о којима не би било пожељно чак

ни говорити: то су модернисти – прагматици. Њих интересује количина

верујућих, људи који посећују храмове – аритметички бројеви, ради којих су

спремни да Цркву претворе у концертне сале, политичку трибину или

спиритистичку сеансу, то јест, да раде на свим укусима, само да би брод

био пун путника, а где тај брод плови, они се не питају – тај одговор је за

њих небитан.

Христос је рекао: „Ко је од истине, тај слуша глас Мој“. Цркви људе

приводи тај глас истине, који звучи у њихово срце. Модернизам обично


негује арсенал схватања и представа световне културе и цивилизације, то

јест, уподобљава Цркву свету, који, по речима Спаситеља, „сав у злу лежи“.

У последње време, чудесним „бојама зла“ расцветала се још једна грана

модернизма – религиозна еклектика. Модернисти тог правца не објављују

себе директно учитељима Цркве; напротив, они себе називају, све у свему,

ученицима, али се показује, не ученицима Православља, већ свих религија и

философских система.

Они сматрају, да је могуће и неопходно узимати најбоље из

других религија и обогаћивати тиме Цркву. Ти људи, након пребивања у

инославним и иноверним друштвима, разгарају се жељом да у Православље

унесу то, што импонује осећањима и поражава њихову машту. Они тврде,

да се у тим обредима и ритуалима, такође искристализовало духовно

искуство векова и да се садржи дубоки смисао. Они не схватају

Православну Цркву као организам, где, на силу унесено страно тело

изазива трауму, а затим или бива одбачено од живог тела, или остаје у

њему, наносећи му штету и заражавајући га.

Сагласни смо да је у тим обредима и ритуалима уложена својеврсна

информација и да је одражено религиозно искуство тих друштава. Али

каква је природа еклектичког, теософског искуства? Пророци су открили, да

су „богови незнабожаца – демони“, Апостоли су заповедили да се не пије из

демонске чаше. Православну Цркву управо и називамо Православном, јер је

у Њој сачувана чистота догматских „информација“ и благодатног духовног

искуства.

Обично ти модернисти протествују, ако их изједначују са теозофима;

они говоре, да верују у Једину Цркву, као пуноћу Истине, али, признавајући

делимичност истине у другим религијама, сматрају могућим да се

позајмљују њихова достигнућа, бар у виду форме. Њима се допада екстаза

пентакосталаца, муслимански намаз, театрална представе хиндуиста, које

подсећају на тајне, ритуалне методе кришнаита, окултну симболику

розенкројцера, уличне маршеве „Војске спаса“, итд. Они сматрају, да је

неразумно пренебрегнути тако богати арсенал средстава за деловање.

Међутим, таква усвајања уопште нису безопасна козметика, она крију

опасност: то је градња канала, кроз које ће духовна лаж да проникне, како

би се у Цркви сачувала.

У Светом Писму је описан случај из живота Пророка Јелисеја. Град

Самарија је био окружен сиријским војскама; у граду је почела глад, житељи

града су почели да сакупљају траву, да би себи спремили храну. Један човек

је у градском зиду видео, њему непознато егзотично растиње, слично

бршљану, допало му се на поглед, ишчупао га је и заједно са другим

травама, убацио у котао. Када се трава скувала и људи почели да узимају из


котла и једу храну, почели су да осећају бол – храна се претворила у отров.

„Човече Божији, смрт је у котлу“, вапили су они Пророку, молећи га за

помоћ. Једно непознато растиње је затровало храну.

Неки сматрају да су догмати вечни, а да се обреди могу мењати.

Међутим, Библија нам говори друго. Мојсеј на Синају није добио само

Откровење у виду Закона и догматског вероучења; њему је било откривен

образ скиније – старозаветне Цркве, дат Њен план, чак и упутство о

материјалу и свим предметима, потребним за богослужење. Када је Стари

Завет био откривен у Новом, тако су симболи старозаветног храма, у

њиховом пророчком значењу, добили мистичко откриће и највиши садржај

у новозаветној Цркви.

У источном Православном богослужењу такође стоји Откровење. По

Предању, чин Литургије је дан Апостолу Јакову, првом епископу

Јерусалима, од Самог Христа; а даљи видови Литургије били су скраћени,

такође по Откровењу Божијем. Стваралаштво човека је засновано на

његовом емоционалном опажању и сили маштања, или способности

рационалних стимуланса, а религиозна стварност припада другом –

духовном свету, и схватају се другим путем – кроз мистичко сазерцање.

Завршавамо оним, чиме смо и почели: модернисти на основу

душевних осећања, понекад поетских и ватрених, али неочишћених од

страсти и афективности, хоће да процене свет духовних појава. То је једнако,

као трудити се да помоћу додира улови људска мисао. Уместо духовног

света, они стварају свој сопствени, фантастични свет – мир илузије, значи

лажи.

Духовном свету могуће је придружити се само помоћу покајања и

борбе са страстима, путем Православне мистике и аскетике.

И онај, ко увиди само нејасне црте тог света – застаје у запрепашћењу

пред његовом лепотом.

Психологија раскола


Раскол у животу Цркве није само еклисиолошка него у великој мери и

психолошка појава. Корени раскола леже у дубини човечијег срца, у

области тамних страсти и демонских доживљаја, често скривених од свести

самог човека.

По речима Светих Отаца, расколници понављају грех палог

архистратига. Шта је нагнало Првоанђела да устане против Творца и да

отргне трећину анђела од Небеске Цркве?Свети Оци говоре да је тај

безумни поступак био изазван гордошћу.


Луцифер, задивљен својом лепотом и величином, заборавио је да је

његово савршенство само Божји дар, а да је сам он ништа, призван

из небитија вољом Божјом. и да се, сматрајући себе равним Богу, од

Анђела светлости претворио у анђела таме. Дакле, узрок раскола је

гордост.

Сама гордост при свом испољавању распада се, као боје у спектру, на

многе страсти које представљају карике истог ланца. То су непослушност,

властољубље, празна слава (таштина), самодопадање, занесењаштво и,

најзад, стање потпуне демонске нријемчивости које се код Светих Отаца

назива прелешћу.

То стање се граничи са безумљем. Сатана је пре грехопада био Анђео

испуњен љубављу према Богу, његова пламена љубав била је изражена у

имену Луцифер, то јест –„светлоносац“. Када је зажелео да сам постане Бог,

тада се сила пређашње љубави према Богу претворила у исту такву

неизрециву и ни са чим упоредиву љубав према самоме себи.

Егоцентризам га је осудио на горду усамљеност и он је скривен од свега

света непробојном завесом гордости.

Он ненавиди Бога истом таквом снагом каквом Га је волео, мрзи

човека као образ Божји, не воли и презире оне који су се нашли под

његовом влашћу. Он је неириступачан за било какво општење и не обазире

се ни на кога. Љубав као једина могућност да се изађе из вечног мрака и

вечне усамљености за њега је изгубљена. Нема ни једног створења које он

не презире. При том, интелект сатане и других палих духова, иако

повређен грехопадом, ипак је још сачуван. И овде видимо пројављивање

гордости као самозатворености и безграничну веру у самога себе.

Преподобни Авва Доротеј пише: „Не знам за други узрок пада монаха

осим поуздања у своје мишљење“. Треба истаћи да све форме психичких

оболења - од хистерије до шизофреније - имају једну заједничку црту са

стањем тамних духова. То је унутарња одвојеност од свих и вера искључиво

у своје сопствене мисли и представе. Душевнн болесник се затвара у себе и

престаје да реагује на речи људи око себе. Душевни болесници се односе

чак и према најблискијим и најрођенијим људима безосећајно и тврда

срца. Они су налик на црну боју која упија зраке светлости, не одбијајући

их.

Тако и ови болесници не могу да одражавају љубав нити да зраче

љубављу, иако су у неким формама хистерије и они у стању да театрално

изигравају (глуме) љубав и да изговарају високопарне фразе. Када човек

безусловно верује својим мислима, с њим се дешава исто оно што се често

догађа људима који верују својим сновима.


У почетку сатана умеће у његов ум танана расуђивања, оштроумна

поређења, блиставе идеје, а затим, када га убеди да превазилази друге, тада

почиње да нашаптава своје скривене, погубне мисли, али потајно, као да

меша жуч са медом. Кад такав човек открива своје помисли духовном оцу,

тада се ђаво налази у положају изненада ухваћеног лопова, јер духовни

отац, који није укључен у поље страсти искушаваног, са стране боље види

разапете мреже и скривене смицалице врага.

Зато је обраћање духовном оцу за савет или за благослов испољавање

смирења, јер благодат тражи смирене срцем, но ако човек скрива своје

помисли, мази их, као змију, у свом наручју и верује у њих као у

„откривење“ Божје, онда ће постепено постајати плен тамних сила. Тако и

раскол почиње вером у самога себе: демонско осећање самодопадања и

самодовољности рађа непослушност. „Кога сад да слушам?“ - пита обично

с презрењем будући расколник. Свети Оци стално су тражили прилику за

послушност, за одрицање од своје воље, да би се усавршавали у смирењу.

Преподобни Антоније Велики, када се ствар тицала њега лично, није

се уздао у себе, него је тражио савет од ученика.

Други преподобни - Макарије Египатски - говорио је: „Кад срећем

човека, тад се држим мисли: „Ово је мој господар и треба да га слушам“, а

када срећем малено дете, тада такође мислим „Ово је син мога господара

и зато треба да га слушам“ и тако чувам мир у срцу“.

Преподобни авва Доротеј приповеда како је један монах одбио да

слуша игумана, говорећи како би га послушао кад би на његовом месту

били тиваидски или скитски подвижници. „Да је био Макарије Велики,

послушао бих“, - изјављивао је он. Прошло је извесно време и тај исти брат

је рекао да Макарије такође може да греши, и да би он послушао само

Григорија Богослова и Василија Великог. Затим је решио да може да

слуша само првоврховне апостоле Петра и Павла, а затим је, будући све

јаче обузет гордошћу, рекао: „И Апостоли су такође људи, ја могу да

послушам једино Саму Свету Тројицу“. Завршило се тако што је сасвим

полудео.

Када монах гордо пита: „Кога сад да слушам?“, онда је подтекст ових

речи овакав: „Зашто ја морам да слушам све вас, такву ситнеж у поређењу

са мном? Мени самом Бог непосредно даје мисли“. Такав монах, као код

преподобног Доротеја, говори: „Раније је било духовних отаца, а где су сада

духовни оци? - Нема их“. На ово му демон одговара: „Има их; ја сам твој

духовни отац“.

Постоји духовни закон по коме „свако тражи себи сличног“. Горди

демон, видећи гордост човека, налази у њему свој одраз и зато улази

у његову душу као домаћин у сопствени дом. За монаха је грех


непослушности такође и грех кривоклетства зато што пред Крстом и

Јеванђељем даје завет, заклетву о одсецању своје воље и о послушности

игуману и братији. Пакао је вечна непослушност Богу. Раскол је

непослушност Цркви. Гордост рађа властољубље. Сатана је хтео да постане

други Бог и присвојио је за себе част и име који му не приличи. Један од

узрока раскола јесте властољубље.

Расколи су почели већ у доба Апостола. Апостол Јован Богослов пише

у Трећој саборној посланици о њему савременим расколницима:

„Диотреф, који жели да буде први међу њима, не прима нас“ (3 Јн. 1,

9). Грех властољубља је лукав и подмукао. Он улива човеку помисао да

власт даје могућност да доноси људима добро и срећу и да чврстом руком

штити Православље од свакојаких изопачавања и јереси.

Он сеје у срце човека лажну увереност да својим немоћним човечијим

снагама, уз помоћ власти као спољашњег инструмента, може да оствари

вољу Божју на земљи. Тада се сва средства за стицање власти чине

дозвољеним. Човек, не схватајући да делује из страсти гордости, сматра да

је жеља за првенством у Цркви - хтење да се најпотпуније посвети служењу

Богу и људима (сатана је обећао да ће све анђеле узвести на степен

серафима). Тако да је жудња за првенством и влашћу један од најважнијих

узрока раскола.

Свети Оци називају сатану првим занесењаком. Он је у својим

маштањима видео себе као равног Богу, он је видео себе у својој сопственој

фантазији као поседника божанствене моћи и власти. Ако је Господ створио

свет Својом Речју, то је сатана творац илузорних светова и неостваривих

утопија. Ако се сатана представља као Бог, то расколник у својим

маштањима представља себе као Цркву. Али то је само илузија.

Зато Свети Апостол Јуда, син Јосифа Обручника, у својој Саборној

посланици назива оне који нису сачували јединство вере, „сањалицама“

(Јуд. 1, 12), упоређује их са облацима безводним, који не могу да напоје

земљу даждом, са „дрвећем јесењим“ (Јуд. 1, 12), које са својим

огољеним гранама личи на кости скелета - узалуд би путник на њима

тражио плодове. Он упоређује расколнике са „бесним таласима

морским“ (Јуд. 1,13), то јест са таласима за време буре: чини се да ће талас

збрисати све на свом путу, али један трен и - од њега више нема ни трага.

Расколник се налази у свету сопствених илузија, но утопија, као и свака

лаж, води човека у смрт.

Светитељ Димитрије Ростовски пише да је демон починио

лудост: устати против Бога, изједначити себе са Богом, водити борбу са

Свемогућом Силом - то је безумље. Али гордост је учинила сатану

безумним. Ни сопствени пад, ни пад његових сабораца, ни непробојни


мрак пакла, ни ужас вечне смрти - ништа више не може да промени

некада светлог архистратига, у њему је све обузето мржњом према Богу и

жудњом да сам постане Бог. И поред свог интелекта првоанђела, сатана се

налази у стању безумља.

Зашто је тешко убедити расколника? Зато што је раскол, као и сваки

грех, нелогичан. Гордост лишава човека способности да мисли објективно.

Човек који је уверен у снагу свога ума и у своју исправност заузима

нарочити психички став, који као густи филтер не дозвољава приступ до

његове свести свему ономе што противречи жељама његовог срца.

Расколник, и не саслушавши до краја аргументе свога саговорника,

већ унапред их одбацује. Он игнорише сваки доказ и наставља да тврди

своје, не обраћајући пажњу ни на шта. И ту више нема никакве логике,

већ само уверености у сопствену исправност.

Душевни болесници не дају се убедити, зато што је њихов унутарњи

свет - визуелних представа и гласова које чују, - за њих свет узвишене

реалности, неприступачан за „неупућене“, који њих не разумеју. Тако и у

расколу видимо слику интелектуалне изолације, одлазак у свет сопствених

представа, неспремност и одсуство жеље да се разуме други.

Гордост не може не само да послуша, већ ни да слуша. Стога, док

разговараш са расколником, често имаш осећај да се својим речима

обраћаш заспаломе или глувоме. Једна од пројава гордости је осуђивање.

Сви расколи засновани су на осуђивању и порицању. Нама није

допуштено да осуђујемо чак ни брата, а раскол је непрестано осуђивање

целокупне Цркве. Реч „ђаво“ значи клеветник.

Свети Оци ово тумаче: ђаво је клеветао саме Анђеле. Раскол је

осуђивање пре свега јерараха, које Јован Богослов у Откривењу

символички назива Анђелима Цркве. Управо грех осуђивања чини раскол

способним за живот. Људи, обузети овом страшћу, свагда ће налазити у

расколу могућност да јој се предају под видом борбе за правду.

Свети Григорије Богослов пише да ништа не ласка палом човеку и не

обмањује га тако јако као кад његове пороке називају врлинама. А у

расколу осуђивање је укусно јело, мада је у ствари то вид душевног

људождерства. Психологизам раскола прелази у демонизам раскола.

Апостол Јуда пише да је „Господ анђеле који не одржаше своје

достојанство, него наиустише. своје боравиште, оставио за суд

великога Дана у оковима вечним под мраком... Слично, - говори Он, -

и ове сањалиие презиру Господство (Божије), а на славе хуле“ (Јуд. 1,6,

8).

Анђели нису одржали своје достојанство - верност Богу, а расколници

нису остали верни Цркви и, по речима Апостола, њих очекује иста


судбина. Свети апостол Јуда открива нам још једну страну раскола:

потпуни губитак духовности и њену замену душевношћу - облашћу

човечијих страсти, којом дејствују демонске силе.

Дух је најдубља од свих гностичких (сазнајних) моћи човека, преко

њега се остварује Богоопштење. Дух је окренут ка Богу, душа - ка земљи,

дух - ка ономе што је невидиво и вечно, а душа - ка ономе што постоји у

времену. У духу човека је заложено религиозно чуло - унутарње виђење

духовног света и себе као дела тог света и способност за Богоопштење -

способност да се Богоопштење доживљава у личном духовном опиту.

У духу је смештен унутарњи духовни логос човека - нспосредно

познање, које се понекад представља речју интуиција. Само посредством

благодати која пребива у Цркви силе духа се буде и ослобађају од

поробљености души.

Губитак духовног и његова замена душевним (чулним) јесте губљење

правилног унутарњег духовног опита и његова замена

душевним фалсификатои, при чему сс уместо реалности подмеће

религиозна фантазија, а уобразиља и страсти се сједињују са наговарањима

сатане.

Апостол Јуда пише: „Ово су они који стварају раздоре, чулни су и

Духа немају... уста њихова Говоре надувене речи“ (Јуд. 1, 19,16).

Мехур може да изгледа знатан по величини, али он је шупаљ унутра;

тако су и високопарне речи ових људи унутра празне, јер немају силе духа;

они „хуле на оно што не знају“ (Јуд. 1,10), њихова хула на Цркву заснива се

на незнању, али то је вољно незнање - они не знају јер неће да знају.

Ми упоређујемо самоизолационизам раскола са самозатвореношћу

душевних болесника. Душевни болесник је свагда у себе затворен макар

био и брбљив. Али овде аналогија није сасвим тачна: болесник је жртва

тамних сила или свога психичког оболења, његова воља је

парализована, он није у могућности да схвати последице својих поступака и

зато суманутост не осуђује човека на вечну пропаст, већ је оно пре страдање

које ће бити награђено.

А расколник је сам изабрао свој пут и постао добровољни безумник,

он је пригушио у себи глас своје савести: подсмевајући му се као детињим

страховима, он је гордо устао против Цркве и сам помогао сатани да

завлада његовом душом. Демон може да се појављује у виду анђела

светлости, а раскол се обично појављује под маском нарочите ревности за

чистоту вере. Апостол Павле у Посланици Тимотеју пише за такве људе:...

„који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,

5).


У расколу остаје само претерана форма и театрално православље.

Сила побожности нису човекови таленти и способности, већ благодат Духа

Светога. Одакле је прогнана благодат тамо наступа дух Велијара.

Апостол Павле у истој Посланици пише: „...као што се Јаније и

Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини“ (2 Тим.

3,8), а име „сатана“ значи противник - противник Бога. Људи изопаченога

ума (исто), - то су они чији се ум налази под влашћу најстрашније од свих

страсти које развраћају човека, - страсти гордости.

Апостол Павле их назива незналицама у вери: иако су ти људи

изучили богословље и знали Свето Писмо, ипак, изгубивши благодат, они

постају незналице у вери, у ономе што се открива духу и чува у Цркви.

Када се гаси светлост тада чак и оштровиде очи више не виде пут, и човек,

као слепац, пада у јаму.

Знају ли расколници каквом тамном лику се клањају?

„Сатана тамо прави бал“


Музика – то је најинтимнији и најнепосреднији облик искуства, који је

посебно блиско повезан са скривеним светом људских емоција, доживљаја и

страсти. Ако је реч линија и контура фигуре, онда је музика – његова боја.

Древни Оци и учитељи Цркве су утврдили каноне црквеног појања,

створили су музичку идиому за богослужење, где место музичких

инструмената заузимају гласови људи. Музика – то је велика хармонизујућа

сила; она је способна сазидати, али је такође способна и да разруши.

Пагански празници су били праћени музиком која је доводила људе у

стање беса и помаме.

Музика има свој језик. Народ, који је учествовао у паганским

фестивалима и баханалијама, био је опијен, не толико вином, колико

екстатичном музиком. Жреци Ваала, Изиде и Дионисија плесали су и

играли под кричућим нексладним звуцима флаута и бубњева и доводили

себе у стање демонског виђања. То је био продор у духовни свет, само у свет

таме, у свет невидљивих змија и чудовишта. Платон, у својом делу „Закон“

писао је о томе, да музика може да разруши државу. Наследником

паганских култних оргија сада је постала рок-музика.

У 20-ом веку појавила се нова религија „сатанска црква“, односно,

постојала је још у давним временима, али сад, излазећи из подземља, као

змија из пећине, она је громко прогласила њена права и захтеве за светском

владавином, на уништење Хришћанства – свог исконског противника и на


поклоњење сатани као богу. У области морала појавило се ново учење, које

призива на уништење свих представа и схватања о моралу и задобијања

слободе у најдивљем сатанском разврату, да би људи, испитавши све дубине

греха и зла, учинили себе сличним сатани. Заиста, сатана се сада посматра

као символ слободе.

У искуству тај древни каинизам се пројавио у рок музици, тешком

металу, поп искуству, једном речју, у култу изопачености, убиства и

демонизма. Зашто савремена омладина бива привучена рок музици? Зато

што у њој она налази удовољење својим страстима. Од изопачености света,

она бежи у безумље сатанизма, из сумрака, који виси над земљом, у бездану

таму.

Шта представљају собом звуци рок музике, о чему они говоре људима,

о коме иде прича, закључана у дивљу какофонију? О демону, кога је Христос

назвао „убицом од искони“. Рок музика – то је музика смрти, уништења,

експлозијама, запаљеним зградама, које падају на земљу, и кидају људска

тела на комаде; то је слика ђаволске апокалипсе, то је оно – што би ђаво хтео

да учини са светом, када би му била дана власт.

Шта се још садржи у звуцима рок музике? Цинични секс, само дисање

мрске страсти, изопачени психизам, који хоће да удави дух и да га убије, као

ваханке – Орфеја. У рок музици су фиксирани доживљаји свих видова

разврата и зато, концерти рока се често завршавају психичким

епидемијама, који захватају целу публику, то су оне баханалије древних

пагана, само у горем облику.

Неки говоре о некаквом „добром“ и „лошем“ року, но то је све исто,

што говоре и о магији: добра – бела и лоша – црна. И једна и друга служи

сатани. Нама говоре, да се у неким рок групама певају песме о Христу, али

бих ја више воле атеистичко насиље над Црквом и одрицање од Христа,

него да видим Христа у улози суперзвезде рока, или плесајућег хипија са

гитаром у руци.

Оно што нису могли атеисти учинити – да вулгаризују Христов образ –

то чине поклоници „хришћанског рока“. Сада неки свештенослужитељи и

теолози хоће да уцрковљују рок музику, да би заједно са њом, уцрквенили и

љубитеље рока, не схватајући, да саму Православну Цркву претварају у рок

цркву.

Та неразборита сваштоједност, потера за аритметичким бројем

парохијана и мисионарским ефектом, може да се претвори у

секуларизацију самог Православног духа и служењу укусима и захтевима

савременог, у много чему паганског света.

Некада смо са изненађењем читали о карневалским мисама, о

џезерима који свирају у протестантским капелама, о плесачким деловима,


уређеним у католичким храмовима. А сада, чини се, да тај сабат, може

постати близак у будућности и нама. Један свештеномонах говори о томе, да

рок музика не смета молитви Исусовој.

Како се крици и конвулзије рока могу повезати са Именом Исуса

Христа, тешко је представити. Подсетићу његово високопреподобије о секти

адамита који су се молили наги и тврдили, да то не само да не смета, него и

помаже ватрености молитве, а одећа, напротив, буди страсти и омета

силазак благодати.

Неки свештенослужитељ је изјавио: „Ја се занима роком већ много

година и не осећам од ње никакве штете.“ Човек осећа штету, када губи

благодат, а уобичајени грех обично престаје да узнемирује савест. Блудник

такође говори: „Ја не осећам никакву штету од блуда, ја не чиним никоме

ништа лоше.“

Постоје методе тантричког будизма – усредсређено разматрати

сексуалне слике и при томе, контролисати своје страсти. Зар нам такву

тантричку целомудреност не предлажу заштитници и пропагатори рок

музике?

У Старом Завету у одговорност свештеника улазило је и оделити

свештено од несвештеног, профаног, а овде хоће да помешају свештено са

сатанским.

Други свештенослужитељ је насликао иделастичку слику: он сматра да

хипији и рок музичари, најчешће, постају свештеници и монаси. Он жели

да представи покрет хипика и рок концерте као прелазно стање од

недуховности савременог света ка Православљу. Али он заборавља, да су

наркоманија и разврат, а не молитва, били главни садржај живота хипика.

Ако има људи, који су пришли Цркви из тог блата – из света таме и

безумља, то се ми радујемо томе. Али да би из блата ушли у храм, треба

опрати своју одећу: храм је несместив са блатом.

Први који је ушао у Царство Небесно је покајани разбојник. Свети Јован

Златоусти говори о њему, да је остао жив, постао би подвижник. Разбојник

се спасио, али то не значи, да је злочин – против буржоазије и пут ка Цркви.

Ако су неки хипици пришли Цркви, онда Слава Богу, али сравните

њих са онима, који су нашли заједнички гроб од наркотика, који су

уништили и осакатили живот и себи и другима; то ће бити прости бројеви,

у поређењу са хиљадама. Човек, који се занима роком, то је наш ближњи,

који је упао у несрећу; он мора да буде предмет наших брига, јер и једна

душа је огромна драгоценост у очима Божијим. Али он мора да приђе

Цркви, да прекине са роком и из корена да измени свој живот, а ту му

проповедају да су рок и Хришћанство у потпуности сместиви,

наглашавајући чак, да они употпуњују једно друго.


Неки свештеници, да би привукли љубитеље рок музике, лажно говоре

о хришћанској основи рока и самим тим, предлажу својим подређенима

неко компромисно Хришћанство: дођи у храм на молитву, а затим на

концертима удовољавај својим страстима – једно не смета другоме; можеш

увече да учествујеш у музичким баханалијама, а ујутро – доћи на службу и

причестити се. Православна Црква не мора да преузме методе језуита и

„војске спаса“.

