PETAR DOBROVIĆ – 1890. – 1942.

Periodizacija, hronologija i tipologija Dobrovićevog dela –

I u Dobrovićevom stvaranju, kao i kod većine slikara izrazite individualnosti, hronološki periodi su uglavnom i tipološke celine. Dobrovićevo delo se može podeliti u tri perioda u kojima se naročito u prvom, ocrtava nekoliko struja i melodijskih linija. Prva obuhvata duhovnu situaciju koja započinje sezanizmom i kubizmom, nastavljala se ekspresionizmom forme, a završavala tradicionalizmom, renesansnim i muzejskim uzorima, svojstvenim trećoj deceniji, konsrtuktivnom, sintetičkom slikarstvu. Drugi je prelazom, u znaku mirenja čistog geometrijsog oblika sa čistom bojom , Sezana i Matisa, u njemu se uprkos dileme Dobrovićev lik jasno nazire. Treći je u znaku konačnog izbora, kolorizma i ekspresionizma boje i gesta, dionizijske strasti, poricanja geometrijskog oblika i apsolutnog duha – mada orfizam boje ni tada ne razara čvrstu empirijsku osnovu njegove slike. Prema tome periodizacija ima sledeće stupnjeve – Počeci – Pečuj, Akademija u Budimpešti, 1909. – 1911.Prvi period – težnja ka monumentalnoj umetnosti XX veka, borba protiv «eventualnog i efemernog oblika» 1912. – 1926. Kubizam, ekspresionizam, sezanizam, tradicionalizam,

Drugi , prelazni period – Spajanje geometrijske forme sa čistom bojom, preplitanje prošlih i budućih težnji 1927. – 1930.

Treći period – pobeda čiste boje i neposrednog izvođenja 1931. – 1941. Kolorizam, ekspresionizam boje i gestaPredeli iz GrockePočeci – Rođen 1890. slikarstvo uči na Akademiji u Budimpešti, prvenstveno pod uticajem Minhena, u Mađarskoj početkom veka vladaju naturalistička, pleneristička i impresionistička shvatanja. Slike iz ovog perioda Stari model I, stari model II 1909. vidimu uticaj impresionizman nešto kasniji njegovi radovi mogle bi predstavljati uvod u njegov kasniji prelazni period – Licidersko srce, Mrtva priroda sa karfiolom...Prvi period - Za vreme Dobrovićevog boravka u Parizu 1911. – 1914. fovizam koji bi ga mogao ohrabriti da brže ispolji svoju prirodu, istorijki je bio prošao, a kubizam u naponu, u poslednjim svojim godinama. U svakom slučaju redosled Dobrovićevih razvojnih puteva nije najpravilniji – posle kubističko sezanovskih crteža, iste 1913. pomalja se ekspresionizam oblika ( Autoportret, Radnik), zatim 1914. čisti sezanizam ( Mrtva priroda sa narandžama). Reč je uvek o sezanovskom uopštavanju forme, o pretapanju različitih pobuda u logičnu celinu , o pomeranju akcenata sa jedne na drugu. Sezan je ishodište i utočište istovremeno.Pored Sezana Dobrović u Parizu upoznaje dela i doktrinu kubizma, koji je tada bio u poslednjoj sintetičkoj fazi. Iz tih godina je ostalo dosta njegovih crteža koji međutim često odgovaraju sezanovskoj fazi kubizma, dok je takve slike kada je kasnije promenio shvatanje uništio. Najčešće su to bili aktovi.Nije nelogično što sazanistička i kubistička iskustva svojih crteža Dobrović 1913. istovremeno ugrađuje u ekspresionistički celinu svojih slika – ekspresionizam je uostalom manje stil a više pogled na svet. To se vidi iz Autoportreta koji se obično naziva Radnik, gotovo teatralnog gesta, uprkos stereometrijski raščlanjene mase. I u njemu je figura tačno nacrtana, vešto je uhvaćen pokret. Kasnije se petapanje kubizma u ekspresionizam gasi i Dobrovićev izraz vraća sazanističkoj osnovi o čemu svedoče Mrtva priroda.Sezanizam će se više ili manje nazirati stalno do kraja ovog perioda, i kao oproštaj od njega Dobrović će naslikati Kruške i Mrtvu prirodu sa belom činijom.Tradiciolnalizam – Popovratki iz Pariza videli smo da Dobrović u Pečuju i Budimpešti , posredstvom sezanizma, formuliše valersko tradicionalističko shvatanje slike , u pitanju je snažan odnos svetlo – tamnog, naglašena dubina prostora, olastika predmeta, određena psihološka karakterizacija lika, izvestan odsev ekspresionizma. Prelan iz avangardizma na tradicionalizam označile su like Portret glumca, Lujza, koje sdarže ekspresionistički naboj u naglašenom pokretu i na odgovaraju ći način podvučenoj psihologiji lica . U ovom periodu mogu se prepoznati uzori od Sinjorelija, Mantenje, Ticijana, Tintoreta, El Greka, Goje – Bahova Svečanost, Josif i Putifrka, Pokolj u Šapcu, Ležeća Venera. Ono po čemu se Dobrović odvaja od njegovih klasičnih učitelja, je to što njegova boja nikada ne razbija formu, ona je podčinjena formi i služi njenim svrhama. Uspeo je da stvori ravnotežu boje i forme.Venera u večernjem pejzažu – 1923. Tuho more, Fratar, Kuća sa tri palme, Mrtava priroda sa kruškama, Masline, ...Prvi period se bližio kraju,.

