Razgraničavenje sličnih pojmova: stres, trauma i kriza

STRES

Pod stresom se kroz istoriju i u okviru različitih naučnih disciplina podrazumevalo sve i svašta – prvo se o njemu pričalo kao o spoljašnjoj situaciji koja je na neki način neprijatna, neugodna, opasna, preteća i sl., zatim su se pod stresom podrazumevale razne reakcije ljudi na neprijatne događaje, da bi se na kraju stiglo do savremenog shvatanja stresa kao odnosa između osobe i okoline koji ima svoje specifičnosti (vidi kasnije). Nakon što je stres bio određivan prvo isključivo kao draž, a zatim jedino kao reakcija, mnogobrojni istraživači su počeli da predlažu da se termin „stres“ u potpunosti napusti, jer on više uopšte nije koristan. Danas bi se većina istraživača iz ove oblasti ipak složila sa mišljenjem da je ovaj ipak previše radikalan. Ne može da se porekne višedecenijsko ogromno interesovanje za ovaj fenomen.

Koks je sistematizovao je brojne teorije o stresu u tri grupe modela stresa:

1. Podražajni modeli stresa2. Reakcijski modeli stresa3. Kognitivni (inetrakcionistički ili transakcionistički) modeli stresa

1. Podražajni modeli stresa – u ovom pristupu stres se izjednačava sa specifičnim dražima iz čovekove okoline (ili nešto ređe sa dešavanjima unutar samog čoveka). Situacije koje se smatraju stresnim su na neki način opterećujuće, postavljaju visoke i teške zahteve pred osobu, sadrže razne štetne elemente. Reč je dakle o pretećem, opterećujućem ili ponekad izazovnom sklopu okolnosti. Ovaj spoljašnji element stres-procesa se danas naziva stresorom.

Kritike podražajnim modelima stresa : shvatanje da je stres negde izvan osobe, zanemarivanje činjenice da različiti ljudi mogu da reaguju sasvim različito na iste stresne situacije – ignorisanje individualnih razlika. Ovakav pristup se danas smatra zastarelim i nedovoljno sveobuhvatnim.

2. Reakcijski modeli stresa - Ovaj pristup naziva se još i medicinsko-fiziološkim. Po njemu stres je manje ili više generalizovan i nespecifičan odgovor organizma na averzivne ili štetne draži iz okoline. Reakcije mogu da budu psihološke (emocije, misli, ponašanja) i fiziološke (povišena pobuđenost organizma – pojačano lupanje srca, suva usta, grčevi u stomaku, hiperventilacija itd.). Danas se za sve ove reakcije koristi termin „distres“. Prema ovom shvatanju potpuno je svejedno kako je izgledala situacija (stresor) koja je dovela do toga da osoba „bude pod stresom“. Jedino je važno šta se u njoj dešava.

Kritike – većina autora se ne slaže da je priroda stresora irelevantna. Definicija stresa obavezno mora da obuhvata i nešto što se nalazi u spoljašnjoj okolini.

3. Kognitivni (inetrakcionistički ili transakcionistički) modeli stresa - U poslednjih nekoliko decenija ovi modeli smatraju se najprimerenijim, najpouzdanijim, najvalidnijim i najviše prihvaćenim teorijama o stresu. Nastali su

sa ciljem da se nadomeste nedostatci prethodnih, sada već zastarelih pristupa. Kognitivni modeli shvataju stres kao proces koji obuhvata stresor(e) i distres, ali i važnu dodatnu dimenziju: odnos između osobe i sredine, u kojoj se ona nalazi. Ovaj proces uključuje kontinuirane interakcije i prilagođavanja, tzv. transakcije. Osnivač transakcionističke teorije stresa je Richard Lazarus (i njegova saradnica Susan Folkman). Prema njima stres nije jedna jedina varijabla, nego generički pojam – ceo set međusobno povezanih varijabli.

Stresni događaji – stresori

Stručnjaci koji su bili pristalice podražajnih modela stresa, odnosno oni autori koji su izjednačavali pojam stresa sa stimulusima iz okoline izučavali su okidače posebnih oblika tegoba koji su danas poznati pod terminom distres. U skladu sa tada preovlađujućom bihejviorističkom istraživačkom paradigmom najčešći predmet naučnog interesovanja bile su draži. Pošto su reakcije na stresne stimuluse pretežno intrapsihičke prirode, dakle po definiciji često „nevidljive“, a samim tim nedovoljno podložne objektivnom merenju – pristalice podražajnih modela stresa nisu im posvećivali posebnu pažnju. Iz do sada napisanog sledi i stav ovih autora: subjektivni činioci, kao što su lična percepcija i procena događaja, personalni kontekst, resursi i oslonci, irelevantni su za ishod delovanja stresora. Koliko god smo danas već sigurni da ovakav stav nije ispravan, ti ponekad sterilni, ali svakako jako precizni autori ipak su zaveštali novijim generacijama mnogo toga i korisnog: vrlo detaljne informacije o potencijalno stresnim podražajima.

Pristalice opisivanog modela pristupaju stresu kao nezavisnoj varijabli koja može da se posmatra, izučava ili sa kojom je moguće čak i da se manipuliše u cilju specifikacije njenih uticaja na organizam. U skladu sa ovim stavom ispitivano je pretpostavljeno stresno dejstvo mnogobrojnih raznolikih draži ili sindroma stimulusa kao što su: ozbiljne katastrofe, minimalne neprilike, kognitivna preopterećenost, deprivacija sna, gužve, izolacija, električni šokovi, averzivna buka itd.

Događaji ili set okolnosti smatraju se stresorima kada izazivaju stresne bihejvioralne ili fiziološke reakcije, a reakcija je stresna kad ju je izazvao neki zahtev, povreda, pretnja ili opterećenje (Carpenter, 1992). Ova, na prvi pogled cirkularnu definiciju (a ona to inače nije) smatra se najboljim ateorijskim određenjem stresora. Kada se događaj shvati i doživi kao ugrožavajući ili opasan po vlastiti život, ili život nama važnih osoba, naša važna materijalna dobra (poput doma), naš položaj u porodici, društvu i zajednici, samopoštovanje, samopouzdanje, itd. – radi se o događaju koji će vrlo verovatno poremetiti uobičajeni tok života. Ako se udubimo u ove i slične opise tzv. stresnih dešavanja, shvatićemo da se sva dugačka objašnjenja mogu svesti na jedan jedini pojam: promenu. Mada, naravno, nije svejedno o kakvoj promeni je reč – stresor podrazumeva promenu koja zahteva dodatne napore osobe kako bi se ona na što adekvatniji i zdraviji način adaptirala na novonastalu situaciju.

Istraživanja stresora vrše se u funkciji postizanja konkretnog cilja: saznanja o njihovom (potencijalno) štetnom delovanju na zdravstvene ishode ispitanika, bilo da je reč o samoproceni telesnog ili mentalnog zdravlja ili o nekim objektivnim, fiziološkim indikatorima opšteg blagostanja.

