pedagogija

5/15/2018 Pedagogija - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/pedagogija-55ab4e7372d38 1/40

Pedagogija (Pitanja i odgovori)

Szerző: Marijana Tešić, Marija Stevanovic és 12 további a(z) ISPIT ZA LICENCU csoportban ·Dokumentum szerkesztése

O P Š T A P E D A G O G I J A

- VASPITANJE –

1. Značaj vaspitanja za razvoj pojedinca i društva

Vaspitanje je najširi pedagoški proces i pojam. Ono se odnosi na sve što ljudi planski, svesno i

organizovano preduzimaju na planu formiranja ličnosti, kako ono što preduzima društvo uodnosu na vaspitanika, tako i ono što vaspitanik čini u odnosu na društvo. Kako se menjalo

društvo tako se menjao i povećavao značaj vspitanja. Vaspitanje je neophodno zbog sve većekoličine znanja koje je potrebno da pojedinac usvoji radi uspešnijeg i lakšeg života usavremenom svetu - stvoreno ''društvo koje uči'', a čovek je sam sebe doveo u situaciju da sestalno usavršava i uči, pa je za cilj vaspitanja postavljeno formiranje svestrane ličnosti

vaspitanika. Vaspitanje postaje doživotan proces. A kulturan čovek se razlikuje od nekulturnog jer mu je bogatija riznica ciljeva. Značajno je zbog meĎusobnog zbližavanja ljudi i uspešnijekomunikacije i predupreĎivanja negativnih pojava kao što su agresivnost, egoizam, izdaja,gramzivost, asocijalnost i drugo. Važno je zbog intenzivnijeg razvoja individualnog karakteravaspitanika.

2. Mogućnosti i granice vaspitanja

Kako mogućnosti, tako i granice vaspitanja leže u nasleĎenim osnovama, uslovima društvenesredine u kojima se ličnost razvija, u pravovremenom i pravilnom organizovanju vaspitanja i u ličnom angaţovanju vaspitanika. Mogućnosti i granice ljudskog vaspitanja su društveno-

istorijski uslovljene, jer čovek živi i razvija se u odreĎenim društvenim okolnostima. TakoĎezavise i od pola, temperamenta, pravovremenog otkrivanja talenta, zdravstvenog stanja,

kulturne, religijske i druge tradicije. Faktore koji ometaju uspostavljanje balansa ovih odnosa

nazivamo ometajućim faktorima. A važna uloga nastavnika je da naĎe taj balans izmeĎu ovihodnosa, da otkrije sklonosti i sposobnosti vaspitanika i da radi na njegovom razvoju.

3. Odlučujući faktori u razvitku ličnosti

Bitni faktori koji utiču na razvoj ličnosti su: nasleđe, sredina, vaspitanje i aktivnosti

vaspitanika.

http://www.facebook.com/profile.php?id=1091829235






http://www.facebook.com/groups/104985802874097/doc/330408170331858/



http://www.facebook.com/groups/104985802874097/



http://www.facebook.com/ajax/docs/inline_edit_get.php?group_id=104985802874097&doc_id=330408170331858&permalink=1&show_brief=0









NasleĎe je proizvod dosadašnjeg života ljudi i genetska predodreĎenost ličnosti (telesna graĎa,endokrini i nervni sistem). Sredina predstavlja mesto i okolnosti u kojima vaspitanik živi. Ovi

faktori su meĎusobno povezani i uslovljeni.

4. Vaspitanje i ličnost

Vaspitanje je najširi pedagoški pojam i odnosi se na sve što ljudi sistemski, namerno,organizovano preduzimaju na planu formiranja ličnosti. Cilj vaspitanja je stvaranje svestrane

ličnosti. Proces vaspitanja ličnosti kroz njenu aktivnost i delatnost je višeslojan.

*U njemu se mogu izdvojiti tri procesa:

1. proces usvajanja, znanja i umenja – racionalna osnove

2. proces razvijanja psihofizičkih sposobnosti –vrednosna i humanistička

3. formiranje pogleda na svet – vrednosna i humanistička

*U toku realizacije ciljeva i zadataka vaspitanja možemo izdvojiti tri etape:

1. etapa racionalnog

2. etapa emocionalnog

3. etapa voljnog (Sve tri su jedinstvo

misli, osećanja i postupanja)

*Osnovna područja razvoja ličnosti se obično dele na:

1. kognitivni razvoj (razvoj volje, intelektualne sposobnosti)

2. afektivni razvoj (stavovi, mišljenja, emocije)

3. psihomotorni razvoj (upravljanje motoričkim aparatima ljudskih organa)

Sva tri se uklapaju u pojam vaspitanja u širem smislu.

5. Vaspitanje i društvo



Vaspitanje je delatnost koja omogućava funkcionisanje društva u razvojnom smislu. Vaspitanje

je recipročan i povratan odnos razmene koji kroz složene socijalne uslove uključuje sve ljude.Društvena uslovljenost vaspitanja se zapaža još od samih početaka ove delatnosti. Isti oblicivaspitanja pojavljuju se kod naroda koji su sasvim nezavisni jedni od drugih. Dakle, vaspitanje je

tek ovina društvenih odnosa, a ne prirode. U realizaciji svojih ciljeva vaspitanje vodi jednom

sveopštem progresu i razvoju. Vaspitanje je uslovljeno socijalnom, staleškom, klasnom i politilkom strukturom društva. Uložena sredstva jednog društva u vaspitanje višestruko sevraćaju istom tom društvu. Bogatije društvo – bolji sistem vaspitanja.

6. Vaspitanje i kultura

Vaspitanje treba shvatiti kao istorijski moguću transformaciju nižih oblika postojanja u više ihumane oblike egzistiranja čoveka. Vaspitanje ne priprema pojedinca samo za životne ili profesionalne uloge, već se bavi i stvaranjem svestrane ličnosti, koje u sebi sadrži i elemente

kulturne ličnosti. Razvojem kulture razvijano je i vaspitanje. Veza je uvek bila obostrana.Vaspitanje u kulturi ima i produktivni karakter, jer stvara potencijale za novi napredak i razvoj.

Vaspitanje je i sredstvo susreta različitih kultura i uporeĎivanja različitosti.

7. Vaspitanje i rad

Vaspitanje i rad su dve večito povezane i uslovljene društvene funkcije. Kada se rad pojavio kao

osvešćen oblik čovekove borbe za egzistenciju i vaspitanje se pojavilo kao sredstvo i način za prenošenje tih čovekovih prvih radnih iskustava. Kroz proces rada i vaspitanja čovek razvija

svoje radne osobine i menja svoje individualne mogućnosti. Vaspitanje ne sme u potpunosti biti podreĎeno radu već mora imati i šire ciljeve vaspitanja celovite svestrane ličnosti.

8. Najpoznatije koncepcije ( teorije, škole, pravci vaspitanja )

Naučnici i teoretičari stalno raspravljaju o tome koji je najbolji način, koja je svrha i pravacvaspitanja. Lista onih koji su težili da daju kompetentan odgovor na to stalno se proširivala. Koncepcije vaspitanja se prvenstveno razlikuju po tome šta se uzima kao izvor vaspitnih ciljeva.

One stižu u pedagogiju iz različitih središta društvenih uticaja: od školskih reformatora, od

filozofa i naučnika, voĎstva partijskih i revolucionarnih pokreta, religijskih organizacija itd. i bezobzira odakle dolaze ove koncepcije se sistematizuju, meĎusobno konfrontiraju i procenjuju i

postaju pedagoške koncepcije. Njih ima u istoriji pedagogije na stotine, neke su vrlo slične, avećina meĎusobno suprotstavljena. Njih nije jednostavno grupisati i razvrstati.

→ Poljski pedagog Bogdan Suhodolski smatra da se borba vodi izmeĎu dve pedagogije tj. dve

pedagoške koncepcije: 1. pedagogija esencije, koja insistira na opštosti, univerzalnosti, trajnosti



i nepromenjenosti, okrenuta je ka budućnosti, ka idealnom (ona govori o tome šta bi vaspitanik

trebalo da bude).

2. pedagogija egzistencije, k oja insistira na različitosti, individualnosti, pojavnom, prolaznom i promenjivom, okrenuta je neposrednoj sadašnjosti (ona pita šta vaspitanik jeste).

→ Češki pedagog František Singule smatra da postoji jedanaest pravaca savremene buržoaskepedagogije: reformna, pragmatistička, eksperimentalna, dinamička, psihoanalitičko-individualna,

fašistička, socijalna, kulturna, esencijalistička, egzistencijalistička i religijska.

→ Pravci vaspitanja se mogu podeliti u nekoliko grupa:

-Dete -Društvo (Država) -Gentska šifra -Vrednosti van samog

čoveka i društva

-Bog -Sam pojedinac

→ Nikola Potkonjak sve značajnije pedagoške koncepcije i autore analizira s obzirom na to

kakvi su im stavovi o predmetu , metodama, položaju vaspitanika i sadržaju vaspitanja iobrazovanja.

Stare i nove koncepcije vaspitanja nam pomažu da kritički i samokritički gledamo na teorije ovaspitanju i pomažu nam u sprovoĎenju novih ideja.

9. Cilj i zadaci vaspitanja

Cilj vaspitanja uvek predstavlja manje ili više idealno zamišljen i generalizovan lik čoveka,

ličnost određenih svojstava i sposobnosti, koje se žele i nastoje vaspitanjem da formiraju kod

svakog člana određenog društva. Opšti cilj vaspitanja i obrazovanja u našem društvu je

slobodna, svestrana ličnost – koju karakteriše bogatstvo ličnosti i njena kulturna osobenost i sposobnost. Tako je cilj vaspitanja svesno razvijanje svih potencijala jedne ličnosti (nasleĎenih i prethodno stečenih), njihovo bogaćenje i objedinjavanje u raznovrsnosti, razvijanje kritičkihsposobnosti, osposobljavanje ličnosti za stalno usavršavanje. Ciljevi vaspitanja se stalno morajuredefinisati i menjati u skladu sa opštim društvenim promenama i potrebama ljudi.

Ono što odreĎuje ciljeve i zadatke vaspitanja je: Društvena zajednica utiče na prirodu i

formulaciju ciljeva i zadataka vaspitanja svojim ureĎenjem; Priroda i karakter ljudskog rada,razvijenost sredstava za rad, podele u radu, položaj pojedinca u sferi proizvodnje; Ideološka ipolitička shvatanja i sistem vrednosti koje društvo i pojedinci proklamuju; Saznanja o čovekui njegovoj prirodi; Tradicija; Stanje pedagoške nauke, srodnih nauka i izgraĎenost sistemavaspitanja, posebno školstva; Poloţaj, ţelje, potrebe, interesi i ambicije samih ličnosti.



10. Problemi konkretizacije ciljeva i zadataka vaspitanja u praktičnom radu

Cilj vaspitanja odgovara na pitanje šta ţelimo, a zadaci vaspitanja na pitanje šta bi trebaloda uradimo da taj cilj ostvarimo. Na formiranje ciljeva i zadataka vaspitanja utiču opšti i posebni ciljevi konkretnog društva u kome se vaspitanje odvija (individualni, društveni,

ekonomski, naučni, ideološki, nacionalni...).

Ciljevi vaspitanja su sastavni deo društvene svesti o potrebama, mogućnostima i pravcimadruštvenog razvoja. Za društvene i lične ciljeve važno je da budu konkretizovani i formulisanitako da ih svaki pojedinac veoma jasno shvata i razume. Ciljevi vaspitanja se sprovode na svim

nivoima i svim područjima vaspitnog rada, prema nivou: društvene kompetentnosti (ustav,zakon, propis); prema uzrastu (predškolski, školski, odrasli); prema vrstama škola i vaspitno-

obrazovnim institucijama; prema nastavnim predmetima i programima; prema

programskim celinama, pa sve do ciljeva i zadataka jednog nastavnog časa.

→ Jedan opšti sistem zadataka vaspitanja je prema stranama vaspitanja svestrane ličnosti:

1. Zadaci umnog i radnog vaspitanja (usvajanje naučnih znanja i sistema vrednosti,, formiranjeradnih navika i umenja, razvijanje stvaralačkog stava, itd.)

2. Zadaci društveno-moralnog vaspitanja (izgradnja moralne svesti, moralnih osećanja, odnosprema zajednici i drugima)

3. Zadaci estetskog vaspitanja (stvaranje lepog u društvu)

4. Zadaci fizičko-zdravstvenog vaspitanja (očuvanje i jačanje zdravlja)

- PEDAGOGIJA –

11. Pedagogija od uopštavanja iskustva do nauke

Vaspitanje je oduvek bilo predmet proučavanja. Kao što su se vaspitanjem, s kolena na koleno, prenosila životna i radna iskustva, tako je to iskustvo odabirano i uopštavano.