Неки долазе до тога, да је рок био протест против совјетске тираније.

Али то је лаж: рок је почео у таквим земљама, где није било тираније; он се

појавио као протест против дроњака и рита морала, који су још остали у

пост-хришћанском свету.

Љубитељи рока се уопште не замишљају над социјалним и

политичким проблемима. Они стреме ка једноме: вештачки хипетрофисати

своје страсти, демонизовати своју душу и у том богоборству и уподобљењу

сатани наћи своју имагинарну слободу.

Светлост Истока


Основа хришћанског морала је - љубав, сједињена са истином. Свети

Дионисије Ареопагит пише, да је за спасење неопходан правилан циљ,

достојни предмет и чиста средства, то јест – јединство циља и средстава.

Истина – то је особина љубави, као да је њена спољашња шкољка;

љубав је садржај истине, њен живот. Без истине, љубав се претвара у слепо,

страсно нагињање; без љубави, истина неретко постаје само сурова казна.

Егзегете, откривајући символичко значење крста, говорили су да у њему

видимо сједињење правосуђа и милосрђа.

Овде може изникнути питање: зар јеванђелске заповести љубави и

истине не прихватају све хришћанске конфесије и секте? Зашто

Православље сматра, да само оно чува учење Христово у чистом и

неповређеном виду? Зар католицизам и протестантизам немају разгранату

мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они свету

нису дали несебичне и само-одбацујуће мисионаре? То питање је веома

важно и зато је неопходно да покушамо да га размотримо не само са тачке

гледишта друштвене користи или психолошког хероизма, већ из његове

мистичке дубине.

Почећемо са оним, што католицизам другачије од Православља гледа

на грехопад човека и његове трагичне последице. По учењу католика, грех је

човека лишио натприродне благодати и самим тим унео одређени дисонанс


у његов психички живот, али су природне силе душе остале неповређене.

На тај начин, страсти се разматрају не као болест душе, већ као преступ и

злоупотреба. Такво учење скрива катастрофалне последице греха, лишава

духовне борбе са грехом и са демонском силом, напрегнутости, постојаних

напора и бдења, које су карактеристичне за источне подвижнике.

Учење о непрестаној унутрашњој молитви, искорењивању страсти,

покајању, као основи духовног живота, замењују се спољашњим подвигом и

друштвеним служењем. То се посебно види кроз поређење Православног и

католичког монаштва, као главног изражаваоца хришћанског духа.

Источно монаштво је, пре свега, унутрашњи живот, одрицање од света,

стемљење ка непрестаном богоопштењу. Католичко монаштво – то је вид

служења Цркви и свету; а како су и његови видови разнолики, онда је и

монаштво, које је на Истоку једно, на Западу образовало мноштво редова –

монашких друштава, са различитим усмерењима и уставима. У католичкој

цркви монашки аскетизам је добио облик дисциплине и трудбеништва, то

јест, организације.

Католицизам сматра природне душевне силе, у њиховом садашњем

стању, растројеним, али неповређеним грехом, и зато он почиње своју

проповед са призивом ка љубави. Али љубав, без претходног очишћења

срца од страсти, то је љубав душе, а не духа.

Она може да буде ватрена и интензивна, живописна и емоционална;

она може у себи носити много бриге, саучешћа и миловања. Али та љубав је

земна, заснована на солидарности и дугу, она је растворена осећајношћу и

сањарењем.

Православље почиње проповед са призивом ка покајању. Само кроз

дуги пут очишћења душе од греха, буди човеков дух и срце осећа љубав и

састрадање као нови живот, као осећање неупоредиво са било чим, као

деловање Самог Божанства у срцу човека.

Та љубав је лишена потресајућих емоција, она је тиха и дубока, њен

знак је – љубити Бога свим срцем, а људе – као образ и подобије Божије.

Духовна љубав је дејство благодати, зато она у себи носи у себи божанску

светлост преображења и озарава свет одблесцима те светлости.

Хоћемо да кажемо, да се под речју „љубав“ могу сакривати различита

стања. Љубав зависи од погледа човека, од подвига његове вере, од мере

очишћења његовог срца, од пребивања у Цркви – укључености у њену

мистику и аскетику. Христос је рекао, да је Бог Дух, а Апостол Јован

Богослов је Бога назвао Љубављу. Највиши облик љубави – духовна љубав

сачувана у учењу и животу Православне Цркве. Православље учи да Царство

Божије није „од овога света“, а земни живот је само пут ка вечности. Духовна


љубав је слободна од онога, што се у Јеванђељу назива светом, од његових

претпоставки и предрасуда, од његових стремљења и обичаја.

Католичка црква хоће да устроји царство Божије на земљи. Она је

широко отворила своја врата за световну културу, за светску уметност; она

стреми да се користи достигнућима науке и философије, има утицај на

политику, разрађује проблеме социологије, зато схватања истине и правде

често добијају „стратешки“ и утилитарни карактер. Стремећи да оцрквени

световну културу, сам католицизам потпада под утицајем те културе, где се

схватање истине претвара у наличје истине. Католицизам учи о еволуцији

Цркве, зато истина, повезана са еволуцијом, то јест, поступним процесом

познања, задобија релативни карактер.

За Православље Истина је – Христос и Црква, као Живо, мистичко Тело

Христа. По Православном учењу, Црква је увек владала и влада пуноћом

Духа Светога, зато су критеријуми истине у Православљу чврсти и

непромењиви.

Што се тиче протестантског света, она, удаљивши се од Једине Цркве

још даље од католицизма, изгубио је сваки објективни критеријум, његова

мистика се затворила у кругиндивидуалних доживљаја. Зато су љубав и

истина за њега постали субјективни доживљаји и личне представе.

Мистика, лишене аскезе и искуства Светих Подвижника, лако прелази

у визионарство, па чак и магизам, или се зауставља на стаблу

рационализма.

Католицизам и протестантизам су дали свету оно што су имали. Они

су покушали и покушавају да умање страдања и несреће на земљи, али

бедних, гладних, и болесних нема мање, а ако говоримо о душевним

страдањима, њих има више – страдају и богати и сиромашни. Цео свет је

налик на огољени нерв, који се грчевито увија од бола.

Прекрасно дело утеши човека, који је изгубио наду, нахранити гладног,

указати помоћ болесном, али то не може човечанство извести из ћорсокака,

у који је зашло, зауставити процес моралне и духовне ентропије, да одложи

катастрофалан крај земаљске историје.

То не значи, да Православље одриче телесну милост; сматра је

подвигом, и призива своја чеда да буду милостива, у најширем схватању те

речи, али то су само степени ка највишој, духовној милости.

Православље у себи носи јединствену силу, која може да се супротстави

светском греху – то је сила благодати, то је Таворска, вечна, нестворена

светлост, коју западни свет није схватио и одбацио, надевајући јој име „јерес

паламита“. Та светлост аскезе и сазерцања чини човека срећним међу свим

страдањима, као што је силазак Христа у пакао напунило душе упокојених

радошћу.


Древни хришћански писци, у том броју и они, који су припадали

западном свету, рекли су, да је јединствено добро – Бог, јединствено зло –

грех, све остало су – прелазна стања и ситуације.

Зато Православље, са његовим сазерцатељним карактером, учењем о

унутрашњој молитви и безмолвију, чини највише служење човечанству; оно

чува Таворску светлост, оно открива пут за стицање те светлости.

Свето Писмо живи једино у Цркви


Свето Писмо – то је основа вере и живота хришћанина. Нови Завет – то

је глас Христа и Његових Апостола, оваплоћени у рукописима, глас који

продужава да се чује у васељени за све народе.

Апостоли и Пророци су се налазили у стању богонадахнутости, када

човек, не губећи своју личност и индивидуалност, постаје способан да преда

неизрециве речи Божије кроз људску реч.

Преводиоци Светог Писма помоћу подвижничког живота морају да се

налазе на једном духовном таласу са Апостолима и Пророцима, да би

интуитивно осећали дубину сваке речи Светог Писма и наћи у руднику свог

језика, као златни грумен, најближи еквивалент тој речи. Да би превео

Библију треба живети сагласно Библији, треба се налазити у благодатној

атмосфери, где човек тајанствено долази у додир са библијским догађајима,

то јест, у Цркви.

Древни преводи Библије, Септуагинта, преводи на словенски језик

Методија и Кирила, на грузијски – Јефтимија и Георгија Светогорца били су

урађени од људи светог живота. Осим смисленог значења (семантике) текст

Светог Писма садржи у себи посебну духовну силу, која делује на срца људи.

Свето Писмо је у преводима тих Светих сачувало духовну силу, пре

свега зато, што иако су они били раздељени растојањем и временом, али по

духу и животу били су блиски Апостолима и пророцима. Човек, који не

исповеда Православље (укључујући и старозаветно Православље) и у свом

животу не испуњава заповести Библије, на основу једне спољашње,

филолопке анализе и лексикона, не може наћи и изабрати из десетина

синонима потребну реч. Он ће бити попут слепца који прстима прелази

преко слова, не видећи речи. Зато за нас огромно значење имају древни

преводи, у том делу, преводи великих Атонаца и два солунска брата –

Просветитеља Словена. Сматрамо основом за библиолошки рад

Септуагинту – превод седамдесеторице и његову храмовну традицију.


Већина протестантксих конфесија и секти види главни задатак

библиологије у изучавању древних рукописа Библије и текстуалном

сравњењу једних са другим, ради сачињавања једног заједничког извода.

Главним критеријумом за такав рад, служе древни рукописи и количина

текстуалних слагања. Православље сматра, да се као главни услов за очување

текста јавља његова богослужбена употреба, кроз које се остварује

непрекидност традиције.

Протестантско–рационалистички принцип реконструкције текста,

путем састављања изводног текста из сачуваних древних рукописа,

сматрамо недовољним из следећих разлога. Већ у Апостолским временима

су се родиле јереси гностика, евионита и других, које су се служиле

апокрифима и ради својих конфесионалних циљева изопачавали текст

Светог Писма.

У двадесетом веку у Египту, била је откривена библиотека једне од

гностичких школа, која је садржала заједно са делим гностика, изопачене

исечене текстове Јеванђеља, тако да древност није адекватна истини. Лаж и

заблуде су универзалне појаве као и грех, који је срођен са човечанством од

самог почетка његовог земног живота. Што се тиче количине рукописа, као

критеријума истине, то је овде принцип традиције замењен принципом

казуалности, то јест, случајности. При томе, пропада свака увереност у

резултат, задобијен од претходног рада. Нови налази могу да избришу

претходне потраге или да их ставе под сумњу.

Колико год чудно, али нађени древни рукописи тешко да су имали

богослужбени значај, јер се иначе не би могли физички сачувати. Рукописи,

који се налазе у постојаној употреби кроз одређени период, овештају,

оштете се и требају замену. Ако се можемо тако изразити, веће шансе на

опстанак имају рукописи који из некаквих разлога нису имали широку

употребу, то јест сматрани су у нечем неприкладним за богослужење

(неправилности, дефекти, скраћивања).

Ако ви отворите сопствену полицу са књигама, видећете, да се у бољем

стању налазе оне књиге, које нисте читали, а да су највише оштећене и

доведене у оштећење надраже књиге и уџбеници, којима сте се постојано

користили.

Протестанти су задали себи циљ да рестаурирају древнохришћанску

заједницу, али је тај покушај претрпео крах. Били су створени мисаоним

путем на основу одвојених извода и фрагмената десетине модела, који су се

показали беживотним, али су поделили сам протестантизам на мноштво

школа и струја.

Саздање изводног текста открива широко поље за волунтаризам –

субјективни прилаз и еклектизам – сједињењем фрагмената, извучених из


целине. И у једном и у другом случају посао ће зависити од

конфесионалности и личних симпатија истраживача.

Врхунац бездуховности јесте покушај да се том делу привуку

компјутери. Компјутер ради по програму, који су саставили људи. Ко може

уложити у компјутер, који ради над библијским текстовима, религиозни

доживљај и осећање свештене поезије, без којих ће се библијски текст

претворити у новинске стубце?

Карактеристично је да су јеховини сведоци направили сопствени

превод Библије, под називом „Свет нових превода Светог Писма“, који,

будући лишен мистичке дубине и духовне поезије, звучи као судски акт или

протокол. Тај изводни енглески текст они желе да учине универзалним

обрасцем за преводе на националне језике и постепено да уведу тај текст у

свеопшту употребу, то јест, отети људима Библију и заменити је другом.

Јеховисти не прихватају чак ни скраћени протестантски кодекс Новог

Завета. Места, која не одговарају њиховом учењу, они објављују, или као

неправилне преводе или лажним ставкама – интерполацијама. Тако они

одричу аутентичност седмог стиха, пете главе Прве Посланице Јованове,

говорећи да је одсутан у древним рукописима.

Прво, рукописа те посланице је остало веома мало, да би се чинила

такве одлучне генерализације.

Друго, овде постоји фактичка нетачност, јер се указани стих налази у

старолатинском преводу.

Треће, већ су у древна времена постојале скраћене варијанте књига

Новог Завета.

И четврто, тај стих собом представља органски део саме Посланице:

„Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Реч и Свети Дух; и ово Троје је

једно... и троје је што сведочи на земљи: дух и вода, и крв; и троје је заједно“

(1.Јов. 5:7-8).

Овде је карактеристичан за библијски језик паралелизам, који се

широко употребљава у овој посланици Јована Богослова, а такође и

богословско-поетска сличност.

Форма дистиха среће се у Причама Соломоновим, у књизи Јова и

другим књигама Светог Писма. Понекад се паралелизам дистиха појачава

стилистичком и смисленом симетријом. У датом стиху је такође подвучена

симетрија у бројевима 3 и 1, који се садрже у сваком полустиху.

Смисленим центром тог стиха се јавља проширено учење о

Триипостасном Божанству, које има своју динамичну сличност на земљи у

Тајнама Цркве. Неретко, Свето Писмо условно позива свештену поезију, али

при томе, треба памтити да су у древности поезија и проза стајали један


поред другог, ближе него у савременој нам епоси. Стилистички

паралелизам је био присутан како у поезији, тако и у прози.

Дејство происходи у два плана: небеском и земном. Без седмог стиха се

разрушује сама структура мисли и ритмика језика: реч осмог стиха „и на

земљи“, показују се као сувишним и онда остаје само једна половина

двостиха. Тај стих се садржи не само у Библији, коју користе Православни,

већ и они који припадају другим конфесијама, које су се одвојиле од

васељенске Цркве. Ако би то била ставка каснијих времена, то би таква

чињеница била немогућа.

Од древних времена су против Цркве са гневом иступале јереси и секте,

али није познато, да су они укоравали Цркву у фалсификовању библијског

текста. Богослужбена традиција чува текст, јер га слушају људи различитих

покољења.

У том смислу јерархија и мирјани заједно чувају црквене догмате,

обреде и Библију. Многи људи су знали цео Нови Завет наизуст, а неким

манастирима то је било прописано уставом. Измена у тексту би изазвало

немир као неко новачење. По речима Светог Василија Великог, новачења у

Цркви стварају расколе. Библија се јављала као обавезна припадност храма.

Фалсификовати њен текст у свим општинама, које се налазе на

огромној територији, тешко је могуће, тим више у то време, када није било

штампаћих машина, и сваки рукопис Библије је представљао собом

дугогодишњи напор за преписивача. Листови Библије су били темељно

проверавали и само након тога се допуштало да уђу у богослужбену

употребу.

Што се тиче седмог стиха у Првој Посланици Јовановој, који је

несместив са учењем јеховиста, он садржи у себи сведочанство о јединству

Христа са Својим Небеским Оцем, који сеналази и на другим местима Новог

Завета, посебно у тридесетом стиху, десете главе Јеванђеља од Јована: „Ја и

Отац једно смо“ (Јован 10:30).

Треба рећи, да се у самој Православној Цркви, обновљенци и

екуменисти старају да подрију ауторитет постојећих превода Светог Писма,

како словенског, који је постао канонски, тако и синодалног, освећеног

традицијом. Под видом исправке, обновљенци желе да у текст унесу своје

измене. У преводима на руски језик учествовала су таква високодуховна

лица, као Свети Филарет митрополит Московски, који је превео Јеванђеље

од Јована.

Сада преводилаца таквог нивоа нема. Могуће је, да у руском тексту

постоје нека несавршенства, али ако се предузму да га исправљају, онда ће

са болесним палцем, одсећи и целу руку. Цар Соломон је писао: „... време

разбацати камење и време сабрати камење“; а сада је време таквог духовног


опадања, да је најбоље, што се може учинити – брижно чувати духовне

ризнице, које су дошле до нас као наслеђе из претходних векова.

Скривени демонизам савремености


"Ево, они су сад спремни и узеће ми Византију"

(Ередија: Мухамед II")

На једном од екуменистичких скупова православни

свештеник, подносећи редовни извештај, састављен по принципу "више

речи мање дела!", неочекивано је нарушио екуменистичку етикецију,

споменувши постојање тамне силе - демона. Реакција сале била је

једнодушна: присутни су се као по команди засмејали као да су чули веселу

шалу: "Значи, жив је тај". Зар ноћна утвара ђавола није већ нестала на

светлости данашње цивилизације и културе, као сенка при светлости

наступајућег дана?

Има ствари које су видљиве на растојању: што су ближе, то се више

губе њихове контуре. Ако човек стоји пред огромним колосом, он не види

обрисе и форме, већ само суру боју камена. Демонски свет толико је близу

нас, да дистанца између њега и савременог човечанства скоро не постоји.

Демонски свет постао је наш свет и зато смо ми изгубили представу о

њему. Деловање тог света ми смо приписали себи самима. Да би смо

одредили и схватили било какву појаву, треба да пронађено својства

карактеристична само за њу, по којима бисмо је разликовали од других њој

сродних уобичајених појава. Но демонски свет, свет зла и лажи, свет

мржње према Богу, свет разарања и хаоса, свет очајања и смрти, толико се

слио са суштином наше душе, са нашим страстима: гордошћу и жудњом за

уништењем, са стремљењем да се срећа нађе у греху и да се чаша

тог отрова испије до дна, да смо ми већ престали да схватамо где је граница

између човечијег и сатанског. У црквеним песмопојима демон се назива

"туђином".

У чину Великог Канона стоје ове запањујуће речи: "... да не постанем...

храна туђинцу". Сада је тај "туђинац" постао нама сродан и близак, он више

није око нас, већ је у нама. Његови зуби заривају се у наше срце, али ми не

видимо непријатеља и зато не можемо да се боримо против њега.

Укинувши сам појам ђавола, човечанство се нашло пред судбоносним

питањем: зашто је његова историја вашар греха и порока? Због чега се


врши толико бесмислених окрутности, каква сила нагони човека да стреми

ка злу? Зашто се у души буди необјашњива мржња према светињи? Зашто

код неких само име "Бог" изазива наступе злобе, сличне

нападима пароксизма?

Хуманизам, као тобоже позван да потврди достојанство и слободу

човека, уствари га је посрамио. Он сврстава демонизам међу урођена

својства самог човека, а душу његову, којој је наденут назив "подсвест",

представио је као обиталиште некаквих притајених чудовишта, аждаја које

час дремају, свијене у клупко, час се буде и трзају је, час бљују црни пламен

гордости, похоте и зла. Човек постаје демон за оне који га окружују, иако

ми најчешће виђамо ситног, похотног и злурадог злодуха. Особито се

постарао за ту апологију сатане Фројд, "отац" савремене психологије.

"У почетку беше пол"- ево учења Фројда. Тај тамни нагон створио је

културу, науку и религију. Према Фројду, филозофска дела, творевине

уметности, истанчана поезија, чак и човекова јунаштва, све је то "јарко

перје петла", који настоји да привуче пажњу кокоши. Све постојеће

неурозе и психичке болести, сви историјски потреси, по његовој теорији,

само су последице незадовољеног чувства сексуалности. А савремено

човечанство дошло је до такве унутрашње покварености, да се није са

гађењем одвратило од таквог демонског учења, већ гаје прихватило као

своје. По Фројду, све религије, укључујући и хришћанство, јесу колективна

хистерија сексуалног карактера. Где је овде место за демона, кад човек сам

постаје архидемон?

Нећемо се задржавати на Фројдовом "Едиповом комплексу", сувише

је познат, већ хоћемо да истакнемо његов окултни смисао: убити у човеку

осећање љубави према својим сродницима, које су чак и нерелигиозни

људи називали "светим осећањем", у време оно када је дете лик мајке

поистовећивало са Ангелом-чуваром. "Нема ничег светог, и ништа не

треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика,

који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

Психоанализа је изопачени метод помоћу кога се врши, како се

обично сматра, проницање у дубину човекове душе. За фројдисте, пут у

тај "црни бездан" је дешифровање символа у речима и сликама,

укључујући и сновиђења, као жеља и тежњи човека, које он скрива од

ближњих, а често и од самога себе. Човек се налази под унакрсним

дејством импулса који долазе из светлог и тамног света. Али

психоаналитичари њега посматрају изоловано од ових, и зато сатанске

импулсе приписују њему самом. Стога психоанализа и јесте методично

нашаптавање човеку да је он по природи својој демон. Да не говоримо о

томе да је сам метод "дешифровања символа" сасвим неоснован. Нико не


може узети у обзир хиљаду узрока иуслова настајања асоцијација.

Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом. Истина,

може доћи до неког привременог олакшања код оболелог путем

самоизражавања. Овим се исказао и "испразнио" енергију накупљених

противречности, али то личи на драматски катарсис или на смех, веома

озбиљни нервни и морални потрес. Затим се све понавља још силније,

болест напредује. И то је закономерно: психоаналитичар не може да

сузбије ни један психички комплекс, он својим саветима само изазива

нови. Али то још није најстрашније. Главна опасност психоанализе је у томе

што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од

кога искати помоћ. Психоанализа је бекство у месту, од себе ка самоме

себи.

Рећи ће нам како се многи психолози не слажу са Фројдом, али већина

од њих није сагласна у другостепеном. То неслагање се појављује у новим

варијантама фројдизма, тананијим и зато подмуклијим. Док се код Фројда,

коме се не може порицати отвореност, ђаво - његово учење - показује у

гнусном и одвратном виду, то се привидни противници Фројда старају да

одену тог ђавола у одело џентлмена. Сасвим су малобројни они психолози

који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује човекову

душу, јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из

њиховог кабинета треба да води у храм.

Задржали смо се на теорији пансексуализма, јер се у

покушају демонизовања света она чини као "најколоритнија". Не само

учење Фројда, него је и његова личност изазвала ватрене симпатије

савремених хуманиста. Тако се председник САД Рузвелт обратио Хитлеру

лично писменом поруком, молећи да се Фројду поштеди живот, не само

из сажаљења према самом Фројду, него и зато што је сматрао да је то

неопходно за добро човечанства. И Хитлер, који се непријатељски односио

према америчком председнику, радо је услишио његову молбу. Очигледно

његов окултни демонизам, подударао се у тој ствари са очекивањима

хуманиста. Фројд је срећно стигао у Америку, али је ускоро скончао од

рака језика.

Треба рећи да су психологија и психијатрија, са малим изузетком,

демонични већ и по томе што не признају постојање ђавола, прикривају

његово страшно деловање на душу човекову и самим тим лишавају оболеле

реалне помоћи - Оног јединог, Ко је победио ђавола.

Поставља се питање: јесу ли сви душевни болесници опседнути

ђаволом, може ли се гледати на широки спектар душевних обољења - од

манијакалних депресија и визионарства до хистерије - као на

бесомучност? Чини нам се да питање није постављено сасвим правилно.


Граница између душевне болести и здравља веома је условна. Сви ми смо

болесни, будући да смо носиоци првородног греха - неисцељене трауме у

души свакога човека. Сви ми услед овог греха обољевамо нашим

страстима, и што је најглавније, тамним нагоном ка пороку, сличном

окултно-магијској љубави душе човекове према ђаволу.

Од свих душевних моћи код човека је најмање деградирао разум, који

у неким случајевима може да процењује своје болесно и страстно стање.

Код душевно болесних та моћ је нарушена, утицај тамних духова не

наилази код њих ни на малу препреку, као бујица кад је срушена брана.

Душевна болест може имати различите узроке, међу њима и оне

органског карактера, но, како се у ослабљеном организму

бујно размножавају микроби као изазивачи болести, тако се у

душевном организму несрећних болесника демонски импулси испољавају с

особитом силом. Очигледно усељење демона може се изразити изузетним

душевним страдањима, која нагоне на самоубиство,

сумрачну потиштеност, страх пред светињом и најмрскију хулу на Бога.

Но у сваком случају, тим несрећницима може помоћи само сила

Божанствене благодати, а њу душевном болеснику одузимају

савремени психијатри, нудећи илузорни пут ка исцелењу, у који сами не

верују: хипнозу и хемијске препарате. То лечење личи на ударце

батином по глави страдалника, да би се прекинули његови болни вапаји.

Он бива стишан, али неће оздравити.

Говоре нам о психијатрима-хришћанима, али на жалост, за већину од

њих Божанство је само нека идеја, најпогоднија за медитацију. Мало ко

може рећи да Бог није средство, а да тајинства Цркве нису замена куре

лечења седативним препаратима, да исцелење предпоставља пре свега

хришћански живот и покорност вољи Божијој, да је Бог врховна скала

вредности и, стога, није инструмент који може бити употребљен, а затим

одложен у страну.

Класична психијатрија односи се према религији исто као систем

Хегела према хришћанству: да би се постало хришћанином, треба

превазићи концепције хришћанства. Међутим, у стварности, душу треба

посматрати као одвојену супстанцу, ваља признати постојање духовног

света и имати реални опит духовног живота. Ево парадокса: православни

психолог треба да постане аскета и престане да буде психолог. Но, тада се

руши сваки појам о хришћанској психологији, она постаје хришћанска

мистика и хришћанска аскеза. Настаје још већи парадокс: да би стварно

лечио душевно оболелог психијатар треба да постане свет, да личним

подвижништвом и укључивањем у црквени живот стекне благодат, оно

јединствено чега се боји демон.


