ŠEKSPIR

Šekspir je rođen u Stratfordu na Ejvonu. Otac mu je bio zanatlija, pravio je kožne rukavice. Šekspir je pohađao grammar school, a 1582. godine oženio se Anom Hatavej, sa kojom je imao troje dece, Suzanu (1583.) i blizance (1585.). Pre nego što je napisao drame, objavio je dve narativne poeme:1593. – Venera i Adonis1594. – Napastvovanje LukrecijeOd 1594. godine Šekspir je stalni član družine Lorda Komornika. Bio je suvlasnik obe pozorišne zgrade, i Globa i Blekfrajerza. Kupio je imovinu u svom rodnom mestu, 2 kuće (1597. i 1603.). Oko 1610. godine se povlači iz aktivnog života dramskog pisca i vraća se u svoj rodni grad, gde 1616. godine umire.Šekspir je napravio sintezu postojećih struja u književnom razvoju. Period od 11. od 15. veka smatra se pripremom za njegov dolazak. Nema ništa što on nije iskoristio iz ranijeg stvaralaštva, ali uvek postoji nešto specifično njegovo, nešto što niko nije uradio pre – on je poseban izdanik tradicije iz koje je potekao. Međutim, uvek se postavljaju mnoga pitanja u vezi sa njegovim stvaralaštvom – nije poznato kada je počeo da piše, a redosled kojim je napisao svoja dela je samo približno ustanovljen. Zna se da je 1592. godine došao u London i da se već bavio pisanjem drama, jer ga u to vreme Robert Grin pominje kao glumca kome nije dovoljno što glumi, nego se bavi i pisanjem. Prvo Šekspirovo objavljeno delo, Venera i Adonis, pojavilo se godinu dana kasnije, a 1594. godine Otmica Lukrecije.Napisao je 37 drama, a sedam godina posle njegove smrti njegovi drugovi i dugogodišnji članovi iste glumačke družine, Henri Kondel i Džon Hemings, postarali su se da objave njegova sabrana dela u knjizi poznatoj pod nazivom „Prvi folio’’ (The First Folio, 1623). Za vreme njegovog života objavljeno je samo 19 od 37 drama. One su štampane pojedinačno, u tzv. izdanjima „kvarto’’, koja su različite vrednosti, neka s iskvarenim tekstom, rekonstruisanim po sećanju jednog ili nekoliko glumaca. U „Prvom foliju’’ drame su grupisane po vrstama – kmedije, istorijske drame i tragedije.Postoje različite podele Šekspirovog stvaralaštva na manje periode, a najčešća podela je na rani, srednji i pozni period:-RANI – 1590-1600. – najplodnije razdoblje Šekspirove delatnosti – najpoznatije istorijske drame i komedije, kao i tri tragedije (Tit Andronik, Romeo i Julija, Julije Cezar)-SREDNJI – 1600 – 1608. – nastale velike tragedije, drame s temama iz antičke istorije i tzv. „problemske drame’’-POZNI – 1608-1612. – Šekspir je pisao ozbiljne drame sa srećnim završetkom (tragikomedije)

Šekspirova nedramska dela pripadaju najvećim delom prvom periodu njegovog stvaralaštva. Njegovo prvo objavljeno delo bila je narativna poema

„Venera i Adonis“. U njoj je obrađena poznata klasična legenda o

1

ljubavi boginje ljubavi Venere prema lepom mladiću Adonisu i o njegovoj smrti u lovu. Poema je objavljena 1593. godine je bila je odmah prihvaćena. Ovo delo pripada grupi ovidijevskih narativnih pesama, međutim Šekspirova poema odudara od konvencija ove poezije jer je okrenuta stvarnosti. Dok Marloova obrada priče o Heroji i Leandru teži da mitski svet zatvori i udalji od svakodnevog života, Šekspirove metafore, poređenja i epizodne slike teže da ga otvore i uklope u širi svet običnih pojava. Takva vezanost za svet stvarnosti izuzetna je u savremenoj poeziji i dobrim delom je doprinela nastanku teorije da je Šekspir Veneru i Adonisa napisao pre dolaska u London, pa je zato opisan je elizabetinski pejzaž. Ovo delo, kao i naredno, Napastvovanje Lukrecije, posvećeno je Erlu od Sauthemptona.

„Napastvovanje Lukrecije’’ je objavljeno 1594. godine, godinu dana posle Venere i Adonisa. To je priča o čednoj rimskoj matroni Lukreciji, koju je napastvovao Sekst Tarkvinije, sin rimskog cara Tarkvijina Oholog. Prvi deo je snažan, dramatičan i znatno bolji od drugog. Naročito je uspeo opis Tarkvinijevog prikradanja usnuloj Lukreciji. U tom delu poeme već se zapaža Šekspirovo nastojanje da pronikne u pobude za zla dela, da uoči razloge koji dovode do odluke o zločinu. U tom smislu, Tarkvinije je uvod za Makbeta, oseća se isto nastojanje kao i u Makbetu – da se poriv za zločinom prikaže uverljivo i produbljeno. Drugi deo poeme, u kome je prikazano Lukrecijino tugovanje nad svojom sudbinom, njego samoubistvo i Tarkvinije progonstvo iz Rima, znatno je slabiji. On sadrži preterano opširne retorske tužbalie i druge digresije. Posmatrano u celini, ovo delo je plod još neorganizovane umetnosti. U prvom delu predmet pesničke koncentracije jeTarkvinije, au drugom Lukrecija. Pored te unutrašnje podeljenosti, oseća se takođe i neujednačenost u delu.

SonetiŠekspirovi soneti su obravljeni prvi put 1609. godine, iako su bar neki od njih bili napisani znatno ranije, pre 1598. godine. To je jedna od najobimnijih renesansnih zbirki soneta i sadrži 154 pesme. Objavljeno je bez njegovog znanja, pod nazivom The Sonnet, od strane Tomasa Torpa. Postavlja se niz pitanja u vezi sa ovom zbirkom, ali je najčešće pitanje kome su ovi soneti posvećeni. Šekspir je napisao: ’To the only begetter of these ensuing sonnets, Mr W.H.’ (smatralo se najčešće da je i ovo posvećeno Erlu od Sauthemptona, ali se kasnije pojavilo i mišljenje da W.H. zapravo znači William Himself, pa da je tako sonete posvetio samom sebi). Drugi razmatran problem jeste da li u sonetima treba tražiti zapise o ličnom iskustvu ili ne. Predstavnici autobiografske škole smatraju da su soneti „ključ kojim je Šekspir otključao svoje srce’’ i stog ih koriste u rekonstruisanju Šekspirove biografije. Drugi smatraju da su te pesme samo izrazi opštih petrarkističkih motiva i tema. Novija nauka oslanja se više na ovo drugo mišljenje, mada je činjenica da se u nekim sonetima često vidi vrlo lična nota, pa se pretpostavlja da je to zaista i doživeo.