Prve forme uopštenog vaspitanja postavljeni su kroz filozofiju. Grči filozofi su u svojim delima prvi govorili o vaspitanju i njegovom značaju. Zatim su se iz filozofije ''majke svih nauka'' početkom 19. veka izdvojile posebne nauke, tako i pedagogija. Teško je tačno i precizno odrediti

kada nastaje pedagogija kao nauka i kada vaspitna praksa postaje pedagoška teorija. Do toga jedolazilo postepeno i na različite načine u različitim epohama. Istorija vaspitanja je starija odistorije pedagogije. Prvim značajnim pedagoškim delom se smatra ''Didactica magna'', češkogpedagoga Jana Amosa Komenskog, kojim je postavio najznačajniji kamen temeljac pedagogijeu 16. veku, pa mnogi taj trenutak smatraju za zvaničan početak pedagogije kao nauke. Na samom



početku 19. veka pojavio se i Herbart, za koga je bolje reći da je sistematizator, a ne jediniosnivač pedagoške nauke. Kroz istoriju se pokazalo da su mnogi značajni pedagozi bili i pokretači promena u društvu i težili ka njegovom razvoju. Vreme je pokazala da je

neophodno konstituisati jednu celovitu nauku – pedagogiju, koja će proučavati vaspitanje. U tomsmislu su se razvile i pomoćne discipline: pedagoška psihologija, filozofija vaspitanja,

pedagoška antropologija, ekonomija obrazovanja idr.

Predmet pedagogije je vaspitanje i to ne samo tako kako postoji, već i kako ga organizovati ivoditi oko i sa vaspitanikom da bi se ostvario cilj. Posebno se ističu tri funkcije pedagoškenauke:

1. Deskriptivna funkcija – opisuje vaspitanje kao pojavu, kada i u kakvim uslovima je nastalo,

kako se razvijalo.

2. Dinamička funkcija – ogleda se u njenom doprinosu razvoja vaspitanja i predviĎanju kakva biškola i vaspitanje trebalo da budu.

3. Pedagošaka teorija koja izvire iz prakse – ona daje ideje za ostvarivanje bolje prakse.

Analizom, sistematizacijom i uopštavanjem pozitivnog pedagoškog iskustva,pedagogija dolazi do odreĎenih naučnih saznanja o vaspitanju i otkriva veze i zakonitosti. Uopštavanje pozitivnih iskustava je jedan od najstarijih metodoloških pristupa, ali nije prevaziĎen, već se usavršava. Stalno se bogati novim dostignućima.

12. Istorijski pregled razvoja vaspitanja i pedagoške nauke

Istorija vaspitanja je neposredno integrisana u istoriju društva. U prvobitnoj zajednici

vaspitanje još uvek nije bilo izdvojeno u posebnu društvenu delatnost. Zasnivalo se na prenošenju iskustava neophodnih za opstanak i održanje, usvajanje običaja i verovanja zajednice.Razvojem društva i sredstava za rad, pojavom privatne svojine i viška vrednosti i prisvajanjadolazi do pojava prvih socijalnih podela. Izdvajaju se učeniji ljudi koji vrše delatnostvaspitavanja i obrazovanja. Najstarije ljudske civilizacije se upravo organizovanim vaspitanjem

i obrazovanjem izdvajaju od varvarskih plemena koja su ih okruživala (U Sumeru su postojaleškole i klinasto pismo pre 3000godina; U Indiji je bilo organizovano učenje samo za najvišekaste i učilo se iz veda; Percijanci su obraćali pažnju na fizičko zdravlje, a vaspitanje su obavljalisveštenici; Stari Kinezi su takoĎe opismenjavali bogatije; itd)

Za antičko drutšvo vasitanje se obavljalo u Atini, Sparti i Rimu. TakoĎe za bogatije članovedruštva. Atina je po prvi put postavila za cilj vaspitanje harmonijske ličnosti. U Rimskom

carstvu se izdvajaju tri vrste škola za dečake od 7 do 16 godina: elementarna, gramatička iretorska. U srednjem veku vaspitanje je staleško (sedam riterskih veština za feudalce). Unovom veku graĎanski stalež postaje osnovan snaga društvenog razvoja, a samim tim ivaspitanja. Omogućeno je velikom broju dece da se uključi u školovanje (škola za sve bez obzirana rasu i poreklo); Nastava je organizovana na maternjem jeziku, a ne na latinskom; U nastavu se



uvode realije (tekovine prirodnih nauka); Princip očiglednosti se proklamuje; Škole se grade iopremaju o trošku države; Donose se ''školski ustavi''.

Industrijska revolucija (kraj 19. i poč. 20. veka) dovešće do masovnog obrazovanja.Socijalistički ureĎene zemlje nastavljaju tendenciju karakterističnu za industrijsko društvo.Na

samom kraju 20. veka smanjuje se potreba za fabričkim radnicima, a povećava u sektoruobrazovanja. Raste potreba za visoko obrazovanim kadrovima.

13. Najpoznatiji pedagozi i njihova dela

Sokrat – Platon ''Drţava'' – Aristotel (svi u svojim delima govore o vaspitanju)

Kvintijan – prvi po svojim delima pravi pedagog – vodio retorske škole i razradio metodikugovorništva.

U periodu humanizma sve više se govori o vasitanju.

Vitorino da Feltre – učitelj novog tipa, ureĎuje školu koju zovu ''dom radosti''.

Franso Rable – u delu ''Gargantua i Pantagruel'' kritički opisuje odnos oca i sina.

Mišel Montenj – u ''Esejima'' kritikuje učenje napamet i bez razumevanja.

Erazmo Roterdamski – ''Pohvala ludosti'', gde kritikuje feudalno vaspitanje.

Na prelazu iz srednjeg u novi vek:

Jan Amos Komenski – Didactica magna, u njoj su sadržani interesi celog naroda. On oštrokritikuje srednjevekovno vaspitanje, on traži opštu obaveznu školu, na maternjem jeziku, zalagaose za smišljeno vaspitanje u predškolskom periodu, bavio se pitanjem didaktike, sačinioraazredno-predmetnu-časovnu nastavu.

Dţon Lok – bavi se pitanjem vaspitanja dece viših staleža i porodičnim vaspitanjem.

Ţan Ţak Ruso – zastupa interese sitne buržoazije, ustaje veoma oštro protiv društvenenejednakosti, despotizma, religijskih zabluda.

Pestolaci – ističe se kao veliki učitelj i pedagog koji je imao veliku ljubav prema deci. Napisao''Kako Gertruda uči svoju decu''.

Herbert Spenser - popularan tokom 19. veka u Engleskoj, smatrao da bi sadržaj obrazovanjatrebalo da čine realne nauke, bio je protivnik stvaranja državnih škola i smatrao da država ne bitrebalo da brine o školovanju radničke dece i sirotinje.



Johan Fridrih Herbart – od svih pomenutih se najviše izdvaja ovaj nemački pedagog. Njegovepristalice su stvorile pokret – herbartijanstvo. Nastojao je da izgradi pedagogiju kao samostalnu

nauku zasnovanu na etici i psihologiji. Prvi koji je pokušao da povuče razliku izmeĎu pedagogijekao teorije i kao prakse. Nije se slagao sa Rusoovim idejama, pa nije ni čudo što su ga fašistihvalili. Prema Herbartu pedagogija bi trebalo da utvrdi cilj (što je izvesna novina). Po njemu je ta

cilj izgraĎen na osnovu moralnog religijskog shvatanja. Osnovna sredstva koja ističe zaostvarenje tog cilja su : upravljanje decom, nastava i disciplina. Po njemu nastava mora uvek biti

jasna, asocijativna, sistematična i metodična – formalni stupnjevi nastave.

Ušinski – veoma odlučan antiherbartovac, ruski pedagog, demokrata po ubeĎenju.

Dţon Djui – istaknuti predstavnik filozofije i pedagogije pragmatizma. Pedagogiju je sa opštihdruštvenih ciljeva usmerio na konkretne životne ciljeve. Napisao ''Pedagogija i demokratija''

Anton Semjonovič Makarenko – najpoznatiji pedagog socijalističke epohe, radio na prevaspitavanju mladih socijalnih slučajeva u vaspitno-radnim kolonijama.Najpoznatija dela

''Pedagoška poema'' i ''Zastave na kulama'', spadaju u najpopularnije pedagoške knjige u svetu.

U 20. veku se teško može govoriti o pedagoškim klasicima, već više o istaknutimpojedincima.

Za razvoj prosvete i školstva u Srbiji zaslužni su mnogi. Neki od njih su: Mirijevski, Vujanovski, Nestorović i Mrazović, koji su krajem 18. veka organizovali prvu školu po ugledu na ''Opštiškolski red''; Dositej Obradović; Vuk Karadžić; Milan Milićević; Svetozar Marković; VasaPelagić.

14. Sistem naučnih disciplina u pedagogiji i odnos prema drugim naukama

Razvijenih naučnih disciplina ima u pedagogiji onoliko koliko ima razvijenih područja vaspitno-

obrazovnog rada:

Područje vaspitno-obrazovnog rada

Naučna disciplina u pedagogiji

Vaspitanje u porodici

Porodična pedagogija

Vaspitanje predškolske dece



Predškolska pedagogija

Školsko vaspitanje

Školska pedagogija

Visokoškolsko obrazovanje

Viskoškolska pedagogija

Obrazovanje i vaspitanje odraslih

Pedagogija odraslih, andragogija

Vasp. i obr. u uslovima nastave

Didaktika

Vasp. dece ometene u razvoju

Specijalna pedagogija

Vojno vaspitanje

Vojana pedagogija

Vasp. u internatima i domovima

Internatska, domska pedagogija

Obraz. i vasp. u industriji

Industrijska pedagogija

Vaspitanje u slobodno vreme

Pedagogija slobodnog vremena

Pojedine naučne discipline možemo klasifikovati prema drugim kriterijumima:

- prema uzrastu vaspitanika (predškolska, pedagogija odraslih),

- prema mestu izvođenja vaspitanja (porodična, školska, internatska, vanškolska pedagogija),



- prema vremenu poučavanja (istorija pedagogije, savremena, futurološka pedagogija), itd.

Pedagogija nije zatvoreni sistem i u tesnoj je vezi sa drugim naukama.

+ Filozofija: Filozofija teži da odgovori na pitanja čovekove egzistencije (šta je čovek, kakva je

njegova priroda, misija, sudbina, život; šta je to društvo, koji su njegovi osnovni mehanizmi itd.).Sva ta pitanja su u osnovi pedagoških koncepcija. Povezanost pedagogije i filozofije proističe iz prirode vaspitanja. Pedagogija je naročito zainteresovana za razvoj pojedinih filozofskihdisciplina kao što su : etika, sistem vrednosti, logika, teorija saznanja, estetika i drugo.

+ Psihologija: Srodne nauke, meĎusobno povezane i prožete.

+ Sociologija: Vaspitanje je društveno uslovljeno, a pošto se sociologija bavi proučavanjemdruštva, onda je ona neizostavna i u pedagogiji.

15. Naučno istraţivanje pojava u oblasti vaspitanja i obrazovanja

– Metodologija pedagoških istraţivanja

Pod pedagoškim istraživanjem podrazumevamo aktivnost čiji je cilj otkivanje i utvrĎivanjezakonitosti, unutrašnjih veza i odnosa koji vladaju u procesima vaspitanja.

Metodologija pedagoških istraživanja je put proučavanja, pre svega to su metode, tehnike,

instrumenti i uslovi naučnog saznavanja u području vaspitanja.

Pedagoška istraživanja su vrlo raznovrsna. Osnovna su:

- fundamentalna (osnovna pitanja pedagogije, kao što su priroda i karakter vaspitanja, cilj,predmet),

- razvojna (predviĎanje daljeg razvoja vaspitanja),

- primenjena (operativna, praktična)

Polazeći od drugih kriterijuma pedagoška istraživanja se mogu podeliti na:

- istorijska, savremena i prognostička

- teorijska i empirijska

- longitudinalna (razvoj pojave u jednom dužem periodu) i transferzalna (u istom trenutku)



U istorijskom razvoju pedagogije poznati su različiti metodološki pristupi u istraživanju pojava u vaspitanju, koji su često bili jednostrani i suprotni. Tako s jedne strane se javiometodološki deduktivizam (koji je težio da svede pedagogiju na normativnu disciplinu) imetodološki induktivizam (deskriptivna pedagogija).

Svako istraživanje vaspitnih pojava mora da ima logičan tok i da odgovori na osnovna pitanja: šta proučavati, kako prouččavati, pomoću kojih metoda, tehnika i instrumenata.Odgovori na ta pitanja se dobijaju razraĎenim etapama istraţivanja, a to su: 1. Izbor i

formulacija predmeta istraživanja

2. OdreĎivanje cilja, konkretizacijazadatka

3. Izbor metoda, tehnika iinstrumenata

4. Preciziranje populacije i uzoraka

5. Prikupljanje podataka

6. Obrada podataka

7. Analiza rezultata i izvoĎenjezaključaka

8. Pisanje izveštaja i objavljivanje

Uzorak mora verno da oslikava svoju popilaciju, u suprotnom rezultat neće biti tačan.Instrumenti moraju biti tačni, pouzdani, obuhvatan, jednostavan i praktičan i diskriminativan tj.mora jasno da izdvaja ono što se meri.

