Ranković Dragana Seminarski rad

Uvod

Pedagogija je nauka čije su oblasti izučavanja vaspitanje i obrazovanje. Sam termin se različito definisao u različitim periodima, što ukazuje na razvoj same nauke kroz ljudsku istoriju.

Reč pedagogija potiče iz grčkog jezika nastala u doba antičkih država i sastavljena je od dve reči — pais, paidos što znači dete, odnosno dečak, i ago, agein što znači voditi. U početku je ovaj termin imao doslovno značenje — označavala je roba koji je vodio dete od kuće do mesta gde se tadašnja omladina okupljala radi sticanja obrazovanja. Taj rob se zvao pedagog, tj. onaj koji vodi dete. Međutim, prema nekim teoretičarima, rob se nije brinuo samo o sigurnosti deteta na putu od kuće i do nje, već se brinuo i o njegovom ponašanju. Za razliku od dečaka, devojčice su ostajale sa svojim majkama u kući. U starom Rimu se značenje pojma pedagog (lat. paedagogus) menja, te se sada odnosi na učenog roba, najčešće Grka, koji podučava decu. Već tada, kao i kasnije, sam termin „vođenje“ se menja iz doslovnog u preneseno značenje; pedagog je onaj koji usmerava, obrazuje i vaspitava.

Danas se termin pedagog može definisati u širem značenju i podrazumeva sve one koji se na neki način bave vaspitavanjem dece (tu se ubrajaju i roditelji i kada ne poseduju adekvatno pedagoško znanje) i u užim značenjima, gde se misli samo na lica koja se profesionalno bave vaspitanjem dece, odnosno vaspitače i nastavnike. U različitim jezicima termin pedagogija ima različita značenja, što je donekle u vezi sa samim terminom, ali i različitim gledištima na samu nauku.

Definicije vaspitanja

Vaspitanje je predmet proučavanja pedagogije. Najčešće i opšte prihvaćene definicije vaspitanja su:

• Vaspitanje je proces izgrađivanja, formiranja i samoformiranja ličnosti

• Vaspitanje je svesno, sistematsko i planski organizovano razvijanje ličnosti, njenih

intelektualnih, emocionalnih, voljnih, estetskih, radnih i društvenih potencijala i

sposobnosti kod omladine i odraslih

• Vaspitanje je proces simultanog (istovremenog) formiranja i samoformiranja ličnosti

odredjenih svojstava, kao celishodna i namerna delatnost u kojoj se vaspitaniku pružaju

mogućnosti za optimalni individualni rast i razvoj.

1

Ranković Dragana Seminarski rad

Pedagozi kažu da je vaspitanje cilj, proces i sredstvo.

- Cilj je svestran razvoj ličnosti, a njega postavlja društvo, zajednica, država.- Vaspitanje je proces zato sto traje dok je čovek živ, tj. od rodjenja pa do kraja života. - Vaspitanje je sredstvo jer uz pomoć vaspitanja, vaspitač deluje na vaspitanike. - Vaspitanje kao sredstvo podstiče razvoj, ličnost se osposobljava za profesiju, za rad, obezbeđuje svoju egzistenciju.

Dakle, vaspitanje se vrši planski i organizovano prema potrebama društva ali i pojedinacno. Vaspitanje je staro koliko i ljudsko društvo (civilizacija). Ono je društveni interaktivni proces. Vaspitanje u svakoj zemlji i naciji ima svoje specifičnosti i zavisi od političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih faktora.