2

Velika većina ovih soneta (od 1. do 125.) upućena je nekom nama nepoznatom muškaru, mladom i veoma lepom čoveku iz visokog društva. U prvoj grupi soneta (1-17) pesnik nagovara mladića – možda po nalogu njegovih roditelja – da se oženi i stekne potomstvo. Mladić je slika svoje majke i ona se raduje što vidi kako njena nekadašnja lepota ponovo blista u njenom sinu. Tako i on, kako pesnik kaže, treba svojoj deci da ostavi sliku svoje lepote za kasnije generacije. Vreme (***) uništava sve i donosi starost, a jedina mogućnost da se ono nadvlada jeste da se u porodu produže lepota i mladost. U daljim sonetima (18-125) ton i raspoloženje se menjaju i postaju znatno ličniji. Mladić postaje predmet pesnikove strasne privrženosti. Pesnik obećava mladiću da će ga učiniti besmrtnim svojim stihovima, govori o velikoj razlici u društvenom položaju između sebe i svog prijatelja, žali se na svoje odmakle godine. Pominju se usponi i padovi u međusobnim odnosima, prolazna hrađenja i mirenja. Takođe, tu je i suparništvo nekog drugog pesnika i prijateljevo neverstvo, jer se taj lepi mladić udvara pesnikovoj dragom i pridobija je za sebe. Poslednja grupa soneta (126 – 154) povezana je s nekom Crnom damom (Dark Lady), čiji identitet takođe nije utvrđen. Ona je prikazana kao udata, protivrečnih osobina, ružnog lika, ali fizički privlačna. Pesnik je optužuje za neverstvo i razvrat, a sebe smatra robom strasti.Soneti su napisani u tzv. engleskom ili šekspirovskom obliku, a njihova vrednost je neujednačena.

Istorijske drameNa početku svoga rada kao dramski pisac, Šekspir je pisao istorijske komade. U to vreme, oko 1590. godine, dramatizacije događaja iz nacionalne istorije rado su gledane na londonskim pozornicama. To je velikim delom bila posledica talasa rodoljublja i nacionalne samosvesti koji je zahvatio Englesku posle pobede nad „Nepobedivom armadom’’, kao i elizabetinsko verovanje u korist istorije. Za učene ljude, istorija se ponavlja, pa poznavanje prošlosti omogućava predviđanje i usmeravanje budućnosti. Za političare, istorija je bila oruđe praktične propagande – naglašavali su nepovredivost kralja, pokazivali su kako pobuna protiv vladara neizbežno vodi u krvoproliće i potpuni haos, pa su isticali potrebu za održavanjem jake centralne vlasti. Na tim političkim konceptima su zasnovani svi Šekspirovi istorijski komadi. Drugi izvori su:-Edward Hally – The Union of Two Noble and Illustive Families of Lancaster and York (1542)-Raphael Holinshed – Chronicles of England, Scotland and Ireland (1577)Prvu tetralogiju čine 3 drame o Henriju VI (1 Henry VI, 2 Henry VI, 3 Henry VI) i Ričard III.Šekspir je iz razdoblja od 1422. do 1450. godine izdvojio dva osnovna razvojna toka, međusobne sukobe velikaša u Engleskoj i raspad poseda Henrija V u Francuskoj. Otuda ovaj komad (1 Henry VI) ostavlja utisak uverljivog prikaza istorijskih razvoja od velikog značaja, zaustavljenih i scenski osvetljenih na

3

kritičkim tačkama. U pozadini svih raznolikih, a ipak usmerenih zbivanja, oseća se prisustvo velikih filozofskih ideja o kosmičkom poretku, ceremonijalnom redu i sveopštoj uzajamnoj zavisnosti. Ovo je politička i vojnička drama, puna spektakularnih prizora: dvoboja, bitki, opsada, vojničkih povorki,...Predmet sledeće drame, 2 Henry VI (1590. ili 1591.), sužen je na događaje u samoj Engleskoj, dok se borba za preostale posede u Francuskoj pominje samo povremeno. U prvoj polovini drame događajo su grupisani oko pada vojvode od Glostera, a u drugom oko uspona vojvode od Jorka – Šekspir zgušnjava tih 20 godina. Ono što nedostaje ovoj drami je jasno sazdan, naglašen i razrešen vrhunac, ali se njom, pored Jorkove privremene pobede, ništa ne okončava i ne rešava.Poslednja drama u trilogiji o Hendriju VI nastala je 1590. ili 1591. godine. Dramsku radnju čini scensko pripovedanje događaja iz ratova ruža, a obuhvata period od 1455. do 1471. godine. Tri scene se izdvajaju od ostalih: bitka kod Vekfilda, bitka kod Tautna i bitka kod Tjuksberija. U prvoj je prikazan trijumf Lankastera, u drugoj promenljivost ratne sreće, a u trećoj pobeda Jorka. I u ovoj drami Šekspir se koristio velikim slobodama u prerađivanju istorijske građe. Naročito se često služio sažimanjem istorije, a ponegde je dodavao i izmišljene događaje – pored toga, materijal nije tako dobro dramski uobličen u prethodnoj drami. Pretpostavlja se da je razlog tome žurba ili zamor.

U drugom delu drame iz političkog haosa izranja strašna figura Ričarda, vojvode od Glostera i budućeg kralja Ričarda III. Njegova vlastoljubivost, svirepost i zločinačke sklonosti su brižljivo naglašene radnjom. Ubistvom Henrija VI i njegovog sina, on se znatno primiče kruni. U drami Ričard III prikazano je kako Ričard, vojvoda od Glostera, nemilosrdno i lukavo ostvaruje svoje zamisli i najzad preuzima engleski presto kao kralj Ričard. Henri Tjudor se sukobljava s njim u bici kod Bosvorta gde ubija Ričarda i postaje kralj Henri VII. Novi kralj obznanjuje svoju nameru da se oženi Elizabetom, pripadnicom kuće Jorka. Sukobi su okončani, dve zavađene loze su ujedinjene i nastala je dinastija Tjudor. Tako se ovom dramom prirodno zaokružuje Šekspirov prikaz ratova ruža. Ričard III predstavlja znatan napredak u odnosu na prethodne drame i to se najviše zapaža u karakterizaciji. Ričard III ima crte Senekinog tiranina, koji ne preza ni od kakvog zločina u zadovoljavaju svoje osvetoljubivosti ili vlastoljublja; svojom hladnom proračunatošću u činjenu zla, on se može uzeti i kao paradigma makijavelističkog junaka, a neki elementi, kao njegovo poveravanje publici, spletkarenje, ironija, povezuju ga sa likom Poroka iz moraliteta.

Kada je završio Ričarda III, Šekspir se počeo okretati i drugim dramskim vrstama.

Za „Komediju pometnji’’ (The Comedy of Errors) Šekspirov glavni uzor bila je Plautova komedija Meneluni (Menaecluni). Delo govori o istovetnim blizancima koji su rastavljeni u detinjstvu i koji se, ne znajući jedan za drugoga, nađu u istom gradu i izazivaju niz nesporazuma.

4

Šekspirova prerada Plauta ima i mnogih originalnih crta. Neke od njih, kao što je uvođenje dvojice slugu koji su takođe blizanci, imaju za cilj da prošire mogućnosti za komične komplikacije. Tako se na početku Šekspirove komedije upoznajemo sa starim Egeonom, ocem blizanaca, koji je osuđen na smrt zato što je, tragajući za izgubljenom decom, došao u neprijateljski grad. Šekspir u svoju dramu unosi i motiv romantične ljubavi i ne prihvata cinični stav rimskog komediografa prema ženama. Šekspir svoje blizance i njihove zbunjene poznavaoce vodi iz jedne komične situacije u drugu, pri čemu im se putanje ukrštaju, a ipak se nijednom ne suočavaju na pozornici sve do velikog raspleta u poslednjoj sceni.