16. Praktična pitanja izrada naučno-istraţivačkih instrumenata u pedagoškimistraţivanjima

(izrade testova znanja, anketnih listova i slično)

Istraživački instrumenti su sredstva kojima se prikupljaju činjenice u okviru istraživnja. To sutestovi, upitnici, anketni listići, sociometrijski testovi, skica za intervju, protokol posmatranja.

Anketa tj. upitnik služi za prikupljanje podataka u vezi sa stavom, mišljenjem, interesovanjima

ispitanika. To često mogu biti mišljenja o aktuelnom problemu. Postoje tri vrste pitanja uupitncima: otvorenog tipa, zatvorenog i kombinovanog. Optimalna dužina upitnika je 25 pitanja,koja se mogu uraditi za 30 minuta.



Intervju je namerni, prethodno isplanirani razgovor sa pojedincem ili grupom. Mora se voditi

računa da ispitanik prethodno bude upoznat sa temom. Sadrži: temu, cilj, pitanja, vreme, mesto,trajanje i statička obrada na kraju.

Testovi; Najčešće su u upotrebi testovi znanja, testovi umešnosti, testovi interesovanja, testovi

inteligencije itd.

Za rad nastavnika posebno je značajno da poznaje postupak izrade testova znanja.On bi u sebitrebalo da sadrži raznovrsne tipove zadataka, od lakših ka težim. Da bude tako sastavljen dasvaki vaspitanik može bar nešto da uradi. Tipovi zadataka su: - Prisećanje -

Dopunjavanje - Dvočanog izbora (Da / Ne )

- Višestrukog izbora - UporeĎivanje -

SreĎivanje (poreĎati po redu)

17. Škola i školski sistem. Od tradicionalnog do savremenog školskog sistema.

(predškolske ustanove, osnovna i srednja škola, visokoškolske ustanove)

Školski sistem je jedan od činioca sistema vaspitanja (pored šireg pojam sistema

obrazovanja.). U sistem školstva spadaju dečji vrtići, osnovne, srednje, više i visoke škole iškole za odrasle.

On je okosnica svakog sistema vaspitanja, pošto se ove ustanove meĎusobno povezane iosnovni cilj im je vaspitna delatnost. Škola kao institucija je u stalnom procesu menjanja i

usklaĎivanja sa potrebama i promenama u društvu. Ona je najznačajnija ustanova savremenogdruštva, posebno zato što pokriva najduže razdoblje organizovanog vaspitanja i obrazovanja

jedne ličnosti u toku života, u periodu njenog najintenzivnijeg razvoja. Osnovno obrazovanje jeobavezno i jednako za sve.

Prve škole su se pojavile u direktnoj vezi sa društvenim razvojem najstarijim ljudskimzajednicama. Najpre su se pojavile pisarske, svešteničke i činovničke škole. Pravo na školovanjesu imali bogati. Kroz istorijsku borbu i promene i razvoj društva došlo se do ''obrazovanja zasve''. Uporišne tačke u razvoju škola se mogu izdvojiti na sledećinačin: a)

predinstitucionalni period – prenošenje iskustva, verovanja i navika

b) škole skriba – čitanje i pisanje

c) škole čitanja, pisanja i računa

d) sholastička škola – religija i klasični jezici

e) klasična srednja škola – u periodu humanizma i renesanse



f) realne gimanzije – u razvoju industijskog društva

g) politehnizacija školskog obrazovanja – kao izraz razvoja nauke i

tehnike

h) raznovrsnost modela školskih institucija

Tradicionalna škola je bila usko povezana sa crkvom, a kasnije i sa državom.Konstituisanje celovitih školskih sistema počelo je stvaranjem industrijskog društva. I pre togasu postojali školski sistemi, ali u despotski ureĎenim društvima i pri crkvi. Savremena škola težiotvaranju, boljoj unutrašnjoj povezanosti, a naročito razbijanju uniformisanosti.

- Predškolske ustanove –

Obuhvata vaspitanje dece od 3 do 6 godina i u tom periodu razvoj deteta je najintenzivniji. U

njima se vodi računa o fizičkom vaspitanju, intelektualnom razvoju sposobnosti pažnje i

pamćenja, razvoju mašte i govora; likovnom i muzičkom vaspitanju; moralnom vaspitanju (naosnovu ličnog iskustva, kroz pohvale, nagrade i kazne); estetskom vaspitanju (čistoća, urednost);radnom vaspitanju (navike); priprema za polazak u školu. Sve to kroz igru, rad i učenje.

- Osnovna škola –

Ona je vaspitno-obrazovna ustanova i u njoj se najsistematičnije i najorganizovanije ostvarujuzadaci osnovnog vaspitanja i obrazovanja. Odlike: Traje u periodu od 7 do 15 godina i

osmorazredna je. Obavezna je i besplatna za sve. Pruža osnovna znanja. Ima opšteobrazovnikarakter. Najmasovnija. Državna institucija. Jedinstvena u osnovi i ista za svu decu. Odvojena odcrkve. Na maternjem je jeziku. Otvorena je prema porodici i lokalnoj zajednici. Nije selektivna.

Ima naglašenu vaspitnu ulogu.

- Srednje škole –

Srednje su zato što se nalaze u sredini izmeĎu osnovne škole i viših i visokih škola. Mogu bitigimnazije (opšte, jezičke,matematičke, specijalne) i srednje stručne za obrazovanje odreĎenihprofila. Traju 3 ili 4 godine.

- Visoke škole i fakulteti –

Pružaju visko obrazovanje iz odreĎenih oblasti i spremaju kadara za različite granu u privredi,društvu i kulturi.Više škole obrazuju kadrove VI stepena obrazovanja i pertežno traju tri godine,a fakulteti VII stepena i pretežno traju od 4 do 5 godina.



18. Struktura obrazovno-vaspitnih aktivnosti savremene škole

Savremena škola ima veoma bogatu strukturu raznovrsnih vaspitno-obrazovnih aktivnosti, ne

samo sa učenicima već i sa predškolcima, bivšim učenicima, susedima, roditeljima, lokalnomzajednicom. Otvorenost škole se ogleda u njenom uticaju na graĎanje u okruženju, u saradnji sa

preduzećima. Profesionalna orijentacija i informisanje su aktivnosti šk ole. Kulturna i javnadelatnost škole pokazuje da deca u nju rado odlaze i da su uključena urazne kulturneaktivnosti.Ona organizuje kolektivni pedagoški rad za one koji sporije napreduju u radu(posebno osnovan škola); pravi ekološke programe i organizuje sekcije i razne dečjeorganizacije.

- Nastava je svakako njena centralna aktivnost i osnovna obaveza u školi. U okviru nje se nalazeobavezne, izborne, fakultativne aktivnosti i profesionalna praksa.

-Zatim društveno koristan rad; vannastavne aktivnosti, rad organizacija i sl.

- Rad u biblioteci, galeriji, muzeju...

- Organizovanje predškolskog vaspitanja, obrazovanja odraslih, baletsko i muzičko obrazovanje

- Organizovanje izleta i ekskurzija

19. Savremena kritika škole kao institucije

Sa pojavom krize u društvu dolazi i do krize i kritike u školstvu. Savremena kritika škole

započela je u drugoj polovini 20. veka, naročito 1968. upravo kada su se pojavili prvi znaci krizeindustrijskog društva i najave snažne naučno-tehnološke revolucije, koja i sada potresa svet.

Javili su se zahtevi za reformom škola sa raznim idejama ''škola bez zidova'', ''učenje bez škole'',''slobodna škola'', ''otvorena škola'' itd.

Škola postaje mesto gde se odvija život, a ne samo uče teorije o njemu. Ona postaje mesto gdese razvijaju bogati meĎuljudski odnosi i ona vaspitno deluje na decu. Ovaj preobražaj podrazumeva preureĎenje škole, opremanje savremenim sredstvima, stvaranje nove klime urazredu i školi, osposobljavanje nastanika za nove uloge itd.

21. Škola kao pedagoški i kulturni centar lokalne sredine

Nastava je svakako osnovni, najsistematičniji i najorganizovaniji oblik vaspitno-obrazovnog rada

škole. Ali nije i jedini. Savremena škola podrazumeva i niz drugih aktivnosti koje za cilj imajucelovitiji pedagoški razvoj učenika, čime se omogućava da se oni ostvare i ispolje kao svestraneličnosti. Brojne su vannastavne i slobodne aktivnosti koje škola organizuje u okviru svojihklubova, radionica, sekcija. Te organizacije su često ili gortovo uvek povezane i sa životom i



radom u lokalnoj sredini. Lokalna sredina i roditelji se uključuju u rad i život škole, pratećirazvoj svoje dece i učestvujući u njemu. Tako škole postaju svojevrsni pedagoški i kulturni centrilokalnih sredina, gde se ne uči samo o životu već se život u njima i odvija.

22. Neophodnost poznavanja i praćenja razvoja ličnosti učenika

U vaspitnoj delatnosti neophodno je poznavati ličnost vaspitanika. Vaspitanje se ne može prepustiti slučajnom, rutinskom, neorganizovanomi neplanskom toku. Njegov uticaj je veliki, anjegove posledice trajne. Neophodno je poznavati opšti proces razvitka ličnosti, karakteristikeetapa kroz koje prolazi, faktore koji utiču na taj razvitak, kao i individualne osobenosti svakogvaspitanika. Na osnovu dobrog poznavanja svojih vaspitanika, vaspitač može da određuje

položaj i aktivnosti vaspitanika, bira sredstva rada i najoptimalnije metodske postupke. Plansko i

sistematsko praćenje vaspitanika i prikupljanje podataka o njemu bi trebalo da bude u službi pedagoškog rada i da pomogne u razvoju i otklanjanju eventualnih problema. TakoĎe ti podaci

mogu da posluže i za istraživanja s ciljem unapreĎivanja vaspitnog rada. U našim osnovnimškolama podaci se evidentiraju u ''Lični karton učenika'', koji sadrži osnovne podatke,zdravstveno i fizičko stanje, ponašanje, društveno ponašanje i zaduženja u školi, interesovanje,sklonosti, opšti sud odeljenjskog starešine. Za unošenje podataka odgovorni su učitelji, razrednestarešine i nastavnik fizičkog vaspitanja, ali i školski lekar.

20. Škola i njeno okruţenje: vaspitanje u porodici; vaspitanje u slobodno vreme; vaspitniznačaj sredstava masovnog komuniciranja (štampe, radija, televizije, filma i pozorišta);vaspitanje i obrazovanje odraslih

- Vaspitanje u porodici –

Porodica je osnovno socijalno okruženje u kome se ličnost razvija. Ona je istovremeno i osnovnaćelija složenog društvenog sistema. Porodica je najznačajniji faktor u vaspitanju i razvojuličnosti: brak i porodica su osnovno i najpovoljnije mesto za obezbeĎivanje biološkereprodukcije čoveka; roditelji, posebno, majka obezbeĎuju negu za fizičko održanje deteta, avaspitanje jedna od osnovnih funkcija; članovi porodice su prvi vaspitači i uzori deteta unjegovom najznačajnijem periodu razvoja i njihov uticaj je veliki. On, ako se ne izvršava na pravilan način, može veoma negativno uticati na razvoj ličnosti i ostaviti brojne posledice. Što je bliskost i poverenje u porodici veće, što je atmosfera mirnija i slobodnija, to su veće šanse da se

izgradi i razvija jedna svestrana ličnost.

- Vaspitanje u slobodno vreme –

Pod slobodnim vremenom podrazumeva se ono vreme koje nastupa nakon što izvršimo sve svojeradne, školske, porodične i društvene obaveze. Slobodno veme ne bi trebalo da se shvata kaovreme neorganizovanog lenstvovanja i dosaĎivanja, već kao korisno utrošeno slobodno vreme navršenje raznovrsnih aktivnosti, koje su predmet interesovanja ličnosti. Kao što su: bavljenja



rekreacijom, hobijem, odlazak u prirodu, pozorište, galerije, kulturne centre i razne klubove.Samo pravilno okorišćeno slobodno vrememože ispuniti svoju svrhu razvoja i unapreĎenjavaspitanja. Isto tako ono ne podrazumeva nametanje bilo kakvih aktivnosti, jer u tom smislu gubi

značaj kao slobodna aktivnost.

- Vaspitni značaj sredstava masovnog kumuniciranja –

Danas su sredstva masovnog komuniciranja neminovna, preko njih se upućujemo i informišemo

o najznačajnijim dešavanjima u društvenom životu. Veoma je važno da sredstva javnoginformisanja ne budu jednosmernog karaktera i da pozitivno utiču na razvoj i vaspitanje pojedinca i obogaćuju njegov kulturni i društveni život.

Listovi namenjeni deci - imaju poseban društveni i pedagoški značaj. Njihovi sadržaji su popularni, atraktivni i dinamični sa slikama, stripovima, ilustracijama i naučno-popularnog,

kulturnog i sportskog sadržaja. Njihov cilj je da informišu decu i podstaknu stvaralaštvo.Posebno je dobro, ako učenici i sami ureĎuju časopis u svojoj školi.