Ово може изазвати подсмех. Али, ако православни психијатар

признаје постојање ђавола, како онда може претпоставити да је то

створење могуће изагнати из душе и тела болеснога хемијским

лекаријама, као што пацова трују отровом?

И тако, психијатрија је навукла лудачку кошуљу не на ђавола већ на

болесника.

***

Тај исти процес демонизације видимо у савременој философији. Ни у

једном од великих философских система последњег столећа, не фигурише

ђаво, макар у виду безличне, рушилачке тамне силе. Такав универзални

факт као што је грех, у философским системима је нагрђен и изврнут или

просто-напросто "заборављен".

У системима Канта, Шелинга, Хегела, да не спомињемо материјалисте

и позитивисте, ђаво је брижљиво склоњен. Бог је превраћен од Живе

Личности у неку апстрактну идеју, или је поистовећен са материјалним

космосом. Философски идеализам последњих столећа, представља по себи

повратак незнабоштву. Философски позитивизам био је управљен на то да

потре сваку представу о томе шта се налази иза граница сензорних чула

човека. "Богу философа" не може се молити. Њега, као неку огледну

животињу, обухватају упињањима интелекта. Код Хегела "Божанство" је

слепи дух који се заплео у материјалност коју је саздао и који се стара да

спозна себе самог помоћу човековог разума, и, ако у свету има било чега

светог, то је управо разум, способан за чисти логизам.

На развалинама религије, на којима су идеалисти и материјалисти

порадили сложно, као браћа, на тој духовној пустари, морале су да никну

најотровније траве окултизма и магије - сурогата духовности, демонског

антипода религије.

Философија није дала ни једног (!) истински православног философа.

А они мислиоци који су сматрали себе православнима или су хтели да буду

такви, споми-њали су ђавола само узгред и тако да је његово име било

могуће схватити као алегорију зла. Они су остављали ђавола негде у

предсобљу, не пуштајући га у гостинску собу. Већина тих мислилаца, да их

не назовеш ни философима ни богословима, налазила се под утицајем

платонско-хегеловске философије и учинила је Православљу више зла

неголи добра. Они немају философски рашчишћено учење о првородном

греху, о ђаволу и оном космичком бездану анти-бића, који је назван адом -

местом заборава. А ако га и имају, то су само жалосни покушаји

порицања ада као факта, интерпретација њега као некаквог субјективног


стања душе, оригеновска позиција у односу на ђавола: ђаво се, такође,

може спасити зато што "он и није тако рђав дух". Али чешће они уопште

све то избегавају, као митологију недостојну интелектуалца.

Дијалектички материјализам, као и његов негатив - хегелијанство -

производ је богоборног ума, само лукавијег и безпринци-пијелнијег. Један,

сасвим неверујући песник, интуитивно осетивши то, написао је: "Овде ђаво

потајно живи долазећи пречицом од Маркса".

Философија егзистенцијализма разматра Бога и демона

као унутрашње преживљавање самога човека, испољено у фантастичним

облицима. Као оличење стања, својстава и атрибута човекове душе. Као

слике њене подсвести. Опет је присутан парадокс: вера значајног дела

интелигенције јесте, у суштини, вера у "нешто", а конкретно "ни у шта", то

је антиномија религиозног атеизма. Зато ми сматрамо философске

поставке сурогатом религије, религијом плотског разума, интелектуалним

маштаријама, лажју са одређеним циљем - начином да се из човековог срца

и ума избрише сећање и представа о страшној космичкој сили зла, о

ђаволу као живом бићу и да се тај непријатељ учини невидивим.

Философија је покушај да се открије смисао свега постојећег

у одређеном систему, који се да логички испитати. Али Бог је апсолутни

Дух, Који пребива изнад свих категорија, Дух непојмљив и неизрецив. Када

је у питању ђаво, грех је алогичан и он, као хаос, не може да се смести ни у

један систем. Ђаво је дух зла и, стога дух безумља. Његови поступци су

непредсказиви. Философија се одриче Бога, профанишући Га и пориче

демона игноришући га.

Философију је могуће назвати "безумним покушајем коначног да

схвати бесконачно". Чак и агностицизам и скептицизам заснивају се на

гордости ума, то јест на демонизму. Уосталом, философија је већ учинила

своје. Сада се њоме, као интелектуалном наркоманијом, бави само врло

ограничен круг људи. Већина се интересује окултним правцима који не

обећавају лутање ума у лавиринтима свега сазданог, него сасвим

утилитарну робу.

Философија, одвојивши се од религије, окренула је оштрицу разума

против ње, а затим исцрпевши се, ступила је у период дуготрајне агоније.

Људи, изгубивши религију срца и напустивши патуљасту религију разума,

ишту религиозну емпирију, мистику, као непосредно доживљавање, али

уместо тога на згаришту храмова које су спалили налазе мистику окултну,

скривени или отворени демонизам.

Позитивизам је у току целога столећа царствовао у књижевности и

науци. Уз звуке добоша и лимених трубача он је дизао галаму и викао да

Бога нема, а да је са религијом окончано за свагда. Али њега су повремено


издавали сопствени нерви. Када позитивисти припадне част да изговори

реч "Бог", тада хладну и притајену злобу често смењује хистеричност или

сарказам, што се не слаже са изјавама о слободи мишљења и уважавању

убеђења. Као да се ти људи у души боје да Бог ипак постоји. Мрзе не мртву

идеју, већ живо биће.

Позитивизам је образовао вакуум у души човека, али није могао да га

испуни. Уместо Бога, у души се као црна космичка јама отворила пустош и

тада, као замена позитивизму, дошла је декаден-ција, која је, као маг са

својим заклињањима, стала да из бездана призива ђавола - "кнеза овога

света". Док је за позитивизам човековадуша продукт и одраз спољашњег,

то за декаденцију, напротив, спољашњи свет постаје позадина на којој се

појављују и делују тамне реалије подсвести налик на апокалиптичка

чудовишта, а ова чудовишта човек поистовећује са својом сопственом

душом.'

Јунак једне Кафкине приче, пробудивши се ујутру, изненада је опазио

да је постао огроман инсект. Тако се и овде дешава сличан преображај:

човек почиње да осећа себе или као паука или као изумрлог рептила. Док

је романтизам одвлачио душу у ропство страстних и сластних осећања, као

водена вила својим загрљајем у речни вир, то се декаденција припијала уз

своју жртву као хидра пипцима и вукла је у дубину морску, у тамни бездан

безумља.

Лирику романтизма са његовим успаванкама и тугованкама замењују

уличне псовке и хропац агоније. "Истина је у вину - дошаптава нам

романтизам - у опијености овим светом", иако свет, као змија, уједа онога

ко му је предао своје срце. "Истина је у безумљу, говори декаденција - ја сам

разбила оно чему су се поклањали људи, илузије и идеале, и сада сам

ослобођена од разочарања. Лежим у блату и зато се не бојим пада. Смрт је

неизбежна али ја сам нашла своју срећу у самом наслађивању смрћу, као

што црв лешинар нагриза утробу мртваца".

Један од праваца декаденције, футуризам, претензија је на

пророчанско виђење будућности. Прогрес цивилизације причињава му се

као тотално опредмећивање целог човечанства. Човек се преобраћа у

конструкцију од метала са мотором уместо срца, богоподобије, као

морална аутономија личности, слобода воље и могућност избора бивају

изгубљени. У његов мозак, као у компјутер, утискује се програм. Друго

својство богоподобија, - логос (реч) ишчезава, остају само сигнали, које

човек одашиље у свет и које прима од споља. Човек, изгубивши живу душу,

губи и дар речи, који му више није потребан. Преостаје му само сигнални

систем управљања. Зато и поезија футуризма одбацује реч и замењује је

скупом звукова: футуристи прелазе на језик звуковних имитација.


Другу половину XIX века обележило је стварање једне од

најпопуларнијих ваучних или тачније псеудонаучних теорија - дарвинизма,

који је имао дубок утицај не само на биологију и антропологију, него и на

етаку и социологију, на целокупан начин мишљења савременог човека.

Ова биогенетичка хипотеза у очима савремених људи добила је значење

научног универзума. Мада су многи истакнути научници указивали на њене

заблуде, противречности, одсуство фактичких доказа и волунтаризам,

њихов глас није се чуо. Чинило се као да људи, очарани спољашњом

складношћу тог система, неће да схвате његову неприродност, унутрашњу

испразност алогизама, као да се боје да увиде да је краљ, који свечано

корача главном улицом науке, у ствари - го.

У чему је привлачност ове теорије, у чему је тајна њеног успеха? Једино

у томе, што је она одговарала духу времена. Човек је хтео да увери себе у

то да је он звер, и то звер не по произвољности слободне воље, него по

нужности своје природе. Та теорија, чинећи као да присуство Бога у

стварању света није нужно, води ка агностицизму и атеизму, ослобађајући

човека од моралне одговорности за своје духовно стање и замењујући савест

друштвеним правилима.

Та теорија ослобађа човека и од неопходности да решава

тешка, понекад мучна питања о смислу живота, будући да дарвинизам

тврди да је човек само продукт слепе еволуције, стицај читавог

низа срећних случајности, од којих је свака тако ретка, као погоци у

лутрији. У животу сваког бића и у биолошкој генези, према дарвинизму,

нема ни програма ни циља, и зато не треба размишљати о животу, него

задовољавати природне инстинкте уложене у нас и културне потребе

стечене у процесу еволуције човека. Дарвинизам је одбацио уважавање

човекове личности као образа Божијег.

Он је укинуо поштовање самог феномена живота, представивши

историју Земље, као перманентно крвопролиће. За дарвинизам савремено

покољење стоји на степену лествице сложене од костију и

лобања "човеколиких звери", а само оно такође треба да постане

"гнојиво", као стајско ђубре за будуће савршеније младе изданке

човечанства. Стога, светски покољи, логори смрти са ужареним

крематоријумима нису жртвеници сатане, него ферменти еволуције. Ако

би сву Земљу, као глобус меридијанима, обмотали бодљикавом жицом, то

би процес одабирања најспособнијих за преживљавање кренуо брже. А

ако ратови, епидемије, катаклизме и жестока конкуренција за право на

живот, престану, то ће, напротив, наступити време еволуционог застоја,

деградације и распадања. Овде Дарвин понавља Хераклита: "Рат је мајка

свих ствари".


Дарвинизам је оправдавање револуције, јер сама

еволуција представља непрекидни ланац микрореволуција. Принцип је

јединствен, ствар је само у дужини скока. Дарвинизам је, уверивши човека

да је он све у свему само интелигентна звер, оправдавао убиство и садизам

као испољавање природних инстиката, култ вође (вождизам) као структуру

вучијег чопора, разврат - као урођену тежњу да се има веће потомство,

насиље - као право јачега које се остварује увек и свуда.

Дарвинизам је ничеанство у биологији, а ничеанство је дарвинизам у

литератури. Карактеристично је да је такав сатаниста као што је Хитлер,

био истовремено дарвиниста, ничеанац и окултиста. Учење Ничеа о

надчовеку, он је узео као полазну тачку за теорију о над-нацији. Позивајући

се на дарвинизам, Хитлер је изјављивао да има право да уништи ниже расе

ради будуће расе богова. Влада младотурака 1915 године, разматрајући план

геноцида три милиона Јермена који су живели у Турској, такође се

позивала на учење Дарвина.

У систему Дарвина као и у космогонији Лапласа нема места за Бога,

мада је Дарвин недељом редовно посећивао англикански храм у Лондону, а

Лаплас сматрао себе "добрим католиком". Док је Ниче хистерично викао

да је Бог "умро", а његова предсказања била налик на театралну сахрану

Бога, то су у дарвинизму савременици видели то што су хтели видети -

клиничку слику смрти Бога, и као да су зачарани и хипнотисани том

сликом, дали дарвинизму мандат на научну неприкосновеност. И док се

Ниче повремено и сам ужасавао пусте и безумне слободе безбожја, и

потајно плакао за изгубљеним Богом, Дарвин је под сводовима храма

размишљао о својој теорији о пореклу врста.

Као лошија подврста дарвинизма јавља се учење Хекела, који је био

разоткривен као фалсификатор факата, то јест варалица у науци. Ипак

његова "вредност" за нас је у томе што је Хегел отворено признао:

"дарвинизам је нова религија без Бога".

Он сам јавно се одрекао хришћанства, пропраћајући то скандалозним

испадима у циљу рекламе: саградио је у Берлину биолошки музеј,

назвавши га "храмом најпростијих" а себе "главним жрецом религије

једноћелијских". Он је позивао немачку владу да претвори богомоље и

цркве у школе и музеје дарвинизма, називајући их храмовима "нове

свесветске религије".

Доста жалосну слику одају верујући еволуционисти. За њих Бог није

Жива Личност, него енергетски набој који је саздао Васељену, планер

еволуције, која је, као корито реке, управљена према унапред задатом

циљу.


Шта је пак сама еволуција? Композиција сила, заложених у вештаство,

или формообразујућа енергија, коју верујући еволуционисти поистовећују

са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти еволуционисти

поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти научници

придржавају библијске вере, за њих Свето Писмо постаје тек само зборник

алегорија, преносног смисла. За еволуционисте Христос као Спаситељ

света није неопходан. Сама еволуција задобија месијански карактер и зато

верујући научници већином постају пантеисти, представници оне религије

у којој Бог јесте све и Бог није ништа, где се сам космос замишља као

модалитет, истицање, излучење и оваплоћење Божанства.

За пантеисте Бог је безлична сила, неутрална у односу на добро и зло.

Ајнштајн је писао: "Бог и ђаво једнака су величина, само са различитим

ознакама: "+" и "-". То значи да су добро и зло црно-беле слике свега створе-

ног, да је то процес који настајући у недрима Божанства, потреса свет, као

ерупције вулкана. Пантеизам "се ослобађа" Бога - Личности, а то ствара

материјализовани ум научника.

Комунизам се такође наоружао дарвинизмом, као некаквом научном

базом за своје фантазмагоричне идеје о будућој "држави среће". Енгелс је

писао Дарвину: "Сматрам Вас својим савезником". Револуцији су потребне

жртве. Лењин је са њему својственим сарказмом говорио: "Револуција се не

изводи у белим рукавицама", а дарвинизам, девалвирајући вредност

човековог живота, наводи на помисао да су те жртве оправдане. За

еволуцију моралност је слабост.

Ако задрхти војник са копљем у руци, супарник ће га

потући. "Морална је само сила као право на живот", уче еволуционисти, -

"морално је само оно што служи ствари револуције" - парафразирају те

речи идеолози марксизма, борбени унуци Маркса. "За ствар револуције

готови смо да ступимо у савез чак и са ђаволом, па и са његовом бабом" -

отворено је рекао један од њих. У том случају ђаво је такође моралан, и

мада он и није пуританац, ипак дан и ноћ ради за еволуцију.

Понекад су Дарвина у шали приказивали са човечијим лицем и

косматим трупом мајмуна, али било би верније насликати га са трупом

човека и главом звери. Када беседите са умиљатом девојком или слушате

предавања професора-ерудите, знајте да имате задовољство да општите

са њима само зато што је предак те девојке имао оштрије канџе за напад

него његова сабраћа, као и густу длаку која га је штитила као панцир у боју,

а прапредак ученог професора имао масивне чељусти, којима је, као

жрвњем, млео кости својих непријатеља.

Дарвинизам је претворио човека од богоподобног бића у амебу, која

је у процесу еволуције обрастала новим телима. Савремени хуманисти


хоће да супротставе двојицу еволуциониста - Хитлера и Маркса, једног

другоме, као моралне антиподе. При том старају се да леш Хитлера не буде

подвргнут ни обдукцији ни поновном сахрањивању. Око тог сатанисте

створила се некаква тајанствена завера ћутања као да су у његов гроб

забили глогов колац. Али истовремено са овим кадкад је могуће чути да је

тај човек у личном животу био "романтичар и песник нордијске расе", а у

политици "сулуди витез који је живео у свету окултних привиђења и хтео

да својим мачем разбије стену", да је смрт Хитлера - последњи акорд

"песме о Нибелунзима".

Што се тиче Маркса, њега покушавају да издају за

племенитог хуманисту, заштитника права човечанства, за кога је

драгоценије од свега било достојанство личности. Лидер америчких

психолога XX века, Фром, настоји да докаже да је "добри" Маркс, изродио

лошу децу и постао деда злочиначких унука. Фром

сентименталним тоновима описује сцене из личног живота Маркса. Но

зашто, у том случају, не сматрати "добрим хуманистима" џелате

Освјенћима који су увече, окончавши свој "тежак посао", свирали на

виолини и забављали се са својом децом у породичном кругу, као нежни

роди-тељи?

Марксизам је детерминизовао човека, лишио га слободне воље,

учинио га продуктом друштвених сила, некаквим хомункулусом у

економској епрувети. Марксов "Капитал" је емоционална књига, написана

на таласу протеста. Она је прожета духом гордости и непомирљивог

непријатељства. Језик Маркса није логика философа, није фактологија

научника, него су то пророчка предсказања жреца који се надноси над

гомилом. То је надмени језик онога који не уме да слуша, не трпи приговор

и односи се према својим опоненти-ма са презиром и сарказмом.

Карактеристично је да су се Маркс и Енгелс у својим младалачким

литерарним покушајима обраћали сатани као живом бићу, а уметност је

куд и камо већа интима човекове душе него философија.

Главно место у марксизму заузима учење о будућности човечанства

које има сличности са хилијастичким јудејским апокрифом Варуха, али је

оно у супротности са "Апокалипсисом" светог Јована Богослова. Историја

је поцепала у парампарчад књиговодствени прорачун Маркса, али се дух

непријатељства, борбе, супротстављања оваплотио у пламен револуције.

Марксизам је сместио личност човека у његов сопствени желудац.

Човек постаје детаљ безличне друштвене машине, била то класа, сталеж

или држава. Маркс је створио мит о комунистичком Елдораду, где ће

улице бити поплочане златом, а Фром и други хуманисти стварају мит о


самом Марксу, по свој прилици зато што прилично застарело оружје још

може сасвим добро доћи у борби са хришћанством.

***

Сада треба да се осврнемо на тако изузетно важан фактор у животу

човечанства, какав је уметност, где помоћу символа и имитације уметник

ствара фантастични свет - царство измишљотина, у које човек треба да се

уведе, условно га прихватајући за реалност.

Не говоримо о историјско-документарним хроникама, о

етнографским приказима и томе слично, што у знатној мери спада

у област науке. Говоримо о уметности која ствара измишљену историју

која претендује на веродостојност, чије је средство изражавања

емоционална представа, у којој је сједињено типично и индивидуално, где

писац као режисер глумцима господари животом својих хероја, сачињава

сижее и ситуације као фон за изражавање њихо-вих духовних суштина.

Таква књижевност захтева укљученост, њен циљ је да се изазове

емоционално садоживљавање. Што је оно дубље и интензивније, тиме се

више цени таленат писца.

Често говоре: "То је заносна књига". Заиста, књига обузима свест

човека и преноси га у непостојећи свет. Књижевност отупљује у човеку

чуло реалности, она не учи животу већ развија занесењаштво и

маштарење, пружа могућност да се оде из стварности у неку

замишљену реалност. Уметност чини душу човека пластичнијом, али

путем повећања њене поводљивости.

Читање уметничке књижевности такође је одређени вид

стваралаштва. Читалац као да се преображава у књижевне ликове. Он се

преноси у њихов духовни свет, преживљава њихова осећања и страсти.

Прелиставајући странице књиге, он постаје час дете, час старац, сад

убица, сад детектив, затим цар, па слуга. Али није сасвим безазлена

пловидба по океану измишљотина. Кроз срце човеково пролазе страстни

ликови, они га трују као фини отров сакупљен од јарких цветова који

задивљују свет.

У нама живи грех. Ми смо већ покварени урођеним пороцима

и само постојаним напором воље човек може да уз помоћ Божију

обуздава и контролише овај грех.

Принцип аскезе је борити се са страстним ликовима и представама.

Световна књижевност, напротив, негује ликове придајући им спољашњу

привлачност, ругобу називајући лепотом. Читати световну књижевност,

значи добровољно предати своје срце у власт страсти, као што добровољно,


а затим по навици, узимају наркотик. Читајући уметничку књижевност,

човек губи своју личност и живи емоционалним животом других људи.

Страсти, то су боје којима уметник слика своја платна, а свет говори:

погледајте како је лепо!

Такви до сржи развратни људи као што су Гете, Бајрон,

проглашавају се за "цвет" човечанства, а њихова демонска писанија за узор

прелепог. Руку на срце, може ли се рећи да је међу познатим

писцима више честитих и скромних људи него развратних и порочних, који

у пороку траже надахнуће? Колико је ту изопаченика, душевних

болесника, психопата, који себе сматрају признатим или

непризнатим генијима! Није случајно што се њихова средина назива

боемијом - блатњавом баруштином. Али баш ове људе свет, који је

заборавио Бога, назива "носиоцима духовности"!

Обично говоре да је значајно дело написано у наступу надахнућа, али

нико, међутим, није размишљао какав је узрок тог надахнућа. Многи

песници отворено су тврдили: "Осећам како ме нека непозната сила

осењује и да неко пише мојим пером". То надахнуће је уствари демонско

стање медијума. Александар Блок, обраћајући се свом демону кога је

називао "музом" надахнућа, говори: "Има у напевима твојим скривеним

пропасти кобна зловест, поругања завета свештених... и таква сила што ме

мами да ширим гласине да си (ти) ангеле низводила покоравајући их својом

лепотом").

Подсмех сатане све више избија на видело у световној уметности. Док

су се у древна времена величала јунаштва која су такође била заснована на

гордости и, по речима блаженог Августина, била не друго до "блистави

пороци", то је потом уметност са сваким столећем постојала све отворенија

апологија порока. Преко световне књижевности човек мислено врши све

видове греха, губи стид пред самим собом и можда, тек с времена на време,

придржава се спољашње пристојности.

Господ је рекао: "Очисти унутрашње и тада ће спољашње постати

чисто" (уп: Мт. 23,26). Световна уметност прља унутрашње, а спољашње

постаје маска.

Сав дуготрајни период романтизма у књижевности јесте култ страсти,

жеља да се религија сазда не на љубави него на заљубљености, да се тамне

склоности душе представе као нешто свештено, да се баналност застре

велом тајне. Сменивши романтизам, натурализам је већ култ плоти и крви,

светковина и радост при помисли да си само честица прашине. Али

описивање свињца мора пре или после да дотужи, и зато натурализам

смењује декаденца.


Декадент припрема од истих они страсти пикантна јела. Овде је култ

распадајуће лешине, овде се човек практично поистовећује са демоном.

Још једна важна чињеница: за световну књижевност Бог је

неинтересантан лик. У романтизму на Његово место постављен је предмет

љубави, некакав идеал, коме се придају иреална својства. У натурализму,

земља која образује форме поново се претвара у гробни прах, за

натурализам божанство је сам човек. У декаденцији место Бога заузео је

ђаво. Романтизам је у односу на Бога - лопов, он хоће да сазерцава

божанску славу у личности човека. Натурализам неће да зна ништа о

Богу, он презире и мрзи саму идеју Божанства.Декадентство се поклања

сатани као Богу. И, напокон, егзистенцијализам сматра и Бога и ђавола и

сав видљиви свет тек само представама, стањима и процесима који се

дешавају у души човека. Ничег нема осим пустоши и бездана, као да говори

он, а то што изгледа да постоји, само је вечно пулсирајућа безумна мисао

самог човека, која блуди по његовој сопственој души - огромној, безданој и

хладној, као међузвездано пространство.

Што се тиче надреализма, то је апокалипса коју су написали пророци

сатане, демонизација човека, култ метафизичког ужаса, предосећање

наступајуће катастрофе. Ту је човечанство које је оставило Бога, штавише,

које је омрзнуло Бога од свег срца и објавило Му рат. Настаје трагични

распад човекове личности. Човек више не бежи из света у своју болесну

душу, него у њему, том свету осуђеном на пропаст и потресеном безумљем,

тражи заборав.

Надреализам је област иза огледала декаденције, где се ђаво већ више

не крије у складиштима човекове душе, као иза позоришне завесе, већ

излази у својем обличју на сцену светске историје.

Егзистенцијализам и надреализам нису никли на пустом месту. Они су

један од завршних спратова здања културе, које су изградила претходна

покољења. Демонски импулс био је положен већ у темељ тог здања, али

раније се могло видети само на земљу бачено семе и млади изданци, а

сада је на стабљикама процветало ноћно цвеће зла.

Надреализамјезаконити "син" и наследник својих предака али у исто

време то је бунт деце против очева. Док су пређашњи књи-жевни жанрови

представљали страсти као извор среће и радости, као квинтесенцију

човековог живота и брижљиво наносили козметику на лице распадајућег

леша ("Смрт" Бодлера) то је надреализам одлучно прогласио

најодвратније за најлепше. Причају да су у нацистичким логорима

осуђенике на смрт водили на место казне уз звуке танга, који су називали

"Танго смрти". Надреализам је плес смрти у којем се трза човечанство у

агонији. Вероватно да ће се следећа етапа уметности мало чиме


разликовати од крикова гадаринских бесомучника, који су ударали главом

о камење да ублаже унутрашњи бол, и живели у гробницама, погребним

пећинама где су полагали покојнике. Карактеристично је да ђаволом

опседнуте привлачи нечистота, трулеж и распадање, зато што је ђаво дух

смрти.

Рећи ће нам како постоје класична књижевност, сликарство и музика

које се могу супротставити хаосу савремене антикултуре, тако што човек

има избор и алтернативу. Али чиме је прожета та уметност? Такође

душевним страстима. Она одводи човека од Бога, и испуњава његов ум

представама земаљског. Чему је посвећено световно сликарство? Лепоти

без Бога.

Шта побуђује у души музика највећих композитора? Сањалаштво и

занесеност, страстна душевна стања или незнабожачку опијеност овим

светом. Свети Јован Кронштатски је писао: "Мисао о земаљском оземљује

саму душу", а световна књижевност са својим јарким, страстним

ликовима личи на грумење земље, којим душа, као гробар, покопава свој

дух.

