ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ

ПОСЛОВНИ ЦИЉЕВИ

Студент: Давид Љубинковић Број индекса: 477/15

БЕОГРАД, 2016. ГОДИНЕ

Увод

Основни аспекти Закона о јавним предузећима Републике Србије

Заштита животног стандарда кроз утицај јавних предузећа

Закључна разматрања

Произвођачи стварају понуду. Због тога они представљају део тржишног механизма.

Понашање поизвођача као носилаца понуде сконцентрисано је на решавању две групе

проблема: прва група се односи на настојање да се током производног процеса

минимизирају трошкове а друга група подразумева максимизирање профита.

Профит представља разлику између укупног прихода и укупног расхода. Главни циљ

произвођача је максимизирање профита. Уколико произвођач жели да оствари главни

циљ он мора да оствари максималан укупан приход и минималан укупан расход, уз

истовремено остварење минималних трошкова за сваку јдиницу производа.

За анализу трошкова постоје два приступа: 1) први приступ се односи на понашање

трошкова при промени обима производње (фиксни и варијабилни трошкови), 2) други

приступ се односи на начине мерење и исказивање висине трошкова (укупни и

просечни трошкови).

Варијабилни трошкови (инпути, ресурси) су они трошкови чија величина у укупном

износу, директно зависи од обима произведених јединица неког производа (оутпута).

Типични варијабилни трошкови су количина рада и сировине. Свако повећање обима

производње изискује веће укупне варијабилне трошкове.

Фиксни трошкови (инпути, ресурси) су они трошкови чија величина на кратак рок и до

одређеног повећања обима производње у укупном износу не зависи директно од обима

произведених јединица. Обим производње може да се повећа до одређеног нивоа, а да

се истовремено не повећавају фиксни трошкови. Типичан пример фиксних трошкова су

зграде и опрема.

Основне карактеристике варијабилних и фиксних трошкова Сагледаћемо на основу

приказима 1 примера. Претпоставимо да је нека компанија направила полугодишњи

план обима производње. Компанија поседује једну зграду. Обезбедила је 6 машина

1

сировине, енергију и запослила одговарајућу радну снагу. Другим речима, компанија је

припремила све што је потребно за остварење обима производње који је предвиђен

полугодишњим планом. У првој половини године компанија реализује план и

констатује да се повећала тражња за њеним производима. Због тога планира да у другој

половини године повећа обим производњу. Одмах запошљава нове раднике и

обезбеђује додатне сировине и енергију. На овом примеру се види јасна разлика између

фиксних и варијабилнх трошкова. Варијабилни трошкови су додатни трошкови у

другој половини године за новозапослене раднике и нове количине сировине и

енергије, јер су настали као директна последица повећања обима производње у другом

полугодишту.

У табели бр. 9, у колонама 2, 3 односно 4 презентовани су износи укупних трошкова. У

колони 2 су износи укупних фиксних трошкова (ТФЦ). Одмах се може запазити да су

фиксни трошкови исти (6.000 новчаних јединица) на свим нивоима обима производње,

чак иако је обим призводње једнак нули.

У трећој колони су укупни варијабилни трошкови (ТВЦ). Ови трошкови расту са

порастом обима производње.

У четвртој колони налазе се износи укупних трошкова производње (ТЦ). Укупни

трошкови представљају збир укупних фиксних и укупних варијабилних трошкова за

сваки ниво обима производње.

Сви до сада наведени трошкови, фиксни, варијабилни и укупни, исказани су на бази

истог временског периода. У овом примеру анализа производње и трошкова односи се

на период од једне недеље, односно сваки обим производње и њему одговарајући

укупни фиксни трошкови, укупни варијабилни трошкови, укупни трошкови,

маргинални трошкови, просечни варијабилни трошкови, просечни фиксни трошкови и

просечни укупни трошкови, односе се на период од једне недеље. Свака следећа

недеља има нов обим и нове, све претходно поменуте трошкове.