Film – pored toga što je veoma popularan i dobro poznat svima još na najranijem uzrastu, filmmože biti veoma zanimljiv oblik stvaralaštva samih učenika. Organizovanjem filmoteke u školi,osnivanjem ''Kluba ljubitelja filma'', iniciranjem rada u klubu i osposobljavanjem nastavnika za

rad, rad na filmu i bavljenje filskom tehnikom mogu biti od velikog značaja za vaspitanje irazvoj svestrane ličnosti.

Radio i televizija – nam često omogućavaju da se osećamo graĎanima čitavog sveta. Preko njihse informišemo o svemu što se dogaĎa u celom svetu. Pored informativnog programa od posebnog su značaja obrazovni programi namenjeni deci. Didaktički značaj televizije je u tomešto približava stvarnost i budi interesovanja u procesu saznavanja, razvija sposobnost opažanja.

- Vaspitanje i obrazovanje odraslih –

U prošlosti se ''obrazovanje odraslih'' smatralo za osnovno obrazovanje odraslih koji ga nisustekli u periodu kada je to bilo predviĎeno, pa se kasnijim školovanjem to nadoknaĎivali. Danassu ti slučajevi retki, pa se pojam ''obrazovanje odraslih'' danas odnosi na usavršavanje iobrazovanje odraslih u okviru njihovih profesija i šire. Ono se danas više smatra ''doživotnimobrazovanjem'' jer se čovek kroz čitav svoj život usavršava i uči. Takvi su zahtevi savremenogdruštva da pojedinac ne može da očekuje da je završetkom školovanja završio i sa obrazovanjemi vaspitanjem. Na ovom polju poseban značaj imaju institucije: posebne škole za odrasle iobrazovni centri pri fabrikama i preduzećima; redovne škole koje organizuju programe za

odrasle; radnički i narodni univerziteti; kulturni centri; savetovališta itd.

M E T O D I Č K A P I T A N J A V A S P I T N O G R A D A



23.Opšti principi vaspitnog rada

Principi su rukovodeća načela kojih se moramo pridržavati u vaspitnom radu. Oni su

predpostavka za uspešan rad. Nastali su na osnovu formiranja bogatog pedagogškog iskustva.Principi su uslovljeni društveno i psihofizički. Principi vaspitanja sadrže i odreĎenu regulativnost

(govore o odreĎenim odnosima koji vladaju u vaspitanju), normativnost (odreĎuju najbitnijenorme ponašanja), celshodnost (jasno usmeravaju vaspitni proces), korelativnost i integrativnost

(funkcionalno povezuju vaspitni rad na svim nivoima). Zahvaljujući njima vaspitanje nije prepušteno improvizaciji i ličnom nahoĎenju pojedinaca. U okviru principa vaspitanja, pedagoška nauka formuliše i četiri principa postupnosti (još od J.A. Komenskog): od bližeg ka

daljem, od lakšeg ka težem, od poznatog ka nepoznatom i od prostog ka složenom . Nema

univerzalno važećih principa koji bi važili za sva vremena i škole u različitim društvima.Menjaju se i njihovi nazivi i sadržaji.

- Princip naučne zasnovanosti i pozitivne vaspitne usmerenosti –

Sve akt ivnosti koje čine vaspitanje trebalo bi da budu zasnovane na nauci. Nauka nije jedina

koja čoveku otkriva svet, tu su i široki prostori kulture, umetnosti i dr. ali najveći broj čovekovihživotnih aktivnosti počiva na naučnim posmatranjima i dokazima. Nauk a bi trebalo da bude u

službi razvoja vaspitanja i poštovanjem ovog pravila nikako ne bi bilo dobro otići predaleko uscijentizam. Prihvatajući ovaj princip, svi koji rade u oblasti vaspitanja, obavezuju se da će, kadgod su u mogućnosti, koristiti naučna istraživanja i dostignuća u svom vaspitnom delovanju. Nastavnik usmerava naučne sadržaje ka ciljevima vaspitanja i obrazovanja i on je posrednik utom složenom procesu. Ovde se radi o opštem stavu ličnosti prema svom okruženju i shvatanju iboljem razumevanju zakonitosti po kojima ono funkcioniše. Ovaj princip mnogi tumače i kao

princip pozitivne vaspitne usmerenosti u vaspitanju.

- Princip svesne aktivnosti –

Svesna aktivnost je uslov i rezultat vaspitanja. Do svesne i stvaralačke ličnosti se može doćisamo kroz raznovrsnu i punu aktivnost same ličnosti. Tradicionalne pedagoške teorije susmatrale da je ličnost već sudbinski odreĎena i da je vaspitanjem treba podsticati i pratiti. Dok savremene teorije smatraju da je vaspitanik u mogućnosti da menja i usavršava sebe kroz svoje

svesne aktivnosti. Ovaj princip zahteva odreĎene pogodnosti, ako što je adekvatna priprema irazrada sadržaja, specifična adaptacija metoda, sredstva i oblik vaspitanja, osposobljenostnastavnika i pripremu učenika. nastavnik više nije u centru aktivnosti, već se učeniku daje

mogućnost da sam kreira i učestvuje u sopstvenom procesu napredovanja. TakoĎe, ovaj principima snažno motivaciono dejstvo.

- Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja –

Humanost je određeni obavezujući stil ponašanja vaspitanika, a demokratičnost je određeni

način ponašanja i međusobnih odnosa u procesu vaspitanja. Demokratičnost podrazumevaorganizaciju vaspitanja za sve bez izuzetaka, gde sve ličnosti imaju isti tretman. Pravila



ponašanja i odnosi su regulisani i nekim meĎunarodnim zakonima kao što su Konvencija o pravudeteta, i sl. Pitanje demokratičnosti vaspitanja je unutrašnje pedagoško pitanje, pitanjemeĎusobnih odnosa onih koji znaju prema onima koji ne znaju, siromašnijih i bogatijih, moćnijihi nemoćnijih – poštovanje razlika.Humanost se pre svega u veri u čoveka i ljubav prema čoveku,u želji da se pomogne, poštovanju, iskrenim odnosima. Vaspitanje je samo po sebi humana

delatnost jer je u potpunosti posvećena čoveku. Nastavnik koji organizuje vaspitne delatnosti,dužan je da izvrši humanizaciju i demokratizaciju svih uslova u kojima se vaspitanje odvija.

- Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju –

U istoriji vaspitanja pincipi individualizacije i socijalizacije su se često suprtostavljali, pa su

jedni isticali jedan, a jedni drugi. MeĎutim cilj je u objedinjavanju oba, jer individualizacija je jedino moguća u okviru neke socijalne zajednice. Svako ko organizuje vaspitni proces trebalo bi

da vodi računa o individualnim karakteristikama svakog pojedinca. Prema njima je potrebno

odabrati odgovarajuću pedagošku meru, razradu sadržaja, sredstvo, oblik i postupak vaspitanja.Cilj ovog principa je osposobljavanje pojedinca da se lakše integriše u socijalne tokove.

- Princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja –

Cilj vaspitanja je jedinstven i potrebno je jedinstveno delovanje svih činilaca (pojedinac,roditelji, škola, crkva...). Jedinstvo delovanja povećava snagu i moć vaspitanja i osiguravanjegovo uspešno sprovoĎenje. vaspitanje se ne sme svoditi samo na jedan od činilaca npr. naškolu ili samo na porodicu, jer će tako uppadati u protivurečnosti i stvarati prepreku kaformiranju jedne celovite svestrane ličnosti.

24. Opšte metode vaspitanja ličnosti i sredstva koja se najčešće koriste u vaspitnom radu

Metod je osmišljen i ustaljen postupak usmeren na postizanje nekog cilja. Metode nam

odgovaraju na pitanje ''Kako postupati'' da bi cilj bio ostvaren. One označavaju relativnoustaljene postupke koji su se pokazali efikasnim. One bi u sebi trebalo da sadrže karakteristikekoje su najdelotvornije, naučno dokazane i praktično proverene. Postoje različite podele metodau vaspitanju, a kao opšte metode javljaju se sledeće metode: ubeĎivanja i uveravanja,veţbanja i navikavanja, podsticanja i sprečavanja.

-Metod ubeĎivanja i uveravanja –

Može se reći da se ova metoda bavi onim što je večito, ali i isto tako i stalno promenjivo uvaspitanju: šta je dobro, istinito, vredno, a šta loše, lažno uvredljivo itd. O svemu ovome učenicisaznaju kroz činjenice koje im nastavnik prezentuje, ali i iz ličnog iskustva, zaključivanja,posmatranja, pronalaženja dokaza.



Sredstva ubeĎivanja i uveravanja su: istinite činjenice, podaci i provereni dokazi; sistemvrednosti sopstvenih stavova, odlika, ubeĎenja i uverenja; društveni običaji, navike i zakoni;situaciono uticanje (uključivanje učenika u aktuelna zbivanja); predavanja, javne rasprave,

polemike; ugledanje ( na roditelje, idole); saveti i direktne poruke vaspitača; upozorenje, kritika isamokritika.

- Metod veţbanja i navikavanja –

Metodom vežbanja i navikavanja proveravamo usvojene stavove ubeĎivanja i uveravanja. Nijedovoljno samo znati šta i kako treba raditi, već to treba neprekidno praktično primenjivati da bicilj vaspitanja bio ispunjen. Potrebno je steći odreĎene pozitivne navike, kao što su higijenske,kulturne, radne i profesionalne.

Sredstva vežbanja i navikavanja su: rad, praksa, lična aktivnost vaspitanika; školski red, režim

života i rada učenika, propisi; tradicija; organizovanost procesa vaspitanja; život i rad ukolektivu, igra, zabava i kulturna razonoda; kontrola od strane nastavnika.

- Metod podsticanja –

Metod podsticanja primenjujemo onda kada učenik pokazuje uspeh, ali i kada naiĎe na poteškoće, kada se koleba i posustaje. Ova metoda ima emocionalnu podlogu i zasniva se nasimpatijama i dobijanju poverenja vaspitanika. Metodom podsticanja pomažemo vaspitaniku dase što bolje afirmiše i ispolji sve svoje sposobnosti.

Sredstva podsticanja su: izražena briga i razumevanje; blago i pravično postupanje; bodrenje iohrabrivanje; pohvale; obećanja; iskustvo uspeha; priznanja; nagrade; takmičenja; ocena;

- Metod sprečavanja –

Metod sprečavanja i kažnjavanja mnogi pokušavanju potpuno da isključe iz savremene metodikevaspitanja, tvrdeći da se radi o metodi represije na ličnost. Nju bi trebalo shvatiti kao pedagoški

opravdanu intervenciju u cilju sprečavanja i zaustavljanja negativnih radnji i oblika ponašanja.

Sredstva sprečavanja su: Znaci neodobravanja i neslaganja s načinom rada ili ponašanjem;Primedbe, prigovori, zamerke; Skretanje ili zamena motiva (navodimo učenika da izvrši zamenuaktivnosti nekom korisnijom); Kritika (individualna, kolektivna, javno mnjenje); Pretnja, zahtev,

zapovest, zabrana i nareĎenje;

Ocena; Ocene vladanja; Kazne.



Sledeće kazne su zabranjene u školi: telesno kažnjavanje, kazne glaĎu, kazne zasnovane na

strahu, kažnjavanje radom koji nije prijatan, izlaganje prirodnim posledicama svoje greške,oduzimanjem stvari, zaspisivanjem u dnevnik rada, upićivanje kod direktora i sl., kazne kojeomalovažavaju i ponižavaju ličnost.

25. Nastavnik: odlike poziva i ličnosti (Moţe biti i deo 46. pitanja)

Nastavnik stavlja sve svoje lične i profesionalne kvalitete u službu svog poziva, svo svoje znajei umenje koristi za pomoć, vaspitanje, obrazovanje i usmeravanje deteta. Jedan je od najstraijihpoziva i smatra se osnovom svih drugih zanimanja. Njegova uloga i uticaj na dete je velika, pa se

od davnina smatralo da su učitelji i nastavnici cenjene i odabrane ličnosti. Od njega se očekujeda svojim znanjem, osobinama i ponašanjem bude primer deci. Savremeni nastavnik je dobio niznovih uloga i radnih zadataka – on nije samo predavač, već i vaspitač, on brine o celokupnomrazvoj ličnosti, nastavnik postaje ''treći roditelj'', a povećava se i njegova kreativna uloga planera

i stratega ukupnog nastavnog procesa. On više nije dominirajućča, jedina i centralna ličnost koja predaje, već je ravnopravan s učenicima i služi kao posrednik u njihovom samostalnijem iaktivnijem razvoju.

Osobine nastavnikove ličnosti:

- da ima široko i solidno opšte obrazovanje

- da vlada predmetom koji predaje

- da poznaje psihološko- pedagoške i metodičke osnove vaspitanja

- da je ovladao pedagoškim umenjima

- da se stalno usavršava

Postoje tri podele nastavnika na: autoritativni, demokrtski i ravnodušni.

26. Nastavnik u funkciji odeljenjskog starešine

Odeljenjski starešina je pedagoški, organizacioni i administrativni rukovodilac odeljenja.

Osnovne radne dužnosti su mu:

- pedagoška funkcija

- organizaciona i koordinirajuća funkcija



- saradnja sa roditeljima

- administrativna funkcija

Uloga odeljenjskog starešine je primarno vaspitne prirode. Za taj posao se biraju najsposobniji i

najbolji nastavnici u jednoj školi.