Istorijski razvoj vaspitanja

Najpre je vaspitanje bilo iz biološko-nagonske potrebe briga o mladima, a zatim je dobilo društvena obeležja(vaspitanja-prenošenja iskustva starijih na mlađe generacije).Vaspitanje je od povremene i neorganizovane delatnosti postajalo sve više isplanirana, organizovana, celishodna i instituciolizovana ljudska delatnost. U početku, vaspitanjem su se bavili svi odrasli članovi zajednice: muškarci su podučavali dečake, a žene devojčice. Kasnije tu ulogu preuzimaju najiskusniji i najstariji članovi zajednice. Vaspitanje mladih je trajalo do odredjenog uzrasta, a na svečanostima i ritualima, često vrlo surovim, mladi su trebali da dokažu straijima da su sazreli kao punopravni članovi zajednice. Raslojavanjem rodovskog društva raslojava se i vaspitanje. Nova ljudska saznanja i pojava pisma usložnjavaju vaspitanje, te se tako pojavljuju i prve institucije (više milenijuma pre nove ere, u doba Vavilonskog carstva, Asiriji, Kini, u Srednjem Egipatskom carstvu, vaspitači su bili posebno odabrani sveštenici).Malo je zapisa iz tog doba, a najviše ih je iz antičke Grčke, iz doba procvata filozofije (sofisti, Sokrat, Platon, Aristotel …). Bavili su se opisom postojećeg vaspitanja, ali i o tome kako vaspitanje treba da bude (cilj, zadaci, sadržaji, organizacija, mogućnosti i potrebe harmoničnog razvoja licnosti…). Kasnije u carskom Rimu, u prvom veku nove ere, javlja se prvo posebno delo posvećeno vaspitanju – Vaspitanje govornika od Marka Flavija Kvintilijana.

Od rodovskih zajednica do antičkog sveta, razmišljanja o vaspitanju idu od uopštavanja vaspitnih praktičnih iskustava, a završavaju se celovitim filosofskim teorijskim raspravama o vaspitanju. Od tada se sve više i ubrzanije piše o vaspitanju te se postavljaju temelji nastajanja i izgrađivanja pedagogije. Napokon, u 19.veku, na osnovu bogatih prethodnih pedagoških tekovina, konstituisana je pedagogija kao samostalna drustvena nauka.

2

Ranković Dragana Seminarski rad

Konstituisanje pedagogije kao nauke

Pedagogija je nastala iz potrebe za sistematičnim prikupljanjem i uopštavanjem iskustava i znanja u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Određivanje predmeta proučavanja pedagogije, kao i metodologije nije jednostavno jer se i druge društvene nauke bave društvom, društvenim fenomenima i praksom, često neraskidivo povezanim sa vaspitanjem ( psihologija, sociologija, antropologija, filozofija itd.). Zbog toga postoje neslaganja među različitim autorima, ne samo u vezi sa predmetom proučavanja i izborom metodologije, već postoji i nedoslednost u korišćenju stručne terminologije. U srpskom jeziku, a pod uticajem nemackih pedagoških shvatanja, upotrebljavan je izraz pedagogika u značenju teorija vaspitanja i pedagogija u znacenju praksa vaspitanja

Neophodnost za uopštavanjem iskustva i saznanja o vaspitanju neminovno je vodilo ka konstituisanju posebne nauke o vaspitanju, pedagogiji

Konstituisati jednu nauku znači utvrditi najmanje 4 elemenata.

1. Odrediti predmet nauke

2. Postojanje metodologije ( postupci, metode, tehnike i sredstva kojim će se predmet

nauke proučavati )

3. Naučni sistem ( stvara se od raspoloživih saznanja o predmetu nauke)

4. Jezik nauke ( jezički aparat kojim se saznanja o predmetu mogu saopštiti drugima.

Konstituisanje pedagogije kao nauke najčešće se vezuje ze Jana Fridriha Herbarta. On je smatrao da je osnovni put za izgrađivanje i konstituisanje pedagogije dedukcija. Po njemu postoje 3 osnovna sredstva kojima se postavljeni cilj vaspitanja ostvaruje: upravljanje decom, nasatava i disciplinovanje. On se najviše bavio problemima nastave. Prvi je počeo da predaje pedagogiju na univerzetetu kao samostalnu nauku. Pedagogija treba i mora da sagledava vaspitanje celovito. Samo tako ona ima perspektivu a potreba njenog razvijanja je sve veća.

