Висока школа струковних студијаза менаџмент у саобраћају – Ниш

Семинарски рад из предмета: Саобраћајни системи

Тема: Управљање и регулисање саобраћаја

Предметни наставник: Студент: Милош Тодоровић Дипл.Инж.Саобраћаја: Душан Кнежевић бр.индекса: MS 9-T/2012

Ниш, децембар 2012.

САДРЖАЈ

Увод......................................................................................................... 3

1. Управљање саобраћајем.................................................................... 3

2. Критеријуми и ограничења............................................................... 5

3. Хијерархија управљања..................................................................... 5

4. Кораци управљања............................................................................. 6

5. Однос управљања и руковођења....................................................... 7

6. Регулисање саобраћајних токова...................................................... 8

6.1. Правила кретања у путном саобраћају................................... 8

6.2. Елементи кретања и саобраћајне површине........................... 8

6.3. Приступи и принципи регулисања саобраћајних токова...... 9

6.4. Начин регулисања и контрола саобраћаја.............................. 10

7. Закључак.............................................................................................. 11

8. Литература........................................................................................... 11

2

УВОД

Под саобраћајем се подразумева организовано и управљано кретање транспортних јединица по некој мрежи, односно у оквиру неког организованог простора (улице, ваздух, цеви, жице итд.).

Под саобраћајним системом се подразумева скуп техничких средстава, мреже, токова и софтвера, чија је сврха задовољење транспортних потреба.Управљање саобраћајем на путевима, односно управљање саобраћајним токовима, предодређено је функционисањем целокупног саобраћајног система. Савремени свет је веома зависан од развоја саобраћаја као система и његових сегмената – подсистема. Саобраћајни систем има своју функцију, структуру – елементе система и везе између елемената – има своје подсистеме,своју хијерархију, своје окружење, своју динамику. Обухвата велики број елемената као сто су: различити облици саобраћајница и објеката (пруге, путеви, аеродроми, пристаништа, централе итд). Под елементима саобраћајног система спадају и најразличитија возна и пловна средства (камиони, аутобуси, пловни објекти, транваји, авиони…).

Неопходно је да сви елементи саобраћајног система буду међусобно повезани да делују као целина, односно,да као целина извршавају функцију која је поверена саобраћајном систему.

1. УПРАВЉАЊЕ САОБРАЋАЈЕМ

Управљање саобраћајем садржи мере и поступке који се односе на возаче, путне услове, саобраћајне токове, режиме кретања ради обезбеђења високе пропусне и превозне способности пута и економичног, уредног и безбедног кретања.

Управљање саобраћајем је појам којим се описује оно што се непосредно предузима да би саобраћај на некој конкретној мрежи био рационалан, безбедан, ефикасан, што јефтинији, довољно брз, итд. Управљање саобраћајем укључује мноштво различитих мера, као што су: организационе, техничке, економске, законодавне и сл. У ужем смислу речи, реч је о управљању саобраћајним токовима на путној мрежи.

Сваки саобраћајни систем садржи подсистеме који управљају јавним(масовним) превозом, индивидуалним возилима, немоторизованим кретањима итд. Ти подсистеми треба да буду у одређеној равнотежи, односно да се међусобно допуњују. Систем управијања саобраћајем је сложен систем са више нивоа. Уобичајен је термин КАС (комплексан адаптивни систем).

Управљање саобраћајем је организовано деловање на саобраћајни систем у целини или на поједине подсистеме ради његове што боље ефикасности, тј.

3

задовољења потреба друштва за превожењем људи и терета у свим условима.Основни задатак управљања саобраћајем је што ефикасније искоришћење могућности постојеће саобраћајне мреже ради постизања што квалитетнијег задовољења актуелних саобраћајних захтева.

Процес управљања саобраћајем обухвата: оцену стања система, анализу добијених информација и избор управљачких поступака, реализацију усвојених решења и контролу стања у саобраћају (слика 1.1).

Сл.1.1 Компоненте процеса управљања саобраћајем

У путном саобраћају, саобраћајна мрежа представља просторно интегрисан скуп чворова и линкова који је повезују у једну физичку структуру различитих облика. Уопште, постоје два типа земаљске саобраћајне мреже: градска (улична) и ванградска (путна) мрежа.

Према теорији саобраћајног тока, основна обележја (параметри) саобраћајног тока су: брзина тока, густина тока, проток, интервали у току, време путовања, хомогеност тока, временска неравномерност, ниво услуге, временски губици итд.