D I D A K T I K A

27. Osnovni teorijski i metodološki problemi didaktike. Didaktika kao teorija oobrazovanju i nastavi

Didaktika se smatra veštinom učenja, odn. specifičnom praktičnom pedagoškom veštinom.

Najpoznatije delo didaktike je ''Velika didaktika'' (Didactika magna) Jana Amosa Komenskog

iz 1657.god. Komenski je smatrao da didaktika ne predstavlja samo veštinu učenja, već takoĎe ivaspitanje. U svojoj didaktici je izneo ''sveopštu veštinu svih da se uče svemu'' , a raspravljao je i

o podučavanju mladih naukom, radu u školi i vaspitanju bogobojažljivih. Sadržaj ove didaktike je prihvaćen i primenjivan sve do danas. Početk im 19. veka Johan Fridrih Herbart je razradio

teorijske osnove didaktike stvarajući teoriju vaspitne nastave, koja je u to vreme ulazila u okvirepedagogije. Herbartijanci su pridavali poseban značaj prenošenju znanja na učenike u okviru

nastave (formalni stupnjevi nastave), a ne učenju. Iz toga je proizišao osnovni zadatak didaktikekoji se sastojao u analizi postupaka nastavnika u školi, s ciljem da se učenici upoznaju sa novim

sadržajem. Krajem 19. i početkom 20. veka menja se osnovna orijentacija prema radu učenika i javlja se nova pedagoška struja, čiji je najistaknutiji predstavnik Dţon Djui. Predstavnici ovog

pravca su pridavali najviše značaja aktivnoj ulozi učenika, što se u velikoj meri razlikovalo odstava herbartijanaca. Umesto zapamćivanja, oni insistiraju na razvijanju različitih oblika

intelektualnih aktivnosti učenika, a posebno na razvijanju praktičnog delovanja. Umesto teorijenastave, oni su zastupali teoriju učenja. Danas ova dva pravca nisu više suprotstavljena.Savremena shvatanja ističu da nastava i učenje čine celinu, predstavljaju jedinstvo i da semeĎusobno prepliću i nadopunjuju.Dakle, savremeno shvatanje didaktike nije jednosmerno i nije jednostrano. Postoje četiri osnovna značenja i oblika didaktike kao posebne pedagoške veštine:

1. Didaktika kao nauka o nastavi i učenju u svim oblicima i nastavnim nivoima

- podrazumeva procese učenja i predavanja koji se dešavaju slučajno i nezavisno od uticajakoje na njih vrši nastava. – Veoma širok pojam.

2. Shvatanje didaktika kao teorija učenja i nastave koju zastupaju tzv. ''Berlinskididaktičari''



- Jedna od najdelotvornijih i najoriginalnijih koncepcija u savremenoj didaktici. Autori nastoje

da obave što sveobuhvatniju opis i analizu svih činilaca u procesu nastave i objasne njihovu

opštu i uzajamnu zavisnost, kao i mogućnosti za kontrolu i planiranje nastave. Berlinskididaktičari su izneli šest osnovnih kategorija za opisivanje, analizu i planiranje nastave, koje supodelili u dve grupe (od kojih u prvu spadaju četiri kategorije, a u drugu dve) - Podvlači naučni

aspekt.

1. OSNOVNE ''STRUKTURNE'' ODLIKE NASTAVE

2. USLOVNE ODLIKE ILI PRETPOSTAVKE

1. Pedagoške intencije (ciljevi)

2.Nastavne teme (sadržaji)

3.Metode ili postupci

4. Mediji ili sredstva

5. Antropološke pretpostavke (sve psihičke delatnosti učenika u procesu nastave, stvaralačkesposobnosti nastavnika i učenika, interesovanja i sl.)

6. Socijalno-kulturne pretpostavke

(škola, nastavnici, učenici)

3. Shvatanje didaktike kao teorije obrazovnih sadrţaja nastavnog plana (dosta

slična prethodnoj) .

– Podvlači idejni aspekt

4. Shvatanje didaktike kao teorije optimalnog učenja i nastave pomoću direktnenastave ili putem programa i nastavnih mašina (upravljanje procesima učenja - kibernetičkadidaktika) – Podvlači tehnički apekt .



Nedostatak ovih teorija je to što se teško mogu direktno primeniti na rešavanjekonkretnih problema. Sva tri (2, 3, 4) odnose se na nastavne situacije, a ni jedan ne obuhvata sve

aspekte zajedničkog procesa u kome se odvijaju nastava i učenje.

Zadatak didaktike je da obezbedi zajednički i jedinstven prilaz nastavi i učenju. Može se reći da

je didaktika posebna pedagoška disciplina koja proučava suštinske probleme obrazovanja ivaspitanja putem nastave i učenja. Njen osnovni zadatak je da objasni zakonitosti po kojima se

odvija nastavni proces, kako bi se on sprovodio na što bolji način i uspešnije ostvarili ciljevi izadaci obrazovanja. Didaktika ne samo da odreĎuje sadržaj obrazovanja, već i odgovara na pitanje kako poučavati, što ukazuje na nje praktični karakter.

Didaktika: odreĎuje ciljeve i zadatke nastave (bez kojih se ne može uspešno organizovatinastava); daje analizu procesa nastave; odreĎuje sadržaje i izbor naučnog materijala koji biučenici trebalo da usvoje; upoznaje s organizacionim oblicima nastave; razmatra metode nastave.

Prema sadržajima ona ima teorijsku i praktičnu funkciju. A baveći se analizom sadržaja didaktika

ima i dijagnostičku funkciju, a iz toga proizilazi i prognostička funkcija.

28. Didaktika i druge nauke

+ Filozofija vaspitanja i teorija vaspitanja (omogućava da se realno shvati i odredi mesto obukeu razvoju učenika, kao i mogućnosti formiranja njihove ličnosti u nastavnom procesu)

+ Istorija (Istorija pedagogije)

+ Sociologija (Sociologija vaspitanja, kakav uticaj na mlade ima odreĎeni društveni sistem,materijalni, socijalni i kulturni uslovi, itd.)

+ Logika (proučava zakonitosti, zakone i forme mišljenja)

+ Matematika i kibernetika (Sve veća primena u strukturi nastave, metode i sredstva, a posebno programirane nastave i učenja)

+ Metodike odreĎenih nastavnih predmeta (Odnos opšte prema posebnim disciplinama)

29. Osnova i suština nastavnog procesa

U širem smislu reči nastava je socijalna pojava i proces. Neophodan uslov dobre nastave je

saradnja učenika i nastavnika koje povezuje zajednički cilj – stvaranje odreĎene promene uličnosti učenika. Bez obzira gde se odvija nastava predstavlja one koji poučavaju i one koji uče.Jedinstvo ova dva čini nastavu uspešnom. Nikako se ne sme svesti na samo jedno, jer to stavlja ucentar ili samo nastavnika ili učenika, pa nastava dobija oblik jednostranosti. Suština nastavnog



procesa je da nastavnik usmerava svoju delatnost ka učeniku s ciljem davanja znanja i razvijanja

stvaralačkih i saznajnih sposobnosti. Nastava se odvija prema prethodno isplaniranom i

utvrĎenom procesu, pod rukovodstvom nastavnika, ali stalnim i aktivnim učešćem grupe ili pojedničnih učenika. Po svom karakteru ona je višesmerna, a njeni zadaci su materijalne,formalne i vaspitne prirode. Obrazovanje i vaspitanje se danas stiče i van nastave, ali je ona ipak

najorganizovaniji i najisplaniraniji oblik obrazovanja i vaspitanja.

30. Zakonitosti i odlike nastavnog procesa ???

Osnovu nastavnog procesa čini proces saznanja i vaspitanja koji su okviru nje odvijaju. Zbogsvog stalnog kretanja nastavni proces ima karakter procesualnosti, ali i raznovrsnosti spoljnih

formi nastave. Ritam i dinamika nastavnog procesa podležu opštim, ali specifičnimzakonitostima. Opšte zakonitosti nastavnog procesa se odvijaju pod uslovima, koji se menjaju ikoji su neponovljivi. Zakonitosti nastavnog procesa su objektivnog karaktera, ali i subjektivnog

zbog onih koji u njemu učestvuju: nastavnika, koji taj proces organizuju, i učenika, koji usvajaju.U nastavnom procesu vladaju zakonitosti: društvenog razvoja, fizičkog i psihičkog razvojaučenika, socijalnih odnosa, nauka na kojima su zasnovane nastavne discipline, proces nastave

(poučavanja i uč enja) itd. Ovaj niz zakonitosti je višestruko povezan i utiču na nastavni proces.Uspešan nastavni proces bi trebalo da sadrži: stvaranje motiva kod učenika; upoznavanje učenikasa novim gradivom; rukovoĎenje procesima uopštavanja; utvrĎivanje znanja učenika;

povezivanje teorije i prakse; kontrola ocena i rezultat nastave.

31. Primena teorija intelektualnog razvoja ličnosti učenika u nastavi

Teorije formalnog i materijalnog obrazovanja su pokrenule jedno od suštinskih pitanja teorijeobrazovanja, a to je ''Čime bi se trebalo rukovoditi u pri odabiru sadržaja opšteg obrazovanja?'' – Razvijanju intelektualnih sposobnosti učenika.

U savremenoj didaktici se smatra da pored opšteg obrazovanja podjednak značaj ima i razvijanjeintelektualnih sposobnosti učenika tj. naučiti učenike da misle, a ne opterećiveti ih pamćenjemnepotrebnih pojmova. To je i zadatak svih nastavnih predmeta. Odnos izmeĎu znanja isposobnosti je uslovljen intelektualnim razvojem, jer bez odreĎenog intelekta nije ni mogućeusvojiti mnoga znanja. Škola mora organizovano i sistematski da radi na razvijanju sposobnostiučenika. Ona je dužna da obezbedi osnovne pretpostavke za intelektualni razvoj i vaspitanje,

sistem programa i nastavnih sadržaja koji mogu omogućiti što potpunije intelektualne procese;zatim, širok stepen stvaralačkog i aktivnog rada; jedinstvo teorije i prakse, mišljenja i aktivnosti.Pored znanja koja su pogodna za razvoj mišljenja, učenicima je potrebno pružiti i znanja potrebna za život, kao i da samostalno stiču i razvijaju ta znanja.



32. Primena teorije razvoja ličnosti u nastavnom procesu. Razvijanje sposobnosti učenika uprocesu nastave.

Savremeni nastavni proces, pored toga što učenicima pruža odgovarajuća znanja iz nastavnihpredmeta, mora, najpre, u nastavni proces aktivno da uključi učenika, da za takav rad obezbedi

odgovarajuća sredstva i primeni odgovarajuće metode, da postavi jasan cilj i zadatak i daodabere adekvatne sadržaje, a u cilju razvijanja sposobnosti kritičkog mišljenja kod učenika,stvaralaštva, samostalnog učenja i da pozitivno utiče na njegovo vaspitanje. Savremeni nastavni proces za cilj ima stvaranje svestrane ličnosti.

33. Opšti didaktički principi i pravila. Zakonitosti, principi i pravila nastave. Obeleţja isistematika didaktičkih principa. Karakteristike pojedinih principa.

Princip predstavlja osnovu od koje se polazi i kojom se valja rukovoditi u različitim oblastimadelatnosti.

Didaktičkim principima se označavaju osnovna i opšta načela koja odreĎuju tok nastavnogprocesa i učenja u skladu sa ciljevima vaspitanja i obrazovanja i zakonitostima procesa

nastave. Oni obuhvataju obradu i tumačenje vaspitnoobrazovnih i nastavnih sadržaja, radnastavnika i organizacione oblike vaspitanja i obrazovanja. Oni ne mogu zameniti stvaralački radi aktivnost nastavnika, ali mu teorija može pomoći u primeni konkretnih didaktičkih principa.Zato su u didaktici formulisana pravila nastave. Ona polaze od principa i daju korisna uputstva

za primenu i izvoĎenje odreĎenih aktivnosti. Zajedno didaktički principi i pravila imaju funkciju

orijentacije. Oni su otvoreni i fleksibilni i podložni menjanju kroz istoriju i usklaĎivanju sasavremenim tokovima. Pojedinačno oni nisu dovoljni za uspešno sprovoĎenje nastavnog procesa,pa se stalno insistira na njihovoj povezanosti i meĎusovnoj zavisnosti.

Karakteristike pojedinih principa:

1. Princip naučnosti

Suština principa naučnosti je u tome što on zahteva: da učenici tokom procesa obrazovanja i

vaspitanja usvajaju naučno proverana znanja, koja odgovaraju savremenim naučnim i

tehnološkim dostignućima; sagledaju povezanost nauke i svakodnevnog života; da se kod

učenika formiraju samostalne navike i potreba za sticanjem naučnih znanja; da se upoznaju saosnovama nauke i da nađu njenu primenu u svakodnevnom životu; da prepoznaju bitne oznake i

svojstva predmeta pručavanja. Jedan od problema je veoma brz razvoj nauke i tehnike

poslednjih godina i problem nagomilanih novih informacija. Zbog toga poseban značaj dobijaizbor fundamentalnih znanja.

