prevod: dragoslav vuković pregled meĐunarodnog … · medjunarodni monetarni fond i svetska banka...

26

Šire otvoriti vrata konkurencĳi

Nejednaka regulativa i protekcionistička praksa sprečavaju medjunarodnu konkurencĳu u bankarstvu. David Shirreff objašnjava zašto se banke smatraju specĳalnim i zašto to treba da budu u manjoj meri.

Passau, nemački gradić blizu austrĳske granice može da izgleda malo verovatno

mesto za čarke u kampanji za evropsku bankarsku integracĳu, ali to nĳe sprečilo lokalne nemačke banke da se u 2004. godini glasno žale da im austrĳski bankari kradu posao zbog labavĳih austrĳskih propisa. Jochen Sanio, predsednik nemačkog finansĳskog kontrolornog tela, BaFin, napisao je svom austrĳskom pandanu, Heinrichu Traumülleru, zahtev da se austrĳski propisi pooštre. Glavno pitanje odnosilo se na prag kredita iznad koga banke moraju da pruže mnogo više detalja o finansĳskom zdravlju zajmoprimca: EUR 250.000 u Nemačkoj, u poredjenju sa EUR 750.000 u Austrĳi. Austrĳanci su privlačili komitente oglašavanjem svojih manje strogih pravila.

G. Traumüller se složio s tim da je ovo bilo nekorektno i zaustavio je takvo oglašavanje, ali njegovi bankari su nastavili da privlače komitente nemačkih banaka. Zato je u februaru 2005. godine BaFin povećao nemački prag na austrĳski nivo – još jedan mali korak prema harmonizacĳi evropskih bankarskih pravila i prema onom dalekom idealu, jedinstvenom evropskom tržištu finansĳskih usluga.

Ipak, u Pasau-u igralište je još uvek daleko od ravnog. Na primer, Nemačka i Austrĳa imaju različita pravila o oporezivanju prihoda od kamate. Austrĳske banke jednostavno odbĳaju taj prihod sa računa komitenata i prenose poreskoj upravi bez indentifikovanja odnosnih pojedinaca, dok nemačke banke moraju da pokažu poreskim vlastima tačno šta je kome isplaćeno. Austrĳa drži do svoje bankarske tajne, dok je Nemačka to napustila, kaže Josef Leutzinger, direktor Volks-bank-Raiffeisen bank u Passau-u: “Mi delujemo kao fiskalni agenti za državu”. Čak i preko zajedničke granice gde zemlje sa obe strane govore istim jezikom i imaju istu monetu i obe su članice Evropske Unĳe, dva bankarska sistema su dva odvojena sveta.

Prevod: Dragoslav Vuković

PREGLED MEĐUNARODNOG BANKARSTVADragoslav Vuković, direktor Centra za bankarsku obuku Udruženja banaka Srbĳe, za čitaoce Bankarstva preveo je članak koji predstavlja iscrpnu studĳu o međunarodnom bankarstvu, objavljenom u londonskom časopisu Ekonomist (Open wider, A survey of international banking, The Economist, May 21st 2005)

27

Suviše značajne da bi bile prepuštene same sebi

Vlade čak i u najliberalnĳim ekonomĳama izgleda da osećaju da su bankarski sistemi suviše značajni da bi bili prepušteni sami sebi. Uloga banaka u uzimanju depozita od publike i njihovo pretvaranje u kredite kojima se podmazuju točkovi privrede suviše je važna da bi se dozvolila mogućnost šoka, kao što je stečaj banke ili sinkopa u platnim sistemima. Pri tome, različite zemlje imaju različito gledanje na način korišćenja bankarskog sistema kao instrumenta vladine politike i o tome koliko daleko regulatori treba da idu da bi obezbedili snagu svog bankarskog sistema. U jednoj krajnosti nalazi se državni bankarski sistem u kome su banke orudja države i u kome nikad neće biti prepuštene mogućnosti da odu u stečaj i u drugoj krajnosti je labavo regulisan sistem privatnih banaka bez eksplicitne sigurnosne mreže u kome su stečajevi banaka uobičajeni.

Tokom proteklih 20 godina uloga države u banakarskim sistemima teži da se smanji, ostavljući mesto sumnji u pogledu toga da li će biti prepušteno da banke mogu da propadnu. Ali u istom tom periodu neke banke su postale u tolikoj meri kompleksne i toliko globalno aktivne da bi njihova propast nanela veliku štetu jednoj ili većem broju nacionalnih privreda. Za ove globalne banke se smatra da su “suviše velike da bi propale”.

Bank of England procenjuje da potpuna bankarska kriza košta odnosnu zemlju u proseku 16 % od bruto domaćeg proizvoda. U proteklih deset ili više godina mnoge zemlje su se suočile sa takvom krizom. Tu spadaju Švedska, Turska, Češka, Argentina, Južna Koreja, Indonezĳa i Japan. Većina od njih bi

se verovatno složila da je ovo nešto što se mora izbegnuti čak i po cenu da banke budu previše regulisane i previše zaštićene u vreme kada se većina drugih sektora otvara globalnoj konkurencĳi. Suverenost nad bankarskim sistemom, čak i kad je nestala nacionalna valuta, izgleda da predstavlja poslednju stvar od koje zemlja želi da odustane.

Jedna veličina ne pristaje svimaAli, da li još uvek ima rezona da bankarski

sistemi budu zaštićeni i izolovani jedan od drugog? Medjunarodni monetarni fond i Svetska banka koji zajednički rade program procenjivanja finansĳskog sektora (FSAP –

Financial sector assesment programme) na zahtev zemalja, bili su oprezni da ne propisuju nikakvu odredjenu recepturu.

Regulatori u Americi - najverovatnĳe svetski najuspešnĳoj privredi - vide snagu u raznovrsnosti i fragmentacĳi svog finansĳskog sistema. To obezbedjuje konkurencĳu ne samo izmedju finansĳskih institucĳa već takodje i izmedju regulatora. Ako jedna banka nĳe zadovoljna odredjenim regulatorom, ona može da predje kod drugog. To stalno drži regulatore u stanju pripravnosti i nagoni ih da prihvataju inovacĳe. Otkud bi inače, pitaju oni, najveći deo finansĳskog čarobnjaštva tokom poslednjih 50 godina

dolazio iz Amerike?Ima, medjutim, i nedostataka. Fragmentacĳa

je nesredjena i skupa i može da vodi žestokim preokretima. Na primer, ukidanje restrikcĳe na obavljanje bankarskih poslova prego granica saveznih država, članica Unĳe, dovelo je do groznice otvaranja novih filĳala u urbanim zonama saveznih država Floride, Njujorka, Teksasa i, najviše, u megapolisu Čikagu. Neka

Dobitnici i gubitniciProfitabilnost velikih banaka 2003, % od ukupne prosečne aktive

1

Profit/gubitak pre oporezivanja Neto kamatna marža

Izvor: Fitch Brojke u zagradama označavaju broj banaka

SAD (11)

Australĳa (4)

Španĳa (3)

Britanĳa (5)

Kanada (5)

Italĳa (5)

Švedska (4)

Holandĳa (3)

Švajcarska (2)

Francuska (3)

Austrĳa (2)

Japan (11)

Nemačka (4)

1 0 1 2 3- +

28

od ovih mesta su već pretrpana bankama, ali pomama i dalje traje. Na kraju će neke male banke verovatno propasti. Ali, to je američki način: konkurencĳa se ne sme zaustavljati dokle god sam sistem ne bude ugrožen.

Druge zemlje su odabrale sasvim drugačĳi kurs, suzbĳajući konkurencĳu medju svojim sopstvenim bankama i ograničavajući strano prisustvo ili vlasništvo. Indĳa, na primer, nacionalizovala je svoje banke izmedju 1969. i 1991. godine, ali je od tada lagano prešla na liberalizacĳu, otvorivši devet privatnih banaka da konkurišu bankama u javnom sektoru ili u kooperativnom vlasništvu. Ipak, strano vlasništvo je oštro ograničeno i izgleda da je verovatno da će ostati tako. Reserve Bank of India (centralna banka) kaže da su te restrikcĳe sačuvale Indĳu od zaraze tokom bankarske krize koja je pogodila Azĳu 1997-98. godine. Drugi tvrde da su te restrikcĳe ustvari dovele Indĳu u nepovoljnu pozicĳu. Oni ukazuju na Indonezĳu koja uprkos bankarskoj krizi u 1997. godini sada ima nešto brži rast od Indĳe.

Indĳski bankarski sistem je razvĳan 1970-tih i 1980-tih godina kao instrument vladine politike da finansira javnu potrošnju i investicĳe velikih kompanĳa. Tek nedavno je vlada uvažila da je ovakav sistem u potpunosti neprimeren milionima malih neformalnih biznisa koji čine gro indĳske privrede. Prelazak na bankarski sistem koji je bliže uskladjen sa potrebama zemlje bolan je i spor i nimalo mu ne pomaže averzĳa Reserve Bank of India prema riziku.

Evropska Unĳa, sa svoje strane, ima za cilj integracĳu finansĳskog tržišta, ali je koči sopstvena raznolikost i politička nesaglasnost o svrsi nacionalnih bankarskih sistema. Tokom protekle dve godine (2003. - 2004.) Italĳa je bila parĳa, neskriveno se opirući jednom od fundamentalnih principa EU: slobodnom kretanju kapitala izmedju zemalja članica. Mada je jedan mali broj stranih banaka već

stekao velike holdinge akcĳa u italĳanskim bankama, guverner centralne banke, Antonio Fazio, godinama insistira na tome da bankarski sistem Italĳe treba da ostane pretežno italĳanski. Tek ga je oštra predstavka Evropske Komisĳe ubedila da uvaži u martu 2005. godine ponudu BBVA, španske banke, za kupovinu italĳanske BNL banke, kao i ponudu ABN Amro iz Holandĳe za kupovinu Banca Antonveneta.

Ipak, italĳanski bankarski sistem nĳe jedini evropski bankarski sistem koji se opire stranim kupcima. Većina nemačkih banaka je i dalje u javnom ili kooperativnom vlasništvu i zato ne mogu da budu prodate. Isto važi za polovinu francuskog bankarskog sistema i poznavaoci kažu da velike francuske banke koje su na listingu berze jednostavno nisu na prodaju strancima. Čak bi i u Britanĳi inostrana kupovina jedne od dominantnih klirinških banaka verovatno bila samo-poražavajuća jer kompanĳe u stranom vlasništvu ne mogu da budu deo FTSE 100 indeksa, tako da bi britanski institucionalni investitori ili parirali takvoj ponudi ili bi rasprodali akcĳe banke posle zaključenog posla.

Početkom 2005. godine brige oko konkurencĳe nagnale su g. Sania iz nemačkog BaFina da apeluje na svoje banke da ne kreditiraju kompanĳe po cenama koje ne pokrivaju njihove rizike. Većina evropskih regulatora izgleda da ne vidi ništa loše u takvim upozorenjima: Jean - Claude Trichet, u svojstvu guvernera Banque de France, 2001. godine uputio je francuskim bankama sličan prekor. Američki i Britanski regulatori imaju liberalnĳu tradicĳu: pustiti banke da čine greške i prepustiti tržištu da sredi stvari. Obično to i uspeva, ali i Amerika i Britanĳa su imale sistemske krize u prošlosti, kao što američki debakl sa štedionicama1 s kraja 1980-tih godina i bankrotstva sekundarnih banaka u Britanĳi2 početkom 1970-tih godina.

1 S&L – savings-and-loans – bankrotstvo ovih štedionica nĳe došlo preko noći, već kao kulminacĳa brojnih nepovoljnih regulatornih rešenja tokom više decenĳa. U osnovi je bila ročna neuskladjenost, kratkoročni depoziti kao izvori, a na drugoj strani dugoročni krediti (hipotekarni) sa fiksnom kamatnom stopom, ograničenja u pogledu diversifikacĳe geografski i poslovno. Videti članak Savings and Loans Crisis, Bert Ely, h�p://www.econlib.org/library/Enc/SavingsandLoanCrisis.html (Prim. prev.)

2 Sekundarne banke u Britanĳi razvile su se izvan trandicionalnog bankarskog sektora krajem 1950-tih godina, bez postojanja zahteva da poseduju dozvolu za rad i sa vrlo malo regulative. U 1973. godini, zbog zabrinutosti oko kvaliteta njihove aktive, sekundarne banke su se suočile sa masivnim povlačenjem depozita i praćenje tržišta je pokazalo da ima problema da obnavljaju svoje kratkoročne izvore. Bank of England je učinila napor da ih spasava dajući moralnu podršku i pružajući direktno kreditiranje. Takodje, Bank of England je aranžirala da mnoge od tih pogodjenih banaka budu preuzete od strane zdravih institucĳa (Prim. prev)

29

Mogu li anglo - saksonski i evropski kontinentalni pristup da opstanu jedan pored drugog? Jedna od sila konvergencĳe biće Novi Bazelski okvir za bankarsko prudencĳalno upravljanje rizicima, poznat kao Bazel 2. Okvir koji je usaglašen u okviru Bazelskog komiteta koji okuplja bankarske regulatore iz bogatih zemalja, treba da počne da se primenjuje od januara 2007. godine, ali on već nagoni kontrolore banaka da pažljivo prate kako će njihove kolege u drugim zemljama primeniti ta pravila. Same banke žele da obezbede da njihovi subsidĳari u drugim zemljama dobĳu konzistentan tretman. Da li će se to dogoditi zavisiće od kompetentnosti kontrolora isto onoliko koliko od samih pravila.

Strah od neuspehaTokom proteklih 15 ili više godina

regulisanje medjunarodnih banaka najvećim delom se odnosilo na sposobnost sistema da podnosi šokove, kao što su slom berze akcĳa, devizna kriza ili teroristički napad. Da bi ih obezbedili od sistemskih šokova, regulatori zahtevaju od banaka da nose amortizer u vidu propisanog kapitala, tako da banke imaju više troškove u poredjenju sa lakše regulisanim finansĳskim kompanĳama. Ali one takodje imaju i privilegĳe, uključujući osiguranje depozita i pristup reeskontnom limitu (koji omogućava zaduživanje kod centralne banke), prema dugoročnom paktu izmedju banaka i regulatora.

Bankarski mehanizmi koji se sastoje od bekapa, kapitalnih amortizera i procedura zaista izgledaju robustni. Mnoge od svetskih najvećih banaka izuzetno su jake, sa mnogo kapitala i dugom istorĳom visokih profita. Deo njihove snage potiče iz prenosa dela njihovih rizika na druge subjekte, uključujući hedž fondove i firme privatnog akcionarskog kapitala, osiguravajuća društva i penzione fondove. Neki od posmatrača sada imaju osećaj da ovako smanjeni rizik daje osnovu da se razmišlja o tome da propisani kapital koji banke moraju da drže možda jeste previsok i da bi mogao da se bolje iskoristi na nekoj drugoj strani.