Jasno je da postoji bezbroj situacija koje na različite načine mogu da ugroze pojedinca. To je samo jedan od razloga zbog kojih je praktično nemoguće sastaviti

konačnu listu svih mogućih stresora. Ipak, pristalice podražajnih modela pokušali su u nekoliko navrata da naprave klasifikaciju stresnih stimulusa.

Podele stresora prema trajanju i intenzitetu

Nekoliko podela za kriterijum razvrstavanja uzimaju trajanje i intenzitet navodnih stresnih događaja. Prema jednoj takvoj podeli razlikuju se:

a) velike životne događaje ili promene, b) hronične stresne događaje, c) traumatske događaje i d) dnevne mikrostresore (svakodnevne stresne situacije ili probleme).

Traumatski stresori (traumatski događaji) su događaji jako velikog, često razarajućeg intenziteta koji su izvan uobičajenog ljudskog iskustva, koji podrazumevaju ugroženost telesnog integriteta ili života (nas samih ili nama bliskih osoba) i koji izazivaju patnju kod velike većine ljudi. Reakcija osobe na traumatski događaj naziva se psihološkom traumom.

Aldwin razlikuje tri tipa traumatskih događaja: prirodne i tehnološke katastrofe, ratne traumatske stresore i traumatske događaje sa isključivo ličnim implikacijama – personalnom psihičkom traumom. Svaka od ovih vrsta ima svoje posebne osobine i izaziva različite reakcije prilično univerzalnog karaktera kod većine ljudi. Ono što je zajedničko svim traumatskim događajima je činjenica da oni nužno i uvek izlaze iz raspona uobičajenih ljudskih iskustava i poseduju vrlo visok stepen pretnje psihičkom i/ ili telesnom integritetu.

U prirodne katastrofe spadaju zemljotresi, cunami, erupcija vulkana i druge nepogode kojima čoveka iznenađuje priroda, dok su tehnološke katastrofe posledica čovekovih nesmotrenih i/ ili nemoralnih dela, npr. problemi oko funkcionisanja nuklearnih reaktora ili nepravilno odlaganje industrijskog otpada, isticanje velikih količina nafte ili nekih drugih toksičnih materija. Ove dve vrste katastrofa javljaju se naglo, bez mogućnosti pripremanja na njih i traju ograničeno, neretko relativno kratko. Za razliku od akutne, udarne faze tih dešavanja, njihove se posledice mogu prolongirati „do u nedogled“. Faza oporavljanja ponekad traje toliko dugo da se ceo fenomen pretvara u već opisane hronične stresore. Osobe izložene ovim kataklizmičkim događajima nisu samo lično u životnoj opasnosti, čak i ako prežive, one moraju neizbežno da se suočavaju sa značajnim gubicima, kao što su gubitak doma i bliskih osoba. Kada celu situaciju posmatramo iz ovog ugla, onda postaje jasno da se na svaku psihičku traumu izazvanu prirodnom ili tehnološkom katastrofom skoro obavezno nadovezuje i barem jedna, a neretko i više lančanih ličnih trauma. Vrlo su slične posledice i ratnih traumatskih događaja.

O osnovnoj osobini ličnih traumatskih stresora može da se zaključi već samo na osnovu njihovog imena – ti događaji i njihove posledice su personalne, „skrojene po meri“ konkretne osobe koja ih je doživela. Lična katastrofa može da bude silovanje, prisustvo po život opasnoj torturi, incest, pokušaj ubistva pri oružanoj pljački, vrlo teška i ekstremno opasna saobraćajna nesreća.

Traumatski događaji – osim onih ličnih – dešavaju se istovremeno mnogim ljudima. Bez obzira na to da li je žrtva u društvu drugih ugroženih ili je usamljena u svom teškom iskustvu, svi traumatski stresori pružaju jako malo mogućnosti kontrole nad situacijom. Istraživanja su, međutim, ukazala na jedan dosta zanimljiv i potencijalno čak i koristan podatak: oni koji ipak pokušavaju da preuzmu kontrolu, tako što npr. spašavaju sebe ili druge, često imaju manje ozbiljne psihološke posledice u odnosu na one osobe koje zaleđene u užasu pasivno trpe događaj ili obuzete paničnim strahom delaju besciljno i bez nekog posebnog smisla.

Prema ne toliko starim procenama 50-76% ljudi tokom života biva izloženo nekom traumatskom iskustvu, a nakon toga se kod 10-30% razvija tzv. akutni stresni poremećaj (ASP) ili najteža moguća posledica psihičke traumatizovanosti, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP ili PTSD – Posttraumatic Stress Disorder). ASP se javlja neposredno nakon traumatskog događaja i kraćeg je trajanja (do nedelju dana), dok simptomi PTSP-a mogu duže da ostanu pritajeni, ali kada se razviju, obično su ozbiljniji, teži i traju mnogo duže.

Svima su nam iz sopstvenog iskustva vrlo dobro poznati „oni dani“. „Oni dani“ kada ništa ne ide onako kao što bi trebalo, kako smo zamislili. Kada ustanemo na levu nogu, kada smo pravi baksuzi, kada se čitav svet uroti protiv nas. Ništa nam ne polazi za rukom: uspevamo da se uflekamo jutarnjom kafom, lift u zgradi se pokvari, saznamo da nas je prijateljica ogovarala iza naših leđa, polomi nam se kišobran, pa pokisnemo do gole kože i zbog trapavog taksiste zakasnimo na važan poslovni sastanak. Ima dana kada se sve ovo desi odjednom. A ima i onih kada nam se desi „samo“ nešto od toga. A takav je svaki dan svačijeg života. Prosečna osoba tokom svog prosečnog života može da iskusi 10-15 zaista većih životnih događaja, međutim, ista ta osoba ponekad doživi isti taj broj mikrostresora (daily hassles) tokom jednog jedinog dana.

Ričard Lazarus je autor koji je zaslužan za početak istraživanja efekata svakodnevnih sitnih problema. Kao vodeći glasnogovornik „stres-područja“ svih skeptika tog vremena (6-7. decenija 20. veka) on kritikuje do tada dominantan pristup u istraživanju efekata stresora na zdravlje – insistiranje na velikim životnim događajima i sastavljanje beskonačnih lista navodno normativnih stresora. Do danas je već prikupljena zavidna količina empirijskih dokaza o tome da svakodnevne neprilike igraju značajnu ulogu (ako ne i najviše presudnu) u slabljenju fizičkog (a i psihološkog) imunog sistema. Što je veći broj mikrostresora, to je veći i broj doživljenih simptoma. Iako postoje i dvosmisleni, pa čak i suprotni podaci, ipak se čini da je u dosadašnjoj literaturi najviše potkrepljen stav, prema kojem svakodnevni problemi mogu da prouzrokuju iscrpljivanje organizma, pa stoga i zdravstvene tegobe. Kao pozitivan pandan ovom poprilično pesimističnom stanju stvari javlja se (ponovo delimično prihvaćena) hipoteza da bi svakodnevni prijatni događaji trebalo da budu povezani sa pozitivnim zdravstvenim ishodima.

TRANSAKCIONISTIČKA TEORIJA STRESA

Osnivač ovog teorijskog pristupa stresu (i suočavanju sa njim) je Richard Lazarus. Ovaj model se često naziva i kognitivnim modelom stresa.