Уметност нагони око душе да гледа или на земљу или у илузорни свет

фантазије, налик на пловеће облаке који сваки час мењају своју форму.

За запрљане очи душе духовно небо је затворено. Што се

тиче сликарства, ту је слика још дубље него реч спојена са страстима. Још

је Св. Јован Златоусти писао о томе да је било људи који су се заљубљивали

у слике и статуе. На слици имитација живота је упадљивија него у речи.

Она зачас, кроз поглед погађа човечије срце. Световна уметност увек носи

незнабожачки карактер са широким спектром култова од космофилије до

култа чулних страсти, а од ње-га до отворене демонофилије.

Античка трагедија је први акорд уметности који смо

зачули. Надреализам је један од његових последњих акорда. Али сама

симфонија је јединствена.

Може ли човек занет уметношћу да се моли чисто? Не! Његова

молитва биће налик на поточић који ишчезава на путу, нестаје у песку.

Буру помисли, фатазмагорију ликова, карневал слика које душа памти,

ђаво, као своју војску изводи из дубине подсвести човека, да би опустошио

његову молитву. У срцу таквог човека нема места за молитву, оно је

предато другим осећањима. Његов ум није способан да проникне у смисао

молитвених речи, он је окружен тамним ројем помисли. Његова молитва

личи на кућу од песка, која се расипа под рукама.

Наша интелигенција је и малорелигиозна баш зато што се лишила

способности да се моли. Она може само да расуђује и замишља, тј. налази

се у области душе, а не духа.


Постоји још једна подврста надреализма, или тачније,

његов претходник - кубизам. Ту је - жеља да се престане бити човек, да се

претвори у конструкцију сличну машини. Још су антички

философи сматрали да су четвороугао и коцка символи материјалности,

атома земље. Кубизам је и ужас пред цивилизацијом, која претвара човека

у железну звер, а и тајни нагон ка том царству смрти од камена и метала,

сличан љубави безвољног роба према свом суровом господару.

Могу приговорити да, макако људи били страстни и развратни, ипак

се у њиховој души крије чежња за истином и немогуће је да столећима у

светској књижевности није било створено макар и неколико ликова

хришћанских подвижника који би нас могли надахнути за сав духовни

живот самоодрицања, као и да хришћанин од световне књижевности не

може добити, као из руде, зрнца злата. Ипак, како смо рекли, књижевност

ничему не учи. Она индукује страсти које постоје у нашој души, оживљава

пороке који леже на дну срца, као подводно чудовиште, она распаљује

уобразиљу, погружава у свет маштања, али никаква реална знања не даје.

Не може се сачинити лик светитеља на основу својих приземних представа

и не-чистих емоција, не може световни писац да проникне у

унутрашњи свет подвижника помоћу интуиције: душевно никада не

поима ду-ховно. То ће бити лаж о светом.

Чак и такви ствараоци књижевности као Данте, Тасо, Достојевски,

Толстој и други, који су умели да дубоко разоткрију свет човека на нивоу

његове душе, када се радило о хришћанским подвижницима,

приземљивали су их или их претварали у некакве јалове, бесплотне сени,

или су их нагонила да се појављују на страницама својих књига као

морализатори на сцени. Чак и у карикатурама Анатола Франса понекад се

испољавало боље разумевање недоступних тајни духа него код такозваних

хришћанских писаца - моралиста.

Стога, изводећи закључак рецимо: у светској литератури могу се

разликовати разни степени и нивои концентрације демонизма,

од скривених до бестидно огољених, али он овде нема алтернативе.

Споменимо и другу област човековог знања - науку. Може се учинити

чудним и парадоксалним зближавање науке и демонизма. Атеисти су

стално галамили о томе да се наука супротставља мрачњаштву. Већина

верујућих сматра да је наука неутрална према религији, да се она заснива

на материјалним појавама.

Изучава њихово међусобно деловање, истражује законитости, открива

законе које је Творац дао, и зато, налазећи сврсисходност свега створеног од

космоса до атома, може сасвим објективно да доведе човека до вере у Бога.

Али ми не говоримо о вери - "и ђаволи верују и дрхте" (Јак. 2,19). Овде је реч


о другом: о способности за богоопштење људи са аналитичким начином

мишљења.

Често људи науке, читајући религиозну литературу, говоре: "Можда

је то што је написано и правилно, али сама методологија је погрешна",

мада, у ствари јединствена методологија у науци не постоји: сваки значајни

теоретичар науке ствара своју, а велика открића обично руше

методологију. Научна открића већином нису логична него парадоксална. И

поред тога задржаћемо се на главном принципу науке - ићи од

појединачног ка општем, градити сликовити модел општег и никада не

доћи до целине. Религија, напротив, показује духовне реалности у њиховој

целовитости, а не у аналитичкој рашчлањености, она иде од општег ка

појединачном.

Научницима, како онима који верују припадајући различитим

конфеси-јама, тако и агностицима, религиозно Откривење чиниће се као

на-рушење методологије, а чудо као непотребна дисонанца у математички

тачној слици свега сазданог. Зато ће се они старати да снизе ниво

Откривења до могућности логичке анализе а чудо да објасне природним

узроцима.

Умом који се обрће у свету коначног међу узрочно-последичним

везама тешко је поверовати у Бога као у живу Личност. И личност ће

сматрати за живу организацију, тј. ограниченост. Због тога аналитички ум

олако нагиње на страну деизма или пантеизма. Тамо место Бога заузима

космос, у једном случају као механизам, у другом као модификација

Божанства. Пример научника који покушава да богословствује је

свештеник Павле Флоренски или архиепископ Симферопољски Лука

(Војино-Јасенецки). (на овом месту би желели да се оградимо од става

архимандрита Карелина, из простог разлога што је архиепископ Лука

канонизован. Мада, из историје Цркве се може видети да су и велики духови

Вере Православне међусобно понекад имали неслагања у односу на узјамне

ставове и мишљења. Један од примера су и Свети Епифаније и Јован

Златоусти. - примедба уредништва Православног Одговора.)

Њихова мисао стално тражи материјални субстрат, о који би могла да

се опире. Уместо полета вере - поштапање доказима, покушај да се створе

услови у којима би било могуће извести и поновити духовни опит као

научни експеримент. И управо зато код појединих свештенослужитеља

постоји необично интересовање за спиритизам и парапсихологију.

Други пример је протојереј Сергије Булгаков, философ, који је такође

покушавао али никако није био у стању да постане правословни богослов.

Он више не тражи ослонац у материјалном субстрату него у формалној

логици, и због тога ствара или понавља платонско-гностички систем, који


може бити сагледан само очима разума и подвргнут анализи. Овде је све,

Бог и створени свет, Божански план и Промисао, стрпано у предео разума,

овде је све утврђено и у исто време све бездушно и плитко.

Религија води од унутрашњег ка спољашњем. Наука и окултизам - од

спољашњег ка унутрашњем, од форме ка супстанци. Лако је веровати у

Бога и у исто време "отарасити" Га се преко деизма, закључивши да се Бог,

након што је оградио свет законима, сакрио од њега, као отац који је,

давши наследство сину рекао: "Сада немам с тобом више посла, живи сам

како хоћеш", или прекр пантеизма, објављујући да је Бог - све, и да је Бог -

ништа.

Научник увек хоће да пронађе и установи законе за Онога Који је

изнад сваког закона. За њега је религиозни опит сличан научном

експерименту, хемијском процесу који настаје у реторти са реактивима.

Карактеристично је да се Мефистофел јавља Фаусту први пут не на гори

Броукен, где тамни духови празнују шабат, него у научној лабораторији, где

ученик Фауста Вагнер хоће да помоћу жи-виних једињења створи у

епрувети живог човека. Појавивши се у лабораторији, Мефистофел затим

следи Фауста као сенка све до његовог гроба. То је дух сумње, дух порицања,

дух богоборства, који обећава човеку рај на земљи, а захтева да се то плати

душом.

***

Као још једно средство демонизације човечанства у свим историјским

периодима служило је позориште. Позориште - то су згуснуте страсти,

поље духовних лажи које захвата гледаоце као лепљива биљка инсекте

који се у потрази за нектаром спуштају на ње-не смртоносне цветове.

У позоришту је сабрано све оно најнегативније што се већ налази у

свакој врсти уметности. У сликарству, музици и књижевности као носиоци

страсти служе слика, скала звукова, реч, тј. посредни символ, а у

позоришту живи човек који одашиље у гледалиште таласе својих греховних

осећања и доживљаја. Сама уметност глумца је вештина уносити се у други,

туђи живот и учинити га својим животом, улазити у непостојећи лик и

поистоветити га са собом, стављати на себе маску и њоме заменити

сопствено лице. Позоришни уметник је Протеј који стално мења свој

облик. Зато је уметност позоришног глумца уметност убијања личности у

себи, уметност мењања боја као што их мења камелеон, умешност

мењањаформи слично води коју пресипају у разне судове.

На позорници је немогуће изразити душевно стање, јер се истина не да

одглумити. Позорница је концентровано поље страсти: што је интензивније


и живље изражена страст, тим дубље она продире у срце гледалаца, тим их

јаче увлачи у свет фантазије и иреалности.

На позорници глумац оживљава све постојеће човекове страсти. У

њему се оне показују са таквом силином да гледалиште често скоро

физички осећа њихов дах. Глумац као маг призива страст из своје

подсвести као заклињач који говори демону: "дођи", и овај долази, "отиди",

и овај ишчезава. Тренинг позоришног уметника има врло велику сличност

са окултним вежбама јогина.

И јогин и позоришни уметник уздају се у моћ уобразиље, уче се да

замишљају упадљиве слике, да живе у њиховом илузорном свету, да верују у

њихову реалност - као да се растварају у њима. Позоришна сцена и астрал

окултизма јесу подручје страстних емоција које у источњачком окултизму

добијају персонификовану форму.

У многобожачким култовима храм и позориште представљали су

један јединствени архитектонски комплекс. Највеће позориште у Риму,

које је саградио Помпеј, било је смештено у подножју храма Венере, а

степенице тога храма служиле су гледаоцима као клупе. На позорници

античког театра богови су се појављивали као јунаци не само трагедије

него и комедије. И најдревније мистерије такође су представљале

театрализоване представе са учешћем злих и добрих божанстава. Само

овде више није било гледалаца: у драмске чинове мистерије били су

укључени сви присутни. Слично томе и у Хиндустану у многим храмовима

ритуали су се одржавали као представе са учешћем професионалних

глумаца и плесачица. За време тих ритуала често су се употребљавале

маске не само богова и хероја, него и чудовишта.

Свети Оци су писали да се демони хране човековим страстима као

вампири крвљу. Зато позориште има свој окултни аспект, своју окултну

позадину. Карактеристично је да се по правилима древне Цркве, није

допуштало крштење сачинитеља идола, блудница и глумаца. Они који су се

бавили тим "занатима" после крштења одлучивани су од причешћа и

молитвеног општења. Било је још и правило да будући свештеник не може

да узме за жену позоришну глумицу макар она била и девојка, јер је

немогуће сачувати унутрашњу чистоту играјући улогу Клеопатре или

Месалине. Када савремени либерали називају позориште "храмом

уметности" онда се намеће питање: а кога то они подразумевају под

храмовним играчицама?

Још је једна сличност између јоге и тренинга позоришних уметника -

умеће претварања у замишљени лик. Јогини саветују човеку да сачини за

себе друго "ја" - идеалног двојника као живу личност, са којом би човек хтео

да замени место. При том они истичу да реч "идеални" означава пожељни


за човека, а не потчињен посебним моралним принципима, иначе тај

замишљени лик неће бити жив. Затим, путем медитација, како мислених

тако и емоционалних, човек треба да поистовети себе са двојником,

фактички изгубивши осећај свог реалног "ја". Такође је и за позоришног

глумца неоп-ходно да се уживљава у лик свога јунака док не осети

ишчезавање сопствене личности.

У јоги се практикује вежбање управљено на опуштање мишића тела,

релаксацију. Јогини то називају "асаном мртваца". Сличне вежбе за

опуштање уводе се и у тренинг позоришних глумаца. Изузетан значај у јоги

имају вежбе за развијање концентрације пажње, способности да се дуго

времена усредсређује на било који облик или реч, одвлачећи мисао од свега

осталог. Сличне вежбе присутне су у системима свих великих режисера.

Свети Оци су говорили да су сапутници човечијих страсти демони тих

страсти. И да су зато многа места засићена, буквално заражена страшним

духовним отровом, као да сами зидови памте оно што се дешавало међу

њима, натопљени задахом лагавог труљења који су испуштале душе

њихових житеља. Ако већ позориште називају "храмом уметности", тим

пре се може рећи да је то школа уметности лажи, која се преобратила, у

суштини, у култ. Прва заповест хришћанске аскетике је - чувати своје срце.

Позориште, напротив, отвара срце за све страсти.

Врлина се не може приказати на сцени. Хришћанске врлине се не

показују пред светом, већ, напротив, скривају се. Уосталом, позориште се,

са ретким изузетком, и не бави моралисањем. Оно се скоро увек, тајно или

јавно подсмева светињи и ономе што се у Хришћанству уобичајено назива

целомудреношћу. Међутим, постоји и друга опасност: да позориште учи

човека да глуми у животу као на сцени, да се показује онаквим какав није у

стварности, да лаже и претвара се.

У свим револуцијама позориште је играло прилично злокобну улогу. У

најмању руку, симпатије већине позоришних уметника, по правилу, биле

су на страни револуције. У суштини, главни импулс позоришта постало је

рушење хришћанског морала.

После револуције позоришту су били предати на оскврњење многи

храмови, и глумци су без икакве гриже савести играли у олтару као на

сцени. У сваком случају још нисмо чули да су водећи глумци одлучно

протестовали против таквог светогрђа. Сви смо ми били сведоци како су се

они енергично бранили када су их, последњих година, као незване госте,

исељавали из храмова, преправљених у позоришта и циркусе.

У време Француске Револуције за државну религију био је проглашен

култ разума, позван да заузме место прогоњеног Хришћанства. И овде се

револуционари нису обратили за помоћ философима, него позоришним


уметницима. За оличење разума, за богињу новог култа била је свечано

проглашена једна од оперетских артисткиња Париза. Лакрдијашки

карневал, брижљиво увежбан од њених колега, разиграо се по улицама

француске престонице. Нагу глумицу као статуу многобожачке богиње

унели су на рукама у Катедралу Париске Богоматере. Та поворка била је

праћена шаљивим представама и фриволним песмама, у којима су

исмеване хришћанске Свете Тајне.

Затим су глумицу посадили на олтарски престо Катедрале, као на

трон, а чланови Конвента су је поздрављали настављајући богохулну

лакрдијашку представу. Позоришна боемија Париза била је усхићена...

Морамо споменути и тако одвратне појаве у савременом позоришту и

кинематографији, као што су представе, филмови и балети о ... Христу.

Крајња граница цинизма јесте приказивати Христа како плеше. Глумити

Христа може само богохулни безбожник или параноик - визионар.

Ваља се подсетити да је први који је хтео да игра улогу Бога био сатана.

Позориште одгаја особени менталитет. Сам живот се ту прихвата као

игра на сцени, а као мудрост се сматра умеће да се никада не буде оно што

си сам собом. А ово је тим страшније у наше дане када су канали

телевизијских емисија претворили у гледаоце и учеснике позоришних

представа малтене сво човечанство.

Данас у ближњем све јасније видимо глумца, а у узајамним односима

људи - прорачунату игру, као да живимо под кровом огромног театра. Лаж

је постала универзални грех наших дана. Она продире у све друштвене

структуре, блиске људе чини туђим.

У последње време ушао је у моду термин "ноосфера". Ми нисмо

присталице те хипотезе, но ако се послужимо њоме, може се рећи да се

ноосфера катастрофално изрођава у "плутосферу".[1]

***

Хтели бисмо да укажемо и на још једну "диверзију" ђавола: његов

план да подрије Православље изнутра.

Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-

истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то

разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих,

обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време

особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи

укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера

област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису

схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време,


http://pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/skriveni_demonizam_savremenosti.htm

већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао,

где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају

већ као реч, емоција и императив за деловање.

За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и

страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе.

Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се

увећава.

Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за

наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним

академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и

изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања)

и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у

друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из

дубине ћутања на периферију човековог језика.

Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: "Ко се

истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да

се моли". Религија чистог разума је породила схоластику, религија

пуких емоција - адогматски пијетизам, религија чисте воље - плитки

морализам. Сва та три вида "религиозне аналитике" постала су духовни

сурогат.

Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања,

храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и

аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу

подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема

и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.

Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у

духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при

манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају

кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој

вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су

форму дијалога између предавача и њихових ученика."

Где ћемо данас тражити истину?", питао је свој аудиторијум у почетку

лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект

религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских

богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ

синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.

Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до

замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина -

подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи

коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије


Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари

Истока, као да су били очарани тим интелектуалним "богатством", стали да

потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у

богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.

Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства.

Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије.

При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од

другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о

својствима Бога постала је сувопарна и хладна.

Тамо није било Бога "Ко-ји", тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је

заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на

делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и

атрибута, сума која одговара на питање "шта". Лекције су држане више не

као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у

византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање

схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном

плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога:

да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи

адекватан одговор.

Византијско образовање поучавало је у првом реду православном

начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било

целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе

Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив

"Сума теологије".

По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања

схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније

последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту

замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у

духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући

на световну научност.

До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије

попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима

тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе

што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције,

чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да

буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација

духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир

традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем

тамних сила.


Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца,

нашао се без Бога.

Слобода


Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих речи за нас јесте

- слобода.

Шта је слобода? Како дефинисати овај сасвим непознати појам? Шта

побуђује човека да тежи ка слободи и шта он подразумева под том речју?

Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од

унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо

инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у

спољашњем свету реализује своје "ја". Али наши интелектуални планови су

непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним

представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а

чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше

душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако

даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која

представља потпуни живот по себи. А шта ми можемо да реализујемо? Какву

"звер" треба да пустимо на слободу?

Они који говоре о слободи заборављају да је за слободу

потребна одређена култура. Пре свега, умеће да се уважава човек, без кога је

и немогуће волети га. Али да бисмо уважавали другу личност потребно је да

постанемо свесни самих себе као личности, то јест да развијемо у себи морално

начело. То није школски задатак који се може решити као научена лекција,

то је непрекидна тешка борба са самим собом, са нашим поремећеним

стањем. Слобода је тријумф победе у духовној борби. Без тога слобода ће бити

ругање циника или кежење зверских очњака насилника. Људи не разумеју

зашто се налазе у стању најсрамнијег ропства, од кога не могу да ослободе

никакве спољашње формације или либералне реформе. Човек је роб својих

страсти управо зато што му страсти нису блиске, нису његове, већ су свагда туђе

духу. То су паразити који су продрли у душу и исисавају из ње животну снагу. А

човекпоистовећује страсти са својом душом и са самим собом и настоји

да створи услове да се те страсти слободно и лако задовољавају и да их друштво не

схвата као нешто ниско, него као уобичајену форму живота.

Савремени либерализам под слободом разуме оправдање

страсти. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и

саме изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Ова


патологија такође захтева слободу и због тога либерализам мора да дође до

сведозвољености, и не само да је прогласи, него да је и оправда. Свако од нас је

искусио на себи јарам страсти које, као ланци, окивају човека. Какви су напори

потребни да би им човек одолео! Али, авај, не догађа се тако често да их

победи!

Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека

да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега

уложен - образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем

искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто - како победа над

страстима даје души некакву унутрашњу слободу.

Духовни живот шири човеково срце и даје му могућност да увиди какав

треба да буде, и да доживи, макар и донекле, то осећање мира и слободе. У

речима "слуга Христов" почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога.

Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство

и јарам, али Господ је рекао: "Јарам је мој благ". То ропство је откупљење из

ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе - усиновљење.

Страсти су туђе души, а заповести су јој блиске.

Телесном човеку мучна је и бесмислена заповест да се опрашта своме

непријатељу - несавесном преваранту, клеветнику или, што је нарочито

болно, пријатељу који га је изневерио. Но ако победи себе и опрости од срца, а

не врхом брбљивог језика, онда ће можда осетити, чак и неочекивано за себе,

радост или нарочити мир у срцу, као да је нестао таман густи облак који је

прекривао његову душу и он угледао светлост.

Страсти се чине нашим, делом нашег срца. Када им удовољимо, тада

увиђамо да су нас обмануле и да су нам туђе. Заповести Јеванђеља чине нам се

удаљеним од реалног живота, готово неиспуњивим, али ако се потрудимо да

их држимо, онда ћемо осетити како наше срце оживљава.

Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и

зато је слобода - у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у

Богу човек налази себе и постаје оно што јесте.

Христос је идеал човека, али живи идеал који има божанску силу. Човек је

толико слободан колико тежи да постане сличан Христу, да Му се уподоби

кроз стицање оне божанске светлости која се назива благодат.

Слобода је излазак из тварног, опредмећеног, несигурног, страсног

стања и причешће је божанским савршенствима. Киници, стоици и будисти,

који су тражили слободу, налазили су је у одрицању од самог постојања.

Киници - кроз ругање, стоици - кроз гордо презирање, будисти - кроз

умртвљење свих жеља. То је била слобода смрти. Хришћанима она звучи као

реквијем за слободу.


До какве слободе су могли да дсфу киници својим поругама и мајмунским

кревељењем? Слободу од чега? - Од поштовања према човеку? Слободу

свеопште гнусобе? Слободу да једе са свињама из истог корита? Слободу да се

узвишено достојанство човека - реч - главна разлика од животиња -

претвори у некакав смрадни звук који магарац испушта испод свог репа?

Али у том случају рођени идиот, који своје лице маже сопственим

фекалијама, превазилази Диогена јер је слободнији од моралних норми.

Слобода киника је слобода да се на тргу врши оно што се чини у тоалету, али

и овде они не могу да дођу до потпуне слободе. Њихов програм је да се

сруши традиција, дакле, ти "анархисти у бурету" нису слободни да поступају

етично. Када је Диоген оболео од грознице и уместо уобичајеног разметања,

ругања и спрдања пред гомилом, стао да дрхти и цвокоће зубима, тада је

схватио да његова душа зависи од тела, да уопште није слободна, и због тога

се, гневан на себе, обесио. Уопште цинизам је глумљење слободе, које

започиње екстравагантним испадима, а завршава се суморномбаналношћу.

Слобода стоика је безумље гордих који су осудили свет као

њих недостојан. Стоик зида кулу од слоноваче, затвара се у њу и кроз про-зор

равнодушним погледом гледа на гомилу, као са хриди на морске таласе.

Један од песника окарактерисао је ово стање речима: "Моја једина отаџбина

је моја пуста душа".

Стоик одважно трпи недаће зато што презире људе и живот. Он не

узвраћа на увреде јер сматра понижавајућим за себе да обраћа пажњу на

лавеж чопора паса. Он спокојноприхвата смрт зато што не воли живот, који

му се чини ништавним и празним. За стоике не постоји божанство. Призор

рђав као што је свет - сматрају они - није могао да наслика Велики Уметник.

Уместо Божанства они имају учење о вишим духовима, о логосима,

енергетским и семеним, који рађају ником потребан живот.

Епикурејска слобода је умеће уживања у малом. Епикур је гово-рио:

"Уживам у јечменој чорби", али принципи уживања и умерености неспојиви су

међусобно и зато епикурејство, засновано на тражењу уживања у свему, није

могло да се задовољи затвореничким еледовањем, већ се изродило у

хедонизам, у коме жеља одузима човеку слободу и чини га робом.

Будизам види слободу у ослобођењу од сваког психичког садржаја. То је

пре свега умртвљавање жеља. Будиста одвраћа мисао од свега спољашњег и

као да тоне у вакуум и зато удаљава мисао до унутрашњег - од обрћућег

точка своје свести, од калеидоскопа слика и идеја које ничу у његовој души.

Затим он умртвљује саму мисао и тоне у некакво безмислије, као у стање

својеврсног психичког бестежинског стања.

Нирвана, као коначно стање коме тежи будизам, јесте вештина стварања

психичког вакуума и гашења свести у њему, која као да нестаје у безданој


празнини. То је слобода од самога себе као индивидуе и личности, то је

слобода од космоса, то је блаженство смрти. Али празнина уопште није

духовни појам, већ више физички. Празнина је простор без садржаја и

мислено поље без енергије. Појмови божанства и нирване узајамно се

искључују, јер божанство је објект унутрашњег или спољашњег карактера, а

нирвана захтева испражњивање свести од било каквог објекта: психичког,

космичког или меоничког (нествореног).

Будиста као човек може да буде пантеиста или агностик, али будизам

као метод је атеистичан.

О револуционарној слободи нећемо говорити. Сувише добро се памте

крваве ране те слободе: насиља, изливи дивљачке суровости и бесмислено

уништавање најбољег дела народа. Револуционарна слобода обично се

претвара у деспотизам. Хтели бисмо да дотакнемо веома озбиљан проблем,

мада је писање о њему исто тако одвратно и непријатно као што је додирнути

гнојни чир. То је привидна слобода коју човек тражи у греху и у борби са

моралним начелима, и пре свега, са оном унутрашњом задржавајућом силом

која се назива савешћу.

Грех је унутрашња револуција против сопствене савести, жеља човека

да се одвоји од ње, да је осујети, угуши и погази. Порок нема граница, нити

дна на коме би се задржао. Стога је порочни живот потчињен страстима

пад у бездан. Пад демона је био лет надоле, а сваки грех у малом понавља

лажну слободу демона. То је полет пада у мрак и хаос. Слобода порока је

ослобађање од свога људског достојанства, као образа и подобија Божијег у

коме је истинска слобода. Сваки морални пад повлачи за собом пустошење

душе оптерећене материјалношћу коју човек осећа у свом телу. То је реално

бреме греха. Мисао човека постаје груба и духовно трома, свест -

опредмећена, воља - раслабљена, осећања - импулсивна и афективна.