Drugi ( prelazni ) period 1927. – 1930.1927. Dobrović iz Beograda odlazi u Pariz, ovaj period predstavlja oproštaj od tradicionalizma i sezanizma predhodnog perioda, , oličenje njegove nove težnje je sda slikarstvo Van Goga ili Matisa, to sada nije forma već čista boja. Pobeđuje sda čista boja i oblik koji joj odgovara a takođe i motiv iz svakodnevnog života. Srtvarni period nastaje u Cagnes -sur - er, gde Dobrović odlazi sa porodicom sa Konjovićem da slika i letuje. Maslinjak - Breskve – 1928. Lopud, Novi Sad – u ovom ciklusu slika pojavljuje se novi Dobrović, pored predela tu je i nekoliko mrtvih priroda. Mrtva priroda sa paprikama I i II, Dubrovački gospar, Jovanka u beloj haljini . Platna iz ovog perioda

1

su po pravilu tvrda i oštra, tako da danas podsećaju na mass – medije, plakate, stripovane pakzaže i mrtve prirode američkog pop – arta, mogli bismo očekivati da se pojave figure koje govore sa rečima ispisanim kao na stripu. Ideja tih platna se nastavlja u pomenutim mrtvim prirodama iz Novog Sada – Mrtva priroda sa paprikama I II a zatim kulminira u Mesu i Pečenju. 1929. Pariz, Mlini – letnja ekstaza slobodnog prostora zamenila je zimska ateljerska meditacija, zamišljenost ozbiljnost. . Međutim u Pariu nailaze nova iskušenja – ponovna nostalgija ka promišljenoj strukturi, ka ravnoteži intelekta i emocije, nedoumica između intelekta i emocije, nedoumica između forme i boje. To jasno obelodanjuje Bela šolja, Razbif i karfiol, crni šal, Bela zdela sa voćem. Posle prvih potpunih predavanja nagonu, Pariz je ponovo u njemu probudio oprez «umnika», čoveka koji razmišlja svestan istorijskih iskustava i mogućnosti intelekta.Dilemu ponovo rešava neposredan dodir sa prirodom suncem morem vegetacijom, posle ateljea u Parizu on odlazi u Mlini. Južna vegetacija – Gospođica Ivanka Hadži, Devojka u kupaćem kostimu, Plava žena u žutom, Devojka u kupaćm kostimu.1930. Pariz – Mrtva priroda sa slikom Modiljanija – Mala Holanđanka, Devojčica iz Holandije, Posle ovih slika dvoumljanje se završava, ubuduće biće jedino reči o razvoju osnovnog opredeljenja, kolorizma i kolorizma i kolorističkog ekspresionizma. U ovom periodu je on svetlost i boju oslobodio od svake senke i tame, i zatim je učinio je glavnom, zapravo jedinom sadržajnošću slike, koja je ovako samo još emocija i ekstaza. Južne vegetacija sa mora, Palme, Masline na vetru, Crni šal, Plavuše...Treći period – 1931. – 1941. ovo je i najznačajniji period u njemu je nastalo neuporedivo više dela nego u predhodnim periodima i kapitalnih dela posebno. 