Definicije pedagogije

Pedagogiju kao nauku definisali su, ili su pokušali da to učine mnogi autori udzbenika pedagogije. Određujući predmet pedagogije neki pedagozi ne uočavaju potrebu definisanja pedagogije kao nauke. “Ona proučava: sta je vaspitanje, sta se njime želi da postigne, koji činioci utiču na razvoj mlade ličnosti, kakva je moć vaspitanja, njegova uloga i značaj u životu društva i svakog pojedinca, koji su uslovi potrebni za vaspitni rad, koja su vaspitna sredstva i metode najpogodniji i najefikasniji za ostvarivanje zadatka vaspitanja itd.”

Stjepan Pataki, kao autor udzbenika pedagogije, u svom radu ističe sledeću definiciju : "Pedagogija je nauka o odgoju, i to u najširem značenju pojma odgoj." Pod ovim

3

Ranković Dragana Seminarski rad

terminom on je podrazumevao sveukupnu negu i brigu, plansko i sistematsko podpomaganje rasta i razvoja ljudskog bića. Danas se kao najvažniji aspekti vaspitanja ističu moralno, intelektualno, estetsko, radno tehničko i fizičko-zdravstveno vaspitanje.

Krulj, Kačapor i Kulić smatraju da nauku o vaspitanju treba tretirati kao socijalnu nauku, koja vaspitanju pa i praktičnom vaspitno-obrazovnom radu, prilazi interdisciplinarno. Pedagogija se kao kompleksna nauka oslanja na 3 bitna elementa: antropološki (gledanje na vaspitanje kao fenomen); teleološki (izdvajanje ciljeva vaspitanja); metodološki (predstavlja metode, oblike i sredstva vaspitnog rada).

Ustaljena je i Laengova definicija "Pedagogija je veština vaspitanja, nauka o toj veštini i filozofija te nauke" koja je slična Medićevom definisanju pedagogije kao praktične teorije vaspitanja.

Pored neslaganja u definisanju pedagogije kao nauke postoji i nešto što je zajedničko: to je čovek kome su namenjeni vaspitni uticaji, primereni sadržaji, zadaci i cilj vaspitanja. Njihova gledišta se razlikuju u pogledu izbora sadržaja, puteva, sredstava, oblika rada, a pogotovou postavljaju zadataka i cilja vaspitanja. Otuda se javljaju različite koncepcije nauke o vaspitanju. Pedagogija nije više samo nauka o vaspitavanju mladih, već je ukupna nauka o vaspitanju, štaviše sistem nauka o vaspitanju. Pedagogija se ne bavi samo teorijskim znanjem o vaspitanju, već i organizovanim i angažovanim delovanjem na njega, kako bi se ono korigovalo i poboljšalo. To znači da se ona stavlja u funkciju inoviranja pedagoških postupaka, pa se zato manifestuje kao teorijsko-praktična nauka.Predmet proučavanja pedagogije se nalazi u neprestanom menjanju, razvijanju i redefinisanju. To je rezultat istorijskog razvoja pedagogije, stalnog bogaćenja, proširivanja i produbljivanja pedagoških saznanja, polja pedagoške delatnosti, rezultat razvitka srodnih nauka, a iznad svega rezultat opšteg društvenog razvitka i vaspitne prakse.

Sistem nauka o vaspitanju

Sistem pedagoških disciplina predstavlja konkretizaciju, bliže i preciznje određivanje one delatnosti koja čini predmet nauke koja obuhvata te discipline. On pomaže da se potpunije sagledaju oblasti kojima se pedagogija bavi i kojima treba da se bavi. Podela naučnih disciplina može da bude različita, jer može da se izvrši prema više kriterijuma. Ukoliko se kao kriterijum uzme vreme, tada se pedagogija može podeliti na savremenu, odnosno opštu i istoriju pedagogije. Kriterijum može da bude i uzrast, pa se tada deli na vaspitanje mladih (koje podrazumeva predškolski i školski uzrast) i vaspitanje odraslih, odnosno andragogija. Sama andragogija se dalje deli na vojnu, privrednu, školsku i penološku. Iz osnovno-, srednje- i visoko-školske pedagogije, koje pripadaju oblasti vaspitanja mladih, razvija se didaktika i metodika pojedinih predmeta. Ukoliko se kao kriterijum uzme mesto gde se pedagoška delatnost odvija, opšta pedagogija se deli, osim na predškolsku i školsku i na vanškolsku, internatsku i porodičnu. Nijedan kriterijum za podelu ne može u potpunosti da prikaže sistem pedagoških disciplina, zbog kompleksnosti same vaspitne delatnosti, pa se pribegava kombinaciji tih kriterijuma.

