Daniel Martin Varisco

60

Prikazivanje i predstavljanje orijentalizma*

Oni sebe ne mogu zastupati, njih mora da zastupa drugi

Karl Marx, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte1

Kako neko predstavlja druge kulture?

Edward Said, Orientalism

Intelektualni vrtlog koji je održavao kovitlac rasprave o orijentalizmu kroz discipline trajni je metaproblem većine post-gotovo-baš-o-svemu diskursa:

kako realnost može ili treba da bude predstavljena? Pogledaj ispod kamena mudrosti bilo kojeg filozofa iz gotovo bilo kojeg doba i pronaći ćeš mišljenje. ^itaj kanonske istoriografske rasprave i naići ćeš na metodološke uvide i previde. Razli~iti dvadesetovekovni izmi strukturalno prilagođeni ili egzistencijalno izloženi nisu se završili na pozitivnoj �ističkoj� napomeni, iako bi pragmatična procena bila da je realnost bila – bez obzira da li ona zaista jeste – pod malim uticajem onoga što bi intelektualci na univerzitetskim pozicijama i studenti u svojim klupama

* Prvo poglavlje “Seductive Charm of and Against Orientalism” iz knjige Reading Orientalism: Said and the Unsaid, (Universty of Washington Press, 2007), Daniela Varisca, profesora antropologije na Hofstra Univerzitetu u Hempsteadu, država New York, prevoditelja sa arapskog jezika, urednika online ~asopisa Cyber Orient i kourednika ~asopisa Contemporary Islam. 2005. objavio knjigu Islam Obscured: The Rhetoric of Anthropological Representation.1 Ovo je korišćeno kao epigraf knjige Orijentalizam. Said ga ponavlja na str. 21 i 293 iste knjige, kao i

u Said (1983:123).

Zeni~ke sveske

61

mislili da bi moglo da bude. Za Saida, realnost nije akademsko pitanje, ~ije je osvetovljeno geslo bilo da govori istinu nepristojnoj realnosti kojoj se ~vrsto suprotstavlja. Orijentalizam, razmišlja Said, je knjiga koja ne bi bila napisana da nije bila “politi~ki povezana s borbom”.2 On je, na kraju krajeva, književni kriti~ar koji predlaže da su tekstovi “u” svetu, što će reći da su oni “uhvaćeni u mrežu okolnosti, vremena, mesta i društva”.3 Njegova polemika nije ponuđena kao 1,002. pri~a jedne stalne fantazije u kojoj se njegov svet samo ~ini da pati. Njegov problem je s realnošću, ne u vezi s njom.

Glavni problem koji prožima nadgradnju Saidove proze i prodire u temeljni pogon koji se nalazi u osnovi njegovog diskursa jeste taj da je istinski Orijent, u kojem on ima udela, predstavljen tako da je u~injen odsutnim. Svakako, “sami Orijentalci” nisu samo pogrešno predstavljeni, već je za njih re~eno da im je stalno uskraćena mogućnost da sebe oprisutne. Stoga, kao što polazni epigraf iz Karla Marxa implicira, “njih mora da zastupa drugi”. Da li je slu~aj da u vreme kada je Said napisao Orijentalizam nisu postojala nikakva prikazivanja Orijenta koja su ispravno ili adekvatno predstavljala pravi Orijent? Zar ni jedan nau~nik nije uspeo da se suprotstavi mnogim pogrešnim predstavljanjima? Da li Edward Said ima autoritet – osim što je autor rođen kao Orijentalac – da predstavlja pojedince zamišljene izvan svoje realnosti? Da li pravi Orijentalci ne mogu sami sebe da predstavljaju, ili je slu~aj da su takva samo-predstavljanja ignorisana ili ih je teško naći? Ovo su važna pitanja kojima se bavim u tezi zasnovanoj na “skupu istorijskih generalizacija” i kriti~kom stilu koji se ruga svakoj potrebi da bude “iscrpna”.4

Kao što Patrick Williams predlaže, predstavljanje može da bude “najistrajnije interesovanje” Saidovog dela.5 Ali Said o~igledno nije zaljubljen u Marxovo bukvalno zna~enje, dakle šta on misli pod “predstavljanjem”? Glavna vodilja nalazi se u pasusu iz Orijentalizma koji raspravlja o Marxovom epigrafu:

2 Said, u intervjuu iz 1992. godine, citirano u Viswanathan (2001:374).

3 Said (1983:35).

4 Said (1979:4).

5 Williams (2001:xx). Robert Young (1995:161), nakon što je primetio veliku kriti~nost prema

Saidovim viđenjima prestavljanja, predlaže da se “najproduktivnije revizije Saidovog dela” usredsređuju na ovaj problem. Nadia Abu El-Haj (2005:540) vidi prestavljanje kao “jedan od najširih uticaja Orijentalizma”.

