Специјални прилог 152

У СлУЖБИ КОМАНДОВАЊА

СТО ГОДИНА СлУЖБЕ ТЕлЕКОМУНИКАЦИЈА

преношењу бројних информација (током Великог рата зара-ћене стране користиле су више од 500.000 голубова). Инте-ресантна је и за многе вероватно мање позната чињеницада је голубија пошта могла да функционише само ка матич-ној станици, односно са фронта ка главном штабу.

У Краљевини СрбијиПрве трагове употребе комплекснијих техничких

средстава за везу, која је подразумевала обраду и преностелеграфских сигнала и људског говора, налазимо у времебалканских ратова, када су коришћени Морзеови апаратиса припадајућим комплетом: рад-тастер, релеј, пријемникса пантљиком, громовод, земљовод и батерије (које су слу-жиле као извор струје, која је преко тастера пролазилакроз релеј и покретала иглу за исписивање знакова). Тиапарати исписивали су рељефна слова, која су се на белојпантљици врло јасно читала. Прва набавка радио-телегра-фа реализована је 1910. године, у јеку непосредних при-према за балканске ратове. Радило се о радио-телеграф-ским станицама типа „Телефункен”, намењеним за везу Вр-ховне команду и штабова армија.

Поред поменутих Морзеових aпарата, на почетку Пр-вог светског рата Војска Краљевине Србије имала је на рас-полагању и 30 Белових телефона, док се за оптичку теле-

графију и сигнализацију користехелиографи типа „Манжен” (кали-бра 10 и 24 cm) током дана и пе-тролеумске или ацителинске лам-пе ноћу, као и велики платненибарјаци дужине три метра, црве-не и беле боје. Из државних по-шта Војска на коришћење преу-зима, у то доба најсавременије,телефонске апарате фирме „Де-керт и Хомолка” (Dec kert&Ho mol -ka, Bu da pest).

Вероватно је мало познатачињеница да је телеграм о објавирата Аустроугарске КраљевиниСрбији упућен редовном, а не ди-пломатском поштом у Крагујевац,у Врховну команду Војске Краље-вине Србије. Телеграм је из Беча,преко Будимпеште и Београда,

Упериоду иза нас служба телекомуникација увекје обезбеђивала потребне сервисе за команднуструктуру. Одувек је била уз командовање, с ко-јим је нераскидиво повезана, јер нити је коман-довање могло да буде успешно без везе, нити јевеза могла да буде ефикасна без командовања.

Током историје служба телекомуникација градила сесистемски и непрекидним увезивањем пет основних еле-мента који је суштински чине: органи, јединице, средства,тактика и обука.

Почеци телекомуникација воде нас у период непо-средно после Берлинског конгреса 1878. године, а прве ве-зе које су коришћене биле су телеграфске, војнопоштан-ске и курирске, док су далеко ређе употребљаване радио-везе. Током 1888. у српској војсци формиран је одред засигнализацију, а затим 1892. и телеграфска чета, у коју јеступило 30 писмених младића, регрутованих из свих пуков-ских окружних команди.

Голубија поштанска станица, као вид курирске комуни-кације, основана је 1908, а већ у августу 1914. године српскавојска имала је 192 голуба писмоноше. Преко те станице то-ком прве године рата одржаване су везе између Ниша и Пи-рота. Пренос порука помоћу голубова писмоноша опстајесве до повлачења преко Албаније и онда поново заживљавана Солунском фронту, где су голубови много допринели

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

Нити је командовање могло бити успешно без правовремених и квалитетних веза, нити је веза могла бити ефикасна без успешног командовања. То су постулати на којима се заснива развој службе телекомуникација од њеног настанка у Првом светском рату до данас.

Пуштање голубова писмоношаиз Вардишта за Ниш

СТО ГО ДИНА СлУЖБЕ ТЕлЕКОМУНИКАЦИЈА

упућен 28. јула 1914. године. Био је исписан на службеномфранцуском језику, а послао га је министар спољних по-слова гроф Берхтолд. Преузела га је госпођа Ружица Цре-пић, која је неколико година након тога, присећајући се по-јединих детаља, рекла: „У оно доба шеф телеграфа Врхов-не команде био је господин Марко Протић. У тренутку кадје телеграфиста из Београда објавио крагујевачком теле-графу овај телеграм, питало се који од нас, крагујевачкихтелеграфиста најбоље прима на слух телеграме писане ла-тиницом, нека се тај јави да прими један телеграм који са-држи објаву рата Србији... Сви смо претрнули од страха иузбуђења. Настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру – и села за апарат. Док сам ја примала телеграм, управникстанице и шеф војног телеграфа, читајући адресу коју самвећ била примила, нису знали коме треба телеграм упути-ти, пошто ни сами нису знали у оном тренутку седиштеКраљеве Владе, а телеграм је био упућен Министру Спољ-них послова, Београд. Кад сам телеграм примила, споразу-мели су се старешине да га предаду Врховној команди, и јамислим да се оригинал овога телеграма налази и сада у на-шем Главном генералштабу, ако га је Врховна команда, каошто изгледа, сачувала.”

На почетку Великог рата српска војска набавља још мо-дерније радио-станице Марконијевог типа варничног систе-ма. Међутим ни те, као ни претходно наведене радио-стани-це, готово да се нису ни користиле, због бојазни Врховне ко-манде од могућег прислушкивања и изричите наредбе војво-де Радомира Путника да се радио-станице могу ангажоватиједино за проверу везе и прислушкивање непријатељског са-обраћаја, а никако и за предају телеграма. На крају рата сти-гло је и признање од непријатеља лично, које иде у прилогнаведеној наредби. Наиме, некадашњи шеф обавештајнеслужбе аустроугарски генерал Ронге (Ma xi mi li an Ron ge) при-знао је да је Аустроугарска у Првом светском рату декрипти-рала све шифроване телеграме свих европских војски – осимсрпске, јер радио-везе готово да нису и коришћене!

У првим годинама рата радио-везе биле су једини на-чин комуникације на великим даљинама, превасходно са

савезницима. Тако је 1915. године Војска Краљевине Срби-је у Нишу поставила статичну радио-телеграфску станицуснаге 10 киловата, за одржавање везе Врховне команде исрпске Владе смештене у Нишу са Букурештом и Атином,а преко њих са савезницима. Станица је имала антену ви-соку сто метара, постављену у железничкој радионици.Приликом повлачења станица је демонтирана и поновомонтирана у Косовској Митровици, у стругари, да би при-ликом напуштања Србије због кршевитог и неприступач-ног терена преко Албаније била уништена, као и остале ра-дио-станице.