4

Ranković Dragana Seminarski rad

Jedna važna disciplina koja se na taj način izdvaja je specijalna pedagogija koja se primenjuje u radu sa vaspitanicima koji su fizički i/ili psihički ometeni u razvoju. Ona se dalje može podeliti na surdo, tiflo, oligofrenu, orto i logopediju. Nisu sve naučne discipline jednako razvijene. Recimo, didaktika je veoma razvijena, ali je penološka pedagogija znatno manje razvijena.

Osnovni pedagoški pojmovi i kategorije

Kategorije su osnovni, najopštiji, pojmovi jedne nauke. U pedagogiji su to vaspitanje, obrazovanje i nastava. Vaspitanje je najširi i najsveobuhvatniji pedagoški pojam i proces. Odnosi se na sve što ljudi svesno, namerno, sistematski i organizovano preduzimaju na planu formiranja ličnosti, sve sto organizuje društvo u odnosu na vaspitanika, sto preduzima sama ličnost koja se razvija i formira u okolnostima jednog konkretnog drustva.

Obrazovanje je srž i jezgro celokupnog procesa vaspitanja. To je uži proces i pojam a odnosi se pre svega na usvajanje znanja, činjenica, podataka, izgrađivanje navika i umenja, usvajanja sistema vrednosti i međuljudskih pravila opštenja. Bez dobre obrazovne osnove nema celovitog, harmoničnog i svestranog vaspitanja ličnosti, niti se razvoj i vaspitanje coveka moze zavrsiti i iscrpeti samo na njegovoj obrazovnoj osnovi i uskim okvirima obrazovanja.

Nastava je posebno organizovan, planski i sistematski proces ostvarivanja zadataka vaspitanja i obrazovanja u skoli. Nastavom su uvek obuhvacena 3 cinioca (tzv. Didakticki trougao): Ucenik, nastavnik i nastavni sadrzaj. Iz navedenih pedagoskih kategorija (vaspitanja i obrazovanja) izvedeno je vise osnovnih pedagoskih pojmova.

Samovaspitanje je proces, nastojanje i aktivnost, usmeren na samorazvijanje, samoizgradjivanje i samoformiranje sopsvene licnosti. Samovaspitanje moze biti usmereno na licnost u celini, ali i na pojedine strane i komponente licnosti (upornost, inicijativnost, vaspitanje estetskog ukusa i sl.). Osposobljavanje za samovaspitanje je vazan zadatak citavog vaspitanja, a ne moze se ostvarivati bez odredjenog obrazovanja. Procesi samovaspitanja i samoobrazovanja su tesno povezani.

Samoobrazovanje je poseban vid obrazovanja, sve neophodniji savremenom coveku u okolnostima snaznog napretka nauke, tehnike, privredno-ekonomskog, kulturnog i drustvenog razvitka. Samoobrazovanje je osnova permanentnog obrazovanja. Osnovni smisao samoobrazovanja je da sama individua, bez neposrednog i stalnog prisustva drugih lica (nastavnika) usvaja, posredstvom drugih sredstava (stampa, radio, tv, film, kompjuter…) odredjena znanja, vrednosti, navike i umenja.

Prevaspitavanje je specifican vid procesa vaspitanja. Ono se primenjuje onda kada se kod jedne licnosti ispoljavaju odredjene osobine, svojstva, ubedjenja, nacini ponasanja, koji nisu u skladu sa ciljem vaspitanja, sa drustvenim i ljudskim normama i vrednostima.