Ovaj savremeni model više ne govori samo o nekim međusobno veštački izolovanim i statičnim pojavama (kao što je bio slučaj u vremenima kada se stres izjednačavao sa dražima iz sredine ili sa reakcijama osobe na stresor), nego o vrlo dinamičnom i složenom procesu. Radi se o modelu koji akcenat ne stavlja na osobu, njenu okolinu i krajnji ishod njihovog susreta, već se posebno zanima za „ono u sredini“, za dešavanja između sastavnih elemenata stres-procesa. Ove relacije bi se mogle nazivati interakcijama (stoga se ovaj model nekada pogrešno naziva interakcionističkim), međutim, ako se uzme u obzir da je priroda odnosa među činiocima kontinuirano recipročna, prikladniji je termin „transakcija“. Interesovanje za međuodnose osobe i okoline u kontekstu stresa predstavlja razlog zbog koga se ovaj model naziva transakcionističkim1 modelom stresa.

Zamislimo osobu A koja se na putu za važan poslovni sastanak zaglavila u saobraćajnoj gužvi. Ona postaje jako nervozna i napeta, često gleda na sat, cupka nogom i besomučno trubi. Zamislimo sada i osobu B koja se nalazi u potpuno identičnoj situaciji kao osoba A, međutim, za razliku od nje osoba B samo malko zakoluta očima, uključi radio i opušteno sluša muziku. U ovom primeru je u slučaju prve osobe očigledno započeo stres-proces, ali je malo verovatno da bi osoba B izvestila o percepciji intenzivnijeg stresora koji ju je doveo u stanje distresa. Gotovo je neverovatna jednostavnost primera koji može da služi kao skoro glavni kontra-argument svim Holmsovim i Raheovim idejama o prirodi i osobinama stresora.

Šezdesetih godina prošlog veka Lazarus je počeo da ukazuje na veliki propust istraživanja koja su stres tretirala kao normativan, apsolutno univerzalan fenomen. Smatrao je da se činjenica da svaki događaj nije podjednako stresan za svakog čoveka, kao ni ista da osoba neće isti događaj doživljavati uvek na isti način, ne može više smatrati nevažnom sitnicom. Isticanjem važnosti značenja i značaja stimulusa Lazarus je ponudio drugi krucijalan razlog za pojavu kognitivnog pristupa stres-fenomenu, odnosno, kako bi on rekao: stres-procesu. Zahvaljujući njemu sada već znamo da stresori ne izazivaju direktne reakcije distresa, već subjekat vrši kognitivnu procenu zahteva koji se pred njega postavljaju, kao i svojih mogućnosti da udovolji tim zahtevima. Ljude ne uznemiravaju događaji, već njihova stajališta o njima.

„Tačno je da ekstremni životni uslovi dovode kod gotovo svakog do stresa“ – navodi Lazarus. „Ipak, ne smemo da prihvatimo pojednostavljeno shvatanje stresa kao proizvoda okoline. [...] Najveće teškoće nastaju kad previdimo velike varijacije u ljudskim reakcijama na tzv. univerzalne stresore. Kad se udaljimo od ekstremnih životnih uslova prema blažim i nejasnijim okolnostima, tj. prema svakodnevnim životnim stresorima, varijabilitet postaje još veći“ (Lazarus, Folkman, 2004, str 18, 19). Kao što se iz citata vidi, Lazarusu pripada još jedna važna zasluga: on je skrenuo pažnju naučnika na istraživanja mikrostrsora.

Od svih definicija stresa Lazarusova je ona koja se najčešće citira i koja se čini najviše prihvatljivom: „Stres je odnos između osobe i okoline, u kojem osoba procenjuje situaciju kao previše zahtevnu u poređenju sa svojim resursima ili kao preteću za vlastitu dobrobit“ (Lazarus, Folkman, 2004).

1 Transakcionistički model stresa nema nikakve veze sa psihoterapijskom školom transakcione analize.

Transakcionistička teorija ne dozvoljava posmatranje i analiziranje bilo koje transakcije van njenog prirodnog konteksta. Dakle, neophodno je što podrobnije poznavanje osoba kao glavnih aktera transakcije, prirodne i socijalne sredine, u kojoj se susret odvija i, naravno, odnosa među ovim elementima. Ako posmatramo „susret“ određene okoline i osobe XY, da bismo mogli da damo odgovor na pitanje: „Kako će se osoba XY ponašati u trenutnoj spoljašnjoj situaciji?“ potrebno je – pored detaljne analize sredinskih uslova – sastaviti tzv. profil vulnerabilnosti tog pojedinca. U profilu ranjivosti neophodno je prikupiti što više podataka o ličnoj istoriji osobe, o tome kakve je stimuluse smatrala stresnim tokom svog života, u kojoj meri i kako je reagovala na razne vrste stresora i kakav je bio ishod (potencijalno) stresnih transakcija u njenom dosadašnjem iskustvu. Ako želimo da povećamo verovatnoću da bi naša predikcija o aktuelnoj transakciji između osobe XY i trenutne spoljašnje sredine bila što tačnija i preciznija, treba da saznamo nešto i o motivacionim karakteristikama te osobe. Kada su nam poznati konkretni motivi, kada znamo šta ta osoba smatra važnim, a šta ne, za kakve će se ciljeve boriti i zašto baš za njih, koje situacije izazivaju kod nje anksioznost ili defanzivno ponašanje – moguća su u velikoj meri ostvariva predviđanja.

U sadašnjem trenutku, konstantno usavršavana, ali i dalje u potpunosti „lazarusovska“ transakcionistička teorija stresa sadrži tri veće grupe varijabli: kauzalne prethodnike (karakteristike osobe i promenljive iz okoline), medijacijske procese (kognitivna procena i suočavanje) i ishode (neposredni i odgođeni). Lazarus se posebno bavio svakom kategorijom varijabli, međutim, centralnim pojmovima njegovog stvaralaštva i najviše ispitivanim elementima stres-procesa smatraju se kognitivna procena i suočavanje sa stresom.

Kognitivna procena [cognitive appraisal]

Kognitivna procena se još često naziva i subjektivnom procenom. Kao što i sam metodološki naziv varijable govori, kognitivna procena igra ulogu posrednika u odnosu osoba-okolina. Ako kao teorijsku osnovu za razumevanje i istraživanje stresa uzmemo transakcionistički model, čak je nemoguće definisati stres, a da se pritom u samom određenju ne pozovemo na proces kognitivne procene. „Psihološki stres je poseban odnos između osobe i okoline, koji osoba procenjuje kao vrlo zahtevan ili kao odnos koji prevazilazi njene mogućnosti i ugrožava njenu dobrobit“ – piše Lazarus i time tvrdi da stres kao takav ne postoji u okolini, niti je kao neka amorfna mešavina neprijatnih osećanja i fizioloških reakcija zarobljen u samoj osobi, već je produkt transakcije osobe i sredine, produkt koji je stvoren i u suštini egzistira jedino u mislima pojedinca. Reč je o evaluativnom procesu koji određuje zašto je i u kojoj meri određeni susret subjekta i stimulusa stresan. Pored toga što je reč o pojavi koja je u potpunosti odgovorna za započinjanje stres-procesa, subjektivna procena je ujedno i razlog za postojanje individualnih razlika u doživljavanju potencijalnih stresora, vrsti i intenzitetu reakcija distresa, pa čak i u izboru načina suočavanja sa stresom i u uspehu u prevladavanju teškoća. U prethodnoj rečenici upravo je opisan dugačak i kompleksan put od prve tačke stres-procesa (percepcija moguće stresne situacije) do krajnjeg odredišta: opšte psihofizičke dobrobiti pojedinca.