Упоредо са развојем и употребом технички респекта-билнијих средстава за везу, појавила се потреба за аде-кватним обучавањем кадра. Прва сазнања о обуци припад-ника службе телекомуникација налазимо 1876. године, то-ком припреме за српско-турски рат, када је војни мини-стар Тихомиљ Николић наредио да се одреде чиновници изваничници финансијске струке који ће слушати Телеграф-ски курс. Наредба је гласила: „Што је могуће већи број по-млађих званичника, који би се, са оскудице у телеграфи-стима, могли за службу телеграфску употребити, у цело-купној војсци.” Курс је био отворен у Војној академији.

3

Војни пољски Морзеов телеграф у положају за рад у Првом светском рату

Телефонисти на вежби, 1912. Први светски рат, Краљ Петар I на бојишту око Багрдана, 1914.

У периоду пре Првог светског рата и током њега, натериторијама захваћеним борбама, сигуран, тачан и брзпренос телеграма команди имао је велики утицај на исходратних операција. Преко поштанских веза повезивале сусе породице и војници, а чести контакти, преко писама,знатно су утицали на морал војника. Поштански системвојске тог времена имао је кључну улогу у обављању међу-народне хуманитарне помоћи, слању неопходних пакета ипреносу дипломатске поште.

Са друге стране, поштански саобраћај током Великограта није био сасвим константан. Наиме, приликом нападанепријатељских трупа у септембру 1915. године дошло једо прекида у поштанском саобраћају, најпре код Врања иНеготина, а за непуних месец дана потпуно је била онемо-гућена размена поштанских пошиљака у целој земљи. Завреме повлачења и евакуисања преко Јадранског мора срп-ске војне поште нису функционисале, а успостављене супоново тек по доласку на Крф.

Употреба веза у Војсци Краљевине Србије у том пери-оду заснивала се на принципима којима и данас теже са-времене везе: тајност и сигурност (ако су подизане теле-графско-телефонске линије морале су бити извођене тако

да их непријатељ не може лако открити са земље и из ва-здуха, односно, биле су камуфлиране; што се тиче сигур-ности, ако су линије биле близу фронта, приликом оства-ривања веза коришћене су шифре); непрекидност (линијесу морале бити стално исправне, што се обезбеђивало упу-ћивањем честих патрола); еластичност (ако би дошло допрекида линије, непрекидност везе одржавана је другимсредствима док се линија не поправи) и брзина (у ратнимусловима брзина подизања линија имала је изузетно зна-чајну улогу, оне су подизане без одмора и у више партијаистовремено, а патроле су их обилазиле и чувале).

На почетку Првог светског рата веза је била у саставуинжињерије, као један од њених видова, под непосреднимруководством Саобраћајне команде. Као таква није имала

У току Првог светског рата, да би се попунио недоста-так телеграфиста у телеграфским одељењима и државнимтелеграфским станицама, организују се интензивне школеи курсеви за обуку телеграфиста, радио-телеграфиста иупотребу хелиографа. Војвода Путник, начелник штаба Вр-ховне команде, 1915. године доноси решење о расписива-њу конкурса за Војнотелеграфску школу Врховне команде.На првом курсу у Крагујевцу, који је почео са радом 6. мар-та 1915, било је примљено 50 слушалаца из Велике школеи нижих гимназија, 25 војника из I телеграфског одељењаи 22 поштарке и телефонисткиње и 10 ванредних слушала-ца. Управник је био Димитрије С. Ђорђевић, под контро-лом Николе Дерока, под чију су контролу потпале и све др-жавне телефонско-телеграфске станице које су се налази-ле на територији ратне зоне. У сали Крагујевачке трговач-ке банке, где се налазила телеграфска школа, било је мон-тирано 14 телеграфских станица за обуку, које су набавље-не у Берлину. Вежбало се слање депеша на ћирилици и ла-тиници, отворених и шифрираних. Сви свршени слушаоцинаведеног курса распоређивани су у Прво телеграфскоодељење, са звањем војних телеграфиста, у армијска и ди-визијска телеграфска одељења, као и у државне телеграф-ске станице на војишном делу.

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

4

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

Први светски рат, ђенерал Михајло Рашић, командант комбиноване дивизије II армије

Први балкански рат, ТТ везе на положају пред Једреном 1912/1913.

одговарајућих услова и могућности да се савремено орга-низује и развија, односно да изгради сопствену тактику итиме стекне индивидуалност. Такође, није имала одговара-јућих услова ни да изради савремени и јединствени системмирнодопских и ратних веза, који би сигурно и успешномогао обезбедити командовање и руковођење у припремиземље за рат и у току његовог извођења.

Према мирнодопској формацији ни у једној команди,штабу или установи није било стручног органа везе (рефе-рента, одсека или одељења везе). Везом су у свему, осим унепосредном извођењу наставе, руководиле старешиневидова и родова војске, које су недовољно познавале зах-теве савременог командовања и руковођења, а још мањемирнодопску и поготово ратну проблематику веза.

Након доношења Уредбе о војноме телеграфу 20. сеп-тембра 1916, положај везе у Војсци знатно се поправља.Први пут јединице везе делимично се издвајају из окриљаинжињерије као посебан вид и указује им се значај који за-служују већ дуже време. Јединице везе организују се поугледу на савезничке и попуњавају новодобијеним сред-ствима.

Уредбу о војноме телеграфу донео је министар војниђенерал Божидар Терзић на Крфу, на предлог Саобраћај-ног одељења Штаба Врховне команде, и састојала се одтри целине: опште одредбе, у којима су дефинисани зада-ци и начелан састав војног телеграфа (1), подела, којом суодређени организацијски састави до нивоа одељења (2), иделокруг рада свих јединица наведених у Уредби (3). Пре-ма тој уредби, војни телеграф састоји се од: Управе војногтелеграфа, телеграфских одељења, трупних телефонскиходељења и војнотелеграфских установа.