5

Ranković Dragana Seminarski rad

To ispoljavanje može biti različitog karaktera i inteziteta: od povremenog narušavanja nekog ustaljenog reda i normi, preko ozbiljnih prekršaja, sve do težih prestupa, često i sa karakteristikama kriminala, od kojih i društvo mora da se zaštiti represivnim merama.Cilj i smisao prevaspitavanja jeste da se pogodnim sredstvima, uticajima i metodima, u odgovarajućim uslovima pomogne pojedincima, pa čak i grupama, da prevaziđu ispoljene slabosti i negativnosti. Pri tome neophodno je utvrditi i otkloniti uzroke ispoljenih negativnosti. Dobro organizovano prevaspitavanje može, u većini slučajeva, dati zadovoljavajuće rezultate u svakom periodu razvoja ličnosti.

Sistem vaspitanja, obrazovanja i školski sistem

Sistem vaspitanja kao najširi pojam sadrži u sebi i sistem obrazovanja i sistem školstva i sve činioce vaspitanja i obrazovanja (Slika 1).

Slika 1 Sistem vaspitanja

Obrazovni sistem odnosi se na institucionalno kao i na sve vidove vaninstitucionalnog obrazovanja (Slika 2).

Slika 2 Obrazovni sistem

6

Ranković Dragana Seminarski rad

Sistem školstva odnosi se isključivo na obrazovno-vaspitne institucije tj. škole.

Škola i školski sistem su u konstantnoj promeni, tj u procesu usklađivanja sa opštim društvenim promenama, napretkom i razvojem nauke, tehnike i tehnologije, kulture i umetnosti.

Slika 3 Školski sistem

Vaspitni uticaj porodice

Nemački pedagog Herman Gizeke izgradio je, u vidu teorijske predpostavke, model u kojem porodica optimalno doprinosi vaspitnom sistemu:

1. Zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba za ljubavlju, sigurnošću, priznanjem i poverenjem u društveno kulturnim uslovima - moguće je samo u porodici. Sva druga socijalna polja imaju samo delimične, po vremenu i prostoru ograničene, socijalne uticaje.

2. Porodica uvodi dete u socijalne i kulturne norme, ona se doživljava kao temeljni socijalni i emocionalni model zajedničkog života ljudi. Pedagoški značaj porodice ogleda se u stilu i tonu ophođenja roditelja među sobom i prema deci, u kulturnim interesima, vrsti i načinu prosuđivanja, načinu uključivanja dece u različite dužnosti u domaćinstvu, načinu ophođenja u konkretnim životnim situacijama.

3. Porodica otvara vrata prema ostalom svetu. U porodicu roditelji i ostali članovi donose iskustva, a porodica čini poverljivo mesto proveravanja i interpretiranja tih iskustava.

4. Porodica omogućava sticanje stabilnih iskustava ljudske solidarnosti. Jedinka se u porodici oseća sigurno, bez obzira da li joj trenutne aktivnosti i obaveze polaze od ruke ili ne. Zato ta sigurnost i pripadanje porodici ima veliki značaj kroz ceo život.

Porodica takođe može biti izvor, nosilac ili mesto brojnih problema( zlostavljanje, zapostavljanje ili pak prezaštićivanje dece, prenošenje razočarenja i neuspeha roditelja na svoju decu, sukobi među roditeljima / rastava braka...), a porodična klima može ostvariti negativne efekte na njeno vaspitanje i obrazovanje.

U porodici se ostvarujuju uticaji u okviru fizičkog, intelektualnog, moralnog, radnog i estetskog vaspitanja. Porodica utiče na usvajanje sistema vrednosti, prvenstveno u njoj se formiraju veštine i navike potrebne za svakodnevni život u društvu, deca se

7

Ranković Dragana Seminarski rad

osposobljavaju za stalno obrazovanje i samoobrazovanje. U porodici počinje izgrađivanje odnosa deteta prema društvenoj zajednici, drugim ljudima i samom sebi, stiče se i izgrađuje svest o društvenim moralnim normama. Stiču se i razvijaju sposobnosti za doživljavanje estetskih vrednosti, kao i za stvaranje novih. U okrilju porodice stiču se prve radne i higijensko - zdravstvene navike.