Kognitivnu procenu najlakše je shvatiti kao proces kategorizacije određenog događaja s obzirom na njegovo značenje i važnost za dobrobit jedinke (određivanje

značenja i značaja situacije). Stres-proces započinje onda kada osoba shvati da se nalazi u situaciji koja pred nju postavlja veće zahteve. Međutim, da bi se za tu situaciju moglo reći da je za datu osobu ona postala stresor, neophodno je da se već opisanoj proceni pridruži i drugi sud: „Ja, barem u ovom trenutku, nisam u stanju da udovoljim tim pojačanim zahtevima, nemam snage, resurse, veštine, znanja, podršku i sl.“. Razumevanje i interpretiranje spoljašnje situacije u skladu sa ličnim karakteristikama konkretne i apsolutno jedinstvene osobe čini jedan deo procesa kognitivne procene, tzv. primarnu procenu. Dakle, primarna procena je kognitivna operacija kojom se određuje značenje i važnost situacije za osobu. Pitanjem: „Šta ja mogu da učinim kako bi se sve ovo završilo na najbolji mogući način?“ osoba koja je pod stresom vrši drugi aspekt kognitivne procene, tzv. sekundarnu procenu. Prema tome, u sekundarnoj proceni osoba procenjuje svoje mogućnosti da utiče na neprijatnu situaciju, proverava šta može i da li uopšte može išta da učini kako bi prekinula delovanje stresora. Stres, dakle, nastaje kao rezultat zaključka da postoji nesklad između zahteva u određenoj situaciji i mogućnosti osobe za ispunjavanje tih zahteva. Primarna i sekundarna procena dinamički zavise jedna od druge, a u stresnoj transakciji mogu da se jave sukcesivno ili simultano. Termini „primarna“ i „sekundarna“ nisu baš najsrećniji izbor, jer ne impliciraju ni vremenski redosled niti ukazuju na veću važnost konkretne vrste procene situacijskih zahteva. Stoga pojedini autori smatraju da bi bilo prikladnije primarnu procenu nazvati „procenom zahteva“, a sekundarnu „procenom resursa“.

Zamislimo osobu koja oseća blagu vrtoglavicu i mučninu. Ti telesni znakovi, kao i većina draži u našoj unutrašnjosti ili u okolini, nemaju neko a priori značenje. Stoga će pojedinac pokušati da ih interpretira, a u skladu sa dodeljenim značenjem i da odredi njihovu relevantnost u odnosu na njegovu dobrobit. Na osnovu opisanih „simptoma“ moguće je izvesti (barem) tri potpuno različita zaključka:

1. „Sve je to nevažno, reč je o bezazlenim osetima, najbolje je da ih ignorišem.“ – biće zaključak osobe koja je i ranije povremeno osećala blagu vrtoglavicu i mučninu, a da posle tih znakova nije usledila neka ozbiljna posledica, na primer neka bolest. Lazarus ovakve precene naziva irelevantnim, pošto stimulus nema nikakvo značenje za dobrobit osobe, ne ugrožava nijednu njenu vrednost, potrebu, cilj, obavezu, želju. Mogući ishodi događaja su potpuno nezanimljivi za subjekat, pošto u aktuelnoj transakciji on neće ništa ni izgubiti, ali ni dobiti.

2. „Super, baš mi je drago!“ – pomisliće srednjoškolac, koji je uporno tražio izgovor za izostanak iz škole kako bi izbegao kontrolni iz matematike. Dakle, on je doneo pozitivan zaključak na osnovu svoje percepcije, a takva procena smatra se benignom. Ishod ovako protumačene transakcije čuva ili unapređuje dobrobit pojedinca.

3. „Užasno! Ja sigurno umirem od neke neizlečive boleštine!“ – zaključiće prestravljena osoba, čija kognitivna procena dovodi do početka verovatno vrlo ozbiljnog i intenzivnog stres-procesa. Reč je o kognitivnoj proceni koja rezultira zaključkom da je situacija stresna,

Ako smo o nekoj situaciji doneli zaključak da je ona stresna, naša kogntivna procena može da rezultira sa tri različita suda:

a) „Reč je o situaciji u kojoj je došlo do značajne štete, dogodio se gubitak.“ Percepcija štete i gubitka uključuje povrede ili gubitak dragih osoba, važnih stvari, vlastite vrednosti ili socijalne pozicije. Povratka nema, „zlo“ se već dogodilo. Pokušaji vraćanja na staro stanje su automatski blokirani, mogućnost pozitivnog doživljavanja je

znatno sužena. Ophrvana osećanjem bespomoćnosti osoba koja je doživela gubitak često se predaje. Najteži životni događaji su oni u kojima osoba gubi izvor ili cilj neke za nju najvažnije posvećenosti ili predanosti. Ako je npr. žena ceo svoj život izgradila oko po njenom uverenju centralne figure – njenog muža – njegov gubitak će za nju na neki način verovatno značiti i gubitak smisla njenog daljeg života. Svaki gubitak podrazumeva i izvesnu pretnju, jer je opterećen anticipacijama opasnosti u budućnosti.

b) „Situacija je opasna, doživljavam je kao (ozbiljnu) pretnju, ugrožen/a sam!“ U slučaju ove procene, do štete ili gubitka još nije došlo, ali oni su sasvim mogući i verovatni – očekuju se. Tada pojedinac može panično pokušavati da spreči negativne ishode, može da postane izuzetno pesimističan i depresivan ili apatičan, ali može i pojačanim ulaganjem snage, na konstruktivan način pokušavati da se izbori sa teškoćama.

c) „Nalazim se pred izazovom.“ Stresni događaj smatra se izazovnim kada je situacija važna, a verujemo da se zahtevi okoline nalaze unutar raspona naših resursa i sposobnosti suočavanja. Dolazi do pokretanja telesne i psihičke aktivnosti i uključenosti. Očekuje se mogućnost dokazivanja pred samim sobom i/ili pred drugima, predviđa se uspeh, dobitak, sticanje kompetencije, lični razvoj. Emocije koje rezultiraju iz ove procene su prijatne, uzbuđujuće, očekivanja su pozitivna, iako je reč o stres-procesu!