1931. – Hag, Amsterdam, Mlini - Stari kraj u Amserdamu, Ulica u amsterdamuovde je u pitanju nov motiv gradski predeo sa arhitekturom, i njime nastavlja ranije započetu melodiju jasne boje i neposrednog postupka u kome se naizmenično smenjuju boja linija, pasta, gest. Boja je ovde zvučna, određena ali ipak kao prevučena iznesnom skramom čađi , što je svakako posledica Dobrovićevog poštovanja lokalne boje severnog podneblja. Pralja Suzana – pomalja se ekspresionizam boje i gestaon ovde prvi pt razvija jedan od svojih osnovnih kolorističkih ključeva načelo disonance – dve osnovne površine i mase,...U Mlinima – gde provodi leto – baja postaje zvučna i zvonka. Stara ruševina u Mlinima, Dalmatinka iz Amerike, u oba platna bilo da je reč o prirodi ili čoveku – produbljen je karakter slikanog motiva, iskazan raspon jende poetike i puni profil jedne umetničke ličnosti. Od boje , linije i oblika gesta ka istini, psihologiji, osećanju – ta jednostavna ali večita filozofija mimezisa je u ovim slikama već programski ispoljena. 1932. Novi Sad, Ledinci, Dubrovnik – U N. S. Provodi leto gde krstari po okolini slikajući sa Konjovićem i Šerbanom, i ove slike se mogu nazvati novosdski ciklus – i te slikie su nekako kontinentalne za razliku od sledećeg ciklusa koji se može nazvati mediteranski. U predelima se zapaža zelena intonacija, tiha i opora naizmenično, jača dinamika u rukopisu je postignuta potezima bije, ne crtežom, o čemu je slikar razmišljao i ranijeu Amsterdamu. Bašta u Novom Sadu, Predeo iz Fruške Gore.Ruže na crvenom stolu, Mrtve prirode sa božurovima u vrtu, Mrtva priroda sa Stijovićevom «Evom»Autoportret, Slikar Ivan Tabaković – ove dve poslednje slike, su obeležene jedinstvenim volumenom, bojom, grafizmom i prodornom karakterizacijom, psihološki verizam postaje njegova sve češća osobina.

1932. nastaju još dva portreta izuzetnog značaja – Portret Koste Strajnića u slamnatom šeširu, Dr. Nikola Bjelovučić, Portret Koste Hačije – u ovim slikama razvija nov koloristički sistem čija je osobenostne u žestini nego u načinu da se slika ona postigne, pojavljuje se siva boja, kao regulator i ključ kolorističkog sistema1933. Mlini, Hvar, Dubrovnik ,Beograd – praćen jadranskim suncem slikar stupa u zeniz svog stvaranja. Dela velike snage sve su ćešća, Mati sa sinčićem, - u ove dve slike je primenio isti način slikanja kao kod oredhodne slike - Portret Ševe Ristić, Kupačica. Dum Pero iz Mlina, Vile na Hvaru – ove slike konstruišu dva njegova nova metoda

2