Regulatori žele da čuvaju snagu i zdravlje banaka koje su pod njihovom kontrolom, tako da ih štite od pune siline domaće i eksterne

konkurencĳe. Ali u kojoj meri oni treba da dele karte u korist banaka kojima su dali dozvolu za rad? Ako banke uživaju suviše veliku zaštitu, one imaju mali podsticaj da se konkurišu u pogledu cene ili kvaliteta sa drugim bankama ili čak sa nebankarskim subjektima koji nude slične usluge. Ako imaju isuviše malo zaštite, mogu da se upuštaju u konkurencĳu bespoštedno i da unište sebe – i možda čitav bankarski sistem povuku za sobom.

Upravo zbog toga što su banke toliko jako regulisane i u velikoj meri zaštićene od nebankarske konkurencĳe, teško je znati koliko bi bilo bolje njihovo poslovanje u liberalnĳem okruženju. Banke se najvećim delom konkurišu sa drugim bankama, ali pod uzajamno prihvaćenim uslovima. Na nekim tržištima, kao što je britansko, to je dovelo do dominacĳe jednog malog broja banaka, uprkos očigledno žestoke konkurencĳe medju bankarskim brendovima. Kada šaka banaka sa dominantnom pozicĳom iskazuje izuzetno visoke prihode na kapital iz godine u godinu, to navodi na zaključak da se potencĳalni konkurenti drže van igre. U Britanĳi, to je bio zaključak do koga je dolazila serĳa studĳa koje je sponzorisala vlada, što je dovodilo do nekih pokušaja da se preduzimaju korektivne mere.

Kontrolori banaka, zbog svoje preokupiranosti sistemskim rizikom, teže da budu tolerantni prema anti-konkurentnom ponašanju banaka. Banke su pronašle da uvodjenje visokih provizĳa za plaćanja i mogućnost da koriste novac komitenata u procesu plaćanja, predstavljaju pouzdan izvor prihoda, uz malu povezanost sa stvarnim troškovima. Onaj ko bi želeo da udje u konkurencĳu u ovim oblastima mora da se suoči sa činjenicom da skoro svaka transakcĳa završi uplatom na bankarski račun.

Ali sada klatno počinje da se pomera na drugu stranu. Bankarski regulatori postaju sve više i više zainteresovani da obezbede transparentnost u pogledu toga kako banke posluju i kako se konkurišu i shvatili su da su prave lokomotive privrede korisnici bankarskih usluga, bilo da su to štediše, potrošači ili biznis.

Dalje, neki regulatori brinu što kreditni i tržišni rizici koje su banke tradicionalno nosile završava negde drugde u privredi. To je dobro

30

ako novi nosioci rizika ili njihovi finansĳski savetodavci razumeju šta rade. Ali nĳe dobro ako to ima za rezultat slabĳi prihod penzionih fondova i fondova osiguranja, na koje se oslanjaju svi za izdržavanje u budućnosti populacĳe koja stari.

Sve ovo znači da bankarski regulatori moraju da preispituju svoju ulogu. Možda će trebati da promovišu slabĳe, manje profitabilne, utilitarne pružaoce osnovnih usluga i reciklatore rizika, ostavljajući da više bankarskih tradicionalnih poslova preuzimaju nebankarski konkurenti. U medjuvremenu, industrĳa osiguranja i penzioni fondovi treba da budu podvrgnuti jačoj sistemskoj regulativi. Košmarska alternativa može biti šačica mega banaka koja je prigrlila finansĳske usluge a čĳi su profiti zaštićeni od spoljne konkurencĳe.

Ne počinjite odavde

Američka bankarska krparĳa se održava, ali tek ...

Čak i ljubitelji američkog bankarskog sistema u njegovom sadašnjem obliku

priznaju da ga niko ne bi dizajnirao na takav način ako bi mogao da počinje od nule. Taj sistem je jednostavno izrastao, kao i čitava američka nacĳa, iz pionirskog osvajanja Divljeg zapada, revolucĳe, naknadnih popravki i stalne tenzĳe izmedju saveznih država i centra.

Glavni čuvar finansĳskog sistema su Federalne Rezerve, ali velike banke mogu odabrati da ih reguliše zakon savezne države, što znači kontrolu od strane jednog od 54 državna departmana (koji uključuju Guam i Devičanska ostrva) ili da podležu federalnom zakonu sa kontrolom Office of Comptroller of the Currency (OCC). Manje banke osnovane po zakonima saveznih država koje nisu dovoljno značajne da bi bile članice sistema Federalnih Rezervi i institucĳe kao što su štedionice i industrĳske kreditne korporacĳe, kontroliše Federal Deposit Insurance Corporation (FDIC). Druge vrste štedionice poznate pod nazivom “thri�s” kontroliše Office of Thri� Supervision (OTS). Kreditne unĳe kontroliše National Credit Union Administration.

Federalne Rezerve takodje nadziru kompleksne finansĳske holding kompanĳe koje u svom vlasništvu imaju banke, dok Komisĳa

za hartĳe od vrednosti i berzu (SEC) kontroliše kompleksne finansĳske holding kompanĳe koje su vlasnici brokera - dilera. Osiguravajuća društva od kojih su neka deo bankarskih grupacĳa imaju kontrolu na nivou saveznih država a tu kontrolu na nivou saveznih država u izvesnoj meri koordinira National Association of Insurance Commissioners.

Postoje ogromna preklapanja u nadležnosti ovih raznovrsnih kontrolora. Iznenadjujuće, na primer, New York State Banking Department obavlja nadzor nad nekim od najvećih banaka u zemlji, koje posluju širom sveta. Ovaj department ima kancelarĳe u Londonu i do nedavno u Tokĳu. Svaka savezna država teži da ima svoj sopstveni pristup regulisanju banaka. Od 1994. godine, kada je američkim bankama dozvoljeno da šire mrežu filĳala preko granica saveznih država, bankama je postalo sve teže da budu odgovorne kontrolorima u svakoj saveznoj državi u kojoj posluju. OCC, kao deo Trezora, nudi im alternativnu kontrolu na osnovu nacionalnog zakona.

Od januara 2004. godine, pravilnik OCC za nacionalne banke prevladao je nad nekim pravilima o potrošačima u raznim saveznim državama, što znatno olakšava život bankama koje posluju u više saveznih država. Novembra 2004. godine J.P. Morgan Chase, američka druga banka po veličini, promenila je kontrolora iz države Njujork i prešla kod OCC. U 2004. godini pet banaka u raznim saveznim državama podnelo je zahtev da predju na nacionalni zakon.

Neki od najvećih američkih konglomerata – kao što su American International Group, General Electric i General Motors – poseduju štedionice (thri�s), što znači da OTS nĳe samo neki hilbili lokalni kontrolor, već obavlja nadzor nekih visoko kompleksnih i netransparentnih globalnih operacĳa. Slično tome, Utah Department of Financial Institutions obavlja kontrolu nekih velikih firmi koje su, da bi koristile poreske olakšice i da bi privlačile je�in novac u formi osiguranih depozita, osnovale industrĳske kreditne institucĳe (kvazi banke čĳe depozite osigurava FDIC) u toj saveznoj državi. Medju njima su Merrill Lynch, investiciona banka, kao i BMW i Volkswagen, dva velika nemačka proizvodjača automobila.

U 1999. godini, Gramm - Leach - Bliley zakon

31

dao je zeleno svetlo finansĳskim grupacĳama da slobodno konkurišu širom sektorskih podela izmedju osiguranja, komercĳalnog i investicionog bankarstva. Ove podele su postale skoro besmislene jer odnosni proizvodi su u suštini često jedno te isto. Ovaj zakon je takodje dao Federalnim Rezervama nadzor nad holding kompanĳama koje obuhvataju bankarske i druge finansĳske operacĳe.

Verovatno je da će američki regulatori imati više takvih popravki umesto neke radikalne promene. Pojedini regulatori imaju stečena prava da se bave onim čime se bave. U oktobru 2004. godine Government Accountability Office (GAO) podneo je detaljan izveštaj Komitetu za bankarstvo, stanogradnju i poslove urbanizma Senata kome su predloženi neki razumni načini za konsolidovanje američkih finansĳskih propisa. Ponudjen je izbor:• K o n s o l i d o v a t i

regulatornu strukturu u “funkcionalne” oblasti – bankarstvo, hartĳe od vrednosti i �učersi – da bi se stvorile tačke prvog kontakta na federalnom nivou,

• Preći na “twin peaks” (dva vrha) model, gde je jedan regulator odgovoran za sigurno poslovanje sistema a drugi za zaštitu potrošača i vodjenje poslovanja,

• Kombinovati sve finansĳske propise u jednom entitetu što su neke zemlje – kao Britanĳa, Nemačka ili Japan – već pokušale,

• Stvoriti jedan entitet za nadzor kompleksnih globalnih grupacĳa, ali ostaviti ostale strukture nedirnute.Konsolidacĳa je i ranĳe predlagana i 14

saveznih država su zaista konsolidovale svoju kontrolu banaka, hartĳa od vrednosti i osiguranja. Ali reakcĳa na najnovĳi predlog

GAO-a bila je mlaka. Osim prihvatanja potrebe za većom koordinacĳom izmedju regulatora, nĳedan od mnogih čuvara nĳe smatrao da bi postojeću strukturu trebalo dirati.

Alan Greenspan, predsedavajući Federalnih Rezervi, pisao je GAO-u da bi ’’Kongres trebalo da bude pažljiv kako bi očuvao ’’dualni’’ bankarski sistem, koji je dao veliki doprinos konkurencĳi i inovacĳama na bankarskim tržištima.’’ Donald Powel, predsedavajući FDIC-a, kazao je da bi rizik od postojanja samo jednog regulatora bilo ’’gubljenje efektivnih nezavisnih glasova u regulatornom procesu’’. A James Gilleran, ondašnji direktor OTS-a, branio je ’’zdravu tenzĳu’’ izmedju federalnih

bankarskih regulatora koja je učinila da američki sistem bude ’’najzdravĳi, najinventivnĳi i najrobustnĳi na svetu’’.

Osvrni se sa tugomStvarno? Kao što se

dogodilo, prethodnik OTS-a, the Federal Home Loan Bank Board (FHLB), predsedavao je jednom od najskupljih bankarskih propasti. U 1989. godini američka vlada se suočila sa obavezom da garantuje sumnjivu aktivu praktično celokupnog sektora štednih i kreditnih institucĳa (S&L – savings and loans). U korenu problema bio je moralni hazard: neodgovorno upravljane finansĳske institucĳe imale su je�ine izvore jer su poverioci znali da će ih iskupiti osiguravač depozita, Federal Savings and

Loans Insurance Corporation (FSLIC). Fĳasko je koštao vladu – tj. poreske obveznike – USD 124 milĳarde. FHLBB i FSLIC su raspušteni i zamenjeni FDIC-om. To je bila jedna vrsta konsolidacĳe, ali ne ona koja bi smanjila broj finansĳskih kontrolora.

Drugi istaknuti neuspeh američkih

Vreme za koncentracĳuAktiva prvih pet banaka kao % aktive svih banaka

2

Izvor: Godišnji izveštaj BIS-a za 2004. * neto povećanje od 1990.

Švedska

Kanada

Holandĳa

Belgĳa

Švajcarska

Finska

Australĳa

Norveška

Španĳa

Francuska

Austrĳa

Japan

Britanĳa

Italĳa

SAD

Nemačka

0 15 30 45

% smanjenja broja filĳala od 1990.

-37

*

-54

-33

-36

-56

-31

-33

*

*

-6

-12

-32

*

*

-22

60 75 90

32

regulatora bio je kolaps Long-Term Capital Management (LTCM)3 hedž fonda sa sedištem u Greenwichu, Connecticut, koji je imao oko 20.000 živih derivatnih ugovora sa 75 partnera. Jedan od problema, koji je identifikovao GAO u svom izveštaju posle krize, bio je da ’’su regulatori nastavili da se usredsredjuju na individualne firme i tržišta propuštajući da se bave medjuodnosima širom industrĳa’’. Veća koordinacĳa regulatora mogla je ranĳe da uoči sistemski rizik.

Laisser-faire škola tvrdi da LTCM nĳe predstavljao sistemski rizik. Pozicĳa LTCM-a, čak i na vrhuncu krize, imala je pozitivnu tržišnu vrednost koju je zapazio bar jedan potencĳalni kupac: Warren Buffet iz Berkshire Ha�away osiguravajuće grupacĳe. Ali, regulatori su favorizovali manje tržišnu solucĳu, okupljajući konzorcĳum najvećih partnera LTCM-a koji je organizovao meko prizemljenje ovog hedž fonda i njegovih menadžera.

Još istaknutĳi primer nastojanja američkih regulatora da zaštite svoje banke od sila tržišta bio je u periodu početkom 1990-tih godina kada su Citibank i druge velike američke banke bile toliko povučene nadole lošim dugom zemalja u razvoju i kreditima za nekretnine da su bile blizu tehničke nesolventnosti. Američka vlada i Federalne Rezerve projektovale su period stalno opadajućih kamatnih stopa u kome su ove banke mogle da kupuju državne obveznice i da izadju iz problema trgujući sa njima.

Pri svemu tome, američko tržište je do sada pokazalo da je dovoljno veliko i diversifikovano da takve pogodnosti nisu pretvorile banke u nacionalni oligopol. Neki oligopoli su se razvĳali na nivou saveznih država, ali je 1994. godine Riegle - Neal zakon, koji je prvi put posle 1927. godine dozvolio bankama da otvaraju filĳale u drugim saveznim državama, zaustavio takve pojave.

Bankarski bum u ČikaguVetar konkurencĳe iz raznih saveznih država

stvarno duva Čikagom.4 Tokom proteklih deset godina možda je 500 novih bankarskih filĳala otvoreno u gradskom području i svake nedelje se javljaju nove. Najenergičnĳa ekspanzĳa dolazi od velikih banaka kao što su Citigroup i Bank of America, mada jako navaljuju Washington Mutual i TCF. Pored toga, Harris Bank (vlasništvo Bank of Montreal), Bank One (vlasništvo J.P. Morgan Chase) i La Salle Bank (vlasništvo ABN Amro iz Holandĳe) manje više domaće banke, takodje se šire.

U ovom trenutku Čikago ima demografiju koju bankari gladni posla samo mogu da požele. To je jedan stvarno ogroman grad u bogatoj saveznoj državi koja ima razvĳenu poljoprivredu i diversifikovanu industrĳu. U predgradjima banke love bogate klĳente. Neke lokalne zajednice su do te mere alarmirane ovom navalom da one umesto regulatora ograničavaju broj novih bankarskih filĳala. Međutim, regulatori u Federal Reserve Bank of Chicago su optimisti. Oni se slažu da je verovatno da će biti potresa, ali predvidjaju da će bilo koja problematična banka biti kupljena.

Vrlo slično bujanje bankarskih filĳala može da se vidi u u saveznim državama Njujorku, Floridi i Teksasu. Nove bankarske filĳale daleko su od pećinskih holova banaka iz prošlosti: sada one izgledaju kao butici. U filĳalama Washington Mutual, zaposleni ne sede iza rešetaka ili neprobojnog stakla jer tu nema šta da se opljačka. Novac neposredno iz ATM-ova (automated teller machines) odlazi u džepove komitenata.