Sekundarna procena je mnogo više od puke intelektualne vežbe u otkrivanju svega što bi se moglo preduzeti kako bi se rešio problem. U okviru nje postavljamo nekoliko pitanja. Kao prvo, interesuje nas da li je moguće uticati na promenu nastalu stresnom transakcijom, odnosno, da li je nova situacija kontrolabilna. Druga komponenta sekundarne procene predstavlja mapiranje naših mogućnosti neophodnih za borbu sa nastalim problemima, koja pored konkretnih planova za konstruktivnu akciju rešavanja teškoća podrazumeva i odmeravanje naših snaga potrebnih za zdravu emotivnu adaptaciju2. Da bi ceo proces bio zaokružen neophodna je i analiza mogućih ishoda stresnog susreta – vrši se neka vrsta hedonističkog kalkulusa, biramo među postojećim mogućim strategijama za suočavanje na osnovu očekivanja o njihovoj efikasnosti.

Složen proces sekundarne procene može da rezultira mnogobrojnim zaključcima. Tako, na primer, možemo da pomislimo: „Ne mogu ništa da preduzmem, svaki moj pokušaj rešenja problema biće neuspešan!“. Ili: „Uspeću samo ako mi XY pomogne“. Međutim, moguća su i uverenja poput: „Uspeću ako se jako potrudim“ i „Nema problema, sigurno ću uspeti“. Nakon ovakvih kognicija slede pokušaji suočavanja sa stresom ili odustajanje od prevladavanja.

Postoji još jedan jako važan u okviru transakcionističke teorije stresa: ponovna procena (reaappraisal). Radi se o promeni procene na temelju novih informacija iz okoline i/ ili na osnovu podataka o reakcijama same osobe. Zamislimo nekoga ko je određenu situaciju percipirao prvo kao preteću, zatim je na osnovu sekundarne procene odabrao i sproveo neku strategiju suočavanja, njegova je akcija uticala na spoljašnju sredinu i okolnosti su se promenile. Zahvaljujući ponovnoj proceni osoba više ne misli da je u opasnosti, novonastalu situaciju sada doživljava kao izazovnu. Suštinski gledano, procena i ponovna procena međusobno se ne razlikuju.

SUOČAVANJE SA STRESOM [COPING]

2 Zaključci koji se donose u okviru opisane druge komponente sekundrane procene nisu ništa drugo do rezultati vaganja naših raspložovih načina suočavanja sa stresom.

„Stres nas ne ubija, već vešto suočavanje sa njim nam dozvoljava da živimo“ (Vaillant). Centralna pitanja koja postavljaju istraživači suočavanja su: „Kako da se ponašamo, a da ne postanemo stresom oštećene jedinke? Da li i kako stres može da postane okidač i stimulator razvoja i napretka?“ Istraživanja iz oblasti kopinga fokusirana su na odstranjivanje ili minimiziranje onih okolnosti iz naših života, u kojima stres dovodi do bolesti, kao i na mogućnosti stvaranja uslova, u kojima stres deluje u funkciji razvoja.

Suočavanje po pravilu znači akciju3 – bilo bihejvioralne ili kognitivne prirode, a kognitivna akcija automatski povlači za sobom i emocionalne i motivacione promene. Svrha ovih akcija je savladavanje, redukovanje ili tolerisanje sukoba između osobe i okoline, što nije ništa drugo do prekid stres-procesa. Međutim, osoba koja se suočava sa stresom najčešće ne želi po svako cenu da stavi tačku na ceo neprijatan proces – barem ne u početku, dok još ima snage, dok još nije skroz iscrpljena. Ona će koristiti razne strategije kopinga, pri čemu će se sve vreme rukovoditi važnim ciljem: koncentrisaće se na unapređenje ili barem sačuvanje sopstvene dobrobiti, komfora i zadovoljstva sa sobom, drugima i celim životom.

Reč „suočavanje“ upotrebljava se u širokom rasponu različitih značenja, i definicije su pod snažnim uticajima teorijske orijentacije autora. Nisu retki teoretičari koji se određenjima poput: „...pokušaji povećanja slaganja između okoline i osobe“ (French, 1974, prema Hudek-Knežević, Kardum, 2005) trude da izbegnu teorijsku pristrasnost i postignu apsolutnu objektivnost. Međutim, njihov cilj je utopijski zbog toga što ovako širokim definicijama zapravo nisu povukli jasne granice između suočavanja i drugih bliskih fenomena. Neki autori su, opet, otišli u drugu krajnost odredivši koping kao: „ponašanja i misli kojima se osoba svesno koristi da bi manipulisala, rukovodila ili kontrolisala učinke predviđanja ili doživljavanja stresne situacije“ (Stone, Neale, 1984, prema Hudek-Knežević, Kardum, 2005). I naravno, kao što je u ovoj naučnoj oblasti (još uvek) najčešće slučaj, najcitiraniju i najšire prihvaćenu definiciju dao je Lazarus, odnosno Mr. Coping – kako ga u literaturi šaljivo pominju. Prema njemu i Folkmanovoj suočavanje je „trajno promenljivo kognitivno i bihejvioralno nastojanje izlaženja na kraj sa specifičnim spoljašnjim i/ ili unutrašnjim zahtevima, koji su procenjeni kao opterećujući ili u toj meri teški da nadilaze resurse (mogućnosti) kojima osoba raspolaže“ (Lazarus, Folkman, 2004). Autori definicije smatraju da ona uzima u obzir ograničenja tradicionalnih određenja i da ne upada u zamke zbog kojih su definicije drugih teoretičara bile manjkave. Kao prvo, Lazarusova definicija usmerena je na proces, a ne na osobine, što se vidi iz reči: „trajno promenljivo“ i „specifične“. A kao drugo, on implicitno ukazuje na razliku između suočavanja i automatskog adaptacijskog ponašanja, ograničavajući koping na zahteve koji su procenjeni kao stresni.

Iako vrlo različite, navedene definicije imaju i neke zajedničke elemente. Gotovo sve – eksplicitno ili implicitno – podvlače da je koping pokušaj adaptacije na stresne okolnosti. I upravo se u reči pokušaj krije razlog zbog kojeg pretežno izbegavamo da koristim termin „prevladavanje“ kao sinonim za suočavanje. Kada kažemo da se žena koja je upravo izgubila svog supruga koristi prevladavanjem kako bi smanjila distres, nevoljno se stvara iluzija o njenoj uspešnosti u borbi sa teškoćama. Iako nismo nameravali, ovakvom izjavom smo nagovestili pozitivne ishode celog stres-procesa. A pošto su takva predviđanja vrlo rizična i (bez nekih dodatnih informacija) apsolutno

3 U ovom kontekstu se i izostanak ponašanja, odnodno „neponašanje“ smatra akcijom.

neutemeljena, treba ih maksimalno izbegavati. Izgovaranjem navedene rečenice verovatno smo mislili: ona čini sve što je u njenoj moći kako bi izašla na kraj sa vrlo teškom situacijom. Stoga je mnogo adekvatnije i tačnije reći: „Ona pokušava da se suoči sa smrću svoga supruga“. Ova rečenica nam ništa ne govori o tome u kakvom će stanju (fizičkom i psihičkom) ona izaći iz vrtloga stres-procesa. Osim jezičke preciznosti postoji još jedan argument za korišćenje izraza „suočavanje“. Upotrebom reči „prevladavanje“ upadamo u zamku nerazlikovanja dve ključne, međusobno u potpunosti različite varijable: učinjenih napora i rezultata, odnosno posledica kopinga. Razlikovanje mnogih akcija suočavanja od distresa takođe postaje otežano. Na primer, ako se osoba koja je pod stresom povuče u sebe i zapostavi svoje međuljudske odnose, nije jasno da li je povlačenje akt suočavanja ili simptom depresivnog raspoloženja kao elementa distresa. Razdvajanjem postupaka suočavanja od ishoda suočavanja (kako kratkoročnih, tako i dugoročnih) mi u stvari izbegavamo da donosimo a priori vrednosne sudove o pojedinačnim koping-strategijama.