Šekspirova prva tragedija je Tit Andronik (Titus Andronicus – 1593, 94). I u ovoj drami Šekspir se trudio da svoj uzor nadmaši umnožavanjem spoljašnjih crta. On je želeo da napiše tragediju osvete sličnu Kidovoj „Španskoj tragediji’’ i izgleda da je smatrao da će prevazići svog prethodnika pukim nagomilavanjem scena užasa i krvoprolića. Osnovni motiv osvete neekonomično je korišćen i prebacije se dok cela drama ne postane slika potpunog sloma moralnih vrednosti. Rimski vojskovođa Tit Andronik naređuje da se žrtvuje sin zarobljene gotske kraljice Tamore, zatim se Tamora i njeni preživeli sinovi svete Titu, a na kraju se Tit opet sveti Tamori. Oseća se nedostatak čvrste dramske strukture, radnj nije umserena ka jednom dramskom vrhuncu i njegovom raspletu. Tit Andronik pokazuje da Šekspir na početku svog damskog rada još uvek nije bio dorastao tragediji.

„Ukroćena goropad“ ima okvirnu priču o pijancu Kristoferu Slaju, kojeg jedan velikaš na povratku iz lova zatiče kako spava na zemlji, pa naređuje svojim pratiocima da ga prenesu u svoj zamac i preobuku. Kada se Slaj probudi i znenadi što se nalazi u raskošnoj prostoriji i odeven u bogatašku odeću, svi ga uveravaju da je velikaš koji je izgubio razum, pa je sada ozdravio. On sa oklevanjem prihvata svoj novi položaj i priprema se da gleda jedan komad koji se priređuje u njegovu čast. Taj komad prikazuje kako je Petručio uspeo da natera svoju prgavu nevestu Katarinu na poslušnost. Sporedni zaplet u komadu govori o mladom plemiću Lučencu, koji je osvojio ljubav Katarinine mlađe sestre Bjanke. Šekspir ovde pokušava da u svoju dramu uplete nekoliko priča, ali mu taj pokušaj nije uspeo u potpunosti. Priča o Slaju je ostala nedovršena i on se posle prvog čina ne pojavljuje – međutim, ta priča čini okvir kroz koji se posmatra odnos Petručija i Katarine. Delo ima dva zapleta. Priča o Katarini i Petručiju čini najznačajniji deo fabule. Sami likovi imaju nešto od folklorne krepkosti i njihovi govori su puni obrta i izraza iz svakodnevnog jezika. Prizori njihovih svađa su izuzetno zanimljivi za gledanje. Na kraju Petručio ostvari svoj cilj i Katarina drži svoj poznat govor o potpunoj podređenosti žena muškarcima. Sporedna priča o Bjanki i Lučencu ima svoju funkciju, jer Šekspir ovde tek počinje da istražuje jedan dramski postupak koji će kasnije primenjivati s punim uspehom. Dok Petručio i Katarina predstavljaju realističan odnos muškarca i žene, Bjanka i Lučenco su im suprotstavljeni kao predstavnici idealizovane, romantične ljubavi.

5

Šekspir je svoju romantičnu knjiženost započeo delom „Dva viteza iz Verone’’ (The Two Gentlemen of Verona, 1594). Ovo delo predstavlja priču o petrarkističkoj ljubavi i platonskom prijateljstvu, prošaranu lakrdijaškom komedijom i izveštačenim nadmetanjima u duhovitostima. Likovi (Protej i Julija, Valentin i Silvija) ne samo da nisu uspeli, nego i zaplet obiluje neuverljivim obrtima. Valentin odlazi u Milano, a Protej ostaje u Veroni sa devojkom u koju je zaljubljen, Julijom. Nakon nekog vremena, Protej takođe mora da ode, pa razmenjuje prstenje sa Julijom i jedno drugom se zavetuju na ljubav. Međutim, Protej se tamo zaljubljuje u devojku u koju je Valentin zaljubljen, Silviju. Uspeva da izdejstvuje Valentinovo proteravanje sa dvora, ali onda Julija odlučuje da, preobučena u muškarca, dođe u Milano i potraži Proteja. Nakon raznih peripetija, i nesuglasica, sve se završava srećno – Protej se ženi Julijom, a Valentin Silvijom. Pišući ovu dramu, Šekspir nije mnogo postigao, ali je mnogo naučio.

„Nenagrađeni ljubavni trud“ (Love’s Labour’s Lost , 1594,95) – glavna pažnja posvećena je stilu, duhovitim dijalozima i poigravanju rečima, a zaplet je veoma jednostavan. Mladi navarski kralj Ferdinand i tri njegova pratioca zavetuju se da će tri godine provesti u povučenosti i učenju i da u njihovu akademiju neće imati pristupa nijedna žena. Biron, jedan od pratilaca, pokušava ostale da ubedi da to nije moguće ispuniti, ali na kraju i sam pristane da će poštovati zajedničku odluku. Odmah zatim na navarski dvor stižu francuska princeza i njene tri pratilje, kako bi se rešila sporna pitanja između Francuske i Navare. Članovi akademije zaboravljaju na zavet i zaljubljuju se, međutim, dolazi otrežnjujuća stvarnost – princezin otac umire i one moraju da se vrate nazad. Ipak, svaka od njih na odlasku daje zadatak svom dragom, kao preduslov za pristanak na brak.

„Romeo i Julija’’ (1595) – u odnosu na Tita Andronika, ona predstavlja znatan napredak i pokazuje koliko je Šekspir naučio za svega nikoliko godina o građenju dramskih likova. Ovde Šekspir stvara sasvim žive i potpuno individualizovane likove. U Romeu i Juliji postiže ono što niko od njegovih prethodnika nije uspeo: on prikazuje likove u sazrevanju i duhvonom razvoju. Julija je na početku drame gotovo devojčica, a na kraju je iskusna žena; Romeo izrasta iz zanesenog mladića u muškarca. Sva ta osećanja su povezana sa glavnim osećanjem – ljubavlju, ona je osnovna pokretačka snaga zapleta. Često se primećuje da je R. i J. komedija s tragičnim raspletom. Šema drame, sa suprotstavljanjem različitih stavova prema osnovnom motivom, s kontrastiranjem realističnih i romantičnih karaktera, slična je onoj iz Šekspirovih zrelih komedija. I sami ljubavnici, kakvi se javljaju u prvom delu drame, imaju bliže srodnike u komedijama nego u tragedijama. S druge strane, upravo zbog takve strukture i unutrašnjeg razvoja, ovoj drami nedostaje tragičnost u

6

klasičnom smislu reči. Nesrećni ishod nije povezan ni sa kakvom tragičnom greškom, pa su se otuda u dramu morali uvesti čisto spoljašnji činioci koji menjaju tok događaja.

Dosad pomenute drame Šekspir je napisao, verovatno ovim redosledom, do polovine 1595. godine i time bi se moglo reći da je završena jedna faza u njegovom dramskom stvaralaštvu. Gotovo u svakom od tih komada on je ovladao nekom novom veštinom. U istorijskim dramama se učio da dramski uobličava svoj materijal i, u Ričardu III, da gradi scenski zanimljiv centralni lik; njegove prve tragedije, Tit Andronik i Romeo i Julija, sasvim su različite po tonu i stilu. Šekspir se ogledao u gotovo svim vrstama koje su se do tog vremena javile u Engleskoj – klasicističkoj, romantičnoj, folklornoj, dvorskoj. U godinama posle 1595. Pekspir se bavio uglavnom komedijom i istorijskom dramom. U istorijskim drama pisanim u ovom razdoblju Šekspir se vraća dublje u prošlost i razmatra događaje koji su doveli do građanskih ratova opisanih u trilogji o Henriju VI i Ričardu III.

