ПРАВОСЛАВНИБОГОСЛОВСКИФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

НАСТАНАК БИБЛИЈСКИХ

ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

Др Родољуб Кубат

| 1

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

Београд 2007

| 2

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

НАСТАНАК БИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА И ЊИХОВ КАРАКТЕР

Дуго времена у неким теолошким круговима је владало мишљење да су библијски текстови настајали од једне личности. Обично се сматра да је то писао неко ко је био очевидац догађаја. Питање је како је дошло до прихватања таквог става, с обзиром да дух таквог става не одговара духу отачке мисли. Могуће је да је дух протестантизма (а православни су од Кирила Лукариса били у посебном односу са протестантима) извршио кључни утицај на прихватање таквог става. Учешће православних у сукобу Рима и протестаната у улози "медијатора" је довело до заборављања ширине предања. Утицај протестаната је негде претегнуо тако да су се библијски списи везали за једну личност - тврдња да нека личност то није писала би већ доводила у питање правоверност списа. Рећи да Мојсије није написао Петокњижје у целини данас би могло да изазове буру расправа, чак и оптужби за јерес! То говори о дубини примљеног утицаја који се и данас осећа.

Текстови типа Мојсијевог Петокњижја су настајали тако што су разна предања која су препричавала приче из прошлости, инкорпорирана у збирку текстова. Касније редактори су их склопили и дали Петокњижју коначан облик. Каква је била логика настанка тих текстова? Ако покушамо да реконструишемо историјски те догађаје и покушамо да уђемо у свест старог библијског света, видећемо да се ствари не могу узети тако олако и једноставно. Рецимо, у доба патријараха није било раширене писмености, нарочито код народа који су били номади. Сва мудрост је преношена усменим путем, док су могућности за писање биле мање, ограничене недостатком материјала и његовом вредношћу. Још у доба Мојсеја кога можемо допирати у 15. или 14. век, његовог силаска у Египат и његовог извођења народа из Египта, код Јевреја није било писмености. Из извора поуздано знамо да су усвојили Хананско писмо. Усвајање Хананског писма се догодило када су дошли у Ханан. Пре тога све је преношено усменим путем. То је прва ставка.

Друга ставка, која је, исто тако, јако важна, јесте да је за оне људе који учествују у догађајима - савременицима догађаја, мало се шта има објашњавати и писати. Нпр. ми имамо мало озбиљних радова на тему догађаја из деведесетих година, још увек не постоји потреба да се учесницима догађаја тумаче догађаји које су преживели. Догађаји који су активни се не записују. Тек касније настаје потреба да се фиксирају, или у усменој или у писаној форми - све зависи од техничких могућности. Такав случај је могао важити и за период Јеврејског изласка. Јер, најпре, у пустињи, приликом бежања и освајања хананске територије Јевреји нису имали могућности за бележење тих догађаја - није било ни времена ни материјала. Чак и у Библији је очигледно да није било простора за тако нешто. Све што се сазнавало се сазнавало из општења Мојсија са Богом. Могуће је претпоставити да је Мојсије, као законодавац, учествовао у писању Петокњижја. Највероватније је да су таблице са декалогом тада могле да настану и да их је обликовао по надахнућу од самог Бога. Мада је занимљиво да је њихова литерарна форма блиска литерарној форми тог времена, да је он писао тим језиком - што је такође важна херменеутичка тема. Важно је (на почетку) схватити да у самим почецима учесници библијских