2. Princip prilagoĎenosti nastave uzrastu učenika



''Ne nametati umu ono što ne odgovara uzrastu'', J.A. Komenski

Ovaj princip je zahtev za usklađivanje obima i sadržaja gradiva sa psihofizičkim razvojem

učenika, njegovim sposobnostima, uzrastom i interesovanjima. Prva pravila ovog principa

ustanovio je Komenski u svojoj ''Velikoj didaktici'', a to su da se u učenju ide od lakšeg ka

težem, od poznatog ka nepoznatom, od prostog ka složenom i od bližeg ka daljem. Ovim pravilima se danas može dodati i uvažavanje razlike u tempu rada i obimu prethodno stečenogznanja, jer ne uče svi istim tempom.

3. Princip sistematičnosti i postupnosti

Ovaj zahtev sistematičnosti je takoĎe uveo Komenski, polazeći od toga da je sve u prirodi povezano jedno s drugim. Pod sistematičnoćšu nastave podrazumeva se: ja sno raščlanjivanje

ciljeva kojima se teži; pregledno i logično raščlanjivanje nastavnog gradiva i izdvajanje bitno od

nebitnog; dosledno didaktičko metodičko struktuiranje toka nastavnog časa. Sistematičnost se postiže ako su svi delovi nastavnog gradiva povezani sa vodećom idejom i ako se teži otkrivanju

suštine. Posebno se vodi računa o sistematičnosti pravljenja udžbenika.

4. Princip povezanosti teorije i prakse

Učenicima su potrebna teorijska znanja da bi ih primenili u praksi i potreban im je praksa da bi

proverili i potvrdili svoja teorijska znanja i u školi, ali i u svakodnevnom životu i radu irešavanju brojnih problema. U svakom nastavnom predmetu može se uspostaviti sklad teorije i prakse, a posebno je važno razvijati svest o njihovom značaju. Naravno, u nekim discipinama je

to moguće u manjoj meri, a u nekima u većoj.

5. Princip očiglednosti

Komenski je prvi izložio zahtev za očiglednošću, oslanjajući se na znanja i iskustva škole. Isticao je da bi ljudi trebalo da uče upoznavanjem samih stvari, a ne na osnovu izjava drugih o

tome. ''Zlatno pravilo'' Komenskog koje je zahtevalo aktivnost svih čula ''što je vidljivo – čulu vida, što je slušljivo – čulu sluha, što je opipljivo – čulu dodira, ...''. Očiglednost je

povezana sa ličnom aktivnošću učenika, gde oni u direktnom dodiru i kontaktu sa pojmom kojiuče imaju veću motivaciju i mogućnost da nauče. Tom prilikom bi trebalo voditi računa da: sviučenici podjednako imaju mogućnost posmatranja, da se odvoje bitne karakteristike pojma kojise posmatra, da se predmet pokazuje uz aktivno učešće učenika, a ne statično, izazavati većuaktivnost učenika i obratiti pažnju da se ostvari cilj jer samo posmatranje nije dovoljno.

6. Princip svesne aktivnosti učenika u nastavi

Ovaj princip uglavnom izražava psihološku stranu nastave. Njegova suština je da se sagledakako učenici usvajaju znanja, kakav je njihov odnos prema nastavi i koji je stepen njihoveaktivnosti. Ovaj princip podvlači aktivnu ulogu učenika.

7. Princip trajnosti usvajanja znanja, veština i navika



Princip trajnosti usvajanja znanja ima za cilj da usvojena znanja postanu trajna učenikova

svojina i da može da ih aktivira uvek kada je to potrebno. U savremenoj nastavi sve više seinsistira na logičkom pamćenju, a ne na zapamćivanju. Ovaj princip se ostvaruje naglašenomupotrebom znanja u nastavi, jer se na taj način pokazuje razumevanje naučenog i primenjujenjegova veza sa stvarnim svetom. Trajnost se ogleda i u prenošenju tih znanja na druge

slučajeve.

8. Princip individualizacije

U tradicionalnoj nastavi je prilaz učenicima bio jednak i ona je obrazovala i vaspitavala prosečnog učenika.Tu su najviše štete imali slabiji i jači Ďaci. Princip individualizacije je danassve aktuelniji i on zahteva diferenciranu nastavu, gde će svaki učenik biti u mogućnosti danapreduje prema svojim sposobnostima i tempom koji je njemu svojstven, a što je najvažnije biće

više motivisan i shvataće da može da nauči onoliko koliko se potrudi. Glavni cilj nastave je da

nauči učenike učenju i razmišljanju, podstakne razvoj njihovih sposobnosti.

34. Problemi sadrţaja nastave. Shvatanja o sadrţajima nastave. Izbor nastavnih sadrţaja

Pod sadržajem nastave podrazumeva se karakter i obim znanja koje bi pojedinac trebalo dausvoji tokom nastavnog procesa. Kroz istoriju obrazovanja ovi sadržaji su definisani na različitenačine i menjali se shodno zahtevima razvoja i društva, kao i na osnovu rezultata pedagoškihistraživanja i iskustva. Poznata su brojna shvatanja i orijentacije. One se mogu svrstati utradicionalne i savremene teorije.

TRADICIONALNE TEORIJE

- Teorija formalnog obrazovanja

-Teorija materijalnog obrazovanja

- Didaktički utilitarizam

Teorija formalnog obrazovanja je uvedena krajem 18. veka i početkom 19. Njeni predstavnicisu bili Ruso, Herbart, Pestolaci. Oni su smatrali da bi kod učenika trebalo razvijati intelektualne

sposobnosti, jer ionako ne mogu tokom svog školavanja da nauče sve što im je potrebno za život.Smatrali su da je potrebno uvežbavati njihove umne sposobnosti (kroz gramatiku, matematiku,logiku, retoriku). Pretostavljalo se da će se razvijanjem mišljenja učenici osposobiti zasamostalno i lako učenje koje će im kasnije biti potrebno u životu.

Teorija materijalnog obrazovanja se javlja u periodu razvoja kapitalizma sa pojavom potrebe

za davanje praktičnih i korisnih znanja. Kao osnovni kriterijum pri izboru nastavne materije

naglašava se usvajanje odreĎenih znanja, njihovog obima i stepen njihove primenjivosti u praksi.



Najdosledniji predstavnik ovog pravca je engleski pedagog Spenser. Dosledno primenjivanje ove

teroje može se negativno odraziti na intelektualni razvoj.

Didaktički utilitarizam naglašava formiranje praktičnih veština, kao pripremu za profesionalniživot.

Pomenute teorije su jednostrane: njihov osnovni nedostatak je jednostrano shvatanje koncepcije

opšteg obrazovanja; ograničavaju razvoj intelekta i misli; opterećuje učenika informacijama.

SAVREMENE TEORIJE I SHVATANJA

Uticaj tradicionalnih teorija i borba izmeĎu materijalnog i formalnog obrazovanja još postoji,doduše u izmenjenom obliku, ali ona postaje sve oštrija zbog naglašenog prodiranja obimanaučnih informacija i potrebe za akumuliranjem novih znanja. Stare teorije se sve više potiskuju

i zamenjuju novim. Potrebno je izdvojiti sledeće:

- Teoriju egzemplarizma

- Problemsko-kompleksnu teoriju

- Teoriju strukturalizma

- Funkcionalni materijalizam

Teoriju egzemplarizma je formulisao nemački didaktičar Hans Šoerl. Ova teorija je zasnovana

na tzv. egzemplarnom učenju, gde se obrazovni sadržaji grupišu oko tema koje su odabrane.Tako nastaju ''ostrva znanja''. (prim. mi smo planove izraĎivali po takvim temama My family,My house...).

Problemsko-kompleksnu teoriju je formulisao poljski pedagog Bogdan Suhodolski i

suprotstavio je informacionom izlaganju gradiva. On smatra da bi sadržaje trebalo izdvojiti pogrupama i tako obuhvatiti materiju različitih predmeta. Na taj način se objedinjuje gradivorazličitih predmeta, a služi i upoznanvanju konkretnih društvenih problema i dešavanja.(korelacija izmeĎu predmeta)

Teorija strukturalizma se zalaže za struktuiranje nastavnih predmeta, koje omogućava

smisaono povezivanje više elemenata u njemu. Opšte ideje strukturalizma Bruner je izneo nasledeći način: potrebno je da nastavni predmeti sadrže neku vrstu registra osnovnih

reprezentativnih problema; u eri povećanog broja informacija one se teško pamte i potrebno ih

je organizovati u celinu; potrebno je shvatiti suštinske principe; uz pomoć struktura učenici

lakše pamte i bolje se orijentišu; stalno ponavljati. Ova teorija je osporavana od pedagoga iz

socijalističkih zemalja jer je smatraju isuviše intelektualističkom i apstraktno i da ne odgovaramasovnoj školi. Mada, ona je danas sve aktuelnija.



Funkcionalni materijalizam (Okonj). Suština ove teorije je u povezanosti saznanja i delatnosti ,

kako bi učenici usvojili određena znanja i primenili ih praktično. Sadržaji koji se unose unastavne programe moraju imati i saznajnu i funkcionalnu vrednost. Ova teorija insistira na

ostvarivanju svih ciljeva i zadataka obrazovanja i svestranom razvoju individualnosti učenika. Njeni kriterijumi za izbor sadržaja su veoma uopšteni.

Izbor nastavnih sadrţaja

Shvatanje o izboru nastavnih sadržaja izneo je Tomaševski u svom radu ''Na granici psihologije i pedagogije''. On izlaže popis problema koji se nalaze pred psihologijom i pedagogijom, i

posebno izdvaja sledeće grupe pitanja:

1. opšta teorija informisanja (sadržaj, količina informacija, nivo obrazovanosti i načinprezentiranja)

2. znanja o učenju: problem učenja samih učenika

3. znanja o individualnim svojstvima učenika (pitanje razvojnih faza učenika i individualnihrazlika)

Nije dobro da se sadržaji odreĎuju samo prema opštem razvojnom nivou, jer neki su razvijenijeviše, a neki manje, već je neophodno voditi računa i o razlikama koje postoje meĎu učenicima.

Iz mnogih teorija i shvatanja proizišla su tri kriterijuma za izbor nastavnih sadržaja, a to su :

- Društveno politički kriterijum koji se odnosi na zahteve svakog društva

- Naučni kriterijum, odnosi se na uvažavanje naučnosti

- Didaktički kriterijum, obuhvata pedagoški ( odnosi se na odabir sadržaja prema razvojnimmogućnostima učenika) i psihološki aspekt (odnosi se na najefikasniji način prenošenja iusvajanja znanja).

35. a) Opšte i stručno obrazovanje.

Pod opštim obrazovanjem najčešće se podrazumeva obrazovanje u širokom smislu koje dobijajusvi članovi društva u istoj meri. Za njega je karakterističan demokratski karakter, jer pružatemeljno i jednako obrazovanje za sve. Osim toga ono se već u osnovnoj školi može proširivatina raznim dodatnama, sekcijama, vannastavnim aktivnostima itd. Druga karakteristika je njegova

univerzalnost, koja označava celovito i skladno razvijanje ličnosti.



Tehničko obrazovanje je postalo sastavni deo opšteg obrazovanja injegov zadatak je da pripremiučenika za odreĎenu profesiju. Uslovi za uspešno sprovoĎenje tehničkog obrazovanja se nalaze i povezivanje nastave sa životom, teorije sa praksom, u davanju praktičnih znanja o radu,razvijanje spretnosti i umeća.

Opšte i tehničko obrazovanje su osnava za profesionalno obrazovanje. Ovo obrazovanje dajeznanja i praktična umenja koja omogućavaju bavljenje odreĎenom profesijom i sticanjekvalifikacija različitog stepena.

b) Nastavni plan.

Nastavni plan je osnovni i zvanični dokument kojim se utvrĎuje broj i naziv predmeta, redosled

njihovog učenja po razredima, norme nastavnog vremena. Na taj način svaki predmet ima svojeodreĎeno mesto i obim po razredima. Pored redovne nastave, nastavnim planom se predviĎaju i

drugi oblici vaspitnog i obrazovnog rada (dodatna i dopunska nastava, slobodne aktivnosti,vannastavne aktivnosti, ekskurzije, kulturna i javna delatnost škole itd.).

Pri utvrĎivanju nastavnog plana trebalobi da se bodi računa o: ciljevima i zadacima osnvnog ilisrednjoškolskog vaspitanja i obrazovanja; mogućnostima učenika na odreĎenim starsnimnivoima; o najnovijim pedahoškim i psihološkim dostignućima, kao i dostignućim adrugihnauka. Ukupnost nastavnih predmeta razvrstanih po uzrastima bi trebalo da bude pregledcelokupnog ljudskog razvoj i da obezbedi celovitiji razvoj učenika i njihovih mogućnosti. Sdruge strane, upoznavanje sa nastavnim planom nastavnicima pomaže da vide gde se njihov predmet nalazi kao i to šta sve učenici proučavaju na kom nivou, kakva predznanja mogu daočekuju i kakvu korelaciju da izvrše. Pri izradi nastavnog plana posebno bi trebalo voditi računa

o optimalnom obimu znanja i ekonomičnosti u okviru svakog nastavnog predmeta.

c) Nastavni program.