„Ričard II“ napisan je verovatno 1595. i prikazuje prvobitni greh uzurpacije. Ričard II je slab i sebičan kralj koji ima intelektualnih sposobnosti, ali nije dovoljno preduzimljiv za vladara. On tera u progonstvo Henrija Bolingbruka i plena njegova imanja. Henri se posle izvesnog vremena vraća, prikuplja pristalice i polazi na Ričarda, koji uskoro bude svrgnut sa prestola i ubijen, a Henri postaje kralj Henri IV. Ričard II se znatno razlikuje od prethodne drame, Ričarda III. To je poetičniji komad, mada mu nedostaje zanimljivost. S druge strane, dok je Ričard III snažna ličnost, Ričard II deluje kao uverljivo ljudsko biće i u njegovoj sudbini ima humanosti i patosa. U prvoj polovini drame Ričard II je odboaj u svojoj sebičnosti i nepromišljenosti, dok u drugom delu njegova sudbina pobuđuje sažaljenje. Tako je Ričardu II suprostavljen gotovo podjednako važan lik – Henri Bolingbruk, koji je po mnogo čemu Ričardova suprotnost. Ričard je pasivan i sebičan, a Henri preduzimljiv i često velikodušan. Međutim, u građenju tog lika Šekspir je bio suočen s još težim zadatkom, jer je Henri bio dalek predak tjudorovskih vladara, pa – iako uzurpator – nije mogao biti prikazan kao puki zločinac. Stoga se u drami naglašava da mu je kralj naneo nepravdu i da je Henrijevo nasilno preuzimanje krune bilo manje posledica vlastoljublja.

„San letnje noći’’ (A Midsummer Night’s Dream, 1595,96) – čudesni svet te komedije, pun mesečine, mašte i humora, jedna je od najoriginalnijih tvorevina Šekspirovog pesničkog genija. Drama je očigledno bia naručeno delo, napisano za večnanje u neoj velikaškoj porodici. Glavna tema drame je ljubav. Komedija govori o ljubavnim ludostima koje dovode zaljubljene u sve besmislene i komične situacije dok se najzad ne otrezne i prihvate sređeni bračni život. Šekspir uspešno vodi dramski zapleta, a pet priča su sadržane jedna u drugoj kao koncentrični krugovi. Nosioči okvirne priče, Tezej i Hipolita, herojske su figure iz antičke mitologije; Helena, Hermija, Demetrije i Lisandro su konvencionalni ljubavnici iz romantičnih priča; vile i

7

vilenjaci imaju pretke u engleskom folkloru; zanatlije su realistične. Piram i Tizba iz komada koji zanatlije pripremaju u čast Tezejevog venčanja su parodirano likovi iz ranijih engleskih drama. Svaka grupa likova ima svoj način izražavanja. Besede Tezeja i Hipolite su pune dostojanstvene suzdržanosti i smirenog gospodstva; govori ljubavnika su lirski; likovi iz vilinskog sveta govore o cveću, travi, otvorenim poljima, mesečini; Piram i Tizba razgovaraju naivno, u stilu junaka popularnih londonskih drama iz osamdesetih godina tog veka, a zanatlije govore prostim jezikom neukih ljudi. Iako većina likova nema dublji reljef, jedan je izuzetak – Kalem (Bottom) iz družine zanatlija. On je priprost, ali dobrodušan i uveren u svoje sposobnosti.

„Mletački trgovac“ (The Merchant of Venice, 1596-97) – govori o tome kako je Antonije, mletački trgovac, pozajmio od Jevrejina Šajloka novac, obavezavši se da će zelenašu dopustiti da mu odseče funtu mesa ako zajam ne vrati na vreme. S ovom osnovnom pričom prepletena je priča o venčanju Antonijevog prijatelja Basanija sa Porcijom, kao i sporedan komični zaplet sa zamenom prstenova. Porcija dolazi prerušena u muškarca advokata (kada se Antoniju sudi zbog duga) i zaključuje da u ugovoru nigde nije naznačeno da sme da se pusti krv – kaže Šajloku da može da uzme funtu mesa od Antonija, samo ukoliko ga ne povredi i ne pusti mu krv. Kako to nije moguće, sve se okreće protiv Šajloka, on ne samo da gubi sve svoje bogatstvo, već je primoran i da pređe u hrišćanstvo.Radnja se dešava na dva mesta, koja označavaju suprotne vrednosti – jedno je Venecija, svet okrutne realnosti, mržnje, trgovine, kapitala i zakona, a drugo je Belmont, područje romantike, ljubavi, mesečine i muzike. Međutim, drama nema za cilj da pokaže kako svet ljubavi odnosi pobedu nad svetom mržnje. Predstavljene su dve suprotstavljene strane – na jednoj je hrišćanin Antonio, a na drugoj Jevrejin Šajlok. Šajlok se može videti kao groteskno čudovište ili kao žrtva dostojna sažaljenja; kao krvoločni zlikovac ili kao tragični predstavnik svog progonjenog naroda. Njegov protivnik Antonije može se shvatiti kao velikodušan i nesebičan, ili, ako se posmatra njegovo ponašanje prema Šajloku, kao odbojan i nedostojan.Slične crte imaju i drugi likovi – poetični ljubavnik Basanio, koji izlaže svog prijatelja smrtnoj opasnosti time što od njega pozajmljuje novac, a on mu je potreban da bi u lažnom sjaju pokušao da zadobije ruku bogate devojke; Porcija, koja rečito izlaže novozavetno učenje o milosrđu, da bi odmah zatim postupila suprotno od toga. Nezavisno od svega, svetom Mletačkog trgovca dominira Šajlok, jedan od najupečtljivijih i najvitalnijih Šekspirovih likova.

U vreme kad je pisao Mletačkog trgovca, Šekspir se ponovo zainteresovao za teme iz engleske nacionalne istorije. Šekspir je nastavio kontinuirani prikaz istorije lankasterovskih vladara u dve drame o Henriju IV (1 Henry IV, 1597 i 2 Henry IV, 1597,98). Te drame su najbolji Šekspirovi istorisjki komadi i predstavljaju II tetralogiju (Richard II, 1 Henry IV, 2 Henry IV, Henry V).