Стратегија управљања саобраћајем обухвата методе избора управљачких акција, организационих и техничких решења, опште шеме организације, приоритете, забране и ограничења, ресурсе, организацију кретања у дужем временском периоду, организацију и методе одржавања путне мреже, као и избор техничких параметара и саобраћајно- експлоатационих карактеристика путева на

4

основу потреба и прогноза у фази пројектовања или у процесу реконструкције.

Процес управљања саобраћајним токовима се реализује кроз четири основне етапе: оцену стања тока, тј. пријем почетних информација о параметрима тока, анализу добијених информација и избор управљачких решења, реализацију решења и контролу стања у току ради предузимања даљих управљачких акција.

2. КРИТЕРИЈУМИ И ОГРАНИЧЕЊА

Расположиви ресурси, средства и услови се описују у виду ограничења, а резултирајуће варијанте остварења циљева се упоређују на основу унапред дефинисаних критеријума. Критеријуми треба да буду репрезентативни и да у потпуности одражавају постављене циијеве управљања да би могли бити мера њихових достизања. Природа ограничења може бити разнолика. Да би се сагледала ограничења у свом појавном облику, неопходна је анализа кретања саобраћајних токова и услова у којима се такретања обављају.

Под путним условима се подразумева целокупност геометријско -техничких параметара, те саобраћајно-експлоатационих карактеристика пута. Ти утицајни параметри могу бити непромењиви и промењиви.

Саобраћајни ток представља величину којом се описује скуп возила на одређеном одсеку саобраћајнице. Унутрашње стање тока карактеришу основни параметри: проток, густина и брзина, али и структура, временска равномерност, ниво услуге и др. Окружење представља укупност просторних и климатско-метеоролошких фактора. Дуж пута се мењају елементи саобраћајница и карактеристике тока под утицајем промена облика рељефа, метеоролошких и климатских услова, случајног карактера појаве возила на мрежи, структуре саобраћајног тока, те учешћа човека у процесу управљања.

3. ХИЈЕРАРХИЈА УПРАВЉАЊА

Хијерархија управљања саобраћајем описује скуп основних одређења и типова управљања саобраћајем, што значи да се системи и подсистеми управљања сагледавају са аспекта нивоа и степена аутоматизације посматраних процеса.

На ванградској (путној) мрежи хијерархија управљања обухвата:неуправљане путеве и везе, путеве управљане и контролисане вертикалном и хоризонталном сигнализацијом, путеве са комбинованим типовима управљања и контроле, путеве са просторном (денивелисаном) расподелом токова, путеве са аутоматизованим подсистемима управљања и контроле (аутопутеви) и интелигентне путеве и аутопутеве.

5

На градској (уличној) мрежи хијерархија управљања обухвата: правило "десне" стране, периодично управљање уз помоћ полиције, управљање и контролу помоћу вертикалне и хоризонталне сигнализације, управљање и контролу временском поделом (светлосни сигнали), управљање и контролу просторном поделом и "интелигентне" раскрснице.

Стратегијско управљање подразумева: предузимање мера усмерених на целокупну путну мрежу земље и функционисање саобраћаја на њој; разраду општих решења организације саобраћаја по приоритетима; забране и ограничења; разраду решења за ванредне ситуације и сл.

Оперативно управљање обухвата: прикупљање и обраду информација о стању основних путних праваца (на регионалном нивоу), саобраћајним токовима регије, метеоролошким и климатским условима датог подручја; избор одговарајућег режима кретања; формирање оперативних тела за координацију управљања; утврђивање надлежности у остварењу линијског саобраћаја; организацију одржавања путне мреже и др.

Локално или текуће управљање обухвата: непрекидно праћење и анализу кретања токова на одређеном путу или делу путне мреже; разраду система кретањана основу законитости кретања токова; обавештавање учесника у саобраћају о тренутном стању на датом путном правцу (мрежи); систем сигнализације, организацију регулисања и контроле саобраћаја и др.

4. КОРАЦИ УПРАВЉАЊА

Управљање саобраћајним током као сложеним објектом спроводи се кроз неколико корака (слика 1.2).

Сл. 1.2. Кораци управљања саобраћајним током

6

У првом кораку, који представља формулисање циља управљања током, одређује се циљ кретања тока који се реализује кретањем од места А i, до места(подручја) Bi, за време Тij (премештање учесника ради задовољења својих потреба). Према томе, циљ управљања кретањем саобраћајног тока се сводина одређивање адекватног просторног, односно временског интервала, који применом одређене стратегије треба савладати.