Грех разара личност човека и као да га прикива за земљу. Грех постаје

навика, навика се претвара у господара, и човек мисли да је слободан да чини

све што хоће. У стварности он се претвара у јадног роба. Грех не само да

постварује човека, него га и мами у моралне поноре, недоступне другим

створењима на земљи, које бисмо назвали демоноуподобљењем. Човек који

се одао пороку испушта из себе неку невидиву нечистоту, а нарочито очи

човека, ти прозори душе. Прљавштина не само да прожима душевне

поре човека, него се у извесној мери преноси и на предмете који га

окружују: пребивалиште у коме се налази и одећу којом се одева. Стога

апостола Павле говори да се хришћанин гнушава чак и оскврњене хаљине.

Ми бисмо хтели да се задржимо на једној подврсти "слободе поро-ка" - на

говорењу срамотних речи (псовању) које загађују наше улице и домове као да

је негде пукао систем канализације и њен садржај се излива под наше ноге.


Говорење срамотних речи јесте покушај примитивних душа да се изједначе са

онима који су изнад њих, а, са друге стране, да унизе у себи сопствено духовно

достојанство које је у умећу да се уважава други човек. Треба истаћи да

говорење срамотних речи покушава да понизи оно што је човеку најсветије,

да га презре и окаља, те се због тога у ружној псовци често помиње име Бога,

а још чешће име мајке које је драго сваком човеку, осим правом олошу. То чак

није ни бујица нечистоте, него су то некакве фекалне масе које се као

бљувотина избацују из уста. Постоји вид душевног оболења при коме човек

маже своје лице сопственим нечистотама и једе их. Од таквог облика лудила

патио је писац Ги де Мопасан који је са књижевне нечистоте прешао на

фекалофагију.

Говорење срамотних речи нечим подсећа на ту душевну болест. Човек се

ослобађа осећања стида и у томе такође види слободу. Код неких хистерика у

периоду погоршања болести примећивао се симптом - жеља да се обнаже

пред другима. У извесним установама ти поступци су се претворили у

својеврсну уметност.

Псовач се у суштини такође обнажује пред свима, као да

говори: "Погледајте какав сам јунак, у мени није остало ни трунке стида".

У мистичком смислу говорење срамотних речи је облик призивања тамне силе.

Човек, опсовавши свим непристојним речима које су у наше доба непристојне,

извесно време осећа прилив енергије. То и јесте приближавање демона души

човека. После извесног времена у њему се јавља потреба да посредством

срамотних речи опет укључи себе у некакву електричну мрежу. Чак и кад у

близини нема људи које може да увреди, он самоме себи изговара наглас, као

да се обраћа сопственом носу, гадну псовку, чак и на неживе предмете, не

схватајући да је то формула призивања паклене силе. Реч је велики дар

Божији човеку, речју се човек разликује од других земаљских створења која

могу да опште међусобно само сигналима и знацима. Сам Христос је назван

Божанском Речју (Словом, Логосом), а сада човечију реч желе да повере

демону.

Велики дар је рађање новог живота, али човек је осрамотио овај дар

Божији у коме не само да настаје тело детета, него му се даје и душа. Он је

претворио рађање деце у повод за развратност, и зато је измислио средство

како да га претвори у голи секс који се постепено изрођава у патолошки

секс, а у том погледу човек се спустио испод животиње. Тајна зачећа

човековог живота претворила се у материјал за срамотне речи. То је слобода

цинизма и гушење своје сопствене савести. Али грех не чини човека срећним,

зато код људи развратних ипорочних на лицу видимо печат сталног немира и

неког глумљења, чак и у њиховом смеху осећа се нешто лажно и извештачено.


Душа грешника прожета је мраком, као соба у којој се налази мртвац,

покривена тамним материјалом.

Једину слободу открило нам је хришћанство, то је слобода да се буде у

хармонији са Богом, то је ослобођење душе од свега њој туђег - од страсти као

болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као

грчеви тела колебају и притискају ум.

Хришћанска слобода је заштита од демонских утицаја који, као

радиоактивни зраци, разарају душу човека, а ниво ове сатанске радијације све

време се стално повећава на земљи. Ту човека може да заштити

благодат Божија и зато се душа сећа јављања благодати као излаза у

највишу слободу. Ту је потчињавање двама колосалним чиниоцима - времену

и смрти. Ако су савладана ова два господара постојања који уништавају све

што припада човеку, а затим и човека, тада ће сам појам слободе бити

лишен реалног садржаја. Јер оно што ми имамо органски нам не припада, то

је само способност и могућност да контактирамо са одређеним лицима и

предметима. Али наша садашњост зачас се претвара у прошлост као што

мимоза од додира склапа своје латице.

Ако смрт не буде уништена, онда ће живот човека бити сличан путу

осуђеника према сопственим вешалима. Слобода се открива тамо где се

завршава време, а вечност се открива у вечном. Као што смо рекли, слобода

није само укидање унутрашње противречности и успостављање јединства

трију мерила у човеку. То је такође и, изнад свега, укљученост духа у највишу

слободу божанског постојања. Ово памти душа као творевина Бога, за тим

жуди дух - око душе окренуто ка вечности. У својим тајанственим дубинама

душа зна откуда је и ради чега постоји, и зато осећа шта јој је сродно а шта

туђе. Дух Свети је назван Утешитељем зато што се срце човека само у њему

успокојава.

Апостол Павле пише: "Купљени сте скупо; не будите робови људима".

То значи, пре свега - не бити роб свога "ега". Не бити роб тамних страсти.

Страсти - то нисмо ми, то је сенка демона која је пала на душу. То је мрачни

двојник духа. Слобода је само у Богу. Ово опитно знају хришћани.

Истинско покајање је рођење душе, а причешће је њено васкрсавање из

мртвих.

„Смрт грешника је љута“


У болници је умро старац. Дијагноза њеове болести била је слична суду

који је изрекао смртну казну. Његово име је било познато целом свету, али


никаква људска сила га није могла спасити. Једина помоћ коју су му његове

колеге, лекари, могли указати – била је да се убризга доза морфијума у вену,

од које се он већ не би могао пробудити. Али, у то време, доктори, такође

атеисти, подсвесно су схватили да живот и смрт припадају одлуци Божијој,

а не решењу људи, стога им је остало само да беспомоћно гледају ухваћеног

у агонији. Пацијент је имао канцер вилице и језика.

Овај старац, скоро поменут у виду поштеног рабина, цео живот се

занимао доказивањем тога, да је човек само свесексуална природа, да су

религија, култура и искуство само контроле над његовим гениталијама, да је

љубав родитеља и деце једних према другим – подсвесна жеља за

родоскрнављењем (инцестом).

У његовим академским лекцијама и научним делима, налазио се скуп

богохуљења и презира према човеку. Као да је сакупио сав талог зла и греха,

које је човечанство створило од времена његовог постојања и то назвао

„науком“. Свет је био спреман да прими ово учење. Људи, далеки од

питања психијатрије, жудно су читали његове књиге, јер су у њима налазили

апологију (одбрану) демонизма и сопственог греха. То учење није био

разлог моралне катастрофе човечанства, али је довео до врења зла, донетим

у декадентну културу 20. века.

Немачки философ Шпенглер, написао је књигу „Залазак Европе“. Ако

би могли насликати слику под таквим називом, онда би један од главних

ликова нa њој био и тај старац који је умирао од канцера језика. Он као да је

постао „духовни отац“ науке 20. века о човеку. Постао је следбеник

ђаволског суда сексуалне звери. Вероватно претпостављате име пацијента –

то је Сигмунд Фројд.

Ако је култура два претходна века била „фаустовска“ култура, када је

човек одбацио вечност ради измичућих магновења, које не може да

заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ културом –

тим ругањем свему светом, које се још чувало у човеку. Човек је изгубљен;

главно у животу – је прожето са два снажна инстинкта – секса и убиства –

савест, у коју је човек погружен, као у првобитни хаос.

Фројд већ не може да говори; он објашњава покретима палчевима,

језика изједеног болешћу, као црвима. Говоре да је највећи ужас – видети

себе у гробу. Он сeбе виде као већ распадајућег мртваца. Метастазе рака су

већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују

гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око

себе шири неподношљиви смрад.

Око Фројда нема рођака, нико му не може прићи због смрада, који као

да се шири из гроба. Фројдово лице прекривају комарци, које привлачи

сладуњави мирис гноја – он се не може одбранити од њих. Тада се његово


лице прекрива као прекривачем газе. Изгледа да се због смрада и сатана

суздржава да му приђе, да би узео са собом његову душу.

Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада

одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био

последњи удар за Фројда: остао је сам, сам са собом, односно са оним што је

остало од њега. Увек се бојао смрти, али је сада немо звао својим очима.

Говоре да је повишена доза морфијума ставила тачку у историји његове

болести.

Фројд – то је један од злокобних симбола нашег времена. Његова смрт

је такође симболична: она као да оличава труљење те културе, која је

грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај

смрад гнојавог трупла, има име „разврат“. Али он је већ почео да трује,

попут гангренозних чирева, свих пет континената.

Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника,

претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је

изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих. Али и сама

смрт Фројда – то је симболичко значење, ми би рекли пророчанство о томе,

какав крај може очекивати човечанство.

Трагични век


Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо

последњем чину светске трагедије. Човечанство је током своје историје увек

представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад

изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и да прелази уагонију.

Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и

катаклизме, стиле се утисак да се земља уморила од људи и жели да их

забци као инсекте са свог тела. Не само Хришћани, већ и људи других

религија, па и неверујући осећају знаке краја који се ближи.

Чини нам се да је главни знак апокалипсе оскудица љубави и духовна

дегенерација човечанства. Грех је увек постојао. Први син првог човека је из

зависти убио свог брата (в. 1 Мојс. 4:1-8). Од тада крвава киша пада на земљу

седам хиљада година.

Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава

другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује

његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли.

Данас је човек унутрашње изолован од других. Душа као да му се

скаменила, срце се сузило и не може да прихвати другог човека. Штавише,


човек види у другом исто тако туђе и према њему равнодушно биће. Грех је

постојао увек, али је поред греха постојало и добро; грех је остао какав је

био, само је попримио бестидније форме и престао да се крије. Он постаје

све циничнији, а добро катастрофално нестаје.

Човек не само што је изгубио ближњег, већ је уједно изгубио и себе

самог. Он је угасио свој дух, оскрнавио је своју душу, поистоветио се с

парчетом меса. Потчинио је самог себе ниским страстима и постао је жртва

страшне самообмане. Данашњи људи, без обзира да ли су сиромашни или

богати, подједнако су несрећни. Само можда богаташ има више времена и

средстава да разврати и унакази самог себе, да се наруга образу Божијем

који му је дат. Живот без љубави постаје монотон и незанимљив.

Штавише, данас човек често чак ни не схвата шта значи реч „љубав“,

изједначавајући у својој свести ово осећање са страшћу, са заљубљеношћу, с

крвном везаношћу, с оним што га повезује с најнижим и слепим жељама. А

љубав као духовно јединство, као осећање самилости према ближњем, као

умеће да се види лепота образа Божијег у другом човеку, као

пожртвованост је изгубљена.

На смену страсти долази осећај губитка и празнине, а често и

одвратности; зато је страст својеврсна ђавоља карикатура љубави. Страст не

даје срећу, то је мехур од сапунице, који светлуца на сунцу, али се након

неколико тренутака претвара у мокру флеку. Управо због одсуства љубави

живот постаје умртвљен и туробан, као да је офарбан у сиву боју.

Дан се смењује за даном, један следи за другим, као прамени магле који

се ковитлају по земљи, а душа говори: „То није оно што бих ја желела“.

Човек можда не схвата шта жели, али ипак осећа у свом срцу да је то лажни

живот. Он жели да побегне од њега. Неко свим силама тежи ка стицању

новца, сматрајући да ће, када прикупи довољно средстава, за њега почети

прави живот.

Други траже заборав у раду. Може бити да он никоме није потребан,

али погружавајући се у свој мрављи рад људи као да се искључују из овог

живота.

Трећи траже заборав у алкохолу и наркотицима, у рок-музици, у

додиру с демонским светом, надајући се да ће се на тај начин удаљити од

сивила своје свакодневице, заборавити своје духовно сиромаштво.

Многи проводе живот у разврату, као да желе да дају анестезију

сопственој савести, односно да је учине апсолутно безосећајном. И премда

им разврат не пружа срећу, они траже исти заборав у овој прљавој мочвари,

некакву насладу у скрнављењу себе самих.

Ако се погледа човек који се препушта разврату, угледаћемо у њему не

човека, већ демона, који на све начине покушава да оскрнави ону


нерукотворену икону коју је Господ дао људском духу – честицу Свог сјаја,

зрак Своје светлости. Чини се да је овај човек употребио све силе своје

уобразиље како би се претворио у грумен смрдљивог блата.

Грех у мистичкој равни представља спајање са сатаном. Грех је жеља да

се човек уподоби стани, чак и ако то не схвата разумом. Грех је жеља да

искуси осећање чета кроз пад у бездан. Посредством греха у човековој души

се урезује лик демона, ствара се тајни савез између човека и палог анђела. И

премда на почетку савест говори човеку да се предаје у руке свом убици,

овај глас постаје све тиши и човек с некаквом злобом гуши чак и њен шапат.

Он жели да је разапне својим грехом, како би што пре умукла заувек.

Сатана му, као пријатељ, пружа руку и он се хвата за њу без размишљања.

Међутим, демон не може да пружи човеку оно што сам не поседује: он

нема мира, и грешник је увек немиран; сатана не осећа радост и грешник је

увек погружен у некакав мрак. Његов живот пролази у сталном метежу –

између кратке опијености и унутрашње чамотиње, које често покушава да

сакрије иза глумљења веселости.

Сатане је дух таме, и код грешника нема светлости у души: тама се

одражава чак и у његовим очима и отиснута је као печат на његовом лицу;

сатана је дух гордости, и човек је у свом палом стању горд и самољубив;

сатана је човекоубица, и грешник се све време налази у стању

раздражености, зло које је стекао лако се претвара у јарост и гнев. Сатана је

већ осуђен на вечне муке, и живот грешника овде, на земљи, ако се завири у

дубину његове душе, види се, није ништа друго до мучење; тако се мучи

безумник који лиже сечиво бритве намазано медом, тако се мучи сужањ

који у тамници ишчекује своју смрт.

Грешник Бога, чак и ако верује у Њега, не осећа: грех га је лишио

Божанске благодати, и он не може да воли Бога. У неким тренуцима

обузима га предосећај вечне погибли, вечне самоће, вечне напуштености,

али он најчешће опет тражи заборав у греху. За човека који је изгубио Бога

земаљски живот постаје мучна трагикомедија, својеврсно предворје пакла.

А шта рећи за оне које овај свет назива „пристојним људима“? У

суштини, реч „пристојност“ означава поштовање одређених закона. Ако би

макар само на неколико сати могло да се осветли, да се начини очигледним

за све, оно што се дешава у души ових „пристојних људи“, кад би се могле

показати, као на екрану, мисли, речи и представе који настају у њиховом

срцу и пролазе кроз њихову свест, видели бисмо исте оне духовне звери и

змије, исте оне хоботнице које су обавиле њихова срца. Пристојност људи

без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом

срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и

унутрашњих разочарења.


Међутим, зар је могуће да је живот бесциљан? Најбољи пагани нису

могли да схвате зашто човек живи, као што не може да изађе из лавиринта

онај ко у рукама нема нит – путовођу.

Најдубљи и морално најосетљивији од њих – Сенека – сматрао је да је

велика срећа за човека да живот заврши самоубиством.

Највећи источњачки песник Омар Хајам писао је да нико од мудраца

није нашао пут из ове мрачне ноћи. Само је Христос открио свету вечну

Божанску светлост, указао пут ка преображају, уништио смрт Својим

Васкрсењем.

Само се за Хришћанина открила могућност да врато оно што је

најстрашније изгубити – љубав према Богу и према људима. Само је

Хришћанима дата Божанска сила за борбу са грехом и уједно љубав према

људима. Само су Хришћанима дати права радост и спокој душе у мукама и

невољама.

Човек је створен као боголико биће, али је по сопственом хтењу, по

сопственој вољи, он постао сличан демонима. Хришћанство је могућност

повратка човеку образа и подобија Божијег. Међутим, овај повратак се

достиже кроз борбу са сопственим страстима, са злом у самом себи, и зато

је земаљски живот борба.

Да би победио у рату, војник мора да буде спреман да умре, а

Хришћанин мора сваког часа да умире за своје страсти и грех, за везаност за

пролазни живот, да умире за привидан живот, како би добио живот

истински, како би већ овде, у помрчини земље видео вечну светлост.

Ћорсокаци Атеизма


Речи „вера“ и „исцељење“ на грчком језику имају један и исти корен.

Веровати – значи наћи циљ и смисао живота, одредити своје место у свету,

видети пут, који лежи иза земаљског постојања. Постоје два погледа на свет:

један од њих сматра свет огромним бездушним механизмом, који је неко

непознат пустио у рад.

На једној од мрља тог огромног конгломерата космичких тела, случајно

је поникао феномен, назван живот. Комбинација атома и молекула, који су

примили способност предаје свог структуралног плана другим системима,

довели су нас до тог изненађења. Нема бесмртности.

Живот, сличан искри, која се угасила у мраку космичке ноћи, гаси се и

ишчезава; човек се рађа, буквално за то, да би, сазнавши своју


предодређеност, немоћ и бесмисао живота, ушао у земљу смрти, одакле

нема повратка, где се свест и осећање заувек гасе у мраку гроба, у бездану

небића.

Тај поглед на свет је дубоко песимистичан. Он не пружа никакве

моралне идеје и вољне стимулансе, он само обећава човеку илузорну

слободу тиме, што се дешава са његовим осећањем одговорности за

проживени живот. Ако је живот случајан и бесмислен, онда пред ким и за

шта одговарати човеку? Ако је сам човек пре свега, само структурна

заједница атома и молекула, контролисаних од биолошких токова, онда

кога волети? Биомашину? Пред ким носити моралну одговорност? Пред

детерминисаним аутоматом, чија су дела условљена добијеним, и са његове

стране обрађеним информацијама?

Ме не желимо да кажемо, да су сви атеисти неморални и

непринципијални људи, али сматрамо, да сам атеизам нема односе са

моралношћу. Ако је атеиста моралан, то је зато, што је у њему остало

сећање на највише, вечном, урођеном закону праведности, који он одбацује

својим разумом, али га срцем осећа као инстинкт живота. Следећи атеисти

не постоје, атеистичка културта не постоји и не може је бити, као што не

може бити ни културе "одрицања".

Култура- је сложена историјска синтеза. Зато се човек подиже на

интелектуалном наслеђу многих култура и цивилизација и усваја, да тако

кажемо, са млеом идеје и представе, које се корене у вери и у вечном животу

и у Творца света. Савремени човек, по речима једног познатог лекара,

налази се у стању "постојаног бацања између земље и неба" (Пирогов).

Атесита више воли да не размишља о смислу живота, о времену и

смрти, он избацује мисао осмрти ван своје свести, иначе би се налазио у

стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута

може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о

болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.

Они, који одричу вечни живот, морају гледати на земаљски живот као

на једину реалност и стварност, тада им садржај живота морају постати

интелектуална или чулна наслађивања, који он пружа.

Али осећајна и интелектуална природа, се пре свега, ломе у

противречностима, унутрашњим и спољашњим; они не могу у својим

срцима прихватити живот као бесмисленост и апсурд, не могу схватити зло,

које постоји у свету, помирити се са насиљем, и зато такве људе очекује

трагичан удео.

Други виде смисао живота у чулним наслађивањима, о чему су

говорили древним речима “In vino veritas“ (истина је у вину). Али чулно


задовољство није стање, већ некаква нервна реакција, која бива замењена

осећањем опустошења и незадовољства.

Према томе, чак и примитивни људи не могу, а да не осећају у дубини

своје душе да је то сурогат и фалсификат среће. Неретко, разочарење, води

људе у већу радикалну способност да искључе своју свест од обмана живота,

од сврхе вечног разочарења, и тада иду у алкохол и наркотике.

Живот као удовољавање страстима не може дати радости, већ ствара

комплекс и навику, као што онај који пије морску воду, само увећава своју

жеђ. Затим наступа лом између свих увећаних и погоршаних страсти и

могућности њиховог остварења, који ствара пакао у човековом животу.

Атеист не може наћи срећу и спокој духа у размишљању над животом.

У том случају, мора да види себе осуђеног на вешање и већ рођеног са

омчом на врату. Он не може наћи тачку ослонца у свом послу или

стваралаштву, јер и стварање, одражавајући живот, појачава осећање

трагичности безизлаза.

Не може се наћи срећан у сталном послу, слично неуморном мраву, јер

пред њим стоји питање: у име чега и за кога, он дела све ово и има ли

смисла претворити свој живот у постојани труд и напор воље, када све

подлеже коначном уништењу?

Атеиста не може наћи среће и спокоја у чулним насладама, вину и

наркотицима, иза којих следују духовни пад и меланхолија. Мора да

престане да мисли, осећа и жели, да би се ослободио драматичности земног

живота, то јест, мора умрети пре смрти.

Одсуство моралних оријентира и оријентира у погледима на свет, жеђ

за чулним задовољствима и безвољност воде човека у тешке нервне болести,

депресије, хистерије, различите фобије и маније.

Егоизам и појачано осећање гордости стављају човека у сам чвор

противречности, између њега и људи који га окружују. Таквом човеку се

чини, да је цео свет неправедан са њим, и зато су егоисти и егоцентрици у

психичком смислу најнестабилнији и најнесрећнији људи.

Незадовољавање жеља и страсти изазивају осећање гнева и мржње,

који се прилепљују психичким комплексима и зато психичке болести, пре

свега, уништавају способност да се воли други. Човек се закључава у себе, у

круг својих илузија, афекта и депресија.

Хришћанство учи о томе, да је највише пројављивање човекове

личности, да се као признак његовог исцељења јавља љубав ка Богу и

људима. Вера – то је исцељење.

Хришћанство не предлаже вештачке системе за лечење болести, као

например, јога и други системи, који имају прагматички и утилитарни


карактер. Хришћанство лечи саму душу човека, оно показује цео живот,

који лежи иза предела земног постојања.

Његов циљ је – Апсолутни Дух, Божанска Личност, Извор љубави и

сваког постојања. Хришћанство учи о високом човековом назначењу, о

његовој бесмртности, о вечном животу као општењу са Богом и

уподобљавању Њему. Хришћанство показује смисао и значење земног

живота као поља, где се формира личност човека, као одскочна даска за

вечност. У том животу, оно што нам се чини несрећом и страдањем, добија

духовни смисао.

Хришћанство даје ту идеју, ради које је човек спреман да претрпи

тешкоће и препреке, које му стоје на путу и силе за то. Вера чини више од

самог исцељивања болести: она даје човеку могућност да буде срећан у

самим страдањима и болестима.

И на крају, Хришћанство открива човеку као највишу вредност земног

живота – осећање љубави према свима другима, независно од

интелектуалних, националних, социјалних и других видова разлика.

Хришћанство – то је свеукупни систем човековог живота. Њега не треба

разматрати аналитички, у њега се треба укључити, живети у Хришћанству и

живети хришћанством, тамо је све узајамно, као у једном живом организму:

и догмати, као истинити погледи на свет, храмовни обреди, као симболички

језик Цркве, аскетика, мистика молитве, итд.

Хришћанство обнавља човека, делује из индивидуалне личности,

помаже човека да нађе себе самога, јер је, по речима древних апологета,

„душа по природи Хришћанка“.

Хришћанство има то, што не поседује ни један други религиозни

систем – Исуса Христа – Бога и савршеног Човека, ту Савршену Личност,

Која се јавља вечним примером и обрасцем за Хришћанина.

У чему је истински живот?


Хришћанство одбацује земни живот као самовредност; жвише од тога,

хришћанство – то је искуство умирања, умирања постојаног, ради будућег

живота. Христос је на земљу донео небесни свет, који се показао мачом; то је

мач ослобођења од привезаности, пристрашћа, обичаја, схватања овог света,

који су везали попут уза, човека и привезали га за земљу. Пред човеком

стоји постојани избор: живот или смрт, вечност или време. Бог или овај свет.

Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао

истински живот. Господ је рекао „Царство небесно је унутар вас“.


Спољашње – то је оно што постоји „споља“ – то је царство земаљско; оно

не припада човеку, он у њему не налази упокојење свом срцу, тамо се Бог не

јавља души. Али то земно царство захватаи и поробљава човека, он живи у

њему, тамо су његове помисли и жеље, тамо он тражи срећу и насладе; то

спољашње он сматра својим достојанством. Зато човек живи у стању

самообмана, из којег се боји да изађе као из подземља – у истинску светлост,

али за њега, непознату и страшну.

Земаљски живот је сличан сну, а спољашње – пролазним сновиђењем.

Истински живот – то је излаз из страсног, греховног и ограниченог

постојања кроз богоопштење, укључење душе у нови живот, који се открива

као вечност и приопштење светлости божанског постојања.

Да би били спремни да примимо овај живот, треба умирати за лажни

живот. Демон и свет обећавају човеку срећу, која се показује као смрт.

Господ обећава Својим ученицима несреће у овом свету, гоњеа и смрт, који

се показују као радост и почетак истинског живота.

Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од

греха, зато је хришћанство – искуство борбе са собом. Ако би се могли

спустити у своје срце, тамо би могли видети само таму. У нашем срцу је –

грех и хаос страсти; само благодат Божија, која саучествује вољи човека,

може да очисти и просвети његово срце. Али за то је неопходан напор,пред

којим одступа већина људи.

Адам је себе и своје потомство предао демону. Ми смо рођени са

знаком ропства; наша душа је слична телу прокаженог човека, покривеног

кратсма и гнојем. Својим гресима ми обнављамо тај савез са демоном, у који

је ступио наш праотац. Господ нас је искупио од греха, али благодат

искупљења морамо да прихватимо добровољно. Зато је наш земаљски

живот – избор, пут и борба.