8

„Henri IV“ ima širok fokus i pruža istorijsku i društvenu panoramu Engleske koja je po obuhvatnosti poređena s Čoserovim „Kenterberijskim pričama’’. Obilje ličnosti i zbivanja organizovano je u dva zapleta – političkom i komičnom. U prvom se opisuje pobuna velikaša protiv Henrija IV, a u drugom pustolovina kraljevog sina Hala, budućeg Henrija V, i njegovih drugova. U prvoj grupi najznačajniji je Hotsper, utelotvorenje feudalnih ideala častoljublja i lične hrabrosti. U drugoj grupi se nalazi najslavnji Šekspirov komični lik Falstaf. Oba lika su podređena karakterizaciji prestolonaslednika Hala. Hal provodi mladost sa svojom družinom po gostionicama. Hotsper je upravo ono što bi stari kralj Henri IV, mučen svojim grehom uzurpacije, želeo da bue njegov sin – odlučan, rešen da stekne slavu, predan viteškim idealima. Henri IV u svom sinu vidi greh uzurpacije. U odnosu na Hala, Falstaf igra ulogu Poroka iz starih moraliteta. On je komično spadalo, duhovit je i dopadljiv.U drugoj drami o Henriju IV prikazani su dalji događaji iz vladavine tog kralja sve do njegove smrti i stupanja na presto njegovog sina. On je sada drugačiji, ozbiljniji, a kada Falstaf dolazi da ga pozdravi nakon ceremonije proglašenja kralja, tek krunisani Henri V ga grubo odbacuje, praveći se da ga ne poznaje. Sasvim verovatno je da u osnovi ove drame leži šema moraliteta, s glavnim junakom koji se neko vreme koleba između Poroka (Falstafa) i mudrog savetnika i najzad odbacuje predstavnika greha.

„Henri V“ (1598,99) – Šekspir nastavlja priču o engleskoj povesti i prikazuje vladavinu naslednika Henrija IV. Henri V je na samom početku opisan kao kralj koji poseduje najbolje osobine: učen je, dostojanstven, hrabar i omiljen vojskovođa. On donosi svojoj zemlji oslobođenje od unutrašnjih neprijatelja, političko jedinstvo Engleza, Škota i Velšana, kao i velike vojne uspehe. Osim toga, on je prikazan i s ljudskom toplinom, kao običan vojnik među vojnicima i kao nespretan, ali samouveren udvarač. Komad spada u tzv. biogradske drame i njegova kompozicija je više epska nego dramska. Te epizode su povezane neprikriveno narativnim sponama u vidu govora Hora pred svakim činom.

„Mnogo vike ni oko čega“ (Much Ado About Nothing, 1598, 99) – komad ima dva gotovo ravnopravna zapleta, jedan ozbiljan, melodramatičan, a drugi komičan. U prvom se govori u Klaudijevom udvaranju Heri, koja biva oklevetana, tako da je Klaudio napušta pred oltarom. Posle toga se veruje da je Hera umrla, ali se pokazuje da to nije tačno, krlevete se obelodanjuju, pa se Klaudio ipak venčava njome. U drugom zapletu protagonisti su Klaudijev prijatelj Benedik i Herina rođaka Beatriče. Oni su, na početku, protiv ljubavi i podsmevaju se i njoj i jedno drugome, da bi se na kraju i oni našli pred oltarom. Beatriče i Benedik su neuporedivo življi od ostalih likova, tako da se od drame prvenstveno pamte scene u kojima se oni javljaju. Njihove verbalne čarke daju glavnu draž.

9

„Kako vam drago’’ (As You Like It, 1599-1600) – najskladnija Šekspirova komedija. Iako se bavi ozbiljnim temama kao što su uzurpacija i romantična ljubav, ona je sva ozarena vedrinom i humorom. Vojvoda biva smaknut s prestola od svog brata Frederika, nakon čega odlazi u Ardensku šumu, sa nekolicinom svojih pratilaca. Frederik dozvoljava njegovog ćerki, Rozalindi, da ostane na dvoru, zbog njenog velikog prijateljstva sa Frederikovom ćerkom, Selijom. Nakon Rozalnidinog zaljubljivanja u Orlanda, Frederik je proteruje sa dvora i ona odlazi u šumu, zajedno sa Selijom. One tamo žive prerušene u muškarce, a u međuvremenu tu dolazi i Orlando, kome preti opasnost od Olivera. Nakon mnogobrojnih nesuglasica i zapleta, sve se srećno završava – Frederik se menja i dopušta Vojvodi da se vrati, a ovaj mu oprašta, dok se Rozalinda udaje za Orlanda.Kako vam drago je drama u kojoj se obrazac šekspirovske komedije najcelovitije ostvario. Odlazak Rozalinde, Orlanda i drugih ličnosti iz okrutnog i nepravednog sveta dvora u Ardensku šumu donosi smirenje i moralno okrepljenje, a istovremeno podvlači onaj kontrast između života u gradu i u prirodi. Motiv ljubavi se javlja u nekoliko različitih vidova – romantičnom (Orlando i Rozalinda), fizičkom (Kremen i Odri), knjiškom (Silvije i Feba). Takođe se zapaža u odnosu na motiv pastoralizma. S jedne strane, taj ideal je glorifikovan, pa su dva osnovna motiva u delu – ljubav i pastoralizam. Najbolji lik u ovoj drami je Rozalinda. Ona je preduzimljiva, inteligentna, duhovita i spada u najdopadljivije ženske likove koje je Šekspir stvorio.

„Bogojavljenska noć’’ (Twelfth Night, 1599,1600) – Božićno slavlje od 25. decembra do 6. januara – 12 dana su se prikazivale predstave.Priča prati Violu i Sebastijana, blizance koji su bili razdvojeni prilikom brodoloma. Viola se prerušava u muškarca i odlazi na dvor Orsina da ga služi. Orsino je zaljubljen u Oliviju, pa šalje Violu (prerušenu pod imenom Cezarije) da u njegovo ime osvoji Oliviju. Međutim, Olivija se zaljubljuje u Cezarija, ne znajući da je to Viola, dok je Viola zaljubljena u Orsina. Pometnje nastaju kada se pojavi Sebastijan, nakon čega se Olivija odmah uda za njega, a ubrzo se saznaje i za identitet Viole, koja ostaje sa Orsinom. Viola je uporna, pametna, dopadljiva i suštinski superiorna, Olivija je sentimentalna lepotica, dok je Orsino lik koji je zapravo „zaljubljen u pojam ljubavi’’ i pomalo izveštačen. Najviše bučnog života imaju scene iz sporednog zapleta, u kojima glavnu reč vodi vitez Tobi, Violin rođak, kao i njegov prijatelj vitez Andrija. Mnogi smatraju Bogojavljensku noć Šekspirovom najpoetičnijom komedijom, jer ima dosta umetnutih lirskih pesama.

„Vesele žene vindzorske’’ (The Merry Wives of Windsor, kraj 1599, početak 1600) – po jednom

10

predanju, ova komedija je napisana za svega 14 dana na izričit zahtev kraljice Elizabete koja je htela da vidi zaljubljenog Falstafa. Komedija je nastala uskoro posle Henrija IV, i u njenoj kompoziciji ima nekih slabosti i nedoslednosti koje bi mogle biti posledice brzine u pisanju.Falstaf iz ovog dela je samo imenjak čuvenog Falstafa iz Henrija IV. Njemu nedostaje ne samo vitalnost nego i duhovitos ranije lika; on se udvara dvema starijim gospođama i biva odbijen, a kratko nakon toga i meta podsmeha svih oko sebe. Oko 1600. godine, Šekspir se okreće tragediji u jednoj posebnoj vrsti koja se naziva problemskom dramom. Tu promenu bi verovatno trebalo povezati s opštom duhovnom klimom na smeni dva veka. To je bilo vreme sve većeg političkog razočaranja i strepnje u pogledu budućnosti države, s obzirom na to da Elizabeta nije imala naslednika. U periodu od 1601. do 1605. godine, Šekspir je napisao svoje četiri najveće tragedije. Komedije su sve više ustupale mesto tragedijama, a prva Šekspirova velika tragedija, „Hamlet’’, izrazila je nešto od nove intelektualne teskobe i nedoumica.