Управа војног телеграфа састојала се од: Војнотеле-графске инспекције Врховне команде и армијских телефон-ских инспекција. Телеграфска одељења сачињавала су: Те-леграфско одељење Врховне команде, Одељење бежичнетелеграфије Врховне команде, армијска телеграфска оде-љења, дивизијска телеграфска одељења и телеграфско оде-

љење у Коњичкој дивизији.Трупна телефонска одељења по-стојала су искључиво у пешадиј-ским јединицама под називомПуковско пешадијско телефон-ско одељење. Интересантно јеистаћи да Уредбом није билопредвиђено да артиљерија имасвоја телеграфско-телефонскаодељења, већ је, ради реализа-ције везе, добијала само матери-јална средства, док су телефон-ску службу обављале резервнепослуге. Војнотелеграфске уста-нове састојале су се од: Главног

покретног слагалишта Врховне команде са Главном механи-чарском радионицом, армијских покретних слагалишта те-леграфске опреме са механичарском радионицом, Телефон-ско-телеграфске станице Врховне команде и војнодржав-них, телефонских, телеграфских и поштанских станица, ко-је добијају назив Сведржавне телефонско-телеграфске ипоштанско-телефонске станице на војишном делу.

Датум доношења Уредбе о војноме телеграфу, 20. септембар, данас се обележава као Дан службе телеко-муникација у Војсци Србије.

У Војсци Краљевине ЈугославијеУредба о војноме телеграфу знатно је допринела оса-

мостаљивању везе. Упркос томе добар део телеграфскиходељења, чак и у првим годинама након Првог светског ра-та, остаје у саставу инжињерије. Тако су почетком септем-бра 1919. у свакој од армија формиране телеграфске чете,које су биле у непосредном саставу инжињерије. Поредизвођења стручне обуке, замишљено је да те чете служе икао језгра за формирање ратних органа и јединица везе.Како се, ипак, у пракси показало да те јединице не испуња-вају ни минимум захтева развоја и изградње везе, форми-рана је Телеграфска команда, која је 1926. године у свомесаставу имала једну телеграфску и једну бежичну чету ирадионицу за оправку опреме и средстава за везу.

Телеграфска команда престала је са радом 1930. годи-не и уместо ње формирани су Телеграфски пук у Сарајевуи Батаљон за бежичне везе у Земуну. Већ 1933. године уме-сто тих јединица формиран је Пук за везу у Пожаревцу,који је имао штаб пука, два телеграфска батаљона од потри чете, бежични батаљон такође од три чете, затим курсза везу за подофицире и помоћну чету.

У оперативном делу Штаба Врховне команде постојаоје само референт за везу чина инжињеријског пуковника,а у Команди позадине Врховне команде „Команда поштан-ско-телеграфске службе” са инжињеријским бригадним ге-нералом на челу. У командама армија и дивизија постојалису такође референти за везу (без икаквог другог особља) и

5

Предлог пројекта нове организацијевојног телеграфа

Уредба о војноме телеграфу – штампано на Крфу

за све видове инжињерије, који није обезбеђивао довољностручних знања из везе јер се практичан рад на средстви-ма везе није изучавао. Војнички кадар обучаван је у једи-ницама Пука за везу и у јединицама родова војске за ра-дио-телеграфисте, телеграфисте за рад на Морзеовим иоптичким апаратима, телефонисте, линијаше, сигналисте,механичаре, мотористе и послужиоце. Војници за курир-ску службу нису обучавани. Време за извођење наставевојника било је подељено на период опште и период струч-не обуке.

Слаб ниво обучености кадра везе био је последица ло-шег руковођења старешина тог времена, који нису довољнопознавали захтеве командовања и руковођења везом. Уз то,нису консултoвали нити прихватали примедбе, мишљења ипредлоге команди, штабова и старешина јединица везе,сматрајући да је њихов задатак да се искључиво баве теку-ћом наставом и да извршавају наређења и упутства вишихвојних руководстава.

Техничку опрему за везу набављали су највиши војниоргани (Министарство војске и морнарице уз консултовањеГлавног генералштаба) без консултовања команди, штабо-

ва, органа или старешина јединица за везу. Тако набављенатехничка средства и опрема била је неуједначена, некомпа-тибилна, разних конструкција, типова и квалитета и већи-ном се радило о моделима из Првог светског рата, који ви-ше нису били у употреби у армијама из којих су набављани.Све то додатно је отежавало и онако лошу ситуацију.

Последњих година пред Други светски рат радио-ве-зе све више се користе у војне сврхе. Организују се и ус-постављају војнотериторијалне радио-везе Министарствавојске и морнарице са командама армијских области, овихса командама дивизијских области, а њих са њиховим гар-низонима. Све радио-станице биле су стационарног типа,израђене у Војнотехничком заводу у Чачку, имале су крат-коталасно подручје 52–80 m, погон на градску електричнумрежу и агрегате као резервни извор струје. Те радио-ста-нице образовале су гарнизонске радио-мреже дивизијских

они су били у саставу оперативног делањихових штабова. Команде и штабови ни-жих родовских јединица, као и штабовитериторијалних команди армијских и ди-визијских области, нису у свом саставуимали руководеће и техничке органе везе.

Уредбом о формацији војске у мобил-но и ратно доба, донетом 1933. године, заратну јединицу везе био је предвиђен Ба-таљон за везу Врховне команде, који је усвом саставу имао штаб, четири чете зажичне везе, чету за бежичне везе, теле-графско-телефонску станицу и механичар-ску радионицу.

Кад је реч о обуци и образовању при-падника јединица везе, кадар је дуго годи-на након Првог светског рата био везан заинжињерију. У том периоду, до 1932. годи-не, официри свих родова војске школова-ни су у Нижој школи Војне академије пре-ма јединственом програму, по коме се није изучавала так-тика и техника везе. Последњих шест месеци свог школо-вања питомци Војне академије делили су се на родове вој-ске и обучавани су према програмима својих родова. Па итада, питомци који су били опредељени за јединице везеобучавани су према јединственом програму за све видовеинжињерије. Будући да програм није обухватао технику итактику везе (осим теоретског изучавања најосновнијихпојмова), дешавало се да су инжињерци из пионирских,понтонирских или железничких јединица постављани у је-динице везе и обратно.