| 3

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

догађаја нису много писали. Друго, ако се нешто записивало, што ми не можемо да докажемо, јер би морали да постоје неки фрагменти у Петокњижју, то би било јако штуро. Због чега? Када се обраћате човеку коме је догађај познат ви не морате да му објашњавате сваку појединост. Библијским сведоцима догађаја није било потребно посебно тумачење догађаја. Ако нешто постоји онда је то обавештење у најужој форми. Рецимо да је за Израил Мојсијевог периода од текста било важно само десет Божијих заповести. Све остало су људи добро знали. Феномен записивања, обликовања и тумачења предања се јавља касније. Међутим, ни у време када се Израил борио да постане доминантан политички фактор у Ханану, ни тада није било већих могућности за записивање и обликовање предања. Из библијских списа знамо да је освајање Ханана био дуготрајан и напоран процес, који је трајао све до Саула што је најмање 200 година. Простор на коме су Јевреји живели је био простор брда и планина, рурални простор. Градове су држали Хананци. Тек у време Давида створен је државни и административни апарат који је омогућио такво записивање. Међутим, већ другој генерацији је било потребно да се предања протумаче, усмено или писмено(данас нам је већ неопходно да тумачимо догађаје из Првог српског устанка или догађаја из 1914. године). Како се временски удаљавамо од догађаја изласка, склапања савеза и других битних момената у историји Изабраног народа, већ постоји потреба да се ти први текстови мало проширују и мало појашњавају. Није до краја сигурно када се озбиљно почело са записивањем предања изласка из египатског ропства. Научници сматрају да се то десило у доба Соломона. За тако нешто постоји озбиљна аргументација. Соломон је први који државу уређује на начин да уводи нову категорију људи. То су чиновници, писари и људи који су се бавили писањем и водили царске анале. Друго, то је већ период који се довољно историјски удаљио од догађаја који описује Петокњижје. Већ је прошло извесно време, већ је постојала временска дистанца и већ се јавила потреба да се ти догађаји тумаче, да се ти догађаји препричавају и задобију неке друге форме. Тако да је врло вероватно претпоставити да је у том периоду почела да се развија озбиљнија библијска форма. Још у том периоду је постојао велики број светилишта у којима се јавила потреба да се библијски догађаји записују и објашњавају.

Јавља се и друга потреба повезана са питањем шта се из предања преноси. Шта из предања може да буде релевантно да би се пренело и да би од тога људи имали неке користи? Шта је потреба заједнице да би се нешто пренело и актуализовало у свакодневници? Предање је стално било „прочишћавано“ да се изведе у што краћој и мањој форми, да би се постигло што више ефекта, поготово што су те форме изношене у оквиру богослужења. Оне су наравно преношене и у оквиру породице, у усменој форми. Али, кључни догађаји и кључне тачке Израилове историје, који су теолошки обрађивани, дешавали су се у оквиру култа. Тако да су библијски писци који су препричавали излазак имали извесне идеје које су водиле судбину самог предања у његовом исказу. То је нпр. чињеница да је ЈХВХ онај који је извео Израил из Египта, да је ЈХВХ ратовао и да је, у принципу, то његова победа, да је Израил народ који је са ЈХВХ-ом склопио савез и да, као народ савезник, долази у земљу коју му је ЈХВХ дао. То су теолошке идеје које обликују предање. Све остало има функцију објашњавања кључних феномена: савеза, изласка и доминације ЈХВХ као Бога.

| 4

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

Предање се одржавало на тај начин што је актуализовано у сопственом животу. Наиме, да би генерације старо-израилаца, које су живеле после догађаја изласка из Египта, били судеоници тих догађаја, они за које свез са ЈХВХ-ом важи. Они су сами морали да улазе у тај савез. Они су сами том савезу требали да кажу „да“. Како се прихвата савез са ЈХВХ? Савез се прихвата тако што се учествује у његовом култу, у његовом богослужењу. Значи да су та богослужења имала смисао актуализације савеза. Савез је у богослужењима стално актуелизован. Тако и ми учествујемо у литургији. Ми стално актуелизујемо реч Господњу. Иако нисмо истински учесници тих догађаја, у њима учествујемо тако што прихватамо то предање и тако што прихватамо Христа као Спаситеља, ми смо они који остајемо у духу предања. Иста логика постоји и у Старом и у Новом савезу. Све је то под предзнаком будућности која је обећана. Обећање ЈХВХ има своју есхатолошку димензију. Чим се нешто односи на будућност оно се тиче есхатологије. Значи да се склапање савеза са ЈХВХ-ом дешава у конкретном историјском догађају али да касније људи који улазе у те ритуале прихватају те догађаје, који својим приступом потврђују себе као народ савезник. То је ствар слободе. Они га прихватају слободно и постају судеоници истог савеза са Богом ЈХВХ. У том контексту богослужења и настају библијски текстови у Петокњижју. И ако озбиљније реконструишемо велике делове Петокњижја – који говоре о изласку из Египатског ропства – пронаћи ћемо већ наведене теолошке идеје из оквира богослужења. Све остало има функцију што јаснијег приказивања основних теолошких идеја. Они имају функцију не да прикажу историјске догађаје као такве – то је духовно ментална потреба савременог човека (историја је тада имала други смисао, рецимо Херодотова историја нема само смисао препричавања већ пре тога има педагошки смисао) већ да препричавају велике догађаје из прошлости, да их представљају врло пластично генерацијама које су ту са жељом и позивом да те генерације ступе у исти савез. Сами текстови имају интенцију да објасне смисао склапања савеза, да би тај Израил партиципирао у том савезу. Они су већ на почетку објашњавали догађаје да би одржавали Старозаветну цркву. Ти текстови су дакле имали функцију да опишу кључне догађаје, али да у тим догађајима учествује генерација која је ту сада, и њима се ти текстови пре свега обраћају. Они су први реципијенти тих догађаја и њихова циљна група.