У колонама 6, 7 и 8 налазе се различити просечни трошкови производње просечни

варијабилни трошкови (АВЦ), просечни фиксни трошкови (АФЦ) и просечни укупни

трошкови (АТЦ). Просечни трошкови су у ствари трошкови по јединици производа.

Они се израчунавају тако што се укупни трошкови поделе са бројем произведених

јединица (К).

Просечни укупни трошкови = укупни трошкови: бројем произведених јединица,

односно АТЦ = ТЦ: К

2

Просечни укупни трошкови истовремено представљају збир просечних варијабилних и

просечних фиксних трошкова.

Просечни укупни трошкови = просечни варијабилни + просечни фиксни трошкови,

односно АТЦ = АВЦ + АФЦ

АТЦ = ТЦ: К = АВЦ + АФЦ

Колона 5 показује маргиналне трошкове (МЦ). Маргинални трошкови су додатни

трошкови по јединици производа (то су само варијабилни трошкови јер фиксни остају

исти) који настају сваким повећањем обима производње, односно са сваком додатном

јединицом производа.

Маргинални трошак (МЦ) се израчунао тако што се промена у укупним трошковима

(ТЦ), подели са променом обима производње (К).

Маргинални трошак (МЦ) = промене у укупним трошковима (ТЦ): промене обима

производње (К),

односно МЦ = ТЦ: К

Примера ради, да видимо колики је маргинални трошак када се обим производње (К)

промени, односно повећа са 5000 на 6000 јединица.

МЦ = ТЦ: К

К = 6.000 5.000 = 1.000

ТЦ = 22.500 18.500 = 4.000

МЦ = 4.000: 1.000 = 4

Значи, при повећању обима производње за 1.000 производних јединица (К) (са 5.000

на 6.000), укупни трошкови (ТЦ) ће се, захваљујући искључиво повећању укупних

варијабилних трошкова (ТВЦ) за 4.000 новчаних јединица (16.500 12.500), ( укупни

фиксни ТФЦ остају исти, 6.000), повећати такође за 4.000 новчаних јединица (22.500

18.500), што по јединици производа износи 4 новчане јединице маргиналних трошкова

(МЦ) (4.000: 1.000).

3

Дакле, да би се повећао обим производње за 1000 производних јединица, потребно је да

се уложи 4000 новчаних јединица за покривање нових варијабилних трошкова (радна

снага, сировине), а то значи да свака додатна јединица производа, која припада

повећаном обиму производње од 1000 производних јединица, носи са собом додатне

(маргиналне) трошкове по јединици производа у износу од 4 новчане јединице.

Због повећања обима производње константно опадају просечни фиксни трошкови,

(АВЦ) односно фиксни трошкови по јединици производа (6000: 1000 = 6, 6000: 2000 =

3, 6000: 3000 = 2, даље, 1,5, 1,2, 1, 0,85, 0,75, 0,67). Просечни укупни трошкови (АТЦ),

односно трошкови по јединици производа, опадају до обима производње од 5000

јединица производа, када износе 3,70 по 1 јединици производа.

Наведени трошкови опадају због:

а) претходно поменутог опадања фиксних трошкова по јединици производа, и

б) опадања варијабилних трошкова по јединици производа, односно опадања просечних

варијабилних трошкова (АВЦ).

Просечни варијабилни трошкови опадају до нивоа обима производње од 3000. На том

нивоу обима производње износе 2,00. Потом, са порастом обима производње почињу да

расту. Повећање обима производње са 1000 на 2000, проузроковало је повећање

укупних варијабилних (ТВЦ) са 3.000 на 5.000 хиљада, значи за 2000. повећање обима

производње са 2000 на 3000, проузроковало је повећање укупних варијабилних (ТВЦ)

са 5000 на 6000 хиљада, значи за 1000, а већ повећање обима са 3000 на 4000,

проузроковало је повећање укупних варијабилних са 6000 на 9000. Аутоматски су се

повећали и просечни варијабилни са 2 на 2,25.