Тек 1933. године официри везе почели су да се шко-лују у Инжињерској официрској школи (школа усавршава-ња) на основу програма из области технике и тактике везе.Подофицири везе су у то време школовани у Инжињер-ској подофицирској школи према јединственом програму

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

6

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

Пољски телефон штаба Лимског одреда под шатором, у Вардишту у Босни 1914.

области и служиле су за везу свих јединица у одређенимгарнизонима са њиховим претпостављеним командама.

На почетку Априлског рата процес мобилизације једи-ница веза текао је лоше и споро из више разлога: за превозматеријала, опреме и људства јединице везе располагале сусамо запрежним колима са сточном вучом, већини јединицавезе наређено је активирање истовремено кад и њиховимштабовима, па је железнички и путни саобраћај за време ак-тивирања, непосредно пред почетак рата, био отежан, а саизненадним почетком рата добрим делом и паралисан.

Историјске чињенице недвосмислено говоре да у пе-риоду непосредно пре и током Априлског рата организа-ција система везе није допринела квалитетној припремиВојске Краљевине Југославије за одбрану од напада, тадавеома организоване, немачке војске. Наиме, концепцијаорганизације система везе била је несавремена и потпунопогрешна, тако да је командовање и руковођење везом уратним условима било веома слабо јер је предвиђало еше-лонирање, распоред и постављање команди и штабова наглавним комуникацијама и у насељеним местима у којимасу за време мира постојале поште, придајући при томе нај-вишу пажњу и значај обезбеђењу потребних веза помоћукурира, ордонанаса и везама преко постојеће мирнодоп-ске телефонско-телеграфске мреже.

Такву концепцију организације командовања, руково-ђења и везе у ратним условима, која у суштини датира избалканских ратова и Првог светског рата, потпуно је де-мантовала пракса првог дана краткотрајног Априлског ра-та. Наиме, највећи број команди и штабова – због бомбар-довања главних ПТТ чворова – није имао никакве везе сасвојим претпостављеним и потчињеним командама, једи-ницама и установама. Такође, највиша и виша руководстванису предузела одговарајуће мере за обезбеђење најну-жнијих веза у најкритичнијим периодима – за време моби-лизације, концентрације и у почетним периодима рата.Мобилизацијски планови јединица везе били су недовољ-но разрађени тако да ниједна јединица везе није могласпровести мобилизацију.

У народноослободилачкој борбиЈединице рода везе у НОБ-у почињу да се формирају

1941. године, за време постојања Ужичке републике, а зна-чајнији напредак јавља се 1944. и 1945, по ослобађању ве-ћег дела територије некадашње Југославије. Будући да јевећ у јулу и августу 1941. на територији западне Србије деј-ствовало 12 партизанских одреда, организација руковође-ња и командовања захтевала је поуздан и релативно брзпренос информација. У Ужичкој републици доноси се Упут-ство за организовање партизанске војске, које предвиђада се на нивоу бригада формирају водови везе састава:водник, 10 курира пешака, од 6 до 20 курира коњаника иТТ радио-десетине.

На територији Ужичке републике озбиљно је унапре-ђен рад на уређењу поштанског и телефонско-телеграф-ског саобраћаја. Активирани су телефонски и телеграфскиуређаји у ослобођеним местима, оправљени су оштећени ипорушени делови сталних ваздушних линија и мобилисаноје људство за обављање послова. Тако је за потребе коман-довања и руковођења Врховног штаба и других руковод-става из Ужица организован и успостављен систем веза,чији су основни елементи били Центар везе у Ужицу, уну-трашње и спољне курирске и телефонске везе, а знатномање коришћене су радио-везе. Центар везе имао јеосновне елементе телефонског и радио-центра, курирскихвеза и експедиције.

Елементе телефонског центра чинили су: телефонскацентрала и остали телефонско-телеграфски уређаји градскепоште, унутрашње телефонске везе преко сталних вазду-шних градских телефонско-телеграфских линија и крајњетелефонске станице код појединих војних, политичких и пар-тијских руководстава, установа, предузећа и других борбе-них и других друштвено-политичких органа и организација.

У елементе радио-центра спадали су: примопредајнарадио-станица, која је у то време била намењена за одр-жавање радио-везе са Коминтерном, а преко ње и са вла-дом Совјетског Савеза и Црвеном армијом, емисионе ра-дио-станице за обавештавање о борбеним дејствима ору-жаних јединица и развоју ослободилачке борбе, те вишерадио-пријемника за слушање радио-емисија радио-стани-це „Слободна Југославија”, која је радила у околини Мо-скве, емисионих радио-станица Москве, Лондона и др.

Непосредно пред саветовање у Столицама, 26. сеп-тембра 1941, јединице Ваљевског партизанског одреда за-робиле су једну немачку примопредајну радио-станицу од40 W, која је брзо оспособљена за рад. Прва партизансканародноослободилачка радио-станица радила је на тала-сној дужини од 40,7 m и преносила је поруке Врховног шта-ба. То је била прва емисиона станица једног ослободилач-ког покрета у Европи и давала је емисије сваког дана у21.00 час. Све до 2004. године датум одржавања саветова-ња у Столицама (26. септембар) обележаван је као Дан ро-да везе. На том саветовању одређене су основе организа-ције партизанских јединица и јасно су дефинисане потреб-не врсте веза.

7

I армија, Дунавска дивизија

бијају назив род везе НОВЈ. Директива заслужује да се употпуности наведе њен општи део:

„Веза је врло важна, тешка и одговорна грана војневештине. Организацији, развоју и примени везе, као моћ-ном оружју руководства, потребно је у свим приликамапридати особиту пажњу. Она мора бити сређена као нер-вни систем у здравом човеку тако, да без запрека можесвагда обезбедити јединство мисли и воље, осигурати са-гласност акције свих делова извесне јединице и свих једи-ница и родова војске целокупне оружане силе.

Појам везе обухвата скуп и примену свих начина, наче-ла, мера, органа и средстава, која према замисли и одлукамаруководства, треба да осигурају потпуну и непрекидну са-гласност рада штабова и јединица сваког рода војске посеб-но и свих ових укупно, ради постигнућа постављеног циља.

За организацију, уређење и одржавање везе потреб-ни су: управни органи, извршни органи и средства везе,примењена и искоришћена према стеченим искуствима иосведоченим начинима, начелима и мерама. Управни орга-ни начелно се налазе у саставу виших штабова. Извршниоргани и средства формирани су у јединице за везе, којеприпадају одговарајућим штабовима односно јединицама.