„Hamlet’’ (1600-1601) – Šekspir se vraća pravom tipu tragedije osvete (kome je pripadala njegova prva tragedija „Tit Andronik“) i rezultat je verovatno najslavnija drama u istoriji svetske književnosti. Zaplet svih takvih drama zasnovan je na sve situacije – zločinu negativnog lika i osveti pozitivnog. Takva struktura je teška za pisca, naročito kada se između početne situacije, kada se pozitivnom junaku nameće zadatak osvete, i poslednjeg čina, kada se osveta izvršava, postoji osetna praznina koju je teško popuniti. U ranijim tragedijama ovog tipa, kao što su Kidova „Španska tragedija’’ ili Šekspirov „Tit Andronik’’, ta praznina je popunjena nagomilavanjem žalopojki ili daljim zbivanjima. Međutim, Šekspir je u međuvremenu dosta naučio i on počinje da bogati delo – unosi bogat i raznovrstan materijal, a da pritom ne naruši celovitost i jedinstvo. Ima dosta nagoveštenih priča sadržanih u toj tragediji – o duhu, o ubici, o rodoskrvnoj kraljici, o mladalačkoj ljubavi, o setnom kraljeviću, o odanosti i izdaji,... Suštinsko rešenje je u tome što je on prilagodio psihičku konstituciju svoga pozitivnog junaka tom obrascu tragedije osvete, pa je odlaganje osvete doveo u prirodnu i neposrednu vezu s njegovim karakterom. Dinamika koja je ranije postizana grubim spoljašnjim sredstvima zamenjena je unutrašnjom dinamikom – Hamlet dugo ne preduzima ništa, ali stalno raščišćava sa samim sobom. U ranijim tragedijama ove vrste osvetnik nije sam; on ima aktivne saveznike. U ovom delu, danski kraljević je potpuno izolovana figura, uprkos tome što je elzinorski dvor pun ljudi, od kojih su neku i njemu naklonjeni. Horacije je samo poverljiv čovek, ne aktivan pomagač, a Hamletove veze s drugima su ili površne ili se, kao u slučaju Ofelije, kidaju još u ranim krizama odnosa. Šekspir vešto gradi i razrešava dramske napetosti, kao u pojavama duha ili u sceni „Mišolovke’’. Od Hamleta možda ima savršenijih, ali ne i bogatijih tragedija.

11

U pogledu dramske tehnike, mnogi kritičari stavljaju „Otela“ (Othello, možda 1603) iznad Hamleta. Otelo je tragedija čiji su sukobi spoljašnji i u kojoj su osećanja i strasti „zajedničko delo’’ utoliko što se razvijaju u međusobnim odnosima. Ova drama je satkana od malobrojnih, čvrsto upredenih niti i nema gotovo nijednog nepotrebnog dela. Na početku zbivanja teku srazmerno sporo, a zatim ličnosti dospevaju u sve tešnje odnosi u tragično sve počinje sve brže da se razvija. Emocionalni intenzitet prati takvo kretanje i ubrzano raste od Otelovog mirnog dostojanstva u prvim do potpune pomahnitalosti u poslednjim scenama. Radnja počinje u Veneciji. Ličnosti se premeštaju na Kipar, izolovano područje na moru, jer im preti napad turske flote. Sve se dešava u roku od nekoliko dana – Otelo se venčava Dezdemonom, istoga dana šalju ga na Kipar, gde Jago, zao lik, počinje da kleveta Dezdemonu, u šta naivni Otelo poveruje nakon nekog vremena – po povratku (jer ne dolazi do sukoba sa Turcima), on ubija svoju nevestu. Međutim, kod gledalaca se nenametljivo stvara utisak o trajanju, o dugom vremenskom periodu između događaja. Predmet mnogih rasprava je pitanje Otelove tragične greške, koja njega i Dezdemonu vodi u propast. Iako je teško taćno odrediti šta Otela navodi na ubistvo Dezdemone, nesumnjivo je da je on istinski tragična figura čiji je pad delimično posledica njegovih najboljih osobina. Izvor tragike nije samo u kontrastu između Dezdemonine nevinosti i njene sudbine, nego i u suprotnosti između Otela i njegovih postupaka. U prvim scenama, koje su spore i složene, Šekspir osvetljava razne vidove Otelovog karaktera da bi ga jasno odredio kao osobu koja je dostojanstvena, plemenita, samouverena, koja ume da se savlađuje i uživa opšte poštovanje. Sa te, tako brižljivo naglašene visine počinje Otelov pad. On se menja, spušta sve niže, a sve vreme, do samoga kraja, i ne zna ko je njegov protivnik i ko je osoba koja ga je potpuno porazila. Otelova greška je što sluša Jaga i veruje mu. Ali čak ni to se ne može pripisati nekoj njegovoj prostodušnoj naivnosti, jer se Šekspir trudi da nam jasno stavi do znanja da svako smatra Jaga dobronamernim. Obično uz njega ide „Časni’’, jer on nije jednostavna negativna ličnosti. On je makijavelistički junak i najgenijalniji pripadnik te porodice. On je krajnje zao, sebičan i nema nikakvih obzira u postizanju svojih ciljeva. Međutim, on ne pokazuje svoju pravu prirodu – on sprovodi svoj plan veštim spletkama i posredstvom drugih ljudi, jer su oni oruđa u njegovim rukama. Iako sve ličnosti u drami smatraju da je pošten, gledaoci, sa kojima on razgovara i poverama im se, osećaju se uvučenim u spletku.

„Kralj Lir’’ (King Lear, 1605. ili 1606.) je Šekspirova najpotresnija tragedija – kosmička po razmerama, stravična po intenzitetu, po dubini ljudske svireposti. Sama priča poznata je iz ranijih izvora. Prvi je „Istorija britanskih kraljeva’’ Džefrija od Monmuta. Kasnije se javlja i u Spenserovoj „Vilinskoj kraljici’’, a Šekspir se poslužio Holinšedovim letopisom. Kralj Lir želi da podeli svoju imovinu na tri dela, zato što ima tri ćerke, ali pre nego što to uradi, on svakoj od njih postavlja pitanje u kom traži da mu kažu koliko ga vole. Dve zle ćerke, Gonerila i Regana, prave se da ga vole, govoreći mu svakakve slatke reči, u šta on i poveruje. Kada na red dođe njegova miljenica, Kordelija, ona biva potpuno iskrena – kaže da ga voli onoliko koliko joj dužnost

12

nalaže, ali da u njenom srcu mora ostati mesta za njenog budućeg muža. To kralja strašno razljuti, on je tera sa dvora, rekavši joj da neće dobiti ni deo nasleđa. Samim tim što više nema miraz, njen prvi prosac je napušta, a ona se udaje za francuskog princa i odlazi u Francusku. Stari kralj odlučuje da poseti svoje dve udate ćerke, odlučivši da kod obe boravi po mesec dana. Tu shvata kakve su Regana i Gonerila zapravo, koje mu prvo smanjuju pratnju sa 100 na 50 ljudi, a onda ga i teraju od sebe. Razočaran i slomljen, on poludi, a Kordelija, saznavši to, dolazi po svog oca. Spletom nesrećnih okolnosti, ona biva zarobljena, nakon čega od tuge Lir umire. U ranijim pričama o Liru završetak je srećan – stari se kralj na kraju miri sa Kordelijom i ponovo dobija svoj presto. Šekspir to menja, a što je još važnije, uvodi paralelni zaplet u kome je prikazana sudbina erla od Glostera. Na taj način on temi zablude roditelja, nezahvalnosti dece i tragedije starosti daje širi značaj i opštu primenljivost.