Nastvni program je za svakoga nastavnika obavezujući dokument koji se sastoji iz uvodnih

napomena o ciljevima i zadacima nastavnog predmeta predviĎenim za taj razred, sadržaja,njihovog redosleda izvoĎenja, sistema i obima znanja koji bi učenici trebalo da savladaju tokomte godine. Za dobru izradu nastavnog plana, nastvnik mora da dobro poznaje svoj predmet, da

poznaje predmete koje učenik izučava te godine da bi ostvario princip korelacije i da vodi računa

o odgovarajućem tempu rada. Pri izboru nastavnih sadržaja vodi se računa o ciljevima izadacima, korelaciji, povezivanju teorije i prakse, uzrastu učenika, messtu odreĎivanja predmetau nastavnom planu (njegova zastupljenost u fondu časova). Nastavno gradivo bi trebalo da selogički dopunjuje i nastavlja kroz različite predmete, kako bi učenicimogli lakše da povežupojmove u jednu celinu.



U didaktici se izdajaju tri osnovna sistema programskih sadržaja:

1. linearni raspored – po kome učenik samo jednom uči dati sadržaj, a zatim prelazi na drugi, čijeuspešno savlaĎivanje zavisi od prethodno usvojenog sadržaja.

2. koncentrični raspored – isti sadržaj se obraĎuje dva ili više puta, ali uz ponavljanje i proširivanje znanja.

3. raspred sadržaja u vidu spirale – nalazi se izmeĎu linearnog i koncentričnog rasporeda. Uspiralnom rasporedu imamo vraćanje na obraĎeno i prelazak na drugi nivo sa višim i proširenimznanjem.

Danas se za nastavni program sve više uvodi izraz curriculum, mada termin nije šire prihvaćen ustručnoj literaturi.

d) Udţbenici i priručna literatura za nastavnike i učenike.

(Pričajte o onome sa čim radite, čemu to sluţi itd.)

36. Metode i sredstva nastave. Pojam nastavnih metoda.

Metoda je put, način istraživanja sa ciljem da se otkrije neka istina. Metoda podrazumeva primenu četiri operacije: 1. racionalni princip (oblici zaključivanja), 2. tačke gledanja na

podatke, 3. način prilaženja zadatku, 4. postupak odn. specifičan način ispitivanja.

Nastavne metode podrazumevaju način upravljanja radom učenika u procesu nastave, kojiomogućava sticanje znanja i njihovu primenu u praksi, a isto tako doprinosi i razvijanju njihovih

saznajnih sposobnosti i interesovanja, formiranju pogleda na svet i pripremanje za život. OneodreĎuju kako bi trebalo da teče nastavni proces i koje i kakve aktivnosti bi trebalo daispunjavaju učenici i nastavnici. One same po sebi nisu dovoljne, njih odreĎuje nastavnik, dobro pripremljen i dobra poznavalc svog rada, ali isto tako je važna i aktivna uloga učenika. Za razlikuod nastavnih principa koji usmeravaju didaktičku aktivnost učenika i nastavnika, metode govoreo tome kako tu istu aktivnost sprovesti. Natavne metode zavise od cilja i zadatka vaspitanja i

obrazovanja. One su objektivni činilac izvoĎenja nastave i posrednik u prenošenju znanja od

nastavnika ka učeniku.

38. Odnos nastavnih metoda i nastavnih sredstava.

Nastavna sredstva, njihove karakteristike i način korišćenja u nastavi.



Nastavne metode povlače odgovarajuća nastavna sredstva. Pri odabiru nastavnih sredstavatrebalo bi da se vodi računa o adekvatnosti i primenjivosti na tu metodu. Nastavna sredstva pomažu u izvoĎenju nastavnih sadržaja, predmet su onog o čemu se uči i pomažu nastavnicimada na slikovitiji i zanimljiviji način vode tok časa. Nastavna sredstva, bez obzira da li sutradicionalna ili savremena, nemaju sama po sebi sadržaj. Njih je potrebno planski i sitematski

uklopiti sa ciljem i sadržajem časa i sa nastavnom metodom. Razlika izmeĎu nastavnih sredstava(koje koristi nastavnik) i sredstava za učenje (koja služe učeniku) nije didaktički opravdano. Dali će neko sredstvo za potrebe nastave biti sredstvo za rad ili učenje to zavisi od njegove primenena času. Ne može se povući jasna crta izmeĎu učenja i nastave. Savremena didaktika sve višeteži primeni različitih sredstava (povezanost medija). Nastavna sredstva se mogu podeliti naauditivna, vizelna i audiovizuelna sredstva. Poljski pedagog Okonj iznosi podelu nastavnih

sredstava na šest kategorija:

1. pisana (verbalna) sredstva (udžbenici i štampani materijali),

2. prosta (vizuelna) sredstva (originalni predmeti, modeli, slike, skice, mape, itd.),

3. tehnička vizuelna sredstva (foto aparati, projektor, mikroskop, grafoskop, itd.),

4. tehnička akustička sredstva (gramofon, kasetofon, CD plejer),

5. audiovizuelna sredstva (mašine za učenje, kabineti za učenje jezika, kompjuteri, laptopovi)

Sve je veći značaj upotrebe audiovizuelnih sredstava jer ''ne unose život u razred, već znakespoljnog sveta, koje bi trebalo interpretirati''. Izuzetno motivaciono deluju na učenike, lakše iduže pamte gradivo. Nastavnik može biti u ulozi posrednika i nekoga ko može pomoći ukorišćenju tih sredstava.

37. Klasifikacija nastavnih metoda. Specifičnosti pojedinih nastavnih metoda.

Kriterijumi za izbor i primenu nastavnih metoda

Poljski didaktičar Okonj je dao jednu od podela nastavnih metoda koja na najbolji načinprikazuje osnovu i primenu metoda. Osnova od koje polazi pri razvrstavnju je: posmatranje, rečii praktična delatnost. Ta osnova podrazmeva tri grupe nastavnih metoda:

1. metode zasnovane na posmatranju ( pokazivanje)

2. metode zasnovane na rečima (monološka: opis, pričanje, pripovedanje; dijaloška (popularna

predavanja, diskusije); rad sa knjigom)

3. metode zasnovane na praktičnim aktivnostima učenika (praktična zanimanja, laboratorijskimetod)



NASTAVNE METODE

- Metode zasnovane na posmatranju –

* Pokazivanje – naziva se još i demonstrativna metoda. Ona se sastoji u izlaganju različitih prirodnih predmeta (realnih), slika,modela, prikazivanje odreĎenih pojava, dogaĎaja ili procesa iobjašnjavanje njihovih bitnih svojstava.

Nastavna sredstva : različiti aparati, mape, reljefi, makete, modeli, slike fotografije, CD, DVD,

magnetna tabla...

Opšta pravila: posmatranje bi trebalo da se organizuje na takav način da svi podjednako doĎu u

dodir sa izloženim i da detaljno pregledaju predmet; pitanja koja se postavljaju da daju suštinskei bitne odgovore i da posmatranje ostvari cilj upoznavanja sa odreĎenom pojavom.

Prednosti: Učenik se upoznaje sa raznovrsnim pojavama na opipljiv način, ima mogućnost dauočava, povezuje i donosi zaključke, stiče potrebna znanja i svstrano se angažuje; Pomaže pojedincima da na pravi način usmere svoju pažnju; Stiču znanja na jednostavan i lak način; Ovametoda daje neophodnu osnovu čulnog opažanja bez koje nema uspešnog usvajanja znanja irazvijanja apstraktnog mišljenja.

Ograničenosti: Uglavnom se odnosi na činjenicu da samo opažanje nije dovoljno za ukupneaktivnosti ii rad učenika.

- Metode zasnovane na rečima –

Da bi se rečima jasno iskazala stvarnost njima se mora pravilno služiti. Zato su ove metodepodeljene na nekoliko i razvrstane u grupu monoloških i dijaloških metoda.

> Monološka <

Oblik verbalnog izlaganja u kome nastavnik sam izlaže gradivo naziva se monološka metoda.Poznata je i kao metoda usmenog izlaganja i sticanja znanja. Karakteriše je izražena uloganastavnika i pasivan položaj učenika. Postoje tri tipa monološke metode, a zajedničko im je to

što ih koriste ili samo nastavnici ili samo učenici:

*Opisivanje – Najjednostavnija metod da se učenici upoznaju sa sadržajem. Često je povezana isa pokazivanjem. Najčešće se koristi u nastavi u dva vida: slikovito (opisivanjem slike, dogaĎaja,predmeta...) i analitičko (nakon iznošenja odreĎenih činjenica, prelaz se na objašnjenje).

* Pričanje – Pričanje je izlaganje u obliku opisivanja rečima, pripovedanja o konkretnimsadržajima nastave. Često zamenjuje posmatranje stvari i bilo bi dobro da se priča nastavnka što



više oslanja na znanje učenika da bi im sadržaj bio shvatljiviji. Kod ovog metoda dominiraemocionalna komponenta doživljavnja, više nego intelektualna. mnoge su prednosti ove metode:

ona budi interesovanje i motivaciju kod učenika, na lak način saznaju činjenice, ali ako predugotraje postaje zamorna i mogućnosti da zapamte su sve manje.

* Predavanje – Od svih pomenutih ovo je najsloženija metoda, jer predstavlja duže, kontinuiranoizlaganje složenijeg sadržaja. Ova metoda više odgovara starijim učenicima. Iako ih do nekemere angažuje, ona od učenika očekuje pasivnu ulogu slušača. Da bi bilo uspešno, predavanjemora biti dobroosmišljeno, da naglasi bitno i suštinosko, da bude zanimljivo, a ne monotono; kad

god je moguće trebalo bi ga povezati i sa drugim metodama.

> Dijaloška <

Dijaloška metoda spada u metode zajedničkog rada učenika i nastvnika koja bi trebalo da dovede

do odreĎenih rezultata i postizanja cilja. Zasniva se na pitanjima i odgovorima, razgovorunastvnika sa učenicima i u tome je njena osnovna karakteristika. Razgovor pomaže nastavniku da podstakne učenika na razmišljanje, a istovremeno na osnovu njihovih odgovora da proceni nivousvojenog znanja. U dijalošku metodu spadaju:

* Heuristički razgovor – metoda koja usmerava učenike da sami traže rešenje postavljenog problema. Nastavnik obično stavlja pred učenike odreĎeni zadatak i putem vešto postavljenih pitanja podstiče znanja koja oni već imaju i tako ih dovodi do otkrivanja istine. Osposobljava

učenike za samostalan rad i podstiče aktivnost i angažovanost.

* Katihetički razgovor – metoda koja se koristi za proveru znanja i ocenjivanje. Ona se u

savremenoj nastavi koristi u onim situacijama kada nastavno gradivo treba doslovno zapamtiti(zakoni, činjenice, pravila, definicije).

* Popularno predavanje – metoda zasnovana na razgovoru nastavnika i učenika, pri čemunastavnik ima vodeću ulogu. Nastavnik smišljeno i prema odgovarajućem redosledu učenicimapostavlja pitanja na koja oni odgovaraju. Jedan od kritičara ove metode (nemački pedagogGaudig) je smatrao da ova metoda bi trebalo da ide u obrnutom pravcu i da pitanja postavljaju

oni koji ne znaju onome ko ih zna. Ova metoda ima efekta u mlaĎim razredima kao uvoĎenje u

nova saznanja ili kao priprema za rad gde nastavnik saznaje šta učenici već zanaju na tu temu.

* Diskusija – ova metoda se sastoji u razmeni mišljenja na odgovarajuću temu. Primenjivija je u

starijim razredima. da bi se uspešno sprovela neophodno je da učenici več poseduju odreĎenaznanja iz te oblasti. Veoma dobro utiče na stvaranje demokratske klime u odeljenju i razvijanje

takvog razmišljanja, zahteva intelektualnu angažovanost, razvija toleranciju i poštovanjerazličitosti. Nastavnik je voditelj diskusije i pomaže da se ona odvija u pravom smeru.

> Rad sa knjigom <



Ova metoda sastoji se u sticanju znanja putem štampanog materijala ili teksta. Koristi se ne samoza davanje, već i za utvrĎivanje i proširivanje znanja, na času i vannjega, za izradu projekata iistraživanja. Ova metoda podstiče samostalan rad i sticcanje znanja.

- Metode zasnovane na praktičnim aktivnostima učenika-

* Laboratorijska metoda – Ovom metodom se učenici osposobljavaju da izvode eksperimente.Primena nije ni malo jednostavna. Potrebno je prethodno izvršiti temeljnu pripremu i laboratorijei učenike uputiti u ceo proces izvoĎenja eksperimenta. Aktivnost učenika je slična naučnomradu.

* Metoda praktičnih aktivnosti – Cilj praktičnih metoda je sticanje znanja i veština na osnovu praktičnih aktivnosti. Ova metoda je tesno povezana sa formiranjem i usavršavanjem veština inavika. Pretežno se koristi za ponavljanje i utvrĎivanje. Ovde spada praktičan rad, proizvodni

rad, rad u radionicama, školskom vrtu...