Ponovo ciklus vepra5

Žestoka konkurencĳa u Čikagu pokazuje šta banke u svetu teže da rade kada se uklone restrikcĳe, nalazi se prolaz ili se osmisli novi proizvod. Dok su marže velike, veliki broj banaka istrčava na teren, onda starosedeoci

3 Videti članak: Upravljanje rizicima na globalizovanim finansĳskim tržištima, ilustracĳa na incidentu sa LCTM, prevod i obrada Dragoslav Vuković, Jugoslovensko bankarstvo, br. 1-2/2000

4 Aluzĳa na nadimak Čikaga: Windy City – vetroviti grad. (Prim. prev.)5 Hog cycle (ciklus vepra) – četvorogodišnji ciklus cena svinjetine u američkoj industrĳi mesa proizilazi kao posledica

povećanja cena tokom dve godine a onda pada cena tokom dve godine. Ciklusi proizvodnje svinjskog mesa u raskoraku su sa ciklusom cena. Proizvodnja opada tokom dve godine a onda se povećava tokom dve godine. North Dakota State University – NDSU Agriculture Communication (Prim. prev.)

33

i pridošlice počinju da snižavaju marže da bi dobili veći udeo na tržištu i pre ili kasnĳe posao se do te mere istanji da ne može da se zaradjuje, ali groznica se nastavlja. Neke banke će propasti i neko će morati da plati taj račun: najpre akcionari, onda osiguranje depozita, ponekad poreski obveznik.

Alternativa za regulatore je da nastupe rano i suzbĳu konkurencĳu. Ali, u Čikagu, američki regulatori odabrali su da čekaju. Jedan zvaničnik iz Reserve Bank of Chicago objašnjava: “Ako su preterale sa filĳalama, nĳe naš posao da im na to ukazujemo. Ali ako mislimo da je jedna odredjena banka neoprezna, mi ćemo da joj damo odgovarajući rejting.”

Sa globalne perspective, diversifikovan i u velikoj meri laisser-faire sistem u Americi možda ne izgleda kao naročito dobra ideja. Teže je harmonizovati globalnu bankarsku regulativu, kao što to pokazuje Bazel 2, novi okvir zasnovan na riziku za adekvatnost bankarskog kapitala koji će ući u primenu 2007. godine. Bazelski komitet sastavljen od kontrolora iz bogatih zemalja, koji razvĳa pravila Bazela 2, našao se i situacĳi da mora da pregovara sa mnoštvom američkih finansĳskih regulatora, mada je bilo neke koordinacĳe izmedju Federalnih rezervi, OCC, FDIC, OTS i raznih bankarskih departmenta iz saveznih država.

Krajnji rezultat bio je da većina američkih banaka neće morati da primenjuje Bazel 2. U Americi, nova pravila moraće da primenjuje samo oko 20 banaka od medjunarodnog značaja, dok će u Evropskoj Unĳi morati da ga primenjuju ne samo sve banke već i sve investicione firme. Zbog ovoga Evropljani osećaju da, kao i u drugim oblastima gde dodje do američkog učešća, jedan zakon važi sa Ameriku a drugi za ostatak sveta.

U 2004. godini, sve najveće američke banke - Citigroup, J.P. Morgan Chase i Bank of Amerika – bile su u poteškoćama jedne ili druge vrste, uzrokovane stvarima kao što su preterana trgovina obveznicama, stvaranje netransparentnih finansĳskih struktura za klĳente i zamajavanje investitora za račun dužnika. Ovo upućuje na zaključak da će biti sve teže nositi se sa konfliktom interesa i lošim ponašanjem zaposlenih kako banke postaju sve veće i sve više diversifikovane. Ovo može da

donese limit za dalji rast, ali banke izgleda da još nisu to prihvatile.

Uspeh tog malog broja američkih banaka u globalnom poslovanju na veliko (usluge finansĳskim instituticĳama) i investicionom bankarstvu odražava se snažno na njihovo prudencĳalno regulisanje i na američki poslovni model. Deo njihovog uspeha, medjutim, može da dolazi iz njihovog aktivnog učešća u oblikovanju pravila igre tokom proteklih 20 godina. One su bile glasni lobisti u regulisanju novih tržišta i novih finansĳskih instrumenata i u donošenju novih pravila u računovodstvu i vodjenju poslova i merenja prudencĳalnog kapitala. One su uticale na regulatore, naročito u oblastima gde su imale veću ekspertizu, fenomen poznat kao „regulatorsko ropstvo“. Efekat je pojačan načinom na koji regulatori i globalne banke teže da regrutuju eksperte iz redova zaposlenih kod onih drugih.

Dalje, agencĳe za rejting, čĳi je glavni posao bio izračunavanje verovatnoće da će dužnici da budu u docnji kod otplate svojih obveznica, sada imaju znatno veću ulogu: one procenjuju menadžment finansĳskih firmi i regulatori moraju da uzimaju u obzir ono šta one kažu. Ovo uvodi predrasude prema tržištu kapitala i kriterĳumima bankarstva na veliko u odnosu na koje nema prave protivteže. Potrošači i poreski obveznici ne sede za stolom. Senat i komiteti Kongresa dobri su u prikupljanju parčića posle debakla, ali teže da proizvode brze popravke, kao što je Gramme - Leach - Bliley zakon ili Sarbanes - Oxley zakon, međutim ne i sprovodjenje fundamentalnih strukturnih promena.

Mi donosimo pravilaOve velike finansĳske institucĳe imale su

veliki uticaj na donošenje finansĳskih pravila i stvaranje novih tržišta, kao što su elektronske platforme za trgovinu obveznicama, energentskim derivatima i devizama. Nekada optužbe za kartelsko ponašanje nagonilo ih je da se povuku za korak, kao kada su pokušale da uspostave platformu za trgovinu obveznicama, Brokertec, koju su onda prodale jednom nezavisnom brokeru. Ali postoji malo provera i ravnoteže kod market mejkinga u finansĳskim proizvodima kojima se trguje transparentno na berzama – i čak tamo, restriktivna praksa

34

specĳalista i market mejkera teži da se provlači godinama pre nego što bude proverena. U Čikagu, trebalo je da Eurex, evropska firma, uspostavi rivalsku berzu, da bi zasekla marže starosedelačkih trgovaca �učersima na Chicago Board of Trade. Na New York Stock Exchange, istraga 2003. godine povodom nagrade isplaćene njenom ondašnjem predsedniku, Richardu Grasso-u, otvorila je pitanje visokih marži koje naplaćuju specĳalisti market mejkeri.

Autsajderi mogu da imaju korisnu ulogu u otkrivanju malverzacĳa koje su godinama tekle bez ispitivanja od strane kontrole. Eliot Spitzer, javni tužilac države Njujork, zauzeo se da pruži zaštitu privatnim investitorima u njegovoj državi i nanizao selekcĳu prekršilaca, od analitičara akcĳa u investicionim bankama do menadžera u uzajamnim fondovima i učesnika na lažnom tržištu ugovora o osiguranju.

Medjutim, nĳe jasno da li su podvizi g. Spitzera postigli nešto na duži rok. Većina bankarskih slučajeva koje je on otvorio imali su za posledicu kazne, ali ne i sudske procese i priznanja da je bilo lošeg rada. Većina poravnanja sa firmama iz Volstrita ili sa velikim bankama tokom proteklih nekoliko godina dozvolila su da prekršioci nastave da rade u velikoj meri kao i ranĳe i koštali su odnosne institucĳe samo mali deo njihovih profita. Oni koji su dobili po prstima bili su većinom izvršni direktori kompanĳa koje su banke savetovale i investitori u penzione planove tih kompanĳa.

Evropljani se dive američkoj sposobnosti da svoje skandale rešavaju brzo, čak uz rizik da primene pretešku ruku. U Italĳi, sudjenja proizašla iz kolapsa Parmalata odugovlače se žalbama i imaju za sada malo efekata na pravila vodjenja poslovanja. U Britanĳi, skandali oko nepravilne prodaje penzionih i investicionih trustova tek treba da dovedu do sudjenja. Amerika je odgovorila na debakl Enrona mnogo odlučnĳe, donošenjem Sarbanes - Oxley zakona, koji zahteva od top menadžera da nose ličnu odgovornost i da obelodanjuju daleko više informacĳa nego što je to ranĳe bio slučaj. Efekat Sarbanes - Oxley zakona osetile su i evropske kompanĳe koje su na listingu Njujorške berze akcĳa, ili koje jednostavno posluju sa drugim kompanĳama koje su na tamošnjem listingu, što je primer načina na koji nacionalno zakonodavstvo teži da se prelĳe

preko granica.Obrnuto, napori Evropske Unĳe da razvĳe

jedinstveno tržište za finansĳske usluge proizvodi neki efekat i u Americi. EU Direktiva o finansĳskim konglomeratima iz 2002. godine naterala je američke regulatore da kontrolišu grupacĳe na konsolidovanoj osnovi, tako da američke finansĳske grupacĳe koje žele da rade u Evropi – a to znači većina velikih – moraju da kontrolišu domaći kontrolori dovoljno strogo da bi se kvalifikovale za obostrano priznanje.

U samoj Evropi, jedinstveno tržište za finansĳske usluge za sada je delimičan uspeh.

Zamagljena Evro-vizĳa

Evropska bankarska integracĳa je spora i nesavršena.

Počelo je kao san tokom 1950-tih godina da bi se evropske zemlje odvratile od

toga da bilo kada ponovo razmišljaju o ratu izmedju sebe. Evropska zajednica za ugalj i čelik iz 1952. godine prerasla je u Evropsku ekonomsku zajednicu i posle Maastriškog sporazuma iz 1991. godine u Evropsku Unĳu. Kakav god bio naziv, vizĳa je uvek bila stvaranje jedinstvenog privrednog područja bez granica, sa jedinstvenim standardima i bez barĳera.

Sa datom upornošću patriotizma na nacionalnom nivou a ne na evropskom nivou, začudjujuće je koliko je daleko ovaj projekat dogurao. Najveće dostignuće je jedinstvena valuta, euro, koji od 2002. godine omogućava ljudima da putuju kroz 12 zemalja koristeći iste novčanice i kovanice. Za kompanĳe takodje – kao što su onlajn prodavnice, putničke agencĳe i firme za poštanske porudžbine – otklonjena je velika prepreka za poslovanje u eurozoni.

Za banke, na drugoj strani, to je bilo gorko - slatko iskustvo. Pre uvodjenja eura, one su lako poslovale sa 15 različitih zapadnoevropskih valuta i kamatnih stopa i dobro zaradjivale trgovinom novcem, hartĳama od vrednosti i derivatima za komitente i za svoju sopstvenu trgovačku knjigu. Na dan 1. januara 1999. godine, kada je 11 valuta bilo neopozivo fiksirano jedna prema drugima (dvanaesta, grčka drahma, pristupila je euru dve godine kasnĳe), deset od 15 valuta je nestalo sa trgovinskih ekrana. Mnoge evropske banke su

35

izgubile veliki komad svog prihoda.Uteha je što su, jednim potezom, finansĳska

tržišta na veliko6 u Evropi postala više integrisana i interesantnĳa za vanevropske investitore. Ovo je izazvalo mnogo rebalansa u investicionim portfolĳima, jer su akcĳe, obveznice, krediti i derivati mogli da se kupuju u celoj euro zoni bez dodatnog valutnog rizika ili rizika kamatne stope.

Na strani poslovanja na veliko, integracĳa finansĳskih tržišta predstavljala je uspeh. Ali na strani poslova sa stanovništvom – bankarski računi, plaćanja, hipoteke, polise osiguranja i lične investicĳe – proces jedva da je otpočeo.

Jedan jak signal da ima malo konvergencĳe jesu retki prekogranični merdžeri banaka. Do sada je bila samo jedna značajna kupovina, Abbey National, britansku šestu banku po veličini, kupila je Banco Santander Central Hispano iz Španĳe. Jednu francusku banku srednje veličine, Credit Commercial de France, kupila je britanska HSBC 2000. godine i iste te godine nemačka Hypo Vereins-bank kupila je Bank Austria. U Italĳi, jedna druga španska banka, BBVA, verovatno će uspeti sa ponudom za Banca Nazionale del Lavoro, a ABN Amro iz Holandĳe se bori da preuzme Banca Antonveneta. Osim neke prekogranične bankarske konsolidacĳe u Beneluksu i Skandinavskim zemljama, to je sve dokle je stigla integracĳa u zapadnoj Evropi.

U centralnoj i istočnoj Evropi, priča je sasvim drugačĳa. Od početka 1990-tih godina, veliki delovi bankarskog sektora bili su privatizovani i završili u stranim rukama. To je donelo trenutne pogodnosti u pogledu sigurnosti i zdravog poslovanja, svež kapital, inovacĳe i integritet, mada su neki ekonomisti alarmirani dugoročnim implikacĳama.

Svoja kućica svoja ...Otkuda takav istočno - zapadni raskorak?

Pitajte prvog čoveka jedne velike zapadno Evropske banke zašto nĳe kupio rivala, recimo u Francuskoj, Nemačkoj ili Italĳi i on će vam dati dva razloga. Prvo, političke i pravne barĳere za ulazak deluju kao faktori odvraćanja. Oko polovine bankarskog sistema u Francuskoj je još uvek u javnom vlasništvu i stranac bi našao da je politički nesigurno kupovati jednu od tri najveće banke, Credit Agricole Lyonnais, Societe Generale ili BNP Paribas. U Nemačkoj, još je veća proporcĳa banaka u

javnom ili kooperativnom vlasništvu, što znači da nisu na prodaju. Postoji pregršt privatnih banaka, ali njihov udeo na bankarskom tržištu je isuviše mali da bi dao stranom kupcu kritičnu masu. U Italĳi, nekoliko velikih banaka je teoretski otvoreno za preuzimanje, ali realne i sagledane političke barĳere do nedavno su odvraćale

strane ponude.Drugi razlog za ne kupovanje je što, nasuprot

domaćim spajanjima, očekivana ušteda na troškovima i ekonomĳi veličine ima skromne razmere. Domaća spajanja donose korist od zatvaranja filĳala i smanjenja zaposlenih i drugih fiksnih troškova. Prekogranična preuzimanja verovatno donose samo nešto ušteda od eventualnog integrisanja IT sistema, pozadinskih službi i možda dizajniranja i marketinga nekih finansĳskih proizvoda. Ali, generalno, čak i banke koje su kupile subsidĳare u inostranstvu teže da ih vode kao posebne banke. Na primer, Citigroup nĳe integrisala svoje bankarske operacĳe u raznim evropskim zemljama, niti su to uradile Nordea (rezultat merdžera četiri skandinavske banke), Deutshce Bank, HSBC ili bilo koja od manjih banaka sa subsidĳarima u centralnoj i istočnoj Evropi.