Suočavanje je skup aktivnosti koje osoba namerno sprovodi kako bi prekinula delovanje stresora – tvrde Lazarus i njegovi saradnici.

Transakcionistički model suočavanja

Centralna premisa ovog pristupa podrazumeva da je ponašanje rezultat dinamičnog međuodnosa sredine i osobe, a suočavanje predstavlja jednu od osnovnih (intervenišućih) varijabli koja u konkretnoj transakciji posreduje između draži i reakcije. Aktivnosti koje služe sučeljavanju sa stresom nastaju kao rezultat složenih kognitivnih procesa, kao što su pominjana sekundarna procena i stalno promenljive ponovne procene. Ističući važnost transakcija i insistirajući na njihovoj konstantnoj promenljivosti i dinamičnosti, transakcionisti uvode još jednu bitnu novinu u poimanje suočavanja: koping nikako ne može da se posmatra i izučava kao stabilna karakteristika ličnosti ili zamrznuto stanje, on je po definiciji nužno procesne prirode. Ovakav pristup povlači za sobom nekoliko bitnih zaključaka o prirodi suočavanja. Kao prvo, važno je ono što osoba stvarno misli, oseća ili čini, a ne ono što ona obično radi ili što bi trebalo da preduzme, čime se bavi model koji koping posmatra kao crtu. Drugo, ono što osoba misli, oseća i čini uvek se ispituje unutar konkretnog, specifičnog susreta, te se ovaj model često naziva i kontekstualnim. Treće, govoriti o procesu, znači govoriti o promeni, pa u skladu sa tim osoba se ponekad oslanja na jedan oblik suočavanja, npr. odbrambene strategije, a drugom prilikom na strategije rešavanja problema, u zavisnosti od promene statusa odnosa osoba-okolina. Promene u celom stres-procesu mogu da se dese u periodu od nekoliko trenutaka, kao u slučaju kratke svađe, ili mogu da traju satima, danima, nedeljama, pa čak i godinama, kao kod dugačkog procesa tugovanja.

Funkcije suočavanja

Prema transakcionističkoj teoriji funkcija suočavanja odnosi se na svrhu kojoj određena strategija služi i ne treba je brkati sa ishodima suočavanja koji se odnose na efekat koji je određena strategija izazvala. U laičkim krugovima obično vlada uverenje da suočavanje sa stresom nije ništa drugo do rešavanje problema, međutim, učinkoviti koping ima i druge važne funkcije.

Najpoznatiju taksonomiju mehanizama suočavanja, u kojoj je upravo njihova funkcija poslužila kao kriterijum za klasifikaciju, dao je Lazarus, a preuzeli su je i skoro svi transakcionistički orijentisani autori. Prema ovoj manje-više opšteprihvaćenoj podeli razlikujemo suočavanje koje je usmereno na kontrolu i menjanje problema koji izaziva stres i patnju, i suočavanje koje je usmereno na upravljanje emocionalnim reakcijama na problem. Prvi oblik kopinga nazvali su suočavanje usmereno na problem, a drugi – suočavanje usmereno na emocije. Ove dve glavne funkcije suočavanja empirijski su potvrdili i brojni drugi autori.

Strategije suočavanja usmerene na problem vrlo su slične opšte poznatim strategijama koje se koriste za rešavanje problema. Obe vrste strategija sadrže definisanje problema, traženje alternativnih rešenja za isti problem, vaganje tih alternativa s obzirom na pretpostavljene ishode, odabir nekog rešenja i stupanje u akciju. Osnovna distinkcija između rutinskog rešavanja problema u svakodnevnom životu i prevladavanja krije se u subjektivno procenjenim karakteristikama situacije, u kojima se ove aktivnosti primenjuju. Ako su okolnosti interpretirane kao stresne, onda govorimo o strategijama prevladavanja koje su usmerene na problem, dok u situacijama koje nisu obojene procenama pretnje i gubitka (pa čak i izazova) vrlo slični postupci predstavljaju „obične“ pokušaje rešavanja problema. Razlika između ove dve grupe strategija je i u tome što mehanizmi suočavanja sa stresom, koji su usmereni na problem, obuhvataju širi raspon akcija koje se ne odnose samo na striktno pragmatično rešavanje „objektivno postojećeg problema“. Rešavanje problema je objektivan, analitički proces, primarno usredsređen na spoljašnju sredinu, dok suočavanje usmereno na problem uključuje i strategije čiji je fokus na unutrašnjem, subjektivnom svetu osobe.

Postoje dve podgrupe strategija suočavanja usmerenih na problem: u prvu grupu spadaju akcije koje imaju za cilj da stvarno promene okolinu (menjanje sredinskih pritisaka, rušenje barijera, pribavljanje potrebnih resursa i sl.), dok su u drugoj kategoriji razni nevidljivi intrapsihički procesi kojima osoba menja samu sebe (postizanje motivacionih i kognitivnih promena, menjanje nivoa aspiracije, pronalaženje alternativnih kanala gratifikacije, učenje novih veština i postupaka i sl.). Ako je koping bio uspešan onda će se bez obzira na podtip odnos između osobe i njene okoline promeniti na bolje, pa samim tim će nestati i distres ili će barem biti delimično ublažen. Iz do sada napisanog postaje jasno da suočavanje usmereno na problem ima dva, međusobno zavisna (kratkoročna) cilja: rešavanje problema koji je nastao u susretu osobe i sredine, ali indirektno i poboljšanje psihičkog stanja pojedinca, koje podrazumeva pojavu prijatnijih, ugodnijih osećanja i misli.

Lazarus je u početnim istraživanjima suočavanja kao drugu veliku skupinu koping mehanizama identifikovao tzv. strategije suočavanja usmerene na emocije. Iako je iz samog naziva jasno da ovi mehanizmi imaju za cilj neku vrstu manipulacije osećanjima, njihova bit je ipak najčešće kognitivne prirode. Na emocije usredsređeni koping postupci dele se u nekoliko podgrupa. Jedna se sastoji od misaonih procesa usmerenih na minimiziranje ili potpuno ukidanje emocionalnog bola, a uključuje strategije kao što su: negiranje, potiskivanje, umanjivanje, izbegavanje, selektivna pažnja, racionalizacije poput reakcija tipa „kiselog grožđa“ ili „slatkog limuna“ itd. Manja i generalno ređe korišćena podgrupa takođe kognitivnih strategija usmerena je na povećanje patnje i emocionalnih muka. Prema Lazarusovom mišljenju određeni broj ljudi prvo namerno sprovodi različite oblike samokažnjavajućih postupaka. Oni očigledno funkcionišu prema

nekoj vrsti implicitne filozofije, prema kojoj je dosezanje emocionalne dobrobiti ostvarivo jedino nakon „doticanja dna“, odnosno, autentična prijatna osećanja mogu da se pojave tek posle potpunog prepuštanja bolu. Kao primer za ovu – prema mnogima diskutabilnu – sklonost Lazarus navodi slučaj pasivne osobe koja neće krenuti u konkretne akcije rešavanja problemske situacije sve dok se ne mobilizuje neugodnim osećanjima i emocionalnom patnjom. Mnoge od do sada opisanih strategija suočavanja usmerenih na emocije mogu da se posmatraju kao emocionalni pandan ponovnih procena. One dovode do promene načina shvatanja određenog događaja, pri čemu osoba pod stresom ne menja objektivnu situaciju.

