ПРОЈЕКТНА НАСТАВА

Многи сматрају да је увођење пројектне наставе у образовни систем скорашњег

датума и да је повезано са новим технологијама. Међутим, већ 30-тих година прошлог

века два педагога, Девеј и Килпатрик, уводе у литературу и образовну праксу израз

пројектна настава коју алтернативно називају и образовање искуством. Њихова жеља је

била да се у традиционалну наставу уведу истраживачке методе и да се повећа активност

ученика.

Данас постоје земље које у својим документима дефинишу у ком проценту наставу

треба реализовати употребом пројектне наставе јер је сматрају врло корисном за

остваривање већег броја вредних и важних образовних и васпитних циљева. И наш

образовни систем препознаје пројектну наставу. У многим програмима за различите

наставне предмете, у делу који се односи на начин остваривања програма, наставницима

се препоручује да неке садржаје реализују употребом овог начина рада. Програми

изборног предмета грађанско васпитање за пети и шести разред основне школе

предвиђају да се циљеви и задаци предмета у потпуности остваре пројектном наставом

током целе школске године. Правилником о оцењивању за основну школу предвиђено је

оцењивање активности ученика у оквиру пројектне наставе.

У литератури се могу наћи различите, мада суштински сличне, дефиниције

пројектне наставе. Најједноставније речено, то је метода решавања проблема која од

ученика тражи самосталну активност као и писани траг о томе. Њена вредност се налази у

чињеници да ученици током реализације пројекта спонтано уче неке садржаје и

овладавају когнитивним и социјалним вештинама. У пројектној настави долази до

повезивања познатог и непознатог, учења помоћу примера (егземпларно учење), учења

примењивањем знања, као и комбиновања конвергентног (логичког) и дивергентног

(стваралачког) мишљења.

Пројектна настава се некад третира као облик рада који је примерен само старијим

ученицима. Међутим, она има своје место на свим нивоима школовања. Чак и најмлађи

ученици основне школе могу успешно да учествују у пројектима који су прилагођени

њиховом предзнању и способностима, који су мањег обима и који краће трају. Наравно, на

млађем узрасту неопходан је већи ангажман наставника који преузима на себе неке делове

пројектних активности, али оставља довољно простора и за ученике.

Пројектна настава јесте захтевнији облик рада, и то пре свега, у погледу времена

које је потребно за њену реализацију. Зато је важна добра организација, односно

функционално уклапање активности које се одвијају на часовима у школи и самосталних

активности појединих ученика ван школе.

По томе колико је учесника укључено у пројекат, они могу бити лични пројекти

или мали пројекти који ангажују неколико ученика. Могу бити разредни, где су укључени

сви ученици једног разреда, као и пројекти целе школе.

У зависности од теме пројекта разликују се два типа пројектне наставе. Један се

бави животним, реалним питањима из непосредног окружења ученика и тежи да има за

резултат неку промену. Други тип пројектне наставе представља симулацију у оквиру које

се ученици могу бавити најудаљенијим проблемима и у суштини представља добар начин

да се ученици вежбају у решавању проблема, али без ефекта у стварном животу.

Што се тиче избора теме пројекта, методологије рада и материјала који ће се

користити, постоје различите варијанте, и то пре свега одређује наставник у складу са

циљевима и задацима, узрастом ученика и њиховим искуством у оваквом начину рада. На

пример, наставник може да бира да ли ће за неки пројекат ученицима у целини, или

једним делом, обезбедити материјал за рад, или им ништа неће припремити зато што жели

да их упути на различите изворе и оснажи за самостално проналажење података.

Без обзира на ове варијације, сваки пројекат требало би да има следећи ток или

фазе:

одређивање теме пројекта, односно избор проблема којим ће се пројекат

бавити;

дефинисање циља који се пројектом жели постићи;

планирање активности које одговарају теми пројекта, односно циљу

пројекта, подела активности, избор материјала и метода рада, дефинисање

места и динамике рада;

реализација планираних активности;

приказ добијених резултата и продуката пројекта;

вредновање пројекта (процена остварености дефинисаних циљева,

указивање на успехе и тешкоће у току реализације пројекта).