Gledati svoja poslaRazlog je prost. Kada se radi o bankarskim

poslovima sa stanovništvom, retail bankingu,

Kada je kupovina olakšanaAkcionarski kapital banaka na listingu berzi% od ukupnog bankarskog kapitala u nacionalnom bankarskom sistemu, 2003

3

Izvor: European Banking Report; Fitch; Bank of Italy

Italĳa

Britanĳa

Španĳa

Francuska

Nemačka

0 10 20 30 40 50 60 70

6 Whole Sale Markets - usluge finansĳskim firmama (Prim. prev.)

36

svaki nacionalni bankarski sistem, bilo da je unutar Evropske Unĳe ili izvan nje, još uvek predstavlja ostrvo. Porezi, vlasništvo, zaštita potrošača i pravila poslovanja nisu harmonizovani. Uprkos principu medjusobnog priznavanja, što pretpostavlja dozvolu EU bankama da imaju filĳale u drugim EU zemljama uz kontrolu matičnog regulatora, otvaranje filĳala u drugim zemljama jednostavno ne osvaja mnogo korisnika usluga medju gradjanima.

Većina velikih evropskih banaka daje prednost da svoj rast ostvaruje na daleko dinamičnĳim tržištima kao što su Amerika ili Azĳa. Manje banke okreću se centralnoj ili istočnoj Evropi. Većina bankarskih konsolidacĳa u EU do sada se ostvarivala unutar pojedinih zemalja članica, na primer, u Španĳi, Francuskoj i Italĳi.

Studĳa Morgan Stanley i Mercer Olivera Wymana, objavljena u februaru 2005. godine, nudi argumente u prilog prekograničnih merdžera evropskih banaka. Izneta je tvrdnja da banke koje su daleko ispred u pogledu IT i u saglasnosti su sa pravilima o kapitalu iz Bazela 2 imaju dobru pozicĳu da kupe banke koje zaostaju, jer mogu da učine zaostale mnogo efikasnĳim. Autori studĳe polaze od toga da je integracĳa banaka u Evropi samo pitanje vremena, jer institucĳe kao što su Evropska Komisĳa i Evropska Centralna banka imaju čvstu nameru da dovedu do toga.

Šta onda to koči? Jedinstveno evropsko tržište trebalo je da se ostvari 1992. godine ali prodaja usluga preko nacionalnih granica pokazala je da je potrebno mnogo više legislative i pravila nego što se očekivalo. U 1999. godini generalni direktorat Evropske Komisĳe za unutrašnje tržište dao je nacrt akcionog plana za finansĳske usluge koji je trebalo da se ostvari do kraja 2005. godine. Pravila za veleprodajno tržište manje više su spremna, ali ima klizanja

na strani poslova sa stanovništvom.Druga bankarska direktiva, doneta 1993.

godine, dozvoljava otvaranje filĳala na osnovu ”evropskog pasoša”. Direktiva o sredstvima koja se mogu prodavati širom Evrope pokušala je da stimuliše tržište panEvropskih investicionih mehanizama. Direktiva o investicionim uslugama dozvoljava prekogranično prodavanje osiguranja i drugih finansĳskih proizvoda. Međutim, postoje prepreke: zemlje mogu još uvek da primene svoje sopstvene zakone o zaštiti potrošača, poreski tretman investicĳa i pravni status hipoteke, čak i vlasništvo nad hartĳama od vrednosti, mogu da se razlikuju. To je situacĳa kao da je strani trgovac pozvan na bazar, ali su mu kazali da može da prodaje samo robu koja je identična sa izborom domaćih proizvoda.

To ne važi za druge stvari koje se prodaju preko granica, kao što su automobili, mobilni telefoni, medĳa ili moda. Da li je fiansiranje gradjana fundamentalno različito ili domaći

nekorektno štite svoj prostor?

Očekivalo se da euro omogući lako poredjenje cena u svim zemljama gde se koristi i da stimuliše konvergencĳu. Ovo je sigurno uspelo za neke artikle, od hotela do automobila i kapućina. Ali poredjenje bankarskih usluga od zemlje do zemlje je djavolski teška stvar. Nedavna studĳa ING i Capgemini pokazala je ogromne varĳacĳe cena

u kor banking uslugama, od presečno EUR 252 godišnje u Italĳi do EUR 34 i Holandĳi. Druga studĳa, koju je sproveo Mercer Oliver Wyman za italĳansko Udruženje banaka, poredila je prosečnu cenu držanja tekućeg računa u raznim evropskim zemljama: EUR 133 u Italĳi, EUR 94 u Francuskoj, EUR 86 u Španĳi i EUR 68 u Nemačkoj. Ali preko 50% Italĳana deli bankarske račune, što smanjuje troškove po korisniku, stoji u studĳi. Britanske i holandske banke zaradjuju više od italĳanskih banaka prodajući komitentima ekstra usluge kao što

Mnogo kuvaricaNemačke bankarske grupacĳe, udeo na tržštu% od ukupnog, kraj juna 2004

4

Izvor: Deutsche Bundesbank * uključujući Dekabank

Velike četiri komercĳalne banke

Druge komercĳalne banke

Landesbanke*

Štedionice

Kooperativne banke

0 5 10 15 20 25

Aktiva Krediti Depoziti

37

su hipoteke i potrošački krediti.Komitenti u različitim zemljama članicama

imaju različita očekivanja od svojih banaka. Britanci i Nemci naviknuti su na besplatno korišćenje tekućih računa, ali plaćaju gotovinska povlačenja iz ATM-ova drugih banaka. Francuzi plaćaju za račun kod svoje banke ali očekuju da povlačenje gotovine širom euro zone bude besplatno. Italĳani ne plaćaju ništa za držanje tekućeg računa ali im se naplaćuju visoke provizĳe kod svake transakcĳe. Citigroup, koja posluje u većini evropskih zemalja, jednostavno prihvata lokalnu strukturu cena na svakom tržištu.

Jedan Italĳan, na primer, koji želi da uštedi na ceni bankarskih usluga otvaranjem računa u Holandĳi ili Španĳi suočio bi se sa brojnim preprekama. Kao nerezident, on bi mogao da bude odbĳen od prve, ali čak i kada bi uspeo, on bi morao da pazi na svoje dalje korake. Teoretski, svaki transfer preko granice u eurima do EUR 12.500 treba da košta kao domaća transakcĳa, ali kôdovi filĳale banke remitenta i bankarskog računa moraju da se daju isključivo u pravoj formi, inače se naplaćuje dodatna provizĳa za tu dodatnu uslugu.

Do marta 2005. godine, francuskim bankama je bilo zabranjeno zakonom da plaćaju kamatu na tekuće račune. Ovaj zakon je osporen odlukom Evropskog suda pravde oktobra 2004. godine na predlog jedna španske štedionice, i sada neke francuske banke plaćaju kamatu.

Veliki deo nedostatka prekograničnih aktivnosti objašnjava se opštim stavom komitenata da nisu spremni da menjaju banku. Ljudi preko 40 godine naročito teško sele svoje bankarske račune, koliko god da je loš ili skup servis koji dobĳaju. Možda i propuštaju je�inĳe usluge, ali većina njih ima preča posla nego da ide okolo i traga za povoljnĳim bankarskim aranžmanima. I mnogi komitenti su ponosni na to što koriste usluge kod iste banke kod koje su komitenti bili njihovi roditelji i njihove dede i babe. Ovakva inercĳa daje etabliranim

bankama ugodan prostor stabilnog prihoda koji tek lagano tanji konkurencĳa alternativne ponude na Internetu, hipotekarnih brokera i kompanĳa koje daju potrošačke kredite.

U Britanĳi su razna istraživanja pokazala da banke koriste prednost svoje dominantne pozicĳe da naplaćuju visoke provizĳe. Cruickshankbank izveštaj7 za 2000. godinu kritikovao je velike britanske banke da preterano naplaćuju usluge malom biznisu znajući da zaduženi biznis ne može lako da promeni banku. Druga jedna studĳa, Stephena Martina i Michaela Maine�ĳa iz Z/Yen Limited, analizira zašto velike banke sa dominantnom tržišnom pozicĳom, kakva je u Britanĳi, mogu da nadju da malo vrednosti ima u konkurencĳi za nove komitente nudjenjem je�inĳeg i boljeg servisa. Prvo, komitenti retko menjaju račune i ako to urade to je u najvećem broju slučajeva zato što su razočarani uslugom a ne zato što su privučeni nečim boljim. Drugo, mali broj novih komitenata koje bi banke osvojile je�inĳim i boljim servisom ne bi opravdali ekstra troškove. Zbog toga je britansko tržište ličnih tekućih računa stagnantno, tvrdi se u ovoj studĳi. Velika četvorka banaka u Britanĳi “imala bi najviše da izgubi da postoji kultura prelaska na tržištu ličnih tekućih računa”, navodi ova studĳa. Citira se komentar iz 2002. godine objavljen u Which?, britanskom magazinu za potrošače, u kome se predvidja da je promena malo verovatna dok ne bude ostvarena kritična masa komitenata voljnih da se preispita model tradicionalnog pružanja bankarskih usluga i potroši dovoljno novca da se promeni shvatanje u nacĳi.

Bar u Britanĳi, kao i u Americi, male kompanĳe mogu da potraže druge izvore finansiranja, kao što su venčer kapital i mezaninsko8 finansiranje. U kontinentalnoj Evropi, takve alternative teže je naći, naročito u Italĳi, gde bankarski krediti čine više od 70% finansiranja malih preduzeća. Nemačke i Italĳanske banke tradicionalno imaju odnos

7 Za Cruickshank Report videti htpp://www.bankexperts.co.uk/cruickshank/interest-errors.htm (Prim.prev.)8 Mezaninsko finansiranje predstavlja hibridno finansiranje putem kredita i akcionarskog kapitala. Obično se koristi za

finansiranje ekspanzĳe postojećih kompanĳa. U osnovi, to je dužnički kapital, koji ima plan otplate ali sa pravom da se konvertuje u vlasnički ili akcionarki interes u kompanĳi. To je obično subordiniran dugu koji obezbedjuju kreditori (kao što su banke) i takodje se naziva subordinirani dug. Mezaninsko finansiranje ima prednost u tome što u bilansu kompanĳe se tretira kao kapital i olakšava dobĳanje standardnog bankarskog finansiranja. (Prim. prev.)

38

“kućne banke” sa svojim malim komercĳalnim komitentima. Novodošlice retko poznaju lokalne prilike da bi zamenile takve odnose. Ali nekoliko stranih banaka, na čelu sa Royal Bank of Scotland i BNP Paribas, prave puteve za ulazak na tržište kreditiranja privrede u Nemačkoj, što izaziva primedbe lokalnih bankara da će njihove već ionako niske marže morati da idu još niže.

U Nemačkoj generalno ima previše banaka i marže na kredite bile su oduvek niske zbog delovanja štedionica. Nemačke štedionice su mahom u vlasništvu lokalnih vlasti i imaju njihove garancĳe. Do nedavno one su bile više zainteresovane da služe lokalnoj zajednici nego da ostvaruju profit. To se lagano menja, uglavnom zbog toga što, pod pritiskom Evropske Komisĳe, njihove javne garancĳe moraju da se ugase u julu 2005. godine. Troškovi izvora će da porastu, što će nagnati i te banke da ostvaruju više margine.

Briselska teologĳaKao što je ranĳe izloženo, banke širom sveta

spremaju se za uvodjenje novog prudencĳalnog okvira za kapital, Bazel 2, u 2007. godini. Okvir Bazel 2 biće preuzet u vidu nove evropske direktive koja će da važi za sve banke i investicione firme u EU. Njegova primena biće podjednako veliki izazov za kontrolore kao i za finansĳske institucĳe.

Ovaj okvir se zasniva na tri stuba. Prvi je čisto kvantitativan, tako što dodeljuje pondere rizika raznim vrstama i ročnostima aktive, prema kreditnom rejtingu pratnera i oslanja se na to da sofisticirane banke izračunavaju svoju sopstvenu alokacĳu kapitala. Drugi stub zavisi od toga kako kontrolori procenjuju menadžment i performansu banke, čĳa veština i kompetentnost mogu da znatno utiču na to koliko se od banke može zahtevati da drži dodatnog kapitala. Treći stub se odnosi na obelodanjivanje i tržišnu disciplinu: ponovo će imati ulogu etički standardi i standardi za obelodanjivanje lokalnih tržišta. Harmonizacĳa regulatornih standarda i standarda obelodanjivanja predstavljaće noćnu moru, ali regulatori finansĳskog sektora u Evropi odlučili su da se oslone na princip uzajamnog priznavanja, to jest, ovo ne treba dva puta pogadjati, nadležnost matičnog kontrolora

banke.Nedavni materĳal Centra za studĳe

evropske politike (Centre for European Policy Studies – CEPS) u Briselu, koga delimično finansira Evropska Komisĳa, pojačava utisak da evropska finansĳska regulativa predstavlja haotično gradilište pre nego reklamirano ravno igralište. U materĳalu se tvrdi da koordinacĳa izmedju regulatora nĳe dovoljno razvĳena da bi mogla da se nosi sa finansĳskom krizom koja bi pogodila celu Evropu, a da potrošači i oni koji predstavljaju njihove interese nemaju dovoljno uticaja na oblikovanje reforme finansĳskog sektora.

Brže donošenje propisa, u okviru ekspertskog komiteta a ne kroz legislativu, može da ubrzava stvari, ali to favorizuje finansĳske praktičare i druge moćne grupe i nosi rizik “ropstva regulatora” – regulatori dolaze suviše blizu nekima od onih koje regulišu. Četiri, navodno nezavisne, ekspertske grupe koje je oformila Evropska Komisĳa da nadgledaju napredovanje akcionog plana za finansĳske usluge „pretežno su sastavljene iz redova predstavnika finansĳske industrĳe“, kaže CEPS. Takodje zabrinjava pitanje konzistentne primene Bazela 2 sporazuma o kapitalu u državama EU. Ali uprkos kritikama, impresioniran je evropskim eksperimentom.

Druga studĳa, koju je pripremio Centar za istražavanja ekonomske politike (Centre for Economic Policy Research – CEPR) u Londonu, pita se zašto je progres na integracĳi evropskog bankarstva bio tako spor i zaključuje da uzajamno priznavanje mora da bude kompletirano sa mehanizmom za arbitražu na evropskom nivou. Drugi su takodje predlagali evropskog finansĳskog ombudsmana za potrošače, slično onom koji funkcioniše u Britanĳi.

Studĳa CERP-a postavlja neka neugodna pitanja o razlozima za i protiv prekogranične bankarske integracĳe, ukazujući na to da snažna konkurencĳa stranih banaka može da bude dvosekli mač. Ona može dozvoliti da loši dužnici traže kredite na širem prostoru, što će navesti banke da povećavaju aktivne kamatne stope za sve zajmoprimce. Dalje, strano vlasništvo nad lokalnim bankama ne mora nužno da bude dobra stvar. „Mogu da postoje zdravi ekonomski razlozi koji opravdavaju

39

domaću kontrolu velikih lokalnih banaka“ kaže se u studĳi. I vidi potencĳalni problem za zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi čĳe su velike banke u najvećem delu subsidĳari u stranom vlasništvu: “Problemi u roditeljskoj banci mogu da vode vrlo brzom povlačenju likvidnosti, ugrožavajući čitav bankarski sistem u zemlji domaćinu.”