Треба узети у обзир да су они још увек живели у Ханану који је и у време Давида па и касније био мешавина мноштва народа. Јевреји тог времена су били веома склони да прихвате Вала као бога и обичаје старих Хананаца. Њима је требало представити ЈХВХ-а као Бога. Али како представити свога Бога? Ту улогу су имали свештеници и пророци. Пророци су можда били кључна ставка у том представљању, а они су такође били јако везани за култ. На неким местима у пророчким списима постоји критика култа али више у смислу његовог формалног обављања а не односа према култу као таквом (то је у протестантизму било наглашено више из неких психолошких потреба да пророка раздвајају од свештеника). Међутим, како време полако одмиче нове генерације неке ствари не могу до краја добро да схвате. Јер, ако су у доба Соломона настали први текстови и јахвеистички извор они су имали функцију да људе одрже у Цркви, да утврде Цркву. После неколико векова за нове генерације много тога није било јасно. Било је довољно да се само промени начин живота да би неки нови моменти дошли у

| 5

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

први план и захтевали објашњење из предањске перспективе. Можемо претпоставити да је било текстова који нису били довољно информативни за људе тог времена и да су морали да се појашњавају (Пример таквог појашњења су објашњива у заградама које имају функцију да појасне текст читаоцу). Прва појашњења су била на маргинама, али да би се увео ред у тумачење догађаја сигурно да је постојао ред у старозаветној Цркви који је појашњавао текст. Временом су њихови коментари у облику глоса на маргинама инкорпорирани у текст(постоји готово идентична паралела у развоју канона и богослужбених текстова Цркве који су се ширили и развијали). Текст Светог Писма је дуго имао такав отворени, широки развојни карактер и није био фиксиран.

Све оно што није било јасно генерацији која је требала да се уведе у савез са ЈХВХ је требало појашњавати. Оно је појашњавано и та појашњавања су улазила у текст. Текст је тако растао и развијао се. Тешко је реконструисати тај развој на историјски начин (како и где). Али нам је познато како је текст могао да настане.

Када је у питању Петокњижје оно настаје као синтеза неколико предања. Највероватније један опис изласка из египатског ропства и склапања савеза је настао у Северном царству, поготово у оном периоду када се царство раздвојило. Чак се није ни морало раздвајати. Нека разлика је стално постојала између јужних и северних племена. То се може видети и у Библији. Рецимо, у књизи о Судијама када ратују Варак и Девора, у рату учествују само северна племена. Највероватније су они имали своју верзију изласка и теолошку интерпретацију изласка. Она је вероватније нешто касније настајала када се конституисала Израилска држава на северу под Јеровоамом I, и из Библије је познато да је Јеровоам I забранио својим поданицима да иду у Јерусалим, да се у њему клањају Јахвеу, него је направио своја два светишта у Дану и Ветиљу, и они су ишли тамо. Вероватно је у тим круговима настајало једно предање које је говорило о истим догађајима, о истим стварима о којима се писало у Јужном царству, али ту су опет биле другачије перспективе. У другачијим условима такво предање је настајало. У данашњој науци та два извештаја се називају јахвеистички и елохистички. Елохистички извештај је онај у којем се Бог назива Елохим, у јахвеистичком Јахве. Међутим, када је пала Самарија 721. Године, ти побожнији људи (пророци и свештеници) су побегли на југ; побегли су у Јерусалим и са собом су донели своја предања. Та света предања су прихватили у Јерусалиму; прихватио их је Израил. И наравно та два света предања су у једном временском периоду и у једној временској тачки, коју не можемо да одредимо, доведена у синтезу. Она су синтетизована јер говоре о истој ствари; само су различити аспекти наглашени. Један од њих је рецимо то да се у елохистичком предању Бог доживљава трансцедентно за разлику од јахвеистичког; Он се другачије назива, а различите особености се могу видети тек реконструкцијом библијског текста. У сваком случају негде у том периоду када је донешено предање са Севера дошло је до синтезе, о чијој природи ми ништа поуздано не можемо рећи. Занимљиво је да је тада вероватно једна група свештеника донела један Мојсијев законик са Севера који је одложен у Јерусалимском храму. Ту је остао и временом је застарио. Живот у Јерусалиму је тада био на јако ниском нивоу. Када је Јосија спроводио реформу у храму је пронађено много тога што није одговарало истинском односу ЈХВХ и Израила. Готово ни један од царева осим Језекије и Јосије није описан као јахвеиста. У