Vaspitni uticaj vršnjačke grupe

Uticaj vršnjačke grupe na formiranje čovekove ličnosti je izrazito važan, sa jedne strane jer prve kontakte sa vršnjacima deca uglavnom ostvaruju vrlo rano u svom životu ( oko treće godine) , a sa druge strane jer vršnjačka grupa u jednom periodu čovekovog života, tj u periodu adolescencije, postaje glavni uzor ponašanja i aspiracija. Prva uključivanja u igru sa ostalom decom svog uzrasta su prvi koraci u socijalizaciji izvan uobičajene konforne zone, u kojoj su roditelji / staratelji prvenstveno posvećeni detetu i njegovim potrebama. Ovde je dete suočeno sa sebi ravnima, jedinkama u grupi kojoj treba da se prilagodi, da poštuje pravila igre te grupe, kao i da zaštiti svoj položaj u istoj. Osećaj odbačenosti ili prihvaćenosti u ovom dobu, a i kasnije kroz život imaju veliku važnost i ostavljaju duboke posledice na socijalizaciju čoveka. Iskustva koja jedinka dobija družeći se i radeći sa vršnjacima ne može se nadomestiti u okvoru porodičnih odnosa. Vršnjačke grupe mogu imati različite forme i povode okupljanja. Obično maju veliki uticaj na obrazovanje zajedničkih oblika ponašanja, način mišljenja njenih članova, način odevanja, poimanje sksualnosti. U zavisnosti od vrednosnih načela koje u grupi vladaju, od razloga okupljanja, načina provodjenja vremena grupe itd, grupa može olakšavati kao i otežavati uticaj drugih činilaca vaspitanja kao što su porodica i škola.

Vaspitni uticaj dečijeg vrtića

Polazak u vrtić je važan trenutak u životu svakog deteta i predstavlja novi socijalni izazov. Mnoga deca pružaju otpor ovakvom vidu socijalizacije, i boravak dece u vrtiću predstavlja stres i za decu i za roditelje. Međutim do toga ne dolazi ukoliko se ostvari pozitivan odnos deteta prema drugoj deci, i obratno, kao i ako dete ostavri pozitivan odnos sa vaspitačem koji mu nudi i pruža nešto što je veoma slično roditeljskoj ulozi, a to su pre svega pomoć i zaštita. Dete počinje da biva sa određenom grupom dece u čestom kontaktu, može da ih prihvati ili ne, kao i da bude prihvaćeno ili odbačeno, kao i da nauči da se u odnosu sa njima ponaša u skladu sa nekim pravilima ili da se povuče u osamu. Vrtići mogu pružiti deci bogatsvo raznovrsnih igara koje razvijaju koncentraciju, pažnju, maštu, kognitivne i fizičke sposobnosti. Bilo bi od velike koristi, i sve više postaje trend u svetu, da se obrazovanju u vrtićima pristupi planski i organizovano sa jasno formulisanim vaspitno - obrazovnim ciljevima i zadacima prilagođenim uzrastu dece.

8

Ranković Dragana Seminarski rad

Vaspitni uticaj škole

Pored osnovnih funkcija, a to su pedagoška i društvena, škola ispunjava i niz drugih funkcija:

1. Socijalizacija učenika 2. Kvalifikacija za određenu strukovnu delatnost 3. Selekcija za određenu vrstu zanimanja 4. Integracija osnovnih obrazovno - vaspitnih vrednosti koje su prihvaćene u društvu 5. Osiguravanje bezbednosti dece za određeni vremenski period 6. Upoznavanje svarnih društvenih odnosa 7. Sticanje radnih navika i navika poslovnog i profesionalnog ponašanja 8. Davanje doprinosa za osamostaljivanje deteta

Vaspitni uticaj sredstava masovne komunikacije (mas media)

Međuljudsko komuniciranje se razvijalo, od pojedinačnog i grupnog ka masovnom komuniciranju velikog broja ljudi, što je u poslednjem veku uslovljeno razvojem sredstava masovnog komuniciranja - štampe, radija, televizije i filma.