Takve banke u stranom vlasništvu takodje mogu da budu manje sklone od banaka u lokalnom vlasništvu da donose poslovne odluke koje podržavaju nacionalnu privredu i možda su otpornĳe na moralno ubedjivanje ili političke pritiske. To može da predstavlja dobru stvar i da vodi realnom utvrdjivanju cena. Ali, opet može da dovede ove zemlje u podredjeni položaj prema nekim zapadno Evropskim zemljama čĳe vlade nastavljaju da ostvaruju politički pritisak na svoje banke. Ipak, pitanje je uglavnom akademsko: neke istočno Evropske zemlje nisu imale izbor već su morale da pozovu strane banke da dodju.

Allegro ma non troppo

Bankarska reforma na italĳanski način.

Jedna od najvećih italĳanskih banaka, Banca Commerciale Italiana, sada deo Intesa

grupacĳe, nĳe do te mere italĳanska kao što to izgleda: nju je osnovao 1894. godine nemačko - švajcarsko - austrĳski konzorcĳum. U novĳe vreme, Italĳa je pokazala da je progresivna na drugačĳi način, činići prodore više na planu privatizacĳe banaka nego što su to učinile druge evropske zemlje – mada, uglavnom, mora se reći, zbog potrebe države za novcem početkom 1990-tih godina. Država je bila primorana da smanji svoj javni dug drastično da bi mogla da se kvalifikuje za članstvo u euru na početni dan u 1999. godini. To je značilo veliku konsolidacĳu italĳanskog bankarstva tokom proteklih deset godina, uključujući privatizacĳu većine štedionica (nešto što Francuzi i Nemci još nisu ostvarili).

Sada postoje tri glavne bankarske grupacĳe, UniCredit, Intesa i Capitalia, kao i nešto srednjih banaka – Monte dei Paschi di Siena (najstarĳa banka na svetu), BNL, Banca Antonveneta i Banca Popolare di Lodi, koje mogu da se konsoliduju u još dve velike grupacĳe. Čak i

najveće italĳanske banke nisu ogromne prema evropskim standardima, ali UniCredit i Intesa su izgradile znatne mreže u centralnoj i istočnoj Evropi. One su medju nekoliko evropskih banaka koje imaju poslove sa gradjanima na domaćim tržištima u drugim zemljama.

Slika kod kuće, medjutim, nĳe tako ružičasta. Posle bankrotstva Parmalata i nekih drugih loše vođenih italĳanskih kompanĳa, banke su poljuljane serĳom skandala početkom 2004. godine. Parmalat je doživeo kolaps u decembru 2003. godine, otkrivajuću rupu od USD 17 milĳardi na svojim računima, od čega je USD 3 milĳarde dugovao italĳanskim bankama. Ali gore od Parmalata bila je prodaja mnogo hiljada obveznica koje su izdale italĳanske kompanĳe bez rejtinga i ponudile ih italĳanskim uzajamnim fondovima sa minimalnom kontrolom (due diligence). Mnoge od tih obveznica su u docnji rušeći poverenje komitenata u italĳanske banke i bankare. Ovo je važno jer italĳanske privatne štediše imaju vitalnu ulogu u finansiranju privrede.

Tokom 2003/04. godine banke i bankarsko udruženje, ABI, učinili su snažne napore da povrate deo tog poverenja. ABI je, na primer, objavio poredjenje bankarskih usluga na svom sajtu, upućujući javnost na najbolje poslove. Takodje objavljuje svoj rejting investicĳa koje nude banke.

Banke sa svoje strane, morale su da se bore sa mnoštvom loših dugova, koji su zahtevali velika čišćenja i rekapitalizacĳu. UniCredit i Intesa se sada smatraju zdravim i stabilnim. Capitalia još ima posla, ali Ma�eo Arpe, koji je preuzeo čelnu pozicĳu pre skoro dve godine, osvojio je poverenje tržišta.

Nekoliko evropskih banaka sada vidi Italĳu kao tržište za akvizicĳe koje obećava. Neke banke već imaju znatne udele u italĳanskim bankama: početkom 2005. godine ABN Amro imao je 9% akcĳa u Capitalia i 12,7% u Banca Antonveneta. Credit Agricole je imao 16,9% u Intesi a BBVA je imala 14,9% u BNL. Do nedavno Bank of Italy, centralna banka, izgleda da je nagoveštavala da udeo od 15% za stranog vlasnika predstavlja gornju granicu koju će da toleriše.

To se ne uklapa dobro u deklarisani cilj EU o jedinstvenom evropskom tržištu za finansĳske usluge. U februaru 2005. godine

40

Charlie McCreevy, novi Evropski komesar za tržišta, napisao je pismo guverneru Bank of Italy, Antoniu Faziu, zahtevajući da se izjasni šta misli o stranom vlasništvu u italĳanskim bankama.

Moć g. Fazia u pogledu toga šta može ili ne može da se uradi u italĳanskom bankarstvu je legendarna. Njegovo imenovanje za guvernera je doživotno i on ima kontrolu nad pitanjima konkurencĳe kao i nad prudencĳalnom kontrolom. Politički, takodje, on izgleda blindiran. Napisao je odgovor g. McCreevyju ističući da strane banke već poseduju oko 17% italĳanskog bankarskog sektora, što je više nego u drugim evropskim zemljama. Za ABN Amro i BBVA to nĳe bio odgovor koji pomaže. Sredinom marta 2005. godine, BBVA je ipak obavestila Bank of Italy i tržište da namerava da učini ponudu za BNL. ABN je sledila ponudom za Banca Antonveneta. Kao što se moglo predvideti, italĳanski prosci su se poredjali da daju kontra ponudu.

Deutsche Bank ima malu banku u Italĳi, koju je kupila od Bank of America 1986. godine. Ali zato što je ova nemačka banka bila šizofrena oko svoje strategĳe, nĳe iskoristila najbolje prilike za poslove sa gradjanima ili privatno bankarstvo.

Protekcionizam Bank of Italy može samo da nanese štetu italĳanskim bankama, mišljenje je direktora jedne banke u Italĳi. Ali neki italĳanski bankari su zabrinuti da bi strane banke bile manje naklonjene u poredjenu sa domaćim bankama da kreditiraju ogroman broj malih kompanĳa. “Morate da procenjujete preduzetnike” kaže direktor jedne italĳanske banke. “Oni su hleb nasušni italĳanske privrede”. Nemačke i francuske banke su, kažu Italĳani, pustile mnoge firme niz vodu, dok italĳanske banke osećaju neku socĳalnu odgovornost za firme koje prolaze kroz poteškoće.

Italĳanske banke takodje imaju istorĳu pružanja pomoći uzdrmanim italĳanskim gigantima. U 2002. godini iskupile su Fiat za red veličine EUR 3 milĳarde i 2004. godine su obezbedile sredstva za refinansiranje Telecom Italia posle njegovog spajanja sa Olive�i 2003. godine. “Banka u stranim rukama možda ne bi imala isti pristup”, kaže jedan italĳanski bankar, insistirajući da je nekad važno očuvati

brend: ”To može da bude bolji cilj nego gledanje kvartalnog prihoda”.

Uobičajeni kanali

Banke žele da svoje platne sisteme drže za sebe.

Više od tri godine posle uvodjenja euro novčanica i kovanog novca, još uvek

je jako teško slati eure iz jedne zemlje euro - zone u drugu bez plaćanja apsurdnih bankarskih provizĳa. Zaista, od jula 2003. godine novo pravilo EU, pravilo 2560/2001, zahteva od banaka da naplaćuju jednako za mala prekogranična plaćanja kao i za domaća plaćanja. Ali banke ne izlaze u susret svojim komitentima. Ukoliko medjunarodni kôd banke i broj računa nisu dati u pravom formatu, većina banaka će naplatiti ekstra provizĳu za rukovanje. A pre svega, malo banaka se trudi da svoje komitente upozori na potrebu za specĳalnim brojevima.

Možda banke zaslužuju malo simpatĳa. Pravilo 2560 sačinjeno je neposredno pre uvodjenja evro novčanica i kovanog novca u januaru 2002. godine. Evropska Komisĳa je bila zabrinuta da će Evropljani ukoliko ne vide neke prekogranične opipljive pogodnosti odbaciti euro, zato je odlučila da im učini je�inim plaćanja do EUR 12.500 u drugu zemlju u euro zoni.

Banke su bile besne, jer ih ustvari zaista košta više da se novac šalje preko granica, čak i unutar euro zone. Ovo zbog toga jer je većina mreža za plaćanje gradjana koje banke koriste organizovana na nacionalnom nivou. Da se plaćanje izvrši izvan ove mreže, bankama je obično potreban aranžman sa korespondentskom bankom u zemlji primaocu, koja onda koristi svoju nacionalnu platnu mrežu da pošalje novac na odredište.

Stečena pravaProces izgleda beznadežno demodiran u eri

trenutne elektronske komunikacĳe, ali banke su investirale ogromne sume novca u svoje nezavisne nacionalne platne mreže i još ne žele da ih bace na otpad. Evropska Komisĳa, s druge strane, ima vizĳu jedinstvenog evropskog platnog područja za privredne komitente i gradjane do 2010. godine. Ona sada mora

41

da odluči da li treba da požuri stvari novim propisima ili da sve prepusti tržištu.

Sa pravilom 2560 dat je sporim bankama impuls u odgovarajućem pravcu, ali nĳe se mislilo na sve posledice. Još uvek ima velikih razlika u tome koliko banke u raznim zemljama naplaćuju za izvršenje platnih naloga. U Francuskoj, na primer, bankarski transfer se plaća, ali uzimanje gotovine iz ATM-a je besplatno u celoj zemlji. U Nemačkoj je obnuto: bankarski transferi su besplatni, ali se naplaćuje povlačenje novca iz ATM-ova izvan sopstvene mreže banke.

Tako, teoretski, ljudi naoružani francuskim karticama mogu da besplatno povlače novac iz ATM-ova širom euro zone, dok oni sa nemačkim karticama to ne mogu. Ali, oni sa nemačkim bankarskim računima mogu da vršte besplatne transfere na bilo koji bankarski račun u euro zoni. Za sada, ako prĳemna banka ili operater ATM-ova nametnu ekstra provizĳu, ustvari plaća banka komitenta a ne sam komitent. Zato nĳe čudno što su banke razljućene: njih pogadjaju arbitrarne provizĳe koje one obično namenjuju svojim komitentima.

Medjutim, ovo im daje podsticaj da nastave sa stvaranjem jedinstvenog evropskog platnog područja. One su formirale svoj sopstveni Evropski Platni Savet (European Payments Council), ali tek moraju da odluče koji od mnogih mogućih puteva da odaberu za integrisanje svojih platnih sistema. One mogu da prihvate jedan od nacionalnih sistema, kao što je francuski, koji je vrlo efikasan, i da ga prošire na celu euro zonu. Pri tome većina banaka i regulatora preferiraju da imaju dva ili više sistema da bi se štitile od pada mreže.

Evropska Centralna Banka (ECB) već je izgradila TARGET, pan evropski veleprodajni platni sistem, ali on ne odgovara malim plaćanjima. ECB i Evropska Komisĳa podjednako oklevaju da izgrade odvojeni sistem za mala plaćanja: radĳe bi da nagovore banke da to one urade. Banke već imaju Euro Banking Association (EBA) sistem, koji je namenjen isključivo za prekogranična plaćanja i neki eksperti smatraju da ga treba razvĳati. Ipak do sada je obim plaćanja na EBA bio nizak i tek mora da se integriše u nacionalne sisteme. Problem je što prekogranična plaćanja u euro zoni čine samo 1 – 2 % od svih plaćanja, što je

nedovoljno da opravda velike investicĳe.Banke su saopštile Komisĳi da bi radĳe

požurile sa uvodjenjem jedinstvenog servisa za plaćanja (za velike i male iznose) skraćujući rok na 2008. godinu i absorbovale troškove transakcĳa, ostavljajući razvoj pravog pan evropskog platnog sistema za kasnĳe. Komisĳa, medjutim, postaje nestrpljiva. U martu 2005. godine, Charlie McCreevy, komesar za jedinstveno tržište, pretio je da će se doneti novi propis ako se ništa ne učini. Nova direktiva bi mogla da požuri banke, s tim što bi to značilo odustajanje od pokušaja da se nadje tržišno rešenje.

Nedavni izveštaj Centra za evropske političke studĳe (Centre for European Policy Studies) navodi da EU propisi generalno ne treba da prethode nego „samo treba da odgovore na jasne slučajeve neuspeha na tržištu.“ Što se tiče jedinstvenog platnog područja, nĳe jasno da je tržište zakazalo, već jedino da ne ispunjava očekivanja Komisĳe.

Evropska komisĳa nĳe jedina koja gubi strpljenje sa bankama. Neke od najvećih kompanĳa u svetu kritikuju oklevanje banaka da razvĳu zajedničke standarde za svoje komitente i da ih obaveštavaju o plaćanjima kojima rukuju za njih. TWIST (akronim od Transaction Workflow Innovation Standards Team) predstavlja grupu koju je 2001. godine formirao Shell i koja obuhvata druge privredne gigante kao što su Hewli� - Packard i General Electric. Grupa je pokušavala da standardizuje i sinhronizuje instrukcĳe za plaćanje koje komitent šalje banci i aktuelna plaćanja, tako da njeni članovi tačno znaju šta se dogadja sa njihovim novcem.

Možda čudi, banke još nisu opremljene da bi mogle da im daju ove informacĳe u jedinstvenoj formi: kompanĳe moraju da govore drugačĳim jezikom sa svakom bankom sa kojom rade. Zdrav razum vapi za promenom, dok opet banke vide malo poslovnih razloga da na to troše svoj novac. Nekoliko banaka je ušlo u članstvo TWIST-a, “ali to ne znači da su banke premerile ogradu“ kaže jedan član iz privrede.

Banke vole da drže svoje komitente u sužanjstvu. Platni sistemi su lukrativnĳi za njih ako su kombinovani sa drugim uslugama kao što su upravljanje novcem, devizni poslovi

42

ili kastodi poslovi sa hartĳama od vrednosti. Zato banke oklevaju da se platne transakcĳe odvoje kao servis koji može lako da se prenosi sa jedne banke na drugu banku. Ovo važi i za platni promet za gradjane, gde se plaćanja subvencionišu često beskamatnim depozitima ili uslugama za koje banke mogu da naplate više provizĳe. Studĳa Boston Consulting Group koja obradjuje decenĳu do 2011. godine nalazi da će banke morati da se naviknu na oštrĳu konkurencĳu, zahtevnĳe komitente i na znatno niže profitne marže.