Објект управљања је саобраћајни ток, чије стање карактеришу: интензитет (проток), брзина, састав, интервали слеђења и други параметри. Овај корак обухвата издвајање делова из целине система кретања који су повезани са реализацијом формулисаног циља кретања. Структурирање тока је композиција разиичитих случајних промењивих (различити учесници по критеријуму ПАЈ), а проистиче, такође, из формулисаног циља кретања. Идентификација параметара ефикасности подразумева одређивање вредности параметара у односу на режим нормалног тока. Кроз обликовање скупа управљачких акција дају се решења о томе какво треба да буде управљање да би се достигао задани циљ кретања.

Реализација управљања кретањем представља, у ствари, реализацију програма оптималног управљања утврђеног у претходном кораку. Кретање се реализује у неком временском интервалу, који је подложан променама у било којем кораку управљања, услед чега су неопходне корекције у избору управљачких акција.

5. ОДНОС УПРАВЉАЊА И РУКОВОЂЕЊА

Регулисање функционисања одређеног система се спроводи крозуправљање и руковођење. Управљање представија регулисање повезивања система са окружењем, док руковођење представља регулисање функционисања саставних делова (унутрашње регулисање) система.

Регулисање саобраћаја је управљачка функција којом се обезбеђује рационално коришћење свих могућности саобраћајне инфраструктуре, као и других елемената саобраћајног система. Њиме се корисницима система стварају предуслови да своја кретања обаве под оптималним или приближно оптималним условима.

Под контролом саобраћаја (у ужем смислу, контролом саобраћај- нихтокова) подразумева се надзор над поштовањем утврђеног система безбедности, мера и правила понашања. Контрола има за циљ подизање друштвене дисципиине и правилно коришћење саобраћајних површина.

Планирање регулисања, односно контроле саобраћаја је, такође, управљачка функција којом се одређују програми, поступци, носиоци и методи достизања циљева утврђених функцијом управљања саобраћајним токовима.

7

6. РЕГУЛИСАЊЕ САОБРАЋАЈНИХ ТОКОВА

6.1. ПРАВИЛА КРЕТАЊА У ПУТНОМ САОБРАЋАЈУ

Основна правила друмског саобраћаја су усвојена 1968. године на Бечкој конвенцији о друмском саобраћају. Све државе нису усвојиле ову конвенцију, а и међу њеним потписницама се јављају одступања.

Путни саобраћај у првом реду карактерише масовност учесника у њему, што захтева централизовано управљање, регулисање и контролу. Стога је оправдана потреба постојања јединствених правила за регулисање кретања појединих учесникада би се избегли могући конфликти на путевима.

Организација кретања учесника у путном саобраћају помоћу правила, обухвата све услове и ситуаеије кретања. Регулисање саобраћаја правилима је уведено чак пре неколико векова, ради регулисања кретања коњаника и запрежних возила. Појавом аутомобила настала је потреба за већом безбедности кретања, па стиме коинцидира и увођење специјалних правила.

Прво међународно усаглашавање правила кретања у путном саобраћају извршено је 1909. године. На том усаглашавању прихваћени су и први међународни саобраћајни знакови.

После завршетка II светског рата у оквиру Организације уједињених нација,1949. године, у Зеневи, донети су на Међународној конференцији о пуном саобраћају. Правилник о саобраћајним знаковима на јавним путевима донешен је 1956. године.

Први Основни закон о безбедности саобраћаја на јавним путевима код нас донет је 1965. године, а допуне и измене, ради усаглашавања са међунарођним прописима о путном саобраћају, вршене су у више наврата. Републички прописи су и наредбе што их доносе републички министри за унутрашње послове, односно за саобраћај и везе.

6.2. ЕЛЕМЕНТИ КРЕТАЊА И САОБРАЋАЈНЕ ПОВРШИНЕ

Основни елементи саобраћајне мреже су: деоница или линк (пут, улица) и различити типови чворова (раскрсница). Са становишта саобраћајних токова, сви поменути маневри могу се сврстати у уливање, изливање или укрштање.

Саобраћајне траке, као основни елементи коловоза и површине на којима се одвија већина маневара, деле се на саобраћајне траке за континуирано кретање, присилно заустављање, спора возила, убрзање (укључивање), успоравање (искључивање), престројавање и паркирање.