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

62

“Stoga moja analiza orijentalisti~kih tekstova naglašava dokaze – koji ni u kom slu~aju nisu nevidljivi – da je takvo predstavljanje upravo predstavljanje, a ne „prirodno“ odslikavanje Orijenta. Tu o~iglednost možemo u jednako naglašenoj meri naći u takozvanim istinitim tekstovima (istorijama, filološkim analizama, politi~kim ugovorima) kao i u nedvosmisleno artisti~kim (tj. otvoreno imaginacijskim) tekstovima. Pažnju treba obratiti na stil, figure govora, postavku, sredstva naracije, istorijske i socijalne okolnosti, a ne na ispravnost predstavljanja ili na vernost nekom velikom originalu. Spoljašnjošću predstavljanja uvek, u nekoj verziji, vlada opšte mesto da bi Orijent predstavljao sam sebe kada bi to mogao: pošto ne može, predstavljanje obavlja taj posao, za Zapad i, faute de mieux (u nedostatku boljeg), za siroti Orijent. „Oni sebe ne mogu zastupati, njih mora da zastupa drugi“, pisao je Marx u Osamnaestom Brimeru Luja Bonaparte (The Eighteenth Brumaire of Louis Bonaparte)”.6

^italac Orijentalizma može da pretpostavi da naspram stvarne istorije Said predstavlja ono što nije predstavljeno. Smatra se da je moderni orijentalizam zapo~eo s Napoleonovim napadom na Egipat. Zasigurno, Napoleon je zaista postojao.7 Međutim, poenta Orijentalizma je da tu istoriju ~itamo samo kroz tekstove. Said ne otvara ni jednu neistraženu humku, ne meri ni jednu ostalu ruševinu, ne rekonstruiše ni jednu zbrku drevne krhotine. Njegova diskurzivna arheologija, pripisana istori~aru Michelu Foucaultu pre nego egiptologu Sir Flindersu Petrieu, je arheologija koja mu omogućava da nastavi neuprljan poremećenom istori~nošću artefakata prošlosti i neoslepljen kontradiktornim ~injenicama.

6 Said (1979:21). �korišćen prevod: Edvard Said, Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2000, str. 35,

prevod: Drinka Gojković. Prim.prev.� Saidovu analizu Marxovog pasusa kritikovao je Aijaz Ahmad (1992:185-186). Ovo je veoma popularan aforizam; na pr. Margery Wolf (1992:13) citira Mohanty koji citira Marxa. U Tristes Tropiques, Claude Lévi-Strauss (1967:61) kaže “retko se bavim problemom iz sociologije ili etnologije a da prvo ne pokrenem svoje misli ponovnim ~itanjem stranice ili dve iz Osamnaestog Brimera Luja Bonaparte ili Kritike politi~ke ekonomije”.

7 Saidova teza orijentalizma ne dovodi u pitanje stvarni uticaj zapadnog imperijalizma, niti ponavlja

filozofsku sumnju biskupa Richarda Whatelya, koji je predstavio svoj “Historic Doubts Relative to Napoleon Bonaparte” 1819. godine “ako smo skloni da poverujemo u sve što nam je re~eno, onda moramo da verujemo u postojanje ne samo jednog, već i dvojice ili trojice Bonaparti; ako ne priznajemo ništa osim onoga što je potvrđeno, bićemo prisiljeni da sumnjamo u postojanje ijednog od njih” (Whately 1958:154).

Zeni~ke sveske

63

Uprkos tome što služi kao potvrda Saidovog predstavljanja orijentalizma, Marxov epigraf dobija kratku ispovest. Moje intresovanje ide s onu stranu postojanja navoda za koji je Said mislio da ga uopšte navodi.8 Kao epigraf na engleskom, on se savršeno uklapa: upravo kao što orijentalizam mora da predstavlja Orijent, tako i Said namerava da predstavlja orijentalizam. Ali šta ~italac, naro~ito ~italac na engleskom, treba da uradi s Marxovom prvobitnom namerom? Ceo pasus iz kojeg je preuzet Marxov citat glasi:

“Ukoliko među parcelnim seljacima postoji samo lokalna povezanost, ukoliko istovetnost njihovih interesa ne stvara zajednicu, ne stvara nacionalnu vezu i politi~ku organizaciju među njima, utoliko oni ne ~ine klasu. Oni su stoga nesposobni da istaknu svoje klasne interese u svoje vlastito ime, bilo putem parlamenta bilo putem konventa. Oni sebe ne mogu zastupati, njih mora drugi da zastupa. Njihov zastupnik ujedno mora da bude njihov gospodar, autoritet iznad njih, neograni~ena vlast koja ih štiti od ostalih klasa i koja im šalje odozgo kišu i sunce”. 9

“Oni” u originalnom navodu odnosi se na parcelne seljake koje u politi~kom smislu “zastupa” nitkov koji ih ućutkuje i uništava. U engleskoj upotrebi Marxovog navoda, Said spaja dva zna~enja “zastupanja” na nema~kom jeziku; Marx upućuje na politi~ko zastupanje, ne na apstraktno filozofsko zna~enje koje koristi Auerbach, na primer. Takvo politi~ko zastupanje, navedeno u nema~kom glagolu vertreten, obmanjivao je za Marxa na gotovo svakom nivou. Said je bez sumnje izabrao ovaj navod kako bi naglasio podmuklost orijentalisti~kog diskursa kao simboli~kog predstavljanja, ali za razliku od Marxa on nikada ne definiše ko je zapravo taj koji je predstavljen.10 Russel Jacoby pronalazi

8 Said je ina~e veoma precizan u vezi beleženja izvora svojih navoda, ali izdanje i referenca za ovaj

navod nisu dati. Pretpostavljam da se sa ovim navodom sreo prvo na engleskom, što Said poverava u The World, the Text, and the Critic (1983:300n12); ovde Said pominje da koristi Fowkesov prevod u kojem se takođe pojavljuje i navod na nema~kom.

9 Marx (1963:124), prevod na engleski Daniel De Leon. �Preuzeto iz: K. Marks, Osamnaesti brimer

Luja Bonaparta, Svjetlost, Sarajevo, 1974, str. 106-107, prevod: Hugo Klajn. Prim. prev.�

10 Aijaz Ahmad (1992:208) ide korak dalje, nagoveštavajući da “Said ~ini se da ne poznaje imigrantske

zajednice u ~ije ime govori”.

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

64

Saidovu upotrebu ovog navoda neprikladnom jer podrazumeva da su se orijentalci predali avanturistima koji ih predstavljaju, kao što su francuski seljaci to dopustili neiskrenim politi~arima njihovog vremena.11 Grewgious takođe kritikuje Saida zbog izvrtanja originalnog zna~enja radi vlastite retori~ke upotrebe, navodeći da “Marx ne donosi neki esencijalisti~ki sud, već nudi kompleksnu analizu društvenih snaga u njihovim snagama, borbama, savezima, neuspesima, u određenom istorijskom trenutku”.12

Dati smisao predstavljanjima kao predstavljanjima zahteva prvo da se zna šta re~ “predstavljanje” predstavlja kako u autorovom pisanju, tako i u okviru ~itao~evog leksi~kog shvatanja. Oxford English Dictionary (OED) predlaže niz dvosmislenosti koje takav pojam nagoveštava. Najmanje dato figurativno zna~enje jeste zapravo biti ili u~initi prisutnim u prisustvu nekoga ili ne~ega drugog. Takva je slika ili reprodukcija predstavljena u nekom materijalu ili opipljivom obliku. Politi~ki zastupnik je izabran da ide tamo gde oni koje on zastupa ne mogu da idu, ili zapravo i ne žele da idu. Fizi~ki manje škodljiva je konotacija jasnog ili izrazitog dovođenja ne~ega na um, vrsta podsećanja ili sećanja. Ovo može biti s ciljem ubeđivanja ili kao vrsta protesta. Predstavljanja – vidljivo prisutna ili nevidljivo sa~injena da deluju prisutno – mogu dobiti oblik zamenika, rezervi, performansa, primera, uzoraka. Biti iskonski u bukvalnom smislu, krajnji rezultat je da re~i dovedu na um i materijalne i imaginarne stvari. Vidljiva struktura svakog teksta je lingvisti~ka. Jednostavna ~injenica da književna kritika uklju~uje upotrebu medijuma kako bi razumela i poruku i medijuma kojeg predstavlja postaje, na što ni jednu pismenu osobu ovog veka ne bi trebalo podsećati, višezna~ni konflikt interesa.