Од времена грехопада праотаца, земља је постала земљом изгнанства и

огромним гробљем за покољења људи, који долазе из небића и улазе у

неизвесност. Бог је човека нашао и искупио га, сада човек мора тражити

Бога – то је циљ његовог живота. Али, већина је заборавила тај циљ и

стреми ка другом – да себи устроји вечни дом усред тока сверазарајућег

времена.; некакво магновење – и већ ништа не остаје ни од њих, ни од

њихових дела.

Време је могуће поредити не само са потоком, који уноси у себе све,

већ је време и пожар који сагорева све видљиво. Земља је увек била местом

изгнанства, али га људи својим делима све више предају под власт демона.

Адам је од Бога био постављен за господара земље, а његови потомци су

прихватили заповести демона, а зато пакао све више захвата земљу.


Јединствена реална сила, која стоји на путу светског зла – то је Црква, као

источник божанске светлости на земљи.

Али веома многи људи, који припадају Цркви, који учествују у њеним

Тајнама, који исповедају истинску веру, унутра су затворени за унутрашњи

живот, и све мање схватају учење Христово.

Постоје две тачке где се земља додирује са небом: то је олтар храма и

срце човека. Молитва је ослабила у олтару, заборављено је учење о

унутрашњем животу, о борби за очишћење срца, и благодат све више

напушта земљу и пакао испушт на зељму своје мутне таласе. Човечанство

осећа. Да се приближава катастрофи, али је може одвратити. Људи криве

један другог; састављају програме спасења и све дубље тону у стихије зла,

лажи и разврата.

Да ли човечанство може да окрене ток историје? Не може, то је

илузија. Силе зла се све више увећавају. Човечанство је развраћено; оно као

да се истовремено ужасава слике општег разврата и тајно га љуби, стреми

њему. Духовни потенцијал скоро да је исцрпљен. Апокалипса нам говори не

о златном веку на земљи, већ о згушњавању таме и катастрофама, које ће

потресати свет у агонији.

Али ретки, који се у Светом Писму називају изабранима, могу изаћи из

потока зла и греха. То значи изаћи из спољашњег, наћи други свет и други

живот у свом срцу, да се бори са собом, да очишћује своју душу од страсти,

да стоји у срцу са Именом Исуса Христа – то је пут стицања благодати, која

и јесте почетак вечног живота на земљи. И ако се нађу такви молитвеници,

онда ће успорити ток историје и Господ ће продужити време, које је дано

човечанству до Страшног Суда.

Спољашње нас обмањује. Или нас оно оставља, или га ми остављамо.

Ако би чак све жеље човека биле испуњене, то би његово срце остало

празно, и он би стајао пред вечношћу исто тако сиромашан.

Пут у живот – то је заборављени пут од спољашњег ка унутрашњем, од

видљивог – ка невидљивом, то је пут ка свом срцу, а кроз њега – Богу. То је

срастање срца са Именом Исуса Христа, то је умеђе умирања, ради

живљења.

То је вештина да се жртвује све што је у свету, ради Творца света, у

Коме се садржи све.

Унија



Свети Јован Златоусти у тумачењу "Дела апостолских" говори да је

највећа опасност за Цркву одсуство гоњења.

Када су се демонске силе обарале на Цркву у виду

непосредног протеривања, гоњења и терора, и нехотично гонитељи су

служили као филтер кроз који се одвајала шљака од руде и тим огњеним

испитива-њем непријатељи Цркве сами су чистили Цркву, то јест ослобађали

је од номиналних хришћана и од беспринципијелних прагматичара, који у

Цркви траже сопствену корист и каријеру. Када гоњења престају тада као да

се подижу преводнице и бране и корито реке пуни водом, но заједно са том

водом тече накупљена прљавштина. Када престају гоњења и јавно мњење

почиње да бива трпељиво (толерантно) према хришћанству, па чак и да га

подстиче, тада се дешава другачији рушилачки процес изнутра: Црква губи

своју духовну чистоту и у њеним редовима се појављују људи који су по свом

духу и животу потпуно туђи Цркви: једни од њих гледају на Цркву као на

експериментално поље и, уместо да се уче у Цркви, почињу њу да уче; други се

претварају у црквене дипломате; трећи се у Цркви баве трговином; четврти

задовољавају своје частољубље и тако даље. Када на станици објављују да треба

хитно прећи из једног воза у други, тада најбрже трче и заузимају

удобна места они чији су кофери празни. Разуме се, ми уопште не желимо

да кажемо да такви елементи преовлађују у Цркви, они чине мањину,

али мањину која шири непријатан мирис, и зато се у Цркви појављују

нови проблеми - то је унутарцрквена борба за чистоту Православља.

После реформи Константина Великог, који је дао слободу

Цркви, наступио је нови период перманентне борбе са јересима и

искривљавањима хришћанског учења, период у коме није била мања

одговорност и опасност него за време гоњења, када се водила борба за

опстајање Цркве.

Данас као да видимо негативан одраз историје Цркве

почетком IV столећа, с том разликом што је у периоду Сабора и Отаца

Црква имала велике подвижнике и дубоке богослове који недостају

нашем времену. Али Црква у својим недрима има неисцрпну силу, која

надокнађује нашу немоћ - то је благодат Литургије и црквено Предање.

Ко живи у њиховој благодатној струји тај може православљем свога срца да

разликује истину од заблуде, светлост од таме и чистоту вере од подмукле

лажи.

Сада је наша земља подвргнута експанзији рационалистичких и

мистичких секти, од којих је већина настала у протестантском свету, као

резултат његовог непрекидног распарчавања и подела. Друге секте имају

паганско порекло и представљају реформисано учење будизма, хиндуизма,


кришнаизма и тако даље. Ти "духовни цигани" као бучна гомила скитају по

нашој земљи.

Док је прелазак у протестантске секте очигледно повезан са одрицањем

од Православља и променом традиције и целокупног начина живота,

постоји и друга скривенија и замаскирана опасност од католичких

мисионара, који тврде да човек може остати православним и ако се прихвати

католицизам у форми уније. Ове идеје су популарне у одређеном делу

"околоцрквене" интелигенције - привремених "сапутника" који нису

укључени у духовни живот Цркве, ретко учествују у храмовним

богослужењима и не држе се елементарних правила Цркве, а у исто време

сматрају да имају права да уче Цркву, па чак и да иступају у њено име.

У високим светским школама некомпетентни предавачи, од којих су неки

још недавно критиковали хришћанство са атеистичких позиција, сада

иступају са изјавама о томе да је Грузија погрешила што у своје време није

прихватила унију. Они тврде да би примање католицизма приближило

Грузију европским земљама и самим тим допринело њеном процвату. Али,

прво, у религији људи треба да траже само једно - истину, независно од тога

да ли је она, земаљски гледано, ко-рисна или није. А приступати религији као

средству или инструменту за остваривање било каквих земаљских циљева већ

је профанација и знак материјалистичког мишљења. Хришћанство и

Православље нису ситниш у рукама човека којим може да обавља трговачке

трансакције. Већ такав приступ показује низак морални ниво и

беспринципијелност тих псеудохришћана. Али ипак размотримо два става:

1) може ли неко остати православан ако прими унију;

2) да ли је унија себе оправдала чак и као инструмент политике и као

"кључ" за улазак у Европу.

Реч "унија" значи савез, али у суштини никаквог савеза тамо

нема. Унијатима је остављено право да чувају своју традиционалну православну

обредност, али да уједно прихвате све католичке догмате и да уђу у

јерархијску структуру католичке цркве. На тај начин, унијат је католик

источног обреда. То је хибрид који је израстао на грани католицизма. За

католике унијат јесте католик, али нижега реда; за православне - одступник од

вере својих отаца.

Сами православни обреди, отргнути од православног живота, од догмата

и литургике, постепено али неизбежно деформишу се и зато богослужење

савремених унијата, украшавање храмова, иконопис и литургијски напеви све

више задобијају карактер еклектичности. Унијати су дужни да механички

прихватају нове догмате које прогласи католичка црква.


Но окренимо се сада другом питању, које је од највећег значаја за наше

опоненте: да ли је унија заиста гарант процвата, јединства и безбедности

народа?

У периоду од XII-XV века византијски императори учинили су

неколико покушаја да придобију европске државе за помоћ у борби са

османлијском агресијом. Главна снага за јачање тог савеза требало је да

постане црквена унија са Римом. Међутим, ови покушаји су дали сасвим

супротан резултат: до поновног уједињења са Западом није дошло, али је зато

настала разједињеност међу самим Византинцима. За оне који су искусили

јарам католика - крсташа власт муслимана изгледала је мање тешка од

власти Рима.

Православни патријарх је уживао одређена права па чак и поштовање

код муслимана који су освојили Јерусалим, али после

стварања Јерусалимског краљевства крсташа у Палестини патријарх је

морао да напусти свети град. Унија 1448. године буквално је

деморалисала грчки народ и створила опозицију против императора-

унијате, коју је предводио прослављени јунак, адмирал Лукарис. Већ су при

опсади

Константинопоља противници уније узвикивали: "Боље турбан султана,

него тијара папе". Што се тиче Запада, он није пружио никакву стварну

помоћ. Рим је равнодушно, чак и са притајеном злурадошћу, гледао агонију

Византије.

У Украјини је унија изазвала не мање трагичну поделу народа.

Фактички Украјина се поделила на два дела: западни - унијатски и источни -

православни, услед чега је дуго времена била поприште међусобних раздора.

Велики део Јермена који су живели у Турској прихватио је католицизам, али за

време геноцида 1915. године, када је било истребљено два милиона Јермена,

католичке земље нису покушавале да спасу своје једноверце, иако су у Турској

биле немачке и аустријске војне јединице, које су од раније биле добро

обавештене о злочину којисе припрема и које су постале очевици крваве

трагедије.

Шта би било са Грузијом кад би прихватила унију? - Исто то: унутрашња

подела и супротстављање. Главна снага народног јединства Грузије била је -

Православна Црква. Унија би допринела претварању религиозно и етнички

јединствене земље (исте психолошке основе) у низ кнежевина које се боре

једна против друге, што би објективно појачало исламизацију Грузије.


Саба Орбелијани је примио католичанство да би ступио у везу са

владама западних земаља и да би добио помоћ за Грузију, али осим дугова,

ништа није донео из Европе.

Код нас постоји сумња да је велики део присталица уније у ствари далеко

како од Православља тако и од католицизма. Ти људи, више од уједињења

цркава, желе лекове поклоњене од реда "Сестре Терезе" и бесплатна путовања

у Европу од некакве "добротворне" западне орга-низације. Немају они чега да

се одричу и немају шта да изгубе.

Ући у своје срце


Почетком 20. века на Атосу, овом бедему светског Православља, изненада

се појавила нова јерес која се називала имјаславије или имјабожије. Ова јерес је

букнула, као пожар, међу зидинама Пантелејмоновог манастира, већи део

монаха који су тамо живели јој се придружио. Кажу да је ново у ствари

понављање добро заборављеног старог. Може се рећи да су имјаславци имали

за своје претходнике гностике, следбенике Евномија и кабалиста. Суштина

овог учења се састојала у томе што се име Божије поистовећивало са Самим

Богом. "Име Исус је Бог" - ево догмате ове чудне јереси.

Спољашњу, профористичку (изговорену) људску реч, која се састоји из

споја и комбинације звукова, имјаславци су доживљавали као Божански Логос.

Ово учење попут Евномијевејереси, не само што је доводило до логичног

негирања обреда и Тајни Цркве, већ је доводило у сумњу нужност оваплоћења

Спаситеља и Голготске Жртве. Ако је име Божије Бог по суштини и природи,

то значи да у изговореном имену већ присуствује Бог у свој Својој пуноти. У

том случају могуће би било причешћивати се не Светим Даровима, већ само

именом Исусовим, и уместо Голготске Жртве Богу би било довољно да открије

људима Своје име.

Ова јерес је изазвала богословску полемику у којој су учествовали

Константинопољски и Антиохијски патријарх, као и специјална комисија која

је била послата на Атос. Полемика није донела осетне резултате и завршила се

принудним исељавањем имјаславаца с Атоса.

Треба истаћи да су позиције имјаславаца делили неки декадентни

теолози, укључујући оца Павла Флоренског, који се латио редиговања

књиге јеромонаха Антонија (Булатовича), која представља апологију

имјаславља. Нарочито јако се приврженост Флоренског магичком

платонизму и гностицизму испољила у његовом делу "О именима".


Треба истаћи да су се црквени теолози у спору с имјаславцима, као што

то обично бива у таквим случајевима, како би одржали чамац који је већ био

спреман да се преврне, прибили уз другу ивицу и он се нагнуо на супротну

страну. Они су игнорисали специфичност имена, његов личносни аспекат;

притом се име претворило у назив, у безлични индекс и број.

Овде није било јереси као код имјаславаца, али је постојала неподударност

с молитвеним искуством аскета, упрошћавање и извесна профанација

мистике молитве. За разлику од назива, наименовања, имена за животињу и

надимка, име нема случајну, спољашњу везу с оним ко га носи: име може да се

односи само на личност, и личност се одазива на своје име.Карактеристично

је да безимена личност уопште не постоји. Код свих народа човек добија

име. У молитви име даје реалан осећај присуства и зато је име највиши и

најдинамичнији од свих символа, уз то, најпостојанији и конкретно реалан.

Божанска имена су концентрат молитве, то су својеврсни центри који светле,

који прожимају зрацима цело ткиво молитве.

Душа онога ко се моли након буђења духа осећа благодат која струји

кроз Божанска имена; она се тада откривају човеку као тајна, а људско срце

открива се њима. Овај реалан, али субјективан доживљај бива толико јак и

неизбрисив да су неки старци, нешколовани у теолошком погледу, који су се,

међутим, бавили Исусовом молитвом, на питање о имјаславској јереси

одговарали да је "истина негде на средини".

Име Божије је тајна скривена од плотских и душевних људи. Иако их

Исусова молитва невидљиво преображава, она се не открива души, већ "уму"

(духу) у својој величини као на позадини вечне светлости.

Молитвеницима као што је свети Јован Кронштатски Бог се јављао

у Свом имену као у несагоривој купини. Говор и реч у суштини нису сигнални,

већ знаковно-симболички систем. У молитви ми општимо кроз реч као кроз

знак-посредник. Свети Оци саветују да се ум затвара у речи молитве како би

се кроз ове речи видело оно што је изнад речи и чуло молитвено ћутање које је

дубље од речи. Оно што се односи на символ прелази на символизирано, зато

човек са свештеним страхом треба да се односи према свакој речи молитве.

Претварање људске речи у игру, шале, лаж, псовке и празнословље,

наноси молитви штету која се тешко може надокнадити: речи за онога ко се

моли постају хладне, оштре и грубе, налик на алат покривен прљавштином и

рђом. Онај ко жели да се научи науци над наукама - молитви, мора да мери и

сваку своју реч и да размишља о њој. У овом смислу он треба да личи на шкртог

човека који, пре него што пружи новчић, дуго га држи у руци и размишља.

За православно монаштво карактеристично је учење о Исусовој молитви;

тачније, то је заповест за све хришћане, али је монаштво би-ло онај врт у којем

су дивни миомирисни цветови ове молитве цветали нарочито раскошно.


Исусова молитва се назива различито: сећањем Божијим, духовном песмом,

љубављу Божијом, срдачним тиховањем - у зависности од степена молитве.

Она почиње као сећање, затим прелази у тајанствену песму коју дух дан и ноћ

пева Богу, а затим уводи човека у тиховање и љубав.

За Исусову молитву неопходан је труд. Наше срце се од грехова и страсти

претворило у камен. Треба копати стену да би се нашао извор. Пролазе године,

човеку се чини да је његов труд јалов, да га је Бог напустио, али није тако: у

човеку долази да непрекидне, али неприметне промене, попут раста његовог

тела. На сваку Исусову молитву Бог не-чујно одговара срцу: "Ја сам с тобом!"

Неки, прочитавши учење Отаца о Исусовој молитви, желе да одмах

доживе њихова стања, али су ова руководства написана претежно за

пустињаке и аскете, а наше срце је налик на злосмрадну мочвару.

Исусова молитва је поточић који увире у ову молитву, а колико је времена

потребно да би његови таласи истиснули, испрали сву прљавштину и

учинили воду прозрачном! Осим тога, у ову мочвару непрекидно доспевају

отпадне воде и отпаци наших грехова и страсти - онога што продире у срце,

нарочито кроз вид и слух. Постепено се чисте дубине наше подсвести, тајне

одаје људског срца; понекад се благодат дотиче душе, као да показује шта је

даље очекује и поново се скрива. Човек час осећа помоћ Божију, час

богоостављеност, час кратке бљеске радости, час мучне периоде немоћи

и туге.

Благодат Божија крије овај пут од нас самих како не бисмо пали у

гордост, и тек након буђења духа човек у молитви спознаје како је сладак рај

и како је благ Господ.

Свети Оци саветују да се Исусова молитва прво изговара усмено, али

тихо, полушапатом, тако да човек сам чује: снажан глас расејава мисли, и

тек у изузетно јаком нападу страсти дозвољено је да се изговара, као да се

извикује молитва како би се угушила змијска песма сладострашћа и гнева.

Исусову молитву ваља изговарати у темпу обичног разговора, не претерано

брзо, кад се ум искључује од речи и не претерано споро, кад ум почиње да

дрема у њима. Затим човек повремено прелази на нему молитву, трудећи се

да у себи јасно изговара њене речи при чему Оци препоручују да се дисање

унеколико задржава, односно да се дише површно и ретко: ово помаже

усредсређивању мисли. Можемо да уочимо на себи да је концентрација

пажње везана за задржавање дисања.

Међутим, могућа је следећа грешка: човек, узимајући ваздух до краја,

прави затим дуге паузе, напрежући све силе да га не издахне. Неким људима

који су тако поступали полазило је за руком да у мислима изговарају понекад

до десет, чак до петнаест молитава након дубоког удисаја, али као последица

сличне праксе често се појављивала болест-проширење (емфизем) плућа и


хипертонија. Оци саветују супротно: да се приликом дисања употребљава мала

количина ваздуха, као храна за време поста.

Древни подвижници везивали су речи Исусове молитве за дисање. Овај

поступак користе и неки нама савремени монаси. Живот људског организма

протиче у одређеним ритмовима, и кад се молитва сједињује с овим

ритмовима, она добија помоћ. То није механички процес који убија дух, већ

нешто друго, што личи на подршку пријатељске руке која помаже човеку

који иде стрмом планинском стазом.

Човек је јединствена, непоновљива индивидуа и зато је пут Исусове молитве

код свакога непоновљив. Молитва је дар Божији, зато се треба молити Богу да

пошаље овај дар. То је можда најбољи и најбезбеднији начин да се достигне

молитва: молити је од Бога као велику милост. Приликом молитве тело треба

да се налази у стању извесне напетости, као приправности за акцију: приликом

раслабљивања тела ум обично пада у дремеж, пажња слаби, свест се покрива

некаквом тамом - човек изговара молитву као у сну, не слушајући самог себе.

Напетост мишића треба да буде усмерена ка срцу, стомак затегнут, као код

војника у строју. Ова напетост даје известан ослонац молитви, као што

правилно дисање даје ослонац гласу.

Добро је у молитви чинити поклоне и метаније; притом треба прво

изговорити молитву, а затим чинити поклон, а не чинити га за време

молитве. Метаније смиравају људску гордост и чине душу трезвеном. Неки

сматрају да је за пажњу корисно да се за време молитве седи на онижој клупици

и да се брада притисне уз груди. Међутим, све су то само спољашње методе:

саме по себи оне су корисне, али човек може и без њих. Оне личе на штап о

који се људи осла-њају на путу, а затим га, кад постане непотребан, бацају у

страну.

Главна је духовна страна молитве, али пошто је душа везана за тело,

спољашње може како да помаже, тако и да омета унутрашње. Ослањати се

на спољашње или пак напротив, потпуно га занемарити било би неразумно

и неправилно. Општи савети за оне који се баве овом молитвом јесу: не

прихватати чулне представе, не тежити ка осећању благодати и душевним

надахнућима, гледати на молитву као на покајнички плач срца, често се

исповедати, сав живот сматрати припремом за молитву. Сва наша дела, речи и

мисли јесу тло на којем ће расти или венути цвеће молитвених стања.

За време Исусове молитве пажња мора бити усредсређена на речи саме

молитве, али сам по себи вољни напор не може бити дуготрајан; зато за време

молитве човек свесно или несвесно тражи оно место на којем ће се молитва

испољити у форми речи. Неки, прочитавши поуке древних аскета, траже

такозвано "срдачно место", али срдачно место јесу затворена врата која се

могу провалити на силу, а не отворити.


Потребно је одређено стање душе и духа како би молитва оживела,

испољила се, како би ушла у дубину срца, конкретно, не у физичку област

срца, већ у његову духовну дубину.

Ако ум, обремењен и испрљан помислима, будемо на силу забијали,

као ексер чекићем, у своје срце још увек покривено гнојним ранама

греха и страсти, резултатовога неће бити стицање духовне молитве, већ

неуравнотеженост, експлозивност, хистеричност, расположење које се

брзо мења. Наш ум и срце су раздвојени због пада у грех, али ово за њих у

извесном смислу представља чување од већег зла; они могу да се зближе и

сједине само кроз покајање и очишћење грехова, а још тачније речено, може

да их сједини благодат. Зато пажњу не треба усредсређивати на извору

речи, већ на његовој периферији, лагано и постепено прелазећи ка

центру. Тако неки од стараца сматрају да је најбезбедније да се пажња за

време Исусове молитве усредсреди на кретање усана које је шапатом

или немо изговарају. Овај метод омогућава човеку да се бори с помислима,

да не обраћа пажњу на њих, да јасније осећа структуру речи.

Приликом дуготрајног упражњавања Исусова молитва се сама сједињује

с дисањем. Неки се задовољавају овим начином молитве и они се тако моле

док се не појави срдачна топлина; за друге следећу етапу молитве представља

фокусирање пажње на област грла, где приликом молитве осећају покрете

мишића, где као да се рађа реч која излази из груди.Настављајући пут као

од ушћа ка извору реке, човек почиње да осећа да се реч рађа у области срца

и пажњом се спушта ка свом срцу путем ваздуха који удише, оријентишући

се на пулсирање срца. Овде јасније види рађање помисли и постаје му лакше

да се кроз молитву бори с њима.

Постоје два начина борбе: први је да се не обраћа пажња на мисли, већ

да човек наставља да се моли (тако човек запушава уши да не чује псовке), а

други је да одбацује, као да баца у страну и уништава помисли. Један од

светаца је ум упоредио с пауком који седи, притајив-ши се непомично, у

паучини и чим мува доспе у њу, одмах убија своју жртву. Пут у срце је усхођење

ума уз степенике, али лествица као да је "окренута" наниже, и веће

погружавање у дубину означава веће усхођење. Овом лествицом се може ићи

само малим корацима, прескочити степенице значи сурвати се с ње. Овде

пажња не треба да прелази у насиље.

Свака степеница се открива сама, срце постепено привлачи ум, али срце у

физичком смислу и срдачно место нису једно исто. Срдачно место је налик на

тајну ризницу зазидану у зиду, њу отвара Господ као дар благодати човеку; то је

нешто као "унутрашње срце" у људском срцу, и човеку није могуће да сам уђе

у њега, као што је немогуће скинути звезду с неба. Срдачно место се човеку

открива онда кад он то не очекује. Очекивати - значи осећати се


достојним. Бог даје благодат смиренима и ћутљивима. Онај ко је нашао ово

благо неће причати свету о њему, већ ће оградити своја уста ћутањем, како га

духовни лопови не би опљачкали.

Ми говоримо о символици речи, али постоји и друга раван - мистика

речи. Код човека осим спољашње, фонетске речи постоји још скривени и

њему непознати унутрашњи логос. Ово није способност душе, већ духа.

У пробуђеном духу профористичка, спољашња реч се приближава

унутрашњој речи, зато је лаж као раздвојеност, као про-тивречност између

унутрашњег и спољашњег језика, погубна за духовни живот; она га гаси, као

вода ватру. Унутрашњи логос, или како се другачије назива ендотетичка реч -

способност за непосредну спознају, за прозрење и духовне интуиције - почиње

да сија кроз спољашњу реч и чини је мудром и кадром да продире дубоко у

душу. Зато реч молитвеника и аскета носи у себи необичну снагу, која

превазилази разум свих философа.

Наступа моменат кад се молитва претвара у виђење. Душа се моли у

помрчини, а дух у светлости. Христос је испричао причу о дивном бисеру

скривеном у пољу и о неком човеку који је, сазнавши за њега, продао цело

имање како би купио ово место и кад је стекао бисер, постао је богатији од

свих (уп. Мт. 13,44-46). Онај ко све жртвује ради Исусове молитве, добија кроз

њу све, а главно је, оно што није знао и није могао да пожели. Продати

имовину значи одрећи се земаљских пристрасности, душевних знања,

упростити себе, усредсредити свој живот на једно, као што се зраци,

пролазећи кроз лупу, концентришу у једној тачки.

Исусова молитва се не може супротставити другим облицима молитве, на

пример, читању Псалтира: све оне потичу из једног извора - Духа Светог.

Псалтир и канони помажу, нарочито на почетку, Исусовој молитви; прећи

одмах само на Исусову молитву подједнако је тешко као прећи од уобичајене

хране на хлеб и воду којима се хране аскете. Наш ум по навици захтева

разноврсност; чак и на пољу молитве он само постепено прелази од ширине

познања на дубину. Стално држати ум у напетости је, по речима Антонија

Великог, исто што и држати све време тетиву лука затегнутом. На питање

шта изабрати: Исусову молитву или Псалтир преподобни Варсануфије

Велики је одговарао: "И једно чинити и друго не остављати."

Притом постепено све више времена и места у души треба остављати за

Исусову молитву. Учврстивши се у срцу, Исусова молитва се на почетку

манифестује као духовна топлина. Често, будећи се ујутру, човек на своје

чуђење примећује да у његовом срцу тече Исусова молитва. Снови постају

чисти и лаки. (Овде се не говори о посебним демонским искушењима, кад се

ђаво у сну приближава молитвенику као свом непријатељу и овај од тог

приближавања осећа убиствени ужас.)