Različite studĳe o potrošačima i regulatorne akcĳe u vezi sa zloupotrebama kod plaćanja izgleda da potvrdjuju da banke kasne u pogledu platne tehnologĳe umesto da vode. Jednom kada postave sistem koji radi, one vole da zadrže status quo i da ostanu pri provizĳama. Platne kartice su dobar primer. Plaćanje kreditnom ili debitnom karticom neosporno predstavlja pogodnost. Korišćenje kreditne kartice je najefikasnĳa forma prekograničnog plaćanja. Medjutim, asocĳacĳe kreditnih kartica, kao što su Visa i MasterCard, nisu odolele iskušenju da koriste prednost svoje tržišne dominacĳe i da naplaćuju suviše mnogo za svoje usluge i da isključe konkurencĳu.

Nefer razmenaU Americi, Wal-Mart, gigantska

maloprodajna mreža, vodila je spor protiv Vise i MasterCard, dveju najvećih asocĳacĳa za kreditne kartice, čĳe članice uključuju većinu najvećih svetskih banaka, radi sprečavanja trgovaca da usmeravaju komitente na korišćenje debitnih kartica, koje imaju niže transakcione troškove od kreditnih kartica. Visa i MasterCard su se nagodile izvan suda 2003. godine da plate trgovcima oko USD 3 milĳarde kao kompenzacĳu za godine nefer cena. U pitanju je bila takozvana provizĳa za razmenu, procenat koji banke naplaćuju trgovcima na mestu prodaje za procesiranje plaćanja kreditnom karticom druge banke. Ali provizĳe za razmenu jedva da su se pomerale od tada. Studĳa Morgan Stanley procenjuje da američke banke zaradjuju oko USD 24 milĳarde godišnje od razmene.

Evropska komisĳa je istraživala Visu za navodno isključivanje konkurencĳe u Evropi. Slučaj je pokrenuo Morgan Stanley, koji ima

svoju sopstvenu Discover credit card i koji je bio odbĳen za članstvo u Visa asocĳacĳi. Britanski Office of Fair Trading prigovorio je sporazumu o razmeni MasterCarda sa britanskim bankama, za koji tvrdi da može biti protiv konkurencĳe prema EU zakonu o konkurencĳi. Francuski regulatori su oštro reagovali na velike francuske banke zbog njihove nerazumne provizĳe na plaćanja francuskom Carte bancaire. U Australĳi, Reserve Bank je intervenisala 2003. godine da bi nagnala tamošnje banke da snize provizĳe za razmenu kod kreditnih kartica.

Plaćanje je jasno klizav teren za banke, komitente i regulatore. Po načelu koje primenjuju regulatori, bankama treba dozvoliti da slobodno saradjuju kada su njihovi partneri druge banke, ali one ne smeju dogovarati cene kada posluju sa komitentima. Medjutim, takvo pravilo je teško primenjivati kada poslovanje sa komitentima ide preko asocĳacĳe koja je vlasništvo jednog broja banaka. Neki američki advokati tvrde da sama priroda razmene krši američke zakone protiv trustova, medjutim, jedan pokušaj da se to dokaže na sudu 1986. godine bio je odbačen. Advokati kažu da bi danas sud imao drugačĳi nalaz. Iz jednog razloga, cene za razmenu su stalno rasle tokom godina, dok su bankarski troškovi za procesiranje pali.

U martu 2005. godine, komesar Evropske Komisĳe za konkurencĳu, Neelie Kroes, naredila je novu istragu prakse sa kreditnim i debitnim karticama i greneralno poslovanje sa gradjanima u EU. Ona želi da izveštaj bude gotov do kraja godine, naročito vodeći računa o načinu na koji se ostvaruju interesi potrošača i malih i srednjih preduzeća.

Nedostatak konkurencĳe u ovoj oblasti bankarstva delom potiče iz koncentracĳe udela na tržištu medju nekoliko velikih banaka. Pri tom inercĳa komitenata i nedostatak informacĳa o alternativama takodje imaju svoju ulogu. Mnogi komitenti su nezadovoljni ali oklevaju da idu drugde.

43

Da li je pohlepa dobra?

Nekad banke mogu da izgledaju isuviše profitabilne.

U nedavnoj anketi o glavnim rizicima sa kojima su suočene finansĳske institucĳe,

viši menadžer iz jedne klirinške banke ukazao je na utisak javnosti o “pohlepnim bankama”. U 2004. godini četiri najveće britanske banke ukupno su ostvarile profit od GBP 23,3 milĳarde (USD 43 milĳarde), odnosno 16% prinosa na kapital (ROE). Oko GBP 6,7 milĳardi od toga su došle iz njihovih poslova sa gradjanima u Britanĳi. To znači profit od okog GBP 126 po komitentu.

Čak ni komitenti ne bi voleli da njihova banka pretrpi gubitak. Medjutim, ima dva pitanja koja treba postaviti u vezi sa takvim visokim profitima. Prvo, da li ukazuju na neefikasnost tržišta, tj. ima li nekog razloga zašto konkurenti nisu pružili je�inĳe usluge? Drugo, da li je kvalitet ovog prihoda dovoljno dobar da bi banke mogle da računaju na njega i u budućnosti?

U Britanĳi, konkurencĳa kompanĳa koje kreditiraju potrošače, hipotekarnih banaka i alternativnih primaoca depozita sigurno je u porastu, ali komitenti banaka jako su nespremni da prelaze sa glavnim računom iz jedne u drugu banku. Velike britanske banke su generalno bile uspešnĳe od banaka bilo gde drugde u prodaji svojim deponentima dodatnih proizvoda kao što su obezbedjeni krediti, hipoteke i osiguranje. Gro njihovih stabilnih prihoda dolazi od vezanih poslova – takozvana ‘’pozadinska knjiga’’. Ali njihova dominantna pozicĳa kao primaoca depozita po izboru lagano se osipa, tako da neefikasnost konkurencĳe neće dugo trajati.

Što se tiče kvaliteta prihoda, izgleda da su britanske banke svetski lideri u zbunjivanju svojih komitenata i cedjenja ekstra provizĳa. Jedna oblast bogate berbe su overdra�i (prekoračenja), naročito neovlašćena prekoračenja. Which?, magazin koji izdaje Consumers’ Association u Britanĳi izračunao je da su u 2003. godini banke zaradile preko GBP 3 milĳarde od provizĳa na neovlašćena prekoračenja. U članku objavljenom u septembru 2004. godine Which? je izneo da komitenti

plaćaju izmedju GBP 18 i 30 za prekoračenje salda i mnogo više ako se prekoračenje nastavi, obično GBP 5 na dan, do maksimuma od GBP 80 mesečno, sa možda još GBP 25 koje se dodaju za svaku ekstra transakcĳu. To ne obuhvata kamatu na ostvareno prekoračenje, koja može biti do 34% na godišnjem nivou.

Mada niko ne tvrdi da takve provizĳe imaju ikakvu vezu sa troškovima, Banke kažu da moraju da naplaćuju visoke stope da bi pokrile kreditni rizik od docnje komitenata i da se ovim putem subvencionišu je�ine usluge urednim komitentima. Medjutim, one ne olakšavaju komitentima da porede i razumeju skalu penala. Sve britanske banke su potpisnice dobrovoljnog bankarskog kodeksa koji ih obavezuje, pored ostalog, da daju upozorenje na 14 dana pre primene provizĳe za ‘’standardne usluge po računima’’, da li to obuhvata neovlašćeno prekoračenje nĳe jasno.

Banke i kreditne institucĳe igraju istu igru sa zakašnjenjima u otplati i sa osiguranjem otplate po računima kreditnih kartica, kaže Which?, ističući da je od 2000 anketiranih lica čak jedan od četiri ispitanika bar jednom platio za kašnjenje u otplati ili za prekoračenje kreditnog limita.’’ To je donelo bankama neto prihod od GBP 427 miliona. Premĳa za osiguranje plaćanja pripisana kreditu, ponekad bez znanja zajmoprimca, može neopazice da udvostruči troškove zajma.

Drugi, manje opipljiv, problem jeste iskušenje zajmoprimaca da se zadužuju preko granice koju mogu da podnesu. Banke ili kreditne kompanĳe često arbitrarno podižu limite za kreditiranje bez upozorenja zajmoprimca ili bez kreditne provere.

Dve od zakonskih odgovornosti koje ima Financial Service Authority – FSA, super kontrolor pružalaca finansĳskih usluga u Britanĳi, jesu unapredjenje razumevanja fiansĳskog sistema u javnosti i obezbedjenje odgovarajuće zaštite potrošača. Biti ‘’fer prema potrošačima’’ je parola koju je FSA razvio. Ali, FSA malo može da učini na ispravljanju anti konkurencĳskog ponašanja banaka. FSA insistira na tome da on nĳe regulator konkurencĳe, te da je to posao Office of Fair Trading – Ureda za fer trgovinu. Banke ne bi bile mudre da se oslanjaju na ošišane nesvesne potrošače za neke od svojih budućih prihoda.

44

Neke francuske banke takodje ostvaruju visoke profite na svom domaćem tržištu, što je izazvalo izradu studĳe Que Choisir, francuskog ekvivalenta britanskom Which?, na temu provizĳa francuskih banaka za rutinske usluge. Que Choisir je izračunao da francuske banke naplaćuju maržu izmedju 35% i 100% iznad troškova tehničkih bankarskih usluga kao što su plaćanje čekom i onlajn, direktni debit i druge usluge po računima. U većini slučajeva marže su bile dramatično povećane u periodu izmedju 1999. i 2004. godine. S druge strane, La Poste, poštanska banka, pruža usluge ispod cene koštanja.

Nemačke banke bi verovatno želele da imaju probleme francuskih banaka. Pritisak na marže u Nemačkoj toliko je jak da mnoge banke ne mogu da ostvaruju profit na svakodnevnim poslovima sa gradjanima. Pre deset i više godina to je bilo zbog konkurencĳe štedionica i u jednom delu kooperativnih banaka, koje zajedno imaju oko polovine tržišta i u to vreme malo interesa da ostvaruju profit. Štedionice su mahom u vlasništvu lokalnih vlasti i imaju političku i socĳalnu ulogu. Kooperativne banke imaju uzajamno vlasništvo i posluju u korist svojih članova. Privatne banke su pokušale da konkurišu pod istim uslovima šireći svoju mrežu filĳala i otpočinjući cenovni rat.

Germanska sumornost Velike nemačke banke normiraju svoje

troškove i zatvaraju filĳale ali još uvek ne mogu da učine da se poslovi sa gradjanima valjano isplate. Jedan izuzetak je Deutsche Bank koja se koncentriše na bogate klĳente i koja je objavila 22% prihoda na kapital (ROE) u ovom sektoru za 2004. godinu. Što se tiče ostalih, ukidanje javnih garancĳa štedionicama od jula 2005. godine treba da unekoliko poveća njihove marže i Bazel 2 može takodje tu da pomogne.

Strane banke, ulazeći na tržište bez predrasuda, pokazale su da dobro ciljano

poslovanje sa gradjanima može da bude profitabilno. Još 1973. godine Citibank je kupila jednu malu banku, Kundenkreditbank, i pretvorila je u jednu od najuspešnĳih malih banaka u Evropi, sa prihodom na kapital od 39% u 2004. godini. DiBa u holandskom vlasništvu privlači komitente nudeći visoke kamatne stope na Internet depozitne račune.

Ali ambĳent postaje sve teži. Postbank, koja najvećim delom koristi ekspoziture Nemačke pošte, svog većinskog akcionara, tvrdi da ima 12 miliona komitenata i da širi asortiman svojih proizvoda. Banke u vlasništvu proizvodjača automobila ubrzano rastu, ciljajući najbogatĳe klĳente. VW Bank, Audi Bank, DaimlerChrysler Bank i BMW Bank pružaju ne samo finansiranje vozila, već takodje kreditne kartice i upravljanje aktivom. ‘’One imaju fantastičnu prednost

u pogledu brendinga, kaže šef retail bankinga u jednoj velikoj banci.’’Ući u ekspozituru jedne obične banke ne daje mnogo zadovoljstva, ali nekom ko je upravo kupio novi BMW dopada se ideja da ima BMW karticu i BMW investicioni fond.’’

Da li sva ova konkurencĳa znači da nemački komitent dobĳa najbolji i najje�inĳi

servis u Evropi? Donekle. Medjutim, nemačke banke generalno konkurišu na planu cene a ne na planu usluga. Na primer, ekspoziture se zatvaraju na dva sata u vreme ručka, upravo onda kada zaposleni žele da ih posete. Da bismo bili fer prema menadžmentu, obično zaposleni u bankama insistiraju na toj pauzi.

Alternativno društvoMnogi ljudi su mislili da će Internet zameniti

jednostavnĳe delove bankarskog sistema. Ako možete da naručite robu, podnesete ponudu na aukcĳama i daunlodujete članke, muziku i filmove, onda zašto ne koristiti Internet da bi se banke zaobišle i novac slao jedan drugom? To se nĳe dogodilo. Niti je mobilni telefon zamenio novčanik, osim za kupovinu trivĳalnih stvari kao što su skrinsejveri i tonovi zvonjenja.

Pravilo nekolicineKrediti britanskih banaka fizičkim licima i privatnim firmamakraj 2003, % udela na tržištu

5

Izvor: Bank of England

Tri najveće banke

Pet najvećih banaka

Deset najvećih banaka

0 20 40 60 80 100

Fizička lica Privatne firme

45

Nĳedna nebankarska institucĳa nĳe bila u mogućnosti da stekne poverenje koje zahteva netrivĳalna finansĳska transakcĳa, tako da transakcĳe putem mobilnog telefona ili kreditnom ili debitnom karticom i dalje počinju sa bankarskog računa. Čak i Pay-Pal, koji se koristi za plaćanja na eBay-u, sajtu na Internetu za aukcĳe, samo je jedan od posrednika izmedju bankarskih računa kupca i prodavca. Takodje postoje različiti Internet projekti da se obezbede business - to - business (B2B) plaćanja bez bankarskog posredovanja, ali opet poverenje izostaje.

Jedan eksperiment sa čuvanjem štednje elektronski bio je e-gold, koji omogućava pretplatnicima da investiraju u zlato elektronski i plaćaju robu i usluge na Internetu u zlatnim jedinicama sa svojih virtualnih računa. To je jednako stvaranju nove valute. Ali projekat nĳe zaživeo. Na kraju je ukupna zlatna ’’valuta’’ u cirkulacĳi bila samo u vrednosti od USD 28 miliona.

Elektronski novčanici ili kartice sa novcem koji je učitan u njih već se pojavljuju. Octopus kartice u Hong Kongu i Oyster kartice u Londonu su medju šemama kartica koje mogu da se pune novcem i koriste u javnom transportu. Ove kartice takodje mogu da se koriste za kupovinu robe na kioscima. Ali one nisu zamena za bankarske tekuće račune.

Kompanĳe za mobilnu telefonĳu takodje flertuju korišćenjem njihovih računa kao načina da pretplatnici plaćaju velike iznose kao i male. Simpay, projekat koji sponzorišu nekoliko operatera mobilne telefonĳe uključujući Vodafon, planira da započne operacĳu sredinom 2005. godine u Španĳi, a zatim u Britanĳi i Belgĳi, ali u početku samo za iznose do EUR 10.