С обзиром на важност и улогу, органи и средства везечине посебни род војске и као такав морају бити и органи-зовани.”

Том директивом Врховни штаб НОВ и ПОЈ инаугури-сао је везу у род НОВЈ. Обука је потпуно равноправно пра-тила нарастање везе у том периоду. Први курс Врховногштаба НОВ отпочео је са радом 1. априла 1943, у селу Би-ровача код Доњег Лапца. Убрзаном обуком од 15 до 18 са-

Током 1942. и 1943. године јединице НОБ углавном сукористиле курирске везе, а само повремено, у складу са мо-гућностима, телефонске и сигнализационе. Пета неприја-тељска офанзива у јулу 1943. године на Сутјесци оставила јетраг на организацију веза. Добар део технике био је уни-штен и много стручног кадра је изгинуло. Међутим, саве-зничке снаге (у овом случају Британци) у склопу својих вој-них мисија доносе квалитетну радио-опрему, што омогућавапоуздану везу са савезницима. Интензивирање радио-сао-браћаја олакшало је командовање и омогућило брз и ефика-сан систем преноса информација. И поред повремених пре-кида, команде јединица ослањале су се на радио-везе.

Почетком 1944. године, у оквиру ГШ НОВ, оснива сеодељење везе са четири секције – радио, жичне, сигналнеи курирске везе. То је представљало почетак јачања везе уорганизационом смислу. Формирају се јединице везе у ба-таљонима, бригадама и дивизионима, у којима је више од8.000 бораца и старешина.

Почетком 1945. године јединице за везу су већ модер-но опремљене, с оптичко-сигналним, телефонско-теле-графским (жичним) и радио-средствима. Коначно су орга-низоване од чете до армије и у свим штабовима и коман-дама имају своје органе.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ, увиђајући напредак и зна-чај везе, издао је 1. јануара 1945. најзначајнији и свеобу-хватни докуменат „Директиву за организацију веза у НОВи ПО Југославије”. У том документу први пут званично до-

ти дневно, тежило се што бољем пријему и отправљањузнакова међународног „Q” кода и познавању саобраћајнихпрописа. Људство обучено на том курсу преносило је ка-сније стечена знања по јединицама и штабовима.

За време боравка Врховног штаба у рејону Калинови-ка, крајем априла 1943. године, Моше Пијаде издао је на-ређење да се из дивизија оперативних група издвоје бор-ци за радио-телеграфски курс. Курс је отпочео 10. маја

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

8

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

Везисти Главног штаба, 1944.

Комесар 2. дивизије Митар Бакић слуша радио-вести уХерцеговини за време 4. офанзиве, 1943.

Развијање телефонских веза

1943, у селу Доње Крушево (на ушћу река Таре и Пиве уДрину), са укупно 42 полазника. Почетком 1944. целокупнаорганизација радио-телеграфског курса сели се у Дрвар,где постаје Радио-телеграфска школа Врховног штаба.

Већ 1944. године постојали су приштапски састави ко-ји су техничким средствима и стручним особљем могли за-довољавати основне потребе за планирањем и организо-вањем обуке стручних кадрова за везу. Школски систем јена крају Другог светског рата већ био заснован на солид-ним основама, са аспекта разраде писаних правила, упут-става, као и наставних планова и програма, што је, узима-јући у обзир околности, било запањујуће чак и за странеизасланике који су пратили рад НОВЈ.

За време НОБ ниједан други род или служба није до-живео више позитивних промена од рода везе. Та еволу-ција огледала се пре свега у техничко-технолошком на-претку. Наиме, слаба опремљеност јединица на почетку су-коба, застарела технологија, уређаји и системи на вучнимколима постали су давна прошлост за свега четири године.Руководство је схватило значај веза не само у војном негои у привредном смислу. Јединице НОВЈ, или на крају ЈА, би-ле су опремљене савременим средствима која су добијенапутем донације од савезника. На почетку рата курирскавезе имала је примат, док је на крају њен значај био на по-следњем месту. Непрекидност веза, као један од основнихпостулата, тиме је обезбеђена.

Много се напредовало и у обучености. Од 1941. до1945. године организовани су бројни курсеви. Војно руко-водство уложило је много времена, енергије и средстава ушколовање везиста. Када се у обзир узме број обучених на

У Југословенској народној армијиНакон објављивања Резолуције Информбироа 28. јуна

1948. настали су проблеми у снабдевању средствима везеи резервних делова. Замрзнути су до тада врло развијениодноси са источноевропским државама са којима смо сеграничили, прекинута је свака сарадња, а економска бло-када била је потпуна.

Јединице везе подижу жичне линије према граничномпојасу и унутар њега и бивају ангажоване за обезбеђењевезе према командама и јединицама. Проводе доста вре-мена на терену и стичу нова искуства.

После смиривања тензија са источноевропским земља-ма, а оправдано стрепећи од евентуалне употребе нуклеар-них средстава, Генералштаб ЈНА усваја начело да је радио-уређај основно средство везе, с обзиром на то да својимтактичко-техничким особинама омогућава најбржи преносинформација и командовања на великим даљинама и једно-времену размену информација са већим бројем учесника.

Стога Генералштаб ЈНА 1955. године усваја предлогУправе веза за побољшање веза на релацији Генералштаб– војна област – армија – корпус, тако што се уводе: радио-телепринтерске везе и радио-релејне, радио-станице већеснаге (400 W), вишеканалне телефонске и телеграфске ве-зе између армије и корпуса и командног места Врховне ко-манде – комадно место армије, одговарајуће везе на нивоувојна област – војно подручје и моторна возила за тран-спорт средстава везе (као претеча садашњих система ве-за), чиме се омогућава брже пребацивање јединица за по-стављање центара везе у пољским условима.

9

почетку и на крају рата, разлика је импозантна. Напредаку овој „техничкој” писмености имао је значај и за после-ратни развој ратне и цивилне индустрије.

Завршетак Народноослободилачког рата (НОР-а) у ма-ју 1945. године Југословенска армија дочекала је са развије-ним системом веза, који је био организован да би одгово-рио захтевима и потребама вођења НОР-а и оружаним сна-гама Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ).

Телефонска централа 4. СУ бригаде 21. дивизије на положају Ловас, 22. јануара 1945.