Druge strategije suočavanja usmerene na emocije nemaju za cilj promenu značenja događaja. Tako, na primer, interpretacija neke situacije može da ostane ista, čak i ako se neko vreme uopšte ne misli na nju. Isto tako različite bihjevioralne reakcije koje takođe spadaju u mehanizme suočavanja usmerene na emocije, same po sebi ne dovode nužno do ponovnih procena. Među njih spadaju npr. konzumiranje alkohola, iskaljivanje besa, traženje emocionalne podrške od bližnjih, pojačano bavljenje raznim fizičkim aktivnostima kako bi se skrenula pažnja sa problema i sl.

Bez obzira na pripadnost različitim subgrupama strategija suočavanja usmerenih na emocije, sve one u suštini imaju zajednički cilj: regulaciju afekata, održavanje nade i optimizma, kao i odbijanje prihvatanja onog najgoreg. Nije retko da ovakvi mehanizmi sadrže u sebi popriličnu dozu samozavaranja, što na prvi pogled deluje kao vrlo neefikasan način suočavanja sa stresom. Međutim, ni u ovom slučaju nije preporučljivo koristiti se apriorističkim procenama i time automatski degradirati sve mehanizme suočavanja sa stresom koji su usmereni na osećanja. Kako bih argumentovala ovu poslednju tvrdnju navešću primer korišćenja odbrambenog mehanizma negiranja. Subjektivno neprihvatanje činjenica, bez obzira na to da one u realnosti i te kako postoje, svakako predstavlja laganje samog sebe. Vrlo je jasno da u suočavanju sa stresnom situacijom, kakva god ona bila, samozavaranje nije konstruktivna reakcija kada situaciju posmatramo sa stanovišta dugoročnih posledica. S druge strane, kada izgubimo blisku osobu, upravo negiranje (kao dominantan mehanizam prve faze tugovanja) pomaže nam da prebrodimo početno stanje šoka. Ono nam obezbeđuje iako vrlo kratko, ali preko potrebno vreme da skupimo energiju za sve teškoće koje nas očekuju u predstojećem bolnom periodu. Dakle, analizirajući situaciju iz ugla kratkoročnih posledica, negiranje u nekim situacijama, u nekim trenucima i pod određenim uslovima predstavlja adaptivan, pa samim tim i efikasan način suočavanja sa stresom. Slični argumenti bi se mogli navesti i za sve ostale strategije suočavanja koje su usmerene na emocije, a koje na prvi pogled deluju kao štetne ili čak patološke. Lazarus navodi da su, bez obzira na potencijalno patogeni uticaj poricanja i distanciranja od problema, ovi mehanizmi često snažniji i „uticajniji“ od konstruktivnih akcija rešavanja problema, jer omogućuju osobi da situaciju interpretira što je benignije moguće, pa samim tim su dovoljno snažni da prekinu ceo stres-proces.

Ni strategije suočavanja sa stresom koje su usmerene na problem, kao ni one strategije koje su usmerene na emocije nisu apriori vrednosno definisane. Ni za jednu strategiju suočavanja sa stresom ne može se reći da je uvek korisna, bez obzira na sve činioce koji učestvuju u stres-procesu. Iako se strategije suočavanja usmerene na problem i one usmerene na emocije najčešće koriste istovremeno i međusobno se ne isključuju, postoje određene situacije kada upotreba jedne od dve kategorije preovladava. Istraživači

su dokazali da u situacijama koje mogu da se kontrolišu, ljudi češće koriste (sa ne malim uspehom) strategije suočavanja usmerene na problem. Dakle, ako na pitanje: „Da li ja mogu da rešim problem, da li ja mogu da promenim situaciju?“ osoba pod stresom odgovori potvrdno, ona će najverovatnije upotrebiti neku strategiju usmerenu na problem iz njenog postojećeg arsenala mehanizama suočavanja. Kao tipičan primer za ovakav slučaj u literaturi se često nailazi na navođenje situacije pripreme za polaganje ispita. Zamislimo da osoba A uskoro izlazi na težak ispit i jako joj je stalo do toga da ga položi sa visokom ocenom. Ona je, dakle, primarnom procenom situaciju odredila kao vrlo relevantnu, a zatim se upušta u proces sekundarne kognitivne procene kako bi donela odluku o tome šta bi za nju bilo najkorisnije da učini. Jedna prosečno sposobna i prosečno vredna osoba će najverovatnije pokušati nešto od sledećih akcija: ponavljaće gradivo, čitaće neku dodatnu literaturu, zamoliće koleginicu da je ispita iz materije, pokušaće da pogodi ili da na neki način sazna koja će se pitanja postavljati na ispitu, pripremiće puškicu i sl. – pokušaće da stekne kontrolu nad situacijom. Međutim, ako se ista ova osoba suočava sa nekom „nerešivom“ teškoćom kao što je gubitak partnera, ona će ubrzo shvatiti da ne može ništa konkretno i konstruktivno da preduzme kako bi promenila objektivnu stvarnost, tj. ne postoji ništa što dragu osobu može da vrati u život. U tom slučaju ona najverovatnije neće pokušati da upotrebi strategije usmerene na problem, tačnije rečeno, dominiraće upotreba mehanizama suočavanja usmerenih na emocije. U sličnim okolnostima nalazi se i osoba koja nema informacije o tome gde se nalazi i šta ustvari predstavlja izvor pretnje koju oseća, pa samim tim nije ni u mogućnosti da tu pretnju otkloni. Ona će se verovatno takođe poslužiti nekim mehanizmom suočavanja koji je usmeren na emocije.

TRAUMA

Svakodnevno razumevanje izraza “trauma ””Taj događaj je za mene bio izrazito traumatičan!”; “Kada sam se posvađala sa

drugaricom, to je za mene bilo traumatsko iskustvo.” Laičko shvatanje – netačno. Iz želje da se naglasi intenzitet i neprijatnost nekog (često vrlo teškog, ali stresnog događaja tendencija da se ti događaji bezrazložno proglase traumatskim)

Razlikovanje:Traumatski događaj – sam događaj koji je izazvao reakcije traumatizovanostiPsihološka trauma – reakcija na traumatski događaj.(PSIHOLOŠKA) TRAUMA I TRAUMATSKI DOGAĐAJ NISU SINONIMI, TRAUMA NIJE DOGAĐAJ!!!