Novi eksperimenti sa finansĳskim servisima na Internetu i dalje se javljaju. Sparschwein AG je najnovĳa ponuda iz Minhena. Sparschwein (nemački za kasicu-prasicu) obraća se nemačkom entuzĳazmu – stečenom u godinama oskudice posle Drugog svetskog rata – za štednju u vidu kovanih novčića i za reciklažu ali sa jednom razlikom. On ih ohrabruje da aktiviraju umrtvljeni kapital koji imaju po svojim tavanima i podrumima, u vidu nepoželjne starudĳe, bicikala za sobni trening, kompjutera, hi-fi uredjaja i gomile drugih stvari. Agenti Sparschwein-a će navratiti i proceniti robu, i ako im odgovara odneće je na čuvanje u jedno od dva velika skladišta u Nemačkoj. Onda Sparschwein pomaže komitentima da robu prodaju na aukcĳi preko eBay-a. Sredstva idu na račun komitenta kod Sparschwien-a.

Osnivači Sparschwein-a nisu zainteresovani samo za to da stvari iznesu na aukcĳu, već i da razvĳaju sekundarno tržište za hartĳe sa rezidualnom vrednošću, kao što su još uvek važeći ugovori o mobilnoj telefonĳi, polise životnog osiguranja, članstvo u rekeativnim klubovima i tako dalje. Ma�ias Kroner, saosnivač Sparschwein-a, misli da udje u zatvorene imovinske fondove, od kojih bi neki bili raspoloživi po niskim cenama. ’’Mi se bavimo klasičnom reciklažom sektora finansĳskih usluga,’’ kaže on.

Ali sama Sparschwein nĳe banka. Računi komitenata su kod Deutsche Kreditbank, subsidĳara Bayerische Landesbank. Ponovo

ispod leda inovacĳe, treća strana od poverenja ispada da je banka.

U Londonu, Zopa pokušava jednu novu ideju: zaobilaženje posrednika u uzimanju i davanju zajmova. Zopa je akronim od ’’zone of

Juriš!Godišnja ponderisana cena usluga kor benkinga2005, u EUR

6

Izvor: Capgemini

Italĳa

Nemačka

Švajcarska

Norveška

SAD

Španĳa

Slovačka

Poljska

Francuska

Potrugalĳa

Kanada

Austrĳa

Češka republika

Australĳa

Švedska

Britanĳa

Belgĳa

Kina

Holandĳa

0 50 100 150 200 250

46

probable agreements’’ (zona mogućih ugovora). Ova kompanĳa je isto tako zasnovana uglavnom na Internetu i ima za cilj da okupi potencĳalne privatne zajmodavce i zajmoprimce na jednom mestu, uspostavljajući kamatne stope koje su prihvatljive za obe strane (zona verovatnog ugovora). Stope za individualne kredite zasnivaju se na ličnom kreditnom rejtingu koji pruža Equifax, kreditni biro. Novac odredjen za davanje na zajam rasporedjuje se na najmanje 50 zajmoprimaca, i izloženost po zajmodavcu limitirana je na maksimum od GBP 200 za svakog zajmoprimca. Zopa zaradjuje naplaćujući zajmoprimcu provizĳu za aranžiranje od 1%.

Da li će se održati zavisi od broja ljudi koji su dovoljno samopouzdani da izadju izvan uobičajenih bankarskih kanala. Već je zapaženo interesovanje iz društava i manjinskih grupacĳa koje bi želele da daju zajam ljudima iz svog kruga. Opet, Zopa nĳe banka već je regulisana kao novi broker kod Office of Fair Trading i kao novi osiguravač kredita kod Financial Services Authority. Zaduženja i krediti se vode na računu službe za klĳente kod Royal Bank of Scotland.

Grupe za samopomoć koje se okupljaju u klubove da bi umanjile svoje troškove kod uzimanja zajmova nisu ništa novo. To je jedan od načina da se obezbedi finansiranje siromašnih, što je oblast koju banke zanemaruju u područjima kao što je Indĳa. Indĳski bankarski sistem je pod jakom kontrolom centralne banke, kroz mrežu banaka u javnom vlasništvu i pokazuje malo znakova liberalizacĳe.

Indĳska odbrana

Kako bankarski regulatori odbĳaju konkurencĳu.

Novi blokovi kancelarĳa i stanova bujaju duž plaža u Bombaju dok buldožeri

ruše slamove u zaledju. Ovo je jedna vrsta progresa, mada bi bilo mnogo više fer kada bi raseljeni stanovnici slamova imali da odu na neko bolje mesto. Indĳski bankarski sistem je takodje u usponu, ali mnogim ljudima u zemlji to je toliko irelevantno kao i izgradnja tih novih administrativnih blokova: oni nemaju pristup finansiranju.

Tokom poslednje dve decenĳe 20. veka

vlada je pokušala da sprovede velike promene u načinu na koji vodi privredu, nacionalizujući banke i zbrinjavajući strateške industrĳe. Posle 1991. godine, vlada je počela da prihvata ideju tržišta ali Reserve Bank of India (RBI), centralna banka, držala se nekih starih vrednosti. Dvadeset banaka u javnom sektoru, koje predstavljaju tri četvrtine ukupne bankarske aktive, još uvek su bar sa 51% u vlasništvu države i to će i dalje da ostane tako. RBI će takodje čvrsto držati dizgine na svaku investicĳu stranih banaka u lokalne privatne banke preko limita od 10%.

Centralna banka vrši moralni pritisak na banke da naplaćuju nisku kamatu na zajmove ’’prioritetnim’’ sektorima kao što su male kompanĳe i poljoprivreda. Ali u isto vreme pokušava da osavremeni sistem i da ga dovede u saglasnost sa principima upravljanja rizikom i merenja kapitala iz Bazela 2. Kritičari kažu da je RBI opsednuta izbegavanjem propasti banaka. Ona upućuje sebi čestitke što je održala Indĳu izvan finansĳske krize koja je harala Azĳom 1997-98. godine. Zaraza tom krizom mogla je da košta Indĳu 15% BDP-a tokom narednih nekoliko godina, kakav je bio slučaj sa Malezĳom i Indonezĳom. Medjutim, cena neuspeha da se liberalizuje bankarski sektor može da ispadne čak veća od toga na kraju: oko 2% od BDP godišnje, prema procenama Svetske banke.

Indĳske banke su generalno zdrave. Neke od njih su nedavno ostvarile prinos na kapital do 16%, ali ne putem kreditiranja. Do 40% aktive nekih indĳskih banaka investirano je u vladine obveznice i u druge instrumente sa državnom garancĳom, daleko iznad zakonskog zahteva za likvidnošću od 25% (videti sliku 7). Jedan razlog je taj što pritisak RBI da aktivna kamata bude niska čini da su banke nevoljne da kreditiraju bilo koga koji predstavlja i najmanji rizik. Pored toga, zahvaljujući vladinom uspešnom ratu protiv inflacĳe, držati obveznice postalo je lak način za ostvarivanje zarade.

Većina impulsa za promene i konkurencĳu dolazi iz ’’novih’’ banaka iz privatnog sektora kojima je bilo dozvoljeno da se razvĳaju posle 1991. godine. Postoji takodje nekoliko privatnih banaka, na čelu sa Citigroup, HSBC i ABN Amro, koje su otvorile konkurencĳu u oblastima kao što su kreditiranje potrošača i servisiranje privatnih biznisa.

47

Za zemlju veliku kao Indĳa, i sa takvom potrebom za osnovnim razvojem finansĳa, liberalizacĳa finansĳskog sektora predstavlja dilemu. Indĳsko tržište kapitala je jedno od najživljih na svetu, sa preko 5.000 kompanĳa na listingu berze akcĳa i sa živahnim tržištem korporativnih obveznica. Ali banke se još uvek smatraju za nešto posebno.

Tretman u rukavicama od jareće kožeU izveštaju o reformama u finansĳskom

sektoru iz oktobra 2004. godine, Rakesh Mohan, zamenik guvernera RBI, branio je indĳski način postupka sa bankama koje su bile suočene sa rizikom nesolventnosti, što je obično bilo spojiti ih sa zdravom bankom iz javnog sektora – uprkos ’’moralnom hazardu’’ koji to prati (banke mogu da se ponašaju još neodgovornĳe jer znaju da će biti spasene). Ono što je uticalo na donosioce politike, kaže g. Mohan, jeste činjenica da su indĳske komercĳalne banke najvažnĳi segment finansĳskog sistema, i da su preko 70% deponenata banaka male firme. Ali on priznaje da pošto privatne banke počinju da imaju veću ulogu, problem moralnog hazarda zahteva dalje razmišljanje.

Same javne banke osećaju da imaju odgovornost ne jedino prema akcionarima već i prema mnogo drugih nosilaca interesa, uključujući ’’naše komitente, zaposlene, opštu javnost, državu’’, kaže predsednik jedne od banke iz javnog sektora., ’’mada radimo na principima zdravog bankarstva’’, dodaje on.

RBI je ponudio svoj stav o posebnoj prirodi banaka u biltenu od decemba 2004. godine: ’’Vlasnici ili akcionari banaka imaju samo mali udeo a znatan kapacitet bankarskog leveridža (više od deset prema jedan) daje im kontrolu nad velikim obimom javnih sredstava uprkos tome što je njihov sopstveni udeo vrlo mali. U nekom smislu, otuda, vlasnici nastupaju u ulozi poverenika.’’ Banke su posebna vrsta finansĳskih posrednika kojima je potreban

odgovarajući tretman od strane regulatora, kaže RBI, uključujući specĳalne mere da se one zaštite od konkurencĳe i rizika od stečaja.

Svetska trgovinska organizacĳa, po programu General Agreement on Trade and Services (GATS), kuca na vrata Indĳe od 2000. godine, pokušavajući da je ubedi da otvori šire vrata za strane banke. Ali RBI ima svoj stav. Na primer, ona tretira filĳale stranih banaka kao da su lokalni subsidĳari, insistirajući da one moraju da imaju dovoljno kapitala da pokrivaju svoje poslovanje u Indĳi.

Stav vlade Indĳe prema stranim investicĳama u njene banke zaoštrio se tokom 2004. godine. U martu 2004. godine vlada je ukazala na to da

će stranim bankama biti dozvoljeno da poseduju do 74% indĳske banke, ali u februaru 2005. godine objavila je da direktno investiranje stranih institucĳa u indĳskim bankama treba da se smanji na 10%. Sve preko tog nivoa treba da bude ograničeno na banke odredjene za restrukturiranje i pažljivo će biti uvodjeno.

Banka izgleda da oseća da će banke u

indĳskom vlasništvu najverovanih delovati kao instrumenti vladine politike. Sigurno mnogo ostaje da se uradi da se raširi bankarstvo na delove privrede koje ono još nĳe doseglo. Prema studĳi Svetske banke, 79% ruralnih domaćinstava nemaju pristup formalnom kreditiranju. Od domaćinstava obuhvaćenih pregledom, 44% je kazalo da su koristili neformalne kanale kreditiranja tokom prethodne godine. To može da obuhvati zajmove od porodice i prĳatelja, ali preko polovine ovog finansiranja dolazi od neregulisanih davalaca zajmova koji naplaćuju prosečnu godišnju kamatnu stopu od 48%. Postoji jasan ogroman prostor za je�inĳe formalno kreditiranje. Jedan od razloga zašto banke ne osvajaju ovo tržište je što ih RBI i lokalne vlasti obeshrabruju da naplaćuju kamatu po stopi iznad 14%. Neke ruralne banke zaobilaze ovo tražeći mito. Mikro kreditiranje, koje vrše institucĳe ili grupe za

Ugrađeni konzervativizamOdabrana aktiva indĳskih banaka po grupamakao % od njihove ukupne aktive, 2004

7

Izvor: Reserve Bank of India

Grupa državnih banaka

Nacionalizovane banke

Stare privatne banke

Nove privatne banke

0 10 20 30 40

Investicĳe u državne i druge odobrene hartĳe od vrednosti

Ročni krediti

48

samopomoć (u koje se udružuju zajmoprimci da bi obezbedili kolaterale), povećava se. Ali to dolazi do samo oko 5% indĳske sirotinje, u poredjenju sa 60% u Bangladešu.

Ono što može da bude važnĳe za ekonomĳu je da se omogući pristup za 92% indĳskog biznisa koji ne koriste bankarsko finansiranje. To predstavlja enormno potencĳalno tržište za lokalne i strane banke, ali sadašnja struktura bankarskog sistema nĳe pogodna da dosegne ove biznise. Sekuritizacĳa mikro-zajmova - povezivanje mnogih zajmova i prodaja rezultirajućeg keš floa kao obezbedjenja - može biti način da se postigne ekonomĳa veličine. Jedna privatna banka, ICICI, sekuritizovala je USD 4,3 miliona mikro-kredita u 2004. godini. Ali većina indĳskih banaka je više zainteresovana za konkurisanje za bogate komitente.

Ironično, impresivna informaciona tehnologĳa kojom Indĳa snabdeva komitente širom sveta još nĳe našla svoj put do indĳskih banaka. Većina njih se bori da integriše svoje sisteme front ofisa i pozadinske službe i da dozvoli komitentima da dolaze do svojih računa raznim kanalima: Internet, ATM-ovi, telefoni i filĳale. Većina Amerikanaca i evropskih banaka pre mnogo godina su rešile ovaj problem. Ali lako je zaboraviti ogromnost i zaostalost većeg dela Indĳe: neka sela još uvek čekaju struju, mada pokretni ATM-ovi periodično dolaze na kamionima.

Nikad ne reci umriPostoje suprotstavljena gledišta o tome da

li ima okolnosti u kojima zaštita bankarskih sistema može da bude opravdana. Materĳal o ’’Bankarskoj koncentracĳi i konkurencĳi’’ koji je pripremila grupa iz Federalnih Rezervi, Svetske banke i drugih institucĳa, objavljen u septembru 2003. godine, daje sledeći zaključak:

’’Više regulatornih restrikcĳa na bankarsku konkurencĳu povezuje se sa ’’lošim’’ ishodom

– kao što su manje povoljne cene za komitente, teži pristup kreditu i umanjena stabilnost finansĳskog sistema. Manje obavezujuće prepreke za vlasništvo stranih banaka i ulazak generalno se povezuju sa povoljnĳim cenama za komitente i bolji pristup kreditu (’’dobro’’). Državno vlasništvo nad bankama se generalno povezuje sa težim pristupom kreditima i umanjenom stabilnošću finansĳskog sistema (’’loše’’). Na taj način, politika koja ograničava konkurencĳu banaka – regulativa, barĳere stranom učešću i direktna državna kontrola bankarskih resursa – teži da bude povezana sa ’’lošim’’ ishodima i umanjenim opštim ekonomskim performansama.’’Medjutim, mogu postojati okolnosti u kojima

je državna kontrola od pomoći – na primer, za obnavljanje zdravlja ekonomĳe posle bankarskih kriza. Suviše često, tvrdi Richard Werner, profesor m e d j u n a r o d n o g bankarstva na britanskom Univezitetu S o u t h a m p t o n , banke se spasavaju i rekapitalizuju posle kriza ali ostaju razumljivo sa averzĳom prema riziku i ne žele da daju kredite. Na taj način privreda ostaje

gladna za kreditima upravo onda kada joj krediti najviše trebaju. Specĳalna uloga banaka kao kreatora kredita mora da se prizna u bilo kakvoj bankarskoj reformi, kaže g. Werner. On daje savet da vlade treba da intervenišu rano da bi predupredile takve krize, ali ako to ne učine, treba da obezbede da banke daju nove kredite korišćenjem centralne banke kao kreatora kredita.