Пук везе Прве армијске области, по наређењу Гене-ралштаба ЈНА, 1963. године израђује План за уређење те-риторије на принципу „решетке”, који омогућава највећустабилност у свим условима. Главна замисао била је да семеђусобно вишеструко повежу центри везе свих нивоа ко-мандовања оружаним снагама и да се у перспективи стал-не ваздушне линије замене подземним кабловима.

Већ 1964. године на снагу ступа План перспективногразвоја јединица рода везе у оквиру развоја ЈНА под нази-вом „Снага”. Тај план обухватао је десетогодишњи развојрода, од 1965. до 1975, и подразумевао је: потискивањенеусловне опреме и застарелих средстава везе, материјал-ну реализацију приоритета радио-релејних веза, увођењенових радио-уређаја у оквиру ЈНА на бази нових техничко-технолошких решења, побољшање покретљивости опера-тивних јединица везе, проширење материјалне формацијеувођењем РР средстава (посебно за резервна командна ме-ста), увођење већег броја квалитетних уређаја носеће фре-квенције и даље усавршавање територијалних веза.

Наведени план увиђа и потребу интеграције веза ЈНАса везама осталих ималаца. Већ наредне године одређујесе комисија од представника СИВ-а, цивилног сектораДСНО, Управе веза ГШ ЈНА, Заједнице ЈПТТ, која израђујеЕлаборат за прилагођавање веза ЈПТТ ратним потребама.

У периоду од 1970. до 1974. године дефинисан је си-стем веза оружаних снага, који чине стационарне везе (дотада познате као територијалне везе) и покретне везе (ова-ква подела телекомуникационо-информатичког система језадржана до данас). Стационарне везе реализују се у окви-

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

Везисти ЈНА на вежби постављања покретнихтелефонских веза

Телеграфски курс у ЈНА Обука линијског одељења

ру припреме територије по вези,чиме се обезбеђују стална борбе-на готовост система у свим усло-вима, већа жилавост и сигуранослонац за организовање покрет-них веза у миру и рату. Покретневезе су, с друге стране, по намен-ском организовању, могућности-ма и свим осталим елементима,димензиониране према потреба-ма команди и штабова оружанихснага.

Међу најважније поставкедаљег развоја веза почетком се-дамдесетих година спадају усвоје-на доктринарна опредељењаусклађена кроз две поставке.

Прва поставка утврђује да јесистем веза оружаних снага деосистема веза Југославије и, као је-дан од његових подсистема, тре-ба да се развија зависно од њега иу складу са њим.

Друга поставка сматра да по-требе руковођења одбраном зе-мље и командовања оружанимснагама, нарочито у ванреднимусловима и у рату, могу бити задо-вољене само коришћењем целокупне инфраструктуре си-стема веза Југославије, с тим што руковођење одбраномземље и оружане снаге имају приоритет у коришћењу си-стема и попуни средствима везе из пописа.

Полазећи од тих поставки, седамдесетих и осамдесе-тих година прошлог века уложени су посебни напори устварање јединства система веза у земљи и припреме тогасистема – као целине и подсистема за ванредне и ратнеуслове. На тим пословима ангажовали су се, поред ЈНА, исви остали субјекти – радне организације и њихове зајед-нице, ДПЗ, ДПО и други.

Развој веза оружаних снага од 1975. до 1985. годинекарактерише врло интензивна изградња радио-релејнихвеза; квантитативни и квалитативни раст радио-веза (про-ширивање до водова и дела одељења у јединицама родоваКоВ-а; развој радио-телефонске мреже, даље повећањеснаге и шира употреба радио-телепринтера; уградња уре-ђаја у одређене објекте – покретне и стационарне; ширапримена радио-веза у текућем саобраћају; организацијскепромене и остало); почетак аутоматизације саобраћаја, на-рочито телефонског, применом и уградњом новог системастационарних и покретних телефонских централа. Такође,интегрисано коришћење различитих преносних система ињихово међусобно повезивање, нарочито радио-релејнихи жичних, и знатно проширен телефонски саобраћај; наглираст примене техничких средстава за криптозаштиту ин-формација, те квантитативни и квалитативни раст зашти-те веза и информација; дугорочни програм изградње по-кретних центара везе знатно функционалнијих, економич-нијих и отпорних у односу на претходна решења. Попуна

јединица новим количинама средстава везе стално је ра-сла, пре свега из домаћих извора. Међутим, због нагло по-већаних потреба ОС, ти домаћи извори нису били довољ-ни, односно били су спори, па је у иностранству купљенаодређена количина неких квалитетних уређаја. Уређењетериторије по вези, изградњом инфраструктуре, било је усталном успону и по обиму и по квалитету.

Развој и модернизација рода везе од 1975. до 1985.одвијала се према усвојеном плану и реализована је у трифазе.

У првој фази санирано је постојеће стање на бази рас-положиве и набавке одговарајуће технике везе. Укрупње-ни су комплети веза и монтирани у мањи број возила, до-грађене су и проширене стационарне везе, са тежиштемна радио-релејним везама.

Покренут је низ научноистаживачких задатака, с ци-љем да се што пре дође до средстава везе из домаће про-изводње, са савременијом технологијом, за све врсте везаи за све структуре оружаних снага. Посебни напори учи-њени су да би се осавременила средства за заштиту пре-носа свих врста информација и набавила средства за про-тивелектронско обезбеђење.

У другој фази настављен је процес модернизације ве-зе на свим командним степенима, повећан је вишеструкокапацитет стационарне радио-релејне мреже.

У трећој фази настављена је реализације програмадруге фазе. Тежиште је усмерено на научноистраживачкирад из области ратне вештине и тражена су решења којаби обезбедила правац развоја веза оружаних снага до кра-ја века.

Оператери на телефонској централи

У Војсци Југославије и Војсци Србије и Црне Горе

После 1992. године и распада бивше Југославије дола-зи до преформирања јединица Војске. Оперативни саставВојске Југославије чиниле су Прва армија, са командом уБеограду, Друга армија, са командом у Подгорици, Трећаармија, са командом у Нишу, Ратно ваздухопловство и про-тивваздушна одбрана, Ратна морнарица, Корпус специјал-них снага, Механизовани корпус и Команда одбране ГрадаБеограда. У саставу армијских приштапских јединица биоје пук везе, а корпуси су имали батаљоне везе.