Makbet (Macbeth, 1606) je po mnogo čemu neobična – radnja se dešava gotovo isključivo noću, natprirodni elementi imaju vrlo veliku ulogu i najkraća je od svih Šekspirovih tragedija. Predmet tragedije uzet je iz škotske istorije, što je verovatno bilo zamišljeno kao kompliment monarhu škotskog porekla. Laskav portret Bankoa, koji je smatran pretkom loze Stjuarta, može se takođe shvatiti kao ugađanje kralju Džejmsu. Tako se može razumeti i uvođenje veštica, u koje je Džejms čvrsto verovao, da je napisao i čitavu knjigu kako bi pobio raspravu Redžinalda Skota, koji je poricao postojanje veštica. Bez obzira na taj prigodni kontekst, Makbet je drama velike snage i dubine. Njena tema je pobeda zla nad čovečnošću. Makbet je dramska istorija dozrevanja i posledica jednoga čina – ubistva Dankana. Time što se, u želji da se dočepaju prestola, odlučuju da ubiju zakonitog kralja, Makbet i njegova žena svesno biraju zlo i vrše čin koji usmerava ceo dalji tok njihovog života. Pa ipak, iako svesno čini zločine, Makbet nije zločinac kakav je Ričard III. On je hrabar, čak i pod vrlo nepovoljnim spoljašnjim okolnostima. On nije lišen moralnog čula i oseća prirodnu odvratnost prema ubistvu, pa mora da učuni vrlo veliki napor da bi prigušio svoju savest, a zadovoljio svoje vlastoljublje. Ubistvo Dankana je najhrabrije delo koje on čini. Makbet je ili gonjen velikim strahom u dalja ubistva ili u njih srlja pošto ono što je ljudsko u njemu brzo odumire i više ga ne sprečava. Njegova sudbina pokazuje šta čovek koji se gnuša ubistva oseća kada se ipak preobrazi u ubicu. Pošto je Dankan ubijen, veštice dobijaju drugu ulogu, a ledi Makbet odlazi u pozadinu. Posle tog ubistva, Makbet i njegova žena se duhovno razilaze i svako polazi sam u pustoš, a onda, najzad, i u smrt. Zločin duhovno izoluje Makbeta od drugih likova.

Problemske drame

Tri komedije napisane u ovom periodu nazvane su problemskim dramama. Ime su dobile po tome što se u njima postavljaju brojni problemi, ne zna se kako odrediti pojedine ličnosti, niti kakav tip drame zapravo predstavljaju. Sve su

13

prožete ironijom, tako da se čini da je u njima Šekspir privremeno izgubio svoje razumevanje za ljudske slabosti. U svima je ljubav prikazana kao usmerena na ličnost koja toga nije dostojna. I samo to osećanje više je požuda ili iracionalna strast nego prava ljubav. Na sve što se smatra valjanim i dobrim – duhovno blagostanje, pravičnost, heroizam, milosrđe – gleda se kritički, ironično. Pobude likova su složene, a sam pisac ne pomaže čitaocu da zauzme stav prema njima. Šekspir kao da hoće da pokaže da čovek može da bude častan, dostojanstven i moralno ispravan samo dok mu to okolnosti dopuštaju. Ove drame ispituju tamne strane ljudske prirode i nisu ni tragične ni komične, jer sami likovi nisu negativni, ali nisu ni dopadljivi. Njihovi junaci ne umire, ali u njima nema ni pravog slavlja.

Najranija problemska drama je „Troil i Kresida’’. Dva osnovna motiva su rat i ljubav, a i jedan i drugi su sagledani u ironičnoj svetlosti. Rat Helena i Trojanaca je lišen dostojanstvenosti i herojskog sjaja; izazvan je nedostojnim uzrokom i vođen na nedostojan način. Grci su nedisciplinovani i razjedinjeni, a Trojanci nerealistični i iracionalni. Hektor, glavni junak na trojanskoj strani, jedini ima viteškog ponosa i heroizma. Na grčkoj strani glavni junak je Ahil, samoživ i sujetan ratnik, koji na kraju ubija Hektora zahvaljujući podloj prevari. Ljubav Troila i Kreside, koja je ddruga pokretačka snaga u drami, takođe je lišena romantike i prikazana kao čisto telesna strast. Degradiranje ta dva motiva viteške književnosti vrlo je doslovno sprovedeno – težnja za ratničkom čašću svedena je na besmislenu okrutnost, a ljubav na bludničenje.

„Sve je dobro što se dobro svrši“ – u ovoj drami takođe se oseća neusklađenost, samo što je ovde u pitanju nesaglasnost između zapleta i likova koji ga nose. Zaplet je zasnovan na dve priče: jedno je bajka o čudesnom isceljenju, a drugo je priča o nemogućim uslovima koje devojka mora da ispuni da bi je zabrani čovek prihvatio za ženu.

„Ravnom merom“/ „Mera za meru’’ – priča o devici Izabeli, od koje se neposredno pre nego što će stupiti u manastir traži da izbavi svoga brata od smrtne kazne time što će se podati vojvodinom zameniku Anđelu. Njen brat, Klaudio, zatvoren je i preti mu smrta kazna zbog odnosa sa devojkom pre braka. Ona moli Anđela da pomiluje njenog brata, ali on postavlja uslove, koje ona najpre odbija, a onda, kada brat zatraži od nje da promeni odluku, ona se vraća razmišljanju. U međuvremenu, Izabela saznaje za Anđelovu bivšu verenicu Marijanu, koju je on ostavio nakon što je u brodolomu izgubila miraz. Dogovaraju se da Izabela navodno pristane na njegov uslov, ali da umesto nje (bez njegovog znanja) u krevet legne njegova bivša verenica. Nakon raznih peripetija, Anđelo je primoran da prizna svoja nedela, a Klaudio biva oslobođen.

Pored „Timona Atinjanina’’ (Timon of Athens, 1605-1608), jedne od Šekspirovih slabijih drama, napisao je i tri rimske tragedije – „Antonije i Kleopatra“, „Koriolan“

14

i „Julije Cezar“. Sve su one zasnovane na engleskom prevodu Plutarhovih „Uporednih životopisa“ (ima ih 50, 25 o Staroj Grčkoj, 25 o Rimu)

„Julije Cezar“ je drama velikih vrednosti i velikih slabosti. Njena osnovna tema je neprimenljivost idealističkih moralnih normi na političku stvarnost. U drami su dva glavna junaka – u prvom delu pažnja je usredsređena na Cezara, a u drugom na Bruta. Uprkos tome, sačuvano je izvesno jedinstvo utoliko što svi događaji vode ubistvu Cezara ili proističu iz njega. Brut je prvi Đekspirov tragični junak u klasičnom smislu, pošto je njegova sudbina povezana s njegovim karakterom. Njegova propast nije posledica slučaja ili delovanja ćudljive sudbine, nego proističe iz pogrešnog postupka na koji ga navode njegove najbolje osobine. On je čovek izuzetnog moralnog integriteta, uzvišenog duha i velike snage, ali misleći da čini dobro, on čini zlo i sebi i stvari za koju se bori. U osnovi drame je sukob morala i politike, a Brut, odlučan borac za republikanske ideale i duboko moralan kao pojedinac, našao se u procepu između ta dva načela i u pogrešnom uverenju da ih pod datim uslovima može pomiriti. Čuvene su tri scene – ubistvo Cezara, govori nad njegovim telom i svađa Bruta i Marka Antonija.