U oblasti vaspitanja sve je izraženija afirmacija vanškolskih činilaca vaspitanja i ukidanja monopola udžbenika, kao dominantnog i jedinog izvora znanja. Sve je veći uticaj vanudžbeničkih, vanknjiških i vanučioničkih izvora znanja - listova za decu, televizijskih emisija, filmova, enciklopedija, naučno-popularne literature, javnih manifestacija, putovanja i slično.

Štampa i dečija štampa - Još su Stari Grci govorili ,,da fizička sila nije ništa u poredenju sa snagom reči", a pojavom štampe ta snaga se mnogostruko uvećala. Kombinujući štampanu reč sa slikom (a Stari Kinezi su govorili da „slika govori hiljadu reči"), hiljade listova i časopisa, u milionskim tiražima, kruže svetom, pružajući ljudima informaciju (nekad i dezinformaciju), pouku, pa i zabavu.

Listovi namenjeni deci i omladini imaju poseban društveni i pedagoški značaj i odgovornost. sadržaji u njima su dati popularno, atraktivno i dinamično; ilustracije, stripovi i koloričnost privlače pažnju mladih; sadržaji u njima su aktuelni i odnose se na najnovije dogadaje u nauci, kulturi, sportu i društvu uopšte. Sadržina štampe se usvaja spontano i nenametljivo, u vremenu koje čitaocima odgovara; iste sadržaje rnožemo čitati više puta, i što je vrlo značajno, štampa je tribina za afirmaciju stvaralaštva dece.

Mogućnosti korišćenja štampe u vaspitno-obrazovnom radu su višestruke: na časovima

9

Ranković Dragana Seminarski rad

redovne nastave, za dodatni nastavni rad sa boljim učenicima, u radu sekcija slobodnih aktivnosti (npr. listovi za tehničko obrazovanje).....

Izuzetno značajnu vaspitu ulogu imaju listovi, časopisi i zbornici koje pripremaju, uređuju i izdaju učenici u školama ili organizacijama oko kojih se okupljaju mladi. Školski listovi su istovremeno i sredstvo informisanja učenika i tribina slobodnog izražavanja misli.

Film je vrlo brzo postao sredstvo masovne zabave, da bi danas njegova funkcija bila mnogostruka: film je danas i umetnost i dokument i sredstvo vaspitno-obrazovnog rada, kao i sredstvo zabave i razonode.

U vaspitno-obrazovnom radu se dosta koristime tehničke prednostimi koje pruža film: on sintetizuje sliku u pokretu sa govorom, šumovima i muzikom; njime se mogu prikazati daleki i detetu nedostupni predeli, a mikroskopskim snimanjem za oko nevidljive pojave i procesi, ubrzanim i usporenim snimanjem oni se mogu pregledno prikazivati; „avionskim snimcima" se mogu prikazati čitavi predeli, a filmskom montažom i animiranjem filmskog snimka mogu se prilagoditi nameni i uzrastu učenika.

Radio i televizijske emisije - Za ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitanja, pored informativnih i opšteobrazovnih programa, naročito su značajne emisije namenjene deci i omladini i emisije radio i televizijske škole. Postepeno prolazi vreme verbalizma i „jezičke tiranije", vreme „knjiške škole" i bubanja, a sve više se ličnost formira i menja pod uticajem živomih situacija u koje je uključena.

Ne treba zanemariti ni uticaj nekih drugih sredstava, koja delimično ulaze u kategoriju sredstava masovnog komuniciranja: knjige, plakati, leci, serijska proizvodnja umetničkih dela, diskografska produkcija, pozorišne predstave, a posebno komuniciranje i razmena podataka i informacija uz pomoć kompjutera.

10