Просечни укупни трошкови су и даље у паду 4, 3,75, 3,7 због већег пада просечних

фиксних 2, 1,5 1,2 него што је раст просечних варијабилних 2, 2,25, 2,50. Међутим,

просечни укупни трошкови од нивоа производње од 5000 константно расту због бржег

раста укупних варијаблних, а то значи и просечних варијабилних, него што је пад

просечних фиксних трошкова. Маргинални трошкови имају исто понашање као и

просечни варијабилни трошкови јер укупни трошкови зависе од кретања укупних

варијабилних трошкова (укупни фиксни су исти), а и просечни варијабилни зависе од

кретања укупних варијабилних трошкова.

Дакле, од укупних варијабилних трошкова зависи кретање свих других трошкова,

(нормално изузев укупних фиксних и просечних фиксних трошкова), а то значи и

кретање маргиналних трошкова и просечних укупних трошкова, а оптимизација

трошкова производње је када произвођач производи онај обим производње на коме ће

4

имати најниже маргиналне трошкове и најниже просечне укупне трошкове, односно

најниже укупне трошкове по јединици производа.

Оптимизација трошкова производње је оптимизација укупних варијабилних трошкова.

Оптимизација укупних варијабилних трошкова производње зависи од маргиналне

продуктивности. Маргинална продуктивности произилази из закона о опадајућим

приносима.Закон о опадајућим приносима дефинише међусобни утицај између

додатних укупних варијабилних трошкова, односно додатне радне снаге и обима

произвоње у условима када су фиксни трошкови константни.

Маргинални трошкови (МЦ) у почетку опадају, а после се увећавају. Крива

маргиналних трошкова, сече криву просечних варијабилних трошкова (АВЦ) и криву

просечних укупних трошкова (АТЦ) у њиховим најнижим тачкама.

Све док се маргинални трошкови налазе испод просечних укупних трошкова, просечни

укупни трошкови морају да опадају јер се због повећања обима производње смањују

фиксни трошкови по јединици производа. Свака додатна јединица која је произведена

до пресека криве маргиналних трошкова са кривом просечних укупних трошкова, има

мање маргиналне у односу на просечне укупне трошкове због повећане маргиналне

продуктивности.

Када маргинални трошкови премаше просечне укупне трошкове, просечни укупан

трошак, мора да расте због деловања закона опадајућих приноса. Свака додатна

јединица која је произведена после пресека криве маргиналних трошкова са кривом

просечних укупних трошкова, има веће маргиналне трошкове у односу на просечне

укупне трошкове због смањене маргиналне продуктивности.

Примера ради, маргинални трошак при обиму производње до 5.000 производних

јединица, мањи је од просечног укупног трошка. До наведеног обима производње

просечни укупни трошкови опадају. Када се почне са обимом производње преко 5.000

јединица, маргинални трошак је изнад просечног укупног трошка и после наведеног

обима производње просечни укупни трошкови расту.

Дакле, све док је маргинални трошак испод просечног укупног трошка, то води паду

просечних укупних трошкова. У тачки пресека маргиналних и просечних укупних

трошкова, када је маргинални трошак једнак просечном укупном трошку, просечни

укупни трошак нити расте нити опада, па се налази у минимуму. Када је маргинални

трошак изнад просечног укупног трошка, то води повећању просечног укупног трошка.

5

Како је већ речено, маргинални трошкови прво опадају а потом расту. Наведене

промене у понашању маргиналних трошковима зависе од увећања, односно пада

маргиналне продуктивности. Концепција маргиналне продуктивности произилази из

закона о опадајућим приносима. У овом закону се ради о међусобном утицају између

додатних варијабилних трошкова, односно додатне радне снаге и обима производње у

условима када су фиксни трошкови константни.

Када се постојећи фиксни трошкови запосле са додатном радном снагом, та додатна

радна снага ће до одређеног броја новозапослених имати повећану маргиналну

продуктивност. Резултат такве повећане маргиналне продуктивности је повећање

обима производње. Међутим, додатна радна снага преко одређеног броја

новозапослених ће имати смањену маргиналну продуктивност. Резултат тако смањене

маргиналне продуктивности ће бити све мање повећање обима производње, односно

све веће опадање приноса. Све мање повећање обима производње је последица

чињенице да новозапослена додатна радна снага преко одређеног броја ради са истим

фиксним трошковима. У релативним односима у структури укупних трошкова

варијабилни трошкови имају све већи, а фиксни трошкови све мање процентуално

учешће.