У тежњи да се елементи стационарног, односно по-кретног система веза на стратегијском нивоу ставе подједну команду, 1994. године формира се: 235. центар застационарне везе, у који улазе три армијска центра: 1.АЦСВ (Београд), 2. АЦСВ (Подгорица), 3. АЦСВ (Ниш) ичетири корпусна центра: 12. КЦСВ (Нови Сад), 24. КЦСВ(Крагујевац), 37. КЦСВ (Ужице) и 52. КЦСВ (Приштина).Наведена јединица, са одређеним изменама у организа-цијско-формацијској структури, опстаје све до 2006. го-дине. Затим, 398. пук везе, као следбеник 398. бригаде ве-зе, у који су претходно ушла три пука везе ССНО (из Бео-града, Сарајева и Ужица). Та јединица (од 2002. године398. бригада везе), такође, опстаје све до 2006. године.

Почетак тог периода, од 1992. до 1994. године, ка-рактерише знатно смањење улагања у Војску Југославијеу целини (самим тим и у обуку), што је последица распадаЈНА и СФРЈ, санкција коју је Савет безбедност УН увеоСавезној Републици Југославији и енормне инфлације1993. године.

Након распада СФРЈ, у тадашњем Школском центрувезе и електронског извиђања и противелектронских деј-става, поред кадра везе и ЕИ и ПЕД, почиње да се школу-је и кадар инжињерије (до тада школован у Карловцу уРепублици Хрватској), а Школски центар, у складу са тим,

Наведени период обележио је и раст до-маће производње у области телекомуникаци-ја. Примера ради, ЈНА је 1975. године билапопуњена с 69,8 одсто домаћих средстава иопреме везе („Искра” – 20,6 , „РИЗ” – 8,7, „Ру-ди Чајавец” – 19,5, „ЕИ – Ниш” – 17,2 и оста-ли 3,8 одсто), док је 15,1 одсто средстава иопреме везе било увезено са Запада, односнос Истока. На крају 1990. године око 85 одстосредстава везе било је домаће производње.

До 1985. године изграђени су радио-ре-лејна мрежа великог капацитета (до 120 ка-нала) и РР објекти, започет је процес дигита-лизације и групне заштите говорних инфор-мација, настављена је изградња мреже под-земних и подморских каблова и успоставље-не су везе са великим бројем команди, шта-бова ТО и ДПЗ.

Обуци и образовању кадра везе присту-пало се системски. Стваране су и усавршава-не све категорија професионалног састава, ау самом средишту свих дешавања налазио се Школскицентар везе. Свој пут кроз историју, Школски центар везеотпочео је под називом Официрска школа и Училиште завезу ЈА, који је почео са радом 15. новембра 1945. у Бео-граду. У прву класу Официрске школе бива примљено 205слушалаца који су изучавали 22 предмета: политичку на-ставу, службу везе, телефонију и телеграфију, радио-тех-нику, куцање и пријем на слух, тактику, пешадијско строје-во правило, наоружање и наставу гађања, топографију, са-нитетску службу, инжињеријску наставу, фискултуру, ад-министрацију, руски језик, практичне радове у радиониции мотористику.

Средином 1947. године Официрска школа и Училиштеза везу премештени су из Београда у Зрењанин, одакле се1949. селе за Шкофја Локу. Од 1952. године Школа везедобија назив Школски центар везе ЈНА и у свом саставуима Официрску школу, Школу активних официра, Аплика-циону школу, Подофицирску школу везе, Школски бата-љон и Помоћну чету.

У фебруару 1954. године Школски центар везе селисе у Шентвид (поред Љубљане), где се у школској1955/1956. организују три школе: школа везе, школа граневезе техничке службе и радарска служба. Радарска школасе из Школског центра везе издваја 1961, а грана везе тех-ничке службе 1964. године.

Школски центар везе премештен је 1964. из Љубља-не у Београд, где под разним називима опстаје до 2006. го-дине. Основни разлог за то пресељење била је потреба загруписањем војних школа, чиме се обезбеђују бољи услови– кадровски, материјални и други.

Кадрови везе интензивно су се школовали од 1964. до1992. године. Поред редовног школовања, на коме сеоспособљавају хиљаде активних официра, резервних офи-цира и подофицира, масовно се користио и метод краткихкурсева, семинара и слично, на којима старешине стичунајновија сазнања из тактике веза, нове технике и др., каои стручна знања, битна за руковођење и рад јединица у са-временим условима.

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

12

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

Време иза нас: средства изложена у Спомен-соби Бригаде везе

мења назив у 45. интервидовски центар за специјали-стичку обуку (45. ИЦСО).

Инжињеријски школски центар у Обреновцу почи-ње са радом већ 1994. године, а 45. ИЦСО преформирасе у Школски центар везе, информатике и електронскогизвиђања и противелектронских дејстава.

Због изражених проблема у функционисању средњевојне школе, тадашње војно руководство спроводи проје-кат произвођења подофицира након једногодишњег спе-цијалистичког школовања (до 10 месеци) у војним школа-ма (уз услов да су кандидати пре тога завршили средњушколу у образовним институцијама СРЈ и служили војнирок). Прва генерација слушалаца наведеног специјали-стичког школовања за смер везе примљена је у септембру1993. године, те је кроз 45. ИЦСО и Школски центар ве-зе, информатике и електронског извиђања и противелек-тронских дејстава укупно „прошло” 11 класа. Такође, од1997. до 2001. године спроводи се и пројекат произвође-ња подофицира по систему две године у средњим школа-ма у цивилству и две године у Средњој војној школи.

Пред почетак агресије НАТО-а, марта 1999. године,систем веза Војске Југославије је са сигурношћу омогућа-вао подршку командовању у реализацији мобилизације ипочетног размештаја снага. Услед бројних специфичностинасталих током тешког периода раздруживања бивше др-жаве праћених оружаним сукобима и трансформацијом

оружаних снага СРЈ и хроничним недостатком финансиј-ских средстава за опремање савременим телекомуника-ционим средствима, систем веза био је у многим сегмен-тима застарео у односу на савремена техничка решења.