| 6

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

сваком случају јахвеизам се протезао и кретао кроз неке мање групе, које су предводили пророци и свештеници, али не сви свештеници с обзиром да је одређен број њих комбиновао много тога што се није слагало са природом савеза. Врло често Израил је био у великим кризама. Добар доказ за то је управо то да је тај један законски кодекс који је каснје назван дефтерономијон заправо био заборављен у Јерусалимском храму. И онда, приликом реконструкције храма извршене у доба цара Јосије, један свештеник Хилкије је нашао књигу Мојсијевог закона, нашао је запуштену у неком углу храма. Нико на њу вероватно деценијама није обраћао пажњу; можда је била затрпана. Нашао је и прочитао Мојсијев закон који је био врло релевантан, теолошки јак и добро осмишљен. Онда када су то видели учени свештеници и пророци који су били јахвеисти, они су га интегрисали међу своје свете текстове; они су почели да му дају неки нормативни карактер, и он је тако, полако, почео да улази у збирку предања која су се из два основна крака слила у један.

Друго, у самом Израилу је постојала свештеничка струја, чија је теологија била више базирана на култу и која је полако развијала своје сопствено предање. Представник те школе је пророк Језекиљ. Из последње главе његове књиге, која представља свештеничку Тору, види се интерпретација теолошких догађаја као и смисла богослужења. Тако да у тој ширини, у том богатству теолошког израза, који је био условљен различитим животним ситуацијама (Sitz im leben), настаје један велики корпус текстова. Тај корпус текстова је имао подједнак ауторитет. Сви су их јако поштовали зато што су изражавали праву веру у Бога Јахвеа. Требало је извршити кодификацију, требало је направити синтезу која би подразумевала да се сви ти текстови интегришу у један смисаону целину; и тако настаје Петокњижје. Највероватније је да су неки кругови, односно људи који су били сведоци проналаска текста Поновљеног закона, били одушевљени његовом појавом и да су створили читаву струју надахнуту тим текстом. Једна читава плеада теолога старог Израила је у историјским условима, који су погодовали таквом теолошком промишљању, били надахнути тим Девтерономионом, и он је био осмишљен као три Мојсијева говора која он држи Израилу, и тако је оно уобличено. Девтерономијска школа теолога је сада почела да стара племенска предања сагледава у једном сасвим новом теолошком светлу. Ново теолошко светло се састојало у томе да Израил пропада, да одлази у ропство. Био је то велики теолошки изазов да се предање осмисли, јер се тада чврсто веровало да поред Јахвеа постоје и неки други богови. То је монолатријски концепт и он се може пронаћи у старим историјским књигама.

Међутим, десило се нешто страшно за Израил, на први поглед, али се касније показало као врло креативно и Богом промишљено – то је да Израил пропада, да пропада Свети град Јерусалим и храм. У тој егзистенцијално-теолошкој кризи показују се неки нови аспекти. У време Јеремије постојала је много јача и бројнија теолошка струја која је убеђивала цара да Јерусалим не може пасти. Јеремија је тврдио супротно. Они су га затварали, кажњавали, мучили; касније је по предању одведен у Египат где је и умро. Прави Јахвеови пророци су указали на пад. Они су говорили да туђински народи нису суштински везани за богове јер богова нема. Туђински народи су почели да се доживљавају као бич Божији. Јеремија каже на једном месту: „Слуга мој Навуходоносор“; значи Навуходоносор