S koketnom, pre nego rasuđujućom otvorenošću, Said priznaje svoju duboku sumnju u samu ideju predstavljanja, citirajući gotovo-nihilisti~ku mantru, “Svako predstavljanje je pogrešno predstavljanje ove ili one vrste”.13 Ovo predlaže da je predstavljanje po prirodi vešta~ko i izmišljeno, uvek loša zamena, samo korak od

11 Jacoby (1995:33).

12 Grewgious (1994:91). Videti takođe Spencer (1997:11). Said nije jedini koji je prisvojio politi~ku

metaforu u diskursivne svrhe; videti na pr. Sim (2002:329).

13 Said, u intervjuu citiranom u Viswanathan (2001:236). Oni koji insistiraju da Said ne pokazuje da je

orijentalizam lažan, već dokazuje “kako on stvara istinu” (Thomas 1991:5) postaju žrtve semanti~kog ili /ili.

Zeni~ke sveske

65

toga da bude pogrešno predstavljanje. Veliki greh predstavljanja kao takvog je taj što je ono “eo ipso upleteno, isprepleteno, usađeno, utkano s toliko mnogo drugih stvari osim ‘istine’, koja je po sebi predstavljanje”.14 Saida podsti~e Nietzscheov rukovetni komentar da su “istine iluzije za koje je ~ovek zaboravio da su to”.15 Ovaj citat više od bilo kojeg drugog navodi Saida na neke kritike i u potpunosti osujećuje druge. Said “~ini se da dovodi u pitanje osnovnu vrednost objektivne indukcije”, žali se Mahmoud Manzalaoui. Neudobno se klateći na ivici nihilizma, Said se povla~i u humanisti~ki nemir i predlaže da takvo apsurdno subjektivno gledište jezika može bar “da privu~e pažnju na ~injenicu” (kao da se Nietzsche i ~injenica mogu uzro~no uskladiti u istoj frazi) da re~ “Orijent” nije nužno “pravi Orijent”. Zid u koji Saidov argument odmah udara je, kao što Gyan Prakash pita, “Kako orijentalizam može da bude samo predstavljanje koje nema odnos prema Orijentu i da formira i sprovodi silu nad njim?” Kao diskurs, orijentalizam mora da bude više od diskursa, više od skupa njegovih tekstova; univerzalne kulturne determinante ekonomskih, politi~kih i psiholoških dimenzija moraju u jednom trenutku da dodirnu pravi Orijent.

Aijaz Ahmad je jedan od nekolicine kriti~ara koji Saida grde zbog nedosledanosti u razlici između predstavljanja i pogrešnog predstavljanja pošto Said takođe insistira da orijentalizam nije pogrešno predstavljanje neke orijentalne suštine. To je kao da je svaka istina koja nije ~ista umrljana i bez ublažavajuće epistemološke vrednosti. U pokušaju da reform/ul/ira Saidov argument, Mahmut Mutman raspravlja da “stvarni Orijent nije prirodna garancija ne- ili anti-orijentalisti~kog znanja, jer, kao mesto sukoba, on je uvek već kontaminiran predstavljanjem”. Ponovo, osim ako se a priori ne pretpostavi da je jedina prirodna stvar u predstavljanju to da ono kontaminira, pažnja je pomerena od stepena iskrivljavanja ka nedobitnoj jadikovki da je apsolutni klon stvarnosti nemoguć. Iako neki od njegovih sledbenika smatraju sebe smeštenima ili se bar zamišljaju intelektualno zatvorenima u relativisti~ki ćošak, Said pruža nadu za

14 Said (1979:272). Said se ovde igra s epistemološkim problemom, ali osim njegovih kratkih uputa

na Foucaulta, opsežna rasprava o ovom pitanju je u potpunosti zanemarena. Said nije prvi pisac koji se pita šta je istina. Richard Evans (2001:287) nudi pragmati~no i žilet-oštro rešenje na sve ovo onto-nelogi~no: “Na kraju, možda, niko kona~no i logi~no nije dokazao da postojimo; ali niko nije dokazao ni da ne postojimo”. Kao što Stephan Fuchs (2001:72) komentariše, “O istini ~ini se da nema istine”.

15 Said (1979:203).

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

66

dolaženje do istine koja je predstavljena, bar do istine koja se obraća moći za koju se kaže da zadržava alternativnu istinu.