Умешним командовањем у току борбених дејставауспева се обезбедити правовремен маневар везом у по-стојећим капацитетима, приступа се редукцији радио-ре-лејних капацитета и преусмерењу веза командовања у ка-бловске спојне путеве уз вишеструко увезивање са ра-дио-релејним спојним путевима.

У том раздобљу јединице везе исказале су потпунуспремност, жртвовање и вољу за одбрану земље у борбиса неупоредиво јачим и технички опремљенијим неприја-тељем.

До краја агресије НАТО-а, непријатељ, с изузеткомспољних елемената антенског система и надземних објека-та за становање људства, није успео да онеспособи стаци-онарне објекте везе, јер су посаде СЧВ и СЦВ показале ве-лику отпорност и оперативну способност за одржавањенепрекидности веза Војске Југославије од првог до послед-њег дана рата.

По завршетку рата 1999. године, обуком јединица ВСимплементирана су искуства из одбране земље и одржава-ња непрекидности веза. Искуства лица која су тада била уорганима и јединицама везе незаменљива су у дугом и бо-гатом историјату службе телекомуникација.

13

И Авалски торањ на мети НАТО авијације

За заслуге у одбрани земље, показаној одлучности, спо-собности, знању и умешности приликом руковођења и екс-плоатације стационарног система веза у рату, због показаногпожртвовања, храбрости, одлучности, самопрегора и високестручности припадника јединице – 235. ЦСВ је након рата од-ликован Oрденом југословенске заставе трећег степена.

После 1999. године ТкИ систем брзо се опоравио изапочео модернизацију. Обезбедила се максимална подр-шка јединицама у више мисија и задатака, од којих се по-себно истиче поседање јединица Војске Копнене зоне без-бедности, али и помоћ цивилном становништву приликомразних елементарних непогода.

У Војсци СрбијеМодернизовање рода везе, започето после агресије

на СРЈ, интензивира се све више након 2006. године.Многобројне анализе извршене почетком 21. века дефи-нисале су потребу да се у ВС формира јединица која ће усвом саставу у потпуности објединити обе компоненте,стационарну и покретну, ради обезбеђења система те-лекомуникација у свим условима, укључујући и оне најте-же (мобилизација, ратно стање и ванредна ситуација).

Свака од тих компонената има своје предности у од-ређеном простору и времену. Њихов складан, поједина-чан и међусобни развој у оквиру новоформиране Брига-де везе нашао је право решење, уз напомену да је по-кретни део незамењив приликом извођења борбених деј-става и других ситуација на терену, док стационарни

14

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .

Везисти на вежби „Морава 2016”

пружа сигуран ослонац командама, јединицама и устано-вама МО и ВС на територији Републике Србије. Оба де-ла система се функционално интегришу у јединствениексплоатациони систем телекомуникација. У оквиру ре-форме Војске Србије, 30. октобра 2006, формирана јеБригада везе, у чији састав су ушле јединице 398. брига-де везе и 235. центра за стационарне везе.

Две године касније, у складу са новим стратешкимопредељењима Војске Србије и одредбама Доктрине Вој-ске Србије, у којима је, између осталог, дефинисано на-чело да родови представљају делове Војске Србије којису носиоци једног дејства у оквиру борбених дејстава,веза престаје да буде род и постаје служба (део ВојскеСрбије намењен за остваривање једног од садржајаобезбеђења и подршке командовању).

Паралелно са формирањем Бригаде везе отпочелесу значајне активности на целокупној модернизацији те-лекомуникационо-информатичког система у свим обла-стима (радио-релејни, кабловско-преносни, комутацио-ни, радио). Те активности подразумевале су израду вели-ког броја планова и пројеката, формирање радних тимо-ва, координацију, стотине хиљада пређених километа-ра... На задацима модернизација се неуморно радило, ателекомуникациони систем са својим информатичкимделом данас представља један од најреспектабилнијих инајпоузданијих система Војске Србије.

тронских дејстава у Београду. Остаје неизбрисив траг којије наведени центар поставио у квалитету образовања ка-дра телекомуникација и стандарда у планирању и органи-зовању обуке, који су чак и са ове временске дистанце те-шко достижни.

Такође, 2006. формира се Центар за обуку и усаврша-вање везе, информатике и електронских дејстава у ГорњемМилановцу, у оквиру Управе за телекомуникације и инфор-матику Генералштаба Војске Србије, да би већ наредне го-дине тај центар био претпотчињен Команди за обуку. Упретходном периоду Центар је реализовао 264 курса, којеје похађало укупно 3.484 лица из Војске Србије и Мини-старства одбране и као такав представља основу за обукуи усавршавања кадра службе телекомуникација и инфор-матичке службе.

С друге стране, у Војној академији школују се будућиофицири наведених служби и кадар криптозаштите.

У току бурних дешавања на овим просторима припад-ници службе телекомуникације успевали су да својим по-ступцима, иницијативом, креативношћу, хероизмом и нат-човечанским напорима у појединим судбоносним момен-тима обезбеде пренос информација за команде и једини-ца, надокнађујући некада и велику техничку инфериорносту односу на непријатеља. ƒ

Резултати озбиљног и напорног рада на модернизаци-ји у претходном периоду огледају се у вишеструко повећа-ном капацитету и брзини система преноса и квалитету пре-носног сигнала употребом уређаја на бази савремених тех-нологија (прелази се са уређаја на бази амплитудне и фре-квентне модулације на уређаје са разним типовима диги-талних модулација и IP технологијом). Комутациона мрежамодернизована је уградњом и пуштањем у рад савременихдигиталних аутоматских телефонских централа. Стациона-рни елементи везе увезани су са елементима других имала-ца система веза оптичким спојним путевима. Пренос теле-комуникационих капацитета омогућен је спајањем радио-релејних и кабловских система преноса, уз употребу прет-ходно пројектованих алтернативних спојних путева у слу-чају прекида. Преусмерењем капацитета и праћењем па-раметара рада у оквиру система за надзор и управљањетелекомуникационо-информатичким системом МО и ВСунапређена је заштита информација у делу рачунарскемреже командовања, са системом за криптозаштиту пода-така. Интензивира се пренос података путем електронскепоште.

Систем школовања кадра службе телекомуникацијасе мења. Током 2006. године укинут је Школски центар ве-зе, информатике, електронског извиђања и противелек-

СТО ГО ДИНА СЛУЖБЕ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА

1 5 . с е п т е м б а р 2 0 1 6 .