| 7

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

није више представник Мардука, јер „слуга мој Навуходоносор ће вас шибати“. У том контексту, у периоду јаких теолошких врења у Израилу, настају нека нова теолошка виђења. Најпре, Јахве почиње да се доживљава као један једини и апсолутни Бог, већ се ствара јасна теологија да Бог ствара свет и ту, убрзо након тога, настаје прва глава Постања, која говори о Богу као Творцу, и Девтеро-Исаија који први говори о Јахвеу као једном и једином творцу свега. Једна нова теолошка перспектива захтева да теолошка структура која је чврсто јахвеистичка и која чува Цркву, преосмисли, тј. да да нови теолошки смисао догађајима који су се догађали у прошлости, да се прошлост реинтерпретира на један нови начин. Тако настаје велика девтерономијска повест која говори о освајању обећане земље, и у том контексту треба разумети књигу Исуса Навина, где се приказује да је Јахве заправо једини који ратује. Сада се паралеле повлаче у прошлост. Јахве се представља као онај који је ту. Поставља се једна теолошка линија која повезује прошле догађаје са овим догађајима. Све се то сада интерпретира наново, тако да се предања о судијама или вођама које су водиле Израил и ослобађале га од разних непријатеља уклапају у једну теолошку схему. Када погледамо књигу о судијама добијамо једну потпуно јасну теолошку схему: идеја да свако отпадништво води ка казни. Паралела је јака казна у Навуходоносору. Када се народ каје долази и избавитељ који доноси победу. Прича о Гедеону, у којој мала група људи побеђује организовану војску, је теолошки обојена: није ратовао Гедеон – Мадијанце је растерао ЈХВХ и он ће растерати и оне који су Израил одвели у ропство само ако они поверују у њега. Теологија изазвана историјским догађајима је врло актуелна, и у том контексту се прерађују стара предања и добијају један нови теолошки смисао. У том контексту цар Давид се описује веома реалистично. Када би год Давид одступио од Божијег закона и њега и Израил чекала је казна. Свако покајање повлачило је опроштај, Јахвеову помоћ и избављење. Та теолошка схема је јако доминантна у историјским књигама, у тој великој девтерономистичкој повести, која подразумева књиге Исуса Навина, Судије, Прву и Другу Самуилову и књиге о Царевима. Оне тако настају, и када их читамо морамо ту перспективу имати на уму. Та предања која су препричавала велике догађаје из прошлости, често племенске, и која су у принципу била истинита, сада су добила јасан теолошки смисао - он је потпуно опојмљен, он је доведен до језика, до нашег разумевања...

Да би изградили заједницу теолози су морали да предање поставе у функцију да људима покаже пут повратка ка Јахвеу. Та теологија се јако наглашавала и добијала све јачи набој за време ропства у Вавилону, и тада је, највероватније, у највећој мери прерађено Петокњижје. Оно је прерађено из једне сасвим нове перспективе – Израил који више није у својој земљи описује догађаје изласка из ропства. Описује га на тај начин што потврђује да је он, недвосмислено, Јахвеово дело. Теолошка порука је гласила да ће, и у данима након Кировог едикта, Јахве водити свој народ ако се он буде покајао. Јахве ће ратовати за Израил и он ће освајати као што је освајао и у првом походу. То је порука књиге Исуса Навина, у којој Исус просто брише све испред себе. Касније ћемо пронаћи текстове који говоре да процес освајања није био тако брз. Међутим, било је битно снажно нагласити једну теолошку идеју. Сада долазимо до једног малог проблема за нас што се у принципу фактички историјски догађаји и теолошки искази не поклапају. Око тога не треба правити велики проблем зато што теолошки исказ има другачију

| 8

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

функцију, да неког приведе Богу. Он нема функцију да то искључиво гради на историјском догађају. Њему је историјски догађај битан само као факат, а сви даљи описи историјског догађаја су теолошка слобода. Тај феномен је познат у нашој Цркви, јер рецимо и Новозаветни текстови настају у оквиру богослужења и као његов израз. У том светлу, литургијски текстови уопште немају намеру да опишу конкретан историјски догађај. Из проучавања литургијских текстова мало тога би се могло реконструисати из живота Исуса Христа. Наравно, остају основне теолошке ставке да се Логос оваплотио, да је страдао и васкрсао и да се вазнео. Све остало је једна врста описа у ком библијски текстови као и богослужбени текстови имају функцију оприсутњавања Бога у заједници. Бог се кроз те текстове оприсутњује на један личносно-слободан начин, јер га ми својом слободом кроз све то призивамо. Ми правимо гозбу Месији. Ми можемо да данас нашу литургију преведемо на нови језик, да је то гозба коју народ божији припрема Месији - тело Христово. Тај менталитет је нажалост изгубљен. Месија долази на обед, јер је он најзначајнији догађај у животу заједнице. У Новозаветним текстовима Христос се јавља ученицима када они обедују. Та логика је доминантна у читавом предању, не тако јако у Старом Завету као у Новом, али она свакако постоји. У сваком случају, историја је битна у тој мери што се узимају у обзир историјски догађаји. Савремени приступ историји покушава да реконструише све детаље и појединости. Такав приступ не постоји у библијској и светоотачкој логици. Библијска логика схватања историје трага за њеним смислом. Она указује на смисао догађаја и не поклања кључну пажњу спољашњим појединостима, зато што они исувише често замагљују прави смисао.