„Antonije i Kleopatra“ je jedna od najdužih Šekspirovih drama, a njena struktura je takva da je gotovo neizvodljiva na pozornicama. U njoj se javlju 34 lika, a radnja ima 42 scene (kroz Aleksandriju, Rim, Siriju, Atinu,...). To je u osnovi tragedija ljubavi, a propast junaka i junakinje je izazvana njihovim ponašanjem. Antonije je veliki zapovednik, čovek izuzetne hrabrosti i popularnosti, koji se prepušta svojoj strasti prema Kleopatri i zbog nje srlja u propast. Ona dobija na duhovnoj veličini tokom dela i ona izrasta u veličanstvenu figuru. Antonije se probode mačem i umire joj na rukama, pa se i ona ubija. U scenama pred samoubistvo, ona po dostojanstvenosti i uzvišenosti nadmašuje sve Šekspirove junakinje. Ovo delo ima izvestan dublji značaj kao sukob javnog i ličnog života, čula i razuma. Egipat i Rim se smatraju simbolima suprotnih vrednosti – Rim je simbol dužnosti, organizovanosti i praktičnog razuma, a Egipat znači život čula, nagona i zadovoljstava.

„Koriolan’’ je poslednja Šekspirova tragedija i takođe je zasnovana na Plutarhovom tekstu, pa se može nazvati političkom dramom. Govori o maglovitoj istorijskoj ličnosti, uspešnom vojskovođi kome su neprijatelji Volščani (pod vođom Aufidijem). Nakon što ih porazi, vraća se počastvovan u Rim, a senat odlučuje da ga proglasi konzulom. Međutim, on prvo mora da se obrati narodu, što za njega predstavlja najveći problem, jer on prezire običan narod. Kako se svi oni nakon nekog vremena okreću protiv njega, on odlazi kod Volščana i sklopi sa njima mir, kako bi se zajedno ujedinili protiv Rima. Međutim, kada njegova žena i majka dolaze da ga mole da odustane od borbe protiv Rima, on posustaje. Samim tim što je izdao Volščane, Aufidijevi ljudi ga ubijaju. Sve ličnosti su sagledane samo u odnosu na glavnog junaka. U brojnim sukobima u drami nijedna strana ne privlači jače simpatije – Volščani i Rimljani su podjednako obuzeti željom za

15

osvajanjem; Koriolanov lični suparnik Aufidije je pun zavisti i spreman na podlost; narodni tribuni su licemerni i trude se da prošire svoju ličnu vlast; njegova majka Volumnija se ne usteže da svoju vlast nad sinom zloupotrebi u političke svrhe i ona ga gura u propast. I sam Koriolan je viđen u dvostrukoj svetlosti. On je sumnjivo plemenit, herojskog duha i superioran. On nije vlastoljubiv i nije licemer. Međutim, on je ohol, klasno iksljučiv i ne krije svoj prezir prema narodu. Njegovo ponašanje je ili kruto, samoživo ili žučno, puno izlivima besa. Kada je ta bahatost usmerena protiv neprijatelja, ona se pokazuje kao pozitivna, ali kada je van ratnog poprišta, on je potpuno nesposoban da uspostavi dobar odnos sa svojom sredinom. On je nezreo i slab u odnosu na svoju majku, a i laka je žrtva manipulisanja drugih. Način na koji je prikazan narod u ovoj drami čest je predmet raspri i različitih tumačenja. Neosporno je da je Šekspir u Koriolanu predstavio svetinu kao nerazumnu rulju koja je prevrtljiva i nepouzdana. Pretpostavlja se da su na takvu sliku uticali neki događaji iz tog vremena. Međutim, osnovni Šekspirov izvor za sukob Koriolana i rimskog naroda bio je Plutarh, kod kojeg je prebs prikazan još u negativnijoj svetlosti. Šekspir je, međutim, nemilosrdan prema puku kada deluje kao mnoštvo, ali kada su sagledani pojedinačno, naslikani su sa razumevanjem i blagonaklono.

Tragikomedije

Poslednjih godina svoga stvaralaštva, Šekspir je napisao, pored istorijskog komada „Henri VIII“, grupu od 4 romantične drame, odnosno tragikomedije – „Perikle“ (Pericles), „Simbelin“ (Cymbeline), „Zimska bajka“ (The Winter’s Tale) i „Bura“ (The Tempest). Smatra se da je Šekspir ove tragikomedije pisao za privatno pozorište, koje je njegova družina kupila i počela da koristi 1608. godine. U Šekspirovim tragikomedijama ponekad se čuju odjeci motiva iz ranijih drama, ali one ipak predstavljaju nov tip drama. To su komadi s dosta scenskog spektakla, bez žestokih prizora i snažnih strasti. Svi se srećno završavaj i odišu duhom smirene vedrine koja dolazi posle sukoba. Sve se bave temom gubitka i ponovnog nalaženja, uvrede i praštanja, greha i iskupljenja,... Radnju čine nizovi pustolovina, čudesnih zbivanja, putovanja, sjeinjavanja s bliskim osobama za koje se verovatlo da su mrtve. Uvode se natprirodni elementi, kompozicija nije čvrsta, ponavljaju se motivi mladalačke čednosti i nevinosti, mesto radnje je idilično, a atmosfera neodređena i sanjarska. Motivacija likova, koji su podložni promenama, nedosledna je. Različita su mišljenaj o tome koliko su ove drame uspele. Po mišljenjima jednih, one su bogate simboličnim i mitskim sadržajima, a labavost kompozicije im daje osobenu čar. Po mišljenjima drugima, Šekspir se iscrpeo, pa se u ovim dramama zapaža umor, slabljenje motivacije i stvaralačke snage.

„Perikle“ – obrti sudbine kralja Periklea koji je prisiljen da napusti zemlju i pretrpi dva brodoloma. Oženi se, gubi ženu i ćerku, a onda se opet sa njima sreće.

16

„Simbelin“ – isprepletana nekolicina narativnih tokova i bajki, legendi, motiva nevino oklevetane žene, njene vernosti, motiva izgubljene dece, preoblačenja žene u paža,... U pozadini je rat Rimljana i Britanaca.

„Zimska bajka“ (Robert Grin – Pangosto) – tiče se nepravedno sumnjičene Hermione od strane Leonta, koji je zaslepljen ljubomorom. On vremenom spoznaje svoj greh i pokaje se, pa se sve srećno završava.

„Bura“ – glavni lik je Prospero, milanski vojvoda, koga brat lišava te titule i šalje sa tek rođenim detetom na brod, gde oni doživljavaju brodolom i iskrcaju se na ostrvo. Tu Prospero koristi magiju, oslobađa zarobljenog duha Arijela i pokorava Kalibana, sina veštice kojoj je pripadalo ostrvo. Dvanaest, trinaest godina nakon toga Prospero izaziva brodolom i njegov brat sa posadom završava na ostrvu. Nakon raznih sukoba, sve se srećno završava tako što se svi vraćaju u Milano.

17