- Kriterijumi za izbor nastavnih metoda -

Pri izboru nastavnih metoda trebalo bi da se vodi računa o sledećem: opštem cilju i zadatku

vaspitanja i obrazovanja; didaktičkom cilju nastavnog časa (predavanje, obrada, utvrđivanje,

itd.); prirodi, sadržaju i specifičnosti nastavne materije; uzrasnim osobenostima učenika;veličini i obimu razreda i stručnoj pripremljenosti nastavnika.

>> PROGRAMIRANA NASTAVA I UČENJE <<

Teoriji o programiranoj nastavi je izložio američki psiholog Skiner u svom delu ''Nauka učenja iumetnost poučavanja'' nakon što je utvrdio slabosti nastave i učenja u školama. On je sastaviosistem programirane nastave u kojo j: 1. svaki učenik se upoznaje sa sadržajem, relativno kratkim prezentacijama o suštini ili delu nastavnog gradiva, 2. od svakog se očekuje da korektnoodgovori na pitanja ili reši problem, 3. neposredno iza toga prima informaciju o tačnostiodgovora. Na ovaj način učenici se vode od početnog nivoa i idu ka željenom. Nastavna materijase izlaže u delovima, kratkim koracima iza čega sledi pitanje i tačan odgovor - linearna metoda.

Svaki naredni korak je uslovljen prethodnim. Pored ove metode ima i razgranata metoda, koja potiče od Kraudera. On smatra da koraci ne moraju biti mali, već nešto složeniji i nudi višestrukiizbor odgovora, onaj ko pogreši dobija neki vid pomoći i objašnjenja kao pomoć. Osnovna ideja je da putem ispravljanja grešaka učenik doĎe da znanja. U praksi se pojavio i treći vid, a to jekombinovano programiranje, u kom se insistira na detaljnijem izlaganju gradiva npr. nastavno

gradivo se izlaže linearno, a onda se pruža mogućnost izbora: dobijaju objašnjenja i podatke, amogu i ponovopreči na linearnu šemu ili dobiti nove zadatke.



Značajna šrednost programirane metode je u individualizaciji i odreĎivanju sopstvenog temparada, moguće je diferenciranje sadržaja. A kao mane uzima se to što se smanjuje interakcijameĎu učenicima i sa nastavnikom.

39. Organizacija nastave i 41. Oblici i tipovi nastave.

Nastava je organizovana po razredno-časovnom sistemu, koji je ustanovljen pre 300 godina i

ustanovio ga je Komenski. Nastao je kao zahtev društvene zajednice i odgovor na potrebe buržoazije. U svom delu ''Velika didaktka'' Komenski je obrazložio neophodnost grupnih oblikarada koji se odlikuje: istovremenim početkom svake godine u isto vreme i svakom nastavnomdanu, odreĎenom dužinom rada, podela na razrede prema uzrastu, podela na kurseve pogodinama i odreĎivanje programa u svakoj godini. Ovakav rad i dan danas obezbeĎujesistematičan rad, organizacionu jasnost, idejno i emocionalno delovanje nastavnika u kolektivusa učenicima, itd.

Nastavni čas je glavni element razredno-časovnog sistema i osnovni oblik organizacije nastave.

Cilj svakog nastavnog časa je da učeniku obezbedi sistematsko sticanje odgovarajućih znanja, daučenika osposbi zanjegovu uspešnu primenu, da unapredi samostalno učenje i da doprinesevaspitanju.

Tipovi časova se odreĎuju prema didaktičkim zadacima. Postoji puno klasifikacija i didaktika neizdvaja ni jedan tip kao opšteprihvaćen. Evo jedne od klasifikacija: 1. uvodni

časovi

2. časovi za prenošenje

novog znanja – obrada

3. časovi za utvrĎivanje

4. časovi za usavršavanje i

razvijanje sposobnosti

5. časovi za kontrolu

znanja

Struktura časa podrazumeva tok, unutrašnju povezanost i meĎusobni odnos pojedinih njegovih

delova i elemenata. Priprema bi trebalo da sadrži; Cilj; Sadržaj časa (Uvod – Tok –Zaključak); Nastavne metode; Uzrast učenika i njihove radne sposobnosti; Vremensku strukturu.

Organizacija rada na času: Oblici rada na času (podela koju je sačinio Klafki) je na frontalnirad, individualni, timski, rad u parovima, nastava u grupi i timska nastava.



- Frontalni rad je zajednički rad svih učenika pod neposr ednim rukovodstvom nastavnika.

Nastavnik usmerava rad na ceo razred, a potom objedinjava reakcije učenika. U takvoj nastavisvi učenici obično ispunjavaju sve zadatke i usmereni su na nastavnika.

- Individualni rad je rad u kome svaki učenik samostalno rad, kao pojedinac. Individualni rad je

neophodan u svakoj nastavi jer osamostaljuje učenike u učenju.

- Grupni rad je samostalan rad i učenje u grupi. Zasniva se na radu u grupama od 3 – 6 učenika.Primenom rada u grupi mogu se postići tri pedagoška cilja: jačanje samostalnosti i sposobnostiindividualnog učenja; ovaldavanje primenom praktičnih metoda; osposbljavanje za saradnju ugrupi.

- Rad u parovima je zajednički rad dva učenika. Ovaj rad se pokazao dobar u ponavljanju ivežbanju.

- Timska nastava je kada više nastavnika preuzima rad u jednom odeljenju, može i iz različitih

predmeta.

>>EKSKURZIJA<<

Ekskurzija je oblik vaspitno-obrazovnog rada. Organizuje se s ciljem da se učenici upoznaju sakulturnim, istorijskim znamenitostima, prirodnim bogatsvima i da prošire svoja znanja, razvijuinteresovanja i obogate iskustvo.

Ekskurzije se utvrĎuju godišnjim planom rada škole. Postoje različite vrste ekskurzija: u prirodi,

proizvodnji, geografske, istorijske, biološke, estetske, folklorne.

Prema mestu u nastavnom preocesu mogu biti: uvodne (imaju za cilj prikupljanje podataka za

istraživanje), tekuće (organizuju se uporedo sa obradom gradiva), zaključne ekskrzije (na krajuobraĎenog gradiva, u cilju utvrĎivanja).

Uspeh ekskurzije zavisi od dobre organizacije.

40. Motivacija učenika za učenje u nastavnom procesu. (ovo me mrzelo da kucam, to sviznate)

42. Školski i domaći rad učenika.

Domaći rad je tesno povezan sa školskim radom i zajedno oni čine didaktičko jedinstvo. Ciljdomaćeg rada je ponavljanje, utvrĎivanje i produbljivanje znanja koja su stečena na času.Domaćim radom učenik se uči samostalnom učenju i usredsreĎivanju na njega. Domaći zadacimogu biti pismeni, usmeni ili praktični. Pored individualnih zadataka, učenici mogu dobiti i



grupne zadatke kao što je istraživanje ili projekat. Poseban problem pri davanju domaćihzadataka je voĎenje računa o stvarnim mogućnostima učenika, potrebno je jasno im objasniti štase od njih očekuje i kako da urade domaći, trebalo bi da se vodi računa o raznovrsnosti zadataka,

nastojati da domaći zadatak sadrži suštinu, voditi računa o obimu i redovno ih proveravati.

43. Ponavljanje, utvrĎivanje i veţbanje u nastavnom radu.

Efikasna nastava podrazumeva redovno ponavljanje i vežbanje.

PONAVLJANJE

Ponavljanje se organizuje odmah posle nastavnikovog izlaganja novog gradiva radi boljeg

usvajanja. Nastavnik može da organizuje i druge vrste ponavljanja, kao što su:

1. Na početku školske godine – s ciljem da se obnovi ranije naučeno gradivo. Ovo ponavljanje jeveoma važno zato što istraživanja pokazuju da se u toku letnjeg raspusta zaboravi oko 50%naučenog.

2.Tekuće ponavljanje – ponavljanje na kraju časa, stalno ponavljanje naučenog s ciljem ada se nazaboravi i stalno nadovezuje na novo gradivo. Uglavnom se odnosi na sažeto ponavljanje

suštine.

3. Ponavljanje posle većih celina – po završetku programske celine ponavlja se suština.

4. Završno ponavljanje – sistematizacija gradiva

VEŢBANJE

Vežbanje je jedan oblik ponavljanja sa naglašenom praktičnom primenom znanja. Ona mogu biti: usmena, pismena, grafička, laboratorijska, tehnička.

Za uspešno vežbanje potrebno je da budu zadovoljeni sledeći uslovi:

Dobro organizovan i smišljen način vežbanja od strane nastavnika, koji će jasno postaviti ciljevevežbanja, šta se i kako vežba; Da nastavnik bude svestan razlike meĎu učenicima; Svesnostučenika o značaju vežbanja; Usmerenos ka cilju; Pažnja učenika (on može da razume cilj,ali da

bude naepžljiv); Sistematičnost (svaki novi oblik rada bi trebalo da bude povezan saprethodnim); Raznovrsnost vežbanja;

44. Proveravanje rezultata nastave – ocenjivanje rada, uspeha i razvitka učenika u nastavi.



Proveravanjei ocenjivanje neophodan zadatak nastavnika tokom i na kraju nastavnog procesa. na

taj način se vrši provera znanja kojim je učenik ovladao i daje se odgovarajuća ocena.

Vrste proveravanja:

- Prethodno proveravanje, na početku školske godine ili prelaska u novi klasifikacioni period,stiče se uvid u nivo znanja kojim učenici vladaju, omogućava dalje planiranje.

- Završno proveravanje, primenjuje se krajem klasifikacionih perioda i na kraju godine.

Proverava se nivo znanja koje su učenici usvojili tokom perioda.

- Tematsko provreravanje, obično se primenjuje nakon obrade pojedinih nastavnih celina.

- Ispiti, provera znanja u okviru jednog ili više predmeta, a u odreĎenim vremenskim periodima.Mogu biti: prijemni, završni, diferencijalni, kvalifikacioni, godišnji. I mogu se obavljati: usmeno, pismeno, praktično ili kombinovano.

Metode proveravanja i ocenjivanja: Usmena provera; Pismena provera; Praktična provera;Provera putem testova

Ocenjivanje je veoma složen proces za nastavnika, ali i učenika. Davanjem ocene vrši sevrednovanje ukupnog rada učenika. U našoj zemlji ocenjivanje je numeričko (od 1 do 5) iopisno. Sistem i kriterijumi za ocenjivanje utvrĎeni su Uputstvom o načinu i postupku

ocenjivanja učenika. Za nastavnika to je pedagoški i ljudski akt, kroz koji se manifestujenastavnik kao pedagog i čovek.

45. Planiranje nastavnog rada

Planiranje rada je jedna od najznačajnijih delatnosti u vaspitno obrazovnoj ustanovi.

Za uspešno planiranje u nastavi značajni su sledeći zahtevi: 1. plan mora da se odnosi naodreĎeni predmet ili predmete, 2. utvrĎivanje cilja delovanja, 3. plan mora da obuhvatiočekivane ishode, rezultate planiranih uticaja.

Glavnu osnovu svakog planiranja rada čine: učenici i nastavnici i interakcija izmeĎu njih.

Planiranje nastavnog rada predstavlja: definisanje cilja aktivnosti; izbor aktivnosti, sadržaja,sredstva i uslova; pravljenje celine neophodnih aktivnosti.

Planiranje nastave služi i kao izvestan podsetnik nastavniku.

On mora biti: - realan i ostvariv;

- treba utvrditi kiličinu i složenost gradiva



- potrebno je voditi o redosledu

- imati u vidu da nisu svi meseci u godini isti

- voditi računa o prirodi i specifičnosti nastavnih sadržaja

- predvideti tok

Planiranje se javlja najčešće u tr i oblika:

1. GODIŠNJI PLAN RADA – Planiranje celokupnog vaspitno-obrazovnog rada škole. Sadržiplanove po predmetima, planove slobodnih i vannastavih aktivnosti, izborne, fakultativne

nastave, dopunske, dodatne, specijalne nastave, plan rada Ďačkog parlamenta, sekcija, klubova,

plan izvoĎenja ekskurzija, plan saradnje sa roditeljima i institucijama, plan rada odeljenjskihzajednica itd.

2. PERIODIČNI PLAN RADA (mesečni, nedeljni, tromesečni) – ovaj plan čini grupa tematskipovezanih celina

3. PLANIRANJE NASTAVNOG ČASA – Neophodna je dobra i temeljna priprema nastavnika

za uuspešno izvoĎenje časa. Sadrži: ciljeve i zadatke, nastavnu jedinicu, broj časa, tok časa,očekivane ishode, zaključak.

Na kraju, obavezna je kontrola izvršenih planova. Ona može biti stalna, povremena,samokontrola.

46. Nastavnik kao činilac nastavnog procesa

Organizator, koordinator, odreĎuje ciljeve, metode, bira sredstva za rad. On je aktivni činilacnastavnog procesa, ali sve se više ističe i aktivna uloga učenika... itd.

Srećno svima!

pedagogija

Documents