Примера ради, нека компанија је за одређен оериод направила план обима производње.

Обезбедила је машине, сировине, енергију, поседује пословну зграду и запослила

одговарајућу радну снагу. Другим речима, компанија је припремила све што је

потребно за остварење планираног обима производње. У предвиђеном периоду

компанија реализује план и констатује да се повећала тражња за њеним производима.

Због тога планира да у следећем периоду повећа обим производње. Одмах запошљава

нове раднике и обезбеђује додатне сировине и енергију. Додатна радна снага

доприноси да се постојеће машине искористе боље него у претходном периоду

(повећана маргинална продуктивност). По том основу се у наредном периоду оствари

планирано повећање обима производње. Компанија планира повећање производње и у

следећим периодима. Следећа додатна радна снага ће још мало боље искористити

постојеће машине али ће резултат тога бити мање повећање обима производње него код

претходне групе новозапослених радника (смањена маргинална продуктивност). И на

крају, у последњем периоду последња додатна радна снага неће остварити никакво

повећање обима производње јер капацитети постојећих машина то виће не дозвољавају.

Да би дошло до даљег повећања обима производње потребно је купити нове машине.

6

При увећању производњом од 0 до 4000 производних јединица, маргинални трошкови

опадају, јер се повећање производње 0-4000 јединица остварује са мањим корацима

додатних количина укупних варијабилних трошкова због повећања маргиналне

продуктивности. Истовремено, са мањим корацима додатних количина укупних

варијабилних трошкова, смањују се и просечни варијабилни трошкови, односно

варијабилни трошкови по јединици производа због чега и додатни трошак по јединици

додатног производа (маргинални трошак) опада.

Ме¬ђу¬соб¬ни ути¬ца¬ј из¬ме¬ђу до¬дат¬них ва¬ри¬ја¬бил¬них тро¬шко¬ва, од-

но¬сно до¬дат¬не рад¬не сна¬ге и оби¬ма про¬из¬вод¬ње у усло¬ви¬ма ка¬да су

фик¬сни тро¬шко¬ви кон¬стант¬ни, може да се види из примера који је изнет у табели

бр . 9. Повећање обима производње са 1000 на 2000, проузроковало је повећање

укупних варијабилних (ТВЦ) са 3.000 на 5.000 хиљада, значи за 2000. Повећање обима

производње са 2000 на 3000, проузроковало је повећање укупних варијабилних (ТВЦ)

са 5000 на 6000 хиљада, значи за 1000, а већ повећање обима са 3000 на 4000,

проузроковало је повећање укупних варијабилних са 6000 на 9000. Свако следеће

повећање обима производње, иако исто, 1000, тражи веће варијабилне трошкове.

Међутим, са обимом производње од 6.000 производних јединица и више, компанија

која је предмет анализе у нашем примеру пословаће у подручју увећавања маргиналних

трошкова. Због смањења маргиналне продуктивности за наставак раста обима

производње по истом темпу, на пример додавањем по 1000 нових јединица

производње, биће неопходно да се додаје све више варијабилниих трошкова у

поређењу са оним што је било потребно у претходном повећању од 1000 јединица

производа. Због тога што је потребно више варијабилних трошкова за производњу

сваке додатне јединице, додатни или маргинални трошак расте. То је законитост и због

тога се такво понашање маргиналних трошкова назива закон увећања маргиналних

трошкова. Маргинални трошкови су растући када год маргинална продуктивност опада.

Када произвођачи доносе одлуке о повећању производње, они полазе од минималне

цене по којој ће роба бити понуђена. Да би били мотивисани за додатну производњу,

цена мора да буде довољно висока да покрије додатне трошкове производње.