Saidova gledišta moralnih implikacija svih predstavljanja treba ~itati nasuprot njegovim izjavama o stvarnom pogrešnom predstavljanju koje vidi kao dokazive neta~nosti. Pragmati~ni smisao, za nas koje je odvratilo neprekidno cepidla~enje, je stepen prilagođenosti između bilo kojeg predstavljanja i pretpostavljene realnosti koju pokušava da predstavi. Ovde Said kona~no završava kad priznaje da Orijentalizam pokušava da demonstrira da je “islam bio u osnovi pogrešno predstavljen na Zapadu”. Saidova metodološka pogreška je u pomeranju pitanja na istinitost svakog predstavljanja, pre nego na prikazivanje na~ina na koje određena predstavljanja iskrivljuju nešto saznatljivo o realnosti. Zna~ajno je napomenuti da u Covering Islam Said nastavlja kao da je suštinski problem u tome što su novinari loše obrazovani umesto da pate od latentnog i krajnjeg orijentalisti~kog diskursa. “Koristeći veštine dobrog kriti~kog ~itaoca, da bi izvukao smisao od besmisla, postavljajući prava pitanja i o~ekujući prikladne odgovore”, raspravlja Said, “svako može da nau~i bilo o ‘islamu’ ili svetu islama i o muškarcima, ženama i kulturama koje u njemu žive, da nau~i da govori njihove jezike, udiše njihov vazduh, proizvodi njihove istorije i društva”. Isto, onda, mora biti istinito za nešto poznato kao “Orijent”. Postoje sadržajne razlike između toga da se kaže da nešto ne može da bude predstavljeno u njegovom prirodnom stanju i predlaganja da je ono pogrešno predstavljeno i da može da se ispravi. Samo u poslednjem slu~aju postoji nada za kulturno razumevanje koje je Said tako elokventno zastupao. Kao što nas antropolog Abdellah Hammoudi podseća, “Mi ne možemo znati koji je predmet stvarnosti koju pokušavamo da otkrijemo, ali možemo znati koje su izjave o njoj ispravnije od drugih i te izjave sa sobom nose delimi~ne istine koje ranije nismo znali, ili delimi~ne istine koje su održivije od drugih.”

Preskakanje ograde predstavljanja predstavlja stvarni problem za ~itaoce Orijentalizma. “U Orijentalizmu njegov metod je kumulativan i repetitivan, ali mu je teško suprotstaviti se pošto on ne dopušta koncept stvarnosti”, raspravlja Douwe Fokkema. Stvarni Orijent mora da postoji, iz dva zna~ajna razloga. Prvo, Said ne može da dopusti da se njegovo vlastito u~ešće u savremenom svetu releativizuje na puku iluziju. Pošto se igra s Nietzscheom i Foucaultom, Said bi mogao da bude okrivljen za nuđenje tvrdnje o istini koja nije ništa više objektivno istinita od predstavljanja za koje tako postojano tvrdi da su neta~na. Drugo,

Zeni~ke sveske

67

kao što Fokkema lukavo primećuje, “U praksi on ne može da izbegne pozivanje na stvarnost, ~ak i samo da bi dokazao svoju tvrdnju da su određene izjave orijentalizma pogrešne”. Ako su orijentalisti tako uporno pogrešno predstavljali orijentalce, Said mora da ima pristup istini koji nemaju drugi stru~njaci, ili da dokaže da je njegovo predstavljanje orijentalizma usaglašeno sa svetskim konsenzusom o stvarnosti koja ga zanima.