Други степен непрестане Исусове молитве је посебна унутрашња светлост

која обасјава мрачне дубине људске душе. Топлина доноси молитвенику мир

помисли и покајање, а духовна светлост - радост и уједно осећај да је он испод

сваке твари, али истовремено и то да га Бог не оставља. Тада човек схвата да је

смирење истински живот, а надимање - лажни живот и крајње сиромаштво.

Свети Оци нам не откривају даља дејства благодати или их откривају кроз

алегорије и алузије. Преподобни Исаак Сиријски говори о томе да су само

малобројни прешли на другу обалу Јордана.

Исусова молитва је глас покајања, а само покајање је попут нити која је

затегнута између два пола - туге због грехова и наде. Молитва без свести о

греховности се претвара у гордељиво узношење и лажну духовност, а молитва

без наде се постепено гаси, душа доспева у стање унинија и раслабљености.

У молитви треба да постоји овакво расположење душе: "По греховима

својим достојан сам пакла, али милосрђе Божије не побеђују никакви

грехови. Господ би опростио и сатани кад би овај могао да се покаје."

Кад ступаш у разговоре са световним људима, упитај себе: "Колико

Исусових молитава бих могао да изговорим за то време? Зар на људском

језику постоје речи веће и лепше него што су речи "Исус Христос"? За шта

мењам Исусову молитву?" Тајне Божије се откривају ћутљивима.

Апостол Петар говори о лепоти ћутљивог духа и о тајанственој звезди

која излази у људском срцу (в. 1 Петр. 3,4; 2 Петр. 1,19).

Фини отров академског скептицизма


На прелазу из 18. у 19. век у православним академијама установљен је

заокрет ка западној схоластици. Тај процес је почео једно столеће раније.

Професори из Украјине, стекавши образовање у католичким школама,

створили су језгро у Московској Русији. Форма предавања била је копија

Запада. Када је држава пред академије поставила нове захтеве - повисити

ниво образовања до европских стандарда, тада су почели у скоро свакој

грани црквене науке да коrисте дела протестантских теолога и научника.

Уџбеници историје, психологије, логике па чак и црквеног права

представљали су прераде и прилагођавања дела инославних аутора. То доба

дало је низ самониклих богослова, али школски уџбеници и приручници

углавном су представљали компилације.

Западна наука располагала је опсежном грађом, али ту је дошло до

прикривене трагедије наших духовних шко-ла, која се наставља до сада: риба је


заједно са мамцем прогутала иудицу. Православне школе усвајале су не

само фактологију него и методологију инославне науке, а у духовним

школама почела је деформација православног менталитета. Ауторитет

Откривења био је пољуљан, критицизам се кришом увукао у свест како

професора тако и студената. Док се у Православљу кроз црквено Предање

про-веравала наука, овде се сада црквено Предање почело да

замењује аналитичким методом: оно као да је емигрирало из духовних школа

у своја последња уточишта - манастире и храмове, препустивши место скепси

која разједа душу. У византијским академијама био је синтетички метод

учења - од општег су прелазили на појединачно. Сада су дедукцију заменили

ин-дукцијом, из појединачних премиса желе да створе или да

репродукују целину. Вера у Предање Цркве замењена је хипотезама и

теоријама.

Као пример за ово служи питаше о ауторству "Ареопагитичког корпуса".

Црква је од самог почетка објављивања ових дела њих сматрала за дела

светог Дионисија Ареопагита, првог епископа Атинског, на шта се указује у

самим "Ареопагитикама".

Више од хиљаду година после проналажења "Ареопагитике" у

протестантској средини настала је сумња у ауторство светог Дионисија.

Православни богослови су се у том питању задовољили тиме што су

прихватили сасвим непоуздане аргументе против изворности "Ареопагитике",

нису им додали ни један свој доказ, већ су почели да се баве препричавањем

рационалистичких хипотеза.

Чудан парадокс: предавачи и студенти духовних академија на

дан слављена спомена св. Дионисија Ареопагита чују на црквеној

служби његово прослављање као аутора књиге "О небеској и црквеној

јерархији", као тајновидиоца и ученика св. Павла, од кога је чуо и

предао Цркви Небеско учење. У академији се доказује да је то

историјска провокација: непознати фалсификатор скривао се под именом

светог Дионисија и у току много векова обмањивао Цркву заједно са

њеним светима, који су се руководили богословљем Ареопагита. Овде у

свести верујућег настаје расцеп од сумњи - коме веровати? И

постепено предност задобија страна колегија научника.

Свети Дионисије Ареопагит спада у ред најзначајнијих богослова древне

Цркве. Његов утицај на богословску мисао како Истока тако и Запада је

огроман. У његовим делима мистички опит је спојен са беспрекорним

философским формулацијама. Он је богослов у најузвишенијем значењу ове

речи, како је богословље схватала древна Црква. Бог је откривао Себе у

његовим мистичким провиђењима и созерцањима. Данас је он постао

предмет напада од стране рационалиста. Научна инквизиција настоји да га


лиши имена и да га потре као историјску личност. Сада су аутора

бесмртних дела у богословским круговима стали да називају "псеудо-

Дионисијем", односно лажним Дионисијем. Сам аутор "Ареопагитике"

писао је о себи управо као о Дионисију Ареопагиту, ученику апостола

Павла и Јована, првом епископу атинском и другу свештеномученика

Јеротеја и због тога термин "лаж-Дионисије" звучи као лажљивац-Дионисије.

Дакле, знаменити "Ареопагитички корпус", који је Црква прихватила

као своје учење, написао је анонимни фалсификатор, састављач

кривотворених списа који је присвојио име ученика апостола Павла.

По црквеним правилима, састављање лажних списа је један од

најтежих грехова, који се кажњава одлучењем од Цркве. Настаје

парадокс: испада да је аутор "Ареопагитике" авантуриста високе класе, а

његова кривотворина остаје непримећена од таквих Светих Отаца и

подвижника а уз то и ерудита, као што су преподобни Максим

Исповедник и Јован Дамаскин и други.

Значи, по мишљењу савремених теолога, "Ареопагитички корпус" је једно

од највећих књижевних обмана средњовековља, криминал који су тек после

више од хиљаду година успели да разоткрију научници из протестантских

кругова. Како су наши теолози могли да се сложе са концепцијом "генијалног

лажљивца" - непознато је. То је више психолошки него историјски феномен.

Ради тога треба прихватити протестантску, рационалистичку, оземљену

представу о Цркви и оправдати језуитски морал по коме "циљ оправдава

средства" - учење о "богоугодној лажи", које је у Православљу свагда посматрано

као провокација против хришћанске моралности и као демонизација самог

морала. Господ је рекао: "Блажени чистим срцем, јер ће Богавидети".

А како је лажљивац могао да види тајне духовног света? У опитима

своје лажне мистике он би угледао само демоне који узимају изглед

анђела. Како је такав опит могао да изрази скривено учење Цркве и

како је Црква, која има ум Христов, могла да га прихвати као своје

учење?

Како је Дух Свети, који обитава у Цркви, могао својом благодаћу тако

обилно да осени списе лажљивца који је погазио црквене каноне, или

визионара са поремећеном психом. Име светог Дионисија ушало је у

литургику Цркве, а литургика је непрекидно сведочанство. Како ће

савремени теолози да заповеде да се молимо аутору "Ареопагитике": "Свети

свештеномучениче Дионисије, моли Бога за нас" или пак: "Псеудо-Дионисије

моли бога за нас"?

Треба рећи да се Црква моли Дионисију Ареопагиту (празник је 3.

октобра по старом календару) управо као лицу које је написало своја

бесмртна дела, мала по обиму, али велика по дубини.[1]


http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/otrov_akademskog_skepticizma.htm

Са потпуно другачијим осећањем човек чита дело апостолског мужа, од

дела непознатог лица које се потписало туђим именом, то јест које је

признало своју нечасност. Са другачијим поверењем ће читати Петокњижје

Мојсија, знајући да га је написао богонадахнути пророк, него Петокњижје као

дело временски каснијих полемиста (са амплитудом од хиљаду година), који

су се потписали именом пророка и Боговидца Мојсија (види "Полемичност

Шестоднева", Ђакон Андреј Курајев).

Овде се у душе читалаца, нарочито студената, улива фини отров

скептицизма, који разједа њихову веру, као киселина метал, овде се показује

неповерење према Цркви: како је она могла тако лако да се обмане, зар је

она у свом незнању толико дуго падала док није "закукурикао петао

са шиљатог врха протестантске цркве". Ако је "Ареопагитички

корпус" написао псеудоДионисије, онда је он двоструко "псеудо", као онај који је

присвојио име апостолског мужа и име свештеномученика. И тада су почели

да промичу пред очима други псеудо: псеудо-Макарије, псеудо-Нил, псеудо-

Василије и тако даље.

А коме ми да верујемо? - Цркви, црквеном Предању или критици

из табора протестантизма, који је довршио разарање Цркве код себе

кући? Пред нашим богословима - рационалистима стоји алтернатива коју

они покушавају да избегну: ако су принципијелни људи, онда треба да се боре

за десакрализацију корпуса псеудо-Ареопагита, за деканонизацију аутора

као светог и убрајање његових дела у апокрифну кривотворену књижевност

или пак да "канонизују лажна имена" као допуштени богословски метод.

Један професор ми је искрено рекао: "Лаж је коњица за спасење" (псалам

32). Вероватно је сматрао лажљивца за коњаника, а правдољупца - за

пешадинца. Но мене није зачудила његова аргументација, већ непознавање

словенског језика (овај стих псалма у преводу на руски језик значи: "Непоуздан

је коњ за спасење", односно "Не уздај се у снагу коњице". Лажљивац или нема

никакво духовно искуство, или је то искуство демонско, јер лаж изопачава

сазнајне моћи и способности духа.

Има речи које су изгубиле своју конкретност и постале називи не-каквог

неодређеног, мутног и истовремено страшног универзума. Једна од њих је реч

"наука". Можда ни један назив није био подвргнут таквим спекулацијама, као

ова реч. Сва антирелигиозна пропаганда водила се у име науке, која је, као

богиња правосуђа, изрицала хришћанству своју пресуду кОја не подлеже

амнестији. У име науке Остап Бендер је ступио у јавну расправу са ксендзима

(пољским католичким свештеницима); у име науке беснео је Јарославски; у име

науке ружно се препирао Уљанов; у име науке Штраус је прогласио Библију

за препричавање митова; у име науке Бауер је порицао постојање Христа.

Данас у име науке савремени теолози желе да одвоје разум верујућег од саме


вере, да сведу појам "ум - нус", као јединство сазнајних моћи, на његов део који

је окренут ка земљи, на логику, и да тај разум учине господаром уобласти вере

(као што су недавно хтели да црквеног старосту поставе изнад свештеника и да

га учине главним у храму).

Рационализам у религији је двоверје: вера у Божанско Откривење и вера у

сопствени разум. То је стална двојственост не само у сфери интелектуалног

познаша, него и у питањима етике. Зато је неопходно одредити шта је

наука? Каква средства она поседује? Који је њен делокруг и у чему је

њена методологија? На ова питања ми смо делимично већ дали одговор.

Наука иде од појединачног ка целом (целовитом). Научно мишљење

је аналитичко. Оно се ослања на низ података које прихвата као аксиоме и на

њима заснива уопштавања у виду хипотеза. Недостатак података надокнађује

се сопственим нагађањима, умовањима и претпоставкама. Најнепоузданији

критеријуми су у историјској науци. Док у области физике експеримент може

да буде поновљен и чињеница установљена, то историјску чињеницу у суштини

није могуће репродуковати и зато је створена изрека: "Нико не лаже тако

много као историчар". Бела места историје испуњавају се претпоставкама,

уобразиљом и фантазијом. Случајно откриће може да преокрене сву створену

представу о овим или оним историјским догађајима. Археолошка ископавања

су нам до-казала да се много тога што је сматрано за област митова и легенди,

по-казало као реалност и веродостојност. Многи археолошки

споменици потврдили су оно о чему је било писано у Библији и што је

неосновано порицано од критичара. Почетак науке је трагање у коме се

налазе елементи сумње. Почетак религиозног гносиса је страх Божији.

Религиозно познање иде од општег ка појединачном; научно - од

појединачног ка општем. Али пошто предмет и појаве не могу да буду

исцрпљенињиховим својствима и спољашњим манифестацијама, то је сваки

опит недовршен и последњи закључци науке не могу да се сматрају коначним.

Са појавом нових чињеница мењају се и обарају пређашње хипотезе. Историја

науке је гробље хипотеза.

Приликом изучавања историје, философије, књижевности и религије,

материјалистичка наука, по правилу, са веома малим изузетком, полази од

еволуционе концепције, теорије еволуционог развоја, у којој се садашњост

ослања на прошлост као на свој нижи степен и служи као градилиште за

будућност, у којој се развој одвија посредством подражавања, позајмљивања и

усавршавања већ постојећег материјала. Овде је главни метод наћи сличност,

а затим је разматрати као доказ заједничке основе за позајмљивања и као

схему порекла. Сва историја културе и религије представља се као пут реформи

и усавршавања, као пут од простог ка сложеном, од оскудног ка обилном, од


лошег ка бољем. Научно мишљење је непрекидно тражење материјалних

супстрата.

Овде, у историјској науци је недостатак објективних критеријума,

оскудност очигледних чињеница, њихова замена непоузданим подацима и

сведочанствима заинтересованих лица, фрагментарност факата и бескрајна

могућност грађења разних хипотеза и теорија на основу њих. Међутим, кад

је у питању псеудо-Дионисије наука не располаже чак ни минимумом

уобичајеним за њу. Овде се "икс" изводи из "икса" и хипотеза из хипотезе,

тако да главни фактор остаје сопствена уобразиља аутора.

Обично савремени теолози говоре: "Дионисије као аутор

"Аеропагитика" није могао да живи у 1. столећу: то је "доказала наука" - са

истом увереношћу са којом је Остап Бендер почео јавну расправу речима:

"Бога нема, јер је то медицински факат". Но кад их упитате: којим конкретним

доказима располажете и можете ли их набројати у форми теза, тада се

ратоборност смањује и они почињу да говоре у опрезнијој форми. Хоћу да

покажем да чак и са позиције рационалистичког мишљења њихови

аргументи нису одрживи пред озбиљном критиком, већ су данак духу

времена.

Најважнији је аргумент: "Дионисије Ареопагит пише о монаштву,

али само монаштво настало је у 4. веку". Одговор: је монаштво је

постојало свагда као религиозни максимализам. То је нарочита потреба

човека да посвети свој живот Богу, то је усредсређење духовних снага на оно

најважније. Већ у древној персијској религији постојало је монаштво, а реч

монах значила је "онај који тражи јединство". У будизму видимо развијену

установу монаштва са формираним ритуалима иницијације, давањем новог

имена и формом (ношење жуте одеће).

Традицију да се мењају имена у вези са нарочито важним догађајима

живота човека срећемо код разних народа: познати су случајеви промене

имена апостола. У старозаветно доба, по сведочењу Филона, у Синајској

пустињи живели су монаси - терапевти, који су се заједно окупљали на

молитву. У пећинама Кумрана око Мртвог мора оснивали су своје манастире

старозаветни монаси - есени.

Завети монаштва код свих народа, па чак и религија, имали су

запањујућу сличност: то су безбрачност, добровољно сиромаштво, повлачење

од света, молитвено тиховање, послушност својим учитељима. Запазимо да се

потреба за монаштвом као свецелом посвећивању Богу пројавила чак и у

религијама и конфесијама које формално поричу монаштво. У Корану

је написано: "У исламу нема монаштва", али ту се, без обзира на

видљиву забрану, монаштво пројавило у форми дервишких редова.

Споменимо још једну изразиту појаву. реформаторски покрет је имао јако


изражен антимонашки карактер, а већина манастира у оним земљама где

су протестанти преовлађивали, била је уништена.

Идеолог и вођа протестантизма Мартин Лутер демонстративно је скинуо

са себе монашку одежду и оженио се игуманијом једног женског манастира.

Но чак ни у тој средини тежња ка монаштву није могла бити у потпуности

угушена, и у XX веку почеле су да се појављују својеврсне монашке

заједнице протестаната.

Још пре Рођења Христовог у Кини је било много таоистичких манастира

(следбеници Лао-Цеа). Монаштво у виду пустиножитељства било је

распрострањено у древној Индији: сматрало се да је за брамана, после рођења

сина, најдостојнији начин живота одлазак у пустињу. Обичај је налагао да се

растави са супругом, да подигне колибу у шуми и да води монашки начин

живота. Све ово сведочи да је хришћанско монаштво већ имало своје

претходнике. О безбрачности и нестицању Христос је учио у виду савета, и није

било могуће да Његове речи не нађу своје следбенике.

У књигама "Апостолских установа", које воде порекло од светог Климента,

епископа Римског, говори се о поретку причешћа. Најпре су се причешћивали

свештеници, затим црквенослужитељи, после њих - монаси, називани

аскетима, а тек затим мирјани. Ти људи (аскете) обично су живели у

приградским насељима или на усамљеном месту, понекад - појединачно,

понекад - у заједницама, и зарађивали су за живот радом својих руку. Као

што се види из апостолских установа, било их је толико много, као да су

предста-вљали посебан духовни сталеж у Цркви, у којој су уживали

нарочито поштовање: у агиографској литератури има многобројних података

о манастирима из II и III столећа. Стога је изјава да Дионисије Ареопагит није

могао да пише о монаштву, које тобоже у то време није постојало, заснована на

погрешном разумевању. Освит монаштва у IV веку никако није био рађање

или почетак монаштва, него је за собом имао, ако говоримо о хришћанском

монаштву, тровековну историју. А ако говоримо о монаштву уопште, онда је

оно древно као и сам свет.

Други приговор: "Дела под називом "Аеропагитика" нису карактеристична

за хришћанске писмене изворнике I столећа."

Одговор: Споменици те писмености били су уништени у доба

тровековних гоњења. Осим Новог Завета до нас је доспело само неколико дела

која по времену спадају у I столеће, као неколико предмета сачуваних после

пожара у кући. Зато за упоређивање дела Дионисија Ареопагита са њему

савременим писменим делима просто нису сачувани материјали. Ипак, имамо


посредне доказе о покушајима стварања богословских система у периоду у

коме је хришћанство излагано у философским категоријама.

У првој глави своје апологије хришћанства ("Пет књига против Целса")

Ориген пише да је већ од доба апостола Свето Писмо било подвргавано

јелинској, то јест философској интерпретацији.

Опсежна гностичка литература II века, у којој је широко примењивана

античка философија, нарочито платонизам, по сведочењу гностика, води

своје порекло од Симона Гатара - савременика и противника апостола.

Гностичка књижевност је покушај интелектуалаца антике да створе

универзални систем у коме се хришћанство интерпретира у категоријама

философске еклектике и мистеријских представа.

Трећи приговор: "Триадички систем јерархије, како је представљен код

Дионисија, још није дефинисан у I столећу. Триаде у теологији

карактеристичне су за Прокла Диадоха (Vвек по Рођењу Христа)."

Одговор: Посланице Игњатија Богоносца сведоче да је таква јерархија

постојала већ у I столећу. Поред тога, у Старом Завету храмовна јерархија је

била тростепена: левит, свештеник и првосвештеник (архијереј). Можемо да

нађемо триаде у античкој, јелинистичкој и хиндуистичким религијама.

Грчко-римски пантеон поделио се на хероје (полубогове), богове и врховно

божанство. У хиндуизму постоји универзална триада - тримурти. Она

представља три персонификована модалитета апсолута. Три је био свети

број не само код хришћана, него и код питагорејаца и платониста, иако су

они уносили у њега други садржај. Тврдња да триадичност јерархије није

карактеристич-на за прво столеће, не одговара стварности.[2]

Четврти приговор:" 'Аеропагитички корпус' није био познат

у VI столећу (тачније, 522-523 год.)."

Одговор: Већина споменика древне хришћанске књижевности нестала је

без трага, али то никако не доказује да они нису постојали. Неке књиге су биле

пронађене у далеко дужем периоду, него што је пет столећа. Тако је "Учење

дванаест апостола", које временски спада у II столеће, по мишљењу самих

научника-рационалиста, било откривено тек у XIX веку. У току неколико

столећа чинило се да су изгубљени "Књига Еноха" и "Пастир" светог Јерме. У

сваком случају, у VI веку требало је да буде више сведочанстава о истинитости

или неизворности "Ареопагитичког корпуса", а такви ерудити, као што су

Максим Исповедник и Јован Дамаскин прихватали су га као дело апостолског

мужа.



Треба се сетити какав су педантан рад на текстовима обављали Оци

Васељенских Сабора, да би разјаснили њихову веродостојност и одсуство

интерполација, и тек затим су своја дела заснивали на њима.

Текстове Дионисија сачували су и представили Сиријци, који су се

придржавали монофизитизма на самом врхунцу монофизитских спорова

у двадесетим годинама VI столећа, и зато је требало да изазову

посебну опрезност и најбрижљивију проверу од стране православних

теолога. Ми више не говоримо о религиозним интуицијама таквих

светитеља као што је Максим Исповедник, јер то савремени богослови -

рационалисти не схватају озбиљно. Треба рећи да је спор о

"Ареопагитикама" настао у протестантским круговима који су одавно

раскинули са цр-квеним Предањем. Дакле, по мишљењу савремених теолога

- рационалиста, Црква је "преспавала" псеудо-Дионисија и њу је

пробудило теккукурикање петла из Тевтоније?

Пети пртовор: "У I столећу још није постојала Тајна Миро-помазања."

Одговор: Помазање јелејем свештеника и царева постојало је још у

Старом Завету. А по речима апостола Петра, хришћани представљају "род

изабрани и царско свештенство". Апостол Јован Богослов у својој посланици

говори о благодатном помазању. Сама реч "хришћанин" не значи само

следбеник Христов, него и помазаник. Зато такав аргумент од стране

критичара Дионисија изазива чуђење.

Шести приговор: "У књизи "Небеска јерархија" видимо јерархију са девет

чинова која није сачувана у делима отаца IV века."

Одговор: Дионисије Ареопагит у истој књизи упозорава да пише о

анђелима, прилагођавајући се могућностима човековог разума. Он истиче

оно најважније, али уопште не тврди да је дао сасвим целовиту слику анђелског

света. Код отаца IV столећа не налазимо радове специјално посвећене

ангелологији, али њихово знање о анђелима дато је у проповедима које се тичу

пре свега сотириолошких питања.

Седми приговор: "Између дела неоплатоничара Прокла Диадоха (друга

половина V столећа) и "Аеропагитика" постоји сличност која допушта да се

говори о позајмицама аутора "Аеропагитика" узетих из дела Прокла и друге

неоплатоничке литературе."

Главни удар критичарског обрушавања, управљеног против изворности

"Ареопагитика", јесте указивање на извесну сличност између Прокла Диадоха


и дела светог Дионисија. Око тог аргумента дигла се таква галама од речи, као

приликом проналаска налазишта злата на Аљасци.

Речи "наука је доказала" почеле су да трепере на страницама књига са

интригирајућим насловима: "Тајна Дионисија" и тако даље. Треба рећи да су

књиге рационалиста које се односе на ово питање - иста песма, понављање

већ реченог. И ако су позајмице Дионисија од Прокла веома сумњиве, то су

међусобне позајмице антидионисијских аргумената међу научницима-

рационалистима несумњиве. Нова истраживања представљају у већини

случајева композиције варијанти једних те истих идеја.

Такозвана научна критика у току неколико десетина година представља

тапкање у месту. Тврдимо да су средњовековни ерудити не само

светоотачког, него и схоластичког периода, познавали философију

платонизма и неоплатонизма знатно дубље и боље него савремени

научници и теолози.

Зар Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Михаил Псел и западни

схоластичари, међу њима и Ериугена - преводилац Дионисија, и Тома

Аквински, способни да цитирају напамет читаве трактате како древних отаца

тако и философа, нису могли да увиде позајмице, ако су имале места код

Дионисија, као и везе између неоплатонизма и "Ареопагитика".

Какве идеје је могао да позајми Дионисије од Прокла?

Концепције Прокла не излазе изван граница многобожачког пантеизма.

Његова теокосмогонија запањујуће подсећа на хиндуистички тримурти.

Код Прокла су три ритма апсолута:

1) излажење из себе;

2) пребивање у модусу космоса;

3) повлачење или враћање самоме себи.

У хиндуизму три су ритма апсолута: стварање (Брама), одржавање

(Вишну) и разарање (Шива).

Сличну слику можемо да нађемо код платоничара а делимично и код

гностика:

1) плирома (пунота), апсолут, чија свест садржи божанске идеје;

2) излазак божанских идеја из плироме и образовање космоса;

3) космички пожар који уништава небо и земљу, и космос се распада.

Код пантеиста апсолут се оваплоћује, код Дионисија апсолут ствара,

остајући непромењен. За пантеисте Тројица је - промењиво стање апсолута,

за Дионисија - Биће у три Ипостаси. За пантеисте свет виших духова -

елохима, еона, архоната - је изливање божанства, његова еманација. За

Дионисија то је стварање личносних духова - анђела, који чине небеску

јерархију. Код пантеиста је принцип једносушности између творца и


творевине, код Дионисија - подобосушност као принцип узвођења

створеног ка Саздатељу. Код пантеиста екстаза је осиромашење свести, код

Дионисија усхођење духа ка Богу. Код пантеиста спасење је свлачење

материјалности и ослобођење од ње, код Дионисија - обожење личности

човека као душевно-вештаствене монаде.

Овде нам постављају питање: Указујући на сличност

фрагмената Дионисија и Прокла (који по нашем мишљењу ништа не

доказују, јер се може наћи фрагментарна сличност између било којих

философских система), савремени рационалисти тврде да је Дионисије

позајмљивао од Прокла, што значи да није могао да живи у првом веку - пре

Прокла. А зашто Прокл у том случају није могао да позајмљује од Дионисија?

Одговор: Мада поричемо теорију позајмљивања на основу слично-сти као

погрешну теорију на којој се темељи такозвана митологичка школа библијске

критике, која се научно и морално одавно истрошила, ипак ћемо се потруди

да одговоримо на наше питање.