Уколико тема није унапред задата, онда је прва фаза изузетно важна, јер се у њој

тражи не само уочавање проблема, већ и одбрана зашто се треба њиме бавити, што

подразумева разумевање ширег контекста, социјалну рецепцију, критичко мишљење и

вештину аргументовања.

Пројектна настава је драгоцени облик рада јер од ученика захтева бројне

активности, међу којима су:

самостално проналажење информација;

способност решавања проблема;

самостално савлађивање градива, самостално учење;

рад у групи, сарадњу;

критички однос према властитом и туђем раду;

доношење одлука;

аргументовање;

усвајање другачијих, нових начина рада;

планирање;

поштовање рокова.

Пројектна настава пружа могућност ученицима да се усавршавају у новим

медијима, да користе нове технологије, посебно у прикупљању неопходних информација.

Продукти пројекта могу бити представа, изложба, кратки филм, текст у новинама,

наступ на локалној телевизији, предавање за родитеље. Уколико је мисија пројекта у томе

да се нешто промени у окружењу, изузетно је важно да резултати пројекта не „остану у

учионици“ разреда који га је реализовао.

Иако је ово облик наставе, у којој је већа активност ученика него у традиционалној

настави, она захтева и од наставника додатни ангажман као и нове улоге. За успех

пројектне наставе важан је партнерски однос ученика и наставника, односно

функционално комуницирање између свих учесника пројекта. Наставник пружа подршку

свим ученичким активностима у току пројекта, а по потреби и помоћ. Он управља

пројектом на начин који оставља довољно простора самоорганизацији ученика. Активнији

је у обезбеђивању услова и материјала за реализацију пројекта, као и при решавању

проблема који превазилазе ученичке способности.

Конфликти су саставни део рада у групи и сами по себи нису проблем, али уколико

се не решавају, могу то постати. Они могу бити и корисни, јер се њиховим решавањем

може унапредити рад групе. Главни разлози зашто долази до конфликата у пројектној

настави су: недовољно прецизно дефинисани циљеви, неодговарајућа подела послова,

проток информација не функционише, прекратки рокови, планиране активности нису

изводљиве, нема пратећих материјала и опреме, појава такмичарског уместо сарадничког

односа, незадовољство неких чланова групе, неприхватање различитости између чланова

групе итд. У решавању конфликтних ситуација, ако се догоде, у току реализације

пројектне наставе најважнију улогу има наставник. Међутим, наставник треба да управља

пројектом на такав начин да се могући узроци конфликта минимизирају, а својим

понашањем треба стално да даје лични пример како се ради у групи на конструктиван

начин.

Како је већ наведено, нови Правилник о оцењивању ученика у основној школи, у

делу који се односи на начин и поступак оцењивања, између осталог наводи да се учешће

ученика у пројекту такође оцењује. То захтева од наставника да осмисли шта ће и на који

начин оцењивати, а ученике о томе треба благовремено обавестити. Процењивање,

односно оцењивање ученичких активности у пројектној настави, није лако, јер постоји

много тога што се може посматрати (степен сарадње, мотивисаност, самосталност,

постигнути резултати...). Осим тога, као и код других облика групног рада није увек лако

проценити допринос појединаца. Зато је у овом случају добро комбиновати процене

наставника са проценама ученика и њиховим самовредновањем.

Вредност пројектне наставе постоји и када нису остварени дефинисани циљеви или

када непланиране тешкоће ометају реализацију пројекта. Много важније од самог циља

пројекта јесте мотивисање ученика на активности, унапређење сарадње, оспособљавање

ученика да преговарају и доносе одлуке, као и овладавање процесом праћења сопственог

и туђег рада које има за последицу предвиђање и планирање. Из неуспелог пројекта може

се много тога научити и унапредити даљи рад.

Као и при употреби других метода, треба имати у виду да пројектна настава има и

своје слабости, посебно ако превлада у настави. Она форматира одређен начин стицања

знања који свакако не може бити једини.

Напомињемо да је, конкурсом Креативне школе за 2012/13, предвиђено да рад

буде приказан највише кроз три часа. То значи да ауторски тимови могу осмислити

пројектну наставу на начин и у трајању како они желе, а на конкурс ће послати опис

пројекта и приказ од три изабрана часа, који га на најбољи начин илуструју.