На тај начин се обликовало Петокњижје. Највероватније је да је Јездра приликом свог доласка у Јерусалим донео један примерак модификованог Мојсијевог Петокњижја. И највероватније то није његова коначна форма (то не можемо тврдити). У сваком случају , када је Јездра дошао он је народу читао Мојсијев закон који је он донео.

Треба обратити пажњу на једну ставку која је веома битна. То је феномен дисконтинуитета и неког историјског потреса који су Јевреји имали. Један народ који је претрпео ратове, пустошења и егзил је имао потребу да све оно што је почело да се заборавља запише. Тај феномен је поготову видљив и наглашен у периоду егзила у Вавилону – пропало је храмовно богослужење, затим култ и држава. Требало је све сада наново осмислити на начин да би људи, који живе ту, и даље учествовали у вери у Јахвеа, иако то не могу да раде као што су чинили њихови преци. У том контексту настаје феномен синагоге. Синагога настаје из потребе да се људи окупљају на богослужење, будући да немају могућности да богослужење обављају кроз жртвоприношење и култ, они су то преосмишљавали у једној сасвим новој ситуацији, а то је ропство у Вавилону, где су остваривали могућност учествовања у догађају Божијег присуства кроз читање библијских текстова. У синагогама се највише формирају библијски текстови – они добијају тада најјасније обрисе, поготово они текстови који су настали раније. Друго, што исто треба имати на уму, јесте чињеница да су пророци били скупине људи – не само појединачне личности. Позната је наиме, Исаијина школа (школа пророка Исаије) која је трајала неколико векова. Пророчке групе су биле заједнице. Група људи се окупљала око једног пророка и они су постајали његови ученици. Према

| 9

НАСТАНАКБИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА ИЊИХОВКАРАКТЕР

томе, највећи део пророчке литературе је настајао у тим пророчким круговима где су пророци надахнути Јахвеовим духом говорили то што су говорили. Они су највероватније, нешто од тога записивали. Међутим коначну форму књиге дала је његова школа, његови ученици. Већ код пророка Јеремије је потпуно јасно да неко други пише његову књигу – то већ сама књига говори. Те књиге настају, у принципу у оквиру једне школе. Највећи допринос може дати сам пророк, писмено или усмено. Такође, познато је да су неки пророци били неписмени људи и да, према томе, нису могли да буду директни писци. Амос је био човек са села, вероватно није умео да пише. Али неко близак њему је његову поруку записао, или је она сачувана у усменој форми па је неко касније записао. Такви текстови су имали способност ширења, што је веома битно. Они су изнова ишчитавани. И код њих је владала иста логика као и код Петокњижја, а то је да су ти текстови могли да се проширују. Јер оно што је пророк пре двеста година говорио некоме на један начин, не мора да значи да ће у потпуности бити јасно потоњим генерацијама. Они који су били из школе једног пророка су те текстове и даље појашњавали. Тако је могуће да се књига пророка Исаије дели на три велика дела: Протоисаија, Девтероисаија, Тритоисаија. Уз то, постоје и две апокалипсе у тим текстовима као и неколико разних дорада. Управо срце и основ књиге потиче од Исаије и групе људи који су били са њим. Међутим, доста других делова су каснији додатци из његове школе. У том периоду та логика је била потпуно доминантна. И не само то: за већину богослужбених текстова ми не знамо ко су њихови аутори. Због чега је то тако? Није постојала та логика. Такође није било потребно да се свако потпише иза своје изјаве. Обично би се текстови приписивали ономе који је први почео – оном који је био први патрон и неко од кога све креће. Њгово име је било збирно име свих оних који су у том делу учествовали. Његов ауторитет је све покривао и био је гарант. Делови књиге су могли да настану касније. Тако да данас, када вршимо реконструкцију неких црквених текстова, за неке се може рећи и да припадају Роману Мелоду или некој другој личности, а могу бити потписани и под једним именом иако се на основу анализе види да то није то.