Ovo direkto pogadja u lice ortodoksnost MMF-a i većinu sadašnjeg mišljenja o ulozi i prirodi banaka i bankarskog kreditiranja. Ali ortodoksnost je jedna stvar, dok je sasvim druga stvar ono što vlade na kraju urade. Na primer, Hong Kong Monetary Authority kupila je akcĳe na Hongkonškoj berzi akcĳa u 1997. godini da bi održala cene aktive i da bi spasila banke od

Isplati se biti stranacProfitabilnost indĳskih bankarskih grupaneto % prihoda na aktivu

8

Izvor: Reserve Bank of India

2000 2001 2002 2003 2004

Strane banke

Stare privatne banke

19990

0,4

0,8

1,2

1,6

Komercĳalne banke

Javni sektor

Nove privatne banke

49

finansĳske krize. Japanska centralna banka je sprovela mnoge ’’mirotvorne’’ operacĳe tokom proteklih deset godina da bi podržala vrednosti bankarskih portfolĳa akcĳa u vreme kriza.

Jedna analiza bankarskih propasti u proteklih deset godina koju je sproveo Fitch, rejting agencĳa, pokazuje da mada su mnoge banke ’’propale’’, mali broj ih je bio u docnji po svojim obavezama (videti sliku 9). Obično ih

iskupljuju njihove domaće vlade ili ih spasavaju na neki drugi način da izbegnu propast. Fitchove brojke pokazuju da je za banke 11 puta više verovatno da će ih podržati kada budu u stečaju nego kada bi dolazile u docnju, ali isto tako je dva puta više verovatno nego za nebankarske kompanĳe da budu u stečaju ili u docnji. Zato je možda razumljivo što zemlje kao što su Indĳa i Italĳa pokušavaju da zaštite svoje bankarske sisteme od strane kontrole dok ne postanu jače. Zemlje koje su se otvorile za strane banke često imaju jednu ili više banaka da zastupaju nacionalne interese.

Bez obzira na to da li je bankarski model otvoren ili restriktivan, regulatori ne vole da banke dodju u probleme. Oni žele da obezbede da su banke jako kapitalizovane i da su otporne na docnju ili stečaj. Medjutim, može li adekvatnost kapitala da bude preterana? Neki tvrde da prejak bankarski sistem apsorbuje ekonomske resurse koji bi mogli da budu bolje korišćeni na drugom mestu.

Krstaška utvrđenja

Izgradnja neosvojivih banaka nosi svoje sopstvene opasnosti.

“Imamo sreću danas u SAD što je naš finansĳski sistem snažan. Ovaj sistem

ima ogroman kapacitet da povezuje kapital i ideje, nagradjuje inovacĳe i kanališe štednju ka najvišem prinosu. Takodje pokazuje kapacitet za vrlo veliku otpornost i stabilnost u suočavanju sa šokovima.” To su reči Timothy Geithnera, predsednika Federal Reserve Bank of New York, u februaru 2005. godine. Banke su bile glavni izvor ove snage, izjavio je na skupu u Economic Clubu u Washingtonu i sa svojim visokim prihodima, jakim kapitalom i većom diversifikacĳom one bi mogle izdržati čak i veće šokove od onih iz prošlosti.

Srednjevekovni inženjeri su izgradili mnoge zastrašujuće tvrdjave debelih zidova i sa opkopima koji su ih činili neosvojivim pred ondašnjim vojskama. Ali pre ili kasnĳe njih su osvajači razorili ili jednostavno zaobišli. Na isti način velike banke koje dominiraju finansĳskim pejsažom sadašnjice mogu da ispadnu manje sigurne nego što se to čini.

Bankarski regulatori, koje predvodi Bazelski komitet kontrolora iz bogatih zemalja, proveli su prošlih dvadeset godina pokušavajući da unaprede bankarski sistem. Sredinom 1980-godina njihov rezon bio je: banke su izuzetno podkapitalisane i bilo koji kolaps bi ugrozio čitave finansĳske sisteme.

Bazelski komitet je uradio dobar posao. Sredinom 1990-godina bankarski regulatori u svetu obezbedjivali su primenu odnosa izmedju kapitala i aktive od 8%, poznat kao Cooke-ov koeficĳent. Tokom godina taj koeficĳent je bio doradjivan da bi obuhvatio različite vrste kapitala i rizičnost različite aktive i izloženosti. Ali osnovni princip još uvek važi: banka mora da ima sloj kapitala koji će biti amortizer neočekivanih šokova. Regulatori, agencĳe za rejting, analitičari kapitala i ekonomisti vide kapital banke kao važno merilo za ocenu zdravlja banke.

Novi, na riziku zasnovan okvir za kapital Bazelskog komiteta, Bazel 2, okreće se oko toga kako je kapital alociran i koliko kapitala je odvojeno naspram različitih rizika. Principi

Živeti na opasnĳi načinProsečna kumulativna docnja i stopa neizvršenja za period preko jedne do pet godina%, 1990 - 2003

9

Izvor: Fitch

1 2 3 4 50

1

2

3

4Sve banke u stečaju

5

6

Docnja privrede

Docnja banaka

50

Bazela 2 već su uključeni u najstručnĳa procenjivanja banaka. Ukratko, regulatori iz Bazela su dobili bitku: oni su obezbedili da banke budu jake i da budu ubuduće još jače.

Nečĳi tudji problemAli, kao ti srednjevekovni inženjeri, oni se

možda suviše koncentrišu na svoja utvrdjenja a nedovoljno na okolinu. Neki ekonomisti i stručnjaci za finansĳski sistem počeli su da primenjuju širi pristup. Oni porede svetski finansĳski sistem sa biosferom, ispunjenom vladama, bankama, osiguravajućim društvima, penzionim fondovima, uzajamnim fondovima i gradjanima. Ako se finansĳski rizici sadržani u biosferi prenesu ili ’’menadžerski preuzmu’’ od strane od jedne grupe uzimaoca rizika, oni ne nestaju kao dim u vazduhu već ih nose druge grupe uzimaoca rizika negde drugde u tom sistemu.

Tokom proteklih 20 godina, banke su postale sve više osposobljene da ’’raspakuju’’ rizik, zadrže delove koje one vole i prenesu ostatak nekom drugom, obično uz aplauz regulatora i tržišta. Metodi koje one koriste obuhvataju svop kamatne stope, derivate, devize, akcionarski kapital i robne �učerse, kao i hartĳe od vrednosti podržane aktivom. Veliki deo ovih rizika pojavio se u portfolĳima osiguravajućih društava i penzionih i uzajamnih fondova.

Možda je najveća inovacĳa u proteklih deset godina bilo raspakovanje kreditnog rizika u bankama. Njihova sposobnost da prodaju zajmove, ili da prenesu rizik u formi kreditnih derivata, počela je da transformiše način na koji banke posluju. Istorĳski, kreditni rizik je bio uzrok mnogih stečajeva banaka. Banke su povećavale svoje kreditiranje u vrhu poslovnog ciklusa i onda su imale da sede sa tim kreditima do narednog kreditnog škripca. Više nĳe tako.

Ali šta se dogadja sa delom finansĳske biosfere koja je ranĳe držala gro kreditnih rizika? Sektor za Medjunarodna tržišta kapitala u MMF-u nedavno je istraživao to pitanje u serĳi studĳa o osiguravajućim društvima, penzionim fondovima i gradjanima. Njegova studĳa o osiguranju bavila se uglavnom efektima na kompanĳe za životno osiguranje. Proizilazi da industrĳa životnog osiguranja već rukuje velikim komadom kreditnog rizika u formi kredita, korporacionih obveznica

i kreditnih derivata, kao i da ima apetit za još. Ali osiguravajuća društva, kao i banke, postaju više osposobljene da smanjuju rizik u svojim sostvenim bilansima, zapaža se u studĳi: ’’Verovatno je da će taj rizik i dalje da se prenosi na manje sofisticirane učesnike, naime na gradjane i otuda na sektor stanovništva.’’

Studĳa o penzionim fondovima pokazuje opšti pokret penzionih fondova prema usmeravanju većeg obima sredstava u obveznice umesto u akcionarski kapital. Sa sve većim udaljavanjem od definisanih benefit šema a prema šemama definisanog doprinosa, opet je od gradjana zatraženo da nose veći rizik finansĳskog tržišta, nalazi studĳa: ’’Ovaj transfer rizika otvara pitanje koliko su dobro gradjani osposobljeni da nose takve rizike.’’

Finalna studĳa o gradjanima zaključuje da oni zaista nose više rizika koje sadrži finansĳski sistem, definišući ih kako sledi:• Tržišni rizici, tj. rizici kamatne stope,

akcionarskog kapitala i kreditni rizik, kao i rizik derivata ugradjenih u strukturirane proizvode.

• Inflacioni rizik, prema tome kako vlade i kompanĳe prilagodjavaju ili eliminišu indeksacĳu benefita.

• Investiciono planiranje i rizik reinvestiranja, tj. operativni rizik.

• Rizik dugovečnosti, kako javni i privatni anutitetski tokovi prihoda bivaju smanjivani ili eliminisani da bi uzeli u obzir duži životni vek populacĳe.Kako gradjani preuzimaju sve više ovih

rizika, njima se takodje tovare kompleksnĳi finansĳski instrumenti, kao što su obveznice povezane sa akcionarskim kapitalom, note povezane sa kreditima i tako dalje. Bilo bi dobro da se misli da proces transfera rizika filtrira najtoksičnĳe elemente i nudi gradjanima stabilnu akumulacĳu vrednosti, ali verovatnoća je da se dogadja suprotno. Banke teže da okupljaju najje�inĳe (to jest, najviše diskontovane) rizike u korpe aktive koje onda sekuritizuju. Agencĳe za rejting pomažu ovaj proces dajući rejting ovim skupovima aktive, ignorišući varĳacĳe u kvalitetu pojedinačnih kredita unutar svakog raspona rejtinga. Ne treba se oslanjati na agencĳe za rejting kao na ’’primarnog monitora ovih tržišta od sistemskog značaja,’’ zapaža jedna od studĳa MMF-a.

51

Gradjani verovatno neće imati vremena, sklonost ili sposobnost da procenjuju ovakve ponude banaka a finansĳski savetodavci i menadžeri fondova nemaju dobru reputacĳu u objašnjavanju kompleksnih finansĳskih proizvoda. Studĳa prilično bledo zaključuje sa nadom da će tvorci politike pružiti gradjanima edukacĳu i savet o upravljanju finansĳskim rizikom.

Ali ko bi bili ovi tvorci politike? Najveći prioritet regulatora je sigurnost i zdravlje njihovih banaka. Ako ih vlade pritiskaju, oni bi mogli takodje da vode računa o funkcĳi javne politike bankarskog sistema i odnosnih tržišta kapitala. Ali vrlo malo regulatora ili čak ekonomista iz tog sastava, imaju u vidu čitav finansĳski lanac ishrane – štediše, bankarski poslovi sa gradjanima, investicioni fondovi, zajmoprimci i emitenti dužničkih hartĳa od vrednosti, tržišta kapitala, penzioni fondovi, osiguravajuća društva i natrag do štediša i potrošača.

Ako bi se to menjalo, finansĳski regulatori moraju da razvĳu a opštĳu vizĳu onog što je svrha banaka i finansĳskih tržišta i u čĳu korist oni rade. To ne znači puzajući povratak zaštitnice države. Proteklih 20 godina je pokazalo da sile tržišta, i pored svih zloupotreba koje mogu da se dogode, prestavljaju višu fer distribucĳu aktive nego što su kvote ili petogodišnji planovi.

Medjutim, regulatori moraju da priznaju da oni služe birače i izvan institucĳa koje regulištu. Magični krug banaka, njihovih kontrolora, agencĳa za rejting, berzi akcĳa, platformi za elektronsku trgovinu i menadžeri aktive ne smeju biti prepušteni da sebe jačaju. Regulatori moraju da se stalno pitaju da li tržišta i subjekti koje oni regulišu obavljaju distribucĳu aktive što je više fer moguće. Tržišta nisu potpuno efikasna i informacĳe i cene ne putuju neometeno unutar finansĳske biosfere. Ipak održavanje veštačkih barĳera, kao u Indĳi i Italĳi, može da bude samo privremeno medjurešenje: vremenom plima globalizacĳe će erodirati te barĳere, čak iako će uvek ostati neke rezidulane barĳere zbog specĳalne prirode banaka i njihove uloge

u finansĳskom sistemu.Finansĳski regulatori moraju takodje da se

čuvaju od ’’regulatorskog ropstva’’ – preteranog identifikovanja sa interesima onih koje regulišu. Uvek je potreban neki autsajder, kao što su Eliot Spitzer u Americi ili Que Choisir u Francuskoj, da ukaže na ukorenjene zloupotrebe. I regulatori i oni koji obavljaju nadzor treba da izbegavaju da se ponašaju kao da znaju sve odgovore.

Iznad svega, potrošači i mali preduzetnici, kičma većine privreda, moraju da nadju novi glas, bilo svoj sopstveni ili uz podršku dobro organizovanih ekspertskih grupa. Takve ekspertske grupe treba da okupe ljude sa iskustvom na tome kako funkcioniše finansĳski sistem i kako se on može menjati, tehnički i politički. Medjutim, teško je naći takve ljude, jer njih obično privlače finansĳske institucĳe, i tamo oni imaju visoku vrednost i visoko su plaćeni.

Ima zračaka nade na obe strane Atlantika: od fragmentisanog američkog regulatornog sistema koji, i pored svih svojih grešaka, ima internu konkurentnost i otvorenost duha u dovoljnoj meri da pomaže promene i od rada koji je u toku u Evropi da se kreira finansĳsko tržište koje služi ogromnom novom privrednom području.

Dug put do konkurencĳeIzgleda neverovatno da će nacionalni

bankarski sistemi biti dobro upleteni zajedno u širi medjunarodni subjekat u bliskoj budućnosti. Lokalne idiosinkrazĳe, nacionalni ponos i političko mešanje nisu nestali i medjunarodno igralište ostaje džombasto. Jezgro bankarske aktivnosti – uzimanje depozita, davanje kredita i rukovanje plaćanjima – izgleda da je suviše značajno da bi bilo prepušteno slobodnoj konkurencĳi.

U isto vreme, strani konkurenti treba da budu ohrabreni da poljuljaju bankarsku franšizu. A kada banke na nefer način koriste prednost svoje privilegovane pozicĳe, regulatori, potrošači, konkurencĳa i spoljni posmatrači moraju da progovore.

prevod: dragoslav vuković pregled meĐunarodnog … · medjunarodni monetarni fond i svetska banka...

Documents