Маргинални трошкови ће да расту чим се изађе из подручја опадања просечних

трошкова због деловања закона опадајуђих приноса. То значи да цене које произвођачи

буду нудили за додатну количину производа такође могу да расту. Отуда је увећање

производње праћено увећањем маргиналних трошкова и цена по којима се нуди.

7

МАКСИМИЗИРАЊЕ ПРОФИТА

Главни циљ сваког произвођача је да максимизира профит. При разматрању метода

остварења тог циља прво питање на које сваки произвођач треба да одговори гласи:

Који обим производа треба да произведе и прода да би му профит био максималан?

Компанија И производи само један производ. Све што произведе компанија успева да

прода по цени од 14 новчаних јединица.

У наведеној табели о максимизацији профита налазе се следећи показагтељи: 1) К број

произведених јединица, 2) П цене, 3) ТР укупан приход (ТР = К П), 4) ТЦ укупни

трошкови, 5) МЦ марегинални трошкови и 6) ТР ТЦ = профит. Колико јединица

производа треба произвести и продати да би профит био максималан?

Током раста производњом од 50 до 400 јединица, производа, повећава се и профит.

Максимални профит настаје када се прода 400 јединица производа. Даље повећавање

производње, води ка опадању профита. За производњу од 350 и 400 јединица профити

су једнаки. Међутим у економоији се традиционално претпоставља да ће компанија у

условима једнаких профита, уз два различита нивоа производње изабрати онај виши.

Будући да је цена константна и износи 14 новчаних јединица по производу, свака

продата јединица додаје 14 новчаних јединица укупном приходу и због тога ова цена од

14 представља маргинални приход МР.

На слици 5.4 приказана је крива маргиналних трошкова која показује колико ће свака

новопроизведена јединица да повећа трошкове. На слици се види да крива маргиналног

прихода има облик праве линије (П = МР) због тога што је маргинални приход једнак за

све додатне јединице производа.

 Поређењем маргиналних прихода и маргиналних трошкова утврђује се однос између

трошкова по јединици производа који настају са сваком новопроизведено јединицом

производа и прихода који се остварују са сваком продатом новопроизведено јединицом

производа. Дакле, поређењем маргиналних прихода и маргиналних трошкова утврђује

се најпрофитабилнији обим производње.

У суштини ради се о сагледавању ефеката улагања. Сагледава се исплативост додатних

улагања ради повећања обима производње. У нашем примеру, на различитим нивоима

обима производње до обима од 400 јединица маргинални приход је већи од

маргиналног трошка и профит се (после обима производње од 150 јединица) увећава

паралелно са увећањем обима производње. Највећи профит је на нивоу обима од 400

јединица када је маргинални приход изједначен са маргиналним трошковима, односно

највећи профит је у тачки где се секу крива маргиналних трошкова и крива

8

маргиналних прихода (слика 5.4.). Преко обима од 400 јединица маргинални трошак је

већи од маргиналног прихода тако да и профит почиње да опада. Отуда следи правило

да све док је маргинални приход већи од маргиналног трошка компанија може да

увећава свој профит повећавањем обима производње.

Приликом анализе економичности најчешће се користе рациа пословне

економичности и рациа укупне економичности.

Рацио пословне економичности = Пословни приходи

Пословни расходи

Добијена величина показује колико динара пословних прихода (као

најзначајније категорије прихода) предузеће оствари на сваки динар

пословних расхода. Она може бити једнака јединици, већа или мања од

ње. Када је овај рацио мањи од 1 предузеће је остварило нижи износ

пословних прихода од пословних расхода и тада је пословна економичност

незадовољавајућа. Чак и ако је рацио укупне економичности већи од 1

анализом рациа пословне економичности може се уочити постојање

проблема у пословању.

Рацио укупне економичности = Укупни приходи

Укупни расходи

Интерпретација овог рациа је аналогна интерпретацији претходног, с

тим што је овде реч о укупним уместо пословним приходима и расходима.

Наравно економичност пословања захтева да он буде већи од 1.

9