За нас лично проблем уопште не може да настане, јер су

свети поседовали сазнајне способности недоступне за нас, оно што

називамо прозорљивошћу, приближавањем спољашње речи унутрашњем

лого-су, виђењем будућности, даром општења са духовним светом и

тако даље. Ми само расуђујемо, а они су видели, штавише, не само

видели, него и провидели (предвиђали, пророковали). Благодат Божија која

је обитавала у њима неизмерно је проширивала хоризонт њиховог познања.

Кад су снисходили до философске терминологије, то је било само ради тога да

нам она постане разумљива. Овај натприродни гносис (знање) пророка и

светих наши теолози не оповргавају отворено, јер би их иначе могли

оптужити за скривени атеизам и позитивизам, већ га једноставно игноришу и

дела светих разматрају по мери сопствених интелектуалних могућности.

У XIX столећу у доба необузданог рационализма и критицизма вера у

библијску хронологију и ауторство њених књига у научним кру-говима је

сматрана за незнање. Скоро сваки професор хуманистичких наука у Немачкој

сматрао је својом дужношћу да напише рад на тему библијске критике,

ослањајући се на асирско-вавилонске и хиероглифске споменике Египта и

Кине. Међутим, та гомила хартије, која се чинила последњом речју науке,

показала се као макулатура (стара хартија за прераду, безвредна литература

- нап. прев.).Многобројна имена тих аутора давно су заборављена, а Свето

Писмо је остало као стена насаломива за ројеве термита.

Методе антибиблијске критике буквално су произвеле присталице

хипотезе о псеудо-Дионисију. Разуме се, они су читали у катихизису, а можда

и научили напамет библијске текстове о благодати и њеним својствима. Али


када говоримо о озарењу светих Духом Светим, у Коме су они шире и даље

од нас видели не само духовни свет него и човечију историју, у њеним

узроцима, појавама и перспективама, тада савремени теолози бивају

зачуђени нашом "наивношћу".

Ако су довољно учтиви рећи ће: ови аргументи нису научни, а ако нису

учтиви и често гледају телевизију, одговориће да су то "бапске приче", а не

озбиљан разговор.

Питање: Зашто наши теолози не могу да претпоставе да су пагански

философи првих векова по Рођењу Христовом нешто позајмљивали од

хришћана. Међутим, краткотрајна паганска ренесанса за време Јулијана

Одступника говори нам о томе да је римско паганство (многобоштво) у својој

организационој структури много тога позајмљивало од хришћанске Цркве.

Јулијан Одступник је спровео реформу у реорганизацији паганског

свештенства (жречева) по узору на њему мрску хришћанску Цркву.

Одговор: Чини нам се да основа таквог приступа није фактологија, него

психологија. За рационалисту мистика представља духовну помрчину

(незнање) разума, а пагански философи са њиховом логизацијом и

класификацијом, са бескрајним конструисањем система, блискији су њиховом

сопственом интелекту. Зато су они уверени да хришћани нису способни за

озбиљну умну продукцију, да је вера - придавање ауторитета већ одавно

познатом и откривеном, и траже корене богословља у самом паганству,

само реформисаном.

Зато за њих нема светог Дионисија, него постоји псеудо-Дионисије као

хришћански асимилатор а делимично и реформатор идеја Прокла

Диадоха. Али по нашем мишљењу објективне чињенице говоре о другом.

Сам неоплатонизам као поглед на свет не излази изван граница класичног

платонизма. У њему је само ублажен платонистички дуализам духа и

материје. Код неоплатоничара нема ниједне идеје која се у овој или оној

варијанти не би налазила код платоничара и питагорејаца, а философска

разрада платонизма одвијала се под утицајем хришћанства.

Наведимо следећу чињеницу. Оснивач неоплатонистичке школе је

Амоније Сакас. То је трагична личност, он је апостата (одступник) као и његов

будући, више политички прејемник - Јулијан Одступник; то је бивши

хришћански богослов и катихизатор, исти познавалац философије као и

Климент Александријски. Није нам познато зашто се Амоније одрекао

Христа и прихватио незнабоштво. Али несумњиво је да он није само

познавао, него је и брижљиво изучио древне хришћанске писане споменике.


У тој школи истовремено су учили Плотин - најчувенији неоплатоничар и

Ориген.

Овде можемо да претпоставимо постојање инерције античког еклектизма

који тежи да асимилује идеје хришћанства да би обогатио систем

неоплатонизма. При том неоплатонизам наступа преко Амонија Сакаса у

улози опонента и, у исто време, прејемника низа хришћанских идеја. У

једном од древних рукописа грузијског философа XII века Јована Петрица

постоји натпис о томе да је Дионисије Ареопагит оставио философима своја

дела и да су то искористили пагани - философи, не указујући на његово име.

Тај натпис је анониман и он је више илустрација него доказ, али говоримо о

томе да је у доба када је било више извора, изгубљених у следећим вековима,

постојало традиционално гледиште о томе да Дионисије није написао своја

дела под утицајем паганских философа, већ да су се они користили њиме, као

осе туђим медом.

Ако упоредимо стил Дионисија и Прокла увидећемо да је језик

Дионисија тежи, али дубљи. У њему се осећа созерцање предмета и поглед

који као да га обухвата са свих страна. Овде је расуђивање засновано на

созерцању, овде датост није плод расуђивања, него виђења тајни. Стил Прокла

је лакши и јаснији. У поређењу са Дионисијем, његова мисао се креће током

логичких поставки. У његовом језику одражава се ум математичара и

систематизатора, он је површнији од Дионисија, али истовремено јаснији,

уколико је логика, заснована насилогизму, јаснија од мистике. Обично, касније

позајмљивање иде путем усавршавања спољашње форме и систематизације. У

том погледу Дионисије има предност над Проклом Диадохом. Уосталом, има

још једна варијанта. Дионисије и Прокл могли су да користе заједнички извор,

то јест већ постојећу терминологију, а не да је позајмљују један од другога.

Уопште, ми смо присталице мишљења да садржај рађа форму и

терминолошки језик, а да је тражење сличности у делима древне књи-жевности

са циљем откривања позајмица често слично спорту: шта потиче од чега -

ромб од четвороугла, или четвороугао од ромба.

Осми приговор: Аутор "Ареопагитика" је увео у философију нову

логичку теорију, звану "дијалектичка негација".

Одговор: "Дијалектичка негација" се састоји у томе што се две тезе, које

се међусобно поричу, спајају преношењем одређеног предмета у категорију

суперлатива, на пример:

Бог је биће.

Бог је небиће.


Бог је надбиће.

Могуће је представити "дијалектичку негацију" у сложенијој форми: Бог није

биће. Бог није небиће. Бог је надбиће.

Критичари ауторства светог Дионисија тврде да је у VI веку дијалектичку

негацију увео у философску употребу псеудо-Дионисије. На то су следили

приговори од стране историчара философије, међу њима и учених

рационалиста, и то: дијалектичку негацију употребљавао је св. Атанасије

Велики ("Бог се не може назвати бићем, јер се бићем називају његова

створења: Бог је надбиће").

Дијалектичке негације је користио Плотин у својим "Енеадама" (III век).

Дијалектичке негације широко су примењиване у ведској философији

("Упанишаде"). Стога, дати аргумент је заснован на погрешном разумевању и

данас се сматра већ застарелим оружјем. Међутим, наши савремени теолози

још увек могу да га механички преписују из литературе 40-их година.

Да ли наши богослови-рационалисти верују да је у светим

подвижницима обитавала благодат Божија - Дух Истине, чији је један од

дарова способност разликовања духова, дар да се истина

раздваја (разликује) од лажи?

Верују ли они да је ум подвижника поседовао већи духовни видик, а

срце дубљу интуицију од умова и срца оних који се нису успињали по

степенима духовне аскезе? Зар нико одотаца, који су се у својим

богословским делима ослањали на Дионисија Ареопагита или су

писали коментаре на дела Дионисија, није осетио душом

просветљеном благодаћу и није схватио умом који је достигао високи

степен савршенства, да их је обмануо талентовани фалсификатор?

Када је Јован Златоусти писао своја чувена тумачења на ап. Павла, тада

је његов ученик Прокл видео ап. Павла који је наднесен над главом Јована,

овоме откривао шта треба да пише.

Зар тако великим подвижницима, као што је Максим Исповедник -

мученик од стране јеретика, и архијерејима, као што је Григорије

Палама, кога су називали "сином божанске светлости", није било

откривено да аутор "Ареопагитика" уопште није Дионисије Ареопагит,

свештеномученик првог века коме су се они молили, него мрачна

силуета историје - инкогнито, који је умотао своје лице плаштом. Зар

они, бавећи се делима Дионисија Ареопагита, нису подозревали да у

својим рукама држе апокрифе, састављене од талентованог

фалсификатора - отимача апостолског имена.

Духовни ум има способност непосредног проницања у суштину појава и

виђења оног што је скривено од телесних људи. Наши богослови ово не


оспоравају, али у стварности они игноришу ову способност светих, и мислим да

ће им се наш аргумент учинити сувише наивним и, у најмању руку -

ненаучним.

Разуме се и светитељ може да греши када у молитви не пита Бога или

недовољно пажљиво ослушкује глас благодати и замењује га човечанским

расуђивањима. Али овде је другачија слика: греше ли сви свети током

хиљаду година? Греши ли Црква која чува име свештеномученика

Дионисија као великог учитеља и тајновидца у свомеПредању?

Ако свети Дионисије као творац "Ареопагитика" не постоји, онда се ви,

кад читате канон у Минејима[3] посвећен њему, молите празном месту, као

некој рупи у црквеном зиду. Ипак, мислимо да је о овоме довољно речено.

Пређимо сада на друго питање, шире него што је личност Дионисија

Ареопагита. Може ли сличност да се сматра као доказ за позајмице и

подражавање? У књижевности народа света, укључујући философску

литературу, могу се наћи запањујуће подударности, без обзира на то што

њихови аутори нису могли да знају за дела других. Али те идеје и представе

кришом им је казивало друго - сродство човечијих душа, пред којим живот

поставља слична питања и проблеме.

По принципу сличности антибиблијска критика је сматрала сваки стих

Светог Писма компилацијом и позајмицом из других извора: еги-патских,

сумерских, вавилонских и тако даље. Ту је модел мишљења еволуциониста

који виде свет из свога посебног угла, а научна методологија је тражење

сличности и аналогија на којима они граде хипотезе. Библијска критика је

налазила фрагментарну сличност са Јеванђељем у системима Лао-Цеа,

Конфучија и Буде, али време је показало како су непоуздане и хипотетичне

све те поставке и како се оне брзо стварају и исто тако брзо побијају.

Савремени богослови прихватили су веома сумњиву мисао Хомјакова:

"Није најважније ко је написао, него шта је написао. Стога, ако се, на пример,

покаже да посланица ап. Павла припада другом лицу, тиме се ништа неће

изменити у црквеном Предању". На тај начин Цркви се истовремено

приписује непогрешиво утврђивање истине, са чиме се слажемо, и

склеротично памћење имена, с чиме се на слажемо.

Име означава личност и уопште није свеједно да ли је то

написао првоврховни апостол који је био узнесен Духом Светим до трећег

неба и чуо неисказане речи, или је то дело било омашком, а

можда и смишљено, приписано апостолу. Откривење је глас Духа

Светога, али у исто време Откривење се даје пре свега оној личности која

сама може да га прими.

Аутори Новог Завета су - пре свега Сам Господ, а затим Његови

ученици, преко којих је ово Откривење дато свету. Оно је требало да прође



кроз њихов ум просвећен благодаћу, да испуни њихова срца очишћена од

страсти и да се изрази у њиховој спољашњој речи, јер благодат не брише

личност, ни индивидуалност човека. При том се просветљује свест и осећања

постају тананија и дубља. Човечији дух се повезује са Откривењем.

Другачија откривења, демонског карактера, била су код незнабожаца,

када је човек западао у бесвесно стање и постајао медијум других сила, не

схватајући шта се с њим догађа и ко у њему говори. Зато нам је веома важно

и није нам свеједно ко је написао посланице апостола Павла које

представљају једну трећину Новог Завета. Још је неприхватљивија за

нассвесна обмана, лажни документ и кривотворење туђег

потписа. Лаж деформише човекову свест, цепа је, помрачује и онечишћује

срце. Зато ће Откривење које је добијено од лажљивца носити

демонски карактер, а његовом учењу о Богу и истинама хришћанства

биће примешан мутни талог лажи. Истински светитељи одмах осете

ту духовну лаж, као што је преподобни Пахомије осетио да му се није јавио

Христос него демон у лику Христа, и да је то кривотворина под привидном

сличношћу.

Наш аргумент може опет да се покаже као ненаучан. Али ипак ми се

обраћамо људима који треба да буду учитељи хришћанства, носиоци вере и

настављачи мисије Отаца, у ма каквом виду служења Цркви она била. Када су

чувеног Фарадеја упитали како може да спаја веру и науку, он је одговорио:

"Када отварам двери собе за молитву, тада затварам врата лабораторије; када

долазим у лабораторију, тада затварам двери собе за молитву". То јест, он је

посведочио двојственост свога мишљења и истовремено показао да

религиозно и научно мишљење теку на различитим плановима и на

различитим нивоима. Али Фарадеју је то било лакше да каже: за њега је

физика била експериментална наука, а метафизика - екстатичност (он је био

члан екстатичке секте и имао је звање "пророка"). Али шта ће да чине наши

теолози? Зар они, улазећи у храм, сигурно затварају врата академије, а

долазећи до врата академије, затварају двери храма?

Али зна се да је духовна академија пре свега опширни коментар онога

што се дешава у храму. Какву двојственост они уводе у свест ученика и

студената! Какав критички однос према црквеном Предању изазивају, и

према томе, према свецелом Откривењу. Предреволуционарне године

показале су нам шта значи рационализам у религији: то је скепса која се

претвара у протест против религије.

И ево мрачне слике: ученик богословије који пуца у епископа;

учитељ богословије који је ножем убио ректора; ученици богословије

који штрајкују 1905 године; бегунци из богословија који су постали


вође револуције и идеолози атеизма. Уместо јачања вере, рационализам њу

замењује хладном аналитиком.

Предање Цркве неприметно се замењује непоузданим хипотезама које се

издају за научне истине, и на крају крајева, Предање се од највишег

критеријума истине претвара у збирку легенди потребних народу, али сасвим

непотребних "аугурима" (жреци који су тумачили вољу богова и

предсказивали будућност према понашању птица (кликтање, лет итд.), а

преносно - тобожњи посвећеници у тајна знања. - нап. прев.).

При таквом стању ствари подвиг човека је да сачува веру и стави

вечни глас Цркве изнад рационалистичких хипотеза и декадентних

парадокса у богословљу- свим тим изумима и открићима, која се појављују

и пуцају као мехури на површини воде. Кад у прозору настане пукотина, тада

топлота излази из собе по веома хладном дану. Кад се у вери образује

пукотина, тада топлота Духа Светог излази из душе човека, његово срце се

хлади, религија прелази у област разума и постаје исто тако туђа души

као и философске апстракције, а потом туђа и самом уму, јер ту

религија губи ослонац у логици, и у унутрашњем доживљавању благодати

као сведочењу духа.

[1] "Живот је твој чудесан, а реч најдивнија, језик твој блистав, уста огњедухоносна и

духонадахнута, а ум твој испитан, богоблажени" (Канон св. Дионисију, песма 6);

"Небеска врата прошавши духом, неизрециво си се обогатио... и обасјао оне који

седе у тами незнања" (исто, кондак); "Бестелесне умове описао јеси" (исто).

[2] "...Описавши све Ашелске чинове и њихова тајинствена блистања,

богомудри. Тиме и нижу јерархију саставивши, ка свеопштем све си узвео јединству,

јерарше Дионисије" (Служба свештеномученику Дионисију, еп. атинском;

сједален). Овде се спомињу две књиге св. Дионисија: "Небескајерархија" и

"Црквена јерархија". [3] "Од Павла Божанственог научен... благодаћу Божијом обасјаван умом

просвећеним и душом Небеских (умова) сјај удостојио си се да видиш..."

"...небески познавалацтајни и благовесник већ био јеси"... (из канона св. Дионисија,

прва песма). Црква сведочи да је светом Дионисију тајне Божије открио апостол

Павле, и да је он сам, просветљен благодаћу, созерцавао анђелски свет. Али

савремени теолози сматрају да је некакав псеудо-Дионисије позајмљивао од Прокла

Диадоха - незнабошца и противника хришћанства.

Црква - један Народ






Какво значење има у Хришћанству националност?

Христос је дошао да спаси човека – личност.

У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким

категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била

откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након

доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске

личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним

категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут

пропасти.

Националност, култура, цивилизација – то су земне категорије,

категорија вечности је – дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља

као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље)

супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ

у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је – категорија душе, а не

духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: „Идите и научите

све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“ (Матеј 28:19).

Нација се не може одрећи од Бога –Бога се може одрећи личност.

Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део

људи, који улазе у ту нацију. Када говоре „хришћанска држава“ то је само

условно и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и

држава и нација обједињују људе не по религиозном признаку. Нација – то

је пре свега, културна уопштеност са одређеним традицијама, обичајима,

начином живота и тако даље, то јест, свим оним, што припада земљи.

Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али оно

даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је – Божанство и

Богоопштење, али при томе Хришћанство не уништава друге вредности,

оно их одухотворава.

Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас

туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?

Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште сав

земни живот – то је један миг ока, јавља се само као „утробни“ период,

истинити живот је – вечни. Исто и дете, пре него се појави на свет, развија се

у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај

земни живот подобије неког организма, у коме се формира људска личност.


Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот

апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо

овде, на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава

најглавније питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности.

Црква није национална – Црква је наднационална.

Црква – један народ – то су Хришћани!

У Цркви категоријазације одсуствује – у њој су људи обједињени Духом

Светим. Само Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се

односи ка тим реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо

дужни да их одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место

Божанства.

Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега стоји

Бог, више свега стоје потребе људског духа.

Четири змије у људском срцу


Ако се људски греси распореде по одређеној хијерархијској

лествици, онда се, ја мислим, може сачинити следећа лествица која

води у ад.

Извор, почетак и демонска енергија сваког греха је

гордост. Гордост је универзални грех. Чак ни Свети не могу да се

потпуно избаве од ње. Без обзира на велико смирење задобијено у

духовној борби, у душама Светих остају тамне мрље гордости, као

некакве флеке на белој одећи.

Гордост – “грех свих грехова.” Грех је као када би црно сунце

ада, исијавало таму и метафизичку хладноћу. Зато се нећемо

зауставити на гордости - она је истовремено почетак и крај, дно и

врх погибељи. Гордост је химна коју грешници певају сатани, а грех

је сатански празник у коме учествују грешници.

Сада ћемо прећи на лествицу грехова.

Најраспрострањенијим од свих грехова у садашње време је

лаж. Лаж прожима сав друштвени, породични, лични живот

човека, као што вода прожима сунђер уроњен у њу. Поздрављање,

опраштање, погледи, осмеси - све је прожето лицемерјем, све је

мртва форма, плашт под кога хоће да се сакрије човек. Он себи не


дозвољава раскош - бити искрен, зато је и изгубио потребу да буде

искрен.

Истину савремени човек сматра инфантилношћу- том

хроничном болешћу, која се назива глупост. Најчешће човек сматра

да људи говоре истину зато што немају довољно памети да слажу.

На лаж је савремени човек навикао исто тако као на тамницу дете

рођено међу њеним зидинама. Човек се адаптирао на лаж тако да

већ и не осећа њен смрад. Лажов моделира свој свет са његовом

псеудореалношћу и као да увлачи друге у тај непостојећи свет. За

разлику од уметничке, фантазија је овде хладна творевина разума –

фантазера и фокусника који хоће да изигра као свог противника

саму истину.

Срце је дубље од разума, оно не може да саставља и одржава у

памети сложену слику, смишљену разумом лажи. Зато лаж

раздваја ум од срца. Осим тога у човеку постоји глас вечите

истине – савест, која може донети неспокојство при свом

неочекиваном буђењу.

Зато човек обмањује своју сопствену савест да лаж није зло, да

ако би људи говорили истину, они би константно траумирали један

другог. Између ума и срца се прекида веза, разум делује за себе, а

дух одлази у дубину срца и као да се тамо успава. Делују у људској

души страсти, али то није срце у духовном смислу већ нека

периферија, предворје срца, као што у мистичној литератури

понекад употребљавају реч „поднебесје“ за разлику од неба.

Код савременог човека савест подсећа на болесника који

постоји али не живи. Као да није хитроуман лажов, он ипак упада у

своје лажи као лопов у време пљачке. Зато, обмањујући друге, он

губи осећај људског достојанства. Но, најстрашнија је мистична

страна лажи. Суштина хришћанства је љубав према Богу и човеку,

а љубав је глас срца.

Када човек лаже човека, то значи да га сматра недостојним

истине, а без уважавања човека је немогућа љубав. Навикнут да

лаже човека, лажов ће лагати и Бога. На тај начин лажов се отуђује

и од Бога и од људи, према Богу, ако је он верујући, односи се

прагматично, а према људима - страсно или без разлике.


Хришћанство је општење ограничене људске личности са

безграничном личношћу Бога. А лажов губи себе као личност, он

постаје разоритељ личности.

Борба против лажи је борба за слободу у Христу, од ропске

зависности од света, од његових обичаја и правила, од његове

оцене (процене) добра и зла, од тираније безбожног колективизма

над личношћу - а то свет не опрашта.

Други грех је блуд. То је удица са насађеним црвом у рукама

риболовца - ђавола. Риба хоће да поједе мамац и улови се. Лаж

убија човека као природно створење, а блуд је растакање тела.

Блудник осећа смрад који се шири од његовог сопственог тела.

Тај грех му не доноси срећу, он са некаквом острвљеношћу

зарива сопствену душу у блато. Блуд и разврат – то је

подсмевање богоподобију човека.

Антихришћанске силе свесно желе да униште личност и да

замене богоподобност свињоподобношћу – у то се може уверити

свако ко укључи телевизор или прелиста часопис.

Пре много година један црквени јерарх је рекао да би у наше

време Христос изабрао Јуду из редова новинара. Разуме се да ја не

говорим о свима, већ о онима који разлажу (уништавају) природу

народа, не схватајући да тиме постају духовни разоритељи и

сопствене деце.

Трећи по реду грех је гнев и раздражљивост који се све

чешће појављују у међуљудским односима. Људи се стално сређу са

лажи и неправдом. Блуд не може постати достојна алтернатива

среће.

Код савременог човека нараста осећај раздражљивости, али

против кога –човек сам то тешко разуме. Тај унутрашњи несклад, ту

накупљену енергију протеста, која прелази у злобу према људима,

он расипа на својим колегама на послу, посебно према

потчињенима; он се растерећује на својој породици.

Понекад гнев долази до тога да он изговара увредљиве речи

против ствари и предмета. Гнев је вид привременог безумља и

човек у гневу личи на безумника, поцрвенело лице, избечене очи,

промењен глас, пена на уста. Чини му се да је други човек узрок


свих његових зала и неуспеха. Преподобни Теодор Студит је рекао:

“Гнев - то је дивље лице општежитија.”

Некад се човек удара по глави, као што шкорпион удара по

својој глави отровним репом. Најчешће је гнев усмерен не против

кривих, већ против незаштићених. Када разгневљен добије отпор

од јачег он се брзо нормализује. Али још је чешће друго - када

гневном нешто објашњавају он као пијан, не разуме и још више се

разгневи.

Неки гнев оправдавају тиме да они кажњавањем своју децу

васпитавају. Али, ако се сетимо сопственог детињства видимо да

гнев родитеља никад није поправљао наше понашање и није у нама

изазивао жељу да будемо бољи, он је само отуђивао од родитеља и

гушио жељу да за њих учинимо нешто добро. У Библији је

написано: “Гнев не чини правду”.

Гнев је знак гордости и самољубља, тј. сопствене болести. Код

родитеља самољубле говори да дете није могло да послуша “такву

величину” као што су они, и да оцени добро које су они учинили за

њега. Раздражљив тон је тон ђавола, зато дете сматра таквог

родитеља као противника и чак ако он и говори истину, што је у

гневу немогуће, сам тон гласа и израз гневног лица затвара срце

детета.

Поука – то дира човеково срце, а не сме се дотаћи срце руком

намазаном бибером, она неће ништа постићи, сем боли. Поставља

се питање – да ли је потребно кажњавати дете? Потребно је у том

случају ако је оно учинило нешто зло. Ако је само погрешило, треба

га другарски опоменути - тако ће најбрже пожелети да поправи

грешку.

Казна треба да буде разумна, а гневан човек је и сам неразуман.

Зато се не сме кажњавати у стању гнева. Казна је лечење, а овде се

ради о прекиду својих осећања, при томе казна не треба да буде

понављање тога да је дете глупан, не прича о његовом животу с

архивским подацима, где је све погрешило протекле године, већ

кратка казна, да би запамтило, нпр. лишити дете неке разоноде

или задовољства.


Може се и физички казнити, али уз савршено смирење. Али то

су, да тако кажем, помоћна средства. Васпитање тражи друго:

спокојно објаснити детету последице његових грехова и

непослушања. Треба, да би дете разумело, њему приближити

непослушање и како се оно последично може лоше и тешко

одразити на његов живот.

Сваки грех је самоизражавање сопствене малодушности.

Лаж и обмана су греси против вере, која се јавља као

Откровење Највише Истине и једно од својства Божанског.

Блуд је грех против наде, који доводи човека у стање безвољног

паралитика, гаси светло душе и прекрива је непрозирним мраком.

Разврат је смрт духа, пре смрти тела.

Гнев је грех против љубави. Препуштајући се гневу човек убија

свог брата у срцу. Гнев је зверска жеља – оборити плен на земљу и

наситити се његове крви. Гордост је извор свих грехова. Она човека лишава Божје благодати,

лишава га покајања и од њега ствара демоноподобну суштину.


pdf

Documents

xviii xix

xix

iii

xii

foxitsoftware

generated

evaluation

www