Oni koji i dalje sumnjaju u Saidovo verovanje u postojanje stvarnog Orijenta, na stranu nekonzistentna retorika, treba ozbiljno da uzmu njegov uvodni prigovor da “bi bilo pogrešno zaklju~iti da je Orijent suštinski bio ideja, ili tvorevina bez odgovarajuće stvarnosti.” Kada Said tvrdi da “nije teza ove knjige predlog da postoji nešto takvo kao što je stvarni ili istiniti Orijent”, takođe treba napomenuti da njegova teza nije ni da pori~e takav stvarni Orijent. Svakako, Said ga odmah opisuje kao “brutalnu stvarnost o~igledno veću od bilo ~ega o ~emu se može reći na Zapadu”. Za Saida stvarnost Orijenta nikada nije bilo pitanje već, pre, kako predstavljanje može da popravi tu stvarnost njemu i njegovom ~itaocu u zapadnom kontekstu. Njegov cilj u Orijentalizmu nije filozofski; ovaj tekst ni na koji na~in ne doprinosi ontološkom pitanju šta zna~i biti stvaran. Niti Said ozbiljno predlaže da se upoređuje postojeća Zapadna reprezentacija sa stvarnim Orijentom, kao što bi to u~inio verzirani istori~ar. Ograni~avajući svoju pažnju na izmišljeni diskurs orijentalizma, tekstualno mesto koje predstavlja Orijent na Zapadu, Said je zadovoljan da jednostavno pretpostavi o~iglednost smislene stvarnosti i da krene dalje isklju~ivo na podru~je predstavljanja, podru~je u kojem po pravilu u~estvuju svi tekstovi. On citira stvarne ljude i stvarne istorijske događaje, ali samo da bi razjasnio tekstualno razumevanje o imaginarnoj geografiji. Dosta nesporazuma o Orijentalizmu bi bilo razrešeno kada bi mu se pristupilo kao egzegetskom radu, tekstualnom komentaru u kojem se tekstualnost, uklju~ujući njegov pojmovni antipod, diskurs, drži za sveti.

Zato što Said kona~no prihvata prosvećeni sekularni konsenzus stvarnosti, filozofski ugao postaje epistemološki pre nego ontološki, hermeneuti~ki pre nego teološki. ^injenica da postoji nešto što treba predstaviti u tekstovima ~ini ih vrednim ~itanja dokle god postoji nešto više od pukog ~itanja tekstova. [ta je, onda, vidljivo kroz kriti~ko ispitivanje o predstavljanju kao takvom? Said izražava interesovanje za tekstualna predstavljanja zato što ona nisu “‘prirodno’ opisivanje Orijenta”. Semanti~ka priroda “prirodnog”, poput prigovora “stvarnog”, je sasvim

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

68

prirodno stvarni problem u Orijentalizmu. Iako je Said dvosmislen na lukavo pitanje da li bilo koje predstavljanje može da bude “istinito”, njegov tok misli je umereno barthesianski pre nego radikalno ni~eanski. Jezik i za Rolanda Barthesa i Edwarda Saida izopa~uje tekstualno predstavljanje; ovo predstavljanja ne ~ini nužno lažnim, ali ~ini tekstualni put dolaska do istine – u datom kontekstu pre nego apstraktno – izopa~enim. Ukratko, ~injenica da Said ne veruje u “orijentalnu suštinu” ne zna~i da on ne uspeva da prihvati pravi Orijent koji je bio duboko izopa~en u orijentalisti~kom diskursu.

Za Saida tu su tekstovi, ali su oni samo tekstovi. Neki su takozvano istiniti, i uklju~uju istorije, filološku analizu, i politi~ka dokumenta. Izgleda da je zajedni~ki imenilac ovog spoja žanrova to što oni pokušavaju da im se pristupi kao istinitima kada oni zapravo, ili u na~elu, to nisu. Said ostavlja otvorena vrata mogućnosti da bi takve vrste tekstova mogle da budu istinite pod razli~itim okolnostima. Kriterijumi za ono što bi tekst ~inilo “istinitim” – nezavisno od suprotstavljanja neistinitom tekstu – nisu izre~eni u Orijentalizmu. ^italac će verovatno imati mišljenja nekolicine vrsta istina, od idealizovanog standarda “božje istine” do pragmati~nijeg pravila razumnog slaganja s dostupnim dokazima. U vreme kad je Orijentalizam štampan, istori~ari koji su vrednovali preciznost pri pisanju istorije više nisu en masse podlegali ideji da su rekonstrukcija istorije i njena kritika koja je u toku ispunjeni zainteresovanošću da se iskoreni dugi porast neistina zabeleženih kao nešto što uistinu mora da se dogodilo. Herodot je možda bio duboko poštovan u na~elu kao otac istorije, ali je on takođe bio i de/kontekstualizovan mnogo puta kao neko ko širi mnoge laži. Ono što modernu studiju istorije ~ini zna~ajnom i interesantnom je to da primeri neistine, pristrasnosti i jednostavnog nesporazuma mogu da se izlože na verodostojan na~in. Istorijski Isus, na primer, možda nikada ne bi bio poznat po i~emu što bi prišlo univerzalnoj nau~noj saglasnosti, ali zapanjujuća dekonstrukcija bezbroj neistorijskih predstavljanja Isusa kao proroka je za snažnu kritiku svedo~anstvo za razjedanje na dogmi zasnovanog diskursa.

Prevod s engleskog: Nada Harba{