STRES I TRAUMA - primeri

Žrtva torturisanja u ratu - trauma Preživeli suvozač, saobraćajna nesreća, vozač poginuo- trauma Najbolja prijateljica mi se odselila u instranstvo - stres

Raskid dugogodišnje veze - stres Umrla je baka u 94. godini – (snažan) stres Otkaz na poslu - stres Dečaku od 5 godina umro tata – trauma – traumatski gubitak, jer smrt roditelja u

dečijoj dobi to uvek jeste Boravak u zatvoru – sam po sebi: stres – prisustvo nasilja - trauma Pokušaj silovanja - trauma Hronično nezadovoljstvo poslom - stres Samoubistvo prijatelja - trauma Prisustvo oružanoj pljački banke - trauma Potpuni bankrot – stres – problematična klasifikacija, jer ako npr. ne postoji

socijalna mreža koja će pružiti podršku (materijalnu) – može biti i životna ugroženost

Venčanje - stres Prekid kontakata sa porodicom (svojom voljom) - stres

DEFINICIJE VEZANE ZA TRAUMU

Traumatski događajTraumatski događaj je događaj koji je izvan granica uobičajenog ljudskog iskustva i koji je izrazito neugodan gotovo za svakog. To može biti ozbiljna pretnja životu ili telesnom integritetu, ozbiljna pretnja deci, supružniku, bliskim rođacima, prijateljima, iznenadno uništavanje doma ili cele zajednice, pogled na drugu osobu koja je povređena ili ubijena u nesreći, odnosno nasilnom činu, te prisustvo takvim događajima. (nasilje)

Psihološka traumaPsihološka trauma je intrapsihička reakcija na traumatski događaj.

“Posle traumatskog događaja život nije isti kao što je bio ranije. Traumatizovani osećaju da su se suštinski promenili – njihove osobine, osećanja, fiziološke reakcije, pogledi na svet i odnosi trpe potpuni preobražaj. Više nema sigurnosti, predvidivosti, poverenja. Njihove uobičajene strategije prilagođavanja pokazale su se kao neprimerene i oni nisu bili u stanju da savladaju date teškoće. Posledica toga je da su preplavljujući strah, bespomoćnost i gubitak kontrole postali permanentno stečeno iskustvo koje ne mogu da zaborave.”

ZDRAVE REAKCIJE NA TRAUMATSKI DOGAĐAJ

OSEĆANJA – “zaleđenost” – kao san, nestvarno, kao da nema osećanjaStrah, užas, briga za sebe i bliske osobe – bojimo se stradanja, strah da ćemo se slomiti,

izgubiti kontrolu, strah da će se sve ponovitiOsećaj nemoći, beznadežnosti, bespomoćnostiTuga – gubitakStid – zbog bespomoćnosti, ranjivosti, zbog toga što smo pokazali jake emocije i potrebu

za tuđom pomoći, što se nismo ponašali “onako kako je trebalo”.

Krivica – najčešće, obično se ne razume. Zbog toga što nam se dogodilo, što nismo zaštitili sebe ili druge, zbog toga što nismo reagovali na znakove približavajuće katastrofe, zato što smo preživeli, zbog besa

Ljutnja, bes agresivnost – na ono što se dogodilo, na ljude koji su nas ugrozili, na one koji nisu sprečili katastrofu, na koji su bolje prošli. Ljutimo se zbog besmislenosti i nepravde, ranjivosti, postiđenosti, gubitka ponosa i samopoštovanja. Obeshrabrenost, čežnja – čežnja za onim što je bilo, razočarenje zbog gubitkaNagle i česte promene raspoloženja, zavisnost od drugih, osećanje prljavosti,

izolovanosti, osećaj gubitka kontrole nad vlastitim životom.

MIŠLJENJE – teškoće u koncentraciji, prisećanju i pamćenjuTeškoće u donošenju odlukaZbunjenostPreviše misli odjednomČesto sećanje na traumatski događaj – nametanje bez mogućnosti kontroleIskrivljeno doživljavanje vremenaDoživljaj besmisla, beznađa, gubitak interesa, praznoverje

TELESNI ZNAKOVI Umor, nemir, razdražljivostVrtoglavice, drhtavice, teškoće u disanju, stezanje i gušenje u grlu i plućima, pritisak u

grudimaČeste prehlade ili gripePoremećaj apetita, mučnina, proliv, bolovi u želucu, vratu i leđimaMišićna napetost do bola, glavoboljePoremećaj menstrualnog ciklusa, promene u seksualnom ponašanju i željama

PONAŠANJESnažne R na male promene u okoliniPovećana upotreba alkohola, cigareta, tableta...Narušavanje dnevne rutine, nemogućnost obavljanja uobičajenih zadatakaPovlačenje od ljudi ili preterana zavisnost od drugihMEĐULJUDSKI ODNOSIGubitak poverenja, neopravdane negativne generalizacije, udaljavanje od porodice i

prijatelja, usamljenost

Sled R od traumatskog događaja do prorade iskustva

Traumatski događaj Neposredne reakcije Negiranje i potiskivanje Intruzivne misli i slike Prorada iskustva Završavanje i povratak u normalan život

Negiranje događaja, značenja i smisla tog događaja može u nekim fazama procesa biti značajna podrška preživljavanju, produžavanje te reakcije vodi u disocijaciju

Patološke R: PTSD, reaktivna depresija, psihotična epizoda, poremećaj ličnosti, psihosomatika, konverzije, razni anksiozni poremećaji

GUBICI I TRAUMATSKI DOGAĐAJI

Razlike između pojmova “traumatski događaj/trauma” i “gubitak/tugovanje” – moguće je doživeti traumatski događaj bez gubitka ljudskog života – npr. oružana pljačka banke u kojoj niko nije poginuo. Međutim, proživljavanje svakog traumatskog događaja povlači za sobom neku vrstu gubitka, barem simboličkog (npr.: gubitka uverenja da je svet bezbedno i sigurno mesto, gubitak samopoštovanja, nade i sl.)

Moguće je doživeti i gubitak bez traumatskog događaja – mirna i očekivana smrt bake u 94. godini života.

Razlike u reakcijama – intenzivna anksioznost kod traume se odnosi na doživljenu pretnju, a kod gubitka anksioznost zbog odvajanj od bliske osobe

Izbegavajuće R su mnogo češće kod traume nego kod tugovanja

Traumatski i netraumatski gubici

Traumatski gubici su nastali u sledećim situacijama: kada je smrt bila iznenadna ili prevremena; kada je nastupila u “strašnim” ili bizarnim okolnostima; kada je uzrokovana nasiljem ili kada je stigmatizovana; kada se odjednom dogoilo više smrti; kada je reč o smrti deteta; smrt roditelja u dečijoj dobi.

Određena grupa autora koja smatra da je svaki gubitak bliske osobe traumatski, ako postoje reakcije kod tugujućeg koje su po svojo prirodi traumatske

UČITI I PTSD!!!

(Po dogovoru iz Dejvisonove i Nilove knjige)