8

Раскрсница, са функционалног аспекта, представља најсложенији елеменат саобраћајне мреже.

Пешачки прелази у нивоу представљају делове коловоза намењене за прелаз пешака преко коловоза, а обележени су ознакама на коловозу или одговарајућим саобраћајним знаком.

Површине за паркирање служе учесницима у саобраћају за стално или привремено коришћење. За привремено коришћење служе површине за заустављање возила, чекање, утовар или истовар.

6.3. ПРИСТУП И ПРИНЦИПИ РЕГУЛИСАЊА И КОНТРОЛЕ САОБРАЋАЈНИХ ТОКОВА

Са аспекта мреже коју формира, ванградска (путна) мрежа има више задатака, као што су: повезивање градске (уличне) мреже са путевима према насељима; омогућавање кретања и путовања између насеља и градова; повезивање мреже једне земље са суседним мрежама; повезивање путне мреже на континентима и путне мреже континената са острвима; повезивање привредних и других зона на периферији насеља и градова; повезивање туристичких места.

На ванградској мрежи посебно је важно да се задовољи принцип да је пут увек важнија саобраћајница од сваког локалног пута који се прикључује или неке друге саобраћајнице са којом се укршта тај пут.

Путеви, као елементи ванградске мреже, најчешће су под сталном контролом саобраћајне полиције, док се за путеве вишег ранга формирају посебне полицијске структуре. По правилу, на ванградској мрежи није дозвољено паркирање, односно зустављање. Исто тако, по правилу је забрањена примена светлосних сигнала (изузетак су делови пута кроз насељена места).

На градској (уличној) мрежи од посебног значаја је тзв. право првен- ствакретања. Право кретања се јавља на раскрсницама, како у оквиру "правила десне стране" на тзв. несигналисаним раскрсницама, тако и на раскрсницама управљаним светлосним сигналима за сваки прилаз појединачно, односно групу трака на прилазу.

На сигналисаним раскрсницама користе се тзв. сигнални појмови који повезују боју, односно трајање светлосног сигнала са одређеним значењем.

9

6.4. НАЧИН РЕГУЛИСАЊА И КОНТРОЛЕ САОБРАЋАЈА

Према јачини контроле, издвајају следећи начини регулисања и контроле саобраћаја:-регулисање и контрола саобраћајним знаковима, -регулисање и контрола помоћу овлашћених лица,-регулисање и контрола светлосним сигналима,-регулисање и контрола просторном расподелом токова,-регулисање и контрола аутоматизованим системима,-регулисање и контрола "интелигентним" системима.

10

7. ЗАКЉУЧАК

Саобраћај представља део националног привредног система за који држава има одређени вид директне одговорности или посебно изражен интерес.

Саобраћајни систем, који данас обухвата све савремене видове транспорта, представља основу производне инфраструктуре и водећу привредну грану.

Транспорт данас троши око 28% искоришћене енергије, 15% основног производног капитала, учествује у укупној запослености и друштвеном дохотку са 7%, што надмашује кључне привредне гране, као што су енергетика, пољопривреда, прерађивачка индустрија...

Велики значај саобраћаја као привредног сектора Србије је нарочито то што запошљава велики број људи и на тај начин доприноси повећању стопе запослености.

Савремене саобраћајне компаније послују у окружењу које карактерише висок интензитет промена.

Од саобраћајних компанија се очекује да брзо следе нове захтеве које намећу конкуренција, потрошачи, правни систем, економски трендови

Опстанак на тржишту и ниво конкурентности саобраћајних компанија највише зависи од способности менаџмента.

Саобраћајни менаџмент треба да обезбеде пословну климу која подржава:• привређивање• иновативност• развој способности• предузетничке склоности.

8. ЛИТЕРАТУРА

1. Саобраћајни системи, Др Милорад Опсеница, друго измењено и допуњено издање, Ниш 2010год.2. (Менаџмент у саобраћају, Доц. др Саша Јовановић) http://www.googl e.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=6&sqi=2&ved=0CEcQFjAF&url=http%3A%2F%2Fwww.mbs.edu.rs%2Fcontent%2Fdefault%2Fprezentacija-predmeta-saobracaj.ppt&ei=AL24UJuoM4TCswbdl4GgDg&usg=AFQjCNE9m57RcLIpusqgHU8dKdvKoX6Gyw&sig2=owjIl_F9kNjZ0-QGXs7Ceg

11